Kamila kroz iglene uši

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:17 am

First topic message reminder :



Jedna od najpopularnijih i najprevođenijih knjiga izraelskog pisca Efraima Kišona u kojoj inspiraciju i satirične žaoke za svoje kratke priče nalazi u svakodnevnom životu svoje domovine. „U početku behu benzin i auspuh, a onda behu stvoreni motor i kola, sirena i semafor. Tome se kasnije pridružiše parking-sat, saobraćajni znaci i pandur saobraćajac, a nakraju je Sotona izbio iz velegradske kanalizacije i promenio ime Pakla u parkiralište.“​

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:25 am






Сваки Израелац je обузет опасном манијом – развитком земље. Само што je Јеврејин лењ, па ће да склепа кућу за три дана како би до краја недеље хватао зјала. Ако читалац намерава, под утицајем ове књиге, да посети Израел, увеpићe ce на своје очи како и данac болујемо од те хроничне и неизлечиве болести, од градитељске грознице. Пaднe ли неком лyдaкy на памет да подигне град усред најгоре пустоши, то ce ником неће изгледати чуднo. Истину за вољу, имамо доста таквих лyдaкa. И градова усред најгоре пустоши.
Блаумилхов канал

У лудници Бат Јам, Казимир Блаумилх, четрдесетпетогодишњак и незапослени свирач окарине, беснео je у својој самици као луд. Управо пре пет минута болничарка му je одузела кашику за обување ципела којом je копао тунел за бекство. Блаумилх je био безнадежан случај: шест месеци раније изгубио je разум кад je власт одбила да му изда излазну визу под изговором да je неуравнотежен{16}. Од онда je јадник стално копао тунеле према граници.
Сад ce одједном смирио. Пала je ноћ. Блаумилх je тихо отворио врата своје ћелије и шмугнуо напоље...
Трком je ухватио аутобус за Тел Авив. Кад je стигао тамо, отишао je право у магацин предузећа за изградњу путева. Нико га није видео кад je ушao.
Било je то у уторак.
У четвртак ујутро саобраћај ce заглавио на раскрсници Аленби роуда и Ротшилд булевара{17}. У зору ce тачно насред раскрснице створио шаторчић, a четири зарђала бурета за нафту означавала су да су „радови у току“. У шест сати појавио ce средовечан радник, теглећи нову новцату пнеуматску бушилицу на бензин. У пола седам покренуо je бушилицу па je сва четири угла раскрснице спојио двема метар широким дијагоналама разрованог асфалта. Онда je отишао да доручкује.
У десет сати кркљанац je био стравичан. Наводно ce ред возила с којих су параноично урлале сирене протегао све до предграђа. Наоколо су галопирали пандури из коњичке полиције, урлали наредбе лево и десно, али су ce убрзо и они стопили с узаврелом масом моторизације.
У подне je на лице места стигао министар унутрашњих послова. Двадесет двојици надлежних високих полицијских функционера наредио je да по сваку цену успоставе ред, a онда je, киптећи oд гнева, кренуо у општину. Наравно, аутобуси нису више возили. Хитна помоћ и ватрогасци скакали су на сваки позив али нису могли да ce пробију.
Усред паклене буке само je један човек сачувао хладнокрвност: радник фирме за изградњу путева. „Дррррр“, дрндала je бушилица у снажним шакама Казимира Блаумилха док ce он полако али неумољиво пробијао Аленби роудом према мору.
Министар je потражио др Кибишева, општинског координатора за одржавање путева, али га није нашао. Отишао je у Јерусалим, a његов заменик није хтео ни уста да отвори без њега. Ипак je министру обећао да ће наредити обуставу радова, али тек кад ce врати др Кибишев. У Јерусалим je упућен телеграм.
Градоначелник je начуо шта ce збива, па je свом секретару наредио да ствар испита на лицу места. Секретар je отишао у Аленби роуд, прошао троструки полицијски кордон, пришао раднику друмоломцу и, користећи малу паузу у оном грозоморном дрндању, упита га кад рачуна да би могао да заврши.
Казимир Блаумилх прво ништа није рекао, али кад je видео да не може да ce отараси те досадне стенице, добацио му je једину хебрејску реч коју je знао: хамор{18}.
Гигантским напорима, местимично уз помоћ сузавца, полиција je успела да успостави какав-такав ред, ослободила већ балдисану коњичку полицију и затворила за сав саобраћај километар и по Аленби роуда. О томе су обавештене општинске власти и управа предузећа за изградњу путева.
Чим je два дана касније примио телеграм, др Кибишев ce вратио из Јерусалима и затекао прави русвај у својој телавивској канцеларији. Службеници су прекопали архив тражећи пројекат о поправци блока Аленбиотшилд. Нашли су два сасвим различита плана и нису могли да ce снађу који je од њих прави.
Др Кибишев je затражио да му донесу оба плана. Нашавши да ce у њима спомиње канализација, упутио их je на Сектор за канализацију чији je директор био неким важним послом у Хаифи.
Планови су му послати по куриру, a он их je вратио уз примедбу да то мора да je нека грешка јер у Тел Авиву практично и нема канализације.
У међувремену je др Кибишев премештен у Министарство трговине, a његов наследник, Хаим Фајфенштајн, проучио je пажљиво документе, обележио их великим црвеним упитником и проследио Министарству рада, са захтевом да ce утврди зашто ce пришло реализацији пројекта јавних радова a да није консултована општинска власт.
За то време je Казимир Блаумилх стигао до Улице Рамбат. „Дрррр“, дрндао je непопустљиво дан и ноћ, између четири покретна зарђала бурета, a становници Аленби роуда тужним погледом су меркали драгу им улицу преобраћену у асфалтни крш преко кога и пешаци муку муче.
Најгору главобољу задавала je тотална збрка изазвана елиминисањем Аленби роуда и Ротшилд булевара из саобраћаја. Сад су споредне улице биле закрчене па их je требало проширити.
Питање средстава решено je државним зајмом. Наравно, главни аутобуска станица морала je бити пресељена на север a због тога je требало сравнити са земљом кварт Раби Смак.
Ha оштар приговор министра рада, Хаим Фајфенштајн je реферисао градоначелнику, a затим питао предузеће за изградњу путева како напредују радови. Директор предузећа Пјотр Амал обећао je да ће да испита ствар. Копије те коресподенције упућене су Јеврејској агенцији, Одсеку за усељавање. Сад je Пјотр Амал предложио да посредује између управе Тел Авива и Министарства рада и о тој одлуци обавестио je извршне органе синдикалне организације Хистадрут, али je градоначелник инсистирао да ce прво радови обуставе и о томе je обавестио аутобуска предузећа.
Аленби роуд je изгледао као да га je стрефила подземна А-експлозија. Сад je то био дубоки јарак између брда асфалта и бетона. Над свим тим су стално лебдели облаци фине прашине. Из поломљених водоводних цеви шикљале су по два спрата високе фонтане. Ha улици скоро да није било живе душе.
У тој критичној ситуацији, Пјотр Амал je доказао своју дубоку политичку мудрост. Позвао je др Кибишева па ce, после четири сата жестоке дискусије, договорио с њим да ce радови прекину како би проблем могао да испита један парламентарни одбор. О том договору су циркуларним писмом обавестили Државну контролну емисију и Председника.
Сав тај труд био je у ствари сувишан. Две недеље раније Казимир Блаумилх je скренуо само мало лево и у четвртак у зору стигао je на море.
Остало je банално.
Море je продрло у новостворен канал, дотле познат као Аленби роуд, и убрзо je лизнуло обалу на Ротшилд булевару. Град je зачас схватио какви ce потенцијали крију у новој ситуацији. У прво време каналом су почели да круже такси-чамци, a одмах за њима je с приватним глисерима настао саобраћајни кркљанац. „Аленби роуд“ je опет оживео.
Ha свечаној инаугурацији канала градоначелник je пресекао траку, па je изразио сву своју дубоку захвалност радницима предузећа за изградњу путева који су самопрегорним и ударничким рлдом, достојним својих традиција, испунили план много пре рока. A онда je Тел Авив прекрстио у „Венецију Блистока“.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:26 am






Израел je неком грешком социјалистичка земља, али су му везе с капитализмом изнад cвегa срдачне. Зато сваке године сазивамо велике економске конференције на које позивамо Јевреје милијардере из целог света па их молимо да нас поуче како ћемо да живимо на њихов рачун.
Цеди богате!

– Изволите овуда, господо.
Делегати економске конференције изашли су из Бироа за унапређење производње поморанџи и наставили обилазак највишег спрата Министарства финансија. Вођени доктором Бар-Бицуом, ушли су у омању просторију на дну ходника где су запосленом особљу махнули да наставе свој посао.
– Лепо – рече сер Ајзак Волфсон гледајући око себе. – A шта ce овде ради?
– Ово je наш Одсек за превенцију лаких профита – љубазно објасни др Бар-Бицуа. – Све je овде компјутеризовано ИБМ-системом, као што можете и сами да видите.
Гости су погледом помазили џиновски компјутер који je заузимао цео угао просторије.
– Ту нам ce сливају све информације о покушајима лаког богаћења – настави др Бар-Бицуа.
– Ова екипа стручњака будним оком прати сваку тенденцију такве врсте у нашој привреди.
Доктор откине траку папира са зујећег телепринтера и гостима прочита најновију вест: Ове зиме у земљи купљено превише кишобрана стоп произвођачи кишобрана остварили велике залихе стоп нужна хитна интерванција готово.
– Видите, на овакву информацију наша екипа одмах реагује – рече др Бар-Бицуа. – Најкасније по подне послаће упутства о повећању пореза на свилу за кишобране за двадесет три посто, a осим тогa, размотриће ce и друге могућности повећањa намета у тој бранши.
– To има свој резон – сложи ce лорд Сиф. – A шта ће бити ако произвођачи кишобрана наставе дa згрћу профите?
– У том случају онемогућићемо их повољним прогнозама времена. A ако ce та провокација настави, можемо да потегнемо и специјалан порез у одбрамбене сврхе на средства заштите од кише, било шта, само да спречимо екстрапрофите у тој бранши.
– Добро – рече милијардер Чарлс Клор – али због чега сте у ствари против богаћења?
– Одмах ћу вам рећи, господине – у поверењу узврати др Бар-Бицуа. – Зато што je оно у апсолутној контрадикцији са законима природе. Наиме, ни у животињском ни у биљном свету нема ни трага некој перверзној тежњи за акумулацијом новца. Том болешћу заражени су само неки сегменти човечанства.
– Има истине у томе! – замишљено ће барон Едмонд де Ротшилд. – Мораћете да припазите на нас!
– У тој области још нисмо постигли савршенство – признаде др Бар-Бицуа – али у неким напредним социјалистичким земљама, на пример у Албанији, Куби и Монголији, власт je успела до краја да искорени ту морбидну тежњу за наглим богаћењем.
– Па, још имате времена – утеши га сер Ајзак.
– Уосталом, на крају конференције формираће ce коалиција с левим социјалистима и тиме би то требало да буде решено.
У том трену je у подручју Хаифе на огромној зидној карти почела да трепће црвена сигнална лампица, a компјутер je обрадио податак за неколико секунди. Компанија за експрес-производњу јармулки Кирјата Моцкина управо je тог јутра поделила својим деоничарима акције од дванаест посто. С тим открићем je аутоматски обављена контрола компаније. Основана je пре три године с латинскоамеричким капиталом, a према својеручном овлашћењу министра финансија, на комадићу папира прикаченом за правилник имала je право на поделу акција од дванаест посто.
– Формално, имају покриће – рече др Бар-Бицуа – али ко je онда мислио да ће стварно да оствари добитак?
Проблем je одмах решен телефонским договором с Министарством индустрије и трговине које ће одобрити слободан увоз јефтиних јапанских јармулки.
– Ми водимо флексибилну економску политику – коментарисао je др Бар-Бицуа. – Ако идуће године та фабрика пропадне, ми ћемо без двоумљења забранити увоз страних јармулки. Ми немамо ништа против фабрике све док не ствара лак профит.
– Наравно – сложи ce лорд Грин. – Само ce чудим што то не узимају у обзир и сами фабриканти!
– Па, знате, има фабрика које су у том погледу заиста узорне. Узмимо, на пример, ветеране наше привреде, државне корпорације које већ деценијама задивљују својом здравом губиташком политиком.
Ту je др Бар-Бицуа гостима показао како специјални електронски уређај аутоматски брише сваки губитак у билансу губиташа.
Сад ce нагло упалило сигнално светло на конзоли фризерског сектора. Фризерке Џоанет, Гизи, Манци и Лили зарађују превише стоп каква срамота готово – јавила je конзола. Аутоматски je порез на шампоне повећан за 130 посто, a у Бироу за порез на доходак одмах je алармно звоно зазврндало три пута, што je био сигнал зa проверу свих пореских пријава фризераја за све фискалне године од оснивања државе до данаc.
– За период пре рата за независност не интервенишемо – објаснио je др Бар-Бицуа. – Наша политика je да ограничимо мешање државе у живот грађана приватника и да ликвидна платежна средства усмеримо на краткорочне зајмове.
Телепринтер je избацио нову траку с подацима:
Адвокат Aвигдор Флајшхакер Улица националних хероја 22, III спрат купио жени кола стоп откуда стоп свиња стоп готово.
Из тих стопа кренула je специјална потера да ухвати профитерска кола. Друга посебна екипа je брижљиво саставила нацрт закона којим ce адвокатима из Улице националних хероја забрањује куповина нових кола у идућих пет година, осим ако у том раздобљу буду више од двапут у иностранству.
– Врло лепо – рече сер Зигмунд Варбург, очигледно задовољан. – Битно je ојачати привреду.
– Хвала Вам, господине!
Делегација je изашла из просторије и упутила ce назад, на конференцију.
– Одлично! – прасне сер Ајзак у смех пошто су ce врата затворила за њим. – Свака вам част докторе Бар-Бицуа, идеја с овим циркусом за нас била je перфектна!
– Како молим? Сер?
– Зар ово није била зафрканција? – упита сер Ајзак.
Др Бар-Бицуа кисело ce насмешио:
– Овуда, господо.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:26 am






Јесте чињеница, ма колико била жалосна, да су педантност и тачност у директном односу са географским положајем. Што више идете на север, у оне срећне земље које су благословене свежијим поднебљем, и возови и авиони и сатови све су тачнији, и пошта и ваши органи за писање правилније функционишу, a радници по правилу paдe. He треба заборавити да je Израел суптропска земља.
Неухватљиви Џинџер

Прототипу нашег авиона „Арава“, иначе одличном домаћем производу, догодио ce ситан малер. Неколико дана пред одлазак на изложбу вазлухопловства у Паризу, где ће ce по прогнозама око њега сјатити купци као мутави, слетео je без десног точка па ce на писти опружио потрбушке као рањени врабац. Но, како одговорни рекоше, проблем je решен. „Арава“ ће ипак стићи на изложбу, иако с малим закашњењем. Уосталом, свечано отварање je само језива гњаважа. Рекошe да незгода није изазвана ничим важним него баналним низом случајности. Људи, будите паметни, нема разлога за узбуну, све je под конгролом! Нема проблема.
Истрага ce наставља. Иако нисам никакав тата-мата за ваздухопловство, a о самој незгоди нисам добио никакве податке, сматрам ce позваним да својим виталним исказом расветлим разлоге тог слетања на леву ногу. Једноставно из искуства, и из давнина доказаних медитеранских процена, тврдим да je незгода изазвана тиме што су кључеви били код Џинџера. Сваки други разлог je апсолутно искључен.
Тачности ради, ево реконструкције свих детаља. После задњег пробног лета, пилот je рекао Шлому да му ce не свиђа како точкови шкрипе. Шломо je, пак, морао хитно у општину неким приватним послом, и зато je рекао портиру да назове Цимермана у халу и да му каже да авиону прегледа подножје или нешто слично. Цимермана, међутим, није било јер понедељком редовно одлази у пола три, a ни портир није био прави него неки други, замена, јер je стари морао ујутро код уролога на прегледе. Taj заменик пак није знао где Цимерман станује (ко je тај Цимерман, уосталом?), a ни телефонска централа ce није одазивала, јер je Зива отишао у Хаифу да преузме неки пакет са царине. Једини списак с адресама и Цимермана и свих механичара био je у једној фиоци под кључем, али je кључ био код Џинџера који je отишао негде у приземље. Потражише га у кафетерији, али он je већ отишао пре десетак минута, a обзиром да код куће нема телефон a кључ je код њега, ту ce више ништа није могло. Тако je „Арава“ полетела с молитвом и слетела на једну ногу, али je иначе све у реду. С писте су покупили већину делова.
И тако, свака даља истрага je сувишна. Јасно je као дан да другачије и није могло да буде. Увек буде како буде. У нашој медитеранској домовини скоро сваки амбициозни национални подухват насуче ce пре или касније јер je кључ код Џинџера. Уђеш у било који велики комплекс, стару реномирану фабрику, тек отворену савремену робну кућу, Министарство иностраних послова, филмски студио, аутобуски терминал, и видиш општи дар-мар, особље јури као подивљало, траi;ћ од Зиве линију и лупа по вратима закључаног складишта, е, у свакој таквој лудници, пре или касније, појавиће ce однекуд буре сала апоплектичног лица и дрекнути:
– Где je кључ?
– Код Џинџера – одговара Авигдор грлећи зид.
– A где je Џинџер?
По целој фабрици ори ce из звучника:
– Џинџеру, тражи те Кути! Да си одмах отишao код њега у канцеларију с кључевима! Џинџepy, да ли ме чујеш?
Али Џинџера нема. To je у ствари једна од најлепших Џинџерових особина – да га нема. Отишао je. С кључевима. Нема ни петнаест минута да je био код клозета, биће да je отишао, или шта ти га ja знам. Живи негде богу иза ногу и нема телефон. Његову нову адресу зна Цимерман, али Цимерман сада није ту.
Да бих олакшао истрагу која je сада у току, с највећим задовољством ћу овде тачно да опишем Џинџера. To je, прво и прво, риђокос и здепаст момак у раздрљеној кошуљи и сомотским панталонама, има од рођења спљоштен нос, длакаве груди и бледоплаве очи; јак je као коњ, направио je два сина и једну кћер, фали му један зуб, a који – то зависи од сваког примерка понаособ. Ретки срећковић можда ће једном годишње, углавном у септембру, на трен да види Џинџера уживо, како ce пење уз степениште a кључеви му звецкају. To су прилике кад Кути за длаку избегне мождани удар.
– Џинџеру, бога ти твога – урла дебели помодрелог лица – па где си ти, до ђавола?
– У складишту, зна ce – одговара Џинџер. – A где бих био?
– Рекли су ми да си изашао.
– Глупост.
Понекад Џинџеру нареде да наручи да ce ураде дупликати свих кључева и да их преда Шлому. Али Џинџер их из принципа не наручује, a сем тога, Шломо je на ратној нози с Кутијем откад je овај био у комисији која je Шлому бодовала радно место. Према једној теорији, у целој земљи постоји само један једини Џинџер и тај вам с кључем обилази све велике фабрике, па ce зато и не може нигде наћи. Овако или онако, Џинџер je, као и муве и штрајк поштара, саставни део нашe чаробне животне позорнице. Без њега je живот незамислив. Кажу да су га једном, у некој великој фабрици оружја, лисицама свезали за струг, па je пуна два сата био видљив голим оком. A онда je извукао руке из лисица и отишао, и отада ce више никакво оружје и не производи, све je пусто и бесмислено, над понором лебди Џинџеров дух, само Цимерман зна његову нову адресу али Цимерман није у згради. Певајмо оду Џинџеру код кога je кључ!


Да би индустрија могла да напредује, потребан joj je сталан доток организованих, марљивих и постојаних радника, огроман резервоар вештине и знања. Oд споменутих квалитета, ,,организованост“ je у peдy. Mи смо земља моћних радничких синдиката. У складу с тим, сваки наш индyстријалaц зна да му je света дужност да радницима пружи бар свака двa месеца ваљан разлог за штрајк. A ко у томе затаји, зна ce – штрајк!
Зачарани круг

Предузеће Израелски запушачи д.д. с ограниченом одговорношћу основано je тек пре неколико година, али ce за кратко време попело високо на лествици наше динамичне привреде. Успело je не само да удовољи свим домаћим потребама за висококвалитетним запушачима естетске израде, него и да ce пробије на кипарско тржиштe и убрзо га освоји. Истина, фабрика ужива посебан третман од стране државних власти, то јест добија 165 посто стимулације на сваки долар извоза, али у томе нема ничег неумереног, с обзиром на то да сировину, висококвалитетну храстову плуту, мора да увози преко швајцарске, a радну снагу преко Федерације рада. Економски кругови сматрају Израелске запушаче д.д. са ограниченом одговорношћу једним од најрентабилнијих предузећа у земљи, чији ће чист профит вртоглаво да ce пење чим ce срећно придружимо том завидном Европском заједничком тржишту.
Зна ce тачно кад je почела криза у радним односима: 27. септембра.
Toг дана господин Штајнер, утемељивач предузећа и председник његовог управног одбора, позвао je председника радничког савета, неког Џозефа Гинзбурга, и рекао му:
– Фабрика je читаве ноћи празна, без надзора. Право je чудо што досад још нико није провалио у њу и однео све што имамо. Ово ce у ствари и не тиче вас, Гинзбург, али реда ради желим да вам кажем да смо одлучили да узмемо ноћног чувара.
– Али, Штајнеру, то ce мене и те како тиче – узвратио je Џозеф Гинзбург. – Ту одлуку мора да потврди раднички савет.
– Мени не треба никаква потврда с ваше стране, Гинзбург – одбрусио je господин Штајнер – али нека вам буде!
Показало ce, међутим, да je та диференцијација била потпуно сувишна. Раднички савет једнодушно je одобрио да ce постарији радник Требич преквалификује у ноћног чувара, с тим да, наравно, добије неке бенефиције, као додатак на самоћу у којој ће бити и да му трећина плате буде изузета од пореза, a како ће то да ce књижи – снађите ce! Управа je услове прихватила без речи и стари Требич je почео своју ноћну смену. Неко време je све ишло као подмазано, али je послe прве ноћи Требич отишао код председника радничког савета и рекао му:
– Гинзбург, плашим ce да будем сам.
Председник Радничког савета упознао je управу с том новом ситуацијом. Господин Штајнер je опет показао свој антираднички став и затражио да ce та стара кукавица одмах врати на претходно радно место. Али Џозеф Гинзбург je сместа исекао директора.
– Раднички човек није никакав запушач да можете да га бацате тамо-амо, Штајнеру – рекао je.
Ha Требичево старо место већ смо поставили новог радника и сигурно нећемо да дозволимо да га отпустите само зато што ви немате смисла за социјалну правду. Предлажем вам да ради очувања добрих радних односа поставимо још једног ноћног чувара који ће старом да прави друштво.
Штајнер je капитулирао, јер су производни трошкови по милиметру запушача били релативнo мали па му je било мрско да људима квари задовољство производног рада у фабрици. Тако су те ноћи два ноћна чувара седела у претрпаној просторији, где су ce у ствари производили запушачи. Али, ујутро je стари Требич отишао код Џозефа Гинзбурга и рекао му:
– Гинзбург, сад je боље, али ноћу страшно огладнимо. Треба нам топли оброк.
Овај пут je сукоб између господина Штајнера и председника радничког савета прерастао у отворену конфронтацију. Управа je била вољна да ce узме жена која ће двојици чувара да кува топли оброк, али je без пардона одбила Гинзбургов захтев да ce запосли електричар који ће увече да пали a ујутру да гаси светла.
– Па шта je ово? – викнуо je господин Штајiiep. – Зар не могу сами да пале и гace светла?
– Прво и прво, Штајнеру, не вичите, јер мене нећете уплашити – одвратио je Гинзбург својим карактеристичним мирним тоном. – Друго, зна се да знају да рукују електричним инсталацијама, ваљда нису деца, зар не? Међутим! Међутим, нема никакве сумње да je паљење и гашење расвете додатно задужење којим ce угрожава туђе радно место. Ако управа жели да има два ноћна чувара на дужности, раднички савет томе неће да ce противи, али ноћни чувар није дужан да уз то обавља и електричарски посао!
Штајнер je пребледео.
– Гинзбург – зашкргутао je – то je искључиво ствар управе!
– Штајнеру – узвратио je председник радничког савета – да чујемо шта ће да каже арбитражна комисија!
Kao и обично, узели су колективни уговор и потражили у члану 27: „у питањима техничке природе у самој фабрици управа може да делује по свом нахођењу, али с тим да не мења услове пословања.“
– Ту смо – куцнуо je Гинзбург ноктом по тексту. – Ви их мењате.
– Уопште их не мењам!
– Мењате их!
Расправа je потрајала тридесет и шест сати. Ha крају je интервенисао секретар месног радничког већа и предложио компромис који ће и управу Израелских запушача д.д. с д.о. спасити од бламаже. У начелу je прихваћено да ce узму и жена која ће ноћу да кува, и квалификовани електричар који ће да води бригу о расвети; али тај електричар неће да пали и гаси светла, него ће то да обавља жена, a он ће само да je надзире у техничком погледу.
– Искрено ce надам – изјавио je секретар месног радничког већа приликом потписивања договора – да ће ce овим уклонити сви неспоразуми у овој тако важној производној грани, и да ће од сада све конструктивне снаге да буду усмерене на примену нове економске политике, повећање производње, замрзавање надница...
– Доста, доста – прекинуо га je Гинзбург – нема смисла залазити у ситнице.
У фабрици су прошла цела два дана у атмосфери ненарушеног спокојства.
A онда je у уторак господин Штајнер позвао председника радничког савета Гинзбурга. Председник Управног одбора седео je у својој широкој фотељи и махао неким листом.
– Шта je ово? – засиктао je господин Штајнер.
– Шта je ово опет, побогу?
– Ултиматум – одвратио je Гинзбург.
– Зашто?
У документу којим je махала дрхтава рука господина Штајнера били су резимирани захтеви групе четворице ноћних радника који су за свог представника изабрали ветерана чувара Требича. Захтеви су ce укратко сводили на четири битне тачке: a) унајмити квалификованог вратара који ће ноћној смени да отвара и затвара врата; б) с обзиром на предстојеће дуже зимске ноћи, повећати за 15 посто онај део плате за који пореска управа не сме да зна, па ма како ce то смутило у књигама; в) узети младог пса чувара; г) пензије; д) одговарајући број душека и ћебади.
Аутори ултиматума назвали су своје захтеве „минималним програмом“ и наговестили да ће предузети оштре мере ако одмах не започну преговори и решење свих спорних тачака.
– Гинзбург – гракнуо je господин Штајнер ван себе од беса – тако ми свега на свету, затворићу ову проклету фабрику!
– Е, то би био нокаут који није одобрила Федерација рада па би могао скупо да вас кошта – презриво ce исцерио председник радничког савета. – Уосталом, ко сте ви, Штајнеру, да нам стално претите?
– Ja сам власник ове фирме! Ja сам њен оснивач! Ja сам њен директор!
– Молим вас, Штајнеру, не будите смешни. Фабрика припада онима који у њој раде.
– A ко овде уопште ради? Па нас сваки запушач кошта као да je од злата!
Замишљеног лица, Џозеф Гинзбург корачао je неко време горе-доле и онда je стао пред директора.
– Штајнеру – рекао je тужним тоном. – Ви сте отпуштени. Идите по своју плату и губите ce.
Али, тешко разочарење чекало je Џозефа Гинзбурга. Унија радника индустрије запушача, чланица Федерације рада, није ce сложила с тим отпуштањем.
– Друже Гинзбург – рекли су председнику Радничког савета на неслужбеном састанку – газду са петнаест година стажа у бранши не можеш тек тако да отпушташ без отпремнине. Зар не би могао мало да попустиш у неким тачкама тог ултиматума? Ево, на пример, шта ће ти млади пас-чувар?
– Ви сте лакеји капитализма – суво je одсекао Гинзбург. – Ви сте издајице радничке класе и продајете нас као Јуда за тридесет сребрњака. Другови, мућните мало главом, ближе ce реизбори!
И бесно je залупио вратима за собом. Требичева група je већ трећи дан штрајковала успореним радом. Увече су долазили на посао све вукући ногу за ногом, куварица je кувала топли оброк на лаганој ватри, a јели су га кашичицама за чај. Онда су им ce придружили радници сродних индустријских грана, то јест произвођачи боца, радници из пивница и барско особље, штрајком упозорења од једног и по минута, па je Централни комитет Федерације рада био присиљен на хитну акцију. Позвали су капиталисту на неслужбени разговор.
– Пазите, друже Штајнер – почели су да му објашњавају – ова свађа je у ствари бесмислена. Зашто не бисте мало повећали тај део плате друга Требича за који другови из пореске управе не смеју да знају? Душеке, ћебад, пса и вратара можете лако да намирите из Фонда за развој, a штo ce тиче пензија, док ти радници стекну потребни радни стаж, ви ћете већ одавно да изгубите власт над фабриком, па шта вас брига?
– To je питање угледа – одговорио je друг Штајнер. – Ослободите ме те банде па ћу вас ce сетити и у својим молитавама..
– Добро, сложићемо ce с укидањем чуварске нoћнe смене само ако je могуће доказати да je, несумњиво, постала сувишна. Али то би очигледмо значило да цела фабрика мора да пређе на ноћни рад.
Тако je предузеће Израелски запушачи д. д. с д. о. прешло на ноћну производњу, пребацујући све запослене, то јест шест радника, секретарицу и господина Штајнера лично, на једну једину ноћнy смену. У почетку je било неких потешкоћа, углавном због вечерње школе и културног уздизањa, али je и то преброђено, те je уз одређена техничка побољшања и врло, врло дугорочан државни зајам управа успела да задржи цену извозног запушача на једној фунти. Духови су ce смирили и производња ce вратила на нормалу.
Све док једне ноћи, неколико минута после поноћи, господин Штајнер није позвао у своју канцеларију председника радничког савета.
– Фабрика je пуста и празна читав божји дан – рекао je господин Штајнер. – Иако ce то вас не тиче, Гинзбург, реда ради желим да вас обавестим да je управа одлучила да унајми дневног чувара.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:27 am




Желудац je као наши раднички синдикати: не примa ничија наређења, него слепо тражи своје и тачка. To изазива море компликација. Нови насељеник сиђе с брода, пољуби тло које су му преци газили, разбије ту и тамо понеки шалтер државних установа, смести ce у Негеву и постанe саставни део израелске друштвене заједнице, Али његов конзервативан и пристрасан желудац остаје мађарски, турски, холандски или шта je већ пре био.
Шашлик, сум-сум, вус-вус

Да будем конкретан, узмимо мене. Постао сам већ толико староседелац да чак говорим помало с руским нагласком, a ипак и сад урлам у сну чим ce сетим како већ седам година нисам окусио гушчју џигерицу.
Прво сам ce борио против тог свог космополитског става. Својим најуверљивијим тоном peкao сам желуцу: „Гушчја џигерица je бљак! Клопаћемо брда финих црних маслина и постаћемо јаки као сеоски бик у доба жетве.“
Али ми je желудац узвратио cа (стид ме је то и да поновим) и остао je при свом хиперцивилизованом јеловнику.{19}
Неко време удовољавао сам хирове свог желуца у једном декадентном европском ресторану, и он je био задовољан. Онда сам ce преселио у сасвим други кварт у коме je постојала само једна кафаница коју je држао неки Нафтали, тек стигао из Ирака.{20}
Када сам први пут свратио код Нафталија, мој желудац je почео да ce пропиње као што ce пропиње само у тренуцима смртне опасности. Нафтали je стајао иза шанка и гледао ме с неким тајанственим осмехом Мона Лизе на уснама, на самом шанку био je поређан асортиман неодређеног репроматеријала у техниколору, a на полици у позадини лежале су спремне неке мале конзерве с егзотичним зачинима.
Није било никакве сумње да сам наишао на кафаницу изразито арапског језичког типа, и хтео сам брже-боље да збришем, али ми je желудац давао сигнале да му ce жури.
– Па, како иде? – упитах чврстим гласом, на шта Нафтали погледа у једну тачку десетак центиметара десно од моје главе (мало je разрок) и рече:
– Имам хумус, меши с бургулом и вус-вус.
Тежак избор. Хумус ме je донекле подсећао на неки латински цитат, али ме вус-вус дотукао дибидус.
– Дајте ми порцију вус-вуса – одлучно сам рекао Нафталију, на шта ми на тањир спусти фантастичан потпури плавог патлиџана, пиринча и сецканог меса. Укус му je био не само чудан него настран, али сам Нафталију хтео да докажем да онај његов тајанствени смешак код мене не пали.
Штавише, да бих га потукао до ногу, мало касниie му лежерно добацих:
– Имате ли још нешто?
– Имам, господине – одговори Нафтали, церећи ce безобразно. – Хоћете ли кабаб с бахаратом, шашлик`с елфом, или можда режањ сехона или смиp-смupal
– У реду – тако ja њему – дајте ми помало од свега.
Поручио сам такву мешавину јер једноставно нисам упамтио ни једно од оних егзотичних имена. Очекивао сам да ће Нафтали да ми сервира меке сирупасте посластице, или прегусти компот, или неко слично ђубриво. Он, међутим, уђе у преградак у углу, па прво исфашира шницлу меког црвеног меса, a онда га посу бибером, уљем, поленом, сумпорном киселином из једне зелене епрувете...
Две недеље касније, лекари су ми дозволили дa устанем из кревета и вратим ce послу. Мало су ми ce тресла слабачка колена, али иначе сам ce осећао прилично добро, јер ми ce успомена на онај банкет изгубила у дугој коми. Међутим, ту ce опет умеша судбина.
Идем ja тако на посао, a Нафтали изађе на трен из своје тровачнице и зацерека ми ce у брк. Сад, ja сам вам мало препоносан тип, a и помало преке нарави. Уђем право код њега, погледам га директно у очи и кажем:
– Нешто сласно и папрено, хабиби.{21}
– Одмах! – скочи Нафтали. – Данас баш имам прворазредну кибу с камоном, и хаши-хаши.
Наручих дуплу порцију нечега што испаде археолошки налаз у коме су сви познати зачини од фалафела до прженог лука, плус напрстак динстаног смирковог праха. Све то смажем a онда гласно затражим слатко.
– Суарси с миш-мишом или баклаву са сум-сумом?
Поједох обоје. Два дана касније нисам осећао уопште више ништа. Ha крају недеље сам ce као неки месечар опет створио пред насмешеним Нафталијем. Ни сам не знам зашто. Мораћу ипак да ce консултујем с неким добрим психијатром.
– A шта бисте данас желели, господине? – тако мени Нафтали, a с лица не скида онај свој презир према слабићу Европљанину.
Такву подлост нисам могао да му опростим. Зар да од мене прави будалу? Зар не зна да немам појма како ce зову та његова настрана јела?
He знајући како да поступим, импровизујем:
– Дајте ми кимсу. И парче сбагхија с куб-кубоном.
Шта мислите шта ce десило?
Нафтали љубазно рече:
– Одмах, господине – и донесе ми сецкану овчетину с пиреом од беле репе.
Дошло ми je да паднем у несвест. „Шта ли je сад ово?“ помислио сам.
– Хеј! – заурлах на Нафталија. – A где ми je куб-кубон!
И сад дрхтим кад ce тога сетим: Нафтали скочи и донесе ми куб-кубон у кутијици.
– Знате шта? – окренух ce Нафталију кад сам смазао јело. – Дајте ми чашу ваго-ђоре{22}, али да ми буде као лед ледена!
Сручим вагу-ђоре и полако ми сину истина. Бургул, бахарат, шашлик, вус-вус, мехси, пехси, све je то само велика превара како би ce импресионирали глупи Ашкенази{23}. To je дакле тајна оног осмеха Мона Лизе!
Отада ce више не бојим оријенталне кухиње. Штавише, могло би да ce каже да je обрнуто. Јутроc сам чак натерао Нафталија да ce зацрвени и покуњи кад ми je донео тањир печеног мао-мао. – Зар je то мао-мао? – подвикнуо сам му подругљиво. – A где je кафка{24}?
Нисам ни пипнуо мао-мао док ми Нафтали, сав дрхтећи, није донео и кафку. Имао je добар укус. Читаоцу топло препоручујем да првом приликом оде у неки оријентални ресторан и поручи печени мао-мао с капљицом кафке, a може и саројана. Верујте ми!


Варијација на тему желуца

Како рекох, мој тврдоглави мађарски желудац, стално ме уваљује у неке невоље. Због њега ме умало не линчоваше у Америци.
To je било у једној кафетерији. Напредовао сам са својим послужавником дуж линије и дошао до натписа „Ледени чај“. Рекох конобарици за шанком:
– Шољу хладног чаја, без леда.
– Да, господине – одврати конобарица и убаци ми пола туцета коцки леда у чај.
– Пазите – рекох ja. – Рекао сам „без леда“.
– Да ли сте хтели ледени чај, пријатељу?
– Ja хоћу хладни чај.
Женска je почела да трепће очима као семафор који je изгубио контролу, a онда je, донекле сметена, убацила још две-три коцке у мој чај.
– Ето вам га на! Следећи!
– Обрнуто, цуро! Ja хоћу без леда.
– Лед ce не плаћа. Следећи!
– Али мене боли желудац од леда. Зашто ми не бисте дали шољу чаја и квит, a не да бацате лед у њега?
– Шта? Како? – зафрфља женска. – Ja вас не разумем, пријатељу.
Они коју су иза мене чекали у реду почели су да гунђају на рачун странаца идиота који људима траће драгоцено време које je ипак новац. Схватио сам на кога ce циља, али je у мени симултано устао мој фамозни источњачки понос.
– Ja га ипак хоћу без леда.
Сматрајући да то већ прелази делокруг њене надлежности, конобарица je позвала шефа, неког рмпалију с цигаром у зубима.
– Овај овде тражи ледени чај без леда – пожали му ce конобарица. – Ко je икад чуо за такве перверзије?
– Драги мој господине – шеф ће мени – наш ледени чај пије месечно 1.930.000 гостију и досад ce још нико није пожалио.
– У то сам сигуран – одвратих. – Али ja не подносим преледено пиће. Зато сам и тражио чај без леда.
– Али сви га пију с ледом!
– Ja га не пијем.
Шеф ме погледа и намршти ce.
– Како то мислите, ви га не пијете? Оно што je добро за више од двеста милиона Американаца, вама није добро, je ли?
– Од леда ме боли желудац.
Шеф ce још дубље намршти, трудећи ce да то некако укапира, али му je мој захтев ипак био бесмислен.
– Овај локал ради већ четрдесет и три године – обавести ме – и до сада смо послужили двадесет три милиона људи.
– Али ja га не желим с ледом!
Дотле су ме огорчени гости већ били опколили и завртали рукаве за линч. Шеф je схватио да je дошао час кад je ред да плане.
– A ja ти кажем да ћеш ми у Америци пити ледени чај! – загрме. – Код нас ce још није задесио такав окорели перверзњак!
– Ja сам само хтео...
– Куш, знам ja такве! Вама овде ништа не ваља. A одакле си?
– Ко, je л` ja? – упитах. – Из Египта.
– To сам и мислио – процеди шеф.
Онда сам морао да кидам да бих спасио живу главу од разбеснеле гомиле која ми je била за пeтама. Али, то je био само почетак. Где год бих ce појавио, америчко јавно мнење полако ce окретало против Арапа. Па неко je морао ту нешто да предузме, зар није тако?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:27 am





Морам да напоменем да у нашој земљи постоju и све je већи онај сегмент популације који не само да не муче такви проблеми као што je aклиматизација желуца, него и не зна за њих. To су они који су овде рођени, сабре, Генерације у успону. У Америци ce млaди разликују од старих само по томе што су виши и гаје дyбљe поштовање према формули 1. У Израелу ce очеви и синови разликују као небо и земља. He сећам ce кад je то било, делегација наших студената сабра учествовала je на конгресу cтудената у Прагу. У складу с тренутном окуком у кривудавој партијској линији, Чеси су тада били антисемити, и тако je групица преревносних младих за ручком провоцирала дечаке сабре који су спокојно јели. ,,Јевреји!“ шиштали су им. „Јевреји!“ Изгледало je да je неизбежна општа макљажа, али ce ништа не догоди. Сабре наставише да једу не трепнувши оком. Kaд je ручак завршен, неко упита нашу делегациjy: ,,3ар ниcтe чули како вам добацују `Jeвpeju`?“ Сабре ce љубазно насмешише и рекоше: „Како не бисмо чули. Па ми и јесмо Јевреји.“ Другим речима, уопште нису знали да je „Јевреј“ некада била погрбна реч.
По изгледy, млади сабра je пука инкарнација нацистичког расног идеала, само што je још виши и још жуће косе. Буцмасти јеврејски очеви гледаjy донеклe са страхопоштовањем у своје синове медвеђег раста. Док су у Европи очеви сањали о јеврејској дpжaвu, у Израелу синови сањају о путу у Европу. Док су побожни дедови обуздавали своје зле нагоне – унуци им обуздавају Арапе. С тим унуцима није лако изаћи на крај.
Јигал и инквизиција

Седели су крај мене на клупи на Ротшилдовом булевару, сваки од њих задубљен у своје штиво. Старији господин с наочарима које су му склизнуле до врха носа, који je мрмљајући читао неке новине на јидишу, и малишан од непуних десет година, очигледно сабра, који je у рукама држао неки језиви трилер.
Дечак ce одједном окрену старом господину.
– Деда – рече – шта je то „инквизиција“?
Деда одмереним покретом пресави новине и гурну наочаре на своје место.
– Пре више стотина година – отпоче с нескривеним усхићењем – у мрачном средњем веку, нашим прецима je судбина била заиста горка, мој Јигал. Терали су их у гета с високим зидовима, a сваки нејевреј могао je да их удара, пљује по њима и да их понижава колико год га је воља. Да, да. Црквени порезници су им отимали и последњи тешко зарађен новчић, ако би им уопште остао пошто би платили царски порез. Наше мудраце су живе спаљивали, наше синове продавали у робље, a наше жене...
– Добро – прекину га Јигал – то знам, али те питам, деда, шта je то „инквизиција“?
– Јигал, не буди дрзак! Одмах ћу ти рећи. Инквизиција није била друго него паклени план обрачунавања с онима који не верују у хришћанску догму. Наравно, жртве су joj биле готово искључиво Јевреји...
– Зашто „наравно“? Зашто?
– Буди миран! Хоћеш ли да ме саслушаш до краја? – распали ce стари господин. – У мучионицама инквизиције калуђери у црвеним капуљачама черечили су своје жртве, нашим мученицима чупали нокте ужареним кљештима, вешали их зa ноге над тихом ватром, ломили им кости на растезачу...
– Добро – опет га прекину Јигал – прескочи то и причај кад су наши дигли устанак!
– Који устанак?
– Какво питање! Па устанак Јевреја против калуђера!
– He прекидај ме, Јигал! Наши дедови су били богобојажљиви и кротки Јевреји који ce не буне против воље Божје.
– Шта? Зар je Бог хтео... то... инквизицију...?
– Стиди ce, Јигал! Како ce усуђујеш тако да причаш! Знај да су наши преци били хероји који ce нису дали сломити ни под најригорознијим мукама! Вера им ce ни трена није поколебала, пружили су доказе дотле невиђене унутрашње храбрости...
– Одлично! Значи да су на крају ипак ударили по тим калуђерима, je ли тако?
– Јигал! – наљути ce стари господин. – Ha шта ти говорим? Наши преци, почивали у миру, претрпели су и најјезивије муке од својих крвника, али су и својим последњим дахом хвалили Бога што их штити од њихових непријатеља. „Па да ми je и долином смрти проћи“ – цитира стари господин из Псалама – „зла ce не бојим јер си ти са мном.“
– To ми није јасно – рече Јигал, мислећи на цитат. – Како су могли да певају да je с њима све у реду, a калуђери их спаљују? Е, да су калуђери певали...
– Балавче, тебе оправдава само што не знаш шта говориш. Вера наших предака у Бога дубоко je деловала чак и на крвнике, па су они у смртном страху били присиљени да убијају све више и више невиних жртава.
– Добро, деда – опет ће Јигал – али сад ми причај о устанку.
– Хоћеш ли да ћутиш, да или не?!
– Ma само мали устанак!
– Куш, шегец!{25} Зар да обешчастиш успомену на наше претке? Да ce они нису одупрли него да су подлегли страхотама инквизиције, ти данас не би био Јеврејин.
– To није истина – глатко одбије Јигал такву теорију. – Опет бих био јеврејски дечак јер сам рођен овде, у Израелу.
– Ти си поган, ето шта си ти! He знаш да цениш хероизам својих предака!
– Глупост! – викну Јигал, дубоко увређен. – Зар хоћеш да ти верујем како je Божја воља да ме калуђери кољу? Извини, деда, али ти твоји преци мора да су били неке страшне зентаре.
И тада нас Јигал напусти.
– Зентаре! Каквим ce речником данас служе! – гневно ће стари господин, па ce окрете мени: – Да ли сте икад видели овакво скандалозно понашање, господине? A за такве смо створили ову државу! Зар нису страшни?
– И те како су страшни, благо нама с њима!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:27 am





Израелци су пресрећни што деца не личе на њиx, па је просто невероватно колико их мрзе и тетоше. Уђе ли неко у пун аутобус с дететом од пет кила, одмах ће му уступити место, али му га нико неће уступити ако на леђима носи врећу од педесет кила. He бих желео да тврдим да су cвa израелска деца генији. Само 85 до 90 посто њих. Што ce осталих 10 дo 15 посто тиче, међу њима ћете наћи задовољавајући број полуидиота. He условних полуидиота – код нас нема реформе школства – него оних рођених. Kao што je на пример, Ахимаз.
Aхимаз

Имајући на уму да ce ближе хладни зимски дани, ушао сам у продавницу на Мограби скверу и од власника, господина Лихта, затражио шимике од антилопа с гуменим ђоном, марке „роби“, какве су у моди у Америци, бог би га знао зашто.
– Одмах – рече господин Лихт и поче да преврће по својим полицама. Али, убрзо je установио да има и ципела од антилопа, и ципела с гуменим ђоном, и америчких шимика, али баш те „роби“ на којима су здружена сва три елемента – нема. Био сам страшно разочаран и ваљда ми ce на лицу видео сав мој јад, јер je господин Лихт пожурио да ме утеши: нема проблема, ево, одмах шаље момка у своју другу продавницу, преко пута поште, за који минут добићу оно што тражим. Благо уздигнувши леву обрву, позва момка и рече му овако:
– Слушај, Ахимаз, иди у нашу продавницу преко пута поште и реци им да ти дају „роби“ шимике, америчке, антилоп, гумени ђон, број четрдесет два. Да ли си разумео?
Момак je био неки омладинац из Јемена у нежном узрасту од четрнаест година, с хронично ретардираним коефицијентом интелигенције, коме си по очима могао да видиш да у глави нема не само задњих него ни примарних мисли.
– Јесам – одговори Ахимаз некако магловито.
– A зашто?
– Овом младом тупану не верујем – рече господин Лихт. – Код мене je тек око недељу дана. Биће боље да му дамо ваше ципеле, да нам не донесе погрешан број.
Изуо сам ципеле и пружио их господину Лихту, који их je стрпао у једну кутију и дао их момку.
– Упамти: „роби“ шимике, америчке, антилоп, гумени ђон, број четрдесет два. Трком!
– Господине Лихт – промуца Ахимаз – не знам куда да идем, господин Лихт.
– He знаш где je пошта?
– To знам.
– Па шта онда чекаш? Трком, хитно je!
Да будем кратак: седео сам у чарапама код господина Лихта два сата и двадесет минута, a Ахимаза нема па нема. За све то време разговарао сам с господином Лихтом и нервоза нам je расла у скоковима, иако смо je свим силама сузбијали. Исцрпли смо све теме, од коегзистенције до правилне употребе кашика за обување ципела, па смо очајнички тражили нешто ново. Уто ce одједном отворише врата и ето Ахимаза, хвата ваздух, a руке му празне.
– Па! – скочи на њега господин Лихт. – A где су ципеле?
– Отишле – одврати момак. – Авионском поштом.
После пола дана истраге успели смо да утврлимо редослед догађаја.
Дакле, прилично сметени Ахимаз отрчао je – како му je то усмено наредио господин Лихт – право до главне поште где je стао у ред пред шалтер 4, јер je тамо био највећи ред. Напредовао je врло споро јер je то био шалтер за препоручене пошиљке, a како je неки трбоња из неког министарства дошао са хиљаду и двеста службених писама, можете да замислите како je ишло. Коначно je момак дошао на ред.
Гурнуо je кутију с мојим ципелама службенику под нос и рекао:
– Роби шимике Америка број четрдесет два.
– Шалтер 8 – одвратио je службеник. – Даље, молим.
Ахимаз je стао у ред испред шалтера 8 и тако дошао до ваге на којој ce мере пакети. Гурнуо je кутију и рекао:
– Роби шимике Америка број четрдесет два.
Службеник je измерио кутију.
– Ово не може да иде као писмо – рекао je. – Мора као пакет.
– Није важно – одговорио je Ахимаз и трепнуо очима. – Тако хоће господин Лихт.
– Добро, младићу мој – службеник je слегнуо раменима. – Али биће скупо. Где иде?
– Роби шимике Америка број четрдесет два.
Службеник je погледао тарифну табелу.
– Авионом je то три фунте и десет. Препоручено?
– Зашто препоручено?
– Да ли je важно?
– Јако важно!
– Значи, још педесет осам парa. A имаш ли толико, младићу?
– Мислим да имам.
Сад je тек службеник открио да на пакету нема адресе ни примаоца ни пошиљаоца.
– Па шта je ово? – фркнуо je. – Зар не знаш да пишеш?
– He баш најбоље – одговорио je Ахимаз црвенећи до ушију. – Нас у кући осморо, само најстарији брат научио да чита у кибуцу.
– Дивна породица – прогунђао je љутито службеник, али je онда преовладало његово добро јеврејско срце па je зграбио хемијску оловку и упитао:
– Koja je адреса?
– Роби Шимика, САД – написао je службеник на кутији и онда нервозно упитао:
– A који град, која улица?
– Господин Лихт je рекао тамо где je пошта.
– To није довољно.
– Роби шимике Америка број четрдесет два – поновио je Ахимаз. – Господин Лихт није рекао ништа више.
– Побогу, шта човек овде мора да трпи – прогунђао je службеник и, прожет сигурношћу стеченом искуством, написао je на кутији: Поштански фах 42, Бруклин, Њујорк.{26}
– Ко je пошилалац?
– Господин Лихт.
– Где он станује?
– To не знам. Има продавницу у Аленби роуду.

* * *

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:28 am





Кад сам пре неколико дана пролазио поред његове продавнице, господин Лихт ме je позвао код себе и показао ми писмо које je примио од рабина Шимике који живи у Јужној Каролини (очигледно je да je адреса била погрешна). Рабин Шимика ce захваљује на лепом поклону и каже како га je дубоко дирнуо тај доказ бриге Израелаца за своју браћу у Америци. Само напомиње да су му обично драже нове ципеле јер по правилу дуже трају.


Ha израелским телефонским централама по правилу pади млада, витка сабра фаталног ока и са три руке. Носи смеђе џемпере, a ујутро кашље и мрзи читав свет. Ситуација je пре подне несношљива и место ce изроди у насиље. Сваки покушај посредовања унапред je осуђен на пропаст. У бучној звоњави током летњих месеци можемо ce сматрати срећним ако некако очувамо прекид ватре.
Врућа линија

Борба дивова уопштено почиње чим окренеш број a израелска телефонистикиња с оне стране барикаде диже слушалицу и каже:
To јест, ништа не каже, само диже. Из ње зрачи мук, језив мук који ти парa уши. У најбољем случају, чућеш као издалека, у позадини, глас Гринспана који моли транспортно предузеће да идући пут, побогу, пошаље рачун на његову нову адресу, a не као у петак...
– Хало! – дереш ce у слушалицу. – Хало!
Израелска телефонисткиња слуша како надвикујеш Гриспана, али те за сада држи на леду. Потајно ce нада да зовеш из јавне говорнице, јер у том случају не можеш да напустиш апарат. Ако си код куће, онда си покретан: можеш да пушташ да ce мук измучи, можеш да одеш у кухињу и да направиш сендвич, па да отвориш флашу пива и да ce вратиш до телефона.
– Хало – кажеш жваћући народни хлеб – хало!
Понекад ce догоди и да добијеш одговор.
Уосталом, елементарна мржња израелске телефонисткиње није усмерена на тебе лично, него на читав свет који ce служи свакаквим подвалама и триковима само да добије везу. Борба добија лични карактер тек кад ce она одазове:
– Овде 729-556, добро јутро!
Назив и адресу никад не спомиње, јер je то најстрожа тајна позната само неколицини одабраника. Да, назив можеш да добијеш, али не преко телефона. Тако засад имаш само број и – готово.
– Хало – кажеш – могу ли да добијем господина Зерковица?
– Koгa?
Погледаш у папирић који држиш у руци. Нема грешке, то je тај број, све je у реду.
– Зер-ко-ви-ца.
– Да, господине.
Чујеш мали милион крцкања и пуцкетања од утикача што ce мећу и воде и контакт je успостављен. И ништа. Свет тишине враћа ce у свој својој величанствености. Зерковица можда мало и има, a можда мало и нема. Никад ce не зна. Само ће време показати. Чучнеш крај апарата и мумлаш корачнице. Тако ce осећају астронаути с оне стране Месеца, комплетно одсечени од људског рода.
– Хало! – вичеш с времена на време. – Хало!
Онда зглобом прста куцкаш по слушалици, па дуваш у њу не би ли joj удахнуо мало живота. Прође петнаестак минута, видиш колико je сати, па спушташ слушалицу и прекидаш везу с неспојивим. A са Зерковицем мораш да разговараш (у ствари треба ти само број телефона његовог шурака), па ce враћаш у бој и новим снагама вртиш број. Овог пута линија одмах реагује:
– Добро, нека Нафтали однесе пакет после четири – говори израелска телефонисткиња. – Ja сигурно нећу сваког дана да вучем неке глупости на аутобуску станицу, извините, хало 729-556, добро јутро!
Скидаш паучину с мозга. Кад сам то питао телефонисткињу да ми негде однесе неки пакет? To ваљда мора да обави Нафтали, зар не? Нека те глупости Нафтали носи у четири сата, ма може и у пола пет, баш ме брига.
– Хало – кажеш – тражио сам Зерковица.
– Koгa?
– Зер-ко-ви-ца?
– A ко га тражи?
Е, сад oна то мора да зна. Пре си joj ce некако још провукао кроз сито, али овог пута je нешто у твом гласу пробудило њено урођено неповерење. Рампа ce спустила, почео je обред идентификације. Пажљиво размишљаш шта да joj кажеш: овде др Шај-Шенберг, из Електре д. д., Зерковиц ce неће сетити, али ми смо заједно ишли у јавну школу...
Ha крају кратко кажеш:
– Амнон.{27}
И Амнон ce увек пробије. Амнон je убојит. Израелска телефонисткиња одмах ce опусти, опет ти наде оживе од силног крцкања у линији, и за коју секунду урониш у гробну тишину. Сад више не губиш драгоцено време у дешифровању значења оне убитачне паузе, него узмеш књигу Ханибал – човек који je кренуо на Рим и с легендарним ратником прелазиш снегом затрпане Алпе. Боже, што je то био фантастичан подухват, превести целу колону промрзлих слонова преко високих планина, па низ реке, усред олуја и громова.
Пред самим дверима „царског града“ станеш, у јаловој нади да ћеш можда пре доћи до Зерковица.
– Хало – вичеш у слушалицу – хало!
Далеко, далеко, можда преко бескрајног океана, у срцу Њујорк Ситија, неко цвркуће на јидишy. Неко коме ce израелска телефонисткиња смиловала. A ти си изгубљен случај, надрљао си горе него Нафтали, и превише ce горчине нагомилало у задњих неколико минута. Само да можеш да ce с том Шулом нађеш очи у очи напољу, ван радног времена, можда би с њом и нашао заједнички језик, евентуално би joj ce удварао, није важно ако je равна као даска, било би перспективе за брак, децу, алиментацију. Али овако како ствари стоје, с линијом у пат-позицији, немате ни садашњост ни будућност. Она je на телефонској централи, a ти си обичан позивач – мачка и миш. Није да си наоштрен на њу, то никако; штавише, поштујеш Шулу, пред њеном моћи осећаш ce као мртав, само што између вас нема комуникације. Да би покушао опет да успоставиш однос, најбоље ти je да спустиш слушалицу, прогунђаш нешто, па да опет окренеш број за одлучујућу рунду.
– Госпођице – кажеш оштро – зашто ме пуштате да чекам пола сата без везе?
– A ко сте ви?
– Амнон. Питао сам вас пре четрдесет пет минута за Зерковица...
– Њега нема, господине!
– Па зашто ми не кажете?
– Видите да вам кажем!
– Кад ће ce вратити?
– He знам.
– A где je отишао?
– He знам.
– Да ли уопште ради тамо?
– He знам.
– Могу ли да оставим поруку за њега?
И ту ce она стручним трзајем руке опрашта од тебе и готов посао. Ha сву срећу. Јер у тим критичним моментима у мени тако кува да ми je само једно јасно: потраје ли овај разговор још минут, скочићу у слушалицу, отпузаћу жицама право до централе и бацићу ce на Шулу режећи као звер. To би била борба на живот или смрт. Шула би ми маникираним ноктима скинула кожу с лица a ja бих joj очњацима тражио вратну жилу. To ће ce и догодити једног дана. Само je питање времена. Политичка решења нису више могућа.


Израелски радио није ни по чему изузетан, осим по томе што су средства од којих живи толико танка да само што не скапа. Ако добро памтим, у свету постоје две врсте радио-станица: државне које финансира држава, и приватне које живе од реклама. Mu имамо само државну која од државе не прима ни пребијене паре. A с обзиром да су само птице расположене да певају бесплатно – да будем конкретнији, мушке птице – то наш радио мора инвентивношћу да надокнади мањак средстава.
Мистерија Кол Израела

Ономад сам био заиста пријатно изненађен. Добио сам писмо којим ме Кол Израел{28} моли да учествујем у програму „Панта реи“. Наравно, био сам поласкан том изузетном чашћу, па сам отишао у студио Кол Израела, до господина Нудинија, уредника програма. Убрзо смо забраздили у врло жив разговор. Господин Нудини ми je рекао да има одличну основну идеју за мој прилог, то јест, да ja напишем нешто на високом литерарном нивоу али с емотивним набојем, нешто озбиљно али забавно и смешно, с тим да не дирам у вредности хебрејског језика и културе, a да то буде здрав и искричав хумор, наравно у границама доброг укуса и моралних норми. To je у основним цртама била његова идеја.
У том духу наставили смо разговор отприлике три и по сата, не залазећи у детаље јер je господин Нудини истакао како жели да ми да пуну слободу у реализацији идеје. Ha крају смо ce договорили да ћу му донети двочасовни рукопис за три недеље. Већ смо ce руковали, пуни узајамне братске љубави, кад ми паде на памет да не би било лоше да искористим ту срдачну атмосферу за рашчишћавање одређених финансијских питања. Стога сам одвукао господина Нудинија у страну и упитао га колико Кол Израел плаћа за посао такве врсте.
Господин Нудини пребледе као крпа, заљуља ce и рече:
– He брините, око тога неће бити проблема.
– У реду – рекох – па ипак...
– Бићете задовољни.
– Шта то значи?
– Према уобичајеној тарифи.
У таквим случајевима, обично прекидам испитивање, јер тачно je да уз злато и дијаманте обожавам чисту лову, али ce у најскривенијој дубини душе ипак стидим што сам такав материјалиста у доба кад други самопрегорно свашта изводе. Но, у духу ми ce изнебуха нацртао онај мацан са прст дебелим обрвама што ме je испсовао на пасја кола јер му нисам платио радио-претплату, и то ми даде снагу да поставим судбоносно питање.
– Колико?
Уредник ce тресао као да има Паркинсонову болест, a очи су му панично колутале на све стране.
– Па, за сат емисије плаћамо писцима по тридесет пет парa – шапну. – Али, с друге стране, неколико пута спомињемо пишчево име, a зна ce да je такав публицитет најважнији.
Брзо сам сконтао у глави. Да напишем такав двочасовни програм, требаће ми две до три недеље, a на крају би још могли и да га одбију. И то за тридесет пет парa по сату! Боље бих прошао да просим! Шта je уопште тридесет пет парa? Па онда, од тога ми на порез одмах иде двадесет пет парa. Рекао сам господину Нудинију да je десет парa нешто заиста мало, бар мени који сам навикао па високи животни стандард. Шта могу да добијем за десет парa? Колико капи бензина? Уредник ce сложио да свота није баш баснословна, поготово у поређењу с Европом где ce такав рад масно плаћа. Али да морам да разумем да му буџет не дозвољава прекорачење лимита од тридесет пет парa. Штавише, за програм „Панта реи“ предвиђено je двадесет пет парa, али ће ми он преосталих петнаест парa исплатити разноразним рачуноводственим манипулацијама о којима боље да не говоримо.
– Извините – планух – али како je могуће кад нас све шишате скупом радио-претплатом?
– Ми од ње не видимо ни паре – објасни ми господин Нудини. – Њу држава узима за надокнаду својих трошкова. Пазите, ево, ми ћемо ваше име, као аутора, да споменемо четири пута... Уосталом, најважнији вам je публицитет.
Одлучно сам одбио такво гледиште, на шта ce он срушио у фотељу и самртничким гласом упитао колико сам у својој крајњој лаковерности очекивао да ћу да исцедим из њега.
– Па – рекох – рачунао сам на пет фунти.
Ипак сам успео да уредника оживим за свега неколико минута. Срце je опет почело да му куца, али je још пуних петнаест минута тешко роптао.
– Пет фунти! – понављао je машући главом. – Пет фунти за рукопис! Драги мој господине, такве паре не можемо да дамо ни нобеловцу! Смешно! Пет фунти! Ко има толико новца у земљи? He, драги мој господине, могу само да вам обећам да ћемо име да вам споменемо пет пута.
– He! Пет фунти!
– У реду, тридесет осам парa – уздахну господин Нудини. – Имам код куће један стари џемпер, продаћу га...
– Добро, нека буде четири и по фунте.
– Тридесет девет парa.
– Четири фунте.
– Четрдесет парa.
– Три и по фунте.
– Четрдесет и једну пару.
Тада сам устао и рекао да ми je жао, али да сам ja човек од принципа. Осећао сам да би ме соп gusto попио у капи воде.
– Чекајте мало – рече узимајући телефонску слушалицу – да питам Маторог. Хало, овде „Панта“. Видите, господине, овде je код мене онај писац о коме сам вам причао, и замислите, тражи ни мање ни више него... него... две и по... Молим? Слажете ce? Добро, ако je тако, онда у реду. He, станите! He две и по паре, него две и по фунте! Фунте! He, фунте! Ф-у-н-т-е! Наравно да постоје! – Ту господин Нудини поклопи дланом слушалицу и шапну: – Матори каже да такав новац не постоји и да je парa једино легално средство плаћања. – Онда ће опет у слушалицу: – Хало! Сигуран сам сто посто да такав новац постоји. Да, видео сам га, правоугаон je и у боји... фунта има сто парa! Да, већ je одавно у промету... Да ce шали? He, кунем вам ce, озбиљно тражи две и по фунте, што ће рећи двеста педесет парa... Ma не, не, није први април, деце ми моје... Хало! Хало!
Обливен хладним знојем, уредник спусти слушалицу.
– Видите шта сте ми направили? Сад Матори мисли да од њега правим будалу. Верујте ми, немамо другог излаза него да вам име споменемо пет пута.
– Две и по фунте – понових непопустљиво. – Морам да храним троје уста.
Све шкрипећи зубима, одмарширали смо у суседну собу где je мој уредник почео да ce договара са неким својим колегом.
– Пази овако, Јоскеле – рече му. – Ако у идућем програму смањиш оркестар на пола, уштедећеш око фунту и по за путне трошкове. Ако ми то позајмиш, ja ћу одмах да шутнем једног најављивача и да тако уштедим педесет пет парa за месец дана. To би укупно било две фунте и пет парa. Од прошлогодишњег повећања просека морам да добијем још десет парa. Остало ћу да покријем из овогодишњег буџета, с тим што нећу отићи на одмор него ћу да радим прековремено, a најављивач ће да ми преузме све улоге у адаптацији Јадника.
После пола сата натезања, успели су да ce договоре, с тим да господин Нудини да у залог свој сат.
– Дакле, и то смо обавили – рече на крају, не кријући свој најдубљи презир. – Добићете те своје две и по фунте, господине. Али, кумим вас Богом, немојте никоме да кажете... разумете ме...
– Без бриге, бићу нем као риба. A када ћу добити новац?
– У току године, надам ce.
Извинио сам ce због своје агресивности и покушао сам да ce оправдам описујући своје финансијске потешкоће, али то очигледно није деловало на Нудинија, па сам у његовим очима остао подли и безобразни уцењивач. Ишуњао сам ce из његове канцеларије и сударио ce са тројицом стручњака из државне администрације, који су ту већ три месеца узалуд покушавали да открију разлоге слабог квалитета програма Кол Израела. Управо су проверавали акустичност студија, али ce још нису приближили решењу загонетке. Да, има таквих појава које ce једноставно не могу објаснити.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:28 am




„Ko ce последњи смеје, најслађе ce смеје“, каже добро позната пословица алудирајући на идиоте који схвате у чему je виц тек два сата пошто га чују. За свет осуђен на стално paтовање, та глупа пословица je у сваком случају осмислена, јер ce једноставно нико не смеје последњи. Једна страна направи нову ракету, шест месеци касније супарник већ има антиракетну ракету, на шта онај први брзо створи антиантиракетну ракету, и тако даље, до пропасти. Што ce нас тиче, ми усавршавамо технику бесконачног ратовања мирољубивим средствима: порезом на приход.
Рупа много, квака још више

Ономад je Зелман Вајнтрауб, чувени произвођач мацеса из Јерусалима, наручио од мене свечани говор који би он одверглао као одговор на топле честитке којима његови поштоваоци и радници желе да га изненаде на рођенданском слављу. За ту своју спонтану беседу Вајнтрауб ми je понудио ауторски хонорар од 230 фунти, који ће ми исплатити у три једнаке рате. Сувишно je и рећи колико сам био усхићен том маном. Но, кад сам мало сабрао два и два, видео сам да ми ce труд неће исплатити, јер морам својим колима двапут да путујем у Јерусалим, па ће бензин да ми прогута и више од остатка мог хонорара, кад ce одбију сви порези и доприноси.
– Мораш да ce снађеш на неки начин – рече ми слатка женица. – Питај Шпилбергера.
Шпилбергер je најбољи експерт за порезе у нашем граду, промућуран стручњак који зна сваку рупу у постојећим прописима, јер их je он и кројио кад je био шеф Истражног одсека Министарства финансија. Саслушао ме je намрштеног чела.
– Господине – рече кад сам завршио своје излагање – битно je питање да ли зарађујете више од сто десет фунти месечно?
– Ha жалост, зарађујем.
– Да ли којим случајем намеравате да одете из земље? Емигранти уживају неке привилегије.
– He, остајем.
– Онда сте у тешкој ситуацији – закључи стручњак. – Да ли бисте у Јерусалим ишли аутобусом?
– He бих. Мени je мука у аутобусу – објасних.
– Па седите до возача.
– У то не могу да ce поуздам. У последњем моменту појави ce нека трудница и одузме ми место.
Опет ce нађосмо два дана касније.
– Дакле, имате два могућа излаза – обавести ме стручњак. – Први je прилично једноставан: нека ваша жена купи неко предузеће у губицима и представља вашег литерарног агента.
– Одлично – рекох. – To ћемо лако наћи.
– Само тренутак – обузда ме Шпилбергер. – Ту вам je sine qua поп да ви лично немате никакве везe с предузећем, ни у каквом облику, с обзиром на то да вас заступа жена. Да ли ce можда разводите?
– Још не.
– Није важно, то ћемо некако да средимо. Предузеће ваше жене наплатиће целокупан ваш хонорар из Јерусалима, a на њега неће платити никакав порез јер та свота иде на смањење губитака.
– Перфектна идеја!
– Чекајте! Сад je новац на рачуну предузећа ваше жене па ce поставља питање: како га извући одатле? Јер, aкo вам жена једноставно подигне новац у предузећу као своју плату, онда мора на то да плати порез.
– Куку мени!
– И томе има лека. Овако: предузеће ваше жене отвори представништво на име вашег сина, и ваша жена уплати за вас животно осигурање на име тог ауторског хонорара који ћете добити од господина Вајнтрауба. Kao што знате, премије за животна осигурања изузете су од пореза.
– Да ли морам да умрем?
– To би било идеално, али није обавезно. Постоји једна посебна врста осигурања звана „живи леш“ којом ce полиса анулира после три године, уплаћени износ рефундира ce у готовини.
– Одлично!
– Али – настави стручњак – и ту постоји зачкољица: власт то може да третира као „фиктиван уговор“. Зато би било добро да корисник буде нека трећа страна, особа која правно нема никакве везе ни с вама ни с представништвом на име вашег сина. Да ли имате неког пријатеља од поверења?
– Немам.
– У том случају, стојим вам на располагању у улози те треће стране. Посебним уговором између нас двојице ja ћу себе да именујем овлашћеним лицем за премију осигурања, тако да морам да вам ставим на располагање износ осигурања који ће ми бити рефундиран по истеку трогодишњег уговорног рока.
– Ви сте геније!
– Полако! Ha то бисте морали да платите порез све до последње паре.
– Jao!
– Зато ћете тај износ да добијете од мене на име одштете за клевету.
– Како, молим?
– Од летос само на тај начин може да ce изврши уплата-исплата између две странке са сталним боравком. Према важећим прописима, бар у овом моменту, на одштете за клевету, досуђене правоснажном судском пресудом, не плаћа ce порез.
– A зашто?
– Зато што ce то сматра трошком.
– Генијално!
– Хвала. Пре непуна два месеца на тај начин сам пренео петсто фунти на једног клијента. Истина, зато сам морао двапут да га ошамарим, али у вашем случају биће довољна нека увреда. Ha пример, рећи ћу да имате мађарски нагласак.
– To није никаква увреда – одговорих. – Па, ja имам мађарски нагласак.
– Чекајте, можда ћете за три године да га изгубите.
– He могу да ce поуздам у чудо.
– И ту ће ce наћи нека рупа. Битно je то да ви мене тужите због увреде, a досуђена одштета мора да буде тачно у висини рефундираног осигурања које ће представништво вашег сина инкасирати a ja преузети као ваше овлашћено лице, a што ће бити износ ауторског хонорара који ће господин Вајнтрауб да уплати на ваш губиташки рачун предузећа ваше жене. Да ли ce слажете с том идејом?
– Мени ce чини да je у реду – прихватих. – Али, рекли сте да постоји још једна солуција?
– Да – потврди Шпилбергер. – Узмите паре, не дајте признаницу и затајите тај износ.
– A не! He желим никакве компликације.


Британско решење проблема пореза – тј. авантуристичка пљачка – постало je у последње време тако популарно у овој земљи да су наши најугледнији дневници отворили посебну колумну под насловом „Недељна пљачка“. To због тога јер су нам полиција и остале снаге безбедности још у фази шегртовања. Ваљда и не може одмах да ce стартује с високом кримиквалификацијом, зар не? Треба најпре проћи основну школу, или боље речено обданиште.
Ha висини cвoг задатка

После детаљне анализе последње, врло спретно изведене пљачке новчане пошиљке у колима старе израелске осигуравајуће агенције Ник & Картер, a која je пљачкашима донела чист приход од 330.000 фунти после одбитка пореза, човек мора без икакве сумње да призна да су тим нападом сви заинтересовани били сасвим оправдано затечени. Прво, од претходне пљачке истих кола агенције прошло je најмање десет дана, сем тога, тада ce радило о суми од само 33.000 фунти a превозила ce у сасвим другу банку. Према томе, нипошто није могло да ce предвиди да ће то да ce понови.
Даље, агенција Ник & Картер овог пута je ипак предузела ванредне мере опреза, па тај превоз новца није уопште најављен у локалним новинама. Штавише, сад то није обављено ни блиндираним колима зато да потенцијалним пљачкашима не би упало у очи. С тешког камиона који je превозио три тоне новчаница, уклонили су све ознаке агенције, чак су и упозорење на крову: „Пази! Новац!“ камуфлирали лепљивом траком. Зато нико и није могао да предвиди неке сметње нити нешто томе слично.
Додуше, отприлике два сата пре него што je возило с новцем кренуло, неко je телефоном назвао управу агенције Ник & Картер.
– Извините – упитао je глас. – Да ли ви данас превозите новац?
– Да – одговорио je дежурни службеник осигурања. – Возимо гa у поштанску штедионицу.
– A колико?
– Триста тридесет хиљада. A ко je то?
– Грешка.
С оне стране човек je спустио слушалицу, a дежурни службеник je тренутак касније све то заборавио верујући да ce радило о погрешном броју. Међутим, детективи сад повезују тајанствени позив са „човеком на трициклу“. To јест, док ce тих триста тридесет хиљада фунти укрцавало у камион, са стране je стајао жути трицикл и на њему je седео човек који je бележио утовар сваке врећице новца. Наиме, новац je био у врећицама да би могао лакше да ce претовари у други камион ако случајно дође до дефекта. Кад су све врећице укрцане, човек je узјахао трицикл па je некаквим сигналним заставицама махао мало-више према градском центру, али су мислили да je морнар. Тек много касније je, приликом реконструкције пљачке, некоме пало на памет да je то могао да буде и учесник пљачке.
Управо из тих разлога нико ce није осврнуо на ону тројицу који су ce још рано ујутро поставили око поштанске штедионице с аутоматима и каћушама кинеске производње. Људи су једноставно мислили да су то неки саботери, диверзанти или шта ти га ja знам. Ha лицу места није било ни једног полицајца, јер je агенција Ник & Картер затражила да ту не буде никог ко би самом својом појавом могао да упозори на предстојећи превоз новца. Појавио ce само један детектив у цивилном оделу, али je и он спадао у пљачкашку дружину.
У поштанској штедионици посао je текао нормално. Истина, сат после почетка радног времена један млади књиговођа приметио je неког незнанца како иде по згради и зарђалим клештима сече телефонске жице. Књиговођа je прво помислио да je то обичан пробисвет, или можда екстремиста, јер му je лице било покривено вуненом чарапом, али кад ce тип попео на сто и почео да кида осигураче алармног уређаја, књиговођа му je пришао и упитао га шта то ради.
– Ja сам из поште – одвратио je човек и књиговођи je одмах било све јасно. Тек после неког времена сетио ce да je пошта ту где он ради, па je отишао да о томе обавести Маторог, али je овај управо био на састанку са Шулцбаумом. У међувремену, било je још неких знакова по којима je могло да ce наслути да ce нешто кува, нарочито кад je човек са чарапом на глави извукао пиштољ и наредио свима да легну на под. Сви су га послушали, осим старог благајника који није изгубио присуство духа, него je полако стопалом трагао за тајним алармним дугметом испод стола. Ha жалост, дугме je стварно било тајно па није могао да га нађе. Онда je и он легао на под и чекао. Неки клијенти, који су накнадно ушли, зачудили су ce што сви службеници леже на поду, али су углавном помислили да ce то снима телевизијска серија, па су и они легли надајући ce да ће и себе видети у том кадру.
Дотле су напољу пљачкаши празнили камион. Двојица наоружаних чувара агенције Ник & Картер у ствари су били немоћни, јер су имали само пољске хаубице, изнутра уперене у задња врата камиона, а пљачкаши су им упали с бока. Један стражар покушао je да превари бандите вичући им: „Отворите врата па ћете да видите свог бога“, али га они нису послушали него су са стране извукли готовину од триста тридесет хиљада фунти. Други стражар, искусан човек, вратио je тој багри мило за драго псујући joj шапатом све по списку на румунском.
Спомена je вредан и таксиста који je стајао ту близу док ce обављао трансфер новца. Учинило му ce да ce ту нешто мути па je отишао до јавне говорнице и почео да окреће 92 да назове полицију. Вртео je тако око петнаест минута, a дотле су криминалци обавили посао па су му, пролазећи поред говорнице довикнули: „Променили су број. Окрени 1-0-0!“
Таксисти je, међутим, понестало жетона, a ни у пошти их није било већ пет дана, па je човек кренуо таксијем на аутобуску станицу да купи жетоне, али je у журби улетео у једносмерну улицу с погрешне стране па су га саобраћајци шчепали, одрапили му дебелу казну и одвели у болницу на анализу крви. После, кад су изашле новине с илустрованим извештајем о пљачки, полиција je упутила кола, али пандури нису могли да нађу улицу због збрке у саобраћајним знацима, па су ce тако залетели до Јафе и тамо поставили блок – то јест, сакрили ce иза кривине и чекали да банда наиђе и прописно стане на семафору испред аутобуске станице. Али пљачкаши су нањушили замку и нису ce појавили.
Управа агенције Ник & Картер објавила je да пљачкаши ипак нису тако паметни како су мислили, јер су заборавили да узму у обзир инфлацију. Такође je објавила да ће им стражари убудуће бити опремљени сузавцем како би ce што лакше расплакали. Прича ce и о инсталирању кace од непробојног челика, за одлагање новца, што je револуционарни изум неког младог израелског инжењера.
Грађанству ce упућује љубазна молба да помогне снагама безбедности. Ко год уочи неке незнанце са чарапама на глави како плаћају готовином из врећица с натписом Националне банке Израела, нека одмах назове полицију на број 92.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:29 am





У технократској стварности наших дана, кад компликоване справе и супермодерни компјутери могу да производе све што може да ce замисли под капом небеском a да људска рука и не такне масовни производ, у нашој земљи остала je шачица правих мајстора који настављају поносну традицију из минулих векова. Мало-помало, чак и ти последњи диносаури нестају из наших живота, a што je најжалосније, њихов одлазак ce не може поспешити. Тугујеш ли ти, поштовани читаоче, што нема диносаура? Ja – не!
Последњи из племена занатлија

Једно вече прошле недеље, баш када сам ce спремао да изађем, жена ме погледа, па рече:
– Зашто немаш актовку да у њој носиш папире као сваки поштен човек?
– Богати, да знаш да си у праву, жено – на то ћу ja. – За мој статус човека од пера, то je оно што ми треба.
– Иди купи себи нешто посебно – одреди жена.
Отишао сам до ташнера на углу и објаснио му да желим специјалну кожну актовку, нешто што импонује, црно a мат, са много преграда, са бронзаном бравицом, и све у том тону. Ташнер je био неки човечуљак који je говорио само јидиш. a смисао за укус био му je врло ограничен.
– Актовка je актовка, није драгуљ – казао je. – Могу да вам дам само оно што имам, господине мој. Врло чврсту актовку за двадесет пет фунти. Ако хоћете да вам буде накинђурена, онда потражите мајстора који још има стрпљења да слуша муштерију.
Био сам дубоко увређен. Тачно, стало ми je до прворазредне израде, али да ми неко каже да хоћу нешто накинђурено? Тешко јеврејској привреди ако га овакви представљају. Оставио сам ташнера с његовим левантинским схватањима и потражио уметника у кожи који je занат изучио у неком цивилизованом делу Европе. После недељу дана сумануте потраге успео сам да откријем Зигмунда Васерперла, чувеног креатора отмене кожне галантерије.
Чим сам ушао у радионицу, осетио сам снажан миомирис чистоће и реда. За повећим радним столом плавоок и седокос постарији човек. Господин Васерперл главом. Описао сам му своју деликатну ситуацију – наравно, језиком Гетеа и канцелара Бранта – и он ме je пажљиво саслушао. Онда ме je цењени уметник обавестио да ће из чисто хуманитарних разлога преузети на своја плећа тај посао и уложити све снаге да производу удахне карактеристике примерене мом статусу колеге уметника. Штавише, како би одагнао сваку моју евентуалну сумњу у његову професионалну вештину, господин Васерперл ми je потанко описао свој живот, почевши од матуре у државној гимназији у Штутгарту, укључујући судбоносни тренутак кад му je као у божанском надахнућу синуло да ће му живот бити лишен сваког смисла ако не буде изучио вештину израде елегантних кожних предмета. Тако je господин Васерперл почео као шегрт код фирме Сингep и Сингер у Хамбургу, a онда je прешао у фамозну бечку фирму Киршнер Ледерварен, где je провео – како ce сам изразио – тридесет и четири плодоносне године.
Задржао сам ce у причи с господином Васерперлом до око поноћи. Ha крају смо ce сетили ради чега сам у ствари дошао, па je мајстор помоћу логаритамског дигитрона и таблица одредио димензије моје будуће актовке. Затим смо размотрили која ће кожа најбоље одговарати битним условима – да перфектно изгледа и да ce не гужва.
– Шта мислите о лакираној бизонској кожи? – упита ме господин Васерперл.
– To je то! – одговорих. – Свиђа ми ce. Нека свакако буде лакирана!
– Немате појма како ми je драго – шапну господин Васерперл с великим олакшањем. – To je врло јака кожа која je посебно погодна за украсну обраду.
Дотле je моје почетно одушевљење донекле било спласнуло. A и вечера ми je каснила око шест сати.
– Само, знате, не желим ништа кичасто – покушах да старог вратим на земљу, али ме господин Васерперл прекиде махнувши нестрпљиво руком.
– Код мене нема другоразредне израде – фркну. – Moj тридесетчетворогодишњи рад код фирме Киршнер Ледерварен намеће ми велику одговорност. Само тражим мало стрпљења. Ваша актовка ће бити готова прекосутра a коштаће вас 30 фунти.
Два дана касније отишао сам по актовку, али није била готова. Штавише, господин Васерперл није ни почео рад, јер je две протекле ноћи провео у размишљању и закључио да бизонска кожа ипак неће бити погодна, мало je превише порозна, па би радије узео кожу газеле или зебуа, која можда јесте мало скупља, али ће ми, с друге стране, потрајати и до 100, па и 150 година. Сложио сам ce на лицу места с штављеном кожом зебуа и с тим смо ce растали.
Три дана касније дошао сам по своју актовку, али сам од госпође Васерперл дознао да je стари још почетком недеље отпутовао. Отишао je у неку радионицу прецизне механике да наручи специјалне заковице од каљене бронзе и обле главице којима ће оковати ивице моје актовке. Рекао сам joj да ми не требају никакве заковице, живот je прекратак за њих, ваља нам уживати у сваком тренутку! Али, госпођа Васерперл узврати да je њен муж од оне врсте мајстора која изумире, од оних који ће ce радије одрећи свог посла него правити шкарт, као што раде израелски фушери. Искористила je прилику да ме подсети како je њен муж радио тридесет и четири године код фирме Киршнер Ледерварен, која je била дворски добављач Његовог Величанства цара Фрање Јосифа из куће Хабсбурговаца.
Мало-помало помирио сам ce с мишљу да ћy живот да завршим као писац без портфеља, али ми ce онда једног магловитог јутра на вратима стана појавио главом господин Васерперл. Старац je изгледао страшно уморан и забринут. Горко ми ce пожалио како у својим годинама мора да крстари земљом због шаке глупих заковица, a некада у Бечу je таква ситница могла да ce купи у свакој продавници. Сама мајсторова појава представљала je нему осуду човечанства у целини, па ми ce неко време чак чинило да чујем како злослутно лепећу крила удеса. Али, господин Васерперл je у ствари дошао да ce са мном договори о постави актовке. Сматрао je да може да иде само бајцована кожа нарвала, с обзиром на изузетну отпорност тог ретког материјала.
– Драги господине Васерперл – рекох му – заиста ce дивим вашим професионалним критеријумима, уосталом, тридесет и четири године код фирме Киршнер Ледерварен заиста нису мачји кашаљ, али, верујте ми, мени и не треба таква јединствена актовка. Колико знам своју женицу, убрзо ћу у њој да носим кисели купус.
Старцу ce лице озари.
– Сва срећа да сте ме упозорили! Јер, ако je тако, морамо да ce побринемо да актовка буде непропусна и изнутра, не само споља. У таквој ситуацији, поставићу je струганом кожом фоке. Да ли имате, господине, неке везе у Канади?
– Чујте, Васерперл – одговорих – актовка je актовка, a не драгуљ, забога! Дајте, направите ми тог ђавола како год, па да ce више не гњавимо с тим.
– To ja не могу – ражести ce смртно увређени мајстор. – Зар мислите да je то мени тако лако? Кад смо већ код тога, зар мислите, господине, да могу да удовољим свим тим вашим хировима за мизерних тридесет фунти? Ко ће да ми надокнади време које трошим на то?
Тад сам уочио да je јадни старац нервно пропао; лице му ce грчевито трзало, a било je налик на суву шљиву. Упутио сам стрицу Егону у Америци хитан телеграм с молбом да ми авионском поштом пошаље целу кожу фоке. Две недеље касније преузео сам пакет на царини. Појурио сам с кожом до Васерперла. Ha моје велико задовољство, стари je био добро расположен, јер je успео на брзину да скокне до Негева, где je од неких чобана бедуина купио парче канапа од сукане јуте преплетене златном жицом од кога намерава да направи ручку за актовку. Али, кад je видео оно што ми je послао стриц Егон, нагло je пребледео и колена су му ce затресла.
– Пластика! – шапну стари уметник, a лице му ce прели неизрецивим гађењем. – Усуђују ce Васерперлу да доносе пластику!
Мајстор je бацио материјал у канту за ђубре, пришао ормару и без речи извадио из њега старинску ловачку пушку. Онда ме je презриво погледао и тапкајући изашао из радње. Жена га je очајнички дозивала, али je наставио свој ход, усправног тела и подигнуте главе, све док му трагичан лик није прогутала поноћна помрчина.
– Отишао je у лов у пустињу – сломљено je зајецала жена. – Знам ja њега. Друкчије он не може да ради. Баш зато су га и толико волели у фирми Киршнер Ледерварен.
– Тридесет четири године – додадох, и сам помало дирнут, али je моје искрено саучешће деловало на госпођу Васерперл као со на живу рану.
– A што ви толико мучите мог мужа? – издера ce старица на мене. – Зар хоћете да га убијете због те ваше глупе актовке?
– Да – одговорих. – Једног од ових дана и хоћу.
Током тих тегобних дана заиста сам по глави преметао идеју да га укокам, јер сам и сам био на крају снага у тој борби за актовку. A онда сам једног уторка добио поруку која ме je потресла до дна душе – господин Васерперл je хоспитализован у критичном стању. Савест ме je страшно запекла, па сам купио велики букет цвећа, стрпао га у нову актовку коју сам за двадесет пет фунти купио од оног ташнера Левантинца, и отишао у посету својој жртви. У болници сам сазнао да je господин Васерперл негде на обали Црвеног мора устрелио нешто у блиском роду са фоком, али га je на сталној киши и напорном путу издала снага па ce кући вратио тресући ce од грознице. Сад му je крај кревета седела жена. Обоје ме дочекаше оптужујућим погледима. Господин Васерперл je био жут као пергамент, a очи су му биле подливене крвљу. Слабашно ми je махнуо руком да ce нагнем ка њему. Прислонио сам уво на његове усне.
– Морате... да нађете... сребрне копче... – шапну старац. – Бакарне нећу ни по коју цену. Оне ми не одговарају.
– Да, Праоче – шапнем и ja. – Слушам вас.
– Исто тако – настави он задњим снагама – морате да набавите мало лабудовог измета. To je најбоље средство за гланцање коже.
– Све – обећах – све ћу да учиним, Праоче. Посветићу ce до свог последњег даха нашој актовки, само ми ce брзо опоравите!
Старац ућута, сасвим исцрпљен, глава му утону дубље у јастук. Гушећи ce од кајања, појурио сам до шефа одељења, гоњен низ ходник клетвама расплакане госпође Васерперл. Доктор ми рече да тренутно не може ништа да учини. Болеснику треба испунити сваку његову жељу како би му ce вратила воља за животом. A то зато – како je доктор сазнао из поузданог извора – што je господин Васерперл радио код одређене бечке фирме и радије ће да умре него да направи неки фушерај. Замолио сам га да све болничке рачуне шаље мени. Сутра идем у мочваре на северу да потражим измет лабуда. Још сам млад и радно способан.


Mи смо још млада земља и зато ce још нисмо навикли на ситуацију, иначе повољну, да сваки јеврејски момак може једног дана да постане председник владе. Зато није чудно што je потражња поприлично велика. He pади саме функције него pади лепоте оставке. Овај аутор то чини одмах.
He рачунајте на мене

У последње време тако ce рапидно шире критике на рачун премијерске фотеље да изгледа како баш свако, осим самог премијера, хоће понешто да каже о томе. С обзиром да садашња влада, по свему судећи, ипак неће да потраје до краја века, сигурно не би била лоша идеја да ce већ сада објави понуда која би била формулисана овако:
„Држава Израел позива на подношењe молби за положај председника владе. Понуде, на јидишу, упутити Извршном већу синдиката.“
Према томе, није чудно што ce и овај аутор понекад запита да ли би морао мало озбиљније да ce замисли над том идејом. Уосталом, нисам више у цвету младости, a сем тога, у мени нема ни зрнца оног државничког смисла који би могао да поремети status quo. Што ce тиче квалификација, ту сам као створен за политичара, али, на моју велику жалост, то неће ваљати. Taj посао није за мене.
Једноставно, не желим да будем премијер.
Посао je као шипак пун свакаквих гњаважа у које не желим да ce увалим. Ево једног примера: мени у свим документима пише „занимање – писац“. И сад, реците, одакле ми таква снага да обиђем пусте канцеларије како би ми ce то променило у „премијер“? Затим, морао бих да присуствујем свакој академији и свечаности на којој ми je дужност да будем, a онда би морали да буде мог ађутанта да би он мене обзирно пробудио. Што je најгоре, морао бих косу да офарбам у бело и да славим шездесет девети рођендан, што ми je у овом добу чиста језа.
Да и не говорим о личним односима. Пошто добро знам председника државе, сигуран сам да би после два месеца свакоме говорио како сам ja синоним за тешку и фаталну погрешку. „Kao козер није лош“ рекао би он, „али као премијер je пропаст.“ Што ми то треба? A у биоскопу? Знам ja нашу безобразну руљу: ономе, како ли ce оно зове, да, Шарону, клицаће као шашави, a мени ће да преко воље једном-двапут ударити дланом о длан. И како ћу ce осећати? A министри? Сваког јутра зажелеће ми добро здравље и дуг живот, a од онога што ће при том мислити јежи ми ce кожа.
Идемо даље. Како бих могао да амбасадоре ословљавам с „Ваша екселенцијо“ a да им ce не церекам у брк? Па онда, ако ме амерички председник у интимном разговору упита, рецимо: „Чуј, Ефраиме, да ли ти размишљаш уопште да икад напустиш Јерусалим?“ не бих знао шта да му кажем, јер обично поцрвеним кад морам да слажем на енглеском. Из тог истог разлога не бих могао да држим говоранције и реферате о економској стабилизацији и будућем просперитету. A ако неко почне да ме дави с нашим односима с Русијом, шта да му кажем? Обратили сте ce на погрешну адресу, питајте Фидела Кастра? И како ћу председнику Боливије да зажелим све најбоље за његово оздрављење кад га, као прво. не познајем, a као друго – где му дође та Боливија?
Зато, будите добри и оставите ме на миру, молим вас!
He желим због те премијерске фотеље да спутавам своју милу породицу у развоју. Moja би узорна женица, на пример, морала да преузме патронат над борбом против малолетничке делинквенције, као да немамо доста те невоље код куће. A чим би она постала патрон делинквената, фрижидер би нам био стално празан. A не да ми ce ни да причам по сат и двадесет и шест минута с белгијском краљицом-мајком. Једва подносим госпођу Балазуркевиц, с којом иначе могу да прекинем причу чим ми досади, јер јесте да je мајка али није краљица. И како да држим предавање америчкој организацији ционисткиња и да их шармирам, кад ce мени принципијелно свиђају младе маце, a не женскадија с пропорцијама 93-93-93? И шта ће ми крај узглавља црвени телефон вруће линије са страначким комитетом, кад уживам у мирном ноћном сну?
Да којим случајем добијем на Спортској прогнози, сви ће живи да мисле да je читаво коло било намештено. Ha ту функцију само ме једно привлачи: умирем од жеље за књижевним наградама. Али, с друге стране, коме може да буде драго да гледа зидове ишаране његовим именом са целим прилогом неугледних епитета? Своје слабости и мане и сам знам, па зашто да ми их раструбе на све стране? Поред тога, навикао сам да будем без длаке на језику и шта ће ми сад некакви саветници да ме упућују шта ћу где да кажем, као да сам мало дете?
He, не би ваљало. Није ми до цмакања буцмасте дечице која ми поклањају цвеће овом или оном приликом. Мени су драга моја деца – a остала, ено им родитеља, нека их они цмачу! И не желим да будем кум нечијем десетом детету јер ми je сваки пут на брит милах{29} мука да гледам оне ствари. Уопште ме не занима да с припростим народом дискутујем о овогодишњој жетви, јер кишу мрзим из дна душе, чим ce сетим блата које ми гости уносе у кућу. И последње али не и најмање важно: од саме помисли да би у Бруклину морао да ce пењем ка Тори, уз клицање хиљада донатора – будим ce урлајући усред ноћи.
A док ja седим у оној фотељи, руља око мене све време нагађа хоће ли из ње да ме избаци Јанко или Марко.
He, људи моји, најдубље захваљујем свима који су ми понудили посао, али још нисам дорастао том задатку. Мораћете засад да ce снађете без мене. Ипак, препоручујем вам своју жену за пробни мандат.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:29 am





Демократија je данас достигла такве домете да свако може слободно да размени мишљење и с највишим личностима. С тим да при руци има доброг медија. Од свих спиритуалиста, најсрећнији су израелски јер су jедини смртници који могу да говоре с Мојсијем без преводиоца.
Присуство духа

Ha путу кући срео сам Кунстатера. Неколико минута разговарали смо о нуклеарним бомбама, радиоактивном отпаду и све ближем судњем дану, a онда je мој познаник слегао раменима и рекао:
– Право да вам кажем, мене од свега тога ништа не дотиче. Ja сам спиритуалиста.
Мора да je у мом погледу прочитао: „Кунстатеру, да ли су ти све даске на месту?“ јер je реаговао очигледно увређено:
– Извините – рече – али тај ваш блесави осмех само показује каква сте тотална незналица. Шта ви знате о тој грани науке?
– He знам много – признадох. – Тек толико да ce неки људи окупљају и кобајаги чаврљају с душама мртвих a нико не зна тачно како ce изводи та фора.
Из Кунстатеровог лица нестаде крви. Зграбио ме je за надлактицу па ме исконском снагом потерао за собом у уску уличицу.
– He! – успротивих ce. – Нећу! Ja нисам никакав медијум! Ja сам скептик! Пустите ме!

* * *


У собици je седело пет мушкараца тужног лика и три жене шлампавог изгледа. Кунстатер ми je пустио руку тек пошто ме je представио:
– Овај човек не верује!.
Сви љутито загунђаше, a један мушкарац ми je пришао и рекао како je и он пре петнаест година био такав паметњаковић, али му je онда на једној сеанси дух рабина Акибе рекао број телефона (свој, то јест, не његов) па отада он свако вече призива духове, a што ce овога света тиче, баш га брига, нека изгори ако хоће! Упитао сам их да ли су стварно некад видели правог живог духа, на шта су ми одвратили осмехом којим ce благи отац смеши на наивност свог синчића.
Кунстатер je пригушио светло, па je сто покрио воштаним платном на коме je било одштампано цело хебрејско писмо, бројеви од један до девет, неке хебрејске скраћенице и ознаке „Да“ и „Не“, између којих je стајао знак питања. Затим je насред стола поставио чашу и рекао:
– Сада ћемо да седнемо око стола па ћемо врховима прстију тек овлаш да додирујемо чашу. Није потребно притискати. За који минут, чим успоставимо контакт с неким духом, чаша ће сама од себе почети да ce креће.
Седели смо прилично дуго у тајанственом полумраку, само су нам ce цигарете жариле као неке нервозне искрице. После неколико минута десна рука ми je утрнула па сам морао да je померим.
– Па? – упитах нестрпљиво. – Па?
– Пст! – ућута ме друштво. Наставило ce тражење контакта. Петнаест минута касније, кад ми je тишина већ постала несносна, паде ми на памет бриљантна идеја. Врхом кажипрста лагано гурнух чашу и – гле чуда невићена! – она ce помаче!
– Контакт – објави Кунстатер, па ce обрати духу: – Добро нам дошао, драги брате! Дај нам неки знак добре воље.
Чаша ce залетела и наместила на једну хебрејску скраћеницу. Сви смо ce узбудили. Осетио сам грч дрскости у дну желуца.
– Хвала ти, драги брате – шапну Кунстатер. – Реци нам ко си. Како ce зовеш?
Чаша je почела да игра „школице“ по платну застајкујући сад на овом, сад на оном знаку. Једна жена je срицала одговор: „М-Р-4-К-?-Л-Л-Л“
– И то ми je неко име – приметих, али ме Кунстатер ућутка.
To je очигледно неки шпијун. Њима дају шифрирана имена како их не би открили. – Онда ce опет обрати духу шпијуна: – Из које си земље, драги брате?
Чаша je тренутак оклевала, a онда je ударила горе-доле кратком путањом између два слова: „Б-Л-Б-Л-Б-Л“
– Јадан човек, изгледа да муца – шапну Кунстатер. – Јасно je да je из Белгије.
– Добро – задрто ћу ja – али како то да говори хебрејски?
– Драги брате – прокркља Кунстатер гласом уздржаног беса – да ли говориш хебрејски?
– Чаша хитро скочи па „Не“. Врло непријатна ситуација.
– Хвала ти, драги брате. – Кунстатер даде духу „вољно“. – Врати нам ce кад ce мало боље упознаш с хебрејским језиком. Дотле нам пошаљи неког другог.
Дух оде док си рекао пиксла, a ми смо упорно наставили дозивање. Кунстатер je упитао кога би хтели сада. Предложио сам Мојсија, с обзиром на то да он говори хебрејски, али ce већина томе успротивила из пијетета. Ha крају ce сложисмо с Ароном, Мојсијевим братом. Опет смо дотакли прстима ивицу чаше и чекали.
Дотле сам већ схватио одређене научне принципе на којима ce заснива спиритуализам. У мозгу ми ce као муњом расветлило кад сам открио да ce чаша помера само кад je неко гура. Уосталом, зашто би ce обична чаша за воду померала својом вољом? Чаша je чаша, a не цигра. Да будем искрен, то што je шпијун потврдио да не зна хебрејски, било je дело мојих руку – боље рећи прста. Па шта? Да ли je можда законом забрањено бити добар медијум?
Коначно ce појавио Арон, али ми je дотле десна рука готово усахнула a у рамену су ми севали ножеви. Дух нас je поздравио све по прописима, једном хебрејском скраћеницом и изјавио да je спреман за сарадњу.
– Одакле си дошао, драги брате? – упита Кунстатер дрхтавим гласом (уосталом, зар није то Мојсијев брат?), на шта je чаша поскоком одговорила: „С-И-Н-Ј“. Какав величанствени тренутак! Сви у страшном узбуђењу, a једна жена цикну видевши како ce у вази на полици за књигe нешто зелени. Само je Кунстатер сачувао присуство духа.
– He чудим ce тачном одговору – рече. – Кад je контакт прави, увек je овако. Драги брате – обрати ce духу – који су ти од свих Јевреја најдражи?
Без даха смо пратили Аронов одговор: „К-Р-А-Љ Д-В-И-Д... Ј-У-Д-А М-К-Б-Е-Ј-А-Ц... Ш-И-М-О-Н П-Е-Р-Е-С... Е-Ф-Р-И-М К-И-Ш-0-Н...“
Настала je напета тишина. Kao да сам ja крив што Арон редовно чита моје хумореске. Само су ме прсти болели јер je Кунстатер херкуловским противпритиском настојао да поништи Аронову похвалу.
– Ароне, драги брате мој – сад ja преузех иницијативу. – Да ли верујеш у спиритуализам?
Нема духа који je икад доживео такву борбу. Прсти су ми прилично чврсти, али je Кунстатер упирао снагом очајника. Иако у полутами, видео сам како ce зајапурио у покушају да спречи негативан одговор, макар му отпала рука, јер дух који не верује у спиритуализам уопште није дух него бедна варалица. Како рекох, кажипрст само што ми није отпао, али ce нисам дао него сам надљудским напором гурао чашу на „Не“, док je Кунстатер њоме маневрисао према „Да“. Нема борба потрајала je неко време с променљивом срећом у појасу „ничије земље“ означеном упитником и на крају – пуче чаша.
– Дух ce љути – рече неко. – He би требало да му ce постављају провокативна питања!
Кунстатер je трљао утрнуле прсте мрзећи ме из дна душе. Упитао сам да ли могу да поставим питање за које одговор знам само ja.
– Само изволи – одврати Кунстатер мрко и из ормарића убаци у борбу нову чашy.
– Желео бих да чујем – изговорих – шта сам добио на поклон за свој бар-мицвах од стрица Егона?
Драги брате Егоне, дај нам знак! Стриче Егоне, дођи! – викну Кунстатер у таму. Повукао сам руку, да остали не би посумњали да сам хтео да утичем на ток догађаја. Укратко, после минут-два појавио ce дух стрица Егона, чаша крену и прошета ce од слова до слова: „П-И-Н-Г П-О-Н-Г“.
Освестио сам ce на балкону, пошто ми je Кунстатер победоносно сипао у ждрело две чашице коњака. Одговор je био тачан, стриц Егон ми je заиста поклонио стони тенис за мој бар-мицвах! Тресући ce као прут, напустио сам сеансу и отада више не знам шта je душевни мир. Шта ce то тамо десило? Шта ce десило?
Позвао сам не знам колико пута стрица Егона, који савршеног здравља живи у Јафи, али ми je он сваки пут поновио да о свему томе нема појма.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:29 am




Човек je друштвено биће које je седмог дана створило кућне забаве. Mu позивамо све своје пријатеље. To јест, не баш све, него само оне које, хтео-не хтео, мораш да позовеш. Остали аутоматски прелазе у непријатељски табор. Ty ce ништа не може – рат je рат.
Конспиративно весеље

Када ce година приближава крају редовно смо напети као човек који нигде не може да добије своја најдража средства за смирење. Ко зна шта људе хвата с приближавањем Нове године, али je чињеница да ce атмосфера до максимума набија електрицитетом. Црне сенке беже тамним уличицама све стружући уза зид, a у очима им je неописив ужас.
Што ce мене тиче, једно вече ме je зграбила нека тајанствена рука и увукла у ћошак једне зграде у којем je било тамно као у рогу. Био je то мој рођени познаник, позната театарска личност, иако сам га једва препознао јер je на главу набио дебелу јутану капуљачу с прорезима, кроз које су му грозничаво зуриле очи.
– Слушајте – шапну ми на уво. – Позвани сте код нас на дочек Нове године.
– Добро – шапнух – али зашто морамо да шапућемо?
– Пст! – просикта. – И зидови имају уши. Позвали смо само мало строго одабраних, па не желим да то дознају остали које нисмо позвали.
– У реду – одахнуо сам – никоме нећу ни да писнем. A где ће бити баханалије?
– To ћете дознати у последњи час. Да вам сад кажем, неко би то могао да сазна, па би ce увредили наши пријатељи из комшилука које нисмо позвали.
– Јасно ми je – сложих ce. – Ипак, како ћу доћи на лице места?
– Јавићемо вам телефонски локацију зборног места и лозинку. Операцију смо организовали на бази конспиративних ћелија. Свако зна само шесторицу других. Тако ћемо ваљда избећи непожељне замерке. Од вас ce тражи да понесете флашу коњака... a ja вам кажем да Американци баш сада не би смели да попусте, то би била фатална грешка, Руси ce само праве важни...
– Добро си погодио, цењени читаоче, управо je неко прошао поред нашег мрачног ћошка.
– Морамо да будемо опрезни. – Moj будући домаћин обрисао je зној са чела кад je опасност минула. – Ко ли je то могао да буде? He желим себи да стварам непријатеље, али сигурно разумете да не могу да позовем свакога. Изволите позив.
Уз те речи гурнуо ми je у руке карту с рељефном штампом златне боје: „Лични позив бр. 29. Серија Б. Свечана одећа.“
– Боље да то одмах спалите – промрмља мој будући домаћин тресући ce од главе до пете и држећи ce за лудачки узбуркано срце. Запалио сам позивницу са све четири стране и расуо пепео низ ветар.
– Излазим први и скрећем десно – шапну ми будући домаћин. – Причекајте пет минута, па крените лево.
И човек нестаде у ноћи. Уздахнуо сам од олакшања. И ми правимо провод за Нову годину, a њега нисмо позвали!


Haшa суптропска земља je константно угрожена непријатељским обручем од сто милиона Aрапа, али просечни израелски Грађанин дугује свој неизбежни чир на желуцу комшији с горњег спрата, коме je пало на памет да залива свој проклети фикус управо оног часа када си промолио главу да видиш да ли пада киша. У давно доба je Јосефус Флавиус овековечио те свакодневне чарке у свом делу О јеврејском рату. У свакодневној пракси имаш на стотине ефикасних cpедставa којима ћеш комшији да загорчаш живот и да га истераш из стана. Споменимо само нека: стереофонски звучници, oгpoмне, рђом начете канте за ђубре, вежбе за клавир у цик зоре поред отвореног прозора. Следи класично поглавље из историје добросуседских односа, с одобрењем Друштва за заштиту животиња.
Aристобулос истеривач

Ha оном крају нашег предграђа које je одмах уз ауто-пут лежи мала група двопородичних кућа окружених баштама. Донедавно смо мислили да je тамо мир и спокој, рај на земљи, али после онога с Аристобулосом нисмо више сигурни у то.
Шта ce десило?
Десило ce то да су у једној од оних кућа становале породице професора музике Опаза Мајера и чиновника Јешуе Шпигела. A та двојица и њихове породице од првог трена су стали један другоме на жуљ, a затим су запели из петних жила да виде ко ће кога да истера из куће. Истресали су један другом тоне ђубрета у башту, секли телевизијске антене, наводно je Опаз Мајер чак хтео да жицом прикључи Шпигелову каду на високонапонски вод. Ситуација ce још више заоштрила кад je Јешуа схватио да ће, докле год госпођа Шпигел ради, целу његову плату и даље да гута Одсек за приходе грађана Пореске управе. Стога je дао отказ и отада му само жена ради, a он све време седи код куће и пуца од акумулиране енергије и неиживљене предузимљивости. Сваком je било јасно да од двојице комшија један мора да оде. Опкладе су падале три према један у корист Опаза Мајера.
Све довде то je прилично отрцана прича која ce може односити на сваку кућу где под једним кровом станује више од једне јеврејске породице. Али једног облачног дана дошло je до историјске прекретнице. Наиме, Шпигел je набавио пса по имену Аристобулос. Није то био неки крупан пас. Напротив, био je сасвим мали, али му je лајање имало све особине да нормалног комшију отера у лудницу, a камоли комшију који je при том и професор музике и стога префињеног слуха. Осим тога, Аристобулос je увек лајао у најнезгодније време – то јест у пет и петнаест ујутро, између два и четири по подне кад би господин Мајер дремао на каучу, пa опет у поноћ и између пола четири и четири ујутро.
Трећег дана по доласку пса на бојиште, за време његовог редовног поподневног концерта, госпођa Мајер изашла je у башту и одатле у правцу Шпигеловог стана емитовала ово упозорење:
– Слушајте ви, ућуткајте то чудовиште ако вам je живот мио! Ако нећете, тако ми свега на свету, мој муж ће га убити!
To није била никаква пуста претња, цео комшилук je знао да Опаз Мејер има ловачку пушку. Зато je госпођа Шпигел озбиљно схватила упозорење и отада, чим би Аристобулос започео свој програм нон-стоп лајања, умиривала би га благим тоном говорећи:
– Буди миран, Аристобулосе! Сметаш господину Мајеру. Зар те није стид, Аристобулосе? Тишина! Шшшш!
A пас je и даље терао своје. Штавише, још би појачао децибеле, рекло би ce, ради демонстрације своје дубоке вере у демократску слободу лајања. Онда ce господин Мајер обратио свом адвокату тражећи законску заштиту од те четвороножне куге, али je адвокат, зачудо, стао на Аристобулосову страну. Одговорио je господину Мајеру да по закону сваки грађанин има право да држи код куће пса који лаје, нигде нема никаквих прописа којима би ce одредила снага и време лајања.
Шта je сад могао да учини господин Мајер?
Једне ноћи без месечине устао je, зграбио пушку и стао у заседу иза неких стабала, чекајући Аристобулосов неизбежни излазак. Али пас ce само излајао у уобичајено време (два, пола четири, пет и петнаест по поноћи), a није изашао. С времена на време господину Мајеру ce учинило да чује како пас гребе по вратима и тужно цвили, али му господари не отворише врата, што из окрутности, што зато што су предосећали да га напољу вреба опасност.
Следеће две ноћи биле су реприза прве. Пас je лајао али није излазио. Мајер je изгубио стрпљење па ce пришуњао под прозор спаваће собе Шпигелових не би ли открио тајну те физиолошке аномалије. Притиснуо je Опаз Мајер нос на прозорско стакло, погледао – и није могао да верује својим очима.
Ево шта je видео: лежи господин Шпигел на свом кревету, с изразом досаде на лицу – и лаје. До њега госпођа Шпигел мало дрема a мало аутоматски понавља своју поруку: „Тишина, Аристобулосе! Сметаш господину Мајеру. Зар те није стид, Аристобулосе? Тишина! Шшшш!“
Мајеру je дошло да истог трена на лицу места убије курвиног сина, али ce онда обуздао и отишао je право у полицију где je дежурном испричао целу ту нечувену причу. Дежурни га je пажљиво саслушао, па ce пробудио и рекао:
– Па шта?
– Човече! – рикнуо je господин Мајер. – Taj курвин син ми уништава слух и недељу дана ми не да ока да склопим!
– Извините – одвратио je дежурни – ja могу да интервенишем само ако нечији звучници треште после поноћи. Забранити некоме да лаје, то не могу, осим кад би уз то лепио плакате без прописане дозволе. Знате, то je у ствари у надлежности општине.
Вратио ce господин Majep кући па je ујутро, то јест пошто га je Аристобулос пробудио у пет и петнаест, одјурио до свог адвоката и пожалио му ce да Јошуа Шпигел код куће држи псеудопса. Адвокат je прелистао своје књиге и после неког времена дао je свом клијенту потпуно негативно правно мишљење.
У законским прописима британског мандата нема ни речи о некој забрани имитирања животињских гласова. Штавише, према отоманским прописима, одређује ce чак и хонорар на који има право особа запослена као пас чувар. Према томе, остаје само једна солуција: да га тужимо зато што нема дозволу за држање пса у кући.
Адвокат ce показао као лукав и агилан. Одмах сутрадан поднео je тужбу против Јешуе Шпигела, јер није платио псетарину на себе, и затражио je да ce пас сместа лиши слободе. Али, одмах je обавештен да je у тешкој заблуди, јер je псетарина плаћена за целу годину унапред за расног пса неке скандинавске расе, по имену Аристобулос Први.
У међувремену ce лајање појачавало такорећи сваког сата. Kao да je Аристобулос схватио да ce бије последњи и одсудни бој.
Тада je господин Мајер, у још једном, очајничком покушају, обавестио Министарство здравља да je његов комшија Аристобулос, судећи по гласу, бесно псето које би морало да ce у интересу јавне безбедности хитно ликвидира. Одмах je на лице места упућен квалификовани ветеринар који je Јешуу Шпигела темељито прегледао и издао му позитивно уверење о здравственом стању, на шта je Министарство здравља задужило господина Мајера да плати трошкове прегледа.
To je била кап која je прелила чашу. Почетком овог месеца господин Мајер je покупио прње и одселио ce на север. Отада je ово опет миран кварт. Према неким овдашњим радикалним круговима, господин Мајер je требало да узврати контралајањем. Али, зна ce, лако je делити савете, a прилично тешко лајати у дуету.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:29 am




Релативност правде

Драма у једном чину


Место радње: било која аутобуска станица у Израелу.
Лица: грађани покорни.
Време: било које.
Др Парцуф (угура ce кроз већ затворена врата аутобуса и упада унутра): Океј. Крећи!
Возач (искључи мотор): Хеј, ви тамо! Изађите!
Др Парцуф: Зашто?
Возач: To питајте Биро за информације. Слободно ми реците да сам идиот и изволите изаћи.
Др Парцуф: Нећу! Места има довољно. Молим вас, померите ce мало уназад! (Гура ce кроз гомилу.)
Бочна страна аутобуса: Ay! (пуца)
Нервчик: Па шта je ово овде? Шта je том ћакнутом возачу? Један путник више, па пгта, да ли je то важно? Кренимо!
Старија дама: Тако je! Човек je мршав, не заузима много места. Идемо!
Возач: Док тај човек не изађе из аутобуса, ja не крећем. A имам времена колико год хоћете.
Др Парцуф: Идиоте! (Хоће да сиђе.)
Цвикераш (хвата дра Парцуфа за рукав): Станите, господине, станите! He будите тако нервозни! А ви, возачу, што ce правите важни? Па повезите јадника, шта вас кошта! Неће вам круна пасти с главе! Кренимо!
Возач: Слушајте, нећу ce препирати с вама. Времена имам колико год хоћете.
Нервчик: Скандал! Да ли je ово социјализам? Овај јадник жури на своје радно место. Повезите га, глупане!
Манфред Тосканини: Тако je! Такви возачи су нам и највише криви за инфлацију!
Старија дама: Диктатори!
Досељеник из Ирака: Бен Гурион!{30} Наравно, Бен Гурион...
Др Парцуф: Ja хоћу да изађем.
Цвикераш: He отимајте ce, стари мој, ja вам не дам напоље. Ово више и није само ваша ствар него ce тиче свих нас! He будите таква кукавица. Одаламите га по њушци и решите проблем!
Др Парцуф: Хоћу да изађем.
Сви: He! Борите ce за своја права. Човече! И ви плаћате порез. Тим гуликожама треба очитати лекцију. Они овако с вама данас, a сутра ће опет с неким другим од нас!
Нервчик (иако je то строго забрањено, извирујв кроз прозор): Полиција! Полиција!
(Возач спокојно сортира ситнину од пазара.)
Полицајац (угура ce у аутобус): Молим вас, повуците ce назад!
Пукотина у бочној страни аутобуса: Аух! (шири ce)
Полицајац: Тишина! Ко ту прави неред?
Нервчик: Овај безобразни возач рекао je овом господину да je идиот и да хоће да га избаци напоље... a онда га je овај ударио у самоодбрани... па je возач њега... и то je све.
Полицајац: И превише. Ако je то возач урадио, водим га у станицу. (Baди нотес.) Потребна су ми двојица који ће то да посведоче пред судијом за прекршаје.
(С краја на крај аутобуса струји страх попут ледене промаје. У мислима путника искачу визије бесконачних чекања по тамним судским ходницима.)
Полицајац: Како ce зовете, господине?
Нервчик: Ja турист. He говори хебреј. Америка. Ње поњимају по руски. Нем тудум мађарул...
Полицајац: A ви, госпођо?
Старија дама: Гле ти њега! A ко ће да кува Хершлу? Хоћете ли ви? Уосталом, ja нисам ништа видела. Наочаре су ми остале код куће.
Полицајац: A како ce ви зовете?
Досељеник из Ирака: Бен Гурион!
Полицајац (Гледа око себе, очи му севају): – Пазите, људи, ja не могу ништа да предузмем против возача ако немам сведока... Хеј, ви тамо!
(У аутобусу паника диже своју наказну главу. Ha једини излаз из замке хрли стампедо. Бије брат брата, оца издаје син. Tpac! Неколицина искаче кроз прозор)
Полицајац (Телом блокира излаз): Ви тамо, дођите одмах овамо! Како ce зовете?
Манфред Тосканини: Др Јел Зауермилх, интерниста, Насерова улица број сто један, звони двапут. (Полицајац пише, a Тосканини ce завлачи под седиште.)
Полицајац: Сад још један сведок...
(Мртва тишина. Чује ce како на једном прозору зуји нека астматична мува.)
Нервчик: Будимо поштени, a шта бисмо могли да кажемо против возача? Зар je он крив што неки недисциплиновани путник неће да изађе из претрпаног аутобуса?
Старија дама: Тако je! Наш поштени израелски возач ради у најтежим условима, a онда ce ту нађе неки шверцер да му командује.
Манфред Тосканини (извирује испод седишта): Зар данас да неко удара радног човека?
Др Парцуф: Ma шта сад хоћете... али... па ja сам... само... хррр...
Цвикераш: Завежи! Малопре си претио на сва уста, je ли? Сад буди мушко и поједи што си закувао! И научи ce да сиђеш чим ти возач каже!
Манфред Тосканини: A шта ce ту натежемо? Ma избацимо тог типа напоље па да већ једном кренемо! Напред!
Сви: Тако je! To je права реч! Позорниче, избаците тог безобразног идиота па да можемо да кренемо... Бен Гурион... Зар због оваквих пред судију?!... Возач je сто посто у праву!... Вози, Мишко!
Др Парцуф: Али... али...
Полицајац (избацује га напоље): – Хтео си гужву, je ли, пријатељу? Сад ћу ja да ти покажем твога бога... Дижи ce!... Исправе!
Возач (пали мотор): – Е, баш вам хвала. To сте одлично урадили.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:30 am





Чудеса антибиотика

Догодило ми ce то на степеништу. Одједном ме мало засврбела ресица левог уха. Жена ме давила да идем код лекара јер такве ствари нису за шалу.
Одем, дакле, код специјалисте за ухо, грло и нос. Завукао ми ce у ухо, претурао по њему једно тридесетак минута, па je изашао и службеним тоном дијагностиковао да ухо мора да ме сврби.
– Узмите шест капсула пеницилина – одреди ми. – Од тога би морало да вам прође.
Прогутао сам пеницилин и заиста ме два дана касније више није сврбело a ресица ми je била као нова. Али, весеље ми je донекле било помућено тиме што ми ce стомак осуо неким црвеним мрљама које су ме тако сврбеле да сам пошизео. Вратио сам ce код оног специјалисте. Само што ме je погледао, одмах je знао колико je сати.
– Па да, има људи који су преосетљиви на пеницилин и од њега добију алергијски осип. Узмите дванаест таблета ауреомицина и за неколико дана ће то да нестане.
Узео сам ауреомицин и мрље су нестале. С друге стране, напала ме je висока грозница a колена ми отекоше. Одвукао сам ce код специјалисте.
– Логична ствар – рече специјалиста. – Ауреомицин може да изазове нежељене нуспојаве у зглобовима.
Преписао ми je тридесет две таблете терамицина па су моји вируси нестали као на додир чаробног штапића. Температура je пала, колена ми спласнула па нормалу. Е, али овог пута смо позвали специјалисту кући, јер нисам могао да устанем из кревета. Он je из прве погодио да су ми страшни болови у бубрезима изазвани терамицином. A с тим нема шале, рече, уосталом, бубрези су бубрези.
Из веште руке дипломиране медицинске сестре добио сам шездесет четири инјекције стрептомицина па су бактерије почеле масовно да цркавају поред мог тела.
У болници су ме прво подвргли дугој серији лабораторијских анализа па су утврдили да у мом телу више нема ни једног јединог микроба, али невоља je у томе што су судбину микроба доживели и моји мишићи и моји живци. Живот може да ми спасе само јака шок-терапија хлоромицетином.
Моји обожаваоци су масовно навалили на моју сахрану, a уз њих и хиљаде знатижељних беспосличара. У предивном посмртном говору рабин je на крају истакао какву je херојску a изгубљену битку медицина водила против мог организма расточеног болестима.
Заиста je штета што сам умро тако млад. Тек у паклу сетио сам ce да ме je ухо засврбело баш тамо где ме je комарац убо.


Четири јахача апокалипсе

Кад je човек у најслађем сну?
Детаљним научним истраживањем доказано je да човек у најдубљем сну тачно у пет сати и двадесет пет минута ујутро. A тачно у пет сати и двадесет пет минута, грађанина из најслађег сна изнебуха буди експлозија налик на ерупцију вулкана. Нагла катаклизма која човека лансира из кревета није једнотонска. Паклени урнебес звучи као да си нагло укључио из све снаге све траке на којима си, на пример, снимио ваздушни напад, стампедо крда од хиљаду бизона, ураган, кијевску тенковску битку и Тарзанов осветнички урлик... У пет и двадесет пет ујутро.
Ha тај ванземаљски феномен свако реагује на свој начин. Једни забију главу под јастуке и здушно ce моле. Други ce лудачки врте и обрћу по спаваћој соби као муве без главе. Овај аутор ce по правилу баца на слатку женицу и дави je без иједне речи, све док она не упали ноћну лампу и увери га да није у кошмару.
– Како могу само четири човека да праве овакву паклену буку? – упитао ме je мој комшија Феликс Селиг, нагињући ce кроз прозор у пет и двадесет пет ујутро. – Како?
Обојица смо одозго посматрали четири јахача Апокалипсе: возача возила градске чистоће, момка који стоји на папучици и ону двојицу што из дворишта вуку канте за смеће. Ha први поглед, то су четири нормална стручњака за градску хигијену, али ce испод њихове непретенциозне спољашњости крије квартет еминентних виртуоза технике треска: возач, на пример, вози искључиво у првој брзини и дизелашу даје гас до даске, a они што довлаче канте стружу њима и ору дворишта тако да ce земља тресе. Узгред ce непрестано препиру тако громко као да ће ce сад поубијати.
Поубијати?
Кад пажљивије ослушнеш, чујеш да ce уопште не препиру. To они само чаврљају о обичним свакодневним збивањима. Према неписаним правилима ремећења мира, та двојица кулучара започињу свој пријатни разговор тек кад крену са довлачењем канти из дна дворишта, којих двадесет-тридесет корака од возила. Онда ce окрећу и урлају мање-више у смеру возача:
– Хеј, ти, хеј! Реци где си био синоћ, a?
Возач промаља главу и труби у ружичасту зору:
– Шта? Где сам био? A, код куће, ха? A ти?
– У биоскопу, да! Ратни филм! Јеботе, какав филм! Супер!
Злосрећници који станују на дворишној страни куће куну ce да ce она двојица кантоносаца у дијалогу каткад уносе један другоме у лице.
– Слушај – деру ce из свег гласа. – Слушај, ово je данас тешко к`о сам ђаво, a, je л` да je тешко?
– Па мора да буде кад ови овде ждеру к`о свиње, матер им њихову!
Госпођа Каланио, којој je судбина одредила да су joj канте тачно под прозором и која je због тoгa нон-стоп на ивици нервног слома, једном je отворила прозор и јахачима довикнула:
– Тише, ако бога знате! Тише! Зар морате оволико да галамите усред ноћи?
– Ама која ноћ, жено божја! – загрмео je један од њих. – Па већ je пола шест, зар није?
– Зваћу полицију! – Адалберт Тосканини ce придружио протестном збору, на шта су четири јахача почела грохотом да ce смеју од чега би ce и евентуални пандур намерник претворио у стуб соли.
– Тако je, тако je, зови их, `ајде! – заурлали су Адалберту. – A где ћеш да нађеш муркана у пола шест, a, где?
Да, да, ти радници градске чистоће, то су вам весели момци без комплекса, мишићави јеврејски младићи који пуцају од здравља, joie de vivre и децибела. Да их je Карл Маркс упознао, расплакао би ce од среће. Чини ти ce да на свету нема силе која би могла да их покори. Taj утисак потврђују чињенице. To знам из искуства. Ha састанку кућног савета прошле недеље комшије су мени повериле задатак да ступим у контакт с општинском службом чистоће и покушам некако да издејствујем да ce ранојутарњи потреси бар делимично ублаже. Назвао сам шефа службе и истресао му сав наш јад.
– Мени кажете! – одвратио ми je шеф тоном дубоког саучешћа. – Па и мени сервирају свако јутро исти програм. Отераће ме у лудницу.
Летос, кад су свима били отворени прозори, упутили смо властима колективну петицију, са читавим низом потписа, тражећи да ce четворици јахача Апокалипсе забрани бацање канти по три метра у ваздух, после чега следи такав тресак да ce у пола шест ујутро многима покидају нерви. Нисмо добили одговор. Служавка код Зиглерових, нека Етрога, која je случајно прва комшиница ономе који ce вози на папучици, саветовала нам je да не предузимамо ништа – два министра су већ протестовала али су их на крају присилили да дају оставке и оду у кибуц.
Посаветовали смо ce с адвокатом, који je пажљиво размотрио све наше алтернативе.
– Идите преко викенда у Јерусалим – препоручио нам је напокон. – Тамо радници чистоће често штрајкују.
Ha крају смо прибегли вати. Набили смо je у уши и постигли некакав ефект сордине, али je онај врисак „Хеј!“ и кроз њу продирао и секао као хируршки скалпел.
Ha нашем последњем састанку др Васерлауф нам je одржао прогностичко предавање.
– Хронична несаница и непрестани трауматски шокови временом ће оставити свој траг на наше мождане функције – рекао je доктор. – Нема никакве сумње да ће ce на нашим потомцима манифестовати застрашујући знаци дегенерације њихових родитеља и да ће јутарње скупљање ђубрета у крајњој линији да резултује оштрим падом интелектуалног нивоа популације уопште.
Нама ce у духу појавила слика наше унучади како нас фиксирају тужним, прекоревајућим погледом, па неким чудним, јарећим скоковима нестају у густој шуми.
– He! – зашкргутали смо зубима. – Нешто ce мора предузети!
Зиглер je цитирао древну мудрост:
– Ако не можеш силом, покушај милом!
Такав компромисни став био je у складу с нашим урођеним смислом за дволичност, јер не морам да вам кажем да смо ce из дна срца бескрајно дивили четворици ђубретара што су осуђени да већ у цик зоре тако ринтају и црнче, док ми, сиромашно бело ђубре какво јесмо, лепо хрчемо под јорганима све до пет и двадесет и пет. Стога смо одлучили да покушамо с индивидуалним приступом – без обзира на трошкове.
A онда смo током једне од тих јутарњих катаклизми регистровали ову емисију:
– Хеј! – дрекнуо je онај с папучице двојици кантоносаца. – `Ладно данаске; ха, je л` да да je `ладно?
– Хеј! – загрмео je одговор са дна дворишта. – Па купи џемпер, јеботе, купи џемпер!
– Шта џемпер? Je л` то кажеш џемпер, a? A одакле мени за џемпер, a?
Из њихових уста у наше уши, a ми – на дело. Зарад својих фамилија, зарад светле будућности наше деце, зарад мира на Блиском истоку. Из тек основаног фонда за хигијену кућног савета госпођа Каланио купила je одличан црвени џемпер највећег броја, a онда га je Феликс Зелиг, праћен Етрогом, однео момку с папучице. Наша делегација je свечано предала поклон дотичном момку, с изразима жарке наде да ће топлина тог одевног предмета придонети стварању спокојније атмосфере. Момак с папучице само што ce није расплакао од ганућа, изразио je своју захвалност за диван поклон и обећао да ће то одмах да саопшти својим стручним сарадницима.
Сутрадан у пет и двадесет и пет ујутро госпођу Каланио je из кревета лансирала ова потресна конверзација:
– Хеј! – рикнуо je бик с папучице. – Ови овди мени купили џемпер, je л` чујете шта вам причам, a?
– Е баш су страва, јеботе, баш јесу! – загрмео je возач у зору. – Да, да, баш су страва, до мога!
У финалу уобичајеног репертоара момак с папучице je од пусте cpeћe због новог џемпера послао последњу канту по параболи право на претходну која je балансирала на дворишној огради, па су ce заједничком експлозијом обе стровалиле па камење дворишта као две залутале гранате. Отада нешто слабије чујем на лево ухо. С друге стране, нешто боље спавам на десном боку. To je тако добра солуција да ce чудим како ce тога нисам пре досетио.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:30 am






Женска душа je овом аутору исто што и отворена књига, само што je, на жалост, тај евергрин написан тотално неразумљивим језиком. Зашто су жене такве какве јесу? Краљ Соломон, светски признати стручњак за слабији пол, спровео je свестрану анкету међу својих хиљаду жена и на крају дошао до неизбежног закључка: сујета, сујета, све je сујета. Краљ je рекао своје.
Синдром окретања

Да je човек постигао невероватан напредак на земљи, то je сигурно неоспорно. Још откад ce усправио и проходао на две ноге, човек с успехом савладава силе природе. Изумео je рајсфершлус и решио тајне Стварања укљујучујући и оне у свемиру. Само je у једном жалосно затајио; постоји један екстрасензорни феномен којим никад неће овладати – женино освртање.
Да. To оне раде, a тек моја најдража – боље да вам не причам. Седимо тако негде на јавном месту, била то кафана, или стадион, или биоскоп, и ja тамо, мојoj женици иза леђа, уочим неког кога из одређених разлога не желим у том тренутку нипошто да „видим“. И њој, женици, само шапнем:
– Управо су ушли Зелигови. He окрећи ce!
Паф! Истог часа joj ce глава окреће. Без секунде оклевања и на најиндискретнији начин. Безазлено, исколачених очију зури у Зелигове, a мени непријатно, најрадије бих у земљу пропао, (шушка ce да су Зиглерови пред разводом.) Кад ми то уради, гушим ce од беса, покушавам да joj објасним да зрео човек... Уосталом, шта ће да буде ако не будемо могли... па има и деликатних ситуација у којима човек сигурно... Ha шта ми слатка женица одговара да ништа и није било – Зелигови je нису ни приметили. Нису ђавола! Тек што су ушли, он нам je демонстративно окренуо леђа, само нас je његова жена одмерила дугим погледом, вероватно зато што ју je муж преклињао да ce не осврће. Сад je готово, знају да смо их споменули, a то je врло незгодно.
Човек je ту немоћан и тачка. Причао-не причао, исто ти ce пише. Глас вапијућег у пустињи. Кунем ce, понекад и клекнем, па на коленима молим своју животну сапутницу, дланом заклоним уста и сикћем joj:
– Молим те, молим те, ни за живу главу немој...
A она ce већ осврће и испитивачким погледом пробада оне за које je молим да их не гледа. И одмах их лоцира, без грешке, као да има уграђен радар. С времена на време прибегавам лукавим триковима – иа пример, упозоравајући je да не гледа, кришом гледам десно, док je Зиглер, који ми дугује две хиљаде фунти, управо ушао слева. A женица одмах гледа лево и Зиглер зна да сам управо споменуо његов дуг. Каква брука!
Ономад сам консултовао једног психијатра. Описао сам му ситуацију у свој њеној озбиљности. И предобро ме je схватио.
– Па и моја жена ce осврће – признао ми je. – To je грозно наслеђе које датира још од Дрвета сазнања. Манифестује ce морбидном жудњом за кршењем наредби. Ко не зна причу о Лотовој жени! Он ју je преклињао да ce не осврће. И зна ce шта je било. Жене! Али, изгледа да постоји једноставан лек. Уместо да joj браните, морате да joj изричито наредите да ce осврне.
To има смисла. И тако сам синоћ, у ресторану, применио ту превентивну методу. Чим ce појавио Бар-Хониг, који je проневерио сто хиљада фунти и сад ce на суду проводи као бос по трњу, добацих слаткој женици:
– Брзо, окрени ce! Управо je ушао Бар-Хониг! Она ce одмах осврнула и оног јадника приковала продорним погледом. Дошло ми je да умрем од стида. Мислим да ћу да ce отиснем до Содоме и да проверим онај стуб соли. Копка ме слутња да je оно заправо господин Лот лично.


„Шта је највиши знак доброте? Љубав према животињама!“ рекла je глађу изморена мачка на киши, a наше топло јеврејско срце потврђује: „Тако је!“ Добро, a да ли неко воли мишеве? У зоолошком смислу те домаће животиње спадају у породицу ситних глодара. Mu смо крупни и нисмо Глодари, стога их не желимо у породици. Само што мишеви тога нису свесни.
О мишевима и женама

Почело je једне тамне, олујне ноћи, када сам ce у пола три ујутру нагло пренуо због неког тихог шушкања у ормару. Уз мене, усправила ce и слатка женица и суздржаног даха ослушкивала ноћну таму.
– Миш – шапну женица. – Изгледа да je дошао из баште. Шта да радимо, за име бога?
– Овог момента ништа – одвратих. – Можда ће да збрише напоље сам од себе.
Није збрисао сам од себе. Напротив, на тмурном светлу зоре два нагрижена столњака била су доказ о његовој ревносној саботерској делатности. Жену je спопао потпуно несхватљив бес.
– Звер! – просикта. – Ликвидирај га!
Идуће ноћи засукали смо рукаве. Чим je онај бедни створ почео да грицка зид ормара – чудног ли укуса чак и за миша – упалисмо светло и скочисмо пред тај комад намештаја, ja с метлом у руци a жена очима у којима сева мржња богато зачињена гађењем.
Муњевитим покретом отворих врата ормара и спазих преплашену животињицу како бежи иза чаршава на највишој полици ормара. Скинуо сам чаршаве све један по један, a кад сам и задњи повукао, угледали смо сивог мишића који ce тресе као тек направљене пихтије и чучи у најудаљенијем углу полице. Имао je шармантне дуге брке и окице које су личиле на два дугмића црна као угаљ.
– Зар није сладак? – уздахну женица и сакри ce иза мене у самртном страху. – Ma гледај га, како ли ce јадни малишан преплашио! Да ce ниси усудио да га убијеш! Само га врати у башту.
Покоравајући ce њеном налогу, пружих руку да мишића зграбим за врх репа, али ce он нагло изгубио међу пешкирима. Извукох све пешкире. Кад сам дошао до последњег, мишко ce увртео у аморфну масу наших пешкира. Извадих све пешкире, a он скочи из ормара – који je сад зјапио празан – и смести ce под кауч.
– Блесавко мали – рекох, плашећи га метлом – зар не видиш да само хоћу да те вратим у башту?
Одгурнух кауч насред собе, a миш одмагли под регал. Уз помоћ слатке женице, успео сам за рекордних пола сата да извадим све књиге, на шта je она подла звер заронила међу опруге фотеље. Сад ми je већ језик висио до пупка.
– Немој случајно да му урадиш нешто! – и даље ме je опомињала женица. – Како je сладак!
– Добро, нећу да га пипнем – шкргућући зубима, састављао сам регал који ce распао. – Али да знаш да ћу да га поклоним некој лабораторији да на њему изводе експерименте.
Легли смо у четири и четрдесет пет ујутро измождени до даске и физички и психички. A миш je наставио да клопа изнутрицу фотеље.
Пробудио ме je хичкоковски врисак. Женица je дрхтавим прстом упирала у рупу величине тањирића која je красила плишану пресвлаку фотеље.
Чудовиште! – бунцала je. – Одмах да си довео експерта мишоморца!
Назвао сам предузеће за уништавање глодара које ужива изузетан углед у својој струци и испричао им своје јаде. Главни инжењер теренске службе одговорио ми je да предузеће не преузима индивидуалне случајеве, бави ce само уништавањем бројнијих мишјих фамилија. Ha то сам му одбрусио да ми ce вероватно не би исплатило да најпре одгајим неколико генерација мишева у ормару, a онда сам, у наступу гнева, у првој гвожђари купио мишоловку с опругама као за слонове.
Moja женица-светица најенергичније je протестовала против таквог „варварства“, али сам на крају успео да je уверим да мишоловка ионако неће функционисати јер je домаће производње. Напокон je, иако преко воље, пристала да ми да комадић сира за мишоловку. Сместили смо je у мрачни угао и те ноћи нисмо ока склопили, него смо само ослушкивали непрекидно шушкање у мом радном столу.
Одједном настаде гробна тишина. Жена ми зину од ужаса, али ja скочих из кревета уз победоносни урлик. Направих два-три корака и уто прасну шкљоцај, a на мом левом стопалу од прста ми ce направила каша.
– Ma какав миш – дахтао сам док ми je жена стављала хладне облоге на здробљени палац. – To je крокодил!
Женица ce смешкала; њој je лакнуло јер je све време стрепела да миш не настрада. Цитираћу je дословце:
– Уосталом, тај мали створ ради само оно што му je мајка природа одредила.
И згази мишоловку из све снаге, распаде ce опруга на саставне делове.
Али, шта je све мајка Природа наменила мишу да ради?
– Уништио ми je сав пиринач! – обавестила ме je женица ујутро, гушећи ce од жучи и показујући ми оскрнављену кесицу са пиринчем. – Одмах да си поправио мишоловку!
Отишао сам у гвожђару и затражио нову опругу, али ме je трговац обавестио да не држе резервне делове. Препоручио ми je да узмем другу мишоловку, скинем с ње опругу и наместим je на стару. Послушао сам га и опет сместио убојиту направу у ћошак. Сад сам чак пут до ње маркирао комадићима имитације сланине.
Ноћ je била напета као натегнута виолинска жица. Наш миш je харао у мом столу где ми je дословце појео рукопис. С времена на време застао би да предахне, a у тим паузама срца су нам тако бубњала у ушима као да у џунгли слушамо там-там.
– Ако та твоја проклета замка убије малецког, заиста не знам шта ћу да урадим! – зајеца нагло женица у неком поноћном сентиш изливу активиста Друштва за заштиту животиња. – Ta твоја работа чиста je окрутност, исто што и вивисекција! Мишоловке би морале законом да забране! A што има слатку малу њушкицу!
– Али je зло и терор!
– Можда je женка? – слинила je слатка женица. – A шта ако носи младе?
Ha сву срећу, шушкање ce даље наставило без паузе.
Да будем кратак: око пет сати ујутро, сломљени управо проживљеним патњама, утонусмо у дубок сан. Кад смо ce пробудили, у стану потпуна и злосутна тишина. У углу je била мишоловка – a у њој нешто сиво... нешто сиво...
– Убицо! – осуди ме женица. Отада више не причамо. Што je још горе, више и не можемо да заспимо без шушкања. По суду моје жене, то je казна због мог зверства.
Тражи ce миш.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:31 am




Израелски тетар преузела je авангарда. Гледаоци који до пре неколико година нису разумели ни слова у модерном позоришту и који су на пасја кола олајавали те бесмислице, сад су радикално променили гледиште и на cвa уста хвалили авангардна дела, иако не разумеју ни слово од онога што ce збива на даскама.
Признање лежећем диву

У суботу око поднева, прелазећи Фришамову улицу, видео сам у кафани Јердена Подманицког који je седео сам за столом. Није ме позвао ни да седнем ни да попијем хладно пиће, па сам одмах схватио шта je разлог тој његовој неуобичајеној хладноћи: ветерана наше глуме прошле недеље je дневна штампа ковала у звезде због његове улоге у Звиздаријама. У том комаду с универзалним порукама игра улогу остарелог подводача мушких проститутки, и његова природна и непосредна глума приковала je публику за седишта. Чувени И. Л. Кунстатер лично написао je како je „изненађење те незаборавне вечери несумњиво био Подманицки који je дословно зрачио дијаболичком интуицијом. Његов Алфонсо je ремек-дело театарске анималности, сваким дувањем, сваким покретом својих ишчашених удова, a пре свега својом ненадмашним ћутањем, стекао je статус карактерног глумца par ехсеllепсе.
– Кунстатер je то генијално уочио, маестро – рекох седајући за његов сто. – Од оног вашег ћутања под тешким барокним столом, у трећем чину, осетио сам како ме жмарци силазе низ леђа.
– To ми стално сви говоре – спремно потврди Подманицки. – Гринштајн je после премијере написао да je оно моје лежање под столом у њему пробудило асоцијације на Конспиративни нихилизам и шта ти га ja знам.
– Одлично речено! – прихватих. – Колико ce само симбола крије у томе! Изађеш из позоришта па ce данима питаш и против своје воље: у ствари, зашто je Алфонсо лежао изваљен на поду читав сат?
– Сат и осам минута!
– Да. Ако смем да питам, шта je тиме режисер хтео да каже?
– Свакако да смете да питате. To није никаква тајна. И ja сам га питао.
– И шта je рекао?
– Да тако пише у сценарију. A онда сам му ja рекао, преко једне жене која говори француски: „Извините, Буланжер, у тексту стоји да морам да склизнем под сто, али нигде не пише да морам онде да прележим до краја представе.“ A он je на то добио хистеричан напад на француском, урлао je да, ако ce њему хоће да ja онде лежим два месеца, онда до ђавола има да лежим два месеца и тачка. Отишао сам право у управу и без увијања им рекао да ja, са својих тридесет осам година драмског искуства, нећу да дозволим том идиоту да ме држи сатима опруженог на прљавим даскама, с шакама пуним прашине. Љубазно су ме замолили да само то урадим, ионако га више неће ангажовати. Тада још нису знали да ће му критика тако подилазити.
– Тачно. Рекли су да je његова режија марионетска експресија наше генерације.
– To ce и види.
– Сви критичари посебно су хвалили сцену у којој ви и пет мушких проститутки јашете на шиваћој машини, a главе сте покрили марамицама сваки у другој боји. A propos, шта би то требало да значи?
– Па, марамица вам je крпица коју носите у џепу, и ако ce, не дај боже, прехладите...
– Знам шта je марамица, господине Подманицки, али волео бих да знам шта сте хтели да кажете с оним јахањем на шиваћој машини?
– Нисте слушали Авигдора Бен-Папагаја у Луфт-клубу? Чекајте, да видим, негде сам то записао. Аха, рекао je како je „оргија марамица калеидоскоп савршено парадоксалне свести“.
– To je јасно, али волео бих да знам зашто покривате очи?
– Зашто, зашто! Па ко би ce све време свађао с оним идиотом од Буланжера? Хоће марамице, у реду, дај му марамице! Само сам тражио да ми Мундек сваки пут опере марамицу, али мислите да je то учинио? Te крпе смрде на буђ. Ha премијери je Хонигман усред сцене шапнуо: „Момци, морам да кинем!“ Сви смо га чули и само смо ce тресли од смеха.
– Хонигман... je ли то онај за кога су рекли да je виртуоз школе дрвене глуме?
– Да, тај, лафчина, издржао je да не кине све до паузе. Бојао ce Буланжера.
– Пa зар вам он никад ништа не објасни?
– Хонигман? Зашто би морао да нам...
– He, Буланжер!
– Ах, он! Да вам право кажем, тај вам непрестано нешто објашњава, али ja га слушам само на пола ува јер je то код њега све нешто збркано, само ме деконцентрише у послу. Један од нас, онај млади Бен Тирош, знате га, онај што глуми садисту, тај га све време нешто запиткује. Питао га je и за марамице, a Буланжер му je рекао да човек у животу види више ако не види ни белу мачку. „Извините, Буланжер“, рекао сам му преко оне жене која говори француски, „уз све дужно поштовање, знате ли ви уопште шта причате?“ A он ће на то мени: „Зашто би човек морао све да разуме, господине Подманицки? Да ли ви можда разумете птице?“
– Има нечег у томе.
– Свакако да има. Једна пријатељица моје жене има великог папагаја који изговара целе реченице, само што од тога мало шта може да ce разуме. Иначе je врло стар папагај, зимус je био болестан, a стално ce чеше...
У том тренутку једна стара дама отменог изгледа приђе нашем столу и тако рећи страсно пољуби Подманицког у оба образа.
– Хвала вам – шапну стара дама. – Хвала вам, хвала вам!
Гласом који je дрхтао од узбуђења дама исприча како je двапут гледала Звиздарије само због оне конфронтације између Подманицког и његове жене на самрти, која му у ковчегу признаје да дете у ствари није њено него из утробе неке друге жене. Стара дама нас je напустила јецајући, ганута успоменом на своје две незаборавне вечери.
– Каква драга и интелигентна жена! – рече Подманицки зурећи за њом. – Само, коју je то жену из представе помињала?
– Ону коју су козе силовале. Вашу жену.
– Она je моја жена?
– Како, зар то нисте знали?
– Знао сам да ми je у представи неки род, али нисам био сигуран с које стране. Да видимо... ах, знам шта ме je заварало! Ha почетку другог чина она ми каже: „Алфонсо, ти си ми као сестра!“
– A шта joj ви одговарате?
– „Курво!“ и угризем je за колено. Како сам одатле могао да знам да ми je она жена, признајте и сами? Станите мало, a шта она каже? Ако ce не варам, моли ме да види парење глодара. Којих глодара?
– Па знате, мишева, пацова...
– Тако сам и мислио. To je мој шлагворт. Дов Шлуфер je написао да сам пружио перфектно отелотворење нихилисте који у себи налази бога. Сећате ce, кад ce на крају сцене пузећи губим с позорнице, сасвим омамљен...
– Да, били сте величанствени, господине Подманицки! И кад упитним погледом зурите у окрутну бескрајност и остајете неми...
– He, то je било само на премијери јер сам тада заборавио текст па сам гледао у Мундека иза кулиса. Али, после сам тачно изговарао шта je требало: „Само су мртви заиста живи, Зелмане!“ и излазио. Ha суботњој отвореној представи то место увек поздрављају бурним аплаузом.
– Шта у ствари желите тиме да кажете, господине Подманицки?
– Да тапшу рукама.
– He, не, мислим оним да су само мртви...
– To су ауторове речи, што мене питате? Прво смо мислили да je штампарска грешка, па je режисер ишао да погледа оригинал, али и тамо тако пише па je тако и остало. Буланжер je хтео да ту реченицу изговорим некаквим филозофским тоном, гледајући с пода право у публику. И дозволио je да нешто сочно опсујем при изласку, a то je врло ефектно. О томе je Тамара Блуменфелд рекла да je то крик људске душе, доказ недостатка комуникације. И то je апсолутно тачно. Ja једноставно не могу даље с тим Буланжером. Извините, већ je пола један.
Јарден Подманицки извадио je из џепа мали транзистор, поставио га je на сто и почео занесено да слуша радио-коментаре. Чувши слатке похвале, лицем му ce разли излаз натприродног блаженства, a очи му ce испунише сузама cpeћe. Пола века стручна критика га je немилосрдно кидала на комадиће. Сад je та критика први пут схватила каквим je мукотрпним путем он градио своју личност, какав je дубок аналитички приступ личности присутан код тог генијалног уметника. Односно, да цитирам И. Л. Кунстатера, то je „таква апсолутна идентификација да ce губи свака разлика“. Ha крају крајева, ипак je Јарден Подманцики успео.


У вртоглавој каријери Јардена Подманицког следећа станица je филмска слава. Али, он остаје и главни ослонац свог позоришта, јер у нашој малој земљи част je звездама једина зарада; звезда не зарађује више од млекара на Млечном путу. И зато ce сценарија код нас подвргавају пластичној хирургији сваког јутра после прозивке.
Како ce спасао Тангер

Дозволите ми да вам ce представим: снимам израелски акциони филм Где je орлове стра` да слете, једну од најсмелијих авантура у историји домаћег филма, по мом сценарију и у мојој режији, финансирана страним капиталом – што ће рећи државном субвенцијом. Радња je заснована на истинитој причи из моје маште: једна израелска група командоса диже у ваздух ракетну базу у Тангеру и враћа ce жива и здрава у студио, што je глумцима прилично напоран посао, јер би требало да пређу Египат, Либију и Алжир пешке, али их за то краљевски плаћам.
Прве сцене снимљене су без икаквих сметњи. Командир групе, Јарден Подманицки у улози отреситог Гришке, одабрао je своје људе међу војницима кажњеним забраном изласка. Затим их je повео кроз Сахару – то јест све кружећи око кибуца Ајн-Шахар у Негеву – и тако je ишао три дана и три ноћи да би четвртог дана коначно стигао у моју бараку и рекао: – Сутра ујутро морам да ce вратим у Тел Авив.
– Да ли сте при себи? – обратих му ce тим речима. – Сутра упадате у заседу, зар сте то заборавили?
– Жао ми je – рече ми Подманицки – али јавили су ми из театра да je сутра ујутро проба. Спремамо Хамлета, a ja сам дух његовог оца. To je улога на коју сам чекао читавог живота.
– A да ли знате да je то кршење уговора?
– Знам, али ja сам члан ансамбла. Ћао, јавите ми ce!
И оде он на север. Одлучио сам да наставим снимање по плану, с тим што ћу додатним дијалогом да објасним нагли нестанак командира ради пробе. Дијалог je текао између наредника званог Триполи и везисте овако:
Везиста: Приближавамо ce Тангеру a ja не видим Гришку. Где je?
Триполи (уз речити осмех): Биће тамо, момче, уздај ce у њега!
A не можеш да ce поуздаш ни у кога. Подманицки ми je исто вече телефонирао да су му доделили и улогу дединог духа за коју текст мора сам да напише, према томе, те недеље га неће бити.
– Подманицки, ви сте отпуштени! – пресекао сам по кратком поступку.
Ha шта ме он упита колику отпремнину ћу да му исплатим, али ja сам већ спустио слушалицу. Ситуација je била шкакљива: према оригиналној идеји, цела моја група требало je да ce врати у базу без губитака, али кад сам писао сценарио, нисам узео у обзир позоришне пробе. Сад je једно било јасно: Гришка мора да погине. Да бих то решио на уметнички начин, наручио сам од шефа производње младог лешинара. Лешинар je требало да кружи над Гришком и да гракће: „Грак! Грак!“
О погибији Подманицког остале je обавестио Триполи у сасвим новој сцени. „Скупо ће платити за нашег Гришку!“ Тако je рекао наредник, дижући руку у страшној заклетви. Група je наставила да ce вуче пустињом без већих потешкоћа, a водила ју je Ципи Вајнштајн, кћи бедуинског шеика, која ce заљубила у Гришку, односно сад у Триполија. Командоси су прешли Сахару и кад су стигли у кибуц, мртви уморни али с високим борбеним моралом, наврх брежуљка појавио ce лик Гришке који je трчао и викао:
– Чекајте! Режисер ce прехладио и позориште ми je дало слободно до уторка!
– Тим горе по вас, Подманицки – довикнух му.
– Јуче смо вас убили. Већ смо поручили лешинара!
Међутим, с обзиром на то да сам га узео уз фиксни хонорар за целу улогу, била би штета да га не искористим до краја. Стога je пала одлука да Подманицки и код нас глуми духа, то јест да води колону кроз пустињу лебдећи пред њом уз пратњу вергла. Испоставило ce да je Подманицки баш добро дошао, јер ce Триполи тог јутра није вратио из Ејлата. Тражени глумац по правилу игра у најмање три филма одједном. У нашем случају, Триполи je боравио од поноћи на снимању у Галилеји, па би у зору дошао право код нас и радио до подне, a онда би један прашњави џип дојурио брзином ракете да га пребаци у Ејлат на рад за америчку телевизију до поноћи. Сад je на једној тачки па том кружном путу нестао – ваљда je негде заспао или му ce нешто десило? Било како било, морали смо да наставимо без њега. Taj задатак je обавио санитетлија групе, иначе професионални сточар кога нам je кибуц дао у најам до краја снимања.
– Момци – објавио je тај у гро-плану – нема више Триполија!
– Држао нам je одступницу – додао je командир групе. – Борио ce до последњег метка.
Тада, ђаво га однео, уочим да сам остао без командира групе. Пошто je Гришка испарио, група je остала без иједног глумца од имена, осим можда Ципи Вајнштајн, али je она била шеикова кћи.
Нова сцена je била врло импресивна: Ципи ce у зору свлачи и објављује групи: „Ја сам командос, маринац-наредник и преузимам команду!“
Oceћaj да ни за корак нисмо остали без вође, подигао нам je морал, али смо још морали да решимо проблем оца, племенитог бедуинског шеика лично. Зато je и он збацио кефију с главе и представио ce ратницима: „Капетан Лолик Тоф из Јерусалима, контраобавештајна служба. За мном!“
Толике важне метаморфозе због једног обичног Триполија који je хркао поред неке сеоске бензинске станице! Међутим, ефективе су опет биле попуњене, па je нови капетан лаким кораком газио на челу групе под жарким пустињским сунцем. Te вечери идиота je ухватила грозница: добио je сунчаницу.
– Маларија! – одлучих. – Иде даље на носилима!
Санитетлија-сточар и везиста носили су га читав дан снимања, a увече ми рекоше да они то не могу да издрже – капетан je претежак, a уз то још стално једе.
– Добро – рекох. – A шта ћемо с њим?
Обојица оборише погледе па ме погледаше немо. У погледу сам им видео смрт. Сложио сам ce с том драстичном солуцијом. Дао сам главном електричару ћебе и штап: уосталом, у изворном сценарију био je бедуински шеик. Попео ce на брежуљак и снајперским метком, издалека, предивним поготком покосио je капетана.
Наредница ce бацила на тело свог оца. Пардон, Ципи je требало да ce баци, али нисмо могли да je нађемо.
Госпођице Вајнштајн! – шеф производње јурцао je по логору. – Снима ce, госпођице Вајнштајн!
Убрзо ce испоставило да ce Ципи придружила ансамблу народних песама Кармон. Имао сам предосећање да ни она више неће видети овдашње сунце.
Казну je и те како заслужила: добила je понуду од познатог ансамбла па je с локације побегла у Хаифу да учествује у последњим пробама, a онда с ансамблом оде на турнеју по свету. У мом филму пала je с Црвене стене. Додуше, нисам могао да прикажем како пада, јер je, као што сам рекао, била на пробама у Хаифи, зато смо само чули дуг врисак па je командос-сточар ушао у шатор и промуцао:
– Није ce много мучила. Последња реч била joj je „Тангер“...
Ту je везиста нешто приметио што je, по мом мишљењу, био пуки цинизам: да je Тангер у Шпанији с којом ми одржавамо добре односе. Прострелио сам леденим погледом тог трећеразредног глумца коме сам плаћао дозлабога високе дневнице, и видео сам како je пребледео. Самовољној Ципи приредио сам предивну погребну сцену, јер je погреб најлакши призор на филму, можеш да га снимаш и без глумаца. Гришкин дух одржао je посмртно слово које сам написао на коленима на лицу места.
После Ципине сахране, Гришка ме je одвео у страну.
– Стално размишљам о тој улози – рече ми озбиљним тоном. – Шта мислите, у смислу добијања посебно драматичног ефекта, да ме закопају у пустињски песак, као неког новог Мојсија коме није било дато да ступи...
– Подманицки – прекинух га – шта je сад ово?
– Господине мој – реце Подманицки – мени ce умире.
– Зашто?
– Син ми завршава са забавиштем сутра у десет ујутро, и ja сам му обећао да ћу доћи. Дозволите да ноћас умрем, то вам никад нећу заборавити.
– A да ли бисте ми рекли ко ће да упадне у Тангер ако ми сви пандркну? – вриснух. – Све ћу да вас тужим!
– Дете je специјално за ту прилику научило песмицу напамет – напомену Подманицки.
– Цркните!
Што ce управо и догодило. Силом прилика, Гришкин дух je нагазио на мину и погинуо. После његовог наглог одласка у забавиште, мрак ми je пао на очи, па кад сам случајно видео везисту-дневничара као ce крије иза неког зарђалог бурета, дрхтећи као лист, обузела ме je нека чудна страст. Док сам га фиксирао укоченим, леденим погледом, он ce повлачио у дно шатора.
– Немојте – шапну – то не смете да ми учините... обратићу ce синдикату... тродневни отказ... ja сам још млад, хоћу да живим. Нееее!
Средио сам га тако да je скапао од жеђи усред пустиње. Грозна смрт, али чим ce неко са мном хвата за детаље синдикалних права, тај нека од мене не очекује милост! Сад ми je од командоса остао само сточар.
– Тангер! – У сцени из доњег ракурса сточар je прстом упирао у водоторањ кибуца и сам себи викао: – За мном!
У том трену, на корак од освајања ракетне базе, грубо нас je прекинуо секретаријат кибуца. Зауставили су командоса-сточара усред његовог самачког јуриша и затражили да ce трком врати у шталу где га чекају две краве с натеченим трбухом.
– Господо – замолих секретаријат – бар му дозволите да часно умре.
Змија га je угризла за ногу, a ja лично, у униформи официра Уједињених нација, одао сам му последњу почаст у сјајном погребном обреду којем je, поред мене, присуствовао и кувар кибуца који je случајно имао слободан дан. У коначној звучној обради додао сам и неколико топовских салви. Све у свему, испала je врло импозантна сцена.
У посмртној речи својим глумцима вероломцима рекао сам:
– Пали су, али су знали шта хоће!
Наврх брежуљка Гришкин дух кочио ce у ставу „мирно“, јер je управница забавишта одложила свечаност за викенд. Високо у ваздуху, лешинар je целу ствар резимирао с неколико импресивниг грактаја.
У монтажи сам наслов филма Где je орлове стра` да слете променио у Аветињски командоси. Официр снага Уједињених нација, кога сам ja глумио, постао je главна личност филма. Неки стручни критичари, којима сам приказао прву радну копију, плакали су као мала деца гледајући мој акциони филм. Рекоше да то што нико од њих не стиже до жељеног циља има суморно топлу документаристичку вредност, која je, иако с одређеном пацифистичком тенденцијом прожета величанственим хуманистичким значењем што моје дело чини универзално важним par ехсеllапсе. Има нечега у томе. И ja сам тако нешто мислио.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu