Kamila kroz iglene uši

Strana 3 od 3 Prethodni  1, 2, 3

Ići dole

Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:17 am

First topic message reminder :



Jedna od najpopularnijih i najprevođenijih knjiga izraelskog pisca Efraima Kišona u kojoj inspiraciju i satirične žaoke za svoje kratke priče nalazi u svakodnevnom životu svoje domovine. „U početku behu benzin i auspuh, a onda behu stvoreni motor i kola, sirena i semafor. Tome se kasnije pridružiše parking-sat, saobraćajni znaci i pandur saobraćajac, a nakraju je Sotona izbio iz velegradske kanalizacije i promenio ime Pakla u parkiralište.“​

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:31 am






Што ce спорта тиче, немамо чега да ce стидимо. Уосталом, не можеш од незрелог детета да очекујеш да ти руши светске peкордe. Уз то, има спортова који на хебрејском и немају имена. Kao на пример, хокеј на леду. Што, међутим, није препрека за спонтану инострану турнеју.
Напред, лавови Јудеје!

Почело je тако што je Јеврејска реформистичка заједница из Квебека позвала израелску хокејску репрезентацију на двомесечну турнеју по Канади. Позив je изгледао сасвим озбиљан, с обзиром на то да je Заједница преузимала обавезу финансирања турнеје, и зато га je Национална светска федерација размотрила на својој седници.
Ha тој седници, после уводне речи председника, устао je секретар СК Хапоела и жестоко напао идеју о турнеји. После те његове провале устао je одмах, могло би ce рећи аутоматски, представник клуба Лавови Јудеје и изразио мишљење да турнеја, напротив, представља категорички императив.
– Спорт зближава народе – рекао je представник Лавова. – Канада je домовина хокеја на леду. Стога ће то да буде најприроднији начин да појачамо наше везе с њом. Хокејашка екипа Лавова Јудеје спремно преузима на себе све тегобе турнеје...
Ha крају je ствар решена компромисом: хокејска репрезентација Лавова отићи ће на тријумфалну турнеју по Канади, a СК Хапоел добиће подебљу девизну своту која ће му омогућити да са пет једрилица учествује на Токијској регати. Добитак од турнеје хокејаша иде у државну касу, a путне трошкове јахташа сносиће Привредна комора.
Формалности су брзо обављене. Репрезентативци Лавова добили су колективни пасош, a играчима je одобрен џепарац од пет долара (руководиоцима, тренерима итд. 20 долара). Истовремено je представник клуба одлетео у Беч, где je купио петнаест пари клизаљки од нерђајућег челика и прописне палице. Све je било спремно за полазак: датуми утакмица договорени су телеграфски, руководиоци, тренери итд. спремили су кофере, кад одједном избише неке потешкоће које умало не доведоше турнеју у питање.
Пуким случајем открило ce да у Израелу нема ни једног јединог играча хокеја на леду. Поготово га није било у клубу Лавови Јудеје, чији су руководиоци мислили да je хокеј на леду нека зимска варијанта куглања.
Али руководиоци Лавова нису губили главе и после темељног чешљања свих огранака у провинцији нашли су неколико десетина спортиста који су могли недвосмислено да докажу да су у иностранству играли хокеј на леду. Кандидати су морали да ce подвргну строгом теоретском испиту, и писменом и усменом, па су изабрани само најспособнији.
Међутим, на то je интервенисала Национална спортска федерација, отказала турнеју и о томе обавестила Јеврејску реформистичку заједницу у Квебеку.
Онда je екипа хокејаша нагло нестала. Нико не зна како ce то тачно десило, само ce зна да су Лавови једног четвртка увече отпутовали из земље авионом у Париз. Четворица играча повели су жене, a један je повео мајку и псе. Наврат-нанос упућена je у Париз службена делегација која ће бегунце да похвата и врати кући, али ce убрзо открило да су Лавови смишљено лансирали вест о одласку своје екипе у Париз само зато да би она могла неометано да слети у Копенхаген.
Дански Јевреји су топлом добродошлицом дочекали изреалске спортисте и сваки играч je добио на поклон електрични вентилатор. Јеврејска екипа одиграла je прву тренинг-утакмицу против једног локалног аматерског клуба. Резултат утакмице није објављен, али je наводно показао фантастично висок ниво данског хокеја на леду.
Славодобитни марш Лавова Јудеје достигао je врхунац кад су укрстили палице с канадском хокејашком репрезентацијом на стадиону у Квебеку, пред масом од 20.000 гледалаца, с којима je био и канадски кабинет и дипломатски кор. Уочи утакмице, канадска штампа je – на основу информација добијених од израелске амбасаде – ласкавим речима похвалила феноменалан напредак израелског хокеја на леду у последњих неколико година и чак je упозорила читаоце да „не потцене изузетну спремност Лавова јер би могли да доживе непријатно изненађење“.
Утакмица je завршена резултатом 637:0 (176:0, 103:0, 358:0) у корист канадске екипе.
Гледаоци су одушевљено клицали кад су израелски играчи доклизали на терен у својим плаво-белим дресовима са црвено-златним лавом на грудима. У првим секундама игре Израелци су оставили утисак равноправних супарника, али су онда Канађани, који су несумњиво имали тактичку предност, успели да поведу и то вођство су задржали до краја.
Лавови су били хендикепирани чињеницом да су тројица њихових играча располагала само теоретским познавањем клизања па су често губили равнотежу. Звезда израелске екипе био je центар Шултес Други који je, искористивши слабост одбране, успео да у три наврата потрбушке улети у противничку мрежу.
Релативно висока гол-разлика не пружа праву слику те изузетне утакмице; узму ли ce у обзир сви објективни фактори, Лавови Јудеје нису смели да изгубе с више од 600 голова разлике.
Ту чињеницу признала je и канадска штампа и похвалила изванредну теоретску спремност израелског тима, a тренер канадског тима изјавио je да су Лавови показали величанствену психичку кондицију. Неки канадски листови оштро су критиковали слабу игру свог националног тима тврдећи да je победа морала бити с већом разликом.
Канадски Јевреји су демонстрирали сву своју љубав и оданост у другој утакмици, коју су Израелци одиграли против једне екипе канадске треће лиге, кад ce Шултес Други опружио колико je дуг, пољубио лед, палица му излетела из руке, фијукнула и ударила пак који je улетео у канадску мрежу. Судија je морао да заустави игру на двадесет минута колико je трајало френетично клицање присутних 1300 гледалаца. Узгред буди речено, утакмица je завршена резултатом 498:1 за Канађане, али треба рећи да су Лавови били тешко хендикепирани клизавим тереном, иритантним пиштањем судијине пиштаљке и присуством канадских играча.
Отприлике тих дана стигао je из Израела следећи телеграм: ПОБОГУ ОДМАХ КУЋИ УЗВИЧНИК СПОРТСКА ФЕДЕРАЦИЈА. Али Лавови су одмах узвратили овим телеграфским одговором: САД КАД CE УИГРАВАМО УПИТНИК. Сутрадан, уз надгледање двадесет тројице фанатичних циониста и другог секретара израелске амбасаде, Лавови су одиграли своју трећу утакмицу, овај пут с резервном екипом локалне гимназије. Резултат – 318:0.
Менаџер израелске екипа покушао je да договори турнеју по Русији, предлажући шест узастопних утакмица с најјачим совјетским тимовима. Међутим, до тог аранжмана није дошло јер je екипа неочекивано враћена чартер-авионом ЕлАла у Израел a да људи нису стигли ни да ce опросте од својих многобројних канадских пријатеља и навијача.
Кружиле су гласине да су Лавови Јудеје истерани из авиона с лисицама на рукама, али то није службено потврђено. Шушкало ce и да су три израелска играча приступила канадској хокејашкој репрезентацији, али су те гласине оповргнуте повратком целе екипе.


Да ли je пионирски дух још жив? To питање мучи наше људе између пословних банкета и кућних забава. A није баш ни неко безначајно питање, јер je веома тешко обогатити ce до старости a истовремено остати млад и сиромашан.
Како je рођена мафија

Идеја je била Шмуелова. Седели смо у његовој соби – Хаим, Нехама и ja – проклињући сву ту нашу грозну збрку.
– Култура je у овој земљи у катастрофалној ситуацији – рече Хаим. – Младеж само јури на порно-филмове и гута бедне америчке стрипове. Хебрејска литература запала je у ћорсокак.
Сви ce сложисмо. У нама су ce неко време само смењивали немоћан бес и жарка жеља да ce нешто предузме.
Ha крају Нехама разјарено скочи.
– Само причамо и причамо! Учинимо нешто! Млади смо, лепи и јаки. Чврсто верујемо у бољу, праведнију и лепшу будућност. Спасимо културни живот Израела, па да и наш живот има неког смисла!
Препланула и глатка лица засјаше нам од задовољства, у очима нам je нада заискрила попут бљеска муње, a наше ce витке прилике усправише.
– Да оснујемо кружок! – предложих. – Окупићемо око нас све оне ревносне и несебичне снаге којима je још стало до културног напретка земље.
– Тако je! – одушеви ce Шмуел. – Живео Кружок пријатеља хебрејске културе!
Тако смо о нашем новом величанственом подухвату распредали до ситних сати. Одлучили смо да узмемо у најам неку просторију коју ћемо несебичним радом да претворимо у мало али интимно уточиште сваког истинског и у срцу младог пријатеља уметности. Затим смо ce договорили да ћемо да одржавамо висококвалитетне књижевне вечери од којих ће приходи бити намењени развоју младих талената. Духови нам ce винуше до божанских висина и тамо ce усидрише.
У зору не одосмо на починак него одмах потражисмо одговарајућу просторију како бисмо што пре остварили свој свети циљ. И заиста нађосмо згодан сутеренчић, али власник, неки Грк, трговац ђубривом, није хтео да нам га изнајми.
– A ко сте ви? – упита нас. – Шта сте ви? Какав вам je то кружок? Где вам je уговор?
Искривили смо ce од смеха. Уговор? Смешно! Нама не треба никакав уговор! Јединствени циљ и жарка љубав према хебрејској култури стварају међу нама заједницу интереса јачу од сваког глупог комадића папира. Али Грк ни да чује – он ће да послује само с правним лицем, иначе, како може да зна од кога да потражује наплаћивање најамнине? Хоћеш-нећеш, морали смо да донесемо одлуку да нам неки познати адвокат састави некакав уговор па да скинемо с врата ту глупу формалност.
Адвокат, др Шај-Зоненшајн, примио нас je у својој канцеларији. Дубоко нас je импресионирао на први поглед, само што му je канцеларија у своjoj претходној инкарнацији била остава за дрва и стога није имала прозоре.
– Немате појма како ми je драго да вас упознам – рече др Шај-Зоненшајн. – A сад ми реците ко сте и о чему ce ради?
– Господине, ми смо млади и још имамо идеала – реце му Шмуел. – Желимо свим својим снагама да ce заложимо за духовни препород земље како би будуће генерације могле да уживају у плодовима наше несебичне и свестране културне делатности.
Адвокат климну главом.
– Значи, тако. Желите, дакле, да створите такозвано „непрофитабилно друштво с неограниченом одговорношћу“.
– Профит нам je потпуно небитан – добаци Хаим. – Сигуран сам да ћемо бити у губитку, упркос свом добровољном раду.
– To ce никад не зна – примети адвокат. – Сад сте још млади и незрели, али за десет година могли бисте да мислите и сасвим другачије. Предлажем вам да створите такозвано „отоманско друштво“.
– У реду – сложно рекосмо и хтедосмо да пођемо, али нас др Шај-Зоненшајн задржа говорећи да треба прво рашчистити неке детаље.
– Прво и прво, у правилнику морам да наведем начин на који ће друштво да ce ликвидира.
У нама je све закувало од беса. Ma о чему он то прича? Koг ђавола да ce ликвидирамо кад једва чекамо да ce конституишемо? И тако рекосмо адвокату да о ликвидацији нема ни говора.
– Није то тако како ви мислите – објасни нам адвокат. – Сад сте још млади, али за десет година, ко зна, можда ћете један другом забадати прсте у очи. Зато и јесте паметно рашчистити те шкакљиве проблеме у самом почетку. Ja вам предлажем да о ликвидацији може да одлучује само скупштина чланства, и то једногласно.
– Како год желите.
– Добро. A сад, како ће ce делити имовина друштва у ликвидацији?
– Ma дајте, која имовина?
– Будите стрпљиви па ћете видети шта ће да ce догоди за десет година! Предлажем вам да ce сва покретна и непокретна имовина друштва подели међу његовим члановима на једнаке делове. A сваки евентуални спор да решава у ту сврху одређена арбитражна комисија.
– Ma какав спор?
– Видећете. Ha жалост, то вам je тако. Сад сте још млади, али неће тако бити довека. Да, морамо још да одлучимо о критеријумима за пријем у чланство друштва.
– Примаћемо сваког с оригиналним и конструктивним талентом.
– To није никаква правна дефиниција. О примању у чланство мораће да одлучује управни одбор.
– Какав управни одбор?
– Према отоманским прописима, друштвом мора да руководи управни одбор од три члана.
– To нема везе, нас je четворо.
– Што значи да je једна особа сувишна.
Погледасмо ce и весело нацерисмо. Ово je заиста смешно.
– Глупост – рече Хаим. – Добро, онда рецимо да Ефраим не жели да буде члан тог „управног одбора“...
Опет праснусмо у смех. Сви смо били бесни што морамо да трошимо драгоцено време на такве трице и кучине a чека нас свети позив! Ja сам био додатно бесан што мене искључују из управног тела. Зашто мене? To није лепо. To ћу да им запамтим.
– Дакле, решили смо питање управног одбора – настави др Шај-Зоненшајн. – Сад да видимо како ћемо из друштва да избацимо непожељне чланове.
– Koгa то, молим?...
– Чекајте, не мислим сада. Али за десет година можда ћете да закључите да ce с неким од ваших чланова једноставно не може даље, или да je то покварењак или нешто слично, па хоћете да га избаците.
– Јасно ce сећам да су сви погледали у мене. Зашто у мене, само у мене?
– Предлажем вам – рече адвокат – да члан може да ce искључи само једногласном одлуком одбора.
– To не долази у обзир – рекох повишеним гласом. – Ja не верујем одбору. О томе може да одлучује само скупштина.
– To би био тежак терет, сазивати скупштину – успротиви ce Шмуел. – Тако практично никад не бисмо могли никог да ce ослободимо.
– A рецимо да избацимо Шмуела – поставих ja хипотетичко питање. – Да ли ћемо морати нешто да му платимо?
И о томе би морао да одлучује управни одбор.
– To отпада! – плану Нехама. – Рецимо да мени остали загорчају живот, нећу ja ваљда да ce свађам с гадовима! Moja надокнада мора унапред да ce утврди!
– Зашто да не? – прихвати др Шај-Зоненшајн.
– Све може да ce унесе у правилник. Ето, на пример, да би ce лакше избегло плаћање пореза, рећи ћемо да члан који одлази добија шестомесечну плату, a не отпремнину.
– Какву плату?
– Какву год одредите. Имајте на уму да ће друштво бити непрофитабилно, стога ћете морати међу собом да делите све што добијете.
– Ma дајте, можда понеку фунту?
– Сад je то понека фунта, a за десет година могле би да буду стотине хиљада фунти. Уосталом, у просторијама друштва имаћете снек-бар. Даље, просторије можете да изнајмљујете за бар-мицвах. Можете да организујете концерте. Па онда игранке суботом увече, то je врло популарно. Ако ce мало потрудите, испословаћете изузеће од плаћања пореза. Онда чиста добит може да ce дели међу члановима као плата.
– Ваљда не међу свим члановима – умеша ce Хаим. – Можда само међу четворицом овде присутних оснивача?
Taj предлог прихватили смо једногласно.
– Ja сам у принципу против примања било какве руље – надовеза ce Нехама. – Морали бисмо да одредимо високе чланарине тако да може да нам приступи само заиста културан свет.
Адвокат нас послужи кафом. У оној коморици дувански дим je био тако густ да си могао да га сечеш ножем. Шмуел ce донекле удаљио од мене. Крајичком ока звирнуо сам према том одвратном опортунисти.
Нехама и Хаим нешто су ce домунђавали и крадом показивали прстом час у Шмуела, час у мене. Одлучио сам да ce те две змије отровнице ослободим првом приликом.
– Докторе, каква je ситуација – обратих ce адвокату – ако ce открије да неко од нас има нечисту прошлост? Па би, рецимо, могао да побегне с нашом готовином?
– У том случају, требало би одмах сазвати скупштину чланства.
– A ако je дотични шпијун који ce увукао у наш круг? – упита Нехама и погледа ме очима у којима je горела мржња. – Шта би требало да урадимо с таквом хуљом?
– Морали бисте да га предате полицији и да изаберете нови управни одбор.
– A ако неко од нас постане наркоман, или побесни, или ce испостави да je опасан лудак?
– Врло умесно питање. У правилник ћете морати да укључите цело поглавље у коме ћете да дате овлашћење управном одбору да по хитном поступку избаци сваку особу неспособну за привређивање, било због болести, старости и тако даље.
– To je у реду! – гракну Шмуел. – Богаљи нам нису потребни!
Хаим, који има чир на желуцу, мртвачки пребледи и зграби бронзани притискивач за папир.
– A шта закон каже – упита – ако један од нас убије другог?
– У случају убиства, арбитражна комисија одлучује колика надокнада ће ce исплатити удовици жртве. Али, мислим да je ово доста за данас. – Др Шај-Зоненшајн заклопи досије Пријатеља хебрејске културе. – Предлажем да ce опет нађемо у петак по подне како бисмо решили проблеме инвестиција, дивиденди и увозних дозвола.
Шмуел je био за увоз углавном шведских порно-филмова и америчких порно-ревија, a ja сам предлагао да ce увозе енглески ножеви „скакавци“. Приликом одласка настојао сам да не окрећем леђа осталима. Непријатно je ићи празним улицама у друштву тих мафијаша.
– Дакле, у петак скупштина! – рече Нехама те ce разиђосмо без поздрава, у души десет година старији. До петка морам да набавим машинку. Никад ce не зна.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:31 am




Дан рицинуса

Једном приликом смо Ервинке и ja седели у кафани и лили сузе над нашом јадном земљом која тоне у морално блато, с кафићима пуним трутова лована за које ни сам бог не зна од чега живе. Тако смо већ три дана разбијали главе том мистеријом али узалуд. С друге стране, ето нас двојице, млади смо, здрави, спремни да освојимо пустињу – a једва састављамо крај с крајем сa смешном цркавицом од плате. Зашто, питамо ce, зашто? Онда смо устали, платили, мењамо локал, a Ервинке спази пакетић од смеђег папира који je лежао на столици крај његове. Одавно je ту лежао a да нисмо ни знали.
– Чуј – рекох Ервинкеу – требало би да га дамо конобару.
– Зна ce – одврати Ервинке замишљено – али ваљда не морамо одмах, je ли тако?
Укратко, неко време савест нам није дала мира али онда Ервинке погоди најбоље решење.
– Па, прво отворимо пакет a онда ћемо да га предамо – рече. – Јер, ко зна, можда су у њему лажни долари па бисмо могли да надрљамо ако бисмо их предали?
Пред таквим аргументом скидаш капу. Исцепали смо пак-папир и у омоту нашли ваљда неких сто хиљада малих налепница, од оних што ce лепе на бочице с лековима:
OL. RICINI – Рицинусово уље
Пре употребе добро промућкати
Кад je Ервинке видео налепнице, пребледео je и, тресући ce од узбуђења, промуцао:
– Господе Боже, какво нам je благо пало у шаке! Па ми смо богати!
Прво сам помислио да je Ервинкеа смутила превелика доза кофеина па сам покушао да га смирим. Али, није ce ни осврнуо на моје лепе речи, него je изјурио из кафане вукући ме за собом, и улетео je у прву гвожђару. Ту je купио килограм прибадача.
– A онда – какво ваљање!
Ервинке je прво зауставио средовечног господина који ce нашао пред нама и прикачио му једну налепницу на ревер.
– Колико? – упитао je господин.
– Колико дате – одговорио je Ервинке и добио десет парa.
Онда je наишла једна дама са две девојчице. Ервинке je и њој прикачио налепницу a девојчице су тада почеле да завијају: „Мама, хоћу и ја!“ Добили смо двадесет и пет парa. Један елегантни господин дао нам je пола фунте, али je налепницу за рицинус бахато стрпао у џеп. У просеку je прилог био по десет парa. Неки млади егзистенцијалиста одбио je качење говорећи да он није религиозан. Нашао ce и један који je рекао „ни мртав не дам паре том вашем фашистичком фонду“.
После смо поделили залиху па смо оперисали свако за свој рачун. После непуна три сата пoчели смо да срећемо исте људе који су нам прстом показивали на ревер, као доказ да су већ обавили своју грађанску дужност.
До подне смо потрошили прибадаче па смо купили још килограм. До мрака у граду није било више никога без рицинуса на реверу. Потрошили смо сву залиху. Ja сам зарадио око десет хиљада фунти, a Ервинке, који je био бржи с прибадачама, четрнаест хиљада.
Сутра: Хаифа. Прекосутра: Јерусалим.


Навали народе

Пре неколико дана рекох Ервинкеу:
– Слушај, Ервинке, да ли си заједну партијицу у суботу пре подне?
– Врло радо, али имам бар-мицвах – одговори Ервинке.
– Извини, Ервинке, изгледа да те нисам добро чуо. Ко то има бар-мицвах?
– Појма немам. A није ме ни брига. Битно je да je бар-мицвах. Хоћеш са мном?
– Зашто да не?
Тако je почело. Ервинке ми je објаснио да већ годинама иде сваке суботе пре подне у Клуб телавивских трговаца и индустријалаца где ce стално нешто слави, или je бар-мицвах или пир.
– Једеш и пијеш a ни кинте не платиш – испричао ми je Ервинке. – Успут смуваш неку мачку, или искамчиш малу позајмицу, па онда данима живиш од те дивне успомене. To je доживљај који топло препоручујем свакоме.
Да не дужим, у суботу у једанаест сати, у црном оделу, нацртали смо ce у Клубу. Путем замолих Ервинкеа да ме мало упути како би требало да ce понашам, али ми je он одсечно одговорио да je то ствар нерава – ако их немаш, онда седи код куће! Битно je да ce дан пре посете ништа не једе.
Кад смо дошли у Клуб, тамо ce већ тискало бар десетак хиљада људи. Ha улазу су стајали елегантан господин ужареног лица и његова супруга, само што нису колабирали од умора. Уз њих je био неки дечак који ce церио од ува до ува. Стали смо у ред и полако ce примицали.
– Мазел тов – рекосмо у један глас. – Све најбоље!
Родитељи нам захвално стиснуше руке.
– Хвала лепо – одвратише у један глас. – Најлепше вам хвала што сте дошли.
Ервинке ce пропе на ножне прсте и срдачно штипну за образ дечака који ce зацрвени и стидљиво промрмља:
– Хи-хи-хи...
Одлазећи од њих, чуо сам како мајка пита мужа ко ли су, забога, та двојица, a муж joj шапуће да су то ваљда из неке амбасаде.
– A сад – рече Ервинке чим смо обавили формалности – на сендвиче! Свака секунда je драгоцена! Има људи који долазе само да би ce наждрали, зато пожуримо док још има нечега!
Сендвичи су били одлични, посебно они с гушчјом џигерицом. Смазали смо их по педесетак свако. Затим смо пили пиво и коњак, a у међувремену су нам сервирали кобасице и ваљушке. За пола сата осећали смо ce као код куће. Махнуо сам конобару који ce пробијао са послужавником и рекао му да ми хитно донесе чинијицу павлаке. Ервинке je наручио шницлу и компот од бресака. Све смо то добро залили шампањцем, a онда смо навалили на ананас. Време je пролазило a нама све лепше. И тако, све уз јело, упознали смо два министра којима смо ce препоручили за запослење, и поразговарали с ректором Јеврејског универзитета. Нека висока жена делила je бесплатне улазнице за позориште. Ћапили смо joj шест комада. Два дечачића силом су нам угурала у руке неко цвеће.
После два сата пријатне и лаке забаве Ервинке ми даде знак да кренемо – из кухиње ce није износило више ништа. Код врата je био сто с поклонима дечаку за бар-мицвах. Ервинке je почео да прекопава по њима па je изабрао једну Библију и неки подебљи енглески речник, a ja сам ce задовољио луксузним издањем Шекспирових дела и ролерима.
Следеће суботе на програму je свадба.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:32 am





Чувај ce чувара

Једне спарне вечери Ервинке и ja одлучисмо да погледамо толико хваљену изложбу „Дом и врт“ коју наводно обилазе све саме младе и згодне домаћице. Ускочили смо у моја кола и одјурили на лице места. Паркирао сам кола пред главним улазом и отишао да купим улазнице, a Ервинке ce наслонио на зид и почео да чачка зубе.
Одједном му je пришао један господин и упита га:
– Колико?
Тридесет и пет парa – као из топа ће Ервинке и узе новац. Али, господин je стајао као да нешто чека, a онда га коначно упита:
– Нећете ми дати купон?
– Какав купон?
– Ma шта „какав купон“? За моја кола.
– A, то! – сети ce Ервинке, извади из џепа нотес, истргну листић и на њему исписа број кола дотичног господина: „Т 14948“.
Господин брижљиво пресави листић и одложи га у новчаник. Сад je још само хтео да зна зашто ce за чување кола овде наплаћује тридесет пет парa, a код базена само двадесет парa?
Ервинке му одговори да он наплаћује тридесет пет парa, a ако je господину то превише, нека изволи паркирати кола код базена.
Господин ce сав зајапурен упути на изложбу, a Ервинке ce замисли над могућностима које му нуди ситуација. Сад Ервинке није више чекао да му неко приђе: чим би стигла нека кола или мотоцикл, пришао би возачу, дао му листић с уписаним регистарским бројем возила и датумом и само рекао:
– Тридесет пет парa.
Од свих возача, нашао ce само један, нека бедна пропалица, који није хтео да плати него je окренуо кола и отишао да их паркира три километра даље (због мизерних тридесет и пет парa, замислите!). У року од десет минута Ервинке je потрошио цео нотес, па сам морао на комадиће да поцепам једну „последњу опомену“ Пореског одељења која ми ce затекла у џепу, да Ервинке на тим папирићима исписује бројеве возила и датум.
Кад je издао и последњи комадић „последње опомене“, ушли смо у изложбену дворану где смо срдачно проћаскали с демонстраторком аутомата за љуштење кромпира. Хтела je да нам да свој телефонски број, али нисмо могли да нађемо ни комадић папира да га запишемо.
Док je дошло време за одлазак, практично смо заборавили на кола која су нам била поверена на чување, па смо ce смртно уплашили кад je из мрака пред нас искрснуо наш први клијент и махнуо нам под носом својим листићем. Нема му кола, неко их je дрпио. Ервинке je пажљиво прегледао листић и рекао:
– Т 14948. Господин je у праву. Изволите, ево ваших тридесет пет парa.
Исплатио му их je из свог џепа, a онда одосмо авионом на Кипар за викенд.


Питање које ce стално намеће: како изгледа живети у земљи у којој су cви браћа? To јест, где je министар одбране Јеврејин, председник суда Јеврејин, па чак и саобраћајац Јеврејин? Заиста, што ce овог последњег тиче, мора да je лепо кад знаш да ти казну за прекршај није одрапио неки странац иноверац, него човек твоје крви, брат твој, пандур саобраћајац. A како крв није вода, ту каткад буде мало и братоубилачког рата.
Глас савести

Песак ce по тротоару гомилао ношен врућим пустињским ветром. A кафа, с друге стране стране, танка и хладна. Ервинке je кроз кафанско стакло посматрао како напољу тече борба за опстанак. Дан досаде, исти као јучерашњи или прекјучерашњи. Стењу измалтретирани возачи, до неба ce чује, али им вапаје ломи камена равнодушност саобраћајца.
– Доста! – скочи Ервинке на ноге. – Идемо у полицијску акцију!
Платих па завесласмо право у најближу полицијску станицу.
– Где могу да пријавим саобраћајни прекршај? – упита Ервинке дежурног.
– Овде – одговори дежурни. – Шта ce догодило,господине?
– Возио сам Улицом Шлома Хамелека – поче Ервинке – па сам стао на углу Краља Ђорђа.
– Да? рече дежурни. – Слушам вас. И шта je даље било, господине?
– Отишао сам.
– Отишли сте?
– Да, отишао сам и скоро заборавио штa je било. Онда случајно прођем поново поред места недела и одједном ми сине: „Господе Боже a станица?!“
– Koja станица?
– Аутобуска станица! Зар не знате да je на углу Шлома Хемелека и Краља Ђорђа аутобуска станица? Човече! Забрањено je стајање на мање од дванаест метара од станице, a ja мислим да сам стао!
Дежурни je само затрептао очима.
– И зато сте дошли овамо, господине?
– Да – скрушено ће Ервинке. – Прво сам себи рекао: „Врло важно! Стао си само на пола сата, нико те није ни видео, па шта те брига!“ Али ми онда савест није дала мира. Вратих ce у Улицу Шлома Хемелека и корацима измерих удаљеност. Девет метара, и то једва! Схватио сам да ми душа неће имати мира ако ce не пријавим полицији. И ево ме – закључи Ервинке своје признање и показа на мене: – Ово je мој адвокат.
– Здрави били – рече дежурни и завали ce у своје седиште. – Сад, ако вас орган није видео, онда сте овог пута имали cpeћe, господине, па вас нећемо казнити за саобраћајни прекршај.
Ервинке издужи лице.
– Како то мислите, ако ме орган није видео? – повика. – A да ме сутра неко убије, a нема органа за сведока, опет ником ништа, je ли? И ви сте ми неки чувар закона!
Дежурни га погледа попреко.
– Господине – рече – будите љубазни и оставите ме на миру, молим вас!
– A не, пријатељу! – лупи Ервинке шаком по столу. – Ми плаћамо порез зато да би нам полиција осигурала ред и мир! Или je можда – додаде саркастично – моје недело застарело за пола дана?
– У реду, господине! – сикну дежурни, црвен од беса, па отвори књигу пријава. – Изволите, дајте ми све податке!
– Како ви кажете – на то ће Ервинке. – Дакле, како сам рекао, возио сам Улицом Шлома Хамелека, то јест, тако ми ce бар чини, али не бих могао да ce закунем. Било како било...
– Стали сте колима код аутобуске станице?
– Можда јесам, да, лако je могуће да јесам, али само па секунду, у ствари...
– Рекли сте да сте изашли из кола!
– Ja рекао да сам изашао из кола?! Можда сам рекао да сам ce вратио. Да, хтео сам, сад ce сећам, хтео сам само да видим шта ми je то с мотором. И зато сам стао. Па да ли сам ja крив ако ми мотор кашље? Реците, да ли сам ja крив? Јесам ли?
– Господине – застења дежурни – господине!
– Молим вас – зацвили Ервинке обраћајући ce дежурном. – Зар не можете једном да ми прогледате кроз прсте, само овај пут, a? Ево, од данас ћу добро да пазим, мајке ми! To ми ce више никад неће десити, пустите ме овај пут, имајте срца...
– Господине – заурла дежурни – напоље!
– Хвала вам, ох, хвала вам – шапну Ервинке и повуче ме за собом на улицу. За нама je дежурни клонуо као празна врећа. Свако мора да обавља своју дужност, зар не?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:32 am




Још од стварања света, што ce по јеврејском календару десило 5. октобра, човек je тражио да своје име овековечи. У том циљу показао ce спреман да, рецимо, спали Артемидин храм у Ефесу, или да прави децy. A светско Јеврејство ужива још jeдну могућност – његова браћа у дpжaвu Израел спремна су да сваку јавну зграду посвете његовом имену, његово je само да ту зграду подигне. У овој причи je реч о ситној риби у тој размени.
Стан солидарности

Ервинке je био страшно узбуђен, a имао je и зашто.
Први пут од свог доласка мој пријатељ je добио предиван стан у новоградњи. Све je било врло свечано. У предворју je предузимач, окружен свитом раздраганих општинских функционера и праћен Сусиним корачницама комшије хармоникаша, пресекао плаво-белу траку, па je гомила од седамдесет осморо донатора из иностранства нагрнула унутра.
Једна жена у сламнатом шеширу широког обода стајала je на прагу и заљубљеним погледом миловала натпис на довратку: Ова дрвена враша поклон су гђе Матилде Р. Вајнреб, Бостон, Mac. Крај ње je неки симпатичан туристички пар брисао бронзану плочицу над кваком на којој je стајало: Oвa квака поклон je породице С. T. Инглендера (Сан Франциско, Калиф.), у част рођења своје друге унуке, Глорије Веронике, сестре Силвиje Ен Mapи, живеле нам обе у срећи и благостању!
Ервинке je с тацном сендвича обилазио донаторе ту и тамо застајкујући да испије чашицу с којим од својих доброчинитеља. Како рекох, био je ганут до суза.
– Да ми није било њих, никад не бих дошао до крова над главом – шапну ми у једној од својих рунди. – Како je то дирљиво! A нису ме ни познавали. Moj једини додир с њима било je оно шапирографисано писмо.
Било je то заиста једноставно али врло ефикасно писмо које je Ервинке својевремено упутио преко океана:
„Драги брате (драга сестро) у дијаспори! Савремени технолошки развој и јачање демократије широм света омогућују чак и малом човеку да оствари своје неотуђиво право сваког доброг Јевреја, право да своје име овековечи у Израелу једнократним и скромним поклоном, то иначе природно право које су досад уживали само они тако богати да су могли да поклањају палате, школе и свакојаке музеје. Стога ми je част да вас обавестим да je почело пријављивање за револуционарни експресни донаторски програм под називом Мали поклон – велико признање којим ce чак и скроман чин дарежљивости награђује лепим и великим натписом...“
– Таквом одазиву нисам могао ни у сну да ce надам – поверио ми ce Ервинке. – Био je толики да сам морао да обавим строгу селекцију кандидата.
Одједном ce из Саншајнове дворане – то јест купатила – зачула врло бучна препирка. Један туриста, црвен као рак, упирао je прстом у металну плочицу с натписом: To што je ово купатило обложено керамичким плочицама треба захвалити само племенитости Џејмса Б. Саншајна из Бафала, Њ.
– Ово je срамота! – урлао je господин Саншајн.
– Уговором ce јасно одређује „импозантна плоча захвалница од чисте бронзе, величине 35 х 25 цм, постављена на најистакнутијем месту и добро осветљена“.
Ервинке ce очигледно нашао у небраном грожђу. Бес мини-донатора био je оправдан јер je његову плочицу бацала у засенак огромна мермерна плоча постављена изнад умиваоника. Ова четка за леђа носи име господина М. К. Балазуркевица и његове супруге, Чикаго, Ил.
По зидовима није било више места – извињавао ce Ервинке. – Уосталом, заједно с великом чартер-плочом, у стану има седамдесет и осам захвалница.
У том трену ce овећа група из Филаделфије, која je дошла према уговору о чартер-аранжману, попела на кров да ce слика. Њен духовни вођа, рабин X. П. Тодот, с разумљивим поносом наслонио ce на позлаћену плочу која ce блистала на сунцу: Oвa антена диже ce на овом крову захваљујући житељима Града Братске Љубави, Господину и Госпођи Вагнерман, гђици Емили З. Крупскинд, породици Селигсон, господину П. У. Фајрлејди мл. и његовој деци Џону, Френклину, Евелин, Харију, Густију, Вилијаму и Дејзи Меј.
Мало-помало исцрпла ce залиха сендвича, хармоникаш je отишао на своју дужност резервисте и слављу дође крај. Ервинке je свезао лептир-машну и одржао слављенички говор којим je изразио најдубљу захвалност свима који су о свом трошку дошли с оне стране океана само зато да би били присутни инаугурацији стана и његове целокупне опреме.
Најрадије бих их све изљубио – рече ми Ервинке. – Баш све, осим оног тамо Блументала!
Очи ми пођоше за бесним погледом мог пријатеља. У углу je стајао здепасти туриста, очи су му пливале у сузама, a дрхтавим рукама трљао je и брисао бронзану плочу, ни за шта везану, на којој je огромним словима било урезано:
Ову бронзану плочу поклонио je Н. Б. Блументал из Бронкса у Њујорку.


У својој историји ми смо двапут излазили из Египта. Први пут у давно доба, много пpe британске евакуације, a водио нас je Господ Бог. Други пут отишли смо под притиском Уједињених нација, после британске евакуације. Епохални изум првог изласка био je безквасни хлеб, мацес. Наши преци нису имали времена да припреме квасац, и отада, у целој недељи Пасхе, једемо бесквасни хлеб како не бисмо заборавили да смо „некад били у ропству“. Cвe je то врло дирљиво, али да ли je читалац икад покушао да cедам данa живи од лепенке? Huje ни чудо што све остало време jедемо само квасни хлеб.
Ко ће коме

Једног од ових дана после Пасхе, мислим да je била среда – не, сад ce сећам, био je уторак – прелазећи преко Дизенгоф Циркуса сретох Ервинкеа, држи под мишком неки пакет у смеђем пакпапиру. Пођосмо даље заједно расправљајући о филозофији и црној берзи, a онда ми Ервинке нaглo пружи онај омот и рече:
– Молим те, придржи ми ово само часак док нешто обавим у овој кући. Одмах ce враћам.
Стајао сам тако отприлике сат времена, с пакетом у руци, a онда ме je обузела нека слутња, па уђох у кућу да потражим Ервинкеа. У кући стрка и збрка. Да би ce домогао друге улице, Ервинке je пробио задњи зид. Сад ми je слутња прерасла у страх, па сам исцепао смеђи пакпапир и нашао кутију мацеса с још нетакнутим печатом рабина.
Ни за живу главу нисам могао да замислим шта je Ервинкеа натерало на такав очајнички корак. С друге стране, нисам знао шта ћу с мацесом, јер сам случајно и ja имао шест кутија којих нисам могао да ce решим. Неко време сам стајао у месту, у друштву те апсурдно сувишне кутије, a онда сам je поново пажљиво умотао и приступио једном од укућана.
– Извините – рекох – да ли бисте ми часак придржали ово?
Човек опрезно примаче омот уху. Зачувши тихо крцкање, поцепа пак-папир.
– Баш оно што сам мислио! – добаци ми подругљиво. – Младићу мој, обратили сте ce на погрешну адресу. Човече, не знам где бих са својих девет пакета... A сад ми ce губите с очију с тим својим мацесом и да вас више нисам видео!
Тек тад сам схватио како je морало бити Ервинкеу, али ми je било јасно да je на неки начин морао да ce ослободи вишка тих хрскотина. Haглo ми сину идеја, појурих у најближи парк, оставих пакет на једној клупи и пожурих напоље. Тек што сам стигао до првог угла, a у срцу ме нешто штрецну. „Срам те било!“ шапну ми неки глас традиције, вероватно у име савеза верника. „Зар да оставиш мацес у дивљини? Да ли смо зато изашли из Египта и са себе стресли ланце ропства?“
Нисам сујеверан, али понекад трипут пљунем преко рамена кад ми црна мачка прође испод мередевина. (Сећате ли ce наше Латифе од урока?) Како било да било, запекла ме савест, па сам ce вратио и потражио оно сироче, пакет мацеса. Наћох клупу и зинух од чуда – на њој два пакета. Неки подлац je искористио моје краткотрајно одсуство и мом пакету додао свој. Шта сам друго могао? Узео сам оба. Али, зар je могуће да Јеврејин тако нешто учини свом брату Јевреју!
Код стрица Јакоба стигао сам мртав уморан и окупан знојем. У кућу сам морао да му ce увучем кроз кухињски прозор јер су му улазна врата била забарикадирана великим четвртастим пакетима у смеђем пак-папиру. Попричали смо мало о овоме, мало о ономе, a онда ce нагло лупих по челу као да сам ce сетио нечег ужасно важног, скочих на ноге и искочих кроз прозор. Ha улици сам скоро пукао од смеха јер сам вишак мацеса успео да ускладиштим код доброг старог Јакоба.
Радост ми je била краткотрајна. У седам увече покуца ми на врата неки момак, искрцавши на праг шест кутија мацеса с пропратним писмом и побеже.
„Шаљем ти твојих шест кутија мацеса које си заборавио код мене“, написао ми je стриц Јакоб. „Знам да би ти без њих било тешко. Други пут их боље чувај.“
Сутрадан сам изнајмио колица, утоварио пакете и отпремио их поштом, као анонимни пошиљалац, Шлому Хуту који живи у једном далеком кибуцу.
Три дана касније примио сам поштом, од анонимног добротвора, четрнаест кутија мацеса. Још три су ми стигла преко једне међународне организације, a још један су ми убацили кроз прозор који сам несмотрено оставио отворен.
Ујутро сам, спотичући ce у лавиринту мацеса, продро до врата и извирио на улицу. Неки стари просјак седео je и дремао на пролећном сунцу. Весело звиждућући, одскакутао сам до њега.
– Je ли, стари, да ли си гладан? – упитах га. – Да ли би нешто добро појео?
Просјак ме одмери погледом.
– Колико кутија? – упита ме.
– О-осамнаест – промуцах. – Оних омањих, портабл.
Просјак je неко време размишљао и коначно рече:
– Moja тарифа je десет парa по кутији. To je фунту и осамдесет. С мојом гаранцијом.
Сад опет имам места у стану. С друге стране, као да ми недостаје мацес. Штета што нисам задржао бар једну кутију!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:32 am





Недостатак паркинг-простора представља једну од најоштријих криза човечанства коју нигде нису успели да реше осим у социјалистичком лагеру. Ситуација je све критичнија. У Америци je на свака двa становника jедан аутомобил, a у Израелу je сваки други становник саобраћајац.
Ecпpeco гамбит

Седели смо у нашој омиљеној кафани, сркали еспресо и са чежњом погледали на знак забране паркирања напољу. Мрак ce све више спуштао. Ервинке je одсутно мешао тамну течност. Већ je било време за уобичајени обред својатања кола. Тек око десет сати појавио ce први саобраћајац – неки штркљасти фићфирић мишјих бркова и важног корака. Ервинке je чекао, a кад je Орган стао испред спортског, црвеног аутомобила налик ватрогасним колима и извадио нотес, тачно у секунду излете из кафане.
– Само тренутак – процеди Ервинке задихано. – Ушао сам само на минут... само на кафицу...
– Господине – важно ће Орган – то реците судији за прекршаје.
– Ma дајте, молим вас – зацвиле Ервинке – будите човек. Уосталом, ево ме, ту сам...
– Господине, ометате ме у вршењу дужности!
– Ma само сам на минут ушао...
Садистички споро пандур испуни листић па диже зажарени поглед:
– Видите оно горе, господине? – рече. – Шта пише на том знаку?
– Паркирање забрањено шест метара – скрушено шапну Ервинке. – Али само на кафу, кунем вам ce...
– Господине – претећи ће пандур – још само реч па ћу да поступим по члану седамнаест: паркирање предалеко од ивичњака.
– Видите? – дуну Ервинке. – Зато вас људи и мрзе!
– И члан седамнаести – одмерено записа пандур и додаде: – Још бих могао и да вас приведем, господине!
– A зашто?
– Нисам дужан да вам објашњавам. Документе молим!
Ервинке му их пружи.
– Господине – плану Орган – мени не треба ваша здравствена књижица! Где вам je возачка дозвола?
– Немам je.
– Ааа, немате je? Одлично! Члан двадесет три! A да ли имате саобраћајну дозволу и осигурање?
– Немам.
– Немате?
– Немам. Немам ни ауто.
Гробна тишина.
Језива, вибрира.
– Па онда – прошапта фићфирић – па онда... ова... ова црвена спортска кола... чија су?
– Откуд бих ja знао? – одвали Ервинке. – Ja сам само ушао да на брзину попијем кафу. И све ово време покушавам то да вам кажем, али Ви ме не слушате!
Пандур пребледе и претвори ce у антиматерију, чељусти су му ce само ритмички расклапале и склапале. Taj израз ће ми још многе ноћи разбијати сан. A онда je, љубичастог лица, ставио листић испод брисача спортских кола и кренуо. Ha углу ce оштрим праском дезинтегрисао.
Све у свему било je то пријатно и забавно вече.


C обзиром да ce примичемо крају књиге, ево нешто о оном крају, с свесрдним надама да ће човечанство у својој, на жалост, све већој умности, ипак доћи памети. Прича je прилично смешна. Бар за сада.
Aтоми за масе

Ha углу Арлосорофове улице зауставио ме je Шултхајс.
– Молим те, да ли би ме пребацио до поште? – замолио ме je. – Морам хитно по пакет.
Пустио сам га у кола. Био je врло нервозан. Упитах га шта му je.
– He питај ме! Шурак ми из Немачке шаље атомску бомбу.
– Шта?
– Да, страшно, зар не? Додуше, прочитао сам у неком часопису како je, захваљујући једном немачком изуму, производња нуклеарне направе постала једноставан и јефтин процес који може да ce примени и у кућној радиности. Али, свеједно, да ми je пошаље поштом!
– Врло чудно, морам да признам.
– Како сада ствари стоје, рекло би ce да то себи већ може да приушти свака шуша. Ево, види шта ми шурак Фридрих пише. Овде, под П. С.: „Имам за тебе мало изненађење. Данас ти шаљем атомску бомбу. Лeпo ми ce забављај!“
– Стварно je прекардашио.
– Фридрих je одувек био широке руке – рече Шултхајс. – И шта сад да радим с бомбом?
– He знам. Ja je никад нисам имао.
– Беатрис ме je излудела. Кад сам одлазио, издрала ce на мене: „Нећу никакво нуклеарно оружје у својој кући! Зар ми није доста мука с малим?“ Богами, што ce тога тиче, у праву je. A ни ja не бих волео да ми ce Дени игра са атомском бомбом. To не бих могао да поднесем. Све размонтира, шта год му падне шака. Замисли само! Уосталом, где ћу да држим ту бомбу? У фрижидеру?
– Je ли то нека велика бомба?
– Појма немам. Нисам стручњак. Добро, прочитаћу упутство. Можда нешто и схватим. Надам ce да ипак није узео највећи број. Имамо врло мали замрзивач. Али Беатрис би je свеједно избацила из њега. Веруј ми, да Фридрих није тако осетљив, одмах би му je вратио. Ma коме треба атомска бомба? Шта мислиш, да ли би ме пустили да je тестирам? He овде... у Негеву.
– Па, ако нађеш праву везу...
– Сигуран сам да ћу због тога да имам проблема. Па комшије, знаш какве су ми! Ионако нас већ зову снобовима. Зато и не замерам жени што не жели да има бомбу. Каже ми: „Доста ми je већ што Дени кашље по читав дан. Продај је!“ Да, да ли си можда ти заинтересован?
– He баш.
– Пa, да. Беатрис каже да би je држава одмах откупила за добре паре. Мош` мислити, кажем ja њој. A шта ако ми шурак дође у посету и упита ме где je бомба коју ми je послао? Шта онда да му кажем? „Фридрих, продао сам је“?
– Па немој да je продаш.
– Kao да je то тако лако! Тиме преузимаш и одређену одговорност. Па и тешку гњаважу. Прво и прво, треба ићи на све те конференције о разоружању. Па то je да пошизиш! Ко данас има времена за све те глупости?
– Сједињене Државе, Русија – почех да му набрајам – па Француска, Енглеска, Кина, a ето, и Шултхајс.
– He, ja нећу да идем.
– Зашто?
– Јер сам пред публиком стидљив и не знам да држим говоре. Осим тога, имам само једну бомбу, a шта ће да захтевају од мене? Да je уништим. Знам ja њих. Е, нећу ja ништа да уништим. Ко ми гарантује да ће и други да униште своје залихе, зар није тако?
– Тако je.
– Пази шта ти кажем, тај немачки изум окренуће читав свет наопачке. Зар данас поштен човек може себи да приушти такве трошкове?
– Какве трошкове?
– Осигурања! Извини, али не могу да сносим тај ризик, да ми бомба експлодира у кући. He само то, него шта ако дође до квара? Ко ће да ми je поправи? Да неће водоинсталатер Штукс?
– Зашто би ce покварила? To je нова бомба.
– Сад, мислим да дају гаранцију на годину дана. Само, те гаранције по правилу не вреде у случају елементарних непогода и рата. Што je, уосталом, смешно! Па кад ћеш да употребиш бомбу? У рату, зна ce!
– Зар би je ти употребио?
– Буди сигуран!
– A како би je лансирао?
– Поштом.
Шултхајс ce коначно обуздао и смирио.
– Ах, да ти право кажем – рече – и није ме брига. Добро, држаћу je код куће. Па ни велике силе не употребљавају своје бомбе. Нека ње за сваки случај! Уосталом, знаш шта? Кад зрелије размислим, драго ми je што ћу код куће да имам атомску бомбу!
– Зашто?
– He знам зашто. Драго ми je. Човек je с тим некако сигурнији у себе. Само да ми je Дени случајно не нађе...
Стигли смо до поште. Шултхајс je платио 45 фунти царине и 26 фунти пореза на луксузне производе.
– Пазите! – опоменуо je поштаре. – У пакету je бомба.
Пакет je био мали. Отворисмо га уз асистенцију двојице полицајаца. Суздржаног даха извадисмо шарену кутију с натписом: „Живели атоми! Савршен модел атомске бомбе, сева и пуца! Најлепша забава за децу и одрасле!“
– Taj Фридрих je луд! – запенио je Шултхајс. – Ово je Денију за рођендан. – A онда уз тужни поглед додаде: – Штета, већ сам ce навикао на ту идеју...


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:32 am




Дакле, cви смо ми свесни да у великој мери зависимо од оног глупавог кажипрста који ће само ради штоса да притисне думе и од свих нас направи шарене радио-активне облаке. Ситуација јесте загуљена, али за неке ипак има и својих предности.
Лажна узбуна?

Има две недеље како сам налетео на Ервинкеа у нашој кафани у Улици Дизенгоф. Moj пријатељ седи и чита новине – ваљда први пут од оснивања наше државе. Изгледа као да су му све лађе потонуле, a прстима нервозно добује по столу.
– Шта ти je? – упитах га. – Лова, или те риба не констатује?
– Мир.
– Шта?
– Питаш ме шта ме изједа. Па ево, кажем ти: мир.
Платих шта je попио, изађемо и прошетасмо ce под шареним осветљењем Улице Дизенгоф. Лепо пролећно вече. Из биоскопских дворана управо излазе уморни гледаоци, a по тротоарима ce гурају и бедрима њишу женске.
– Да будемо начисто – поче Ервинке. – Ja сам битник.
По свему судећи.
– Да, али не битник-аматер који ce поводи за модом. Откад сам почео да мислим, схватио сам с апсолутном сигурношћу да у мом животу неће бити никакве апсолутне сигурности. Ипак сам ce осећао боговски. Наши маторци су стално морали да мисле на породицу, те шта ће бити с њима кад остаре, те колику ће имати пензију, и тако даље. A ми? Ми ce осећамо слободни као птице! Питаш ме шта ће бити за тридесет година? Човече божји, баш ме заболе шта ће да буде за седам дана!
Журно наиђе Гири.
– После представе, код Пуција – добаци Ервинкеу. – Да дођеш с флашом и бар с једном женском!
– Ништа од тога – рече Ервинке. – Сутра устајем већ у пола једанаест.
– He устао дабогда – фркну ми Гири и нестаде у гомили. Ервинке je на то остао мртав хладан.
– Ja сам позван у другачије друштво – објасни ми с искрицом жара у очима. – Припадати изгубљеној генерацији значи бити део светског покрета! Некада би даса мојих година рекао: „Сваког дана само пландовати, сваке ноћи у провод, па где то води, како ће то да ce заврши?“ A данас, ми смо изгубљена генерација, човече, која зна да ће то да заврши у једном великом бљеску кад почну да падају атомске бомбе.
– A ако не?
– Онда неће бити добро. Али, бар можеш да ce надаш да ће читав свет да пропадне, капираш? Без те наде и не вреди живети. Да морам да ce бринем за сутра, мислим на онда када ћу бити крезуби, блесави старкеља, пошандрцао бих, човече, по-шан-др-цао! Тако себи само компликујеш живот, веруј ми. Некада je даса могао цици да на уво гугуче о кућици у цвећу и трави око ње, и о буцмастој дечици, да би од ње нешто добио.
– A данас ce те ствари среде глатко и слатко: „Ма што je чуваш? Па ко зна шта ће бити сутра?“ Капираш фору?
Један таксиста нам je затрубио јер смо пролазили на црвено за пешаке.
– Где су ти очи, кретену? – заурла Ервинке и пакосно шутну браник. – Зар не видиш да je теби зелено?
Таксиста збуњено трепну очима и прогунђа нешто о саобраћајним прописима по којима он има право пролаза. Ервинке увуче руку у ауто и човеку весело замрси косу.
– Прописи? – рече. – Човече, сутра ће већ и Ескими да имају нуклеарно оружје, a ти мени о прописима! Дај, крени!
Одједном, Ервинке стаде и чело му ce смрачи.
– Ух, a ноћас! Тргнем ce из сна уз одвратну помисао: ко зна, можда ће ce успоставити мир на целом свету, напречац уништити сва атомска оружја, a ja, самосталан битник, наћи ћу ce насред ове овде улице лишен сваке нормалне егзистенције, без професије, без ичега, само с лонгплејком живота! Грозоморно!
– Можда све и није тако црно како ти изгледа.
– Дај, пусти ме на миру! – наљути ce Ервинке.
С тим преговорима само ми бацају клипове под ноге. Заврти ми ce мозак од свега тога. Шта, да одједном морам да ce средим, да слажем сало на стомаку, да држим уштеђевину у банци с каматом од три и по посто! Ужас! Онда ће у аутобусу млади да устају старијима и руља ће ноћу да спава. Мораћеш да будеш лепо испеглан, градски саобраћај ће да тече као по лоју, цице ће да буду чедне и пристојне. Хорор!
Дршћући, Ервинке je волејом послао једну канту за смеће у свемир.
– Лако je тим усијаним главама да бунцају о разоружању – рече он – али ко ће да сноси последице?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:33 am

{1} Мана – чудотворна храна која je пада с неба да би нахранила Јевреје током избеглиштва у Синајској пустињи.
{2} гoj – сваки нејеврејин, свако ко није Јеврејин (као варвари код старих Грка).
{3} јармулка – мала округла капа којом мушкарац покрива главу у синагоги и током молитве код куће.
{4} Према начелима колективизма, чим једно дете добије богиње, сва остала деца следе његов пример.
{5} Досељеници козобрадовићи из Јемена не само што заостају две хиљаде година за нашим временом, него су и крајње конзервативни. Ништа не може да их натера да ce одрекну неког древног обичаја који им доноси користи. A такав je обичај и продаје кћерки-удавача по одређеној цени.
{6} Другови (хебр.)
{7} Да не буде неспоразума, ово није хебрејски него безвезно лупетање.
{8} Срећно!
{9} Седиште Хистадрута, тј. синдиката, које су обични људи назвали „Кремљом“, раскошно je и огромно здање које својом опремом одговара најлепшим сновима задртих бирократа.
{10} Типичан социјалистички феномен. Синдикати су ти драги јер си социјалиста, али не можеш да их смислиш јер ти je мрско да будеш организован.
{11} Пре обављања обреда венчања, рабин ce уз помоћ поузданих сведока мора уверити да странке раније нису биле у браку. За ту ситну услугу углавном ce обраћамо комшији зато што му читаве године држимо бутер у фрижидеру. Наравно, код таквог сведочења има и неких елемената ризика, јер ко нам гарантује да дотична странка није још у браку, али ту услугу ипак радо обављамо јер бисмо ce једног дана и сами могли наћи у сличној ситуацији.
{12} To je, наравно, ординарна лаж. Наиме, то je веома смешнa хумореска, али та примитивна жена није могла да jе схвати.
{13} „Хошем“ значи мудар, али ce у ствари тако иронично каже некоме ко жели да испадне паметан као ми, a то je очигледно апсурдно.
{14} Према јеврејској традицији, глава мора да буде стално покривена, поготово у главном рабинату. У овом случају марама je послужила као импровизовано средство.
{15} Коханим су били врховни свештеници древног Израела и од њих су потекли сви данашњи Кохени, Коени, Кишони (?) итд. Њима, као патрицијима, било je испод части да ce жене употребљеном женом.
{16} Ми смо једина земља на свету која даје лудацима улазну визу a онда их више никада не пушта да изађу – да нас не би брукали по белом свету.
{17} To je тачка која ce може упоредити са њујоршком станицом Гранд Централ недељом увече, само што je још живља.
{18} У дословном преводу значи „дупе“, али joj je право значење „блесава јебиветарска кастрирана волино“.
{19} У шта ме све може увалити такав став види у следећој причи „Варијација на тему желуца“.
{20} Ирак je својевремено истерао 200.000 Јевреја, у нади да ће они у Израелу упропастити животни стандард. Али план им je пропао. Ирачки Јевреји у потпуности су ce уклопили у привредни живот земље, само што после пробе њихових јела морате хитно да зовете ватрогасце.
{21} Драги мој.
{22} Baгo Ђоре je мој познаник из банке који ми je једном средио позамашан кредит, пa сам сматрао својим дугом да му овековечим име.
{23} Неевропски Јевреји зову оне европске „Ашкенази", или ,,вyc-вyc“, што представља имитацију звука јидиша.
{24} Књижевне заслуге Франца Кафке могу бити и дискутабилне, али има предиван укус као кари сос.
{25} Тако ортодоксни Јевреји зову младе незналице које интересују само ствари овог света. Својевремено такав ce назив сматрао готово смртном увредом, али су сабре навикли да их зову шегец пa се на то више и не обазиру.
{26} Израелци живе у уверењу да сви амерички Јевреји живе у Бруклину. Богами и живе!
{27} Давидов син првенац.
{28} Тако ce зове наша радио-корпорација.
{29} Обред обрезивања детета осмог дана по рођењу.
{30} Досељеници с Оријента често спомињу Бен Гуриона наоко без икаквог разлога. Но, то отприлике одговара европском: „Боже мој!“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kamila kroz iglene uši

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 3 Prethodni  1, 2, 3

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu