Kita boli more

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Ići dole

Kita boli more

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:37 am

First topic message reminder :



U ovoj knjizi sakupljeni su putopisi Efraima Kišona iz raznih zemalja, sa mnoštvom satiričnih i duhovitih opaski na račun mentaliteta stanovnika pojedinih evropskih zemalja kao i onih s druge strane "velike bare".

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Kita boli more

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:47 am





С ОНЕ СТРАНЕ „ВЕЛИКЕ БАРЕ”

Без бриге све је осигурано. – Битка за права. – Унапређен у Генерала. – Конзулат није приватна кућа. – У посети капетану Бернију кога умало нисам заклао. – Џо, љубазна лопужа. – Како помешати славу и уље. – Проницљива запажања о томе како су Американци (благо речено) душевно неуравнотежени, уз бројне примере из свакодневног живота. – Писац као потенцијални мормон. – Бродвејски лешинари. – Ноћ дугих ножева.


Напустили смо Европу, колевку западне културе, и кренули у Америку, колевку западне цивилизације.
Можемо слободно да кажемо да су везе Израела са Сједињеним Америчким Државама такорећи породичне, јер сваки Израелац има бар по једну тетку и течу у Америци. То је, уосталом, минимум који захтева Друштво за помоћ Јеврејима, нека врста данашње мане с неба која је пре три хиљаде година прехранила Израелце у пустињи.
Односи између Сједињених Америчких Држава и Израела имају низ карактеристика, могли бисмо чак да кажемо да су јединствени у данашње време кад свака независна земља која држи до свог достојанства, у односу према Сједињеним Америчким Државама обавезно пролази ове фазе:
Фаза увређености; све неразвијене земље добијају новац од Америке, само ми не. Какав је то начин? Зар им ми нисмо довољно неразвијени?
Фаза повређеног поноса пошто се добије новац: „Шта то они замишљају, зар смо ми просјаци?”
Фаза огорчености пошто је помоћ обустављена. У земљи која је тиме погођена јавља се мржња према цицијама који не знају шта ће с парама.
Фаза презривог прихватања помоћи пошто је она поново упућена: „Па шта? Као да је то бог зна колико!” Спонтане демонстрације при чему страдају прозорска стакла на америчким конзулатима.
За разлику од тога, ми Израелци смо у том погледу уздржани што је за сваку похвалу. Не замерајући Американцима што су толико обузети новцем, ми смо штавише пуни симпатија и разумевања за њихову чудну склоност да нас обасипају разноразним врстама помоћи почевши од пуних бродова добре воље вишкова хране. На крају крајева нису они криви што су богати. У сваком случају нису криви сви. Ми смо Израелци, ето, спремни да зажмуримо на једно око пред том чињеницом и не вређамо се.
Притисак нам скочи само кад помислимо на њихове писце.
Мислим да је потребно и да ми је дужност да овде упозорим светску јавност на невероватна понижења којима су изложени амерички књижевници.
Кад се у Америци у разговору спомене неко угледно књижевно име, нико при том не истиче његове литерарне вредности, његов стил, стваралачку снагу или способност приповедања. Ни говора! Највећа је похвала кад се каже да одређени писац зарађује пет стотина хиљада долара годишње. Бациш му, дакле, пола милиона пред ноге и готова ствар! Па какав је то начин? Зар се тако поступа с уметницима?
„Човек не живи само од хлеба”, тврдио је још у Библији неки стари стручњак у гладовању. Зрелост неког народа мери се и по томе како вреднују своју књижевност. У историји има безброј примера како народи који не одају заслужено признање својим писцима, безусловно пропадају. Присетимо се само како су Грци поступали са својим Сократом. И шта је остало од њих? Рушевине и лептири.
У Израелу је то сасвим друкчије, заправо потпупо супротно. Хебрејски писац у својој домовини има узвишену улогу, на којој свако може да му позавиди. Додуше, не обасипају га новцем, не маме материјалним добрима, нема ту луксузних вила и великих ружних аутомобила. Никоме у Израеалу не би пало на памет да такве површне, баналне ствари подмеће мајстору пера. Њему припадају истинска и највећа животна добра, а то су: част и слава.
Наравно, ми се осећамо припадницима западњачке културе, али смо у оваквим стварима чврсто одлучили да не дозволимо да на нас утичу наши богаги пријатељи с оне стране океана. Само нека Америка разбацује новац на своје књижевнике – ми Израелци задовољавамо се тиме што им указујемо поштовање. Дођавола, то је оно право!

*


Битку за права водимо само када је реч о туђим писцима.
Тако ме је једном мој комшија Феликс Зелиг зауставио на степеницама.
– Извините – рече ми – чујем да путујете у Америку?
– Не знам још – одговорих. Зашто?
– Ништа нарочито – рече Феликс. Хтео сам да вас замолим да ми купите мјузикл Hello Dolly, али не мари. Писаћу свом шураку.
Требало ми је извесно време да схватим о чему је реч. Феликс је наиме начуо да је стара удовица апотекара на углу била прошлог лета у Лондону и тамо купила права за три кримића Агате Кристи, која је затим за гомилу пара продала неком позоришту. То је заголицало Феликса. Сазнао је да већина израелских туриста купује у иностранству позоришна дела, за којима је на нашем тржишту, захваљујући позоришној конјунктури у земљи, велика потражња. Нарочито се траже мјузикли, а за познате хитове позоришта и продуценти спремни су да добрано одреше кесу.
– Власница праонице у приземљу има три Диренмата – откри ми Феликс. – Камерно позориште у Тел Авиву и Градско позориште у Хаифи боре се за права, али она за сада не жели да их прода јер се плаши нове девалвације.
У данашње време опрез није на одмет. Узмимо, на пример, случај с позориштем Хабима. Обратили смо се славном француском писцу Анују за ауторска права за историјску драму „Бекет” и утврдили да их се само два дана раније домогао неки столар из Нетаније, док је био у посети у Паризу. Столар је спреман да препусти хебрејска права Хабими, али под условом да му дозволе да сам изради декор. Преговори су запели јер се раднички савет позоришта противи да се столари запошљавају хонорарно. Прича се да и синдикат поседује права на једног Јонеска.
– Врло интересантно – приметих. – Зар није прилично тешко доћи до тих права?
– Ни говора – рече Феликс. – Довољно је да се представите као израелски импресарио, глумац или гардаробер, и треснете неколико долара о сто. То је сигурно уложен новац. Народно позориште је управо прошле недеље на црној берзи купило два Тенеси Вилијемса. Додуше, било је доста компликовано. Тих се права прво у Њјујорку домогао неки стјуард ваздухопловне компаније ЕЛ-АЛ, који се агентима славног драматичара представио као израелски министар просвете и културе. Он је затим права препродао некој овдашњој остарелој глумици која је на тај начин хтела да осигура себи главну улогу. Кад управа позоришта није пристала на то, она је два Вилијемса заменила за једну драму Макса Фриша, која је дотада била у власништву једног познатог фудбалера, а тај ју је пак купио у залагаоници неког Грка. Чим је Камерно позориште сазнало за трансакцију, ступило је у везу с фудбалером и Хабими испред носа преотео два Вилијемса.
– Само тренутак – прекидох га, а глас ми је звучао помало промукло. – Ако је Макс Фриш још увек на располагању, ја га купујем.
Зелиг обећа да ће се распитати. Још увек нестрпљиво чекам. У међувремену је Фришу порасла цена. Брехт је постојан а за Милерима је права јагма. Да можда ипак у Америци купим неки мјузикл?

*


После узбудљивог лета преко океана, више ваздушним рупама него ваздухом, срећно смо слетели у Америку. На аеродрому су нас чекали теча Хари и тетка Труди и дирнути нам пали око врата.
– Како сте путовали? – упитала је тетка Труди.
– Не питајте – одговори моја жена. – Изнад океана запали смо у такво невреме да смо помислили да нећемо извући живу главу...
– Чекајте мало – упаде теча Хари. – Да ли сте се осигурали?
– Да. Уплатили смо осигурање.
– Онда нисте имали чега да се плашите!

*


Теча Хари је, наиме, одмах пошто је добио америчко држављанство, постао и савршени Американац. То значи да се осигурао на све, за све и против свега. У томе је и тајна његовог сигурног држања, неисцрпне унутрашње снаге и виталности. Већ му је педесет и пет година, али кад га човек погледа онако живописно спортски одевеног, са шареном краватом и сјајнобелим вештачким зубима, не би му дао више од шездесет и пет.
– Чега бих се ја плашио у животу? – питао ме теча Хари. Осигурао сам живот на 200.000 долара за случај природне или насилне смрти, самоубиства, несреће, затвора и лудила... И онда?
С поносом ми је показивао своју кућу у типизираном њујоршком пределу вила. Само га је централно грејање коштало 15.000 долара, а гаража, на којој се врата отварају бешумно помоћу фото-ћелије – 5000 долара. Намештај је такође скупоцен, не сећам се више колико је коштао, а на зидовима виси неколико старих холандских дрвореза 2000 доларске школе. Успут речено, дрворези су осигурани на 15.000 долара за случај да се открије да су фалсификати. Шаролика библиотека осигурана је против пожутелих листова, ватре, књишких мољаца и било каквог коришћења. Фантастичан поглед који се пружа из куће осигуран је против земљотреса, торнада и стампеда бизона. Птице у башти могле су да цвркућу до миле воље јер су и оне биле осигуране против слинавке, шапа, папагајске болести и соколова.
Осигурао сам и жену, на 10.000 долара шапну ми теча Хари у уво. – Иначе се не би исплатило. Само ме је њен развод од првог мужа коштао 30.000 долара...

*


Ако се међу читаоцима ове књиге нађе неки врсни познавалац Америке (или чак Американац), нека се не љути на моје наредне опаске, јер оне никако нису типичне за Америку. Наиме, мој теча Хари живи у Њујорку, а Њујорк, као што знамо, није Америка и то су ми увек и свуда упорно понављали. Америка је отелотворење свега оног што је добро, племенито, чисто и поштено, док је Њујорк велеградска лудница под јеврејским утицајем. И заиста, не може се порећи, у Њујорку живи више Јевреја него у Израелу, а не може да се порекне ни то да живе много боље.
Та је чињеница оставила дубок траг на свим Јеврејима који живе у Америци. Они не могу себи да опросте то што имају толико виши стандард од своје браће у Израелу, па, да би умирили савест, сваког израелског туристу дочекују уз такве таламбасе као да је освојио све пустиње овог света. Чак и у најмањем провинцијском градићу с једва милион становника, истог трена кад обични израелски туриста изађе из авиона, из звучника затрешти:
– Нека се господин Кичен хитно јави на шалтер информација!
Човек жури ка шалтеру и ко му онда пада око врата? Појма нема. Никад у животу није видео старијег човека који га непрестано пријатељски тапше по раменима и гласом дрхтавим од узбуђења говори:
– Ви сте у петак код мене на вечери, О.К. генерале?
– О.К. – одговара израелски туриста – али ја нисам генерал, ја сам само резервни потпоручник.
Старији човек се представи као председник локалног Друштва јеврејских хорова, утрпа вас заједно са пртљагом и женом у огроман „кадилак” и вози у град. Успут се непрестано смејуљи и кикоће, и ви тек после извесног времена схватите разлог његове раздраганости: сваки час зауставља вас на путу неки фанатични ционистички вођа, али пре него што стигне да изговори и једну реч, старији човек за волан одбруси му с висине:
– Генерал је заузет у петак увече!
Месни Јевреји са завишћу испод ока гледају председника који сав блиста од задовољства, и покушавају да се претплате на следеће петкове. Успут вас питају:
– Па, генерале, како вам се свиђа Америка?
Ви одговарате:
– Нешто слично још нисам видео.
Стигавши у хотел израелски туриста се опрашта од гомиле обожавалаца и на врата качи таблу с натписом:
„Сви петкови су распродати. Слободни су још понеки уторак и четвртак. Обратите се ађутанту. Генерал”.

*


Великодушност наших америчких рођака не своди се само на позиве на вечеру у петак. Они су и те како спремни да одреше кесу како би прихватили и збринули хиљаде нових исељеника. Они штавише воде велику бригу о томе да дипломатско представништво њихове матице земље буде смештено у отменом кварту, што, додуше, изазива низ компликација.
Уосталом пођимо мало у израелски конзулат у Њујорку.
Споља зграда личи на све околне стамбене куће, осим што испред њеног улаза стоји прави амерички полицајац, од крви и меса, и режи:
– Овде је забрањено паркирање!
Одговорио сам му својим најбољим хебрејским којим говорим једино суботом:
– На почетку Бог створи небо и земљу.
Полицајац схвати да сам на свом терену.
Уздигнуте главе уђох у зграду конзулата и притом готово сломих ногу: одмах на улазу спотакао сам се о неке канте с кречом и неколико дасака, али сам се, срећом, спустио на џакове с песком. Пробијао сам се даље не бих ли нашао неки биро за информације, кад налетех на свог старог познаника Шулцбаума, другог, а можда и трећег секретара конзулата.
– Извињавам се због овог крша – извињавао се Шулцбаум. – Селимо пасошко одељење у приземље, па морамо за њих да адаптирамо две спаваће собе.

*


Шулцбаумове речи расветлиле су ми догађаје. Наиме десило се да је неки добростојећи месни Јеврејин младој јеврејској држави поклонио кућу. Она је додуше била идеална за становање, али градитељи очигледно нису ни помишљали да би једног дана могла да послужи и као конзулат.
– То нам је донело бројне тешкоће – признао је Шулцбаум док смо пролазили собама ка пасошком одељењу. – Особље је из дана у дан све бројније, а у читавој згради више нема места ни за патуљка. Прва гарнитура сместила се како-тако у дневним собама и предсобљима. Они који су стигли касније, морали су да се задовоље купатилима и томе слично. Ја сам, на пример, стигао пре четрнаест дана па су ме стрпали у плакар.
Имали смо срећу што смо ухватили лифт у коме је било места за две изгладнеле особе, и то само недељом, уторком и четвртком кад шеф Бироа за информације одлази у Вашингтон. Другим данима он у лифту прима странке.
Тражећи надлежног конзула за пасошку службу целим путем смо сретали екипе радника са секирама, бушилицама, тестерама, кантама и четкама.
– Они су непрестано у послу – објаснио ми је Шулцбаум. – Увек изнова негде треба да се сруши зид, уграде нова врата, клозет прегради у кухињу или обрнуто. Ако вам је, на пример, потребан наш финансијски службеник, до њега можете да стигнете једино преко крова помоћу мердевина од ужета.
Шулцбаум застаде пред канцеларијом вицеконзула, подиже тешки црвени ћилим и баци опушак у одводну цев која се крила испод ћилима.
– Ту је некада била кухиња – објаснио ми је. – Молим вас, сагните се, иначе ћете главом да ударите о цеви.
Затим ме упозори на мноштво слика које су без икаквог реда висиле по зидовима како би прекриле телефонске и електричне жице, очигледно постављене на брзину.
Најзад смо пронашли вицеконзула који нас је сачекао сав умотан у гуњеве. Клима уређај био је већи од саме просторије која је некада, у боља времена, служила као остава за зимницу.
– Данас не примам – рече нам цвокоћући.
– Пођите на спрат код мог заменика. Јуче сам му уступио пола кухиње, а јутрос сам, колико се сећам, видео како чета зидара одлази горе.
Вицеконзул је деловао врло утучено, као да се над њим надвио огроман терет. Можда је то био велики бојлер који му је висио изнад главе?
Провлачећи се између дрвених скела, гвоздених шипки и осталог грађевинског материјала, попели смо се на последњи спрат и упитали најближег радника где је заменик вицеконзула.
– Вероватно ту негде – заурла овај јер је управо укључио мешалицу за бетон. – Но, било би боље да се склоните одавде, јер ћемо за један минут да минирамо тунел...
Трчали смо колико су нас ноге носиле и склонили се на крају тавана, иза новог неокреченог зида. Одједном нам се учини да чујемо пригушено дозивање.
– Благи боже – прозбори Шулцбаум – мора да су опет неког зазидали...
Затим ми исприча како су пре шест месеци, кад су рушили зидове у подруму конзулата да направе места за израелску делегацију у Уједињеним нацијама, иза неких зазиданих врата нашли костур културног аташеа. Јадник је још увек у руци грчевито стезао нож за сечење хартије, којим је покушавао да се избави.
На брзину смо претрчали тунел како у експлозији не бисмо доживели исту судбину, спустили се пожарним степеницама и кроз прозор упали у биро за информације. Тамо нас дочека неки старији, очигледно добростојећи Јеврејин у суботњем оделу. Кад нас је угледао лице му се озари. Рече нам да је власник мале куће у предграђу коју би хтео да поклони израелским властима.
– Имате срећу, господине. Ја сам управо надлежан за такве ствари – рече Шулцбаум не трепнувши. – Будите љубазни, пођите за мном...
Човек пође за Шулцбаумом и од тада га више никад нисам видео.

*


Врли читалац се већ можда љути што овде говорим само о Јеврејима, па ће да се запита зар у Америци нема и других народности? Против статистике смо немоћни. Наравно да их има, али су сви просечни Американци из истог лонца, па међу њима и нема неке разлике. Сви су налик једни на друге. Један се зове Абрахам по свом библијском праоцу а други по председнику Линколну, и обојица возе јарко црвени „кадилак”. Окрени-обрни све се своди само на једно – на аутомобил.
Имам за собом довољно километара по америчким друмовима, па сам могао да се уверим како Американцу аутомобил није само превозно средство већ и опсесија. У почетку вам се чини да сваки Американац има ауто, али то, наравно, није тачно. Сваки Американац има бар два аутомобила: један за себе и други за жену и још један други за своје драге мале клинце, то јест за децу. Величина аутомобила и година производње одређују друштвени положај власника, његову кредитну способност, женидбену могућност, клуб за који навија, каткад чак и висину болничких трошкова.
Американац без аутомобила је као паун без перја. Или ако хоћете – перје без пауна. Једном речи – таквог нема.

*


Откако сам купио аутомобил и безуспешно покушавао први пут да га паркирам, замишљам како је могао да протекне сусрет Колумба с првим домороцем, после искрцавања на америчко тле.
– Поздрављам те, Велики поглавицо – каже Колумбо. – Пред тобом је изасланик славног шпанског престола.
– Жалим – одговара домородац. – Уторком и четвртком можете да паркирате само на пацифичкој обали!

*


Гледајући филмове поштовани је читалац вероватно приметио како су сви млади Американци добро грађени. За њихов телесни развитак без сумње је заслужан све већи број аутомобила. Очеви и дедови данашњих младих Американаца били су жгољави млитавци неразвијених мишића, који су се кретали само на коњима, возили се у колима с арњевима и касније у подземној железници. Данас, кад свако има властита кола, Американци су поново научили да ходају. Дневно преваљују километре од паркинга до канцеларије и назад. Мишићи се нормално развијају, крвоток се појачава, леђа се исправљају, ход постаје лаган. Стасала је нова, здрава, спортска генерација Американаца.
Кад сам хтео да посетим породицу Розенблат која станује на Менхетну, тетка Труди ми рече:
– Пођи колима, пријаће ти мала шетња...

*


Посета Розенблатовима такође је протекла у спортском духу. С тим симпатичним паром упознали смо се у бруклинском зоолошком врту. Искористили су одсуство свог јединца Барнија који је отишао на камповање, да остваре свој давнашњи сан и оду у зоолошки врт. Јер, како рекоше, Барнија интересује само бејзбол. Тата Розенблат такође воли бејзбол, али само кад је у фотељи испред телевизора. Њихов син је капитен свог клуба који игра у Лиги дечијих вртића. Господин Розенблат је по занимању трговац мешовитом робом и, док смо хранили жирафу, позвао нас је у петак на вечеру.
То је била велика част јер у Америци не позивају тек тако неког на вечеру, осим ако није реч о бизнису. Треба прво проћи тачно одређене фазе, а почиње се фразом: Морали бисмо једном да одемо заједно на ручак, што не обећава ништа већ је само израз пристојности. Ако до тог ручка и дође, онда је то у ресторану.
А ми смо, ето, одмах позвани на породичну вечеру, и то не у било који петак већ у онај када се капитен Барни враћа са камповања!
Све би било дивно да господин Розенблат није био – опростите на изразу – помало досадна особа; сваку реченицу започињао би с ми из средњег сталежа, а осим тога је, попут свих америчких родитеља, непрестано говорио о свом сину извлачећи брда фотографија на којима је њихов мали геније овековечен како удара лопту или на неки други начин доказује своје изванредне телесне способности.
Ја необично волим децу, али све има своје границе!
Тако тог петка по подне рекох жени:
– Знаш, нисам нарочито расположен за ту посету Барнијевим родитељима. Међутим, пошто не бисмо смели да увредимо те гостољубиве људе, предлажем да ти одеш сама, а мене извинеш јер сам оболео од грипа...
Све у свему и није било тако лоше. Розенблатовима је било веома жао што сам дошао сам и пожелели су мојој жени скоро оздрављење. Затим смо пили кафу, разговарали о средњем сталежу и чекали да се Барии врати с тренинга. Да би испунила време, госпођа Розенблат је по столу прострла мноштво фотографија с Барнијевог камповања и сваку сам морао појединачно да разгледам.
Нешто касније се на вратима појави неки слабашни деран: Барни главом, али ме госпођа Розенблат натера да довршим разгледање фотографија јер малишан, по њеном мишљењу, на сликама много више личи на себе. Коначно господин Розенблат устаде блистајући од задовољства и обрати се свом јединцу:
– Барни, поздрави господина.
– Хеј – рече Барни и додаде: – Крени на мене ножем!
– Шта? – затрептах очима не верујући ушима. – Шта то мали хоће?
Розенблатово лице се озари очинским поносом.
– Учините како вам каже – посаветова ме.
– Крените на њега ножем!
– Али зашто? Није ми ништа учинио...
Госпођа Розенблат ми објасни како је Барни на камповању похађао курс џудоа и сада може сваку одраслу особу који га нападне, да обори на земљу. Стога нема смисла да детету покварим радост.
Покушао сам да се извучем из непријатне ситуације уверавајући их како нисам искусан у тим стварима, а поготово се не сећам да сам икада кренуо ножем на децу, посебио не у иностранству.
Онда је господин Розенблат, нестрпљив што представа не почиње, зграбио нож са стола, тутнуо ми га у руку и гурнуо ме према Барнију.
Клинац ме је тако звизнуо по левој цеваници да сам се пресамитио од бола, али кад се залетео и према десној, заурлао сам и кренуо право на њега...
Барни панично врисну и истрча из собе, а ја са исуканим ножем за њим. Тражио је да кренем ножем на њега, па ето крећем!
Ухватио сам га на дну степеништа. Чврсто сам га држао мада се отимао попут ухваћене звери. Управо кад сам хтео да га прекољем, он се извуче из кошуље и побеже.
Пренеражени родитељи дотрчаше и вичући ме упиташе шта то радим.
– Нападам га ножем – одговорих им. – Зашто?
Јурио сам Барнија низ целу улицу с ножем руци. Не верујем да ће убудуће бити онај стари. Комшије су ме испред фризерског салона ухватили ласом, у тренутку кад сам хтео да прескочим живицу јурећи за малим џудистом. Нисам се бранио и дозволио сам да ме разоружају.
– Не мари – рекох сам себи. – Можда ће догодине више научити на камповању. Али ми се чини да има више талента за трчање него за џудо.

*

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kita boli more

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:47 am






Има већ неколико година како је насиље постало модеран начин решавања личних или општих проблема и отада је на јуриш освојило западни свет. Изјутра те у Северној Ирској могу гађати с било које од непријатељских страна, у подне можеш да налетиш на један од низа атентата у Италији, а увече могу да ти избију зубе у Грчкој или Турској. Насиље не познаје националне границе. Па ипак, несумњиво средиште чистог – рекло би се, класичног насиља – још увек је легендарни Њујорк, где насилници бар имају духа.

*


Кад сам зазвонио на вратима стана тетке Труди, у самом срцу Бродвеја, у шпијунки на вратима угледах њено уплашено око.
– Да ли си сам? – упита ме успаничено. – Да се неко не шуња иза тебе степеништем?
Уверио сам се да сам потпуно сам, после чега је тетка два пута обрнула кључ у брави, извукла три резе, скинула ланац, привремено искључила електрични алармни уређај и, држећи дрхтавом руком откочену пиштољчину, отворила врата.
– Брзо – рече уместо поздрава. – Пожури!
Пошто је поново наместила барикаду, Труди ми објасни да су пре непуна три дана спрат више мокрим пешкиром задавили власника куће. Стога смо одлучили да ових четрнаест дана, колико остајем у Њујорку, уопште не излазим из њеног стана.
– Ја не излазим већ два месеца – настави тетка Труди. – Зашто да се излажем опасности? Доле на улици убијају људе усред бела дана. У Њујорку ти сваког тренутка неко може зарити нож у леђа, па је боље да останемо овде у миру, гледамо телевизију и кувамо ђаконије.
Није требало излазити ни по намирнице. Све се доносило у кућу. За сваки случај, кад би зазвонио достављач из супермаркета, моја тетка би отворила врата тек пошто би претходно позвала трговину и уверила се да је на вратима њихов човек а не Бостонски давитељ.
Упркос томе ја сам супрузи морао да купим ташницу, црну лаковану ручну ташницу од крокодилске коже. Три дана и три ноћи моја тетка је покушавала да ме наговори да позовем оближњу трговину ташницама и поручим да ми неколико узорака пошаљу у стан. Ипак сам четвртог дана кренуо тамо сам, шуњајући се уз зидове попут сенке.
Било је рано и Њујорчани су још увек били помало ошамућени од пилула којих су се нагутали прошле ноћи. Срео сам бројне пијанце, отарасио се десетак проститутки и неколико професионалних велеградских немани, те се жив и здрав докопао трговине. Власница ме је прво добро одмерила кроз стакло а затим телефоном проверила код Труди да ли сам то заиста ја. Најзад је одшкринула врата.
– Извините – рече – али прошле недеље су преко пута опљачкали деликатесну радњу а продавачицу ексерима закуцали за таваницу.
Већ сам помало изгубио поверење у ефикасност јавне заштите у Њујорку, па сам хтео што пре да обавим куповину. На брзину сам одабрао ташницу од црне лакиране крокодилске коже.
– Имамо ми и лепших – рече власница. – Ова плава са златном копчом, на пример, баш би вам одговарала.
– Не купујем за себе – одговорих јој – него за супругу.
– Извините – оправда се власница. – Данас је тако тешко распознати ко је мушко а ко женско. Како сте кратко ошишани, мислила сам да сте женско.
Десило се на повратку кући.
Прошао сам поред три порнографске установе а да ми ни длака није пала с главе, али се на углу 43. улице испред мене испречи неки џиновски немарно одевени црнац и гурну ми песницу под нос.
– Здраво – рече. – Паре на сунце!
Сетио сам се савета који сам прочитао у неком израелском туристичком водичу: у неиријатним ситуацијама увек говори хебрејски.
– Адони – обратих се џиновском црнцу нашим древним језиком. – Остави ме на миру док сам још добро расположен. Шта те је спопало?
Наставио сам својим путем према кући тетка Труди и протетурао кроз њена врата силно узбуђен и охрабрен необичним доживљајем.
Чувши моју причу, тетка пребледе.
– Благи боже – прошапутала је пре него што се скоро онесвестила. – Зар те нису упозорили да никада не треба да се супротставиш? Могао је да те убије на лицу места.
Није био наоружан.
– Не мора ни да буде. Они свеједно убијају. Запамти да се у Њујорку не препире већ јасно расуђује: Осма авенија, намрштени црнац, плаћај! Други пут му дај све што имаш. Уосталом, најбоље је да не излазиш из куће.
Ипак сам изашао из куће. Под изговором да морам да потврдим авионску резервацију, изашао сам на свеж ваздух и безбрижно шетао авенијом. Нигде нисам застајкивао осим испред неколико филмских рекламних фотографија, тек толико да освежим сећање како се праве деца. Признајем, било је врло поучно, али на углу 43. улице опет ме пресрете онај џиновски црнац. Овог пута чврсто ме шчепа за крагну.
– Здраво – рече дашћући. – Паре!
У таквим ситуацијама обично брзо реагујем. Муњевитим покретом извадих новчаник.
– Зашто? – рекох. – Зашто?
Црнац ми се унесе у лице. Нос му је био спљоштен а очи крваве.
– Зашто? – рече отегнуто. – Зато што си ти обична бела свиња, ето зашто!
Простор око нас је опустео. Пролазници су потрчали у заклоне, а двојица полицајаца на другом крају улице нестали су на врховима прстију. Гурнуо сам црнцу два долара у шаку, ослободио се и одјурио назад у стан.
– Платио сам му! – рекох тетки. – Дао сам му два долара.
Труди само што није пала у несвест.
– Два долара? – прошапута она. – Усудио си се да му даш два пишљива долара?
– И то неповратно – прогунђао сам. – Више нисам имао при себи.
– Да се више никад ниси усудио да изађеш из куће а да немаш бар пет долара у џепу! Хоћеш ли да ти пресече гркљан? Је ли био висок?
– Тако, око метар деведесет.
– Побогу, понеси десет долара!
У уторак сам се ишуњао да купим неколико цуцли варалица стране производње за своју ћеркицу. У 40. улици покушала је да ме заустави необријана сподоба која је скупљала добровољни прилог за неку давно заборављену акцију. Глатко сам га одбио.
– Жалим, али већ су ме опљачкали у 43. улици.
Постоји ту нека врста споразума о двоструком опорезивању. Плаћаш или у 40. или у 43. улици, али никад у обе.
Наставио сам према углу 43. улице, али се мој џиновски црнац није појавио. Био сам помало разочаран јер сам му припремио нових новцатих десет долара. Тражио сам га по свим околним баровима. Најзад га открих на улазу бара за хомосексуалце-нудисте. Седео је прекрштених ногу, наслоњен на зид и претећи колутао очима.
– Здраво, бела свињо! – добаци ми. – Дај ми још лове!
– Немам сада. Можда сутра.
Није наваљивао. Тада сам утврдио како и није нарочито велик. Могао је да буде отприлике моје висине а у њушци је имао само неколико горњих зуба. На супротној страни улице неко је силовао жену која је хистерично вриштала и сви су се наоколо разбежали.
Рекох себи: имаш срећу што је Џо тако уздржан.
– Ефраиме – рече ми тетка после неколико дана – требало би опет да одеш до оног црнца јер ће нам иначе банути овамо. Знам ја такве.
Ставио сам у џеп шуштаву новчаницу од педесет долара и пошао на састанак у 43. улицу. На путу онамо нико ме није узнемиравао. Чак ме ни подводачи нису вукли за рукав јер су већ сви знали да сам Џоова стална муштерија. Чекао ме је испред ресторана у којем су служиле конобарице у топлесу.
– Здраво, бела свињо – добаци ми опет. – Јеси ли донео лову?
– Јесам – рекох.
– Дај је овамо, бела свињо!
– Чекај мало – рекох. – Је ли то пљачка до голе коже или ти је потребна одређена сума?
– Бела свињо – одговори Џо – треба ми двадесет и пет долара.
– Имам само новчаницу од педесет.
Џо зграби новчаницу, одгега се у јазбину где се пушио хашиш, а била је камуфлирана као јавна кућа за хомосексуалце, и после извесног времена се врати и пружи ми 25 долара кусура.
Схватио сам да је у ствари фер и спонтано сам га упитао не бих ли могао код њега да се претплатим на недељу дана или нешто слично.
Томе Џо није био дорастао.
– Бела свињо – рече – ја сам ту сваког дана.
Тражио сам му број телефона, али он није имао телефон. Уместо тога извукао је из задњег џепа зарђали нож и први пут, уз пријатељски осмех, искезио остатак зуба пожутелих од дувана. Све у свему, тај Џо је био сасвим симпатичан ситни пљачкаш, висок можда метар и шездесет и пет, кога је младост већ била напустила али је и даље остао врло доброћудан.
На дан мог одласка тетка Труди ме испрати до забарикадираних врата стана. Читаву је ноћ проплакала при самој помисли да се ускоро враћам у несигурно подручје где влада рат. Ипак се сложила да ми је место у властитом дому.
Сада, док пишем ове редове у Тел Авиву ужареном од сунца, морам да признам да ми Џо недостаје. Разумели смо један другог. Сети ли се он каткад између два дима хашиша своје беле свиње? Чисто сумњам. Нису сви романтична бића као ја.

*


Нема на свету упорније установе но што је то жива лешина која се зове амерички радио. Њујоршка телевизија сама емитује од 5 ујутро до 5 ујутро на пет специјалних канала, од којих су два намењена црним верницима а један италијанском подземљу, па ипак још 103 мале радио-станице америчке метрополе упорно бију битку за опстанак као правоваљани медиј – као да уопште може бити сумње у исход неравноправне борбе између блиставе слике у боји и бежичног блебетања. Није онда ни чудо што сваке године одређени број тих мини станица обуставља рад, али свака ће пре издисања неизбежно позвати на разговор неког странца. Попут мене, на пример. То је у ствари и последњи доказ да је радио-станици дефинитивно одзвонило.
Једне кишне вечери у источном Бруклину моја тетка Труди ме одвуче у угао и рече:
– Никада нећеш успети у Америци ако се не побринеш за рекламу.
– Знам – рекох. – И, искрено речено, због тога сам забринут.
– То ти у овом случају не помаже – рече тетка Груди. – Оно што ти је потребно јесте да се појавиш у некој телевизијској емисији или нечем сличном. У ствари имаш срећу јер случајно имам извесне везе и на радију и на телевизији, па ћу нешто да средим. Ако добро размислим – додаде тетка – лакше ће бити на радију, јер на телевизији никог не познајем.
Све остало је било мачији кашаљ. Моја тетка се често среће код фризера с госпођом Перл Граубман која већ четрдесетак година на њујоршкој јеврејској радио-станици води емисију под називом Fanny Swing Show. У ствари Фани Свинг је главом и гласом сама госпођа Траубман која има гомилу обожавалаца међу домаћицама у Бронксу и возачима за воланом.
Једног дана ми тетка, вративши се од фризера с новом трајном, сва озарена објави велику новост:
– Перл Траубман те очекује сутра ујутро у пола осам у студију 203! Напричала сам јој да пишеш бит-поезију и да си пуковник у падобранској јединици. То је оставило јак утисак на њу, кад ти кажем: пред тобом је велика каријера!
Са сузама у очима падосмо један другом у загрљај.
Госпођа Траубман-Свинг била је врло пријатна дама шездесетих година и није изгледала много старија, осим што би јој човек због изразито светле косе и црвених чулних усана, додао можда коју годину више.
Чекао сам је у студију 203 око пола сата, а стигла је свега два минута пре емисије која иде уживо. Одмах се задубила у хрпу хартије коју су јој припремили њени робови. Затим смо се руковали и она ме упита:
– У којој ви оно синагоги певате, господине Фридман?
Рекох јој да за сада још не певам литургије већ да сам пуковник-песник, онај од тетке Труди из фризерског салона.
– Ах, да, да – присети се госпођа Траубман и поче да преврће по хартијама. – Певач из сииагоге је, ако се не варам, на реду сутра. Добро, можемо да кренемо.
У тај час се у студију 203 упали црвено светло, неко протури главу у нашу гајбу и викну:
– Крећи, Фани!
Истог часа глас госпође Траубман се претвори у цвркут славуја и она умиљато проговори у микрофон:
– Добро јутро, драги пријатељи. Говори вам Фани Свинг из Њујорка. Напољу пада киша али бар није спарно. Ето, стигла нам је зима. Кад сам рекла „стигла”, сетила сам се да је у наш студио стигао и ваш добри стари познаник кога, уверена сам, сви добро знате, нарочито они међу вама који одлазе у синагогу Ор Кабуки.
Ту сам јој дискретно махнуо руком. Фани нагло промени плочу и настави:
– Он је у ствари велики израелски песник, виши официр и резервни астронаут у посети Сједињеним Америчким Државама. Добро јутро, господине Кичен! Како сте?
– Хвала, врло добро – одговорих на течном енглеском.
– Драго ми је. Како се осећате у Њујорку?
– Хвала, врло добро.
– Да ли сте већ били у неком нашем позоришту?
– Нисам још, али имам улазницу за прекосутра, за неку музичку представу, а што се тиче мог сатиричног комада...
– Luscanky стоно уље кува за вас – рече умиљато госпођа Траубман. – За лака и храњлива јела, за свеже салате, за пикантне сосове. Luscanky стоно уље нема премца. Је ли тако Џо?
За нашим столом седео је неки мрзовољни тип и срчући кафу читао јутарње новине. Представили су га као политичког коментатора и позоришног критичара, али је он очигледно радио хонорарно и као најављивач реклама.
– Тако је, Фани! То је уље прочишћено тачно по верским прописима и зато је најбоље на свету – одрецитова Џо. – Укусно, сласно, течно!
Усхићено цмокну уснама и настави да чита узбудљиве берзанске извештаје.
– Luscanky стоно уље не садржи нитроглицерин – закључи Фани Свинг и поново ми се обрати. – Ви, господине Кичен, сами пишете своје песме?
– Да, хвала на питању – одговорих.
– Gitn yomtov – смешећи се рече Перл Траубман. – Мој отац би увек говорио јидиш кад би желео да га ми деца не разумемо. Моја је мајка такође писала песме, али на руском.
Једноставно сам осећао како ми, захваљујући овој изванредној емисији, из минута у минут расте слава широм Америке, чак до Аљаске. Није мала ствар наступити у емисији Фани Свинг. Многи би за то дали силне паре.
Тетка Труди ми је испричала да госпођа Траубман сада покрива 55 посто слушалаца и да сваку њену реч разграби двадесет и пет радио-станица. Укратко, био сам на путу да постанем велика звезда.
– У ствари пишем на хебрејском – рекох.
– Па то је сјајно!
– Да, то је сјајно.
– Ја се не трудим много око јела – признаде Фани. – За мене кува Luscanky стоно уље. За свеже салате и пикантне сосове само Luscanky стоно уље. По савету лекара! Да ли се слажеш, драги?
– До ђавола – одговорих – никада у животу нисам кувао...
Госпођа Траубман нервозно махну руком према Џоу који спасоносно упаде не дижући поглед с новина.
– Luscanky стоно уље је до задње капи прочишћено по верским прописима. Кад куваш за мене, онда само са Luscanky стоним уљем!
– Не садржи нитроглицерин, има пријатан укус и лако се вари. Кад користите уље, онда само Luscanky стоно уље. – Затим се Фани опет обрати мени. – Господине Фридман, где ћете да певате за празнике?
– Нисам још одлучио...
– Сви ћемо доћи да вас слушамо.
– Биће ми драго.
– Уверена сам, господине Фридман, да ће то бити велики доживљај.
– С Luscanky стоним уљем не можете да погрешите.
– Наравно – сложи се Фани – то уље кува за вас.
Luscanky је проверено уље врхунског квалитета – објасних. – Зар није тако, Џо. – Укусно, сласно, течно – импровизовао је Цо.
– Прочишћено по верским прописима и не садржи нитроглицерин.
Ја сам само цмокнуо уснама.
Госпођа Траубман погледа на сат.
– Хвала вам, господине Фридман – рече срдачно. – Драго нам је што сте нас посетили. Било је врло корисно чути, тако рећи с извора, како се пева по синагогама у Израелу. Gitn yomtov и Shalom.
– Свеже салате и пикантни сосови – одговорих јој навлачећи капут.
Како оно кажу? Звезда је рођена!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kita boli more

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:48 am





*


Наивно је свеопште мишљење да је Америка мудро организована земља у којој све тече аутоматски и где људи живе и понашају се шаблонски, прилагођавајући се тачно утврђеним конвенционалним правилима. У ствари, Американци су исто тако особити као и сваки други народ, чак можда и више, јер те своје карактеристике уопште нису свесни.
За Американца је све оно што он чини и шта се око њега збива сасвим природна ствар. Неће га нимало зачудити ако му маштовити радник на бензинској пумпи понуди на продају клавир пун мрава; уверен је да је телевизију измислио сам Бог како би се уклонила у природну поделу дана на три дела: осам сати спавања, осам сати рада и осам сати телевизије, да је најбољи играч бејзбола раван председнику Сједињених Држава или чак Елвису Прислију, да човек мора да планира будућност и да штеди беле паре за црне дане када буду падале атомске бомбе, да амерички брак без најмање двоје америчке деце – америчког дечака и америчке девојчице – није амерички брак, да је психијатар члан породице, да су шницлу измислили Американци, да све може да се научи из брошура па и то како постати председник Сједињених Америчких Држава у десет лекција и да Бог воли Американце без обзира на њихово национално порекло, расу и вероисповест, али узимајући у обзир њихов социјални статус.
Све је то наизглед врло замршено. Па ипак, у свакој држави те заједнице владају строги ред и закон.
У држави Алабами, на пример, сваке преступне године забрањено је продавати кокице. У суседном Мисисипију деца испод осам година смеју да се играју „маме и тате” само у присуству матичара. У Небраски протерују све нежење изнад тридесет и једне године осим пилота, полицајаца и тркача на котураљкама. У сликовитом Колораду забрањено је плетење вунених пуловера а у Орегону сваки поштар мора да има ронилачки испит. У Охају жене не смеју да се скидају на позорници, у Њујорку је то дозвољено, а у Невади обавезно.
У стварима које закон не спомиње, људи поступају по свом нахођењу.
Мој теча Хари, на пример, припада вегетаријанској ложи Слободних зидара и из дна душе мрзи чланове супарничке нудистичке ложе. Он је такође члан Светског савеза за ширење моногамије, врло угледне организације у којој подједнако има Јевреја који верују у Исуса Христа као и хришћана који чекају Месију.
Сам теча Хари је иначе обичан обрезни Јеврејин, али му је страст да постане члан неке организације. Тако је он и потпредседник локалног огранка добротворне организације Hadassa и игра бриџ у Клубу преображаја, где верују у духове и летеће тањире.
Хари нам је причао и о квекерима који се заносно љуљају у немој молитви, противе се свакој врсти заклетве, ропству и војној обавези, али се боре за женска права.
У држави Јута владају мормони, којих отприлике има исто толико колико и Јевреја у Израелу. Врло су пристојни и изванредно честити људи. Не пуше, не пију алкохол, кафу и чај и задовољни су с оним шта им преостаје, а то ће рећи да имају две или више жена...
– Шта кажеш? – упадох теча Харију у реч.
– Да ли си рекао: две или више жена?
– То је некада било – одговори теча Хари и сетно погледа у правцу Јуте. – Данас су већ и они прихватили моногамију.
– Зашто – упитао сам – зашто су поклекли?
– Ништа им друго није преостало.
Ово је почело да ме интересује.

*


– Да, да – мрмљао сам замишљено идућег јутра за доручком. – Заиста интересантно.
Моја супруга ми упути упитни поглед.
– Шта је то тако интересантно?
– То што је теча Хари јуче причао о мормонима и њиховом многоженству. Зар то није чудно?
– Зашто би било чудно? То је много поштеније него да се муж тајно љубака наоколо.
Њена искреност ме запањила. Очекивао сам да ће осути дрвље и камење на ту варварску секту и њене обичаје, на мушки егоизам, обесправљеност жена и друге ствари које женама обично падају на памет у таквој прилици. Уместо тога она је показала пуно разумевања за мормоне. Па лепо...
– Можда си у праву – рекох опрезно испитујући терен. – За мормоне је то природно јер им то вера дозвољава.
– Зашто би било природно само за њих? Зашто то не би вредело, рецимо, и за тебе? У чему је разлика?
– Пре свега у томе што је рабин Гершом забранио полигамију – одговорих.
– А када је живео рабин Гершом?
– У једанаестом веку.
– И ми се још увек управљамо по њему? Хоћеш да кажеш да бисмо морали да живимо по средњовековним законима?
Морам да признам да је моја паметна женица осветлила тај проблем с потпуно новог становишта. Чињеница је, наиме, да прастари израелски изворни, тако рећи вечни закон не само да допушта него чак и препоручује мушкарцу да има више жена. Баш као и мормони.
– Наши преци су очигледно били мудрији од нас – сложио сам се са супругом. – Знали су да се чак и срећан брак... понављам, чак и срећан брак... временом распадне ако се мужу не пружи могућност... како да кажем... знаш већ...
– Наравно – потврди моја жена. – То је природни закон.
Рекла је то с блаженим миром, мешајући кафу. Морао сам све више да јој се дивим. Заиста, зар је грех ако тамо неки мормон баци око на више жена? Зар не постоји полигамија и у животињском свету који следи чисте, изворне природне законе? Све то, на крају крајева, зависи од нечијег становишта, васпитања и фолклорног прилагођавања. Осим тога не треба занемарити чињеницу да ми, Израелци, живимо на Блиском истоку, у колевци харема.
– Како се узме – додао сам нехајно. – Све је то питање интелигенције заинтересованих страна.
– Свакако – сложи се она. – Верујем да ти не би узео неку примитивку.
– Наравно да не бих. Никада ти тако нешто не бих учинио. Коначно, ви бисте морале да живите заједно под истим кровом.
– То се подразумева. Зато бих хтела врло пажљиво да је проверим. Црвенокосе, на пример, уопште не долазе у обзир.
– Зашто?
– Исувише су гласне.
– То не мора да буде правило. Ти имаш предрасуде. Али, молим, ако си ти чврсто против црвенокосих, слажем се. Мени је најважније да у кући влада хармонија.
– Друго нисам ни очекивала. Уз мало међусобног разумевања све може да се среди. Ја ћу ујутру устати и спремити доручак, а она ће средити кућу и припремити ти вруће купање.
– Млако купање, драга. Лети се купам у млакој води.
– У реду, то је њена ствар. Уверена сам да ћу се врло добро слагати с Кларисом.
– Кларисом?
– Волела бих да се зове Клариса.
– Слушај, драга, па то је већ притисак...
– У реду, у реду, одустајем. Ти си газда. Делићемо то између себе.
Све је то много обећавало. Ето, то је оно што се зове „интелектуални приступ”: кад мудар човек попут мене, паметном речи нађе прави пут... Морао сам сада жени да одам и мало признање.
– Знаш – рекох јој држећи је за руку – не бих желео да међу нама буде било каквог неспоразума. Ти ћеш увек бити моја најмилија, прва и права жена.
– О, па то уопште није важно.
– И те како је важно! У свакој породици влада хијерархија, баш као и код мормона. Другој жени од самог почетка мора да буде јасно да никада неће бити прва виолина, па ма како била лепа. Уосталом, ти ћеш и по годинама бити старија од ње.
– Све ће се то решити само од себе у пракси. Овакве ситуације имају и пуно предности.
– Које предности?
– Па, рецимо, чување деце.
– Па да! То ће донети и велике уштеде. Наизменично ћете чувати децу...
Ова последња мисао зазвучала ми је некако чудно. Још нисам навикао на нову ситуацију.
– Децу – мрмљао сам – децу... коју... чију...
– Твоју, наравно! Чију другу?
– Мислио сам само... знаш, деца... ту могу да настану и неке компликације... што се тиче... односно... деце...
– Пусти то. Нећемо ваљда да се свађамо око тога.
Остао сам без речи. Толико животне мудрости и узвишености нисам могао да очекујем ни у сну! Да је сваки Американац имао овако интелигентну жену, мормони не би морали да се одричу многоженства. Јер, ако погледамо истини у очи, мушкарац може да буде истовремено и добар и веран муж а да му се ипак с времена на време допадне и нека друга згодна жена. То се чак не може назвати ни полигамијом, то је само рашчлањена моногамија. Ето како уз мало добре воље и наизглед најтежи проблеми постају сасвим једноставни...
Осокољен тим сазнањем весело рекох:
– Да ти право кажем, већ дуже времена имам на уму једну особу...
– Кога то? – одсече супруга неочекивано оштрим гласом. – Кога ти то имаш на уму, је ли?
Очи најбоље супруге на свету пламтеле су од гнева.
– Али, драга...
– Хоћеш ли да кажеш да си ти све ово озбиљно мислио?
– Озбиљно?... Зар ја?... Па ти се шалиш?... Ха-ха... Где ти је смисао за хумор?... Признај, прешао сам те.
Сада ми је јасно зашто су мормони напустили многоженство...

*


Једно ми ипак ни после боравка у Сједињеним Државама није постало јасно: шта је за просечног Американца идеал женске лепоте? С једне стране жене се ни у једној земљи на свету толико не труде да за вољу својих мужева омршаве, тако да понекад одећа на њима виси као на покретним вешалицама, а с дуге стране ти исти мужеви падају у занос када на екрану угедају богате облине Софије Лорен или неке друге италијанске пунокрвне лепотице. У чему је ствар? Изгледа да одговор поново морамо да потражимо у јеврејској традицији, по којој је сваки брижни муж дужан да обрије главу својој жени како не би привлачила погледе других мушкараца. То је нека врста породичног осигурања против трећег лица. Нешто слично, по свему судећи, има на уму и амерички супруг када своју жену тера да се претвара у кост и кожу. Човек се једноставно осигурава.

*

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kita boli more

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:49 am






С обзиром да сам филмски аматер, пошао сам у кратку посету Холивуду, фабрици снова (и понеке море). Премда се у мојој средоземној земљи можемо похвалити богатом збирком професионалних клеветника, низ холивудских агената које сам тамо срео оставиће неизбрисив траг у мојој психи.
Стајао сам тако на тераси тридесет и трећег спрата мог хотела и замишљен гледао под собом славни Булевар сумрака који се протеже и протеже све док не нестане у бескрају негде иза броја 11.935. Лос Анђелес, најдужи град на свету, још је увек престоница филма. Иако његови студији више не доносе некадашње профите, ипак чувају отиске стопала Чарлија Чаплина, Грете Гарбо и Мики Мауса. Осетио сам како ме прожима усхићење: окрени-обрни, то је ипак Мека филмског света...
И кад је бујица мојих мисли доспела негде до те тачке, зачуло се куцање на вратима. На њима је стајао човек зализане косе држећи у руци букет цвећа.
– Дозволите да вам пожелим добродошлицу у Холивуд, господине Кичене – рече и уручи ми визит-карту на којој је златним словима писало: President Cinemastro Corporation Ltd. – Чуо сам да сте у граду – цвркутао је председник – па сам свратио да вам кажем како ми се ваш филм необично допао. Честитам!
– Изволите, седните – рекох помало узбуђен. – Зашто стојите?
– Познајете ли случајно у Хаифи Делугеа, санитарни уређаји? – Гост седе и додаде: – То ми је знате, шурак. Помислио сам да ми је дужност, Ефраиме, да дођем и да те упозорим: чувај се лопова у овом граду! Опседаћете те, упадаће ти у собу и причати приче о рођацима у Израелу, а заправо им је једини циљ да постану твоју ексклузивни агенти, уз дебелу провизију. Зато мораш да будеш врло опрезан. Какав филм имаш?
После кратког али садржајног разговора растали смо се као велики пријатељи. Председник се понудио да буде мој ексклузивни агент уз дебелу провизију, а ја сам то врло радо прихватио јер свој филм нисам желео да дам у руке неком потпуном странцу. Договорили смо се да ћемо појединости утврдити за време доручка.
Тек што је мој доброчинитељ изашао из собе, опет неко закуца на врата и ја угледах отменог и помало разроког човека.
– Надам се да нисте ништа потписали – рече улетевши у собу. – Уверен сам да вам је тај подлац рекао како је циониста и да морате да се чувате лопова у овом граду. Знам све његове штосове! Затим вас је натерао да потпишете лажни уговор, дочепао се вашег филма и ви га више никада нећете видети!
Захвалио сам му сав срећан што ме је минут пре дванаест спасио из канџи пљачкаша. Мој гост извуче из џепа пресавијеи примерак уговора.
– Даћу вам трећину прихода – рече. – Потпишите, молим вас, овде.
Управо у тренутку кад сам спуштао перо на означено место, уђе хотелски момак и донесе ми телеграм:

НАЛАЗИТЕ СЕ У ОПАСНОСТИ.

ЧЕКАМ ВАС ДОЛЕ. БУХБИНДЕР.


– Извините – рекох Трећини прихода и сјурих се низ степенице.
Бухбиндер ме је чекао сакривен иза палме.
– Онај гангстер у вашој соби је куван и печен с „председником” – рече ми упола гласа.
– Удружили су се пошто су се у Алабами упознали у затвору за сексуалне преступнике. Тиме што вас упозорава на свог партнера стиче ваше поверење, и пре него што кажете „кекс”, филм је већ у рукама мафије. Та двојица су напунила читаво једно гробље у Холивуду. Надам се да још нисте потписали?
– Наравно да нисам – насмејах се. – Нисам тако наиван као што изгледам.
– Примећујем – сложи се Бухбиндер. – Ви морате да се повежете с неком великом, добро уходаном компанијом, у коју можете да имате пуно поверења. Ја сам у слободно време потпредседник Метро Голдвин Мајера. Где вам је копија филма?
– Одмах ћу је донети, господине потпредседниче – рекох сав срећан због овог неочекиваног потеза судбине. У том тренутку с друге стране палме искрсну хотелски портир и шапну ми да ме хитно зову на телефон. Приход, који је, као што се сећамо, остао горе у соби, сав задихан изговори у слушалицу:
– Хало, је ли отишао?
– Ко?
– Стари пацов. Представља се као потпредседник а у ствари је пензионисани џепарош. Кладим се да вам је рекао како председник и ја радимо заједно попут гангстерског пара. Јесам ли погодио?
– Чини ми се – промуцах – да је господин Бухбиндер заиста споменуо нешто слично...
– Бухбиндер је измишљено име. Право му је име Краус и окорели је заводник малолетница. Тражи га Интерпол.
– Како знате?
– Како? Па он ми је најбољи пријатељ!
Вратио сам се Старом пацову и прекинуо с њим преговоре, под изговором да се копија мог филма још обрађује. Затим сам пошао натраг у собу али се постарији лифтбој заустави на двадесет и другом спрату и шапну ми на уво:
– Надам се да не држите готовину у соби? Ваш гост је краљ обијача сефова. Управо је јутрос побегао с Ђавољег острва и крије се у неком борделу. Осим тога он и лаже.
Стари ми пружи своју визит-карту:
Confidental Films. Дистрибуција ексклузивних филмова, Услуга брза и тачна.
И тако се у своју собу на тридесет и трећем спрату вратих помало збуњен.
– Да ли вас је лифтбој наговорио? – забринуто ме упита Приход, пошто сам ушао.
– Није – одговорих. – На шта је требало да ме иаговори?
– Чувајте се. Он је познати бигамиста, а издржава се приходима од крађе коња. Хајде, узмите већ једном то перо па да закључимо посао!
Зазвони телефон. Подигох слушалицу:
– Хало! Не, нисам још потписао.
– Хвала богу – с олакшањем уздахну неко с оне стране жице. – Да ли је то Боб?
– Не, Кичен. Погрешна веза.
– Боб је свиња, чувајте га се – рече човек. Као да то и сам нисам знао? Спустио сам слушалицу.
Сад сам већ био помало узнемирен професионалношћу којом су ме ти момци полако смекшавали. Вратио сам се Приходу и затекао га како грозничаво претура по мом ормару тражећи копију филма.
– Рутинска провера – рече и окачи моје панталоне на вешалицу. – Лукаво сте поступили што сте сакрили филм. Овај град је препун хулигана који не би презали ни од тога да вам претурају по ормару. Дозволите да се представим, ја сам коњички пуковник Вестингхаус.
Тек сам тада приметио да у мојој соби више није Приход већ неки потпуно други човек, риђе браде и с огромним шеширом. Вероватно су некако променили места.
– Ни за живу главу не дајте филм из руке – упозори ме пуковник. – Верујте ми, ово вам је права џунгла. Седите тако, на пример, у приватном биоскопу на другом крају града куда вас је одвео неки наоко врло пристојан агент, рецимо бивши официр или нешто слично, и за време пројекције, док сте ви окренути леђима, украду вам ролне филма, однесу их у лабораторију која је у суседној просторији, и тамо их копирају. Затим те украдене копије продају у Саудијској Арабији и шеикатима који плаћају баснословне суме за филмове западњака.
Спопао ме страх.
– Зар су овде сви одреда лопови, пуковниче Вестингхаус?
– Вестингхаус? Тај вам је момак један од најгорих типова из подземља, покварени, лажљиви лопов и преварант...
– Извините – прекидох га – зар нисте управо ви Вестингхаус?
Пуковник ућута и неколико пута трепну.
– Нешто сам побркао – најзад признаде. – Мислио сам на неког другог... Све су вам то обични, бедни подводачи, пљачкаши гробова, сви редом. Смучи ми се кад помислим на њих... Где је тај ваш филм, господине Кичен? Хтео бих што пре да га видим. Имам ту на другом крају града властити мали биоскоп...
– Није код мене – рекох пригушено. – Не верујем више ни самом себи.
– Пссст, јесте ли чули неки шум?
Одгурао сам га у најдаљи угао собе. Одједном сам се осетио лаким и слободним, речи су ми саме навирале на уста.
– Ја сам највећа лопужа коју сте икада срели – шапутао сам му на уво. Рођени лажов, ето шта сам ја.
– Здраво момче! – пљесну ме пуковник по рамену – Ти си за моју кућу. Добро дошао у Холивуд!
Стегли смо један другом руку и одлучили да оснујемо филмску агенцију и варамо један другог колико год можемо и умемо.
Ако вам затребају наше услуге, ево адресе:

Вестингхаус и Кичен
Сплеткарење
13.712, Булевар сумрака
Дворишни улаз, ништа не потписујте.

*


Вратио сам се у Њујорк с узвишеном намером да негде на ивици Бродвеја представим свој сатирични комад Није фер, Голијате.
Џунгла се неумољиво затворила око мене, почели су да круже лешинари, отпочела је позоришна борба за опстанак.

*


Највећа предност коју неки комад може да има на Бродвеју или око њега, јесте само позориште. Мале неугледне дворане никад не зјапе празне. Продуценти чекају у реду да их се домогну како би доживели вртоглави успех или муњевито самоубиство, попут камиказа. У томе у Њујорку не знају за средину: или се винеш у небо или сутрадан после премијере скупљаш прње.
Наша је ситуација била потпуно случајно доста сигурна. Продуцент мог комада – назовимо га кратко Џо – већ је имао у џепу уговор о закупнини који је склопио с протестантском црквом. На основу тог службеног, готово историјског документа, слободно смо располагали позоришном салом у склопу цркве, за време од три месеца. Позорница је била прикладна а атмосфера интимна и пуританска. Пробе су се већ одвијале својим уобичајеним поузданим током.
Онда нам је једног дана ударац задало Одељење за приходе.
Споменута државна установа послала је наиме тог дана протестантској цркви допис којим је обавештава да ће убудуће, као добротворна верска организација, бити ослобођена пореза, али под условом да се не бави никаквом комерцијалном делатношћу. Допис је изазвао праву панику, не толико због пореза који би црква требало да плати већ због саме помисли да сумњичави порезници могу да дођу у ситуацију да њушкају по пословним књигама цркве, што никако није долазило у обзир.
И тако је надбискуп позвао Џоа и без много околишења га обавестио да наш узајамни уговор више не важи, да се поништава „божјом вољом”, види параграф тај и тај.
Џоу паде мрак на очи. Пао је на колена и стао да преклиње надбискупа да нас не оставља на цедилу. Изнео је, штавише, врло чврст доказ да нећемо зарадити ни цента јер ће представа ионако, попут многих других, пропасти. Чак га је позвао да дође на пробе како би се и сам у то уверио. Како је био смртно уплашен, Џо је најмио и неког вештог адвоката. Овај је пажљиво проучио уговор, али је установио да ниште не може да се учини јер Бога не можеш да тужиш суду. Џо је отишао тако далеко да је оптужио цркву за антисемитизам, а кад ни то није упалило, одлучио је да предузме последњи корак и предложио да пређе у протестантску веру, али ни то није имало успеха.
Стога смо морали наврат-нанос да пронађемо неко друго позориште.
Како се то ради? Врло једноставно. Заинтересована страна проучава у новинама најаве будућих премијера, настојећи да погоди која би од њих могла да доживи неуспех. За то постоје и локални стручњаци који ће за мало пара попут ловачких паса нањушити представу која је осуђена на пропаст. Избор наше екипе стручњака пао је на познато позориште Корона у центру града.
– Идемо да видимо – предложи Џо.
Навукли смо нечујне ципеле с гуменим ђоновима, набили шешире на очи и на мала врата се ушуњали у позориште. Осећао сам се попут лешинара који кружи ваздухом у потрази за свежом стрвином. Шта можемо, живот је такав!
На бини је ужурбано текла последња проба веселог мјузикла. Играчице су живахно трчкарале из гардеробе и у гардеробу, сценограф је дотеривао сцену, музичари су штимовали инструменте, режисер се драо већ промуклим гласом, а кореограф предузимао последње кораке на путу ка успеху. Наша група гробара стајала је у углу, окупљена око стручног пророка који је дубоко дисао.
– Не! – коначно рече склопљених очију. – Не пролази!
То је била добра вест. Ако овај мјузикл пропадне исто тако брзо као што су се ужурбано припремали извођачи, ова ће изврсна дворана одмах да припадне нама.
– Хеј, шта радите ви тамо? Кога тражите?
Продуцент представе пришао нам је закрвављених очију. Рекосмо да смо ушли грешком мислећи да је овде ноћни клуб. Умакли смо и оптрчавши зграду попели се на други спрат у канцеларију власника позоришта, који нас је, заваљен за својим писаћим столом, већ очекивао. Безвољно нас је посматрао.
– Када желите да се појавите са својом представом?
– Већ јуче – одговори Џо. – Каква је ситуација?
– Премијера овог доле је у понедељак – рече нам власник. – У уторак ујутру сала може да буде ваша.
– Да ли је то поуздано?
– Спреман сам да потпишем уговор.
– Дозволите – упадох. – Зашто морамо да чекамо до уторка ујутру? Премијера мјузикла завршиће се око пола једанаест, па бисмо већ у једанаест могли да будемо у сали.
– Не будите смешни – подругљиво ми добаци стручњак. – Па ипак претходно морају да прочитају критике.
Положили смо кауцију у случају да представа пропадне, руковали се с власником позоришта и отишли. На излазу смо још чули веселу песму надобудних певача и задовољни грохот продуцента и његове пратње.
Следили су тешки дани напетог ишчекивања. Убацили смо нашег човека у публику за време генералне пробе и он нас је обавестио да представа, мада није бог зна шта, ипак није тако катастрофална. Џо је пребледео.
– Дођавола – прогунђа. – Ако они успеју, ми смо изгубљени. Остаћемо без сале.
Предложио сам да отрујемо главног глумца непосредно пре премијере или да седнемо иза главних критичара и боцкамо их за време представе чиодама, али то су моји партнери одбили назвавши моје предлоге детињастим. Уздали су се у новине и телевизију који ниједном до сада нису изневерили просечна позоришна њушкала.
У понедељак увече, пошто је у позоришту Корона пала завеса, сјатили смо се, напетих нерава, око телевизора. Критичар на другом каналу оценио је представу доста млако, али не преоштро. На тринаестом каналу неки глупан је трабуњао како „у тој мини оперети има неке привлачне непосредности”.
Каква привлачност, каква непосредност?
Човек данас заиста више ником не може да верује!
Џо је купио Новости. Опет исто: несумњив неуспех, али ништа конкретно, ни трага убојитом отрову од којег се представа једноставно распрсне. Нервозно смо грицкали нокте. Ако тако наставе, ништа од сале. Последња нада био нам је Клајв Барнс из њујоршког Тајмса.
Џо је изашао око поноћи са зебњом у срцу. Чекали смо га у тишини, исувише покуњени да бисмо прозборили иједну реч. После петнаестак минута Џо је упао на врата попут ветра.
– Победили смо! – дахтао је ван себе од среће и махао спасоносним новинама. – Сахранио их је! Човек се у таквим ситуацијама заиста мора поуздати у господина Барнса.
Те исте вечери мјузикл је покупио своје прње, као што се и очекивало, а ми отада увелико држимо пробе на позорници Короне. Атмосфера је на висини. Пуни смо елана и великих нада. Само нам једна ствар помало квари расположење: за време проба шуња се наоколо нека тајанствена група људи. Набију се у мрачни угао, неко време шапућу, а онда се попну степеницама на други спрат, у канцеларију власника позоришта.
Шта дођавола они траже?

*


Премијера комада Није фер, Голијате завршила је око пола десет увече. Представа је била краћа за петнаестак минута јер критичари нису пљескали; пљескала је само наша клака, родбина и пријатељи. Пљескали смо потајно и ми, Голијатови духовни оци, али су критичари сви у исти мах устали и изашли чопоративно. Предводио их је, с муком навлачећи капут, Клајв Барнс из њујоршког Тајмса. Наш продуцент Џо је тврдио како га је видео да се у првом чину једном насмејао, али је Дик, режисер, сматрао да је само чачкао зубе. Било како било, Барнс је отишао исувише брзо. Седишта су зјапила празна. Џери Толмер, угледни критичар њујоршког Поста, отишао је сав зајапурен двадесет минута пре краја. Док је пролазио поред нас, Док је добио хистеричан напад.
– Одлази! – зајецао је. – Он одлази, одлази...
Што се мене тиче, и не стрепим толико. Већ сам у паузи, кад нико од нас није смео ни да се помери са седишта како не би изазвао гнев богова, одлучио да првим авионом одлетим кући и тамо затражим азил. Кажу да авионске компаније увек имају неколико слободних места за бегунце са бродвејских премијера.
Џо је најмирнији, само што никако не може да затвори лево око, па му оно у мраку трепће попут флуоресцентног дугмета. Непрестано запиткује Бернштајна, нашег представника за штампу:
– Па, шта мислиш?
– Видећемо.
Изгрлили смо се с глумцима као да попут првих хришћана улазимо у арену. За међусобну љубав и разумевање преостало нам је још само три четврт сата. Тада ће се на екранима појавити први критичари а ми ћемо потонути у пакао испуњени мржњом. Свима нам је познат реалан однос: од десет њујоршких премијера осам не дочека репризу, једна како-тако животари још неколико недеља, а једна... ако буде среће... можда...
А Џери Тејлор је отишао пре краја...
Једанаест сати увече. Седимо без речи пред телевизором у Бернштајновој соби: Џо, његова жена, Дик, ја, млади израелски композитор Менахем и седам глумаца. Спикер блебеће неке којештарије о Никсону и Вијетнаму. Помало ми смета јак шум у ушима; срца ми удара као да ће да искочи. У ствари овде сам само телесно, моја се напаћена душа код куће игра с дечицом. Једино с времена на време промрмљам неку молитву.
Једанаест и петнаест. Престали смо већ и да дишемо. Док Дик непомично лежи, коса му на залисцима полако седи. Једино Бернштајн спокојно пућка цигару (он је на сахранама попут ове, као риба у води). У руци држи спреман мали магнетофон како би после могао да цитира оно што се може цитирати. Коначно се појављује он: Стјуарт Клајн са Си-Биса.
– Оштра сатира... хумор на властити рачун... акценат на смешном...
Џо скочи са столице и поче да испушта индијанске крике. Сви пљескамо, грлимо се, скачемо по соби, Менахем лебди у трансу а ја у мислима прекидам игру с дечицом и шаљем их на спавање. Клајн нас хвали, Клајну се свиђамо, Клајн је сјајан момак.
– То је хит! – узвикује Џо. – Направили смо хит! Хит!
Пријатељски ме грли и шапуће ми на уво:
– Знам ја зашто сам вас довео овамо чак из Израела. Знам ја шта радим.
И ја њега волим. Добар неки човек. Његова жена ми предлаже да се настаним у Њујорку и да заједно отворимо трговину мешовитом робом.
У очима глумаца већ читам жељу да пређу у јеврејску веру. Ако нас још и Ен-Би-Си тако похвали, ништа их неће спречити да одјуре до најближег рабина.
Једанаест и двадесет. На екрану се појављује Едвин Њумен, нестор међу критичарским гробарима. Зажарених погледа прикованих за његову злокобну лобању, вапимо за похвалом. О боже, што више похвала са што више придева!
– Тишина! – загрме Бернштајн. – Снимам!
Њумен се служи кинеском методом мучења. Највећи део времена троши на филозофске расправе о значењу хумора у цивилизованом друштву. Убија нас полако. Развлачи реченице, знајући врло добро да седимо као хипнотисани испред телевизора и напето гутамо сваку његову реч. Ако се само намргоди, можемо одмах да скидамо представу. Њумен завршава; слушамо га више мртви него живи.
– Све у свему – садистички се наслађује Њумен и изговара свечано попут папе: – Било је то пријатно вече.
Џо пада у несвест, Дик трчи по воду али заборавља да је донесе. Чули смо суд телевизије и остали живи. Сада још треба сачекати три највећа дневна листа: Тајмс, Пост и Дејли њуз. Довољно је да се један окрене против нас, па да пропаднемо. (Мада то међусобно прећуткујемо, сви знамо да је Џери Толмер веома рано напустио представу). У соби тишина. Бернштајн настоји да успостани везу с доушницима које смо поставили у новинским уредништвима. Први се јавља шпијун из Дејли њуза. Нервозно, пригушеним гласом чита у слушалицу изванредну понављам, изванредну критику господина Штајнера, бог му дао здравља.
– Добронамерно... духовито... оштроумно... фантастично!
Џо ме привија на јуначке груди.
– Геније – дахће ми у уво. – Такав се рађа једном у сто годииа.
Ја му верујем; коначно, он је стручњак. После кратког већања са својим пријатељима, продуцент предлаже да ме усвоји. Што да не? Размислићу о томе. Дик на парчету хартије дрхтавом руком рачуна колико би могао да кошта базен у вили коју ће ускоро изградити.
Џо одлучује да купи Емпајер Стејт Билдинг и флоту танкера, па чак и да отплати неке дугове. Ја пак морам део своје зараде одмах да депонујем у Управу прихода као аванс за порез, што ми донекле квари расположење.
Петнаест минута после поноћи. Звони гелефон. Јавља се доушник из Тајмса. Дочепао се прва два ступца која је по цену живота украо са стола коректора. Пише их главом и брадом Клајв Барнс, папа међу критичарима.
Његова реч вреди више него педесеторице других.
Снимамо.
– То је згодна мала представа који се угодно гледа и побуђује симпатије...
Преживљавамо најсрећиијих пет секунди у нашем животу. Сви до једног осећамо како се пред нашим очима дешава чудо, невероватно библијско чудо. Бог нас је изабрао да владамо светом. Вероватно у нама постоји нешто што разоружава критичаре, нека радиоактивна антикритичарска тела. Моји другови већ граде климатизоване куле у ваздуху са обавезним базенима. Једино је искусни Бернштајн намргођен. Не свиђа му се реч „мала”. А зна и зашто.
Сад се дешава нешто страшно.
– Али – промрмља доушник у слушалицу пошто је истекло оних срећних пет секунди – ова представа нема стила и исувише је дугачка.
– Нема... стила... исувише дугачка...
Срце престаје да ми куца. Џо је пребледео и хвата се за главу. Те четири речи разбиле су наш славолук у парампарчад. Барнс је, истина, додао још сијасет похвала мојој хуманости и сличним стварима, али то више није „песма над песмама”, то је тек изврсна оцена, што ипак није доста да представа преживи на Бродвеју. Менахем некако чудно стење. Џоова жена је бризнула у плач, Дику су почеле да опадају седе власи. А то су тек прва два ступца у Тајмсу, и још кад човек помисли да је Џери Толмер изашао пре краја...
– Шта да радимо? – пита Џо свог шефа за штампу а глас му звучи као да долази из гроба. – Да ли да скидамо представу?
Бернштајн зури у празно. Понавља оне четири судбоносне речи пребирући језиком као да жели да им осети укус: нема стила... исувише дугачка...
– Из његове критике би могло да се извуче неколико добрих рекламних цитата – најзад одлучи. – Ево, у двадесет сомова да ће се одржати још неколико недеља!
Глумци устају и излазе тихо, без речи. Телефонирају својим агентима да им нађу нови посао. Осећам се страшно усамљен. У мислима опет грлим своју дечицу. Дик још увек пати у свом углу.
Џо зури у мене широко отвореним левим оком.
– Лепо су ми говорили – зарежа одједном.
– Рекли су ми да се не петљам са израелским писцима.
Његова жена ми даје знак да се удаљим пре него што побесни. Сав сломљен тражим спас. Менахем ми шапуће на хебрејском: – Главно је бити здрав.
– Глупи сабра{5}. Мрзим га из дна душе. Мрзим и Дика. Он такође мрзи мене. А и Бернштајна. Шеф за штампу снима крај Тајмсове критике. Дик излази из собе; не жели више ништа да чује.
– Изврсна представа – слушамо изненађени. – Талентовани глумци створили су врло пријатну атмосферу.
Ствар креће набоље. Џо устаје и скупља самог себе, разбацаног по читавој соби. Прилази ми његова жена и милује ме по коси. Сада је пола два. Боже, смилуј се! Сада све зависи од тога како ће Барнс да заврши.
– У ствари, уживао сам – закључи Барнс.
– Ма не! – крикну Џо, скочи на ноге и стаде да удара песницама по зиду. – Не!
– Шта ти је?
– Да је рекао „уживао сам у ствари...” био би то овог трена прворазредни хит.
Бернштајн такође сматра да нас ова ситна разлика може коштати богатства.
Док се ми на ивици снага копрцамо по поду, човек из специјалне доставне службе доноси нам, уз високи хонорар, коректорски отисак Поста. Нико се не усуђује да га прочита. Још нам је увек пред очима крупна појава Џерија Толмера како напушта представу.
Бернштајн нерадо узима отисак и скупљених обрва зури у критику.
Мртва тишина.
– Онда – јави се загробни глас шта каже?
– Критика је – каже Бернштајн једноставно заносна.
Пред очи нам излазе светлаци, а мени у ушима одјекује хор из Бетовенове Девете. То је човек, то је критичар, тај Џери Толмер! Они други, пигмеји, морају да седе до краја представе, али интелектуалац, његовог калибра зна већ на самом почетку шта је добра а шта не. Разумљиво је да је отишао пре краја. То је потпуно природно. Прави човек!
– Мене нос никада не вара – шапуће Џо. – Знао сам да ћеш успети.
Менахем се не помера; као да је умро или нешто слично. Мораћемо да пронађемо другог пијанисту. У ствари, нико се у соби не помера. Новинари светских агенција и радиорепортери наћи ће само наша мртва тела. Џо полако извлачи из џепа чековну књижицу и исписује чек на 6000 долара за сутрашњи тријумфални оглас. Али дубоко у себи он плаче. Да је Клајв Барнс оно „у ствари” рекао на крају реченице, Џо би сада био милионер.
Ипак, представа је преживела и играће се.
У зору ме ноге саме воде напоље. У фоајеу се окренем, погледам у огледало и стресем се од ужаса кад угледам сумануто лице како, дубоко упалим очима, буљи у мене.
Можда је мали Голијат и добио битку, али његов тата више никада неће бити онај стари.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kita boli more

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:49 am






ОПУСТИТЕ СЕ!

Родољубиво поглавље у којем је писац, без икакве намере да вређа земље које је посетио, болестан од чежње за домаћим поднебљем. – Опуштање води у пакао. – Куповином поклона проширујемо властиту гардеробу. – Крај путописа, последњег из ауторовог пера, јер, после овог, више ни једна земља која држи до себе, неће хтети да изда писцу улазну визу.


Једног лепог, климатизованог јутра, закључили смо како је дошло време да кренемо кући. Изврсно смо се провели, упознали Стари и Нови свет, срели многе занимљиве Израелце, посетили већину израелских иностраних представништава и присуствовали изванредно успелом концерту Израелске филхаромије на њеном гостовању по Сједињеним Државама. Стога и није чудо што смо, после толиких сусрета с Изреалцима, почели да чезнемо за домом. На нашем путовању видели смо толико предивних предела, од недокучивих алпских врхова до бескрајних прерија Дивљег запада, најсавременијих ауто-путева и баснословног историјског блага да смо се, супротно свакој логици, ужелели мале земље на рубу Азије, по много чему оригиналне. Чезнули смо за узаним кривудавим друмовима, начичканим с обе стране аутостоперима који у рукама држе натписе на којима с једне стране пише Јерусалим а с друге Цркни, што можете да прочитате тек када пројурите поред њих. Чезнули смо за плажом у Тел Авиву на којој Израелци крајем августа, док још влада паклена врућина, престају да се купају јер је у то доба у Пољској већ хладно. Чезнули смо за биоскопима у Тел Авиву, у којима сами самцати стојите пред благајном а неки вас потпуни незнанац пљесне по рамену и каже:
– Купите успут карту и за мене. Ништа ми није мрскије него да стојим у реду...
Кући! Кући!
Наједном су нам постале стране све те високо развијене земље у којима експресна писма стижу пре обичних, где сатови на станицама показују тачно време, где лифтови возе све до последњег спрата и где свака шибица пали. Хтели смо да нас опет превари сат на станици и да побеснимо на поштара који нам није уручио препоручено писмо јер се тог дана већ доста находао. Желели смо да доспемо у земљу која има атомске централе а на телефонски прикључак морате да чекате годинама, и где вам уз лифт одмах испоруче и таблу на којој пише Не ради. Коначно, хтели смо поново да доживимо праву домаћу атмосферу кад вас, на пример, неко насред сунцем обасјане Соломонове улице тресне у леђа, ви се окренете и угледате потпуно непознатог човека који почиње да вам се извињава.
– Извините, заменио сам вас с неким другим.
– Па кад бих и био тај други – успротивите се ви – зар баш морате да ударите човека у леђа?
– Чујте ви, није ваша брига кога ја ударам!
О, кући, кући!
Наша неодољива чежња за кућом вероватно нам се оцртавала и на лицима јер ме је теча Хари повукао на страну и почео утешним гласом:
– Знам да бројите дане до одласка, па вас то, природно, чини нервозним. Зашто не поступите попут нас? Ми, Американци, видиш, имамо велико искуство у свакодневној борби против те напасти нашег столећа – против нервозе. Опустите се – то је наша девиза! Не исплати се ни због чега разбијати себи главу. Не будите нервозни! Опустите се! Смејте се! Веселите се! Опустите се!
Рекавши то, теча Хари се испружи на каучу и заклопи очи.
– Сада, видиш, опуштам живце – објашњавао је. – Потпуно сам слободан... смирен... не мислим ни на шта... заборавио сам на све... нема ничег... лебдим... опуштен... О, боже... зар је већ пола један? Чека ме адвокат! Небеса...
Теча Хари скочи с кауча и истрча на ужарени асфалт.
Легао сам на његово место и, настојећи да следим његов савет, свим силама сам се трудио да се опустим, да не бринем, да се не нервирам, да једноставно заборавим на све, да се ослободим свега, свега, да више не мислим на повратак кући, на наших девет кофера, кључеве које смо већ одавно негде затурили, на наш стан у Тел Авиву у којем сада већ сигурно има метар воде јер смо заборавили да заврнемо славине, и хоћемо ли уопште икада стићи кући јер ће се авион, по обичају, срушити, на пасоше које већ неколико дана не можемо да пронађемо, на телеграм који је већ одавно требало послати... на... на...
Сав очајан лежао сам склупчан на каучу и дрхтао целим телом. Од саме помисли да се ама баш сваки Американац може опустити кад год му се прохте, а мени то никако не полази за руком, дошло ми је да полудим. Тетка Труди, која ме је затекла у том стању, бризнула је у хистерични плач и позвала лекара. Објаснио сам му како сам последњих дана толико нервно исцрпљен да сам на ивици нервног слома.
– Ви сте типичан пример ове наше неуротичне генерације – рече ми лекар. Исувише сте нервозни и напети, па не можете да се опустите! Ја ћу вас сада упознати с великом психолошком истином коју смо ми Американци својевремено открили: нема користи од тога ако је човек нервозан и напет! Престаните да се нервирате и почните да живите! Не мислите на то, како не можете да се опустите – и већ сте опуштени! Одморите се! Ослободите се! Насмејте се! Будите срећни! Опустите се!
Лекар на брзину прогута две зелене пилуле и оде. Покушао сам да се приберем и рекох сам себи:
– Какав си ти то мамлаз кад не умеш да се опустиш? Опусти се, опусти се, проклет био...
Увече су ме одвели у болницу. Професор је одмах установио да сам забринут, разочаран и сав у грчу.
– Опустите се – говорио ми је баршунастим гласом. – Сад је све у реду. Будите мирни, слободни и срећни! Опустите се! Оног тренутка кад престанете да будете забринути и несрећни, аутоматски ћете постати безбрижни и срећни. Опустите се!
Како сам у међувремену постао већ помало алергичан на израз „опустите се”, то бих се, чим бих га чуо, згрчио целим телом и осетио неодољиву жељу да закукуричем као певац. Професор је моје понашање схватио као личну увреду, с гнушањем прекинуо преглед, добио нервни напад и покушао да ме задави. Срећом, дотрчале су сестре и на брзину му убризгале инјекцију морфијума.
Око поноћи сам био већ толико избезумљен да сам попио повећу дозу пилула за спавање, од којих ми је одмах пао мрак на очи. Пробудио сам се у сумпорној пари око које је горела ватра. Нека рогата сподоба дохвати ме вилама и баци у казан.
Извините – упитах – где сам то ја?
– У паклу – одговори Мефисто. – Опусти се!

*


Не знам због чега, али повратак кући је увек незанимљив. Срдачно смо се опростили од рођака, Кипу слободе стегли слободну леву руку, резервисали два добра места у авиону, тик до пилота, платили вишак тежине за наших десет похабаних кофера, прелетели Атлантик и спустили се у Ђенови.

*


Читав дан смо провели у том великом лучком граду. Све је текло по плану, и увече смо лежали у креветима хотела удаљеног само стотинак корака од нашег брода, кад се најбоља супруга на свету усред ноћи усправи у кревету и пребледевши рече:
– Побогу, заборавили смо поклоне!
– Хајде, молим те – промрмљах у полусну. – Као да је то нешто страшно! Немој да се нервираш.
Она је, међутим, почела да шета по соби и кршећи руке јадиковала:
– Не говори глупости, човече! После овако дугог путовања сваки рођак и сваки познаник очекује да му донесеш неку вредну ситницу.
– Чудно – одговорих – сви моји рођаци и познаници путују широм света али се не сећам да ми је ико од њих било шта донео.
– То није истина! Зар ти тетка Илка није из Данске донела онај лепи зелени пуловер којим стално переш кола? Осим тога, ако други не знају за ред, то не значи да и ми морамо да будемо налик на њих.
– А, молим те, зашто не бисмо били налик на њих? Зашто?
Најбоља супруга на свету седе на ивицу кревета и састави први пробни списак оних којима треба донети поклон.
Феликс Зелиг, тетка Илка, сова Липшиц, министар финансија, Ребека, млекаџија, Јоселе, Баеба Ротшилд, бивши продавац лимуна Спроцек, Кати Голдфингер, Шрагеле, браћа Гросман, Шултхајс, мој пријатељ Курт, Подманицки, Чарлс, Марија Луиза, професор Шлезвиг-Холштајн, Зиглерови, Палтеил бен Саиш. На срећу Шулцбаум је био у Њујорку.
– Али како да то обавимо за један дан? – упорно је јадиковала моја жена. Како све то да обавимо за само један дан?
Почео сам да проверавам листу. Одмах сам без оклевања прецртао Кати Голдфингер, женину најбољу школску другарицу, коју није видела од матуре. Затим су на ред дошли Зиглерови, који живе у неком забаченом кибуцу и по свему судећи немају појма о нашем путовању. Жена се борила као лавица за свако име са списка, преклињући да сваком купимо поклон јер ћемо иначе навући на себе толико непријатеља да ћемо морати да се иселимо из земље. Једини за кога је пристала да га отпишемо био је Палтиел бен Саиш, и признала да нема појма ко је то и како је доспео на списак.
Требало је још одлучити шта да се купи том големом, похлепном мноштву?
– Сваком морамо да купимо неки посебан поклон – одлучи састављачица листе – нешто за шта смо уверени да то нема. Затим мора да се види да је из иностранства и мора да делује скупље него што јесте.
– У праву си – рекох – или оригинално или ништа.
– Добро, шта онда да купимо?
Узели смо списак и почели да разматрамо сваког понаособ. Знали смо, на пример, да је Феликс Зелиг једноставно луд за спортом и да не пропушта ни једну фудбалску утакмицу. Дакле, долазе у обзир: тениски рекет (12.000 лира), кајак (104.000 лира), тегови (21.000-62000 лира), пуловер (520 лира).
Дуго смо размишљали шта би највише одговарало његовом карактеру.
– Ја сам за пуловер – одлучих коначно. – То је практична ствар која је увек потребна човеку. Кад се озноји од навијања за свој тим, биће добро да уз себе има пуловер...
– Не желим да будем ускогруд када је реч о животу мог пријатеља.
– Добро... за почетак је доста... остало ћемо сутра... кад кренемо у куповину...
Последње речи моја жена је изговорила већ у полусну, а и ја сам је слушао тек с пола уха.
Већ рано изјутра кренули смо у куповину. Ушли смо у прву робну кућу и за 490 лира купили комшији предиван жути спортски пуловер од чистог памука, оригинални италијански Santi Frutti. Цену смо, наравно, скинули, као што је ред.
– С њим смо дакле завршили – рече жена и на списку прецрта Зелига. – Али шта ћемо с тетка Илком кад смо већ толико потрошили за њега?
Тај проблем смо одложили за касније. Нашој кућној помоћници Ребеки, која воли јарке боје, купили смо згодан шарени пуловер за 450 лира. Затим је дошао на ред Липшиц. Чиме би у туробни живот ове усамљене сове могли да унесемо мало светла и топлине? Да му купимо швајцарски сат? Радио? Фотоапарат? Дуго смо размишљали и меркали шта би му од свега тога највише одговарало. Сасвим неочекивано, само од себе, искрсло је једно једино решење.
– Можда он све то већ има, али један пуловер никада није на одмет.
Купили смо му црни пуловер, с дугим рукавима, за 580 лира (колико ће нам још остати за тетка Илку?). Успут смо нашли згодан пуловер без рукава за Чарлса који обожава свог пса, па ће се вероватно томе обрадовати. Јоселе, страсни филателиста, задао нам је много мука, али се пред излогом једне продавнице проблем решио сам од себе. Плава боја пуловера савршено ће му пристајати.
Мало-помало и прешли смо читав списак. Случај је хтео да смо увек изнова открили како свакоме од њих највише одговара пуловер. Једино смо код браће Гросман били за тренутак у недоумици, али смо на крају одлучили да им, с обзиром да су отприлике исто грађени, купимо само један, који они после могу наизменично да носе. Срећом нисмо имали проблема с новцем јер смо од Градског фонда за дародавце позајмили 50 долара, па смо купили и два нова кофера како бисмо имали где да спакујемо поклоне.
Лакнуло нам је кад смо све то обавили. Добро расположени кренусмо с товаром ка броду.
Одједном, истовремено с бродском сиреном, моја жена панично крикну и ухвати се за главу.
– Страшно! Потпуно смо заборавили на тетка Илку!
Док је бродска сирена и даље урлала, отрчали смо, што смо брже могли, у најближу робну кућу и на наш ужас – нашли празне полице. Сви пуловери били су распродати.
– Знате, данас два брода плове за Израел – објашњавала нам је продавачица – али могу да вам понудим врло леп мали сеизмограф. Многи туристи то купују.
Сеизмограф за тетка Илку? Шта да ради с њим? Бродска сирена огласила се по други пут. Умукни већ једном!
– Не долази у обзир – процеди моја жена кроз зубе: – Још ће помислити да јој се ругамо што хрче.
На брод смо стигли у последњем тренутку и осталим поклонима додали и ружичасти пуловер који смо скинули с продавачице.
Остатак приче није уопште драматичан. На броду смо из пуке досаде испробали све пуловере и утврдили да нам савршено пристају. Неколико дана нисмо о томе проговорили ни речи. Тек два сата пре него што је брод пристао у Хаифи, моја жена примети:
– У ствари, кад боље размислим, не видим зашто бисмо сваком од тих готована које познајемо, морали да донесемо поклон. Где то пише?
– Потпуно си у праву, драга – сложио сам се с њом – али у том случају не треба ником ништа да дамо да нам остали не замере...
Тако нико није добио ништа. Нека нас оговарају ако им се то свиђа! Баш нас брига! Оних двадесет пуловера, хвала богу, добро ће нам доћи. Искрено речено, било је крајње време да обновимо гардеробу.
Тако смо, стојећи на палуби, ја у Јоселовом плавом пуловеру с високом крагном, а најбоља супруга на свету у ружичастом пуловеру тетка Илке, угледали беле кућерке Хаифе. Панорама нам је била добро позната, али и толико налик на милионе таквих веома обичних панорама широм пространог света. Само што је ово била наша домаћа лука, улаз у нашу домовину. И повратак кући.
Бродска сирена је поново снажно заурлала, али смо сада добро разумели њен звук.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kita boli more

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:49 am



{1} Пет стотина!

{2} Конобар!... Котлет!

{3} Господине!

{4} Конобар! Рачун!

{5} Јеврејин рођен у Израелу.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kita boli more

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu