Lisac u kokošinjcu

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Ići dole

Lisac u kokošinjcu

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 10:53 am

First topic message reminder :



Duhovita i jetka satira na političke i društvene prilike u autorovoj domovini, mada se radnja romana zbiva u jednom zabačenom selu na rubu pustinje.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Lisac u kokošinjcu

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 11:04 am






PERSONA NON GRATA

„Драга Геула,
шаљем ти ово писмо у тајности, по оданом Тнувином шоферу зато што не желим да његов строго поверљиви садржај доспе у јавност. У почетку сам помишљао да се вратим кући камионом, али касније сам одлучио да не стављам на коцку своје здравље које ионако није нарочито, преузимајући неке непотребне ризике. Зато бих хтео да те замолим да ми одмах пошаљеш кола, како бих се вратио кући.
Овог пута нема места никаквим сумњама. Нећу ни под којим условима да изменим своју чврсту одлуку и нећеш морати да предузимаш онакве детињасте кораке да ме вратиш кући. Прекинуо сам све везе с људима овде, чак сам престао и да чувам стоку. Управо сам прошао кроз тешку душевну кризу која је оставила печат на мом споменутом здравственом стању. Данас сам опет приморан да гутам гомиле којекаквих таблета за спавање. Дубоко сам разочаран особом која је годинама расла уз мене и све време злоупотребљавала моју наивност. Та рана на мојој души није још зарасла па тренутно не могу да ти поднесем детаљан извештај о тој болној афери. Желио бих, међутим, да ти опишем, укратко, разочарање друге врсте које сам доживео у Кимелским Врелима. Надам се, Геула, да ће ти ове појединостн помоћи да схватиш неподношљиву ситуацију у којој сам се нашао свим својим бићем.
Пре отприлике две недеље нашао сам на кревету непотписано писамце. Садржавало је само једио питање нашкрабано изузетно примитивним словима: „Зашто брица уместо месне канцеларије гради штагаљ?“ У то време већ сам се повукао из сеоских послова, али сам био присиљен да размотрим импликације тог анонимног писма, јер сам и сам приметио да су последњих месеци у село стигле велике количине грађевинског материјала а да на градилишту месне канцеларије нема никакве активности – ту су још стајала само четири бетонска стуба. Па и на месту будућег дома културе могао се видети само на брзину постављен натпис: „Овде ће бити подигнут сеоски дворац културе у знак сећања на покојног Амица Дулникера“. (Тако је написано на мој лични захтев. Написали су „у знак сећања на покојног“ јер сам, кад сам својевремено покренуо тај пројект, обавестио чланове Савета да сам огорчени противник варварског обичаја да се установама дају имена живих особа.) И док су се јавни радови одвијалн тако срамно спорим темпом, господин Хасидов, привремени градоначелник, саградио је себи предиван нов штагаљ од ливеног бетона, што је свакако дало материјал за размишљање.
Све то заједно навело ме је да анонимно писмо доставим Савету на даљи поступак, али делегати су на изнете оптужбе реаговали крајње резервисано, објашњавајући то чињеницом да пријава није потписана. Јавности је познат мој бескомпромисно негативан став према анонимним писмима (кад будеш имала времена, драга, потражи трећу књигу стенографских записа с Конгреса управних одбора 1953. године, где ћеш – иза дуге и досадне тираде Шимшона Гроидиса – пронаћи мој говор на ту тему, мислим од стр. 420. до 500). Ипак сам овог пута тврдоглаво инсистирао да се ствар размотри и, без обзира на недостатак потписа, тражио од Хасидова да објасни од чијег је материјала саградио штагаљ. Господин Хасидов је одговорио да није спреман да одговори на то питање све док не сазна ко је писао писмо.
То је, с одређеног гледишта, изгледало оправдано па сам одмах позвао шефа полиције у салу Савета и дао му налог да уз помоћ свог пса Сотоне покрене истрагу. Истовремено сам му ставио до знања како претпостављам да се аутор писма креће у круговима блиским Савету и да је пријава у првом реду ствар личне освете. Сотона је помирисао анонимно писмо, спустио њушку до земље и сместа кренуо уз степениште. На моје велико изненађење, Сотона је ушао право у моју собу. Неколико минута касније мој собни друг, полицајац Миша, вратио се са својим псом и обавестио ме да је Сотона без оклевања зарио њушку у кревет свог господара.
Тако се открило да је писмо написао сам полицајац. Миша је после тога саставио записник о унакрсном испитивању у складу с прописима и са задовољством, због њиховог необичног карактера, овде цитирам неколико редова из тог документа:

Ја: Зашто сам написао то писмо?
Оптужени: Зато што ме хвата мука кад видим како се поткрадају сеоски фондови.
Ја: Могу ли да докажем да је брица украо цемент?
Оптужени: Какво је сад то питање? Кад бих могао да докажем, потписао бих писмо.
Ја: Јесам ли написао писмо из личне освете или из неког сличног разлога?
Оптужени: То питање не разумем.
Ја: Не разумем ни ја.

Пошто је објављен тај необични записник, поново сам се обратио господину Хасидову, базирајући свој захтев на његовом обећању да ће разјаснити случај чим клеветник буде идентификован. Градоначелник је, међутим, одбио да одговори на питање тврдећи да се не ради о клевети, јер је полицајац душевно поремећена особа и говори сам са собом. Лично, био сам спреман да се сагласим с њим да шеф полиције показује знаке забрињавајуће душевне заосталости, али сам у исто време настојао да укажем делегатима на важност чистих руку у јавном животу нашег доба. Кад сам завршио, петочлана истражна комисија обновила је рад и у принципу прихватила мој предлог. Предлог се састојао у томе да се нека неутрална особа из села постави на положај финансијског контролора Савета, на пример Херман Шпигел, који је остављао утисак строгости и непристрасности. Неколико дана касније документи о „афери Хасидов“ предати су ветеринару. Пошто је примио дужност, контролор је на седници Савета службено обећао да неће жалити снаге да открије праву истину. Кад је изговорио горње обећање, чланови Савета поздравили су га срдачним аплаузом н сви су редом, укључујући и господина Хасидова, пришли контролору да му стегну руку.
Не сећам се добро, Геула, да ли сам те упознао с ветеринаром за време твог кратког боравка у селу. Господин Шпигел је педантан човек пореклом из Западне Немачке, и он је сместа напрегнуо све своје ограничене способности како би што пре решио тајну. Од самог почетка био је, међутим, ометан у раду јер градоначелник из очигледних разлога није показивао много воље да с њим сарађује.
Ево преписа једног дела Извештаја бр. 1 који је у вези с тим припремио финансијски контролор:

Питање: Господине Хасидове, зашто је изградња ваше канцеларије завршена подизањем четири угаона стуба?
Одговор: Зато што је потрошен набављени Грађевински материјал.
Питање: А зашто је потрошен, Господине Хасидов?
Одговор: Није га било довољно.
Питање: Где сте набавили цемент за изградњу штагља, Господине Хасидове?
Одговор: Имао сам га.
Питање: А откуд вам, Господине Хасидове?
Одговор: Добро ми је познато кога интересује то питање.
Питање: Господине Хасидове, како објашњавате чињеницу да је с једне стране цемент за изградњу месне канцеларије нестао, док сте ви, с друге стране, саградили штагаљ од материјала чије порекло не желите да откријете?
Одговор: Нећу да дам такав адут обућару пре избора за Градоначелника, то вам могу обећати.

И тако даље, на пуних девет страна, док господин Хасидов није коначно попустио и изнео детаљно сведочанство које је осветлило догађаје у целини:

„Једне ноћи сам заспао,“ почиње изјава привременог градоначелника, „и у поноћ ми се изненада јавио у сну један стари патуљак с турбаном на глави, риђе дуге браде и с очима као жеравице. Зазвонио је три пута стакленим звонцем и рекао ми:
’Залмане Хасидове, Залмане Хасидове, пођи једне мрачне ноћи без месечине, у време кад се јаве први петлови на раскрсницу испред села где стоје три јаблана и копај испод корена средњег стабла. Пола метра испод земље,’ наставио је стари патуљак, ’наћи ћеш кутију пуну новца. Узми тај новац и сагради штагаљ у славу читавог села. ’Тако је рекао патуљак, а ја нисам знао што да му одговорим. ’Господине,’ упитао сам га, ’зашто поклањате то благо управо мени?’ а стари патуљак ми је одговорио:
’Зато што си Градоначелник!’ На то је поново зазвонио и нестао. Кад сам се ујутро пробудио, нисам веровао да би тај сан могао да буде истина, али ме савладала радозналост па сам једне ноћи без месечине, кад су се јавили први петлови, отишао до три јаблана и под средњим стаблом заиста нашао благо. Узео сам га и извршио наредбу старог патуљка, то јест саградио штагаљ.“

Питање: Можете ли то да поткрепите неким опипљивим доказима, Господине Хасидове?
Одговор: Наравно. Свако може да дође и види штагаљ који сам подигао.

Е па, Геула драга, као што и сама можеш да видиш, изјави господина Хасидова у вези с пореклом његовог капитала могло би се веровати кад не би било оног детаља о звоњави, који ме је зачудио. Нисам могао да откријем никакав повод ни разлог зашто би стари патуљак то радио. Ипак, успркос свему, могли смо да пређемо с „афере Хасидов“ на свакодневне послове да није било будности господина Шпигела коју овде наводим у похвалном смислу.
Изјава господина Хасидова није у потпуности задовољила контролора, па је одлучио да је провери. Једне одговарајуће ноћи устао је кад су запевали први петли и отишао на раскрсницу – где је нашао само два јаблана! На тај начин биле су коначно побијене и одбачене све градоначелникове тврдње. Сам се одао зато што је немогуће одредити које је од два стабла средње.
Контролор је задржао своје откриће у апсолутној тајности и наставио истрагу, мада с нешто измењеном тактиком. Једне посебно спарне ноћи, кад сам сишао у башту да по обичају удахнем мало свежег ваздуха у колиби са кровом покривеним сламом, изненада смо угледали неку тамну прилику како се прикрада брицином прозору и наслања уво на прозорски капак.
Укратко: сутрадан сам сазвао ванредну седницу Савета на хитан захтев контролора, а од оног што нам је Херман Шпигел открио, драга моја супруго, дигла би ти се коса на глави. Контролор се, како је сам рекао, послужио те ноћи отвореним увом и тако чуо део разговора између господина Хасидова и његове супруге, у коме је госпођа Хасидов пребацивала мужу што није Миши полицајцу понудио џак цемента. По њеном мишљењу, један џак цемента више не значи богзна шта, кад је већ дао три џака обућару, а месару, крчмару и кројачу по једну. Тај цемент би с друге стране зачепио уста полицајцу и ствар се не би разбуктала у овакву аферу.
После контролорових непобитних доказа, у сали Савета завладала је мучна тишина. Коначно је устао господин Хасидов и оштро напао господина Шпигела. „То је шпијунирање!“ викао је привремени градоначелник. „То је најниже што човек може да учини, да прислушкује испред затвореног прозора!“ Сеоски месар одмах се сагласио с господином Хасидовом, наглашавајући да је „коришћење отвореног ува“ један од најтежих грехова. То је нека врста „крађе душе“, за шта је рабински суд више пута изрекао тешке казне.
Ситуација је постала крајње деликатна. Контролор је једва стизао да се одбрани од оптужби којима су га засипали са свих страна, па се његова одбрана коначно свела на понављање једне те исте реченице: „У реду, мој поступак је сраман, али господин је ипак украо цемент!“ Његове речи губиле су се, међутим, у општој галами. Брицина супруга, госпођа Хасидов, није могла да обузда бес и питала је какве везе има Херман Шпигел са сеоским цементом, и зашто он овде гњави Савет личним стварима. „Лане су ми угинуле три краве, праве лепотице, због твог погрешног лечења!“ викао је обућар, већ у стању потпуне хистерије. „Зашто не говориш о томе, Шпигел?«
Тако су чланови Савета непрестано нападали Шпигела који је, како су тврдили, изиграо њихово поверење и злоупотребио свој положај да свесно подрива углед Савета. Шпигел је покушао да се брани подсећајући их како су од њега тражили да открије истину о „афери Хасидов“, али сви његови напори остали су узалудни тако да је на крају био присиљен да поражен напусти салу. Сместа је сазвана Истражна комисија која је на лицу места опозвала ветеринарево постављење, а онда је поверила свом члану Оферу Кишу да настави истрагу.
Досад си, Геула, сигурно већ и сама оценила у каквој се тешкој ситуацији налазим као председавајући Привременог савета. С једне стране, ја у потпуности разумем расположење делегата – интриге су, без обзира на околности, увек одвратне. Али, с друге стране, ја сам познат по свом чврстом становишту у свему што се односи на чисте руке у данашње време. Зато сам устао и осудио понашање чланова Савета према човеку који је једноставно урадио оно што му је била дужност. Објаснио сам члановима Савета да од народне имовине не смеју да отуђе ни калем конца, ни пертлу за ципеле и, посебно, да је спорно дело било апсолутно непотребно. Могли смо легално да финансирамо набавку одређене количине цемента и другог грађевинског материјала за потребе градоначелника и осталих чланова Савета у форми аконтације за њихове будуће пензије или на неки други начин. Било како било – то сам рекао сасвим јасно – један функционар не сме да се упушта у послове који могу да нанесу штету његовом угледу у јавности.
Замисли, драга моја Геула, да је у том тренутку брица – тај кривац за читав скандал – устао и дрско ме прекинуо. „С каквим се правом ви, господине инжењеру, мешате у унутрашње ствари Савета, и ко вас је уопште позвао да присуствујеге затвореним седницама?“ Као да то није довољно, и обућар ме је грубо увредио. „Постоји граница до које је гост добродошао,“ рекао је и додао да више нису деца, да им више није потребан учитељ, и тако даље.
Како су се и остали чланови Савета придружили овој двојици дрзника, који узгред буди речено нису без моје помоћи у стању да мрдну прстом, устао сам и загрмео:
„Тешко селу које овако поступа с Амицом Дулникером!“ После тога сам, усправан и поносит, напустио седницу и отишао право у кревет.
Сад ти је сигурно сасвим јасно, Геула, зашто је неопходно потребно да се што пре извучем из ове смрдљиве рупе. Осим тога, пале су прве кише и напољу је изненада постало веома хладио. Седим затворен у соби са својим мислима, јер сам се одвојио од прљаве стварности и гледам на ствари овог света као на таштину над таштинама. Au revoir, најдража моја, чекам те.
Твој нестрпљиви

Амиц Дулникер


П.С. Поведи са собом репортере.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Lisac u kokošinjcu

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 11:04 am





КОНСОЛИДАЦИЈА СНАГА

Дулникер је залепио коверту, написао на њој своју кућну адресу и предао је свом поузданом пријатељу, возачу Тнуве, с изричитим захтевом да је што пре преда госпођи Дулникер. Било је очигледно да је шофер добро упознат са свим појединостима „деликатне ситуације“.
– Поуздајте се у мене, господине инжењеру – рекао је државнику стављајући писмо у новчаник. После тога је отишао до брице и предао му писмо изражавајући наду да ће га они, брица и његова супруга са занимањем прочитати. Оправдавајући, бар делом, шоферов поступак, треба рећи да он то никако – не дај Боже! – није урадио из неке неосноване кивности. Једноставно је настојао да тим пријатељским гестом учврсти своје пословне везе с градоначелником, јер је овај у последње време састављао поруџбине за робу искључиво по властитом нахођењу.
Господин Хасидов и његова супруга одмах су отворили коверту.
– Видиш, Залмане – рекла је суморно госпођа Хасидов кад је прочитала писмо – ето шта значи бити добар! Инжењер се изванредно забавља у овом селу, једе и пије као нилски коњ, а сад нас блати и жели што пре да побегне. Кажем ти, Залмане, вас политичаре требало би све пребити.
Брица је узео шибицу и помало расејано спалио писмо. Залман Хасидов био је у последње време врло нервозан. Терет вође тешко му је притискао плећа и изазивао повремено необично треперење у желуцу које му је остављало кисео укус у устима. Био је стална мета интрига. До ушију су му стизале којекакве гласине о штагљу, о сеоском цементу и ветеринару који је наводно био његов ортак у крађи, и друге сличне приче настале ко зна где и како. У јавности се осећала нека пасивна опозиција према свим мерама Савета. „Ко је, у ствари, изабрао то руководство?“ питали су се сељаци. „Како се одједном десило да нам ти људи наређују, а ми их слушамо. Зашто?“
Осим тога, сељаци су проводнли дан за даном, сат за сатом, под дрвећем на улици испред брициног новог штагља не одвајајући погледе од прозора с капцима иза којих се одвијала дневна седница Савета. „До ђавола“, питали су се сељаци, „колико дуго могу да седе не радећи ништа док поља кима пропадају, срамно запуштена?“
Чланови Савета били су осетљиви на критику, али то их не би много забрињавало кад не би било избора који су се приближавали, до којих је остало још само три недеље. Свесни тога, предложили су на једној седници да Савет покрене неку корисну акцију, нешто што ће мештане учинити срећним и учврстити популарност сеоског руководства.
– Господине неговатељу – обратили су се делегатн новом председавајућем који је заменио инжењера – шта би требало предузети у оваквом случају?
– Опште је правило да то буде нека социјална мера.
– Како то социјална? – упитали су представници народа. – Шта то значи?
– То је програм у духу љуби-ближњега-свога-као-самог-себе – објаснио им је Зев с великим задовољством. – Ту спадају разне бенефиције као што су бесплатна здравствена заштита, бесплатно школовање, масовне посете музејима и сличне акције о државном трошку.
– Не вреди – изнео је своје мишљење брица. – Кад не бисмо морали да плаћамо ветеринару, сви бисмо се поразбољевали.
– С друге стране, бесплатно школовање већ имамо – јавио се месар. – Оно што добијам од родитеља тешко се може назвати новцем.
– А посете музејима о трошку Савета не би их одушевили јер ми и не знамо шта је музеј – изразио је своје мишљење обућар. – Ја, међутим, имам једну идеју. Деца су нам дража од свега другог па нека Савет преда неки већи поклон или новчани износ деди сваког новорођеног детета.
– То би се односило на врло узак круг људи – одговорио је Елифаз. – Господине неговатељу, ви сте из града, шта тамо раде за децу пре месних избора?
– Дају сваком детету бесплатну чашу млека, али то важи за град где нема довољно млека, а не за село.
– Напротив – одушевили су се делегати – то је најбоља страна целе акције. Овде неће бити никакав проблем да се набави млеко за децу јер сваки сељак има бар једну краву.
Чланови Савета честитали су један другом и пожурили да нагласе како „овај дан представља прекретницу у животу села“. Само је обућар одмах ставио примедбу:
– Само тренутак, другови, откуд нам новац да купимо млеко које ћемо да делимо?
– Зар је то неки проблем? – зачудио се брица. – У селу, колико ја знам, живи ништа мање него дванаест мештана који би могли да поседују трокрилни орман.
– Само једанаест – исправио га је Офер Киш и обавестио Савет о томе како је један од „трокрилаша“ у тајности распродао остатак своје имовине, и како већ пуна два дана нико није видео ни њега ни његову жену. Крију се – према неким гласинама – у једној пећини у планинама. Ствар још није рашчишћена, али инспектор је сам извукао одређене закључке и одмах повећао пореске обавезе преосталих „трокрилаша“ за једну дванаестину.
– Али, господо – јавио се председавајући – где пише да морамо да осигурамо новац за финансирање пројекта? Захтевајмо да сваки сељак испоручи Савету по једну чашу млека дневно за сеоску децу.
– Одлично! – одушевио се Елифаз Херманович. – Ја, узгред, предлажем да затражимо по две чаше, како би се покрило оно што ће се просути.
– Само још нешто – додао је Зев. – Нема никаквог смисла приморавати све сељаке да дају млеко. Предлажем да то затражимо само од оних који имају малу децу.
И тако је убрзо после тога започело пописивање мале деце у оквиру припрема за пројекат „Бесплатна чаша млека за свако дете“. Истовремено, мештани који су имали миого мале деце добили су писмену наредбу од секретаријата Савета да сваког јутра испоруче месару у његову кућу по две чаше свежег млека. Јаков Сфараде ће се са своје стране побринути да једанаест курира месног Савета рано устану и на послужавницима разнесу млеко у чашама по кућама тако да свако дете добије своју чашу млека...
– Видиш, пиле моје – рекао је нови председавајући својој нежној женици, тресући се од необузданог смеха – то је иачин да се глупим масама наметне социјални напредак.
– Циничан си, као и увек – пребацила му је Двора. – Свему се само ругаш.
– А што друго очекујеш да овде радим? – рекао је секретар нагло се уозбиљивши. Затим се с туробним уздахом испружио на кревету као лав у кавезу страног зоолошког врта.
Пројекат о бесплатном млеку изазвао је само спорадичне сукобе између неколицине бунтовника и полицијских снага, укључујући пса Сотону. Ти инциденти нису прерасли у општу побуну зато што мештани – ако занемаримо споменути пројекат – нису имали никакав разлог да се жале. Напротив, изгледало је да је за Кимелска Врела наступило право златно доба.
Златно доба инаугурисао је, у ствари, Јаков Сфараде, који је једног лепог дана одбио да прими надокнаду за клање пилића, јер, како је рекао, он, човек који живи у страху Божјем, не може да узима новац од Јевреја који гласају за њега на изборима. На основу тих речи људи су закључили да ће, по свему судећи, гласати за месара. Нешто касније кројач је привремено укинуо наплату месног пореза; уместо тога, бесплатно је играо на приватним прославама, па и онда кад никакве прославе није било. Сви су, међутим, били сигурни да се месар и кројач заносе лажним надама, јер ће се, што се положаја градоначелника тиче, битка водити између двојице дивова – брице и обућара.
Гуревичев положај је у то време био, једноставно речено, незавидан. Пошто је Хасидов почео да испраћа своје тек подшишане муштерије милозвучном фразом: „О финансијској страни разговараћемо касније!“ у обућареву радњу почела је да стиже права бујица ципела, управо страховита поплава изношене и непоправљиво поцепане обуће из читавог села. Али обућар се већ био посветио новом пројекту који је потресао брицин табор као неочекиван потрес. Цемах Гуревич је од остатака коже сашио велику лопту. На лопти је било исписано белим словима: „Од обућара његовим младим присталицама“ („Ако је то његова идеја, онда сам ја крема за бријање!“ прокоментарисао је ствар Хасидов, позеленевши од муке.) Лепа, помало овална лопта предата је младим „присталицама“ који су тако добили прилику да усавршавају своју фудбалску вештину на погодном терену у близини земљаног насипа.
Ток догађаја утицао је на приватне животе мештана. Довољно је ако споменемо да је временом чувар складишта систематски испекао и појео све голубове писмоноше, јер је Тнувин камион сад долазио много чешће, готово по сталном реду вожње. Возачева зарада од достављања робе у Кимелска Врела премашила је износ прописан од синдиката, упркос чињеници што је био ожењен и имао дуг радни стаж. Шофер је возикао чланове Привременог савета, чак је и прокријумчарио „трокрилаша“ број 12 и његову породицу до њиховог непознатог одредишта. Лавовски део његових прихода потицао је ипак од појединачних поруџбина које су му саопштаване у најстрожој тајности.
Садржај сваког пакета који је шофер довозио из спољњег света обично је врло брзо постајао познат свима и изазивао ново силовито врење у месном казану. После повратка Елифаза Хермановича из Јерусалима, где је провео два дана у својству представника за набавку „машине која ће производити сода-воду за грађане“, сељаци су изненада постали свесни да се око Малке, крчмареве супруге, шири неки врло пријатан мирис. И не само што је тако пријатно мирисала већ се, док је корачала улицом, за њом вукао опасан изазов за носеве осталих сеоских дама. Ни најтврдоглавији мужеви нису имали избора – морали су тајно да се обрате шоферу Тнуве и да поруче одређену количину тог толико жељеног парфема. Јер сељаци су – Богу хвала – то сад могли себи да приуште; захваљујући катастрофално ниским приносима кима, те године имали су новца више него икад.
Из неког разлога жене су почеле да играју све важнију улогу у животу Кимелских Врела.
– Слушај, Залмане – рекла је госпођа Хасидов једне вечери док је чистила локал – интересује ме хоћеш ли да погодиш који је данас дан?
– Данас? – поновио је њен муж чешкајући се по глави. – Немам појма.
– Онда ћу ти ја рећи – наставила је његова жена, помало емоционално. – Пре тачно двадесет година отворили смо берберницу.
Залман Хасидов осетио је како му се грло стегло; двадесет година је, на крају крајева, двадесет година. Кад је, међутим, узео хартију и мало се задубио у рачунање, закључио је да број ипак није тако округао – берберница је отворена тачно пре девет година, три месеца и седамнаест дана.
– И то је дуго време! – изјавила је госпођа Хасидов. – Зар то није дивна годишњица!
– Знам на што мислиш! – рекао је брица подижући глас. – Заборави на то.

Дулникер је застао испред брициног луксузног штагља а затим кренуо савршено поплочаном стазом и у чуду прочитао упадљив натпис; његово смркнуто лице добило је тужан израз. Из дана у дан, затворен као пустињак у својој соби, Дулникер је чекао да становници села дођу и извине му се за срамоту коју су нанели себи одбацујући свог учитеља и вођу – али узалуд. Нико није био вољан да се покори и дође, па се државник осећао заборављен као лањски снег на либанским брдима. Коначно је изишао на улицу, на благе зраке сунца. Људи су га поздрављали кратким покретом главе, како су чинили кад је тек дошао у село. То сад, међутим, није много сметало државинку, јер је знао да је Геула сигурно већ на путу овамо да га врати у свет мање-више нормалних људи. Неколико кратких тренутака Дулникер је осећао жестоку мржњу према свом бившем секретару; да је био мало вештији и успешније организовао његову отмицу, већ би давно седео у својој удобној канцеларији у Тел Авиву...
Лаган ударац у главу тргнуо је државника из тих суморних мисли. Следила су још два ударца у леђа, а кад се збуњено окренуо, угледао је Мајдуда и Хајдуда како леже иза једног дебелог храстовог стабла и обасипају шљунком из праћки десетак ратоборних вршњака.
– Пазите, господине инжењеру! – довикнули су му близанци. – Налазите се на ватреној линији! Склоните се!
Дулникер се одважно окомио на ратоборне дечаке.
– Шта је ово? Понашате се као обичне барабе! Престаните, сместа!
– Бежи, инжењеру! – одговорила су му деца у хору. – Сметаш нам! Бежи, брже! Јеси ли глув? Бриши!
Дулникер се премештао с ноге на ногу. Мајдуд је дотрчао из свог склоништа и одвукао државника у заклон иза дрвета.
– Не буди луд, инжењеру – довикнуо му је пошто га је спасио. – Зар не видиш колико их има?
– Ко су та деца?
– Обућарев разред.
Дулникер се намрштио; није ништа знао о променама до којих је дошло у образовном систему. Почетком те судбоносне недеље мали син Залмаиа Хасидова изненада је, за ручком, упитао свог оца градоначелника:
– Тата, да ли је истина да ће обућар бити нови градоначелник?
Хасидову је застао залогај у грлу.
– Шта? – прокркљао је. – Можеш ли да ми кажеш где си то чуо?
– Какво питање! У школи!
Госпођа Хасидов бесно је просиктала:
– Ето ти, Залмане! Сад видиш! Онај лицемер месар учи ти сина да је ћопави обућар нови Месија! Сад си се уверио!
Залман је устао од стола не завршивши ручак. Савлађујући непријатно пецкање у желуцу, отрчао је, бесан, до месареве куће. Јаков Сфараде дочекао је градоначелника љубазно и краљевски срдачно – у последње време држао се необично достојанствено и ходао одмереним кораком.
– Добро ми дошао – рекао је Јаков Сфараде угледном госту. – Седи!
– Нећу да седнем! – прешао је сместа у напад Хасидов. – Ви, господо, упропашћујете своје ученике, претварате младе људе у обућаревце, претварате мог рођеног сина у мог смртног непријатеља! С којим правом, ако смем да питам?
– Само тренутак, господине градоначелниче – рекао је месар повлачећи се пред Залмановнм очинским гневом. – Ствар није тако једноставна. Деца сваког дана питају ко ће да буде градоначелник, кад ће бити и зашто ће бити, а ја ипак морам нешто да им одговорим, зар није тако, господине инжењеру Хасидове?
Брица се још више наљутио.
– Онда ћу вам бити захвалан ако им одговорите да ће брица довека остати градоначелник. Важи?
– Не тражите од мене тако нешто, градоначелниче. Кад бих почео да проричем вашу победу, обућар би имао право да се љути зато што ми је пре свега два дана поклонио пар ципела од антилопа с рупицама са стране за вентилацију.
– Какав покварењак! – беснио је брица. – Али можда бисте ми могли рећи, Јакове Сфараде, ко вам је сваког дана осигуравао кворум за молитве пре него што сте постали таква величина? И ко вам још увек бесплатно креше ту вашу прљаву браду?
– Ви, инжењеру Хасидове, али морате да схватите у каквој се деликатној ситуацији налазим. Кад бих прихватио ваше становиште, сутра би могао да дође Елифаз Херманович и да захтева од мене да учим његове близанце како ће за градоначелника бити изабран он, позивајући се на то да од њега као накнаду за надзор над кухињом добијам бесплатан ручак. Не могу да организујем посебне разреде за децу појединих чланова Савета и њихових присталица.
– Зашто не бисте могли?
Залман Хасидов је без тешкоћа уверио чланове Савета:
– У томе је једини излаз – објаснио је градоначелник посланицима. – Само на тај начин можемо да избегнемо да нам деца слушају славопојке о нашим противницима. Гледајући на ствари и из дечје перспективе, доћи ћемо до закључка да ће то окончати међусобне сукобе и позитивно утицати на њихов успех у школи.
Сутрадан је извршено пописивање деце под надзором младог председавајућег. Месни секретаријат затражио је од родитеља да испуне упитник у коме ће навести који од чланова Привременог савета има, по њиховом мишљењу, предност. („Молимо, подвуците име члана Савета којем дајете предност.“) Упитници су послужили као основа за састављање разреда. Комисија за образовање прихватила је Зевов предлог да се у неодређеним случајевима – тамо где је отац за једног кандидата, а мајка за другог – деца распореде према полу, то јест да кћи буде распоређена у разред према наклоности мајке, а да син следи линију оца. Тако се догодило да је месар био присиљен да подучава, уз два велика разреда – обућарев и брицин – посебно и близанце, поред ограниченог броја деце сопствених присталица. Уз то је основан посебан разред за потомке једанаест „трокрилаша“ који су изричито захтевали да им се деца васпитавају у кројачевом духу...
Један дан после ступања на снагу школске реформе, сеоска улица претворила се у бојиште где је беснео стални рат између супарничких разреда. Тако су сад деца обућареваца на јуриш опколила стабло иза кога су се укопала два ученика крчмаревог разреда са чика инжењером. Кишом шљунка са свих страна надмоћне снаге брзо су савладале отпор близанаца и присилиле их да се повуку.
– Инжењеру! – викали су Мајдуд и Хајдуд. – Који вам је ђаво? Бежите!
Али Дулникер није побегао. Само је тупо зурио у гомилу деце, као да му камење што га погађа нимало не смета.

Прослава двадесете годишњице отварања бербернице одржана је у присуству свих становника села, без обзира на црне облаке којп су те суботње вечери почели да се гомилају на хоризонту претећи да поквасе учеснике. Парцела на којој је требало да буде подигнут дворац културе била је пуста као и раније, с тим што је на једном њеном крају било постављено неколико столова и нов натпис на коме је, уместо имена „покојног“ инжењера, стајало:

ОВДЕ ЋЕ УСКОРО БИТИ ПОДИГНУТ ДВОРАЦ КУЛТУРЕ

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Lisac u kokošinjcu

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 11:05 am





ЗАЛМАН ХАСИДОВ – ПРОРОК МОЈСИЈЕ


Нема особите потребе истицати да је ново име било резултат дуге и бучне дебате на седници Савета. Тек мудри предлог председавајућег омогућио је компромис између обућаревог (Мојсије) и брициног (Залман) захтева.
– Име господина Хасидова сасвим сигурно заслужује да се нађе на натпису, јер је за његовог мандата донета одлука да се дворац културе изгради – изјавио је Зев – али је, с друге стране, потребно да задржимо и име пророка Мојсија који је у своје време учинио много за нашу културу.
Секретар је седео за дугачким столом с осталим званичницима, а гомила није могла да одвоји очи од његове мале супруге настојећи да из њених облина одгонетне у ком је месецу. На столовима је уплетеним каранфилима било написано „Залман“ – ручни рад госпође Хасидов. Испред Елифаза Хермановича, који је обучен у празнично црно одело играо улогу церемонијалмајстора, скромно је стајало звонце из месне канцеларије.
Крчмар је изненада устао и притиснуо дугме. Пријатни звук звона пратио је почасног госта и његову супругу док су се пробијали кроз гомилу, која се с поштовањем размицала, према својим местима. Госпођа Хасидов била је беспрекорно дотерана, а њена хаљина, скројена од једног комада тачкасте тканине, изазвала је талас жамора испуњеног дивљењем. Храбра жена била је дубоко дирнута, и кад је села до церемонијал-мајстора, са сузама у очима шапнула је мужу у уво:
– Залмане, Залмане, кад смо доживели да видимо ово...
Елифаз је устао и поново притиснуо дугме чудесног звона. На то су сви нагло ућутали, од једног до другог краја гомиле.
– Драги скупе, чланови Привременог савета, почасни госте са супругом – започео је свој говор крчмар, трепћући разроким очима – окупили смо се вечерас, ове суботње вечери, овде на терену будућег дворца културе, да поздравимо нашег de facto градоначелника, једног од мајстора бритве у нашем граду, инжењера Залмана Хасидова...
Крчмар је поново притиснуо звоно а публика је узвратила громогласним пљеском. Амиц Дулникер, који је стајао усред гомиле, тих и непримећен, зурио је запањен у своје суседе. Зашто кличу тој безначајној особи коју сви, у ствари, презиру? Зар не знају да су брица и његова жена организовали овај пикник на рачун самих мештана? Државник се чудио и течном крчмаревом говору; једва је веровао својим ушима. Зар је то онај исти дебели и „малоумни“ човек који је једва знао да састави реченицу?
– Они који бар мало познају Залмана Хасидова знају да он не воли овакве прославе у његову част – рекао је крчмар настављајући свој хвалоспев и окрећући се градоначелнику, који је потврдно климао главом лица обасјаног задовољством. – Морам, међутим, с овог места рећи да нико од нас није очекивао, кад је инжењер Хасидов отворио своју берберницу, да ће се она развити у тако значајну јавну ниституцију. Отварати радњу у Кимелским Врелима било је пре двадесет година врло рискантно. Сећам се како су, кад сам отворио своју крчму, многи људи говорили мојој супрузи: „Малка, Малка, твој муж је направио глупост!“ Али моја храбра супруга смело им је одговарала: „Ја верујем у Елифаза Хермановича. Савладао је у животу већ многе велике препреке и зна шта ради!“ Није, наравно, ни потребно спомињати с каквим смо се тешкоћама у почетку борили. У крчму ретко да је свраћао по неки гост. Што ће нам крчма, говорили су људи, живели смо и досад без ње па ћемо живети и даље. С друге стране, морали смо да спремамо јело ако неко случајно сврати, јер нисам могао да кажем госту: „Опростите, господине, нисмо очекивали госте.“ У то време моја се кућа састојала само од приземља тако да је кухиња практично била у трпезарији, па због дима из пећи нисмо могли да стављамо беле столњаке...
Крчмару је било потребно нешто мање од сат и четврт да уз честу звоњаву звона стигне до свог данашњег положаја кад може без по муке да послужи 120 одраслих гостију јелом које садржи кувано месо и резанце, по умереним ценама, само ако унапред зна колико ће људи доћи. То је посебно истакнуо зато што већина увек долази у задњи час. У то поодмакло време свечаности, брица и његова жена седели су киселих лица на својим почасним местима и прстима бубњали по столу. Госпођа Хасидов је повремено напола устајала са столице као да намерава да нападне крчмара. Зев је седео с челом ослоњеним на руку и притискао уста марамицом. Гомила, међутим, није обраћала пажњу на те појединости и одушевљено је слушала први говор једног становника села. Најзад, кад је крчмар топлим речима: „То сам желео да вам кажем, Залман Хасидове!“ завршио своје излагање, слушаоци су га поздравили дугим, бурним, спонтаним аплаузом.
Ту пријатну атмосферу разбио је, међутим, почасни гост својим одговором. Брица, чији је гнев достигао границу патолошког, почео је да разбацује на све стране алузије о одређеним људима који не гледају добронамерно на чињеницу што је бритву заменио мачем вође, што њега, наравно, нимало не узнемирава, јер је сигуран да ће грађани знати да цене човека који већ десет година води сеоске послове и да ће на предстојећим изборима сви гласати за њега...
Обућар, који је седео на супротној страни стола, одмах је узвратио Хасидову. Он, Цемах Гуревич, веровао је да су дошли на прославу двадесете годишњиве бербернице која је, узгред буди речено, отворена пре свега три године, јер нико није спомињао неку градоначелникову годишњицу. Одговорила му је, прилично оштро, госпођа Хасидов, на што су обућареве присталице у публици реаговале презривим узвицима.
– Нећете ме ућуткати, шакали! – дрекнуо је почасни гост. – Док сам ја градоначелник, односићете се према мени с поштовањем, јер ћу иначе да позовем полицију да вас избаци одавде заједно с обућарем!
Из Гуревичевих очију севао је огањ и сумпор паклени. На тренутак је изгледало да ће отрчати до чела стола и напасти говорника, али на крају се само окренуо и бесан као рис напустио бојиште. Гужва међу званицима достигла је врхунац и напета атмосфера најављивала је крвопролиће кад се догодило нешто неочекивано. Дулникер се пробио кроз бучну гомилу, скочно на подијум и гурнуо брицу у страну.
– Пријатељи – викнуо је Дулникер – доста је овог скандала!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Lisac u kokošinjcu

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 11:05 am





ГЛИНА ОБЛИКУЈЕ ГРНЧАРА

Кад је Амиц Дулникер на јуриш освојио чело стола, гомила је нагло ућутала. Само је Гуревичев зет, држећи се за главу, упро молећив поглед према небу и избезумљен рекао својој жени:
– Ако почне и овде да говори, поново ћу доживети нервни слом!
Државник је тешко дисао, као неки говорник-почетник.
– Добри моји пријатељи – рекао је – што се то, побогу, овде догађа? Кад се сетим једноставног и мирног села које сам нашао кад сам дошао, и свађалачког, бучног насеља из кога ће убрзо отићи, дође ми да заплачем...
Дулникеру су се очи заиста овлажиле. Наслонио се на сто, изненада савладан слабошћу, али глас му је мало-помало јачао док није постао јасан као увек. Неколико корака даље од њега његов лични секретар склонио је прсте с ушију и запањено зурио у државника.
– Били сте као нека велика срећна породица, волели сте свој посао и своје пријатеље. А данас? Научили сте да се препирете, да говорите глупости и, што је најгоре, да се мрзите. А зашто, пријатељи? Да ли сте заиста заборавили како изгледа процветало поље кима? Зар никад нисте лежали у зеленој трави, на сунцу. Зар заиста мислите да су обућар и брица све што је важно на овом свету? Јесте ли болесни, добри моји пријатељи?
Амиц Дулникер је био уверен да још никад није говорио тако једноставно, али успевао је да изложи своја права осећања, без обзира на замуцкивање и досадну старачку патетику.
– Молим вас, нека опет буде како је некад било – наставио је молећивим тоном. – Вратите се свом послу у пољима. Изаберите градоначелника ако баш желите, али, за име Бога, учините крај овој анархији пре него што се међусобно покољете...
Гомила се постепено повратила од првог шока и кроз њу су почели да струје таласи веселог жагора. Било је заиста помало необично слушати такво предавање из уста никог другог него самог инжењера. Један весели глас довикнуо је државнику:
– Господине инжењеру, колико сте чаша вина попили?
Дулникер се правио да није чуо ту шалу, али га је гласни, неконтролисани смех који је захватио читаву публику натерао да схвати колико је погрешио. Отворио је уста да нешто каже, али је одустао. Више није рекао ни реч. Стајао је окренут гомили, потресен и паралисан.
Изненада, негде с ивице будућег градилишта, одекнуо је врисак испуњен страхом.
– Пожар! – викнуо је неко. – Гори брицина кућа!

Сви су се окренули и испод облака дима угледали ружичаст одсјај пламена који се дизао ка небу. Готово истог тренутка гомила је с урликом потрчала према месту несреће. Али неколико минута касније отворило се небо и добродошла киша је истог тренутка угасила пожар.
Само једна особа остала је за столом на парцели културе. Државник није побегао од кише.
Уместо тога, готово радосно препуштао се оштрим млазевима који су га шибали по лицу. Кад је пљусак стао, државник се вратио у крчму док му се мокро одело лепило за тело. Сељаци су га посматрали са стране као стару, безопасну луду коју је најбоље оставити на миру. Али инжењер тренутно није био у центру њихове пажње; сви су били заузети нагађањем о узроку пожара. Оштећен је, истина, само један зид у задњој соби Хасидове куће, али је било очито да је само божја милост сачувала село од непоправљиве несреће.
Дулникер се тешким корацима попео уз дрвене степенице и срушио се на кревет. Дошла је Малка и навукла покривач преко њега.
– Глупи су ти сељаци, сви до последњег – рекла је покушавајући да утеши државника. – Мислили су да говорите озбиљно! Само сам губила време настојећи да им објасним како се само шалите.
Дулникер се љубазио осмехнуо и, исцрпљен, утонуо у тежак сан. После два сата отворио је очи, изненађен. Угледао је Зева како седи на кухињској столици и посматра га осмехујући се. Дулникер се извукао из кревета и двојица мушкараца се без речи загрлише. Стајали су тако неко време, срдачно тапшући један другог по плећима. Обојица су били савладани емоцијама које су их испуњавале због тог сусрета који је био колико природан толико и нелогичаи.
– Чујте, друже Дулникер – рекао је Зев промуклим гласом кад су се коначно раздвојили – тек сам сад постао свестан какав сте ви велик говорник. Кад не бих био циник, рекао бих да сте ме дирнули у срце.
– Заиста тако мислиш, Зев? – рекао је Дулникер разведривши се, али се одмах поново намргодио. – Не верујем ти. Амиц Дулникер је пред сељацима направио будалу од себе.
– Господине инжењеру, ни сељаци не воле кад их неко прекида у њиховим играма.
Изненада, захваћени необјашњивим, лудим смехом, обојица су се срушила на кревет, ваљајући се и превијајући. Кад је напад смеха минуо, Дулникер је устао и пресвукао одело. Зевов повратак чудесно га је помладио, али знаци старости нису нестали из његовог држања. С друге стране, Зевово лице још се више заоблило, а тело му је постало набијено и тромо.
– Слушај, пријатељу Зев – почео је Дулникер да га задиркује – та твоја надувана глава све више личи на главу оног месара који је дошао рабину плачући: „Раби, раби...“ Државник је изненада ућутао и почео да трља обрву покушавајући да се присети. – Да ли сам вам икад испричао тај виц, другови? – упитао је неодлучно свога секретара.
– Нисте – одговорио је Зев, а на поенту – кад је рабин рекао месару зашто не сме да дува у шофар – лојални секретар је праснуо у искрен смех, гласније него државник.
– Одлично – рекао је Дулникер и с олакшањем се накашљао. – А како твоја шармантна женица? Како се осећа у благословеном стању?
– О чему то причате? – рекао је секретар уозбиљивши се. – Нема никаквог благословеног стања. Недељу дана после венчања Двора ми је рекла: „Зев, мислим да ипак нисам у другом стању.“ Да ли сте икад чули нешто тако глупо, друже Дулникер?
– Судбина понекад зна да збија окрутне шале – изјавио је Дулникер и додао: – Теби је, наравно, сад жао што си се оженио.
– Нисам се оженио, друже Дулникер. Међу нама речено, месар ипак није рабин!
Секретар се испружио на једном од кревета и загледао се у плафон.
– Нема разлога да је жалите, друже Дулникер. Ових неколико недеља брачног живота уверили су је да сам ја превише интелектуалац за њен укус. Много би јој више одговарао Миша чобанин. Али најсмешније у свему томе је то што управо сад почео да се палим на њу.
– И шта ће бити?
– Договорили смо се да збришем чим ми пође за руком да измакнем њеном оцу.
– Зар те Гуревич толико воли?
– Воли ме као рупу у глави, али ме не испушта из вида док не прођу избори, јер су му потребни моји савети.
– Сељаци су просто полудели – изјавио је Дулникер, а онда је пригушеним, поверљивим гласом препричао секретару део писма које је послао Геули по свом верном пријатељу шоферу. – Кола би требало да стигну сваког часа – закључио је државник. Нада да би убрзо могли да се врате у вртлог јавног живота, подсетила је Зева на некадашњу, сад већ помало заборављену функцију.
– Желим вам сваку срећу, друже Дулникер – рекао је службеним тоном првог секретара. – Заиста, већ је дошло време да преузмете у властите руке своје послове.
Дулникер је био задовољан том добродошлом променом.
– Помало сам уморан, из очигледних разлога, другови – рекао је корачајући горе-доле по соби. Бићу заиста срећан, пријатељу, ако се посветиш састављању концепта мог говора новинарима. Најпре реци неколико речи о благотворном деловању тихог одмора и опуштања у сеоској средини на нерве јавног радника, а онда би требало да се осврнеш на проблеме инфлације, прилагођавања, спољне трговине и безбедности...
– Не треба да набрајате, друже Дулникер – рекао је секретар извлачећи из џепа сложене листове хартије. – Све је већ овде.

Последња седница Привременог савета одржана је у крајње затегнутој атмосфери. На дневном реду било је деликатно питање – сеоска омладина обавестила је „управу“ да намерава да састави фудбалски тим ради утакмице с екипом села Метула иза планине Бујице. Та претенциозна идеја била би пре само неколико месеци проглашена за светогрђе, али с обзиром на промењени однос јавности према путовањима, Савет је био присиљен да размотри ствар. Чланови Савета нису журили с доношењем одлуке, већ су лично одлазили на терен испод насипа и дуго пратили тренинг младих док се нису упозналн с правилима игре. После тога Савет се у принципу изјаснио за утакмицу с Метулом, али је ствар запела када је требало изабрати екипу која ће играти за Кимелска Врела.
Било је то заиста сложено питање. Брица је, наравно, тражио већину тима за себе позивајући се на то што је блок његових присталица најбројнији у селу. Обућар је, међутим, побијао ту тврдњу указујући на чињеницу да разред обућареваца у школи није ништа мањи од брициног разреда, додајући како је он направио лопту. Због тога је за своје присталице тражио три од пет места у „навалном реду“. Последица је била та да су и други тражили места за своје следбенике, позивајући се на свој статус у селу. Месар је уз то изјавио како намерава лично да прати играче како би их држао на оку у вреви Метуле.
– Знам и ја нешто о фудбалу – рекао је месар пријављујући се за путовање. – У cheideru{10} смо често играли фудбал док нас учитељ није ухватио и добро нам ишчупао уши.
Чланови Савета пристали су да месар путује с тимом, јер не би имало никаквог смисла да само он остане у селу кад су већ сви остали чланови Савета примили на себе терет праћења екипе. Али никако нису могли да се сложе у погледу састава тима. Елифаз Херманович је предложио да се утакмица одложи док не прођу избори, јер ће тада, према изборним резултатима, бити лакше саставити тим. Предлог је сместа одбачен јер, како је речеио, „после избора неће бити никакве потребе за оваквим путовањима“.
Цемаха Гуревича најзад је издало стрпљење па је Савету поставио ултиматум, захтевајући уједно овакву структуру тима:

ОБУЋ

БРИЦ МЕС

ОБУЋ ОБУЋ БРИЦ

КРОЈ/КРЧ БРИЦ ОБУЋ ОБУЋ БРИЦ


На десном крилу – објаснио је Гуревич – играће у првом полувремену присталица Хермановича а у другом присталица Киша, или обратно. Ни на какве даље уступке не пристајем.
Гуревичева дрскост разбеснела је брицу.
– Другови, ви сте полудели! – довикнуо је обућару. – Не само што сте за себе одредили пет места него сте међу њима присвојили места центархалфа и центарфора. Шта желите, да ми се смеје читава Метула?
– Тим мора да представља село – тврдоглаво је инсистирао Гуревич. – Више од четрдесет људи потписало ми је потврде да сам им бесплатно поправио ципеле!
– А ја вам кажем, господо – заграктао је брица – да ћу саставити тим без иједног обућаревца, само с представником Сфарадеја и Киша, већином од три гласа!
На ту претњу Гуревич је потпуно изгубио контролу.
– Тиранине! – викнуо је обућар. – Таквог градоначелника требало би спалити на ломачи.
– На ломачи? Да ли си коначно одлучио да пустиш мачку из џака?
– Ти ћеш је пустити из трбуха, блесане!
– Је ли? Е па, да знаш, пресећи ћу ти то твоје прљаво грло ако се икад појавиш на вратима моје бербернице!
– Не брини, пре бих се обесио него што бих ушао у ону твоју смрдљиву рупу, будало!
– Само иди и обеси се, а ја ћу се већ побринути да ме, Боже сачувај, не сахране негде поред тебе, идиоте!
– Молим вас, о томе можемо да разговарамо касније – молио их је Офер Киш, сеоски гробар, делећи већ у својој плодној машти сеоско гробље (у складу с планом реформе школства) на гробље обућареваца, месареваца и осталих секти.
Супарници су стајали окренути један другом као петлови нахушкани на борбу на живот и смрт. Састанку није присуствовао Зев. Делегати су се осећали апсолутно слободни.
– Ћелави блесане!
– Ћопава будало!
Дулникерову пажњу привукао је тресак стакла. Изишао је на балкон баш на време да види како су брица и обућар излетели кроз затворени прозор сале Савета. Држали су зубима и ноктима један другог ваљајући се по уличном блату, настојећи да „оном идиоту“ задају пресудни ударац. Али државник овог пута није пожурио да прекине борбу. „Кад би ова двојица кретена успела да убију један другог, село би могло бити спасено“, размишљао је Дулникер мирно силазећи низ степенице и излазећи пред крчму да што боље види двојицу испреплетаних рвача.
– Видите ли, господине инжењеру – пожалио му се Елифаз Херманович, стојећи уз државника и посматрајући двобој – како руше углед Савета!
Дулникер је праснуо у смех.
„Волео бих да се овај циркус распадне,“ рекао је сам себи. „Да тај проклети Савет буде збрисан с лица земље; покварио ми је одмор. С којим правом се делегати мешају у мој приватни живот и ремете мој мир?“
„Ипак, можда сам и ја за то помало крив,“ размишљао је даље државник. „Истог дана кад сам стигао у село, требало је да обавестим Привремени савет да не намеравам да учествујем у вођењу сеоских послова. Уосталом,“ Дулникер се задовољно протегао, „ја, хвала Богу, с тим немам више никакве везе!“
Неколико корака даље Дулникер је приметио парче згужване хартије, лист истргнут из органа странке у који је Тнува умотавала своје пошиљке. Радознао, Дулникер је подигао хартију која још није пожутела. Исправио ју је и почео да чита. Тренутак касније само што се није срушио; бледо лице облио му је хладаи зној.
Чим је мало дошао к себи, државник је отрчао до обућареве куће и гурнуо то парче новина секретару под нос. На дну странице била је одштампана кратка неупадљива белешка:

Представник владиног Одељења за штампу изјавио је синоћ да је А. Дулникер из здравствених разлога поднео оставку на свој положај, коју је министар прихватио. Влада је потврдила именовање Шимшона Гроидиса за помоћника генералног директора уместо Г. Дулникера.

– Шта кажеш на ово, пријатељу? – јекнуо је Дулникер унезверено зурећи испод подигнутих обрва. Само једном – пре неких десет година – доживио је нешто слично кад су га у тишини искључили из председништва. Дулникер је тада сместа формирао „Фракцију за чишћење партије изнутра“ и није хтео да је распусти све док није на брзину враћен у председинштво. Али државник је тада био десет година млађи.
– Није то ништа, друже Дулникер – покушавао је да га умири секретар. – Убрзо ћемо се вратити кући и побринути се да се ту ствар среди. Догађале су се и горе ствари...
– Горе од ове? – Дулникеру је лице добило тамноцрвену боју. – Зар тако треба да изгледа судбина седамдесет шест година старог градитеља странке који се спрема да заврши живот пун активности и креативности? И за тебе је то „ништа“, Зев, пријатељју драги, да од свих људи управо Шимшон Гроидис буде постављен на моје место? Или си можда задовољан због мог пада?
– У реду, друже Дулникер, у реду – почео је да се извињава његов неуморни секретар, његова десна рука. Борићемо се против њих свим снагама.
– Борићемо се? – шапнуо је Дулникер очајно.
– Ја, Амиц Дулникер, да паднем на тако ниске гране, да објављујем рат једној нули, једном Шимшону Гроидису?
– Не, друже Дулникер, то никако – рекао је Зев узнемирено посматрајући набрекле вене. – Нема никакве потребе за објавом рата...
– Дивно! – заурлао је државник. – Ти, дакле, очекујеш да ћу да седим скрштених руку док ме та паклена багра уништава? Не, пријатељу Зев, ако се бојиш, склони се у страну, само немој, молим те, да покушаваш да обуздаш мој борбени дух!
Секретар је ућутао.
– Аха! Сад смо ућутали, господо! – рекао је државник. Његов гнев достигао је врхунац. – Не исплати нам се да због једног старог гњаватора какав је Дулникер кваримо односе са Шимшоном Гроидисом, је ли? Знам што се крије иза свега тога! Шимшон Гроидис ми се свети зато што сам пре тринаест година спречио да га пошаљу у Аустралију о државном трошку, а с друге стране жена Шимшона Гроидиса је пријатељица Далије Грос, док је Далија снаја оне змије отровнице Звија Гринштајна, који ме мрзи због тога што није постављен за помоћника министра пошта и уверен је да сам ја подржао Шимшона Гроидиса.
Дулникер је почео да корача горе-доле по соби.
– Зев – викнуо је – не намеравам више ни дан да чекам Геулу! Одмах ћу ступити у везу са Тнувиним шофером. Цена није важна. Одлазимо вечерас!
– Пст! – шапнуо је секретар и ван себе од страха погледао у зид иза кога је седео обућар. – Могао би да вас чује мој таст, друже Дулникер!
– Па нека ме чује, баш ме брига! – викнуо је државник. – Овог пута, пријатељу, нећеш успети да спречиш мој одлазак из ове проклете рупе! Одлазимо вечерас!
– Пст! Тише! Пст! – молио га је шаптом његов помоћник. – Ако Гуревич открије да се ја спремам да побегнем, закључаће ме у кокошињац.
– Не бојте се, другови! И ја морам да делујем дискретно јер се плашим да би Малка могла да науди себи кад би открила моје намере. Поверићу наш план само возачу, јер њему верујем.

Све је текло по плану.
Дулникер је обучен лежао на кревету, спреман за покрет, преврћући по глави мрачне мисли о „оном пацову“ Гроидису. Видео је самог себе како јури на картама неозначеним стазама кроз ноћну таму, оставља исцрпљене коње да попадају од умора испред зграде Централног комитета странке, трчи уз степенице и упада у канцеларију Звија Гринштајна, урлајући:
– Шта се то овде догађа, другови?
Његов узвик није, на срећу, пробудио Мишу. Дулникер је причекао неколико минута, задржавајући дах, а онда тихо устао из кревета и пажљиво, на бледој месечини, почео да пакује своје кофере. Отварање ормана, чија су врата шкрипала, трајало је дуже него стварање света. Клечећи поред свог највећег кофера, нагурао је у њега најнужније ствари. Затим је из бележнице, у коју је током недавне потиштености почео да пише предавање на тему „Друштвени статус примитивних људи у нашој земљи“, истргао један лист и, напрежући очи, написао тупом оловком следеће писмо:

Госпођи и Господину
Елифазу Хермановичу
Крчма
Кимелска Врела

Драги моји пријатељи,
У току касних сати прошле ноћи примио сам телеграм којим сам позван да се сместа вратим у своју канцеларију како бих решио нека специфична питања од прворазредне важности. Због тога нисам у могућности да се с вама лично поздравим. Желим да вам изразим своју најдубљу захвалност за пријатан одмор који сам провео у вашем хотелу у селу Кимелска Врела. Храна је била укусна, послуга задовољавајућа, предели предивни. Препоручујем ваш хотел свима које интересује моје мишљење.
Ваш одани

инжењер Дулникер


Пошто је саставно опроштајно писмо у таквој форми да може бити и објављено, положио је на њега, у знак захвалности, прилично велику своту новца. Пре тога, пошто је прочитао писмо, избрисао је реч „инжењер“.
– То је апсурдно – промрмљао је. – Ја, коначно, нисам никакав инжењер.
Обукао је зелени пуловер са зеленим вуненим рукавицама и шалом – напољу је владала зимска хладноћа, а имао је за то и неке личне разлоге. Браве су продорно шкљоцнуле кад је затворио кофер али – нека је Богу хвала! – полицајац је спавао као медвед који намерава да преспава зиму.
Ситуација је још била крајње критична. С једне стране, није смео да ризикује да сиђе низ шкрипаве дрвене степенице јер су крчмар и Малка спавали у суседној соби. С друге стране, опет, његов кишобран није био димензиониран за додатну тежину кофера. Државник је због тога везао огртач за купање за чаршав, за чаршав пешкир, чији је други крај везао за ручицу кофера. Затим је све то однео на балкон и пажљиво спустио терет у башту, непрестано се питајући: „Зашто увек све морам да радим сам?“
Препун кофер се спуштао ударајући повремено о зид куће тако бучно да се Дулникеру ледила крв у жилама. Већ је почео да замишља страшне сцене, Малку како упада у његову собу и баца му се пред ноге преклињући: „Немојте да идете, господине Дулникер, немојте да идете!« Државник је био сав обливен знојем. Да ствар буде још гора, утврдио је да не може да повуче назад импровизовани конопац огртач-чаршав-пешкир а да кофер остане на земљи.
Дулникер је погледао на сат и забринуто установио да је до поноћи остало још само десет минута. Очајан, импровизовао је други конопац од одеће која му је дошла под руку у мрачној соби, укључујући и чобанинову поткошуљу и властиту кравату, коју је журно скинуо и везао за ограду балкона. Хладна ноћ натерала га је да снажно кине.
Миша се пробудио.
– Шта је то?
– Мијау! – одговорио је државник и, отворивши велик црни кишобран, почео да се спушта низ нови конопац. У таквим ситуацијама, међутим, судбина увек располаже неограниченим буџетом за постављање препрека. Чобанинова поткошуља поцепала се уз продоран звук парања тканине и Дулникер је пао крај свог кофера. Била је тачно поноћ. Дулникер је устао, узео кофер с везаним пешкиром, чаршавом и огртачем и као без главе отрчао кроз живицу на улицу...
– Је ли отишао? – упитао је крчмар супругу која је кроз прозор пратила инжењерове маневре.
– Надам се – одговорила је Малка и вратила се у кревет.

У активном животу Амица Дулникера тих неколико стотина корака остали су забележени као незаборавни ужас. Будни сеоски пси неочекивано су се заинтересовали за дугачак реп који се вукао иза мрачне сподобе која се тетурала према складишту, и бацили су се на њега бесно лајући. Могло се десити да пси одвуку државника одакле је и дошао да се није појавио његов верни пријатељ шофер и помогао му да се ослободи глупих животиња.
– Где је мој неговатељ? – упитао је државник, већ на рубу физичког и душевног слома.
Не знам где је ваш секретар, господине. Да ли је требало да дође и он?
– Ох, боже! – узвикнуо је Дулникер. – Отели су га!
Пси су и даље кружнли око њих, лајући. Дулникер је погледао на сат; било је дванаест сати и десет минута.
– Морамо да кренемо – шапнуо је промуклим гласом. – Спалио сам за собом све мостове!
– У реду, како год желите, господине – одговорио је возач. – Попните се под цераду, брже!
Дулникер је пришао масивној каросерији камиона и подигао једну ногу на гвоздену папучицу. Изненада је пожелео да баци последњи поглед на Кимелска Врела. Зачудо, у том тренутку није осећао ни најмању одбојност према селу, већ управо супротно – обузела га је нека чудна топлина, иако су га сви удови болели од напора уложених у бежање мрачном улицом. „Да село има електричну струју, тако нешто никад ми се не би догодило“, размишљао је. „Чим се вратим кући, написаћу писмо Јускалн Треибичу да им уведе струју“
Дулникер је дубоко удахнуо и попео се на камион.
– Опростите, инжењеру – шапнуо му је неко у уво. – Жао ми је.
Снажан ударац потмуло је одјекнуо у Дулникеровој глави, мисли су му се помутиле и утонуле у мрак.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Lisac u kokošinjcu

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 11:08 am






ТАЈНИ САВЕТНИК

Дулникер је отворио очи и постао свестан да лежи на непознатом кревету у хладној собици без прозора. Приметио је затворена гвоздена врата с прозорчетом са решеткама, а у углу просторије угледао је свој улубљени кофер. Светлост петролејке која је била окачена о плафон ударала му је у очи, али кад је покушао да окрене главу, кроз лобању му је прострујао оштар бол.
– Јао! – јаукнуо је државник. – Где се то налазим?
– Међу пријатељима, господине инжењеру – одговорио му је Залман Хасидов топлим, благим гласом док му је његова жена мењала хладне облоге на челу.
– Како сте се ви нашли овде, господине Хасидове? – промрмљао је Дулникер полусвестан. – Сећам се да сам се попео на камион... и чини ми се, господо...
– Да, господине инжењеру, то сам био ја – изјавио је брица. – Часна реч, уплашио сам се да сам вас прејако ударио. Али откуд мени искуство у таквим стварима?
– Шшшта... сте... рекли?
Упркос боловима, државник је покушао да се придигне у кревету, али су га његови доброчинитељи гурнули назад на јастук.
– Не смете да се померате, господине инжењеру – умиривала га је госпођа Хасидов. – Ми ћемо се побринути за све.
– Сада је најпрече ваше здравље, господине инжењеру – нагласио је брица. – Часна реч, није било ни најмање задовољство млатнути вас, господине инжењеру, јер сам још у модрицама после борбе са Гуревичем. Молим вас, погледајте ово, господине инжењеру!
Говорећи то брица је заврнуо рукав да му покаже поштовања вредну плавоцрвену модрицу на руци. Државник је само зурио у њега. Његов смушени мозак није још могао да схвати све импликације последњих догађаја. Хасидов је наместио покривач преко државникових хладних ногу.
– Кад је моја жена чула да се спремате да отпутујете, рекла ми је: „Залмане, не пуштај господина инжењера да оде управо сад, кад нам је потребна његова помоћ.“ Зато сам одлучио да лично поразговарам са вама.
Дулникеру је јурнула крв у главу тако силовито да је осетио вртоглавицу.
– Желите ли да кажете, господо, да сте извршили напад на мене само зато да бисте од мене извукли савете за предстојеће изборе?
– Тако некако – промуцао је брица оборивши поглед. – Али верујте ми, господине Дулникер, да ја веома ценим и ваше друштво као човека. Како је ваш неговатељ још увек у служби ћопавог обућара, мислили смо да би нам било заиста драго кад би...
– Скандал! – заурлао је Дулникер и истог тренутка покушао да напусти просторију, али су га после краће борбе брица и његова жена одвукли назад на кревет. Државнику се чинило да ће му глава прснути, а лице му је поцрвенело кад је установио да на себи нема ништа осим доњег веша.
– Јесам ли ја ваш затвореник?
– Не треба тако да постављате ствари, господине инжењеру – умиривао га је брица. – Ви сте једноставно наш гост. Само што морате да останете у овој соби... како бисмо били сигурни да нико неће злоупотребљавати ваш боравак овде.
– У ствари, све ће то трајати само до избора – умешала се његова одлучна супруга. – Господине Дулникер, спремаћу вам најбоља јела. Све тачно онако како је радила Малка – додала је, поправљајући покварену фрнзуру.
– Содома и Гомора! – јекнуо је Дулникер, а онда изненада викнуо снажним гласом: – У помоћ! Ухваћен сам у клопку! У помоћ!
Брица и његова супруга нису интервенисали. Чак су се повукли, као да желе да пруже прилику драгом болеснику да мало да себи одушка.
– Нема никаквог смисла да вичете – напоменуо је брица пошто је државник готово потпуно изгубио глас. – Налазите се, пријатељу, у добро изолованој складишној просторији мог новог штагља. Могу да вас чују само краве.
– Енергично протествујем – шапнуо је Дулникер. – Извршили сте озбиљан прекршај међународних закона. Захтевам да без даљег одуговлачења доведете мог неговатеља!
– То је немогуће, господине инжењеру. Ваш неговатељ је прексиноћ поново нестао.
– Прексиноћ? – промуцао је Дулникер, запањен. – То значи да овде лежим скоро 36 сати?
– Тако је! – узвикнуо је брица. – Избори тек што нису, а ви, инжењеру, лежите овде као брдо теста. Морамо што пре да се бацимо на посао!
– Нећете извући ништа од мене, разбојници! – изјавио је државник, окренуо се зиду и затрпао покривачима. Хасидов и његова супруга чекали су извесно време, премештајући се с ноге на ногу, а онда су љутито изашли из просторије.
– Не понаша се нимало пристојно – изјавила је госпођа Хасидов пажљиво закључавајући гвоздена врата. – Ако тако остане, неће нам се исплатити да водимо посебну бригу о њему. Ви државници не знате за реч „хвала“. Шта да му дам за јело, Залмане?
Ништа – одговорио је Залман смркнуто.
Дулникер је лежао опружен на кревету, више мртав него жив. Дуго раздобље потпуне неактивности коначно је почело да га нервира. Светиљка се већ одавно угасила јер је остала без горива, а слаба светлост која је продирала у просторију кроз прозорче на вратима није била довољна ни да види казаљке на сату, на сату који је, уосталом, нестао без трага. Дулникер је изненада осетио неко чудно крчање у желуцу па је скочио и почео песницама да удара у врата. После извесног времена зачуо је нечије кораке.
– Чему то дивљање, инжењеру? – довикнуо му је брица. – Разбићете ми врата!
– Хоћу да изађем!
– О томе смо већ разговарали.
– Онда ми бар дајте да нешто поједем!
– Дајте ви мени савете!
– Н-Е-Ћ-У! – рекао је Дулникер тешко дишући и наслонио се на зид. – Дабогда пао мртав овде где стојим ако вас, дрског преваранта, икад уздигнем на положај градоначелника de facto!
– У реду, Дулникеру, како желите – одговорио је брица. Пре него што је пошао, додао је: – Кад други пут будете лупали, најпре се побрините за неку идеју.
Државник се срушио на хладан под; без обзира на све, чврсто је стиснуо вилице, одлучан да побегне из овог затвора, па макар морао све сам да уради. Извукао је из џепа најоштрији комад алата који је поседовао, џепни чешаљ, и почео да пузи дуж зидова у полумраку, тражећи дрхтавим рукама неко слабо место међу циглама, како се то већ ради у таквим ситуацијама. За мање од петнаест минута Дулникер је остао без чешља и с поломљеним ноктима, јер су зидови били начињени од ливеног бетона, чега се државник мало касно сетио.
Скинуо је завој и исцедио бљутаву воду из њега на језик. Затим се свом дужином испружио на кревету и почео да се превија на његовим шкрипавим опругама као да су га снашле све муке овог света.
– И сад ја ту трунем док Шимшои Гроидис седи у мојој фотељи – шапнуо је државник пригушеним гласом. После тога је, подижући прекоран поглед ка небу, додао: – Због чега ме кажњавате, господо, због чега?
Прихватајући своју судбину, Дулникер се надао да ће узбуна изазвана у селу његовим нестанком довести до грозничаве потраге и његовог ослобођења. Посебне наде је полагао у свог поузданог пријатеља шофера, иако му улога те особе у његовом киднаповању није била баш сасвим јасна. У стварности, међутим, изненадни инжењеров нестанак није привукао ничију пажњу. За мистерију се заинтересовао само Миша чобанин, како због свог службеног положаја тако и због комада свог рубља који је нашао везан у „конопац“ причвршћен за балконску ограду. У свом и извештају шеф полиције је споменуо и Дулникеров отворени кишобран и изразио мишљење да је господин инжењер, који се у последње време врло чудно понашао, отишао преко балкона на врло необичан начин. Савет није сазван да расправља о нестанку. Хасидов је прихватио Мишине претпоставке о инжењеровој поремећености и закључио случај тако што је унапредио чобана у виши чин.
За шефа полиције нестанак неговатеља представљао је већу мистерију, јер је те исте, тајнама испуњене ноћи Зев једноставно испарио без трага. Обућар је обавестио најближе пријатеље да му је зет нестао и од тог дана младића с наочарима више нико није видео. Сам Гуревич – који је, чинило се, био осуђен на породичне неприлике – био је присиљен да се суочи с проблемом свог оца.
Старац је, наиме, обавестио јавност како жели да буде изабран за градоначелника или бар члана Савета уместо свог сина Цемаха. На то је стари Гуревич обесио око врата своју лиру и кренуо од куће до куће певајући дрхтавим гласом већ заборављене песме уз пратњу властитог инструмента. Одушевљени сељаци окупљали су се око старца који је, прекидајући уметнички програм, изјављивао:
– Не обећавам изградњу канцеларије ни двораца културе, ни копање бунара, али вам обећавам нешто друго: путовања! Није праведно да путују само чланови Савета! Кад бих ја био у Савету, побринуо бих се да сви, а посебно они који су гласали за мене, буду два пута годишње упућени на „службено путовање“ куда год желе.
Тиме је успостављен озбиљан преседан јер се радило о покушају једног обичног грађанина да се пробије у Савет, што је могло да изазове непредвидиве последице. Због тога су делегати појачали своју изборну активност. Офер Киш је, на пример, усмерио своје напоре ка једанаест „трокрилаша“. Порески инспектор одлазио је кишних вечери у њихове куће и забављао осиромашене људе имитирајући гласове животиња, посебно њакање магарца, што је тако усавршио да је тачку морао да понавља више пута.
– Драги пријатељи – говорио је Офер Киш „трокрилашима“ после завршеног програма – препатили сте и превише од моје руке у раздобљу које је, надам се, за вас завршено да се више никад не врати. Зато ми помозите да будем поново изабран у Савет, а ја вам обећавам да ћу окончати необуздане прохтеве.
Кројач, међутим, није придобио људе. Већина их је била заинтересованија за обућарев „План чистих рачуна“, чија је суштина била дефинисана у неколико речи:
– Онај ко буде гласао за мене, добиће две лире на лицу места.

Амиц Дулникер лежао је на свом бедном лежају док су му грчеви од глади кидали утробу. Мисли су му биле чудесно бистре, што је, по његовом уверењу, био поуздан знак да крај више није далеко. Дан који је провео затворен представљао је тежак испит за отпорности људске воље захтевима све слабијег тела. Дулникер је смишљао разне трикове да завара властитн желудац, а најуспешнији начин да скрене мисли на другу страну било је, наравно, планирање како да елиминише Шимшона Гроидиса из своје биографије.
У предвечерје је дошло до озбиљног сукоба између њега и његових тамничара. Инцидент је почео кад је Дулникер жестоким ударцима у врата дозвао Хасидове и затражио петролеј за светиљку и „хигијенске услове који одговарају његовом статусу“. Бубњање у врата натерало је Хасидове да му мало побољшају услове за живот па су сам градоначелник и неки тип за кога се испоставило да је његов шурак, чувар месне канцеларије, одвели Дулникера у одговарајућу просторију. Та делимична победа подстакла је државника да повећа захтеве. Одбио је да се врати „у ону рупу“ уколико му не очисте одело, упрљано у ноћном бекству. Инжењерова егоцентричност озбиљно је наљутила госпођу Хасидов. Одмах му је ставила до знања да ће „те крпе“ послати на чишћење супрузи једног од „трокрилаша“, јер они – Залман и она – нису тако ниско пали да пружају некоме такве услуге.
Дулникер је једва скривао радост. Успео је, наиме, да у међувремену напише поруку и сакрије је у џеп од сакоа:
„Помозите ми! Лежим затворен у градоначелниковом штагљу. Налазачу следи одлична награда. Инжењер.“
Кад је смркнута госпођа Хасидов однела одело, Дулникер се само у вешу испружио на кревету и зарио главу под покривач да пригуши смех. И тако је, напет али пун наде, ишчекивао реакцију „налазача“. Најзад је, око поноћи, чуо тихо шушкетање – неко је испред врата гурнуо лист беле хартије. Дулникер је скочио, сав ван себе од узбуђења, и жељно прочитао поруку. Било је то његово властито тајно писмо. На другој страни је било нашкрабано: „Сутра добијате печено пиле с поврћем из туршије. И много соса. Хасидов.«
Судбина се окрутно поиграла с Дулникером. Његова порука стигла је до супруге једног „трокрилаша“, али та добра жена није знала да чита па је са страхопоштовањем вратила писамце градоначелниковици.
– Мој супруг каже да је то неки чудотворни запис – рекла је жена „трокрилаша“ – па вам га враћам, госпођо Хасидов.
Хасидов је љутито проучио садржај писма, а Дулникер је још гневније прочитао његов одговор. Обузет бесом довикнуо је кроз прозорче:
– Лопови! Крадљивци поште!
Ноћ је била неподношљива. Државник је успео да заспи тек после тешких душевних патњи. Тада му се – у сну – јавно патуљак с дугом риђом брадом. Дулникеру је био однекуд познат. Минијатурни чичица држао је у руци послужавник на коме је лежало печено пиле ширећи заносан мирис. И много мање примамљив мирис довео би до лудила човека који већ готово четрдесет осам сати није окусио ни залогај. Али Шимшон Гроидис – он је у ствари био тај одвратни патуљак – не само што је гурао мирисно печење под нос бедиом спавачу већ је и жмиркао ватреним очима, звонио стакленим звоном и говорио:
– Не буди будала, инжењеру Дулникер! Дај Хасидову неколико добрих идеја па га скини с врата!
Дулникер је са заглушним урликом отерао патуљка Гроидиса, али кад се ујутро пробудио, у ноздрвама је, зачудо, још осећао мирис печеног пилета. Државник се извукао из кревета и тетурајући трагом мириса ударио главом у врата. Славни државник је клекнуо, принео нос уском процепу између врата и прага и после неколико тренутака сензуалног њушкања устао потресен открићем да печена птица лежи пред самим вратима...
– Такво испирање мозга немогуће је преживети – беспомоћно је признао стари државник и почео да удара песницом у гвоздена врата која су га раздвајала од предмета његових жеља.
– Шта је, Дулникеру? – упитао га је брица пријатељским тоном који користе сви победници. – Шта могу да учиним за вас?
– Дај ми то печење, разбојниче!
Брица је подигао огромну порцију печеног пилета, обилно преливеног сосом, до прозорчета, како би показао инжењеру да се не шали.
– Али прво бар један савет, Дулникер, за случај да после јела изгубите вољу да ми помогнете.
– Хуљо! – процедио је државник, а очи само што му нису поиспадале из дупљи. – А ко мени гарантује да ћеш ми дати јело кад ти дам савет?
Хасидов је попустио пред државниковом логиком.
– У реду, господине Дулникер – рекао је – идемо корак по корак. – Говорећи тако откниуо је крилце и пружио га државнику кроз прозорче. – За ово тражим, рецимо, једну добру паролу за исписивање на зиду – додао је.
Дулникер је зграбио сочно крилце и смазао га у трен ока. Такво осећање задовољства није га прожело чак ни кад је 1959. године примио Јерусалимску награду за књижевност после објављивања друге збирке уводника. Док су му зуби млели мекано месо уз бучно мљацкање какво страначка хијерархија никад није чула, окренуо се и оштро рекао брици:
– Можете ли да ми вратите мој сат?
– Тек после избора, господо – одговорио је брица. – До тада вам неће бити потребан.
– Још! – наредио је државник и добио још један залогај пилетине уз одлучан захтев да најзад предложи неку добру паролу за зид.
– Како гласи обућарева парола? – упитао је Дулникер и додао: – А где је поврће из туршије?
Брица му је пружио велик, свеж, сочан кисели краставац, а Дулникер га је читавог стрпао у уста.
– Ћопави обућар је на свакој кући у селу написао ОБУЋАР ЈЕ ЗА СЕЛО – СЕЛО ЈЕ ЗА ОБУЋАРА, што је изврсна парола – поверио му је Хасидов. – Осим тога, исписује слова зеленом бојом помоћу папира на коме је исечен текст, тако да га треба само прислонити уза зид и прећи преко њега четком. Нисам имао појма да је Гуревич кадар да смисли нешто тако.
Дулникер је мирно жвакао краставац, затворивши очи ради боље концентрације.
– Како вам звучи, другови, парола: ОБУЋАР ЈЕ ЗА СЕЛО – СЕЛО ЈЕ ЗА БРИЦУ!?
Хасидов је озареног лица предао државнику остатак печења.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Lisac u kokošinjcu

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 11:08 am


– Сјајно! – узвикнуо је одушевљено. – Рекао сам вам, господине инжењеру, да ћете успети! Врло добро! Постоји само још један мали проблем, другови – рекао је брица, нагло се уозбиљивши. – Ја никако нисам кадар да израдим такав шаблон. Можда бисте ви могли да покушате, друже Дулникер?
Што се тиче ручног рада, ја сам потпуна незналица – правдао се државник. – Такве задатке увек сам поверавао свом несрећном неговатељу. Мислим, међутим, да вам за овај посао неће бити потребан никакав шаблон. Треба само да промените последњу реч у Гуревичевој пароли, другови, а да бисте заменили ОБУЋАРА у БРИЦУ, потребно вам је само мало креча и боје.
– Само тренутак! – узвикнуо је Хасидов и викнуо кроз врата. – Жено! Велику порцију кромпира и грашка за господина инжењера!
– И ваљушака, ако смем да замолим – рекао је државник, мљацнувши уснама. Пошто је смазао велику порцију пилетине, Дулникер је осетио извесну наклоност према брици, мада то себи није могао да објасни на рационалан начин. – Зашто стојите? – упитао је Дулникер градоначелника. – Зашто не седнете, другови?
Обојица су сели на ивицу кревета.
– Господо, спреман сам да вам осигурам победу – изјавио је Дулникер пошто је ликвидирао укусно друго јело. – Али за узврат захтевам прворазредну кухињу!
Госпођа Хасидов предала је државнику послужавник претрпан врућим ваљушцима, воћним колачима, јабукама, црном кафом, цигаретама, а после тога му је донела одрезак у луку, супу од поврћа с резанцима, сендвиче и боцу слатког вина. Кад је дуги разговор с државником завршен, Залман Хасидов је тетурајући се изишао, пажљиво закључао врата и победоносно рекао својој премореној жени:
– Господин инжењер је прави геније. Дао ми је у руке оружје, тако тајно да ни теби не смем да кажем о чему је реч.

Тог истог петка увече две мрачне, сабласне прилике нечујно су обишле све сеоске уличице и стазе прекривајући реч ОБУЋАР на непријатељским паролама свежим кречом. Приликом другог обиласка брица и његов чувар месне канцеларије исписали су на белим површинама – истом нијансом зелене боје – реч БРИЦУ. У свитање, изборна ципела била је на другој нози – обућар је још био за село, али село је сад било за брицу.
Како је читава операција обављена у петак ноћу, Јаков Сфараде се као пешчана олуја у Синајској пустињи устремио на оне који су прекршили сабат.
– Особа која уочи сабата исписује пароле по зидовима јеврејских кућа не може да буде градоначелник у јеврејском селу – напао је месар грешнике. – Тим срамним чином градоначелник de facto се сам искључио из јеврејске заједнице. Због тога ја, Јаков Сфараде бен Шлезингер, на основу овлашћења добијеног од Врховног рабината, проглашавам Залмана Хасидова изопштеним! Од данас, сви који буду одржавали било какве везе с њим, разговарали с њим или гласали за њега, биће такође изопштени и ја ћу им ускратити право на своје услуге, укључивши обрезивање и венчање. Месар је рекао своје.
Због свега тога није никакво чудо што је у недељу ујутро Дулникера пробудио мирис тек испеченог колача с јагодама, покривеног дебелим слојем шлага, који му је изопштени градоначелник дрхтавом руком пружао кроз прозорче. Дулникер је смазао колач у неколико залогаја док му је несретни брица причао шта га је снашло.
Да будем изопштен управо сад, пре избора! жалио се ојађени човек. – То је права катастрофа! Што можемо да учинимо с тим у вези, драги господине инжењеру?
– Па то је просто к’о пасуљ – изјавио је Дулникер. – Изопштите и ви месара, другови!
Убрзо после тога изнад огледала је истакнут плакат на коме је писало:

Ја, Залман Хасидов, на основу берберског сведочанства које ми је доделила Испитна комисија, овим контраизопштавам месара, чиме именовани губи право да користи моје берберске услуге, а за казну му се одузима и право да се служи берберницом ради потребног кворума за молитву. Грађане који га буду подржавали нећу више да бријем, а то се односи и на шишање. Као Градоначелник, држаћу га на оку. Брица је рекао своје.

Овај интерни сукоб није, наравно, донео користи ником осим Гуревичу. Обућар је из дана у дан постајао све активнији, а његови пројекти сведочили су о огромном идеолошком напретку.
– Господине инжењеру, дефинитивно су нас удесили – пожалио се брица државнику док га је бријао у његовој ћелији. – Ноћас је ћопави обућар прекројио паролу ОБУЋАР ЈЕ ЗА СЕЛО – СЕЛО ЈЕ ЗА БРИЦУ. Променио је само четири слова и парола сад гласи ОБУЋАР ЈЕ ЗА СЕЛО
– СЕЛО МРЗИ БРИЦУ! Сад ћемо БРИЦУ опет морати да променимо у ОБУЋАРА, иако се једва држим на ногама, а ни желудац ми није у реду.
„Нека је Богу хвала, Зев је жив,“ помислио је Дулникер с огромним олакшањем. „И још у кругу своје породице!“
Чланови Привременог савета били су присиљени да се поново састану, иако то није био формални састанак. За то је најзаслужнији био Офер Киш који је учинио све што је могао да увери четири силе да оставе своје несугласице по страни и седну за исти сто. Понор између њих био је, међутим, непремостив па су седели мрачно одмеравајући један другог, размакнути колико је год то било могуће. У покушају да их мало орасположи, Малка је припремила чај и колаче. Вредни кројач јој је помогао да сервира то освежење, али нису успели да разбију лед, мржње који је настао управо ту, у сали Савета.
– У реду, господо, да коначно пређемо на ствар – јавио се најзад обућар. – Немам времена да овде седим читав дан. О чему је реч?
– Морамо да донесемо одлуку о томе како да спроведемо изборе – одговорио је крчмар, нервозно жмиркајући очима. Завладала је тишина испуњена нелагодношћу јер је постављени проблем превазилазио способности чланова Савета. Сви су се замислили. Брица је жалио што није могао да понесе са собом инжењера у џепу.
– Па сад – рекао је коначно обућар – било како било, морамо да спроведемо тајно гласање.
– У реду – сагласио се Елифаз – само како, побогу?
– Врло једноставно – објаснио је обућар. – Ја ћу да седнем за сто између Хасидовљевих стубова, а људи ће ми прилазити да ми шапну на уво, у потпуној тајности, за кога гласају. Ја ћу уносити цртице у бележницу и на крају ћемо сабрати колико је ко добио цртица, односно гласова.
Не може бити боље! – загрмео је месар. – А зашто би управо ти био тај који ће да бележи гласове, Гуревичу, ако смем да питам?
– То је део тајне – промрмљао је обућар.
Брица је изразио мишљење да би такав начин гласања могао да доведе до неспоразума.
– Имам много демократскији предлог, другови – објавио је Хасидов. – Позајмићемо кутију за скупљање прилога и сваки гласач који не жели да ја останем градоначелник, биће дужан да убаци у њу једну лиру.
– То је детињасто – побунио се месар. – Морамо, као прво, да утврдимо да ли је гласач религиозан или није. Зато предлажем да сваки гласач стави руку на Библију и изјави:
„Гласам за месара!“ или, напротив: „Ја сам атеиста!“
– Не долази у обзир – одбацио је Елифаз Херманович месареву идеју и бесно ударио ногом мачку која се мотала око његових ногу. Свима је убрзо постало јасно да су се нашли у ћорсокаку. Залман Хасидов је мало задигао рукав, погледао на сат и рекао:
– Већ је шест и тридесет. Крајње је време да се договоримо, господо.
Брица се унапред наслађивао тим тренутком славе, али је остао горко разочаран. И ћопави обућар задигао је рукав.
– Код мене је тек шест и двадесет рекао је пословно. Али је и њега чекало изненађење. Мали кројач бацио је брз поглед на ручни сат бледозлатне боје који му је светлуцао на левој руци.
– Код мене је тачно двадесет пет до седам – рекао је озбиљно и додао: – Можда би требало да попијемо чај, другови, пре него што се охлади.
Представници народа расејано су мешали чај и приносили устима лепе порцеланске шољице. У том тренутку догодило се нешто чудновато. Залман Хасидов, који је од ветеринара добио мале црвене таблете за отклањање желудачних сметњи, убацио је две у шољу и, гле, чај је одједном закипео, добио зелену боју и почео да шири око себе продоран кисео мирис.
– Господо! – узвикнуо је градоначелник de facto. – Шта се ово догађа?
Делегати су га збуњено гледали, али су се на звук разбијеног порцелана окренули Оферу Кишу, коме је шоља испала из руке на под и разбила се у комадиће. Кројач се сагнуо да покупи крхотине кад га је Малка љутито погледала.
– Предивно! – викнула је домаћица: – Мој нови сервис! – После тога се окренула Хасидову. – Само мирно попијте чај, господине Хасидове, то је чај који припремам сваког дана.
– Чекај! – вриснула је госпођа Хасидов. – Мачка!
Сви су се окренули и угледали једну од мачака која је до тада лизала просути чај како се у смртном ропцу ваља по поду. Делегати су полако спустили шоље и у потпуној тишини посматрали несрећну животињу, која је после неколико тренутака угинула пред њиховим очима. Извесно време сви присутни су седели као одузети.
– Да ли је мачка била болесна? – упитао је Офер Киш док се бледа лица и дрхтавих усана повлачио у угао. Уместо одговора, крупни Цемах Гуревич пришао му је ћопајући, ухватио га за крагну и подигао.
– Слушај, Киш – промрмљао је – шта је у том чају?
– Откуд ја знам? – Мали кројач је гутао кнедле а читаво тело му се тресло.
– Шта си ставио у чај?
Крупна обућарева рука стегла је кројача који се бацакао и цвилео као животиња у клопци. Напетост је постала неподношљива. Брицина жена је заплакала и срушила се на столицу. Цемах Гуревич је довукао бедника до стола и принео пуну шољу Кишовим устима.
– Пиј! – заурлао је и стресао кројача. – Попиј то, хуљо! – Офер Киш се клатио у обућаревим рукама као лутка од крпа.
– Шта си ставио у чај?
– Отров за пацове.
– Где си га набавио?
– Добио сам га од ветеринара.
– Разбојниче! – заурлао је обућар и пустио га да падне на под. – Јесмо ли ми за тебе пацови?
Офер Киш се подигао с пода, клекнуо и раширио руке према својим тужиоцима.
– Милост! Јевреји, смилујте се! – промуцао је кроз сузе тако промуклим гласом да је присутнима било тешко да разаберу што говори. – Верујте мени, грешнику, да нисам мислио на вас лично... Ја сам пуки сиромах, природни губитник који никад у животу није ништа постигао. Немам имовину, немам свој дом, стално сам био гладан док ми Савет није донео одређену промену набоље... Осећао сам, међутим, да никад нећу бити изабран у нови Савет и да ћу се опет наћи у некадашњој страшној немаштини... А тај би пад био за мене ужасан, другови! Ниједан човек не жели да тоне, свако жели да се уздиже, свако жели да у свом кратком веку постигне нешто... Људске амбиције и златни снови... И тако, другови, ако је грех тежити, чезнути за неким положајем у јавности, онда сам заиста крив... Знам да то што сам урадио није нимало лепо, извињавам се, то никако није било у реду, али, пријатељи, покушајте да ме схватите... Толико сам желео да постанем градоначелник... То ми је жеља још из тешког детињства... да постанем градоначелник, не дуго, само на неколико месеци, пола године, рецимо годину дана, да осетим да сам неко... Сад сам сигуран да ме сви мрзите, другови, и не љутим се због тога на вас зато што знам да ви, јаки и успешни, никад нећете моћи да схватите бедног и сиромашног човека који никад није имао среће и коме се сви ругају... зато што је... мален и слаб...
– Добро, немој сад толико да тугујеш, није све тако страшно – промрмљао је Елифаз бришући влажне очи. – Све ће бити у реду, Офере... Видећеш, све ће бити у реду ...
– Хвала вам, другови, миого вам хвала – одговорио му је кројач, потресен. – Сви сте ви, у ствари, дивни приjaтељи. Верујте да ме све ово погађа више него вас. Заиста нисам очекивао да ће доћи до такве трагедије. Јадна мачка, платићу за њу колико тражите.
– Није важно – одговорио је Елифаз. – Кућа је пуна мачака.
У том тренутку устао је Цемах Гуревич, зграбио несретног једника, одвукао га до врата и избацио снажним ударцем ноге у стражњицу.
– Ко је икад чуо за овако нешто – промрмљао је обућар. – У реду, човек може да објави рат неком ко му је непријатељ, али читавом Савету...? Богаму, већ сам био принео шољу устима и идућег тренутка почео бих да пијем чај да Хасидов није открио отров...
– То би заиста била срећа – рекао је више за себе брица, зурећи у празно.

Кад је Дулникер осетио како се приближава заносни мирис печене гуске, знао је да ће се разговор повести о озбиљним стварима. Ушао је брица и спустио послужавник пред државника, не постављајући било какве услове. То је, у ствари, на свој начин илустровало односе двојице мушкараца у току последњих неколико дана.
– Bon appetit, другови – казао је Хасидов и додао: – Не знам да ли се сећате, господине инжењеру, али нешто пре него што сте постали наш гост, обећали сте да ћете ми давати часове из говорничке вештине.
Државник је откидао огромне залогаје с гушчјег батка који је држао у руци, јер је већ одавно престао да се служи прибором за јело. Уз то је био помало под утицајем слатког вина које је навикао да пије без ограничења.
– Није вам потребно да учите говорничку вештину, другови – одговорио је државник свом домаћину пуним устима. – Ваш начин говора је на сасвим задовољавајућем нивоу.
– Можда знам колико је потребно да изађем на крај с обичним сељацима, али мислио сам на способност да говорим сатима тако да људи не знају о чему, у ствари, причам. Хтео бих да говорим као ви, господине инжењеру.
– Ох, ох, Залмане, пријатељу! – насмејао се Дулникер. – То није нешто што се може сипати у главу као у боцу. За то је потребан не само посебан талент, другови, већ и велико искуство. Што се мене тиче, кад сам имао шест година и био као мали анђелак, у то нежно доба, одржао сам у разреду такав говор поводом завршетка школске године да су забринути родитељи почели увече да долазе у школу да виде шта је с њиховом децом. Узгред буди речено, за коју прилику спремате говор, другови?
– За обичан сеоски скуп.
Амиц Дулникер је поново осетио како му слатка, чулна опијеност прожима цело тело као дрога. Невоље које је преживео током последњих недеља, учиниле су да привремено заборави чињеницу да већ недељу дана није одржао говор вредан тог имена. А сад је, као последица брициног захтева, бујица елоквенције која се толико дуго скупљала у њему, нагло провалила брану. Државник је скочио на ноге и, машући већ готово оглоданим гушчјим батаком као да је диригентска палица, започео драматични говор:
– Грађани Кимелских Врела, даме и господо, староседеоци и нови досељеници! Опростите ми што ћу вам одузети неколико минута, али кад сам чуо коментаре којима се приступа проблему из једне апсолутно негативне перспективе, желео бих да се још једном осврнем, у ових неколико минута које ми стоје на располагању, упркос разликама у мишљењу, на ту виталну проблематику, и да кажем јасно и гласно, не одузимајући и не додајући ништа на вагу којом настојимо да одмеримо њено значење, на начин који је у складу с нашом филозофијом, сагледавајући све препреке, узимајући у обзир потребе јавности и појединаца...
Преостали део гушчјег печења се охладио, а сенка на сунчаном сату померила се за две бројчане ознаке кад је Амиц Дулникер доживео последњи срчани напад у Кимелским Врелима. Залман Хасидов је слушао широм отворених уста ту бујицу речи, као да пред њим неки мајстор чаробњак изводи чаролије недоступне људском разуму. То је управо била она вештина коју је желео да научи од великог говорника – тај божански дар да се говори, без временског ограничења, свуда и на сваком месту, тако да свака реченица буде реченица, свака реч на свом месту, али не износећи никакву конкретну идеју, као бескрајна јегуља која се увија и увија...
Када је Дулникер застао и јаукнуо, брица му је притрчао и брижно га положио на кревет. И Хасидов је већ био потпуно исцрпљен од тог маратонског говора, али се није штедео и заједно са супругом бдео је над инжењером све до вечери.
– Господине инжењеру – замолила га је храбра жена – не би требало да радите такве ствари пре избора. Залман још жели да га научите да тако говори.
– Е па, чуо си ме, пријатељу – шапнуо је Дулникер благо се смешећи. – Покушај да ме имитираш.
– Не могу – бунио се Залман. – Кад почнем тако да говорим, ма колико се трудио, све што кажем увек је савршено јасно. Зар немате нешто већ спремљено?
– Како то мислиш, спремљено?
– Неки такав говор, написан или штампан. Није важно ако је и кратак. Могу увек да почнем из почетка...
Дулникер је настојао да се не узбуђује, јер то заиста није смео себи да дозволи, али упорно брицино наваљивање већ је почело да га нервира. После дужег тражења извукао је из кофера згужвани лист страначког дневника, сетивши се да на једној страни постоји нешто што би могло да послужи брици.
– Другови – рекао је, на брзину погледавши текст – прочитајте на скупу овај уводник.
– Шта је уводник? – упитала је госпођа Хасидов.
– Говор за почетнике. Прочитајте га неколико пута док га не научите напамет, другови. А сад ме оставите.

Скуп је одржан на будућем градилишту Културног центра „Залман Хасидов – пророк Мојсије“. У то време сељаци нису радили на пољима, због зимских киша и из других разлога, па су могли да се препусте забавама као што су политички скупови. Небо овог пута није услишило месарове молбе и, без обзира на изопштење, добри Бог је благословио брицни скуп лепим временом.
Међу окупљеним мноштвом истицала су се нека непријатељска, обућаревска лица. Појавио се, у последњем тренутку, и сам Гуревич и остао да стоји, злослутно ћутећи, на самој ивици терена, окружен својим присталицама. Обућар је, наравно, имао пуно право да дође, јер Хасидов, врло лукаво, није ничим открио да је то његов лични скуп. Маскирао је то звучном паролом „Митинг симпатизера правде с изненађењима“.
Скупу овог пута није председавао крчмар јер је Хасидов још добро памтио прославу годишњице бербернице. Митинг је отворио чувар месне канцеларије речима:
– Господо, видим да сте сви овде са својим бољим половинама да чујете шта је Залман, тај сјајни инжењер, припремио за нас. Зато нека говори Залман, ја нисам томе вичан.
Чувар је затим мирно сео а брица је устао, спреман за битку. До избора је остало још само неколико дана и Хасидов је био свестан тог изазова. Положио је лист из новина на сто испред себе, скинуо сако без обзира на прохладно време и заврнуо рукаве скоро до рамена. После тога је пружио руку, три пута зазвонио канцеларијским звоном и узвикнуо, усред гробне тишине:
– Уводник!
Аудиторијум се ускомешао од изненађења и задовољства јер је почетак обећавао велике ствари. И Хасидов није изневерио очекивања.
– Ако по истеку прве фискалне године наше независности желимо пажљиво да оценимо пут који смо прешли – одрецитовао је брица гласно – и ако желимо да сумирамо оно што нам носи светла будућност, морамо сами себи да поставимо питање: „Куда?“ Желимо да верујемо да су потребе нације нераздвојно испреплетене, и да у њиховом задовољењу лежи напредак нашег народа у овој ери...
Залман Хасидов је осећао да су му порасла крила. С великим напором се уздржавао да између реченица не почне дивљачки, победнички да кличе. Рецитовао је, говорио, предавао и проповедао баш као инжењер, чудесно течно и потпуно неразумљиво, с оном истом елементарном снагом дивље речне бујице која се руши низ планину и односи све препреке које јој се нађу на путу. Публика је стајала запањена, испуњена неким готово религиозним заносом. Госпођа Хасидов је у чуду посматрала говорника, и очигледно се поново заљубљивала у свог ћелавог мужа. Хасидов је још два пута зазвонио звоном и наставио:
– Избор који стоји пред нама је избор између јединства и подељености, између изградње и разарања, између победе и пораза, између успеха и неуспеха, између напора и равнодушности, између исправног и изопаченог. Градитељи државе не могу да занемаре дужности које им намеће обнова, сад кад је ционистички сан исписао у срцу и души нације: „Наставак у петој колони.“{11}
Уводник је ту завршавао. Како су последње речи – штампане при дну странице, у заградама – биле помало нејасне, нарочито говорнику, брица је поново зазвонио звонцем и поновио:
– У петој колони!
На овај неочекивани заокрет у говору публика је реаговала збуњеним ћутањем. Поновљене речи су, међутим, тргле обућара из летаргије – направио је трубу од дланова и викнуо што је могао гласније
– А ја вам кажем да пете колоне неће бити!
– Тако је – пробудили су се његови успавани следбеници. – Доле пета колона!
Брица је побеснео тако да је потпуно изгубио власт над самим собом.
– А ја вам кажем, као градоначелник – викнуо је ударајући песницом по столу – да ће пете колоне бити!
До трагедије је дошло сасвим неочекивано. Хасидов се срушио преко стола, превијајући се од грчева, а пена му је избила на уста. Ветеринар је посматрао како се нагли Залманов бес претвара у напад жучи, али није могао да му притекне у помоћ од обућареваца који су се са батинама у рукама бацили на брицине присталице уз борбени узвик:
– Сад ћете добити вашу пету колону, хуље!
Ножеви на склапање у рукама брициних следбеника аутоматски су се отворили. Херман Шпигел се пробио до ивице терена и отворио кутију с прибором за прву помоћ коју је понео „за сваки случај“. И добро је учинио што ју је понео, јер га је, тек што ју је отворио, неко онесвестио ударцем батине по глави.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Lisac u kokošinjcu

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 11:09 am





ГЛАС СА НЕБА

Први политички збор у Кимелским Врелима трајао је око два сата. Многи учесници су повређени, али само двојица озбиљније – полицајац, који се умешао у тучу да спречи озбиљније инциденте, и ветеринар кога је треснуо батином по глави један брицин следбеник побркавши га са својим шураком. Мишу су однели у његову собу изнад крчме да га тамо брижно негује супруга несталог неговатеља, док је Херман Шпигел остао на бојишту изгажан од избезумљене руље.
Кад је битка завршена, обе стране су напустиле терен Дома културе као победници. Сељаци су се разишли претећи једни другима, што је преко ноћи нашло свој одраз на зидовима кућа.
– НЕЋЕМО ПЕТУ КОЛОНУ! – било је исписано одлучном руком. – ДОЛЕ ПЕТА КОЛОНА!
Брицин блок није попуштао и испод обућаревских погрда појавили су се натписи исписани другом руком: – ПЕТЕ КОЛОНЕ ЋЕ БИТИ! НЕЋЕ БИТИ НИЧЕГА ОСИМ ПЕТЕ КОЛОНЕ!
Наравно, исписивање „дневних парола“ довело је до додатних, мада по обиму ограничених непријатељстава између супарничких група опремљених кантама пуним креча и великим количинама боје. Мештани, који су до тада показивали изванредну уздржаност кад се радило о примени силе, сада су муњевито реаговали песницама и батинама кад год би неко споменуо реч „колона“. Атмсфера је постала тако напета да су они најмирољубивији и најравнодушнији међу мештанима престали да користе провокативну реч „пет“ и уместо ње користили „између четири и шест“, како не би неког наљутили. У том раздобљу било је препоручљиво што мање излазити на улицу и куће су углавном биле закључане, са спуштеним капцима, а жене су иза затворених врата ишчекивале да прође опсадно стање.
Залман Хасидов је био у стању крајње нервне напетости а лице му је после напада жучи изгледало измучено.
– Можда стављам живот на коцку, али што се тиче те пете колоне нећу попустити! – рекао је једној муштерији оштрећи бритву с неким посебним, морбидним задовољством. – За друге људе пета колона је можда обична колона, али за мене је то симбол.
Затим би, приносећи наоштрену бритву муштеријином врату, упитао:
– Да ли се слажете са мном?
Одговор је без изузетка био потврдан. Брица је за ручком обавестио Дулникера о исходу збора. Слушајући ту причу државник се умало није удавио залогајем гулаша.
– Пета колона! – рекао је хватајући дах, згрчен на кревету. – Умрећу од смеха! Залмане, пријатељу... пета колона... пета колона ... па то је сјајно...!
Боца црног вина којом је Хасидов стекао вечну Дулникерову захвалност такође је допринела добром државниковом расположењу. Али градоначелник, који је седео смркнутог лица, није то узимао у обзир.
– Не видим шта је ту смешно – прекорео је брица државника. – Можда нисам схватио ни једну реч из вашег уводника, друже инжењеру, али нека ме ђаво носи ако знам чему је на крају требало да послужи тај захтев за петом колоном. У читавом чланку није пре тога споменута никаква колона! Заиста, друже Дулникер! Човек, на крају крајева, имао право да зна за шта се бори!
– Не морате да разумете баш све, довољно је да знате да смо у праву – рекао је државник, а његов новостечени трбух почео је да се тресе од нове навале смеха док му дугмад на панталонама нису поотпадала.
У међувремену, у табору Цемаха Гуревича разбуктале су се грозничаве расправе око тога шта треба предузети да се сузбију брицине интриге. Око обућара се окупила мала али одабрана група следбеника, међу њима чувар бунара и Офер Киш. Кројач је приступио обућаревом блоку пре свега неколико дана а већ је жртвовао зној и крв за Гуревичеву ствар. Кишов прелазак у обућарев табор био је потпуно спонтан. Срели су се на улици и кројач је, обореног погледа, рекао:
– Знам, инжењеру Гуревичу, да се још љутите на мене што сам отровао јадну мачку, али хтео бих да ми пружите прилику да вам докажем како мислим само о општем добру. Пружите ми могућност да се искупим за оно што се догодило.
– Постоји само један начин, другови – одговорио је инжењер Гуревич после краћег размишљања о читавој ствари. – Пређите на моју страну са свим својим „трокрилашима“, па ћемо видети.
– Хвала вам. Заиста сте добри према мени, друже Гуревичу рекао је кројач. – Сад треба само да се договоримо о практичној страни тог питања...
После жестоког ценкања, најзад је постигнут споразум – обућар је обећао Кишу пет лира дневно до дана избора, плус два пара ципела у одличном стању и сигурно место у Сталном савету. Како је та племенита понуда била знатно повољнија од брицине, уговорне стране су закључиле чврст споразум.
Кројач је заиста вредно радио како би доказао да се искрено каје.
– Инжењеру Гуревичу – обратио се свом вођи у пуном јеку дебате – што ћемо урадити ако брица и његови следбеници подигну ту пету колону?
– Што ћемо урадити? – зарежао је обућар, готово се гушећи од навале кашља. – Одмах ћу вам рећи што ћемо урадити, господо!
Гуревич је на то донео из оставе боцу вина, пола хлеба и кобасицу и с тим намирницама нестао у правцу кокошињца скривеног иза високе живице у дну врта. Кад се после краћег времена вратио празних руку, ударио је песницом по столу и викнуо:
– Демонстрираћемо!
Организација те акције препуштена је Оферу Кишу, што је сведочило о великом поверењу које је кројач уживао у обућаревим очима. Одмах су исписане пароле, крупним словима, које су гласиле:

ПРСТЕ К СЕБИ ОД ПЕТЕ КОЛОНЕ!
НЕЋЕМО ТРПЕТИ ПЕТУ КОЛОНУ!
НЕКА ЈЕ ПРОКЛЕТА ПЕТА КОЛОНА!

После тога је кројач постројио све своје присталице под заставу испред сеоског складишта, тражећи од њих да се крећу у правилним редовима, како то одговара гневним демонстрантима. У томе је Офер наишао на отпор већине учесника који су одбили да корачају заједно с „трокрилашима“ изјављујући како они, слободњаци, не желе да се мешају с паријама, не само због неписаних друштвених закона већ и зато што су „трокрилаши“ временом силно осиромашили и њихова бедна одећа никако није одговарала свечаној прилици. Али кројач је успео да савлада и тај деликатни проблем. Објаснио је пореским слободњацима да су „трокрилаши“ позвани само зато да носе тешке пароле.
Пре него што је врло импресивна поворка кренула, обућар је пружио својим бојовницима последњи вербални подстрек.
– Примили смо поуздане извештаје да ћелави брица планира да сваког тренутка подигне и пету колону. Зато ћемо промарширати сеоском улицом како бисмо разбијањем прозора упозорили ту хуљу каква судбина очекује издајнике! Сматрам својом дужношћу да истакнем, господо, да ове протестне демонстрације крију у себи одређене опасности. Зато ће бити боље да они који се боје остану овде, да не сметају другима. Што се тиче осталих, напред марш!
Селу на част треба рећи да нико од присутних није напустио редове, осим самог кројача који је заостао иза поворке како не би сметао демонстрантима. Пратио је погледом њихово кретање, стојећи испред складишта.
Масовни марш започео је сасвим мирно. Сељаци су изашли из својих кућа да виде тај величанствени призор кад је колона од неколико десетина мештана, озбиљног држања, кренула према брициној кући, упорно скандирајући према упутствима чувара бунара:
– Доле пета! Доле брица, градитељ стубова! Доле пети брица!
Демонстранти су били изванредно расположени, али је брица, затворивши на време прозорске капке, осујетио оно што је требало да буде најзанимљивији део протестног марша. Добре људе, међутим, није било тако лако изиграти. Кад су демонстранти стигли до краја села, покупили су са земље камење и поразбијали све прозоре на обућаревој кући да покажу ћелавом брици каква судбина очекује издајнике.
Та драматична сцена оставила је на све снажан утисак. Брица, који је све време стајао иза врата бербернице и пратио догађаје кроз процеп на жалузинама, шапнуо је жени:
– Сад ми је тек синуло што се овде, у ствари, догађа. Они мисле да ја намеравам да подигнем пети стуб, а ја не знам што да радим ни са ова четири. Сви су полудели, кажем ти! Пети стуб? Каква идиотска идеја!
И тако је, да не губи време, градоначелник изашао из своје тврђаве кроз отвор који је остао у изгорелом задњем крилу и, пазећи да га нико не види, отишао до куће грађевинског предузетника, иначе једног од својих присталица. Резултат тог састанка био је да су око поноћи њих двојица кришом отишли на градилиште месне канцеларије и поставили, у саму средину, оплату за пети стуб и напунили је бетоном. Крај новог петог стуба поставили су месног стражара с огромном батином у руци. На тај начин је једном заувек побијена тврдња како чувар прима плату а ништа не ради.
Сутрадан ујутро Залман Хасидов отрчао је до гвоздених врата и сместа насрнуо на инжењера.
– Реците ми, друже Дулникер, зашто вас храним кад је ћопави обућар стално један корак испред нас?
То је било тачно. Обућар је поново показао завидну иницијативу. Цемах Гуревич је од летава и картона направио мала колица и у њих упрегао белог магарца. У тим колима провезао се улицом с великим натписом изнад главе:

КОЛА ЧИКА ЦЕМАХА – ВЕСЕЛИЈА ВОЖЊА С БУДУЋИМ ГРАДОНАЧЕЛНИКОМ КИМЕЛСКИХ ВРЕЛА!

Деца су била одушевљена том идејом и чекала су у реду да се провозају Цемаховим колима. Кочијаш, инжењер Гуревич, чак им је у току вожње певао најновије дечје песмице („Где их је, дођавола, само научио?“) и делио бомбоне и ушећерено воће. Чак се догађало да су родитељи долазили без детета, тврдећи како је „индиспонирано“, и тражили од обућара одговарајуће следовање слаткиша и „туру-две« у колима.
– Драги инжењеру – наваљивао је брица – измисли што пре нешто тако духовито, иначе ћу те, кунем се, убити без размишљања!
– Та зар немате властитих кола, другови?
– Баш генијално! Зар да стално имитирам ћопавог обућара као мајмун?
– Само тренутак, господо! – побунио се државник. Како могу да се концентришем кад непрестано говорите?
Дулникер је на то искапио чашу вина и пустио да се хиљаду зупчаника у његовом компликованом мозгу заврти пуном брзином. Неколико минута касније лице му се озарило.
– Сетио сам се! – рекао је. – Рингишпил!
– Ето, видите, све ви можете кад се мало потрудите – рекао је брица одушевљено и предао свом саветнику пакет колача, али већ следећег тренутка радост је нестала с његовог лица. – Идеја је одлична, признајем, али ја више немам пара, друже Дулникер. Сеоска благајна је празна, а на све ово до сада потрошио сам и властиту уштеђевниу.
– Саосећам с вама, господо – одговорио је Дулникер хладно. – За онога ко нема средстава, много је боље да не улази у политичку арену.
Рингишпил је ипак постављен, усред улице, испред крчме. Састојао се од дебеле греде забијене у земљу и пет (!) грубо склепаних клупа које су се на малим точковима окретале око греде као осовине. Изнад те конструкције био је постављен џиновски натпис:

ВОЗИТЕ СЕ БЕЗ СТРАХА У КРУГ, У КРУГ
ЧИКА ЗАЛМАН ЋЕ СИГУРНО ОСТАТИ ГРАДОНАЧЕЛНИК!

Стихови никад нису били Дулникерова јача страна. Вожња је, међутим, била сигурна јер су за гурање клупа у круг били мобилисани „трокрилаши“. За тај технички детаљ брица се побринуо служећи се уобичајеним каналима. Месни секретар доставио је писмено наређење десеторици „трокрилаша“ (један је у међувремену умро и порески инспектор Киш га је с тугом сахранио), по коме је, на основу одлуке Савета, сваки од њих био дужан да по два дана окреће рингишпил у смеру кретања казаљке на градоначелниковом ручном сату. Последица свега тога била је да се сеоска улица претворила у забавни парк, на велику радост месне дечурлије. Деца су, међутим, била често присиљена да се боре с одраслима, који су заузимали сва места на клупама и крицима достојним Дивљег запада подстицали дежурног „трокрилаша“ да брже окреће рингишпил.
Добро расположење грађанства довело је до повећане потрошње жестоких пића, а брица је купио и неколико боца вина. Елифаз Херманович, међутим, није био задовољан тим повећањем промета. Неподношљиво шкрипање рингишпила пробијало му је уши, док једног дана крчмар није изашао пред врата своје беле куће и издерао се на веселу дружину:
– То вам се свиђа, је ли? Циркус! Управо оно што вам је потребно! Али од мене нећете добити рингишпил нити ћу вам дати кола с магарцем! Од мене нећете добити ни пребијене паре, јер ја не купујем гласове!
– Баш лепо – одговорили су му људи. – Па шта онда хоћеш од нас?
Весели гласачи оставили су крчмара да попује сам себи, и отишли на други крај села да виде како напредује копање бунара. То је била још једна од бриљантних идеја ћопавог обућара, ђаво га однео! За време сувог периода између зимских киша појавила се екипа радника и поставила поред пута који је водио према пашњацима огроман решеткаст торањ. Поред те конструкције стајао је обавезни натпис који је у овом случају гласио:

СЕОСКИ БУНАР ЦЕМАХА ГУРЕВИЧА
Пробна бушења почела су ове среде зато што је пензионисани градоначелник de facto ћелави господин 3. Хасидов срамно занемарио јавне радове и осудио село да умре од жеђи.
Доле брица и његове колоне!
Доле пета колона!
Доле пета!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Lisac u kokošinjcu

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 11:09 am






Операција бушења била је свакако вредна пажње. На решеткастој конструкцији стајала су два крупна сељака и великим чекићима снажно ударала у дугачку гвоздену шипку. Кад би се показало да је покушај узалудан, јер из дубине земље никако није хтела да покуљи благословена вода, премештали су конструкцију неколико корака даље и почињали бушење из почетка. Залман Хасидов је отишао до бушотине вођен стрелицама постављеним дуж читаве улице:

ПРЕМА БУНАРУ ЦЕМАХА ГУРЕВИЧА
МОЛИМО ВАС, ПОНЕСИТЕ ЧАШЕ!

После брицине посете бушотини, на Дулникеровом менију појавиле су се озбиљне празнине. Током новог напада жучи Хасидов га је обавестио да неће добити ништа осим две-три кашике хладне супе све док обућар буде тако очигледно у вођству.
– Имао сам утисак да ће сваког тренутка наићи на воду – жалио се брица наслоњен на жену да се не би срушио. – Ако им не покажемо нешто посебно, изгубљени смо, друже Дулникер!
– Како би било да и ви покушате да ископате бунар?
– А за шта сам се онда борио целог живота?
– Господине инжењеру – рекла је госпођа Хасидов изненада, падајући на колена пред државником. – Побрините се да добијемо електричну струју!
Дулникер је грубо подигао дрску жену, а онда се окренуо Хасидову да га укори због непромишљених изјава. Хасидови су дословно пузили пред њим, а њихове ужарене очи зуриле су у њега у немом ишчекивању.
– У реду – одлучио је Дулникер великодушно.
– Нема никаквог разлога зашто не бих написао неколико редова Јускали Треибичу. За недељу дана стубови ће стићи до села!
– Какви стубови?
– Стубови далековода.
Брица и његова жена почели су да играју, обузети неописивом радошћу. Државник је откинуо поклопац кутије цигарета која му се нашла при руци и на њему написао оловком:
Јускала, молим те да што пре изградиш далековод до Кимелских Врела. Много поздрава Шули, твој
– Молим вас, дајте нам адресу, драги господине инжењеру, а ја ћу послати писмо Тнувиним камионом већ данас поподне.
– Само тренутак – рекао је Дулникер трљајући нос. – Пре него што потпишем ово писмо, желим да с ваше стране добијем чврсте обавезе у погледу исхране. Дакле: кувана телетина с карфиолом, шаргарепом и реном, колач и уз то црни токајац! Осим тога, потребна ми је грејалица јер се овде смрзавам, а не бих желео да се после избора вратим кући прехлађен.
– Наравно, драги господине инжењеру, само реците одговорио је Хасидов услужно. Одлазећи, подигао је руку и поздравио га већ уобичајеним поздравом: – Пета колона!

Ствари су се развијале као и обично.
Једног јутра чувар месне канцеларије нађен је како лежи у локви крви. Остаци петог стуба лежали су разбацани око њега. Ова гнусна провокација подстакла је „колонаше“ на муњевит одговор. За мање од пола сата како се сазнало за то варварско дело, у средини будуће месне канцеларије изливеи је нови пети стуб од бетона. Био је шири и виши од првобитног, чиме је требало показати јавности да примена силе само јача веру „колонаша“ у праведност њихове ствари.
Брица је овог пута поставио поред влажног бетонског стуба стражу, тројицу мишићавих момака, али те исте ноћи организован, јачи одред савладао је малобројне чуваре стуба који су се, после краће борбе батинама и ножевима, разбежали. Нападачи су скинули дрвену оплату око тек изливеног стуба и стуб се срушио на канцеларијски намештај...
Оплата је ујутро ноново постављена и пети стуб изливен по трећи пут. Те ноћи чувало га је десет сељака, брициних следбеника, наоружаних секирама. У покушају да загреју промрзле удове, наложили су логорску ватру и одржавали је бацајући у њу картонске фасцикле, али су је повремени пљускови стално гасили.
Срећом по нови стуб, нови дан је донео значајну промену и преместио жариште битке на другу страну. У свитање се пред брициним двориштем зауставио Тнувин камион и под натмуреним небом из њега је истоварен велик сандук и унет у кућу Хасидових. Узбуђен, брица је отворио саидук и уз помоћ шофера извукао из њега ново, тајно оружје.
Био је то мали електрични генератор покретан дизел мотором. Генератор је сплетом жица био повезан с дрвеном кутијом из које су водиле друге, разнобојне жице.
Залман Хасидов је зграбио боцу црног токајског вина и отрчао с њом у штагаљ, штуцајући од радости.
– Господине инжењеру, драги пријатељу – рекао је, одушевљено грлећи државника – стигао је, ту је!
Дулникер је осетио како му је срце поскочило као да му је у посету дошао добар стари пријатељ. Прави звучник! Господе! Није држао микрофон у руци већ више од три месеца.
– Дозволите да га испробам, другови – молио је брицу од свег срца. – Где је?
– У кући – рекао је Хасидов уозбиљивши се. – Тамо не могу да вас пустим ни под каквим условима, друже Дулникер, али мислим да су жице довољно дуге...
Брица је за тренутак оставио свог саветника самог и отрчао назад у кућу. Платио је возачу делом у готовом а делом ручним сатом који је замишљено скинуо с руке. Затим су заједнички подигли мотор на сто у суседној соби и напунили резервоар горивом. Мотор је прорадио бучно кашљући, тако да су сви предмети у соби задрхтали, и испунио просторију густим димом. Брица и његова жена су кашљали, али то није нимало умањило њихову радост. Хасидов је после тога замолио возача да укључи „оно у шта се говори“, и овај је спојио жице са генератором. Требало му је много времена па све подеси, а кад је коначно све било готово, Хасидов је потрчао у штагаљ с микрофоном у руци, вукући за собом дугачки кабел.
Дулникер је дотле успео да искапи пола боце. Отео је вољени инструмент брици из руке и само што га није пољубио. После тога се неколико пута накашљао да прочисти грло и, са осмехом на лицу, изговорио у микрофон:
– Проба! Један, два, три, четири... Ради!

Становници Кимелских Врела постали су сведоци натприродног догађаја који је Јеврејима био ускраћен хиљадама година – чули су властитим ушима Глас са неба.
Догодило се то једног кишног, тмурног, необично суморног дана. Зимске олује обориле су се први пут свом снагом на село. Громови су праскали и тутњали, а муње су обасјавале куће заслепљујућом светлошћу. Осим групе која је чувала пети стуб, сви су били у кућама и смркнуто посматрали кишу која је пљуштала као из кабла. Они који су показивали одређене способности за натчулну перцепцију, осећали су нешто необично у ваздуху и, наравно, ујутро је између кућа одјекнуо глас – снажан, треперав глас, различит од сваког овоземаљског гласа, који је истовремено допирао и одозго и са свих страна, испрекидан чудним звиждањем и пуцкетањем, као да је у селу наступио Судњи дан.
– Један, два, три, четири! – говорио је глас са неба са одрећеним словенским акцентом. – Ради! Гласајте за мог пријатеља Залмана! Обућар је дрзак и наметљив! Нека пета колона стоји заувек! Савршено ради, шта кажеш? Па шта сад кажете, господо, да ли сам заслужио још једну чашу или нисам?
Тако је грмео глас тог тмурног јутра праћен ударима громова од којих би свакоме задрхтало срце. Становници села били су жестоко потресени тим сабласним догађајем. Врата су почела да се отварају и сељаци су потрчали према месаревој кући, не обазирући се на пљусак.
– Луде главе – јавио се поново глас, овог пута, рекло би се, с још веће висине. – Зашто трчите к месару? Три пута ура за брицу!
Људи су застали као укопани, до колена у блату, не знајући да ли да иду даље или да се врате. Најзад су установили да застрашујући звуци не допиру из висина већ из једне кутије постављене на прозору брицине куће.
– Слушајте, другови, слушајте! Брицин блок је ваш властити блок! Никад нећете да зажалите ако будете гласали за брицу! Доста нам је обућареве страховладе! Гласајте за мог пријатеља Залмана! Брица чини све за своје село, а обућар је продао душу ђаволу!
– Још, још, господине главни инжењеру, анђеле наш! – молили су Хасидови говорника са жаром који није био далеко од душевне поремећености. – Дивни сте, изванредни, фантастични! Наставите, молим вас, господине главни инжењеру, није важно што говорите, само немојте да престајете, нити за минут! Убићу вас на месту ако престанете, тако ми Бога! Молим вас, говорите, драги господине главни инжењеру, наставите...
Госпођа Хасидов је наточила државнику још једну чашу тамноцрвене течности, док је брица трчкарао између ћелије и своје собе да посматра гомилу која је као опчињена окупљала пред његовом кућом. Дулникер је напрегао памћење да се сети прастарих парола, које су без икаквог реда залепршале кроз алкохолна испарења:
– Чујте ме, другови, слушајте ме! Кад приђе један, прићи ће сви! Осигурајте Залману солидну већину! Брица је отац овог села; поштуј оца да дуго живиш на земљи! Брица представља слободу и напредак, независност и мир... а обућар је обична нула! Живела пета колона! Oif kalts bluzt men nisht! Обућар је склопио пакт с буржоазијом! Гласајте за пету! Још? Океј! Одвојимо месара од државе! Брица вам доноси виши животни стандард, а обућар је исто што и Шимшон Гроидис! Три пута ура за Залмана! Три пута ура за пету колону! Пажња, пажња! Важно саопштење! Важно саопштење...
Глас је за неколико тренутака ућутао, а онда је наставио нагло и брзо:
– Говори вам инжењер. Брица ме држи затвореног у штагљу. Жели да му ја... У помоћ!
Уследило је неко несувисло мрмљање, а онда је одјекнуо звук као да кољу лава. Али бука је нагло утихнула и јавио се, гласно, поново исти глас, праћен тешким дисањем:
– Гласајте за брицу! Сви су за брицу! Живео брица! Пета колона! Емисија је завршена!
Био је то збиља несвакидашњи догађај. Сељаци, мокри до голе коже и дрхтећи од хладноће, чекали су још неко време, али како се чудесна брицина кутија више није јављала, полако су кренули кућама. Два-три сата која су уследила после тог натприродног догађаја, биће у ствари иоследњи сати тишине у историји села.

Апсолутна превласт Залмана Хасидова у сеоском ваздушном простору трајала је само дан и по. Његовој владавини дошао је крај једног релативно лепог поподнева кад су сви мештани били у својим кућама, још увек шокирани жестином изборних емисија.
– Гласајте за мене и бићете ми захвални на овом савету! – понављао је преко звучника Хасидов лично. – Гласајте за Блок пете колоне! За то имате још један разлог. Захваљујући нашем градоначелнику, у село ће за неколико дана стићи електрична струја! Ја вас не заваравам обећавајући вам воду, од мене ћете добити струје колико вам срце жели! Само би луд човек гласао за ћопавог обућара! Сви смо за племенитог брицу који нам доводи струју!
У том тренутку наступио је преокрет.
– То је дрска лаж! – загрмео је из обућаревог разбијеног прозора глас ништа мање небески од брициног, праћен заглушним нападом кашља. – Добићемо од ћелавог брице струју кад нам коса израсте на длановима! То је само варка да се привуку гласови! Бушење бунара које се обавља у моје име, напредује врло брзо, упркос кишама. Јарци су већ пуни воде! Гласајте за обућарев блок, блок питке воде од које зависи живот! Доле колоне! Доле пета!
И тако даље. Брицина станица ућутала је као папагај коме су пресекли гркљан. Хасидов је отрчао до Дулникера, дрхтавих колена, иако је политичару потпуно ускратио храну откако је незахвални старац покушао да се ослободи помоћу микрофона.
– Драги господине инжењеру – закукао је градоначелник и они су набавили разгласни уређај. Проклети лопови! Што сад да радим? Посаветујте ме, молим вас!
– Шта тражите од мене? Живот? – шапнуо је Дулникер лежећи потпуно скршен на кревету. – Пустите ме да на миру умрем, господо!
– Жено! – викнуо је Залман. – Сместа закољи краву.

Тог дана су све птице напустиле област Кимелских Врела.
У почетку су још некако подносиле унакрсну вербалну грмљавину, али чим је постало очигледно да говорничким окршајима нема краја, птице су побегле у мање бучне крајеве. Ситуација је, могло би се рећи, постала критична. У току релативно мирног раздобља, кад је радио само брицин разглас, ноћи су пролазиле у нечему што би се могло назвати сном, али сад су се несрећни мештани превртали по креветима унапред страхујући како ће их у поноћ пробудити промукли кашаљ Цемаха Гуревича.
– Ућутао си, дакле, гадни мајмуне? Немаш више о чему да лајеш, је ли?
– Завежи, губава, ћопава свињо! одговарао је Хасидов тако да су прозорска окна звечала. – Гласајте за пети блок!
Проблем су још више искомпликовали непрестани пљускови који су онемогућили мештанима да следе пример птица и привремено се склоне у шуме. Било како било, станари су убрзо напустили куће које су се налазиле у близини супарничких станица и до избора се преселили код рођака или код суграђана меког срца. Несрећници су, међутим, уживали благодети свог бекства врло кратко. Два дана пре „Великог дана“ време се мало поправило, сунце је извирило иза облака – а на улици се изненада појавио обућар. Седео је на својим колима у која је био упрегнут бели магарац, док је мали дизел мотор весело и верно брујао иза њега. Гуревич је држао испред себе како-се-оно-зове и жестоко грмео возећи се улицом. Обућар не само што је говорио на јидишу већ је успевао да срж својих речи усклади с покретним карактером своје звучне платформе.
– Чујте и почујте! Сви ви који боравите на крају града! Обућар штити ваше интересе од ћелавог брице, чији се раскошни дом шири у самом средишту места. Бунарски блок је блок оних који живе на крају града! Хоћемо обућара за градоначелника! Чујте и почујте! Ви који живите на крају града! Обућар вас штити...
У раду покретне станице изненада је дошло до застоја који је обећавао спас – бели магарац је једноставно подивљао од заглушне буке и почео да скаче, одвлачећи постепено кола ван звучног домета. Олакшање је, на жалост, било само привремено. Пола сата касније кола су се поново појавила на улици, с тим што су овог пута уши белог магарца биле запушене ватом и везане широком марамом како би се умањиле патње јадне животиње. Што се тиче самог обућара, њему чепови за уши нису били потребни. У току последњих неколико дана слух му је био приметно оштећен.
– Ви који живите у последње три куће с десне стране, вама се обраћам! – Гуревич је инстинктинио поделио гласачко тело на мање групе. – Шта више желите: бистру воду или глупу пету колопу?
Покретна разгласна станица радила је без ометања само кратко време. У брицином друштву могла се приметити необично жива активност, а његова разгласна кутија привремено је ућутала. А онда су се на улици појавила кола са старим магарцем којима је управљао сам градоначелник, опремљена свим што је потребно за противудар, укључујући и госпођу Хасидов која је стајала на колима и викала орканским гласом:
– Ви који станујете у последње три куће с десне стране! Можете слободно да заборавите оно што је излајао ћопави обућар! Брица вам доводи електричну струју! Нека живи Залман Хасидов и његова пета колона!
Као и сва средства масовне пропаганде, ови пројекти довели су и до појединачних жртава. Кад су се две покретне станице толико приближиле једна другој да је брица могао да ошине белог магарца бичем по глави, из једне куће изненада је истрчала жена у поодмаклом стадијуму трудноће. Зачепивши уши прстима и вичући: „Доста! Доста!“ сирота жена је отрчала према ветеринаревој кући.
– Не бежи, Билхах! закашљао је обућарев звучник. – Не обазири се на оно што наклапа жена ћелавог брице! Обећавам ти да најмање десет година неће бити никакве пете колоне! Чујеш ли ме, Билхах?
Билхах је очито чула глас из обућаревог звучника јер је још брже потрчала. Брица је, међутим, ошинуо бичем магарца и пожурио за њом.
– Не слушај што лупета ћопави обућар, Билхах! – викала је госпођа Хасидов. – Све радне жене овог села гласаће за пети блок! Брица је највећи пријатељ трудница! Осигурај већину брици!
– То може да те насмеје до суза, Билхах, до суза! – грмео је обућар приближавајући се с друге стране и појачавајући јачину звука. – Немој случајио да гласаш за ћелавог брицу јер ћеш иначе родити петорке! Твој блок је бунарски блок! Да ли си ме разумела, Билхах?
Био је то први превремени порођај у Кимелским Врелима који се одиграо насред улице.

Срећа се осмехнула селу – олуја која је дошла са севера отерала је оба бојна возила с улице. Ратници су се вратили својим кућама да би одатле наставили борбу грмећи из стационарних уређаја. На град се још никад до тада није било излило толико кише, али можда се то људима само чинило због стално присутне буке.
Тнувин возач искочио је из камиона усред олује и отрчао у кућу Хасидових; његова тешка кишна кабаница једва да је могла да га заштити од пљуска. По оваквом времену шофер је био срећан што је напустио Тнуву и купио приватни камион, јер стари не би никад могао да савлада то страшно блато.
– Пета колона! – поздравио је шофер брицу пружајући му нову новцату ловачку пушку и кутију метака. У замену за оружје Хасидов му је дао два црна одела и машиницу за шишање. Возач се већ окренуо да пође – журио је да стигне и до обућара – али је застао и рекао: – Јаруга је пуна воде. Не чини ли вам се да би требало проверити стање насипа!
Требало би, разуме се, другови. Сместа ћемо се побринути за то одговорио је брица урлајући јер су он и његова супруга били већ готово глуви, а онда је замолио своју јунакињу да упали дизел мотор. Залман Хасидов је у то време већ подсећао на веслача с галије који, потпуно исцрпљен, покреће весло рефлексним покретима, аутоматски. Чврсто грађен, мада ниска раста, упалих образа и лица зеленог од честих напада жучи, претворио се у сенку онога што је некад био. Осим тога, дан избора је прошао још пре два дана а никакви избори нису одржани.
Брица је узео микрофон и почео да говори слабим гласом:
– Чујте и почујте! Говори вам пета! Брица брине за сигурност села! Брица чува насипе! Гласајте за пету колону! Гласајте за ћелавог брицу!
Хасидов је застао да предахне, свестан да ће одговор бити емитован истог тренутка.
– Бајке за малу децу! – зацвилео је обућарев звучник, после чега је уследио дуг и мучан кашаљ. Шта зна брица о насипима? Једина је гаранција чврстине наших насипа бунарски блок. Гласајте за насипе! Ваш блок је пети блок!
– Тако је то, значи процедио је брица кроз зубе. Преосталом снагом напунио је тек набављену пушку и отпузио до места одакле је могао да нанишани у обућарев прозор. Изгледа да увек све морам да радим сам промуцао је Хасидов и повукао окидач.
Након оштрог пуцња пушке у селу је завладала потпуна тишина; чуло се само упорно добовање кише. Из штагља су одјекнули снажни ударци у гвоздена врата.
– Тишина, паразити! – заурлао је Хасидов. – Наступило је ратно стање. Ни ми нисмо ништа јели већ неколико дана! Не ради ништа, само набија трбух као Шимшон Гроидис – пожалио се, окрећући се жени – Уопште не знам зашто нам је потребан!
И брицина жена била је на ивици колапса, али се трудила да истраје. Упозорила је мужа на вреће с песком којима је ћопави обућар заштитио прозоре, и Хасидов је презриво викнуо у микрофон:
– Велики храбри бунарски блок! Можете да се кријете колико год хоћете иза тих џакова с песком, рука пете колоне ипак ће вас стићи!
Банг! Петролејка изнад њихове главе распрснула се у хиљаду комада.
– Разбојници! – викнуо је Хасидов бацајући се на под. – И ми морамо што пре да напунимо џакове песком како бисмо заштитили прозоре. А дотле им ти одговори, драга.
– Само се брица брине о насипима – прошапутала је храбра жена лежећи непомично, затворених очију, на хладном поду. – Брица чува насипе! Насипи! Носите се... Гласајте за Залмана! Ваш блок... бунарски...
– За насипе је задужен обућар – одговарао је Цемах Гуревич кашљући, све слабијим гласом. – Ћопави обућар... спасава село... пети насип...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Lisac u kokošinjcu

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 11:10 am




СВЕМУ ЈЕ КРАЈ

Бујица је појурила на Кимелска Врела као да се океан подигао да прогута село. Кишница која је испунила и преплавила суву јаругу поткопала је трошне земљане насипе, и тог олујног јутра низ планину Бујица сручио се огроман талас као водени зид и за неколико тренутака преплавио Кимелска Врела.
Дулникерова ћелија се страховито брзо пунила водом. Државнику се чинило да су се ослободиле све силе пакла. Газећи воду отишао је до врата и почео да удара у њих обема песницама, очајнички запомажући. Врата му је отворио брица и остао да стоји непомично, цвилећи и преврћући очима.
– Учините нешто, господине инжењеру! Молим вас, господине инжењеру, помогните нам још овај пут. За све је крив онај ћопави обућар. Он ме је потпуно излудео...
Предњи зид куће срушио се уз тресак. Брица се окренуо и побегао, завијајући уплашено. Дулникер, само у пижами, кренуо је за њим, пробијајући се између крава подивљалих од страха. Упао је у брицину кућу, борећи се с таласима и настојећи да стигне до прозора. Иза леђа је чуо сабласно, апатично брујање дизел мотора.
У том тренутку земљани насип је попустио истовремено на неколико места, и уследио је потоп. Бујица се обрушила на село уништавајући све на свом путу. Усковитлана вода носила је дебеле греде, намештај, чак и животиње, а киша је стварала завесу кроз коју је било немогуће видети што се догађа. Дулникер је тужно посматрао тај страшни призор. Из неког разлога осетио је жељу да се врати у своју ћелију у штагљу, али је истог тренутка зачуо врисак брицине жене и задњи део куће се срушио.
Дулникер се очајнички држао за прозорски рам а бескрвне усне почеле су да изговарају делове молитви. На супротној страни улице обућарева кућа се срушила уз језиву ломљаву а из рушевина је изненада испловио трокрилни орман. За њега се, у борби за голи живот, држао човек у потпуно искиданом оделу. С напором се попео на орман и, пловећи поред брицине куће, угледао инжењера како клечи на прозору.
– Друже Дулникер! – викнуо је. – Скачите!
Државник није знао да плива па није смео да се баци у воду. Зид се, међутим, изненада затресао и одбацио га напред. Бујица, која му је допирала до браде, вукла га је право према импровизованом сплаву који је запео за грање једне липе. Човек је пружио према Дулникеру жуту ташну да се ухвати за њу.
Док су се вртоглаво спуштали у долину, државник је лежећи потрбушке на орману окренуо главу да још једном види рушевине села које су брзо нестајале иза кишне завесе. Уплашене краве бориле су се с усковитланом бујицом, а људи, очајнички настојећи да се за нешто ухвате, нестајали су под водом. Амиц Дулникер је ћутке загрлио Зева и тако су, држећи се један за другог, државник и његов секретар пловили на великом орману за Тел Авив.
Нису дуго пловили кад угледаше врхове бандера који су вирили из воде. Електрична струја Јускале Треибича стигла је надомак села.


{1} Шофар (хебр.), овнујски рог у који се дува на Рош Хашану.
{2} Рош Хашана (хебр. „почетак године“), јеврејска Нова година.
{3} Микве ( хебр.), назив за обредно купалиште уз синагогу где се побожни Јевреји купају у одређеним приликама
{4} Xeдep (xeбp. ,,coбa“), y најчешћем значењy школа y којој деца уче основне елементе историје
{5} Хумаш (од хебр. hamesh, ,,пет“), првих пет књига из Библије, Петокњижје.
{6} Јешива (хебр.), јеврејска средња верска школа.
{7} Мазал тов (хебр. дословно „добра срећа“) употребљава се у смислу „Честитамо!“
{8} Мезуза – свитак пергамента с цитатима из Библије који се прибија с десне стране улазних врата
{9} Јом Кипур (хебр. „Дан помирења“), највећи јеврејски празник, дан покајања за грехе.
{10} Сheideru (јид.), исто што и хебр. хедер, основна верска школа.
{11} Непреводива игра речи – fifth column значи и пети стубац (у новинама), пети стуб (на грађевини) и „пета колона“.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Lisac u kokošinjcu

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu