Nema nafte, Mojsije

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Nema nafte, Mojsije

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 11:20 am

First topic message reminder :



"Nema nafte, Mojsije" je zbirka Kišonovih humoreski na različite teme. Iako nastale u Izraelu, univerzalne su za svakog u svim prilikama. Kao vrstan humorista, još jednom dokazuje kako naizgled svakodnevne teme kriju u sebi obilje smešnih situacija u kojima lako prepoznajemo i sebe.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Nema nafte, Mojsije

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 11:29 am




АЈНШТАЈН – ЕРВИНКЕОВА МЕТОДА

Ајнштај-Ервинкеова метода настала је недавно, тачније у двадесет трећем минуту фудбалске утакмице између Бугарске и Израела која је завршена незаборавним поразом од 0:5 за нас.
Све до двадесет трећег минута Ервинке и ја смо седели у последњем реду на трибинама и грицкали нокте посматрајући масакр испод нас. Балкански ђаволи у жутим дресовима пролазили су кроз нашу одбрану с лаким осмехом на уснама, тако да су наши момци у белим дресовима поред њих изгледали као на брзину склепани сеоски тим. Атмосфера је била тешка, публика потиштена, а ја, родољуб какав већ јесам, само што нисам заплакао. А онда, у двадесет трећем минуту, Ервинке је изненада рекао:
– Знаш шта? Нека одсад за нас Израелци буду у жутим дресовима!
– Како, побогу? – промуцао сам. – Па то су Бугари!
– Једноставно замисли да нису – рекао је мој пријатељ. – Из ове даљине се и тако не примећује разлика.
Кад вам Ервинке нешто каже, најбоље што можете да учините је да га послушате.
Прикупио сам сву снагу воље и почео да пратим утакмицу са чврстим уверењем да су они бедни неспретњаковићи у белом Бугари. И од тог тренутка уживао сам у свакој секунди игре. Наши момци у жутом једноставно су самлели одбрану белих, изванредни шутеви следили су један за другим, а кад је судија пиштаљком дао знак да је утакмица завршена, у мрежи белих пацера било је пет голова.
– Да ли си се уверио? – рекао је Ервинке док смо одушевљени одлазили са стадиона. – Све је релативно.
Усуђујем се да тврдим како је то било први пут да је Ајнштајнова теорија релативитета примењена у мирољубиве сврхе. Мени је она, у сваком случају, донела душевни мир. И заиста, Ајнштајн-Ервинкеова метода пружа велике могућности сваком ко има макар мало маште.
Што се тиче примене, ограничења готово да и нема. Узмимо, на пример, да гледам неки лош филм и псујем самог себе због губитка времена. Спасавам се тако што изненада одлучујем да се све то догађа 1920. године – пре шездесет година. Схватате ли у чему је штос? Филм који гледам одједном постаје фантастично напредан и модеран, чак у правом смислу речи храбар! У њему се људи природно крећу, говоре, певају – и све то 1920. године! Невероватно! Емоције само навиру...
Или, рецимо, упалим радио и чујем како његова ексцеленција министар говори о Визији, Судбини и челичењу за велике Задатке који су пред нама. Извесно време седим и нервирам се, а онда се одједном сетим методе и брже-боље је применим.
Од овог тренутка, одлучујем, све то што чујем, то је пародија. Истог часа за мене почиње час пријатне забаве. Да пукнеш од смеха како овај момак на радију имитира глупо наклапање типичног политичког функционера! Слушај како се само запетљава у бескрајне фразе! Фантастично! Кад не бих знао да је све то лакрдија, готово бих поверовао да говори озбиљно. Какав глумац!
– Јеси ли видео? – рекао је Ервинке пре неколико дана, поносан на свој изум. – Никад не треба очајавати. Све је ствар праве одлуке у правом тренутку, како је рекао император Тит кад су Јевреји освојили Рим.


Туризам је најуноснији посао на свету, нарочито у земљи у којој је само временска разлика спречила Мојсија, Исуса и Мухамеда да одрже симпозијум на тему – Монотеизам и његов утицај на туристички промет. У складу с тим концептом, добили смо посебно министарство за развој туризма, које стрпљиво објашњава становништву да се према гостима из иностранства треба односити с изузетном пажњом, па макар то понекад изазвало и одређене непријатности. Засад, ситуација је таква да се пажљиво опхођење још није уходало, док непријатности има на сваком кораку.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nema nafte, Mojsije

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 11:30 am




ТУРИСТИЧКИ БЛИЦКРИГ

Влага. Кажу да је влага оно због чега углавном беже на хладнији Север. Вуку се наоколо, ознојени и лепљиви, кроз узане спарне улице Тел Авива и једино што их одржава у животу јесте помисао на предивни викенд који ће провести на обалама Галилејског језера.
Тако смо и ми резервисали двокреветну собу у највећем хотелу у Тиберијасу и одахнули, с бескрајним олакшањем.
Стигли смо на одредиште сјајно расположени, свесни да је споменута установа најексклузивнији хотел у иначе ексклузивном летовалишту, са удобним, добро хлађеним и пространим собама. Укратко, спремали смо се да краљевски проведемо два дана.
У држању службеника на рецепцији осетили смо, међутим, одређену резервисаност.
– Опростите – извинио се у име управе – веома ми је жао, али у наш хотел треба да стигне група страних туриста, учесника Конгреса виноградара. Зато вам, господине или госпођо, не можемо дати собу, осим у старом крилу, али и ту штенару мораћете да испразните до сутра у подне уколико не желите да вас буквално избацимо. Сигурни смо да схватате нашу тешку ситуацију, господине.
– Протествујем! – побунио сам се. – Мој новац не вреди мање од новца тамо неких туриста!
– А ко говори о новцу? – прекинуо ме је рецепционер. – Наша је патриотска дужност да тим туристима осигурамо што пријатнији боравак. Они, осим тога, дају веће напојнице. Зато се чистите, али брзо!
Похитали смо у старо крило како му не бисмо дали повод да нас избаци. Коначно, рецепционер је рецепционер, а не било ко. Наша собица била је помало загушљива, али довољно добра за домороце. Распаковали смо кофере, а онда безбрижно, лаким корацима, кренули да се окупамо у језеру. Пресрео нас је један од помоћника директора хотела.
– Зашто се мотате овуда беспослени? – рекао је намрштивши се. – Туристи само што нису стигли. Сместа назад у ваш брлог!
Похитали смо натраг у базу, подвијених репова; пред вратима наше собе већ је стајао стражар. По свему судећи, требало је да стигне још једна група туриста, учесника симпозијума о гајењу грашка. Наш пртљаг пренет је негде у подземне просторије, поред котларнице.
– Овде можете да останете до једанаест – рекао је стражар, иначе сасвим пристојан момак. – Само немојте да користите топлу воду, потребна је туристима.
Због свега тога почели смо да ходамо кроз ходнике приљубљени уз зидове, обузети дубоким комплексом инфериорности.
– Неће нас, ваљда, бичевати? – шапнула је моја супруга, али сам је умирио уверавајући је да, докле год сарађујемо с рецепцијом, нисмо у непосредној физичкој опасности. У једном тренутку сам, додуше, видео једног од директора како патролира кроз насеље Израелаца с неком врстом козачке нагајке у руци, али смо, захваљујући опрезу, успели да му измакнемо. После ручка смо одремали на сламарици, али нас је пробудило тутњање моторизоване колоне која се приближавала. Провирили смо кроз пукотину на зиду и угледали десетак луксузних аутобуса. У сваком од њих довезао се читав један конгрес. Извршили смо брзу процену ситуације. Позвао сам рецепцију.
– У доње галерије?
– Најдубље.
Сишли смо у казамат. Било је сасвим пријатно, само су нам слепи мишеви помало сметали. Послужавник с ручком гурнули су нам испод врата. Спремни за сваку евентуалност, нисмо се свлачили; очекивали смо долазак нових туриста. И заиста, у поноћ су нас поново преселили, овог пута на сплав на језеру. У ствари, имали смо срећу па смо добили сасвим нов сплав. Други, мање срећни домороци добили су само по неколико дасака и греда.
Троје људи се удавило. Туристи то, на срећу, нису приметили.


„Љуби ближњег свог као самог себе!” гласи апсурдна хебрејска заповест којом се жели peћи дa ближњем не треба чинити оно што не желиш да он учини теби. Био би то добар закон кад би га cви поштовали. Било како било, на основу ове заповести никад не позајмљујте новац пријатељима, добрим људима, јер сигурно не желите да некоме будете дужни, зар не?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nema nafte, Mojsije

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 11:30 am




УВРЕДА HA УВРЕДУ

7. септембар. Данас сам у Пасажу срео Адалберта Тосканинија. Био je ван себе. Колико сам схватио, замолио je Биалазуркевича да му позајми 100 шекела на неколико дана, a тај твор, то чудовиште, та хуља, тај шугави пас имао je толико дрскости да му каже: „Имам пapa, али ти не дам!” Сад ће мало да причека да Адалберт опет проговори с њим.
Дакле, ето колико смо ниско пали! У овом трулом свету нема више ни сасвим обичне пристојности.
„Ипак je има!” рекао сам и на лицу места дао тих тричавих сто шекела Тосканинију.
„Коначно једно људско биће!” прошапутао je Адалберт уздржавајући се да не заплаче. „Не брини, вратићу ти новац за две недеље!”
По мишљењу моје супруге, ја сам идиот.
„Нисам хтео да од Тосканинија направим непријатеља,” објаснио сам јој.

18. септембар. Срео сам Адалберта на Аленбијевој авенији. Ишли смо заједно неколико корака, али сам добро пазио да му случајно не споменем позајмицу. Живце је, међутим, изгубио Тосканини, па је просиктао: „Мирно спавај, вратићу ти тај твој новац, до последње паре! Обећао сам да ћу ти вратити дуг за две недеље, две недеље још нису прошле, па шта онда дођавола хоћеш?” Рекао сам му да нема никаквог смисла да се нервира због такве ситнице, на шта је Тосканини утврдио да нисам ништа бољи од осталих, и окренуо ми леђа.

3. октобар. Врло незгодан инцидент у кафани „Рио”. Адалберт Тосканини је седео за једним столом с Биалазуркевичем, не скидајући ни за тренутак поглед с мене. У њему је, очигледно, све кувало од гнева. Покушао сам да узвратим љубазним погледом, али је то било само доливање уља на ватру. После извесног времена Адалберт је устао и пришао мом столу. „Дакле, заиста!” викнуо је тако да сви могу да га чују. „Касним с исплатом неколико дана, па да ли је то крај света? Зашто ме гледаш као да сам убица?” Рекао сам: „Боже сачувај!” на шта је он узвратио изразом који није за књигу. Имам предосећање да се ствари компликују. Супруга ме je упозорила: „Зар ти нисам рекла? Видећеш, биће ту и насиља!”

11. октобар. Сазнао сам из добро обавештених кругова да Тосканини шири по граду гласине како сам наркоман, и како су два позната адвоката покренула поступак против мене ради утврђивања очинства. Не треба ни спомињати да у свему томе нема ни трунчице истине. Ја чак и не пушим. Ипак, моја супруга сматра да би ради очувања свог душевног здравља требало да се одрекнем оних стотину шекела.

14. октобар. Данас сам срео Адалберта у реду испред биоскопа. Лице му је било плавичасто, очи су му светлуцале као жеравице, а мишићи на врату били су неприродно затегнути. „Слушај, Адалберте,” рекао сам му љубазно, „с обзиром на тешку економску ситуацију, било би најбоље да заборавимо на новац. Да ли се слажеш?” Тосканини је плануо. „Ништа нећемо да заборавимо!” викнуо је. „Не треба ми твоје увиђавности! Шта мислиш, шта сам ја... крпа за брисање пода?” Никад га нисам видео тако избезумљеног. Биалазуркевич, с којим је пошао у биоскоп, морао је да га држи да се не баци на мене. Отрчао сам право кући. „Зар ти нисам рекла?” рекла ми је жена.

29. октобар. Данас су ме неки људи питали је ли истина да сам хтео да ступим у Црвене бригаде и да су ме одбили као слабића. Дрска измишљотина, наравно. Добро ми је познато ко стоји иза тих гласина. Прошле недеље неки непознати људи поразбијали су камењем прозоре на мојој кући. Читав град прича о борби на живот и смрт између Тосканинија и мене. Пре два дана, кад сам дошао у „Рио”, Тосканини је скочио на ноге и почео да виче: „Зар овамо може да свраћа баш свако, коме год падне на памет? Шта је ово, прихватилиште за пропалице?” Власник ме је брзо изгурао напоље, не би ли избегао непријатности. „Прљави зеленашу!” викнуо је Адалберт за мном. „Крвопијо!” Супруга ме је лепо упозорила да ће тако да испадне.

8. новембар. Данас је свратио Аладар, мој најдражи рођак, и замолио да му позајмим десет шекела. „Имам, али не дам!” рекао сам му. „Носи се!” Волим тог младића и не желим да покварим наше пријатељство. Ионако имам довољно непријатности са Министарством унутрашњих послова. Неко је пријавио да имам баку аријевку па су ми одузели пасош. Тако је пропао мој план да побегнем у иностранство. Моја супруга, чија сам упозорења, сећате се, игнорисао, не пушта ме више самог из куће.
Отишао сам код психијатра. „Адалберт Тосканини вас мрзи, господине, због снажног осећања кривице,” објаснио ми је доктор. „Типични очински комплекс којег се можете ослободити само пословичним оцеубиством као жртвом у знак помирења. Сасвим јасан случај.” Указао сам му на чињеницу да сам још млад човек, пун живота. Психијатар ми је објаснио да ће Тосканинијева мржња буктати пуном снагом докле год постоји дуг, то јест докле год буде неспособан да га врати. „Можда бисте могли анонимно да му пошаљете нешто новца?” рекао је. Отрчао сам у банку, подигао петсто шекела и убацио их у Тосканинијево поштанско сандуче.

11. новембар. Данас сам срео Адалберта на Аленбијевој авенији. Пљунуо је на земљу и отишао даље. Јавио сам резултат психијатру. „Шта да радимо!” рекао је. „Покушали смо, није успело.” Из поузданог извора сам сазнао да је Адалберт купио лутку налик на мене и да свако јутро у њу забада игле. Полиција не жели да интервенише. Осећам болове у леђима.

20. новембар. Ноћу, претећи узвици пред кућом. „Ох, Господе!” молио сам се, лежећи у болесничкој постељи. „Тешко сам згрешио, позајмио сам новац пријатељу у Израелу! Зар ћу страшне последице те своје несмотрености сносити до краја живота? Зар не постоји никаква могућност да избегнем ту страшну судбину?” Из висина ми је одговорио дубок, очински глас: „Не постоји!”
1. децембар. Пробадање се проширило и на груди. Ослањајући се на раме своје супруге, одвукао сам своје измучено тело, жртву очинског комплекса, до једног познатог лекара. На углу смо налетели на Биалазуркевича. „Ефраиме,” шапнула је моја супруга, „он је управо идеална очинска фигура. Погледај му главу, типична очинска глава!” Појавила се искра наде.

3. децембар. Срео сам Тосканинија испред кафане „Рио”. „Хвала за новац!” рекао сам брзо, пре него што је стигао да ме удари. „Биалазуркевич је исплатио твој дуг. Истина, замолио ме је да ти не кажем, али мислим да мораш да знаш каквог пријатеља имаш. И тако, одсад више ниси дужан мени него Биалазуркевичу.” Адалбертово укочено лице се опустило. „Биалазуркевич је прави друг,” шапнуо је једва задржавајући сузе. „Вратићу му дуг за неколико дана.”
Спасен сам!

22. јануар. Док смо пролазили кроз Пасаж руку под руку, Адалберт ми је рекао: „Онај шугави пас Биалазуркевич ме ових дана тако посматра да бих га најрадије треснуо песницом по носу. Додуше, дугујем му, али то још не значи да морам да будем отирач. Та његова игра имаће жалостан крај! ”
Али, то више није мој проблем.


Муке које ни најјачи човек не може да издржи, данас више нису ексклузивна специјалност тајних полиција. Данас су оне доступне свакоме. Потребно је имати само собу, кревет, шибице, нешто одеће, најлон чарапе, неколико различитих ташница и супругу.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nema nafte, Mojsije

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 11:31 am




СТИГЛИ СУ СУТРА

– Ефраиме! – довикнула ми је супруга из друге собе – скоро сам готова.
Било је пола десет увече, 31. децембра. Моја супруга је седела пред огледалом још од заласка сунца, припремајући се за дочек Нове године код „Тибија”. Подсетио сам је да смо обећали домаћинима да ћемо доћи у десет сати, на шта је најслађа женица на свету рекла како слободно можемо да закаснимо петнаест минута, јер ће у почетку ионако бити досадно, неће још бити праве атмосфере.
– Све моје хаљине обичне су крпе – напоменула је најслађа женица. – Немам шта да обучем.
Ту изјаву слушам сваки пут кад некуд кренемо, као да јој се плакари не распадају – препуни одеће. Циљ те примедбе јесте да посумњам у своју способност да издржавам породицу како треба, и уопште, да изазове у мени одговарајући комплекс инфериорности. У ствари, ја се уопште не разумем у те њене хаљине, по мом мишљењу, све су грозне, али ипак увек морам да одлучујем коју ће хаљину да обуче. Зашто?
– Имам ону једноставну црну хаљину – обавестила ме је најслађа женица о алтернативама. – могла бих да обучем и ону плаву, с дубоким деколтеом.
– Обуци ту – рекао сам. – Ту с деколтеом.
– Исувише је свечана. А да обучем ону хаљину-кошуљу?
– Да – рекао сам. Ни то не звучи лоше.
– Не делује ли то исувише спортски?
– Спортски? – рекао сам иронично. – Како то мислиш, спортски?
Шта је то уопште хаљина-кошуља? Сам бог зна. Повукао сам патент-затварач на хаљини и отишао у купатило да се обријем док супруга не обуче друге чарапе, одговарајуће боје. После дугог тражења нашла је једну чарапу, али није било друге. Реч је о фундаменталном закону: одговарајуће чарапе увек су распарене. Због тога је морала да скине хаљину-кошуљу и потражи неку другу крпу, која ће се боље слагати са бисерима које је недавно добила за рођендан од жене свог мужа.
– Већ је десет – упозорио сам је, журно се облачећи. – Закаснићемо!
– Није важно – одговорила је. – Чућеш два отрцана вица мање.
Већ сам био у свечаним панталонама, али моја супруга је још разбијала главу питањем: бисери или сребрни брош? Бисери су декоративнији, али брош је импресивнији. Биће право чудо ако стигнемо до једанаест. Почео сам да читам новине док је супруга тражила каиш који иде уз сребрни брош. Била је очајна – није имала ташницу која би ишла уз нови лакирани каиш. Почео сам да пишем писма, приповетке, есеје...
– Спремна сам – довикнула ми је супруга из суседне собе. – Дођи да ми повучеш затварач.
Питам се шта би честите жене радиле са затварачима кад би мужеви на време побегли? Мислим да уопште не би ишле на дочек Нове године. Чини ми се да нећемо ни ми. Најслађа женица везала је око врата малу портиклу од најлона и почела да се шминка. Прво је намазала лице подлогом која иде испод пудера. Очи још нису додирнуте маскаром, оне још траже ципеле које ће се слагати са ташницом. Пар лаганих је случајно код обућара, црне с високом потпетицом су лепе али у њима не може. да хода, у ципелама с ниском потпетицом може да хода али оне имају ниску потпетицу...
– Већ је једанаест! – рекао сам и устао, а пена ми је избијала на уста. – Ако не будеш спремна за минут, идем сам!
– Готова сам! – викнула је супруга из друге собе. – Ионако ниси баш неки мајстор за модерне игре.
Скинула је малу портиклу од најлона јер је на крају ипак одлучила да обуче ону једноставну црну хаљину. Зашто да компликује ствари, зар не? Само, где су сад чарапе које иду уз ту хаљину? Где су тамне чарапе? Једанаест и тридесет. Смислио сам згодно лукавство: устао сам, отишао тешким корацима до улазних врата, бесно узвикнуо „До виђења!” треснуо вратима (као да сам отишао) и остао, задржавајући дах, приљубљен уз зид у ходнику...
Владала је потпуна тишина.
Сад сигурно седи сва очајна, најслађа женица! Понекад треба показати чврсту руку. Како је оно рекао стари Ниче: „Кад пођеш жени, немој да заборавиш бич.”
Прошло је пет минута у гробној тишини. Не би било нимало пријатно провести читав живот у мрачном ходнику. Можда се тамо у соби догодило нешто страшно...
– Ефраиме – довикнула ми је најслађа женица – дођи да ми повучеш затварач!
Поново је обукла хаљину-кошуљу (на оној једноставној црној хаљини распарао се рукав). Променила је и чарапе и остало је још само да одлучи да ли ће да стави бисере.
– Помози ми, забога! – рекла је. – Шта предлажеш?
Предложио сам да легнемо и да се лепо наспавамо, а затим сам без много речи обукао пижаму.
– Не буди смешан! – рекла је најслађа женица љутито. – Бићу спремна за десет минута.
Стигла је поноћ. Звона широм земље поздрављала су долазак нове године. Лаку ноћ. Угасио сам лампу поред кревета и заспао. Последње чега се сећам била је слика моје супруге како, нагнута испред огледала, с најлонском портиклом око врата, црта обрве. Мрзим ту портиклу као што нико на свету не мрзи неку портиклу. Кад год помислим на њу, шака ми се стегне у челичну песницу. Сањао сам да сам Чарлс Лотон који је, сетићете се, у улози Хенрија Осмог, одрубио главе шест својих жена. Језиве масовне сцене надовезивале су једна на другу. Жене су у колима одвозили на губилиште, уз клицање гомиле, а оне су за време вожње мењале чарапе, премазивале очне капке зеленом бојом, а једна од њих је чак шампоном прала косу и бојила је каном ...
После дубоког и освежавајућег сна који је трајао нешто више од једног сата, пробудио сам се у новој години. Моја супруга је седела пред огледалом у плавој хаљини с дубоким деколтеом и још увек исцртавала обрве црном оловком, чији је врх нагаравила шибицом. Обузео ме је страшан осећај немоћи.
– Знаш, стари мој – рекло је у мени моје друго Ја, потпуно равнодушним гласом – ти си се оженио лудачом.
Бацио сам поглед на сат: један и петнаест. Моје друго Ја је у праву, најслађа женица је мало ударена. Изненада ми је кроз главу синула ужасна мисао да се налазим у паклу. Као у Сартровој драми Иза затворених врата – најтежа казна за грешника је да буде затворен са женом која се облачи, облачи, облачи... довека!
Морам да признам да сам почео да осећам страх од ње. У том тренутку пребацивала је оне своје разне ситнице из велике црне ташне у малу црну ташницу. Била је већ скоро обучена... али не, остала је још фризура! Велико је питање било да ли да покрије или открије чело. Неколико чуперака косе, али од судбоносног значаја!
– Готова сам – објавила је. – Дижи се!
– Мислиш да уопште има смисла да идемо?
– Шта хоћеш тиме да кажеш? Зашто сам онда толико журила? Не брини, остало је још оних одвратних коктелских виршли.
Била је помало љута на мене, осећао сам, због моје нескривене нестрпљивости. Најлонска портикла лежала је на поду до ње. Полако сам испружио ногу, дохватио је прстима и однео у кухињу. Ту сам је спалио властитим рукама. Бацио сам је у сливник и принео шибицу танкој тканини, а затим посматрао пламен као у стара времена цар Нерон. У кухињи је остао неугодан задах, али другог избора није било. Кад сам се вратио у собу, најслађа женица стајала је пред огледалом у квази спремном стању. Повукао сам затварач на једноставној црној хаљини и Почео да се облачим, једва држећи отворене очи.
Одједном – банг!
Петља!
Док сам је гледао с леђа, одједном сам приметио... да је на њеној левој чарапи... отишла петља... Ужас! Јер, стара санскртска пословица каже: „Ко мења чарапе, мења све.” Господе Боже, само да не примети ту петљу, нека је примети на забави, ако већ мора да је примети... Коначно, она је сасвим позади, та петља... Учини чудо, Свемогући...
Тихо сам отишао у своју радну собу и сео за писаћи сто.
– Немој сад да губиш време – довикнула је супруга из суседне собе. – Шта радиш тамо?
– Пишем сценарио.
– Само што нисам готова.
– Знам.
Рад је напредовао без застоја. Скицирао сам широким потезима лик великог уметника – сликара, виолинисте, хумористе, што год хоћете – који је много очекивао од живота, али је некако запео и остао да тавори, док су године пролазиле. А зашто? Због жене, људи моји, жене која га је све време кочила. Писао сам с неуобичајеном лакоћом. Уметник је коначно постао свестан очајне ситуације у којој се нашао, и одлучио да остави жену која је осујетила његово напредовање. Једне дуге, бесане ноћи донео је судбоносну одлуку. – Момче – рекао је сам себи – устани и бриши одавде!
Господе!
Моја супруга је отишла у купатило и почела да се умива. Два сата. Закључила је да је боја њених трепавица вулгарна и почела је поново да се шминка. За то је потребно опрати лице, сервисирати га и подмазати. Све је кренуло из почетка. Обузео ме је најцрњи очај. Имао сам утисак да ми се сви предмети у соби ругају. Овакав живот сасвим је бесмислен. Отишао сам до ормара, одабрао једну кравату и везао је изнад прозора. Доста је било, завршимо већ једном са свим овим...
Супруга је некако наслутила да стојим на столици.
– Престани с тим – рекла је – и дођи да ми повучеш затварач. Шта ти сад смета?
Шта ми смета? Господе Боже, откуд да знам шта ми смета кад у пола три ујутро стојим у уштирканој кошуљи, у сакоу од вечерњег одела и пругастим панталонама пижаме, а за то време моја најслађа женица једном руком прска косу лаком, а другом тражи у ормару рукавице? Рукавице? Тешко је поверовати, али изгледа да је овог пута заиста стигла до краја. Трачак наде пробија суморну таму. Значи, ипак је вредело издржати! Она је заиста готова. Још тренутак-два па ћемо изаћи и забављати се. Сва озарена и пуна енергије, најслађа женица почела је да пребацује ситнице из мале црне ташнице у велику црну ташну, а затим је скинула бисерну огрлицу. Обукао сам црне панталоне преко пижаме. Све је било као обавијено измаглицом. Напољу је свањавало. Негде у Назарету црквена звона звонила су три сата у част Нове године. Нос ми је поцрвенео од потиснутих јецаја. Најслађа женица је рекла како би требало да се исправим и, узгред, како сам необријан – зар сам заборавио да се обријем?
– Обријао сам се – шапнуо сам – још у она давна времена кад си почела да се облачиш. Тада сам се обријао. – Отишао сам у купатило и дрхтавом руком уклонио с лица сенку која се накупила до три сата. У току те ноћи нестало је моје младости. Из огледала ме је посматрало лице измученог старца, лице човека кога је живот прегазио. Лице мужа.
– Увек морам да те чекам – мрмљала је супруга у другој соби, тражећи уз пут прикладан шешир јер јој једна коврџа није стајала како треба. Последњи поглед у огледало, последње дотеривање лица, последњи додир пуфном на месту где се пудер скинуо ... све је у реду... можда је код „Тибија” још остала која чашица пића... Крећемо ли? Да, идемо ...
Врата су се отворила. Па, то је немогуће! Кренули смо! Идемо на забаву!
– Чекај! – застала је супруга као громом ошинута. – Отишла ми је петља на чарапи!
Све остало је нестало у космичком мраку из кога нема излаза. Изнад мене се затворио велики патент-затварач. У тој сабласној, бесконачној празнини, из даљине од много милиона светлосних година, допирала је до мене музика с новогодишње забаве – забаве на коју нисмо стигли.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nema nafte, Mojsije

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 11:31 am






САЛЦБАУМОВИ ПОСЛОВИ

Седели смо у мом стану, Ервинке и ја, и тихо се досађивали, кад као обично изненада зазвони телефон и неки мушки глас упита да ли је то Откупна станица за стоку, Север. Рекао сам да је добио погрешан број и спустио слушалицу, али готово истог тренутка телефон је поново зазвонио – и опет, је ли то Откупна станица за стоку, Север. Рекао сам оштро да није, није Откупна станица за стоку, Север, али мало касније...
– Чекај – рекао је Ервинке, подигао слушалицу и рекао:
– Откупна станица за стоку, Север!
– Хвала Богу – рекао је момак. – Могу ли да говорим с господином Салцбаумом?
– Са Салцбаумом? – рекао је Ервинке. – Он више не ради код нас.
– Зашто, шта се десило?
– Коначно су га провалили.
– Стварно?
– А шта сте друго очекивали? – рекао је Ервинке. – Нисте ваљда мислили да ће то трајати вечно?
– И да знате, нисам! – рекао је момак радосно. – Видео сам већ одавно шта се спрема!
– Исувише је мислио на властити џеп нагласио је Ервинке. – И сад су похватали читаву клапу.
– Шта кажете? И Блауа?
– Добио је годину дана.
– Је ли? Тако му и треба, само то могу да кажем. А ко је дошао на његово место?
– Хецкел.
– Тко је тај?
– Онај с великим носем.
– Онај? И мислите да је он бољи од Блауа? Све је то иста банда.
– Као да ја то не знам – рекао је Ервинке.
– Не заносим се илузијама кад је реч о том друштву. Желите ли још нешто?
– Ништа. Немојте рећи Хецкелу да сам се јављао.
– Не брините, нећу.
Ервинке је задовољно спустио слушалицу.
– Чуј, Ервинке – рекао сам – да ниси отишао мало предалеко?
Ервинке ме је погледао, зачуђено подижући обрве.
– Ти мислиш само на себе – пребацио ми је. – а сам му рекао: „Погрешан број”, он би се само наљутио и звао поново, а овако је срећан и задовољан. Он је срећан што су његови пријатељи коначно надрљали, ми овде имамо свој мир, а Салцбаум и његови пајташи могу да буду срећни што их још нису похватали.
Дивна је то ствар, тај телефон. Шта би радила Откупна станица за стоку, Север, да га нема?


Грчки филозофи су приметили да нема беднијег створа од човека који је изгубио осећај за пропорције, и човечанство још од тих времена тражи изгубљена мерила. У мојој кући је још горе.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nema nafte, Mojsije

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 11:32 am



ЗАБАВА

У нашем стану окупило се пробрано друштво, све сами изванредни људи, прави интелектуалци. Био је ту доктор Шошан, интерниста, Јозеф Моцарт, истакнути ликовни критичар, Иван Берез-Тап, уредник познатог листа, и коначно један наш пријатељ из кибуца који је дошао у Тел Авив на официрски курс.
Моја супруга већ годинама наваљује да једном позовемо заиста фине људе, упозоравајући ме да ћемо душевно закржљати ако се с времена на времене не дружимо с пристојним светом. И тако смо сад саставили то мешовито али ексклузивно друштво, што није било нимало једноставно јер су сви без изузетка били врло запослени.
Разговор је започео доктор Шошан.
– Имате лепу велику дневну собу – рекао је – много већу него што се обично среће у градовима. У старим кућама велика соба je нормално 4,5 пута 3,5, мала 3,2 пута 3,5, а ова овде је сигурно 5 пута 4,5 пута 3,5. Тако ми се бар чини.
– Мислим да није – рекао је Иван Берез-Тап. – Моја средња соба је 5,5 пута 4,5 пута 3, а много је већа од ове. Али биће најбоље да проверимо...
Устао је, ставио једну ногу испред друге и почео стопама да мери дужину собе. Без даха смо пратили то мерење, које је као резултат дало шеснаест целих ципела и једну пету.
– Моја ципела је дуга 28 сантиметара, што значи да је соба дугачка само 4,5 метра – објавио је уредник тријумфално, али га је његова супруга Селма подсетила да на себи нема смеђе ципеле него нове црне, које се на киши обично рашире.
– Баталите глупости – промрмљао је Јозеф Моцарт. – Зар не би било боље да једноставно избројимо плочице на поду? То је увек најпоузданије. Једна, две, три, четири...
Соба је била дугачка 22 плочице, а широка 19,5 плочица, не рачунајући сокл који је повећавао те износе бар за четврт плочице. Морали смо да бројимо два пута јер је Берез-Тап добио као резултат 417 плочица, а Моцарт 418.
– Соба, дакле, има 48 кубних метара – закључио је Гад, кадет. – Трпезарија у нашем кибуцу има запремину од 225 кубних метара, што значи да би у њу могло да стане готово пет оваквих соба.
– Глупости! – рекао је доктор Шошан ватрено. – Ова соба не може да има 48 кубних метара! То могу да кажем на први поглед јер моја веранда има 52 кубна метра! Колико је висока ова соба?
Донели смо метлу. Од пода до плафона висина је износила 2,5 дршка од метле, а како је дршка била дугачка шест плочица и једну ципелу, висина собе била је добра три метра, ако као мерило узмемо да су подне плочице дуге просечно 20 сантиметара.
– Немогуће! – рекао је Берез-Тап, дрхтећи од узбуђења. – Мора да се поткрала нека грешка. Да извршимо малу контролу. Ако ме Селма ухвати око струка и подигне, могу да дохватим висину од 2,70 метара...
Селма је подигла мужа и заиста, између његових прстију и плафона остала је тачно једна дужина метле.
– Висина је, дакле, 3,5 метра, па према томе соба има запремину од 56 кубних...
У том тренутку је моја супруга унела послужење на послужавнику димензија 56 пута 25 сантиметра, па је то опет подстакло конверзацију.
– Јуче сам доживео нешто заиста необично – узео је реч Моцарт. – Отишао сам да посетим једног од наших највећих сликара. Немојте ми замерити што нећу споменути његово име, али...
– Чекајте мало! – прекинуо га је доктор Шошан. – а ли је његов атеље 8 пута 6 пута 4,5?
– Баш тако – рекао је ликовни критичар, поцрвеневши. – Онда сигурно знате на кога мислим. Јуче сам лично измерио атеље, да... Дужина, 48 ципела; ширина, 37 ципела; висина, 12 ципела...
– Како, зар сте се пењали по зиду?
– Врло духовито! Скинуо сам ципелу, наравно, попео се на столицу и измерио висину. Узгред буди речено, моја ципела је дуга 19 сантиметара...
– Атеље, према томе, има запремину од 169 кубних метара – огласио се Гад.
– Скоро је три пута већи од ове собе...
– Побогу, заборавите већ једном ову собу – промрмљао је доктор Шошан, коме очигледно није одговарао ток конверзације. – Нисам то хтео пре да кажем јер сам очекивао да интелигентне људе интересују други проблеми, али ваше је незнање заиста шокантно. Свако дете зна да постоји чврсто правило да се у северном делу Тел Авива не граде собе краће од пет метара!
После тих речи доктор је љутито устао и легао потрбушке на под, ногама додирујући зид. Затим је на плочици хемијском оловком означио положај свог темена и поновио исту операцију још два пута док није додирнуо супротни зид.
– Ја сам висок метар и шездесет пет сантиметара – објавио је тријумфално. – Три пута 1,65 је 4,95, сантиметар мање или више. Према томе, бесмислено је препирати се око тога.
Соба, без икакве сумње дугачка пет метара, оставила је горак укус у устима свих присутних. Пошто је већ било касно, изменили смо неколико суморних примедби о Берез-Таповој трпезарији, а затим су се гости разишли.
– Па, шта кажеш? – упитао сам супругу. – Јеси ли се забављала? И они себе називају одраслим људима!
– Заиста, понашали су се као деца. Једва сам се уздржавала да не планем – сагласила се моја супруга и прућила се по поду раширених руку.


Један од најдивнијих промашаја у цивилизованом свету јесте институција брака, од почетка планирана за добробит деце, уз потпуно занемаривање интереса родитеља. Отуда стална напетост између мужева и жена која почиње са: „Да, хоћу!” (Зашто си то изговорио шапатом, идиоте!), а завршава подизањем чаша за дуг и срећан развод. Неки људи мисле да је избегавање брака најбољи начин да се одрже добри брачни односи. Томе је најближа варијанта:

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nema nafte, Mojsije

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 11:32 am





САВРШЕН БРАК

Као на свим друштвеним скуповима интелектуалног садржаја, наше су се жене окупиле у једном углу дневне собе, формирајући затворену етничку групу и остављајући нас мушкарце да сами проведемо вече. Разговарали смо о разним стварима, од зачуђујуће висине нашег сина Рафија до несрећне афере Вотергејт, а од Вотергејта до изгледа на скорим изборима и евентуалног смањења пореза на укупан приход, до новог Форда и Последњег танга у Паризу, сећате ли се? На тој теми смо се задржали нешто дуже, што због њене природе, што због чињенице да смо приближно истих година као Марлон Брандо, суперстар.
– Тај ваш мушкарац средњих година не зна да игра – напоменуо је инжењер Глик. – за то је крив лош брак.
Референдум спроведен на брзину у мушком друштву дао је следеће податке: 85% бракова спада у категорију грозних, 11% у категорију неподношљивих али све у свему добрих, 3% у категорију „боље да ти не причам” и 1% „не знам шта да кажем”.
Да ли је могуће, питали смо се, да смо ми мушкарци криви за те поразне цифре? Мишљења су била различита. Неко је споменуо да његов комшија са доњег спрата, стручњак за унутрашњу декорацију, живи у срећном браку већ тридесет две године. Са пет жена, за редом, наравно.
– То је најлакши начин – рекао је Јозеф К.
– Разведеш се и узмеш нову. Ја и Клариса смо у браку већ двадесет година, и савршено се слажемо.
Запањено смо зурили у њега; био је згодан момак, елегантно одевен, просед на слепоочницама.
– То није зато што је Клариса неки посебан поклон с неба или нешто слично – наставио је К. – а није ни зато што су нам деца боља од друге. Једноставно, открили смо разлог због чега се бракови распадају.
– Због чега? – упитали смо га сви, збуњени. – Због чега, Јозефе К.?
– Због ситних трзавица, господо, свакодневних трзавица које претварају живот двоје људи, осуђених да живе заједно, у прави пакао, без обзира на чврстину њихових емоционалних веза и тих ствари. Тако, на пример, кад ја увече желим да спавам, моја жена жели да чита, а кад ујутро устанем весео и расположен, она је поспана. Ја волим да читам новине за доручком, она воли да прича. Ја обожавам рен, а она мрзи буку. Ја волим да шетам и посматрам пужеве, а она воли класичну музику. Док ја чекам хитан телефонски позив из Њујорка, она ћаска са Рут о проблемима са кућном помоћницом. Ја не подносим огледала на сваком зиду, а она...
– Није важно – прекинули смо га – разговарате с искусним мужевима. У чему је решење, човече?
– У интелектуалној предусретљивостк. У отклањању ситних несугласица које доноси брачни живот, а све у духу обзирности и толеранције. Узмимо, на пример, случај кад је Клариса хтела да гледа Тарзана међу мајмунима, а ја трбушни плес на јорданској телевизији. Умало да се побијемо око тога, а онда смо почели да се смејемо сами себи. У ствари, рекли смо, зашто би само пешкири били подељени на моје и њене? Сутрадан сам отишао и купио још један телевизор, и то је био крај свих расправа око тога који ћемо програм да гледамо.
– И то је све?
– То је био само почетак – објаснио је Јозеф К. – Постепено смо почели да примењујемо двојни принцип и у другим областима заједничког живота. Куповао сам по два примерка свих новина, набавили смо по два транзистора, па две камере, добили двоје деце. Купио сам Клариси и половни аутомобил како би се осамосталила и у погледу покретљивости, а онда смо затворили балкон и претворили га у засебну спаваћу собу за мене...
– Аха! – викнули смо у један глас. – Аха!
– Ништа „аха” – супротставио се К. – Напротив. Уз додатак још једног телефона, чиме је отклоњен и последњи потенцијални узрок свађа, достигли смо нов врхунац у нашим односима...
– Чујте – напоменули смо с горчином – све је то сигурно коштало много новаца!
– Зар је икаква жртва превелика кад је срећан брак у питању? – упитао је К. драматично. – С мало добре воље, могу се превазићи сви финансијски проблеми. Као онда кад смо купили гарсоњеру на трећем спрату... једноставно смо узели кредит код банке...
– Какву сад гарсоњеру?
– Моју. Затворени балкон је добро служио, признајем, али ипак су остала извесна жаришта сукоба као што је, на пример, употреба купатила, коришћење заједничког плакара за одећу, потреба да се разговара... Клариса је сазнала да ће на спрату изнад нас остати слободна гарсоњера, па сам се за недељу дана преселио у њу са свим својим личним стварима. То је фантастично унапредило наше односе. Ујутро нисмо морали да гледамо у мрзовољно лице преко кухињског стола, могао сам слободно да једем рен, свако је примао своју пошту...
– Како то?
– Клариса је поново почела да користи своје девојачко презиме. То је заиста био један од најсрећнијих периода у нашем браку. Ипак, све се може и даље усавршавати. И даље је постојала могућност да, силазећи низ степенице, сретнем своју супругу у тренутку кад ни једно од нас није психолошки спремно за такво суочавање. Могао сам да чујем повишени глас своје супруге док грди децу. Зато смо одлучили да се преселим на други крај града...
– Зар то није утицало на ваше односе?
– Мислите на...
– Да, баш то.
– Сретали смо се у хотелима, а догађало се и да се сретнемо у биоскопу или на улици, па бисмо пријатељски махнули једно другом. Али најважније је што између нас више нема напетости. Ту смо фазу надрасли.
Коначно, остао је само један извор могућих неспоразума: деца. Деца би могла да наруше хармонију коју смо с толико труда успоставили. Зато сам, кад сам се одселио у Јерусалим, повео са собом сина, а кћи је остала код Кларисе. Могу вам рећи, пријатељи, да све фантастично функционише!
– И супруга је такође задовољна?
– Одушевљена је. Разгледница коју сам од ње примио летос, била је врло срдачна. Обоје смо поносни што смо пронашли практичан лек за бољке које су последица притисака данашњег живота. И све то само путем интелекта и снагом воље. Зато, господо, пре него што почнете да размишљате о разводу, о бежању од куће и другим помодним решењима, покушајте да заједничким напорима уклоните ситне препреке са свога заједничког пута и пронађите истинску брачну срећу, као што је то мени пошло за руком.
Јозеф К. се дубље завалио у фотељу, очигледно задовољан што га гледамо с нескривеном завишћу.
– Ваш случај представља изузетак – напоменуо је Глик, ојађено. – Ја и даље тврдим да је брак одвратна институција.
Тврдоглави магарац!


Изопачени јеврејски ум, тврде антисемити, никад не мирује. Поносимо се многим изванредним изумима, и то нико не може да нам оспори. Овде желим да наведем неке од најновијих, као доказ да је крајње време да мало предахнемо.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nema nafte, Mojsije

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 11:33 am




ВЕЖБА У 3,45

Седели смо у кафани, Ервинке и ја, и тупо зурили у шоље на столу. Било је три сата и четрдесет пет минута, наравно по подне, и то време нам је обојици притискало мозак као оловни тег. У даљини се немилосрдно протезала Дизенгофова улица. Дувао је пустињски ветар брзином од 12 бофора, а поштари су штрајковали већ четрнаест дана. Ништа се није догађало. Досада је била гора него обично.
– Слушај – промрмљао је коначно Ервинке – знаш ли зашто нико не прави шоље за леваке? Тако да дршка буде на другој страни шоље?
– Зато што им није стало ни до чега. Као да не познајеш ту банду. Мисле само на профит.
– Већ пет хиљада година праве исте досадне шоље – уздахнуо је Ервинке. – а ли су икад покушали да ставе дршку унутра, тако да не квари чистоћу спољашњег облика?
– Никад – одговорио сам. – Код њих је све пука рутина.
Ервинке је принео конвенционалну шољу уснама и отпио гутљај.
– Кад би само мало размислили – рекао је љутито – кад би само посветили мало више пажње детаљима! Узми, на пример, чиоде. Широм света најмање сто хиљада људи убоде се чиодом сваког сата. Кад би производили чиоде с главицама на оба краја, нико не би могао да се убоде.
– У праву си – рекао сам. – То је као с оним чешљевима без зубаца, за ћелавце.
– Извини, али то што причаш, то је детињасто. – Ућутао сам. Кад ме неко увреди, сместа ућутим.
– Није време за глупости – укорио ме Ервинке. – Говорим о практичним стварима. Као што је, на пример, пластична перут. Најновији производ. Треба је само посути по коси.
– Сумњам да делује природно.
– Сумњаш? Можеш да је посматраш кроз лупу и нећеш приметити разлику! Живимо у времену нових материјала, стари мој. Јеси ли видео стаклене шешире?
– Нисам – признао сам. – зашто би их правили од стакла?
– Да не мораш да се сагињеш да их подигнеш кад падну на под.
Звучало је уверљиво. Изгледа да човечанство не губи време.
– А шта мислиш о ормару са четири ноге на доњој и четири на горњој страни? – упитао сам.
Ервинке ме је изненађено погледао. Он због нечега мисли како ја баш нисам исувише бистар.
– С ногама на горњој страни? – рекао је замишљено. – Схватам. Кад се на горњој страни ухвати прашина, једноставно окренеш ормар наопако.
– Баш тако.
– Има много таквих практичних предмета за домаћинство – рекао је Ервинке. – Узми, на пример, округле марамице. Већ годинама их тражим, али никако да их нађем.
– Такве марамице не мораш да слажеш.
– Тачно.
– И ја сам смислио нешто слично – признао сам, црвенећи. – Чак сам помишљао и да патентирам изум.
– О чему се ради?
– О сигналној лампици за панталоне, минијатурном електронском уређају за елегантно одевену господу. Ако се случајно отвори шлиц на панталонама, упали се црвена сијалица и огласи се звучни сигнал.
Ервинке је затрептао, импресиониран. Није веровао да сам у стању да смислим тако нешто.
– Тај сигнални уређај био би исувише компликован – рекао је гласом промуклим од зависти. – Подсећа ме на клопку за кукавице коју је измислио један професор. Клопку је требало поставити испред сата с кукавицом, па кад птица изађе да отпева своје досадно ку-ку, ку-ку, један чекић је удари по глави и заувек ућутка.
– Колико људи у овој земљи има сат с кукавицом?
– Има их доста, не брини!
Ето, сад сам га изнервирао. Извињавам се, али мени је читава та идеја с клопком за кукавице изгледала глупа од самог почетка. Ако неко не жели да слуша кукавицу, зар није једноставније да однесе сат код часовничара, па да му овај извади птицу? Чему клопка? Заиста, какве идеје падну на памет неким људима!
– Да ли си чуо за проналазак оног агронома Мичурина? – упитао сам Ервинкеа. -Укрстио је лубеницу и буву...
– И добио лубеницу из које семенке саме искачу. Стари виц са брадом. Мени се лично много више свиђало укрштање кукуруза и писаће машине. Кад једеш кувани кукуруз и стигнеш до краја клипа, зазвони звоно и клип се врати, па можеш да започеш нови ред.
– Није лоше.
– Све за удобност – рекао је Ервинке. Негде сам читао како су у САД произвели нови комбајн који сам сади кромпир, затим га аутоматски окопава, прска заштитним средствима, ископава, пере, љушти, кува и једе.
– Да – рекао сам, суморно се осмехујући човек постаје непотребан. У Јапану су, кажу, произвели компјутер који игра шах као шаховски велемајстор.
– Ја бих купио два – рекао је Ервинке – па нека играју шах код куће, а мене да оставе на миру да идем у биоскоп.
Платио сам кафе па смо отишли на другу представу. На улици је седео неки стари просјак уз бучни транзистор. Свет се ни мало није променио, нема ничег новог под сунцем.


Земље које немају аристократију, морају да је створе. Све је релативно – за досељеника који је стигао 1967. године, они која су стигли 1963. су аристократе јер су већ староседеоци. А покушајте сад да замислите шта значи разлика од тридесет осам година, делимично проведених у сенци вешала?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nema nafte, Mojsije

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 11:33 am



ТУЖНА ПРИЧА О МЛАДОМ ГЛУМЦУ

Подменицки: Хеј, младићу, дођите овамо на тренутак, хоћете ли?
Бен Тирош: Ко, ја?
Подменицки: Да, ви!
Бен Тирош: Одмах, господине Подменицки... Већ одавно желим да вам кажем, господине Подменицки, да је за мене велика част спремати представу с господином Подменицким.
Подменицки: Управо о томе бих желео да разговарам с вама, младићу. Како се зовете?
Бен Тирош: Бен Тирош. Јозеф.
Подменицки: Колико сте већ у овом позоришту, младићу?
Бен Тирош: Два месеца. Идуће недеље ће бити два месеца.
Подменицки: Како се односе према вама?
Бен Тирош: Од мене нема срећнијег човека на свету, господине Подменицки. Одувек сам маштао о томе да се појавим на сцени с глумцем вашег калибра, господине Подменицки.
Подменицки: Седите!
Бен Тирош: Хвала вам. Још као дете просто сам лудовао за вама, господине Подменицки. Питајте моју мајку ако не верујете! А сада, кад се спремамо да наступамо у истој представи, на свакој проби сам толико узбуђен ...
Подменицки: Видим да сте интелигентан млад човек, младићу.
Бен Тирош: Бен Тирош. Зовем се Јозеф Бен Тирош.
Подменицки: Да, надам се да ћемо се слагати. А сад да поразговарамо о оној сцени вешања. У комаду ви играте џелата, ако се не варам.
Бен Тирош: То је велика част за мене.
Подменицки: Не прекидајте ме, младићу. Свиђа ми се та сцена, и свиђа ми се како играте своју улогу на пробама, бар што се глуме тиче. Све док не проговорите! Кад дођем до подножја вешала, шта ми ви кажете?
Бен Тирош: Ко, ја?
Подменицки: Да, шта ми кажете?
Бен Тирош: Мој текст?
Подмениики: Да, хоћу да га чујем!
Бен Тирош: „Мичи се... бедниче... гмизавче одвратни...”
Подменицки: И ви то кажете мени.
Бен Тирош: Да, тако гласи мој текст.
Подменицки: Одвратни гмизавац?
Бен Тирош: Да.
Подменицки: Колико имате година, младићу?
Бен Тирош: Двадесет и две. Напунићу двадесет и две у јулу.
Подменицки: Двадесет и две године! Лепо! И није вас срамота што се обраћате таквим тоном старом глумцу који гази по овим даскама већ тридесет и осам година?
Бен Тирош: Али, то је... таква је моја улога!... Господине Подменицки, тако је написано... а пише и то да треба да вас ударим ногом... дивљачки... у заградама.
Подменицки: О томе ћемо касније!
Бен Тирош: Такву су ми улогу дали.
Подменицки: Постоје обавезе које су изнад улоге, а ваша је обавеза да учите! И да указујете дужио поштовање градитељима израелског позоришта! Како се зовете?
Бен Тирош: Бен Јозеф. Тирош.
Подменицки: У реду, младићу. Ако желите да останете у овој кући, саветујем вам да никад не заборавите да је Јарден Подменицки идол публике.
Бен Тирош: И узор за мене, кунем вам се!
Подменицки: Па, како онда можете да ме ударате и вређате с таквом радошћу и уживањем, да ме тако понижавате на позорници?
Бен Тирош: С радошћу? С каквом радошћу? Ја морам да глумим ту радост, господине Подменицки, јер ми је режисер, наш гост из Француске, господин Мсје Буланже, објаснио... да морам да показујем задовољство јер вас мрзим... у комаду, мислим... јер сте вођа побуњеника кога смо заробили...
Подменицки: За њега сам можда вођа побуњеника, али за вас, младићу, ја сам Јарден Подменицки! Откуд вам храброст да ме ударате ногом?
Бен Тирош: Мислио сам... мислио сам...
Подменицки: Нема шта да мислите! Да џелата игра Миша Хонигман, све би било у реду... осредњи глумац, како год се узме, али је већ тридесет година на позорници! Откуд вама, балавцу из дечјег обданишта драме, право да јавно, пред свима, псујете свог оца? Шта вам је, младићу? Знате ли које сам све улоге ја играо у својој каријери? Хероје! Пророке! Краљеве! У реду, у овој представи сам само вођа побуњеника, слажем се, али зар је то разлог да ми на позорници пљујете у лице?
Бен Тирош: Бу... Бу... Буланже...
Подменицки: Оставите сад ту будалу. Он нема појма о позоришту. Било како било, он се враћа у Париз, а ја остајем овде.
Бен Тирош: Наравно. Опростите, господине Подменицки, ја сам још почетник у професионалном театру.
Подменицки: Зато сам и одлучио да поразговарам с вама... Како се зовете?
Бен Тирош: Јозеф Тирош. Бен.
Подменицки: Да. А сад слушајте, младићу. Од сутра Јарден Подменицки неће падати на колена пред вама на позорници. Јасно?
Бен Тирош: Потпуно јасно. У ствари, било је управо смешно што сте ви, господине Подменицки... што ви...
Подменицки: Схватили сте, значи? Ја ћу остати да стојим на степеницама, усправан, а ви ћете ми рећи... Шта ћете ми рећи?
Бен Тирош: Мичи се...
Подменицки: Е, није него, мичи се! То ви реците неком свом колеги, статистима!
Бен Тирош: Извините. Можда би могло: „Пењите се...”
Подменицки: Пењите се, а како даље?
Бен Тирош: Господине! „Изволите, попните се на губилиште, господине!”
Подменицки: Па, имам ваљда име, забога!
Бен Тирош: Изволите, попните се на губилиште, господине Подменицки!
Подменицки: Будало! Име у комаду!
Бен Тирош: Извините. Попните се, господине Гонзалес!
Подменицки: Какав Гонзалес? Фредерико Алберго Марчо Амадео Гонзалес!
Бен Тирош: Да, да, записаћу!
Подменицки: Пишите, пишите, младићу!
Бен Тирош: Можда бих... можда бих ја могао да паднем на колена пред вама, господине Подменицки?
Подменицки: Занимљив предлог, врло занимљив! Чини ми се да располажете изванредним инстинктом за концепцију драме, младићу.
Бен Тирош: Јозеф. Бен Тирош. Увек на услузи.
Подменицки: То је прави дух, младићу. Улогу не треба да мењате, разуме се. Догодиће се оно што је неизбежно... као џелат, ви мрзите вођу побуњеника, али у тренутку кад се суочите са тако снажном личношћу као што сам ја, остајете просто хипностисани. Остајете опчињени позоришним дивом какав сам ја.
Бен Тирош: Да!... Да!
Подменицки: А ја вас онда ударам ногом у стражњицу и кажем: „Врши своју дужност, бедно псето!”
Бен Тирош: Разумем... Чудно је што се нисам раније сетио, али шта ће на све то рећи господин Буланже?
Подменицки: Он не разуме хебрејски.
Бен Тирош: То је истина... А на крају... хоћу ли вас ипак... обесити, господине Подменицки?
Подменицки: Не брините, обесићу се сам.
Бен Тирош: Хвала вам. Онда, на сутрашњој проби, важи?
Подменицки: Важи, младићу. И нема никакве потребе да о овоме причате наоколо. Нека то остане наша мала тајна.
Бен Тирош: Наравно, господине Подменицки.
Подменицки: Не говорите ништа ни Буланжеу.
Бен Тирош: Не пада ми на памет.
Подменицки: Могу ли да се поуздам у вас?
Бен Тирош: Сто посто!
Подменицки: Лепо, младићу. Сигуран сам да вас овде чека велика будућност. Како се зовете?
Бен Тирош: Јоси.
Подменицки: Да, видећемо се на проби.
Бен Тирош: Да, поштовани господине Подменицки, и много вам хвала. (Одлази кући испуњен осећањем да је нешто постигао. Сутрадан, после пробе, добија отказ, на препоруку Мсјеа Буланжеа.)

ЗАВЕСА



Подменицки ће да добија позитивне критике из пера наших најеминентнијих критичара захваљујући последњем достигнућу израелске позоришне технике – критици на даљинско управљање.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nema nafte, Mojsije

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 11:33 am




КАКО ДОБИТИ ПОЗИТИВНУ КРИТИКУ

– Погледајте, премијера је завршена пре свега десет минута, а И. Л. Кунстетер већ трчи на телефон да издиктира свој коментар. И поново ће бити једини критичар чији ће се осврт појавити у јутарњим новинама.
– Да ли вас то забрињава?
– Нимало. Написаће изврсну критику.
– Да ли сте сигурни?
– Сто посто.
– Зар је представа тако добра?
– Која представа?
– Па, ваша представа, представа о којој ће Кунстетер да пише.
– Какве везе има представа с оним што ће он да напише?
– Мислио сам да... коначно...
– Не будите смешни. Времена кад је директор позоришта као што сам ја могао да се ослони на квалитет представе, давно су прошла. Данас, у време усмерене критике, једино што вреди је хладна рачуница.
– На пример?
– На пример, узмимо избор комада. Шта мислите, зашто сам се определио за пољску драму из тринаестог века?
– Зато што Кунстетер ...
– Тако је. Зато што је Кунстетер председник Израелско-пољског комитета за културну сарадњу.
– Схватам. То вам осигурава његову наклоност и...
– Није баш увек тако. С времена на време мора да покаже својим читаоцима да је објективан када је реч о пољској уметност, без обзира на то што је председник Комитета. И тада је немилосрдан.
– Па, како то да нисте забринути?
– Зато што нисам хтео слепо да се ослоним на срећу. Стрпљиво сам чекао све док, пре два месеца, Кунстетер није дословно сахранио пољски ансамбл народних песама и игара који је гостовао у нашој земљи. После тога сам рекао момцима: „Сад можемо бсз опасности да изађемо и са пољском драмом.”
– То изгледа сасвим једноставно.
– Само изгледа. Данас добра критика зависи од хиљаду ситних детаља. Кунстетер би, коначно, могао да нахвали сам комад до неба, а ипак би могао потпуно да нас уништи негативним мишљењем о извођењу.
– Шта може да се учини против тога?
– Ја се служим системом који је већ одавно проверен на рулету. Чекам да пет пута за редом изађе црно, а онда се кладим на црвено... и спасим представу. Схватате?
– Не схватам.
– Видите ли ову бележницу? У њу уносим све што Кунстетер каже о другим премијерама у току неколико месеци. Ево, погледајте. 23. април: „Тиха језа”; 7. јун: „Фушерај”; 19. јун: „Докле ћемо то подносити?”; 30. јун: „Неподношљиво кревељење”; 6. јул: „Бедна фарса”. Пет пута црно и сад је, према законима рулета, ред да шести пут напише добру критику јер би иначе публика оценила његове ставове као негаторске. Очекујем да ћемо добити бар „пластичну, врло изражајну глуму, чиме је успостављен добар контакт с публиком”.
– Прилично велик посао.
– За следећу сезону ћемо набавити један мали компјутер, али засад морам сам да пратим догађаје. Било како било, режисер и сценограф ће добити изразите похвале.
– Како знате?
– Повезани смо са Плоткином.
– Хоћете ли то да ми објасните?
– Увек настојим да изађем с новом представом непосредно после премијере Гершона Плоткина у Камерном позоришту. Е па, сад, сви знају да Кунстетер не може да смисли Плоткина јер му је Плоткин једном рекао да је злобан. Од тада Кунстетер аутоматски сече све што Плоткин режира. То је сасвим природно. Кунстетер, међутим, зна да је Плоткин имун и на најтеже речи кад се говори о његовој режији, али да ће експлодирати ако у истим новинама, стубац уз стубац у коме га кољу, прочита славопојку режисеру неке друге представе која се игра у исто време. Зато увек излазим с новом представом одмах после Плоткина и на тај начин осигуравам безрезервне похвале нашим режисерима. По правилу, Кунстетер додељује комплименте само кад тиме настоји да наљути неког другог.
– Рекли сте да ће похвале добити и сценографија?
– Да. У том погледу делујемо с позиције силе. Пре неких шест недеља, на откривању једног споменика, отац наше сценографкиње, познати вајар, истукао је Кунстетера због неке његове примедбе. Штампа је опширно писала о том инциденту и Кунстетер сад нема другог избора него да похвали рад његове ћерке, како се не би рекло да се свети.
– Заиста је срећа што га је њен отац истукао у право време.
– Нема ту никакве среће. Урадио је то према мојим инструкцијама. „Желите ли да ваша кћи добије добре критике?” упитао сам га. „Ако желите, разбијте Кунстетеру нос!” Верујте ми, није нимало лако ускладити све те факторе. Узмите, на пример, поделу улога. Дао сам главну улогу једном осредњем глумцу, Јардену Подменицком, и на тај начин постигао да и сумња ради за мене.
– Како то?
– Издавач који из године у годину штампа сабране Кунстетерове чланке презива се такође Подменицки.
– Схватам. Рођак вашег глумца.
– Није, али Кунстетер живи у уверењу да јесте. То презиме, коначно, није баш тако често. И тако се Подменицки увек извуче. Ево, погледајте шта пише у мојој бележници: 3. мај: „Изненадила ме је необично природна глума Подменицког”; 11. август: „Изненађење вечери био је...; 27. фебруар: „На наше пријатно изненађење, Подменицки... Непосредно пре ове премијере, да би се осигурао, послао сам Подменицког да тобоже случајно сретне Кунстетера испред редакције издавачке куће. Само што се нису сударили на степеницама, глумац се пењао, а критичар је силазио, и према сасвим скромној процени, то ће Подменицком у најмању руку донети „суптилан, уравнотежен наступ који ћемо дуго памтити”.
Видим да сте мислили на све.
Нисам на све. То би била фатална грешка. Морате увек да оставите бар једну слабу карику у ланцу на којој критичар може да истутњи свој гнев. Ако то унапред не испланирате, могао би да нанесе штету некоме до кога вам је стало. Зато је много боље да му пружите жртву на тањиру. У нашој представи, на пример, улога громобрана додељена је композитору сценске музике.
Како сте то постигли?
– На врло једноставан начин: потражио сам композитора мађарског порекла. Као што вам је познато, Кунстетер је алергичан на Мађаре, због неких породичних разлога. Зато ће музика нашег композитора бити „анемична, непријатна за уво и страна духу ове земље”. Неизбежно дрвље и камење осуће се у целини на тог јадног момка.
– Скидам вам капу, господине!
– Још нисам завршио. Треба мислити и на најситније детаље. Представа је могла да крене још у јуну, али сам одложио премијеру док мало не падне влажност ваздуха, јер она приметно утиче на расположење нашег критичара. Кад се влажност попне преко 85%, постаје окрутан, то је добро позната чињеница. И тако је сад све под контролом. Осим тога, окружио сам његово место челичним обручем рођака наших глумаца, а да му угодим још пре подизања завесе, сместио сам његовог најљућег супарника, критичара С. Гринботатера, три реда иза њега, на седиште до пролаза.
– Само тренутак. А шта ће написати Гринботатер?
– Не будите смешни, он је превео комад.
– Морам рећи да сте све савршено испланирали.
– Планирање мора да буде савршено. Више од шездесет људи месецима ради на припреми овакве представе, и превише је тога на коцки да бих могао да ризикујем. Свака представа заслужује професионалну одбрану, а поготово овако лепа представа као што је ова наша. Хоћете ли доћи да је видите? Хоћу, свакако.
– Када?
– Још не знам. Причекаћу да видим шта ће рећи критика.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nema nafte, Mojsije

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 11:34 am







ВЕЛИКИ ПОСАО

Једног дана, док сам пио еспресо код Густија, дошао је Ервинке и сео до мене.
– Слушај – рекао ми је – јеси ли расположен да се укључиш у један велики бизнис?
– Наравно да јесам – рекао сам и упитао о каквом је послу реч.
– О томе ћемо следећи пут – рекао је Ервинке. – Назови ме за петнаест минута, па ћемо се договорити када да се састанемо и расправимо ствар.
Назвао сам га после петнаест минута па смо се договорили да се за десет минута нађемо код Марка и попијемо по чашицу. Састали смо се и рекао сам како сам заинтересован, јер се, по Ервинкеовим речима, радило о извесној трансакцији коју воде прави људи, а момак који улаже паре верује да је то Добар посао, с тим што је потребно средити две-три стварчице, па су одлучили да укључе и мене. У сваком случају, рекли смо, треба једном да се састанемо и на миру расправимо сва нејасна питања. Договорили смо се да га назовем па да се договоримо о времену. Био сам прилично узбуђен јер се таква прилика не пружа човеку сваког дана. Писати хумореске, то је лепо и дивно, али кад прави људи седну и договоре се о извесним стварима, тек тада је на видику нешто крупно. Назвао сам Ервинкеа па смо се договорили да се нађемо с осталим партнерима код Јосела. Отишао сам код Јосела и ту затекао, поред Ервинкеа, неког адвоката по имену др Цеп и човека по имену Кинерет. Сели смо, поручили кафу и одмах прешли на посао.
– Не смемо много да оклевамо јер ћемо закаснити на воз – упозорио нас је др Цеп. – Тренутно су околности за ову врсту послова веома повољне, али никад се не зна шта се све на тржишту може десити.
– Тако је – рекао сам. – о чему се, у ствари, ради?
– Говоримо о врло уносном послу – објаснио је Кинерет – али све треба добро испланирати јер је у питању и одређен ризик, а нико од нас не жели да извиси, је ли тако? Зато предлажем да проверимо ствар с персоналног становишта, па да затим кренемо без колебања.
– Да кренемо с чим? – упитао сам.
– С овим послом. Ко би од нас могао мало да пусти пипке у том смеру?
Ервинке је предложио мене, а остали су се сагласили. Закључили смо да мало погледам наоколо, па да затим назовем Ервинкеа и договорим се с њим за састанак и даље разговоре.
– Само добро отвори очи – рекао ми је на растанку др Цеп. – Кад установиш да си се нашао у ћорсокаку, промени правац.
Сместа сам се бацио на посао. Отишао сам тамо, отишао сам онамо и питао разне људе како стоје ствари. Рекли су ми да има подоста пројеката у фази припреме, али да треба наћи времена, сести и исцрпно поразговарати о свему. Назвао сам Ервинкеа и предложио да се нађемо код Бенија. Састали смо се, сели и уз чај поразговарали о нашем послу. Наши су партнери пре свега хтели да чују до каквих сам информација дошао.
– Ситуација је, изгледа, прилично повољна – рекао сам – али морамо тачно да знамо шта желимо. Шта, у ствари, желимо?
– Првенствено желимо да средимо ствар са дозволама – објаснио је Ервинке. – То је од пресудног значаја.
– Да – рекао је др Цеп – и с обзиром на то с које стране ветар дува, што пре, то боље, чини ми се.
Упитали су ме шта ја мислим о непосредним изгледима, а ја сам одговорио да морамо да мислимо на све, јер то диктирају околности.
– У праву је – подржао ме је Ервинке. – Не би требало да срљамо главом без обзира.
– Апсолутно – рекао је Кинерет. – па, мислим да смо све расправили, зар не?
– Реците ми, молим вас – упитао сам – о чему, у ствари, говоримо?
Договорили смо се да се ради даљих објашњења састанемо у току викенда код Линде, а до тада нека свако учини све што може да ствари крену. Уколико искрсне нешто непредвиђено, назваћемо један другог па ћемо да видимо шта може да се учини. Затим смо се поздравили, а ја више нисам позивао Ервинкеа јер сам осећао да моји живци не би издржали ту напетост.
Синоћ сам га срео код Сонија. Ервинке је пио кафу с неким људима, али је одмах пришао мом столу.
– Где си, дођавола, нестао? – упитао је. – И какав ти је то штос, кренеш у посао па одустанеш на пола пута? Зашто ниси дошао код Линде?
– Ах, Ервинке, а зашто да долазим?
– Зашто? Те ноћи смо поделили профит, човече! Свако од нас добио је округло 40.000!
– Није важно – рекао сам. – Кажи ми само једно: какав је то посао био?
– Нисмо потпуно разјаснили ту страну ствари – одговорио је Ервинке – али могли бисмо једном да се нађемо и да поразговарамо о свему...
Отишао сам право до телефона и позвао болницу да им јавим како је наша привреда тешко болесна. Рекли су ми да знају, али да тренутно немају слободних кревета.


Према искуству стеченом у стварном животу и статистичким подацима, просечни Израелац једноставно обожава судске процесе, без обзира на то да ли у њима учествује као тужилац, оптужени или бранилац. Борба је борба, зар не? Једино чега се ужасавамо, то је улога сведока. Оптужени, наиме, може да буде и ослобођен, али сведок остаје вечито крив.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nema nafte, Mojsije

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 11:34 am



„ПРОЦЕС” – НАСТАВАК ИСТОИМЕНОГ РОМАНА ФРАНЦА КАФКЕ

Моји иријатељи и познаници приметили су да се у последње време ретко појављујем у јавности. Разлог је у томе што сам се уплео у судски процес у вези с једном тешком саобраћајном несрећом, а то је довело до тога да се питам хоћу ли икад више бити у стању да погледам у очи поштеним, честитим људима.
Саобраћајна несрећа због које сам се нашао на суду, десила се на путу за Тел Геборим. Да будем прецизнији, док сам се једног сунчаног поднева враћао кући, видео сам кад је једна велика државна лимузина оборила бициклисту и просто га самлела. Лимузина је прошла кроз црвено светло, возила је пребрзо и недозвољеним смером једносмерним путем. Осим тога, возач је био очигледно пијан. Како сам био једини сведок који се нашао на лицу места, пристао сам на захтев полиције да дођем на суђење и кажем истину, и само истину.
Судницу је до последњег места испунила прилично шарена публика, привучена углавном информацијом да је лимузином управљала особа која је у последње време била у средишту пажње јавности. Дотична особа располагала је имовином која јој је доносила врло високе приходе, па је могла да ангажује најчувенијег адвоката. И тај адвокат је врло темељито припремио своју одбрану, што ћу ја убрзо осетити на својој кожи.
Како сам био једини сведок несреће, суђење је почело мојим саслушањем. Пошто је узео моје личне податке, судија ме је препустио браниоцу, који је устао и обавестио суд како намерава да докаже да сам неодговорна особа, ноторни лажов и окорели криминалац, чије сведочење није вредно хартије на којој је написано. Према процедури унакрсног испитивања, адвокат је почео да поставља питања а ја сам се трудио да на њих што боље одговорим.
Адвокат: Господине К, да ли је тачно да је 1951. за вама издата потерница Интерпола због оружане пљачке и кривоклетства?
Ја: То није истина.
Адвокат: Желите да кажете да вас Интерпол није тражио због оружане пљачке и кривоклетства?
Ја: Није ме уопште тражио. Зашто би ме из чиста мира тражио Интерпол?
Адвокат: Која је онда полиција издала за вама потреницу?
Ја: Није ме тражила ни једна полиција.
Адвокат: А зашто вас није тражила?
Ја: Откуд ја то знам?
Да, то је била фатална грешка. Требало је да одговорим: „Није ме тражила ни једна полиција на свету зато што никад у животу нисам прекршио закон.” Био сам, међутим, напет и нервозан, вероватно због многобројних гледалаца и чете фотографа која ме је снимала док сам ишао на суђење. За време сведочења новинари су непрестано скакали и трчали до телефона како би обавестили своје листове како тече моје сведочење. Адвокат би с времена на време изменио понеку реч с оптуженим, а затим је наставио са унакрсним испитивањем.
Адвокат: Да ли је тачно, господине К, да сте били осуђени на годину дана и осам месеци затвора због сексуалног напастовања малолетне особе?
Ја: То није истина.
Адвокат: Па, на колико сте онда осуђени због сексуалног напастовања малолетне особе?
Ја: Нисам никад осуђен због сексуалног напастовања малолетне особе.
А двокапл: Па, због чега сте онда осуђени?
Ја: Ни због чега.
Адвокат: Желите да кажете, господине К, да у нашој земљи људи леже у затвору ни због чега?
Ја: Никад нисам лежао у затвору.
Адвокат: Нисам ни рекао да сте лежали у затвору, рекао сам да сте били осуђени на казну затвором. Такви јефтини трикови неће вам помоћи, господине К! Одговарајте само са да или не!
Ја: Нисам осуђиван на казну затвором нити сам одлежао било какву казну.
Адвокат: Па, како је онда гласила казна коју вам је суд изрекао због сексуалног напастовања малолетне особе?
Ја: Суд ми није изрекао никакву казну.
Адвокат: Зашто није?
Ја: Како то мислите, зашто није? Зато што таквог суђења никад није било.
Адвокат: А какво је суђење било?
Ја: Откуд ја знам какво!
Поново ме је упецао. Спремајући се да сведочим о саобраћајној несрећи на путу за Тел Геборим, није ми било ни на крај памети да ћу одговарати на таква аутобиографска питања. Осим тога, депримирало ме је непријатељско држање аудиторијума. Публика је непрестано нешто шапутала и показивала на мене, неки су се саркастично церили, а као круна свега у току петог сата саслушавања један продавац новина направио је добар посао у судници продајући ванредно издање једног предузимљивог листа с насловом преко читаве прве стране: К. СЕКСУАЛНО НАПАСТОВАО МАЛОЛЕТНУ ОСОБУ! Испод тога је писало, много мањим словима, К. пориче – саслушање је у току.
Ноге су ми се одузеле кад сам угледао тај наслов, и у страху сам се упитао шта ће на то да каже моја супруга. Та добра и лаковерна жена нема појма шта је то „одбрана”, и могла би да помисли како је суд сам дошао до тих озбиљних оптужби против мене, које су, наравно, потпуно неосноване. Али, било како било, морао сам да издржим све муке унакрсног испитивања, како је то прописано судском процедуром.
Адвокат: Да ли је тачно, господине К, да вас је прва супруга напустила пошто сте по други пут побегли из душевне болнице, и затражила од полиције да вас присили да вратите њен накит који сте незаконито присвојили?
Суд је одлучио да не морам да одговарам на питања која се односе на мој брачни статус. Кад сам мало размислио о речима председника суда, закључио сам да заиста не би имало смисла увлачити моју жену у ову прљаву аферу, поготово што се никад нисмо разводили већ смо увек живели у љубави и слози. Моје је ћутање, међутим, само повећало непријатељство публике, а једна дебела дама која је седела у првом реду чак је с гнушањем пљунула на мене. Али ја сам се чврсто држао и одбио сам да одговарам на даља питања адвоката, од којих је прво било да ли је тачно да сам 1948. године дезертирао из војске, а друго да ли је тачно да сам ланцем везао сина за ногу од кревета. У том тренутку кад је споменут ланац – дошло је до жалосног инцидента који није био у складу с достојанством дотадашњег поступка – наиме, из публике је искочио један шегрт аутомеханичар и псујући се бацио на мене, покушавајући да ми разбије главу дебелом гвозденом шипком. Али судија је наредио стражарима да га избаце из суднице.
Све то није нимало придонело побољшању мог положаја. Кад сам у рукама адвоката угледао попис допунских питања, доживео сам нервни слом и почео хистерично да вичем како желим да признам свој злочин, да сам ја прегазио бициклисту на путу за Тел Геборим и нико други.
Председник суда скренуо ми је пажњу на чињеницу да сам, бар засад, само сведок, и испитивање је настављено.
Адвокат: Да ли је тачно да сте као награду за слично сведочење о једној „фаталној” саобраћајној несрећи у децембру прошле године примили од једног од најбогатијих увозника у земљи три скупоцена персијска тепиха?
Ја: То није тачно.
Адвокат: Желите да кажете, господине К, да у стану немате ни један тепих?
Ја: Имам неколико тепиха.
Адвокат: Да ли су ти теписи домаће или стране производње?
Ја: Стране.
А двокат: Хвала, немам више питања!
Одбрана је завршила унакрсно испитивање и адвокат је, задовољан собом, сео на своје место уз буран аплауз публике.
У том тренутку стигло је друго издање оног листа с мојом сликом на првој страни и следећим насловима:
НА СУДУ ОТКРИВЕН СКАНДАЛ С ТЕПИСИМА

К.: „ИМАМ ТЕПИХЕ, АЛИ ИХ НИСАМ ДОБИО ОД УВОЗНИКА!”

АДВОКАТ: „ЛАЖОВ! ЛУДАК!”

Затражио сам да ме пусте кући, али изгледа да је и јавни тужилац желео да поразговара са мном о саобраћајној несрећи. Упитао ме је да ли је оптужени, по мом мишљењу, возио непажљиво. Одговорио сам потврдно, па ми је дозвољено да одем.
Судски помоћник ме је извео на задња врата, како бих избегао гомилу која се после трећег издања окупила испред зграде наоружана батинама и камењем, спремна да ме линчује.
Од тада се не појављујем у друштву, као што сам споменуо и на почетку приче. Чекам да прођу године па да људи забораве на питања која ми је поставио адвокат оптуженог.


Позната је чињеница да народу пионира увек недостају занатлије. У историјским књигама читамо да је међу првим досељеницима у Америку било много авантуриста, криминалаца и ловаца на злато, али нико не спомиње ни једног водоинсталатера. То објашњава чудну ситуацију у којој смо се нашли, можемо да водимо ратове а нисмо у стању да поправимо напуклу водоводну цев.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nema nafte, Mojsije

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 11:35 am





ОПЕРАЦИЈА „ЏЕМИНИ”

Чим су почеле зимске хладноће, у зиду моје радне собе напукла је водоводна цев и на малтеру се појавила тамносмеђа мрља. Дао сам рок цеви од два дана да се сама поправи, али чудо се није десило па није било другог излаза него да се обратим нашем дворском водоинсталатеру, легендарном Штуксу.
Легендарни Штукс живи у Холону и спада међу неухватљиве људе. Ипак сам га пронашао, у недељу, на фудбалском игралишту. Обећао ми је да ће да сврати под условом да дођем по њега пре него што пође на посао, то јест у пола шест ујутро. Упитао сам га што морам да дођем тако рано, и зар се рад у мојој кући не рачуна као посао, на шта ми је Штукс одговорио да се не рачуна.
И тако сам дошао по њега у пола шест. Бацио је поглед на зид, на коме се мрља све више ширила, и рекао:
– Како да дођем до цеви? Прво зидар треба да отвори зид.
После тога је отишао, жалећи се како је због мене изгубио читав радни дан. Остао сам сам са смеђом мрљом и потребом да хитно пронађем зидара. Нисам познавао ни једног и нисам знао где бих могао да га пронађем. Распитивао сам се код пријатеља и познаника, комшија и колеге, али нико није знао да ми каже где могу да нађем зидара („Познајем једног слободног зидара, ха, ха, ха!”). На крају ми је неки човек, чији је брат грађевински предузетник, препоручио Гидеона, мајстора за разне послове. Мајстор Гидеон вршио је поправке на кућама, а становао је недалеко од Бат Јама.
Ухватио сам Гидеона у свитање крај градских врата, али он ми је рекао да може да дође тек после посла, тј. у девет увече. Довезао сам га у девет увече, а он је погледао зид и рекао:
– Како да отворим зид кад вода прска из цеви? Прво треба да дође водоинсталатер и затвори главни вентил.
Кроз тело ми је прошао дрхтај. То је било оно чега сам се од самог почетка прибојавао, али сам настојао да некако отерам ту непријатну мисао. Да, они морају да дођу заједно. Штукс не може да поправи цев без Гидеона, а Гидеон би без Штукса био једноставно заливен водом. То су били прави свемирски близанци, за чије је сједињавање било потребно организовати гигантску логистичку операцију.
Лако је написати „треба да дођу заједно”, јер папир подноси све, али већ и сама помисао на summit Штукс-Гидеон изазивала је вртоглавицу. Према нашим левантинским условима, спајање свемирских бродова Џемини 6 и Џемини 7 била је дечја игра, јер су се, коначно, ти бродови кретали по истом временском плану, док је у мом случају Штукс био слободан само ујутро а Гидеон само увече. Решења није било.
Два пута сам прокрстарио равнице око Холона, а три пута пешчане дине код Бат Јама настојећи да координирам кретање близанаца, али сви моји напори остали су узалудни. Предложио сам компромисно решење – време између девет увече и пола шест ујутро, то јест да се мајстори састану у мом стану у један и петнаест после поноћи – али обе стране су га одбиле изражавајући своје неслагање пискавим сугласницима обликованим помоћу језика и предњих зуба. Помало оклевајући, изнео сам решење за нужду, које се састојало у нарушавању суботњег одмора; Штукс је пристао, али Гидеон је суботом изводио децу – коначно, током недеље их уопште није виђао. Мрља на зиду која се све више ширила, натерала ме је да поново искушам срећу на осовини Холон – Бат Јам. Кад сам коначно, сав поплавео од хладноће, заплакао на Гидеоновим вратима, зидар се смиловао и извукао из џепа бележницу како бисмо проучили постојећа решења.
– Погледајте, господине – рекао је коначно – ове године Дан независности, двадесет шести април, пада у понедељак. Повезаћу празник са суботом па нећу да радим ни у недељу. Па, ако вам то одговара ...
Кличући од радости, одјурио сам у Холон, али Штукс ме је спустио на земљу. Он ће те недеље да ради, зашто не би радио?
– Па шта онда да радимо, Штукс – рекао сам. – Шта?
И ту је – а то се могло и очекивати, зар не? – само Провиђење умешало своје прсте. Утврдили смо да следећег уторка увече (!) легендарни Штукс иде да посети свог зета у Левантинској улици, па би то могао да искомбинује с муњевитом интервенцијом у мом стану, рецимо у пола осам. Није било речи којима бих могао да изразим своју захвалност. Господе, каква неочекивана срећа! Право чудо! Одјурио сам као без главе у Бат Јам.
– Еурека! – викнуо сам, упадајући у Гидеонов стан. – Водоинсталатер долази у уторак увече!
– Жао ми је – одговорио је Гидеон – ја у уторак идем да гледам Краља и играчицу.
Мало је недостајало па да се срушим.
– Можда... можда бисте... – промрмљао сам, потпуно сломљен – можда бисте могли неки други дан...
– У реду – одговорио је Гидеон – али, да знате, не пада ми на памет да сам трчкарам и мењам карте ...
Примедба је била непотребна. Било је само по себи разумљиво да ћу ја отићи и заменити карте на благајни; коначно, смеђа мрља која се већ проширила до плафона, налазила се на мом зиду. И да скратим причу, после тешких мука за које немам ни времена ни воље да их описујем, успео сам да заменим две Гидеонове карте за 26. децембар. Одјурио сам с добрим вестима у Бат Јам, али је Гидеонова супруга сместа разорила све моје наде – двадесет шести децембар не одговара. Тог дана бака треба да доведе децу кући. Било је договорено да деца проведу Хануку код баке.
– А зар не бисте могли да вратите децу дан раније? – предложио сам.
– Могли бисмо, што да не? – одговорила је госпођа Гидеон. – Само ако бака пристане.
Бака је живела у Јокнеаму. Била је то симпатична стара дама, пуна добре воље и увек спремна да помогне, али је рекла да суботом не може да путује. А двадесет пети децембар је падао у суботу.
– Ја лично нисам баш религиозна – рекла је бака – али мој покојни муж је био прави верник.
Па зар због тога мој стан треба да се претвори у мочвару? Покушао сам да убедим стару даму из Јокнеама како путовање није тежак грех, и како би њен супруг, да је жив, сигурно волео да проведе суботу у миру, без дечурлије, посебно кад би неко дошао да их врати у град колима, и то још бесплатно.
– Не, не, господине – успротивила се тврдоглава стара дама. – Нећу да путујем суботом осим ако ми то не дозволи наш рабин.
Рабин је био на одмору у Зихрон Јакову. Затекао сам га како шета по парку.
– Часни господине – обратио сам се рабину. – Ако бака врати децу у суботу, Гидеон ће ићи двадесет шестог децембра у биоскоп па ће се следећег уторка у седам и тридесет састати с легендарним Штуксом. Ако се то не може оквалификовати као спасавање човека који се налази у животној опасности, онда не знам шта може.
Рабин је био свештеник напредних схватања. Приложио сам одређену своту за изградњу нове верске школе у Јокнеаму, па је дозвола дата без сувишних компликација. Бака се сложила, деца такође, карте су замењене, састанак уговорен у 19,30 сати. Одвезао сам се до Штукса пијан од среће.
– Све је у реду – викнуо сам промуклим гласом. – Зидар долази у уторак!
– Жао ми је – рекао је Штукс – али зет нас је замолио да дођемо у среду.
Да, Штукс је чак покушао да ми телефонира и обавести ме о насталој измени, али телефон је био заузет и слично. Зет је, изгледа, заборавио да у уторак мора да иде на родитељски састанак. Смеђа мрља проширила се на већи део плафона.
– У реду – сложио се зет. – Немам ништа против, ако одложе родитељски састанак за неки други дан.
Морам да признам да су сви били заиста предусретљиви и свим силама покушавали да ми помогну. Отишао сам до директора школе.
– Жао ми је – рекао је тај достојанствени господин – али већ смо послали позиве.
Кренуо сам од куће до куће. Осамнаест родитеља је одмах пристало да се састанак одложи за четвртак, само су четворо правили проблеме, нарочито госпођа Плонит Винтерниц, која је за четвртак увече позвала седам гостију. Троје гостију је пристало да се вечера одложи за петак, један од оних који су били против рекао је да у петак нема згодну аутобуску везу, две жене изјавиле су како нема ко да им чува децу, а једна је имала заказан састанак код адвоката. Проблем превоза решио сам тако што сам изнајмио аутобус. Моја сестра је пристала да чува децу једне од жена, а другу сам убио и закопао у башти. Састанак с адвокатом је отказан на тај начин што сам лично платио казну око које је вођен спор.
Тако је родитељски састанак заказан за четвртак уместо за уторак, и створени су сви услови за почетак Операције „Џемини 8”.
У 19,30 сати је све било спремно за summit, и зид и ја. Чекали смо два сата, али нико није дошао. У једанаест сати се појавио Штукс, који се мало дуже задржао код зета.
А где је зидар? Утврђено је да је Гидеон потпуно заборавио на договор.
Мрља од воде, на срећу, више се уопште није видела јер је зид нестао, остала је само мрља – то јест, да будем прецизнији, читав зид претворио се у мрљу. Зато сам брзо продао стан и купио нови. Заиста је чудно како ми одмах није пало на памет тако једноставно решење.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nema nafte, Mojsije

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 11:35 am




ВИША МАТЕМАТИКА

Ервинке је пре неколико дана купио нов аутомобил, па смо на тај начин уштедели на улазницама за позориште; уместо тога идемо на представе код аутомеханичара. Јуче смо, на пример, свратили код Менаша. Менаш је једини власник аутомеханичарске радионице у земљи који има срца, што значи да не дере своје клијенте већ се према њима односи као према људским бићима. Идеја да почнемо да обилазимо аутомеханичаре родила се док смо јурили обалским аутопутем.
– Ова кола дословно лете! – клицао је Ервинке. – Сан снова! Ни да закашљу, ни да зашкрипе, ни да забрекћу! Кажем ти, нема већег задовољства него возити нова новцата кола.
– Аха – сложио сам се. – Па шта?
– Ништа. Идемо до аутомеханичара.
Примио нас је Менаш лично.
– С овим колима нешто није у реду – рекао је Ервинке. – Хоћете ли да погледате шта им фали?
Менаш му је рекао да упали мотор, пажљиво је ослушкивао неколико секунди, а онда је завртио главом и изустио:
– Ц,ц!
– Шта није у реду? – упитао га је Ервинке, узнемирен. – Шта није у реду?
– Вентили – изјавио је Менаш. – Уопште се не чудим што имате проблема кад возите с тако истрошеним вентилима. Биће боље да их одмах замените, шефе.
– У реду – рекао је Ервинке. – Колико то кошта?
– Шесто шекела.
– Добро.
– Шесто шекела по вентилу, дакле шест вентила по шест стотина, укупно 3600 шекела. Менаш је испитивачки погледао Ервинкеа. – У реду?
– У реду.
– Уз то треба да платите још 400 шекела за монтирање вентила. Слажете се?
– То је у реду.
– Шта мислите, да ли је шест стотина много за скидање старих?
– Није.
– И ја мислим да није! – рекао је Менаш презриво. – Шест стотина шекела за скидање вентила? Нисам толико луд, шефе. Али могао бих то да урадим за осам стотина. Шта кажете на то?
– Па сад, то је велик посао.
– Тако је. Шест вентила, укупно 4800.
– Одлично.
– Мораћу да вас замолим да платите 6000 шекела аванса.
– Хвала.
– Нема на чему. У реду је, кола можете да оставите овде...
– Ово нису моја кола – рекао је Ервинке хладно. – Доћи ћу својим колима сутра ујутро.
– А ова? – упитао је Менаш, у чуду. – Каква су ово кола?
– Ово? Нова новцата кола. У одличном стању.
– Схватам – рекао је Менаш. – У реду, довезите ваша кола сутра да вам средим те вентиле.

* * *


– Каква сам ја будала! – рекао је Ервинке док смо се враћали кући. – Требало је да му понудим да купи кола за 5400 шекела, па бих му за аванс остао дужан само 600 шекела. Једноставно решење, а уопште ми није пало на памет. Сад, добро, сутра ујутро идемо до Соломона, па ћемо поновити ствар с карбуратором...


Нема тежег терета од моралног дуга – осим новчаног дуга, наравно. А њихова комбинација је једноставно смртоносна.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nema nafte, Mojsije

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 11:35 am





НАЈЧВРШЋА МОНЕТА

По правилу, у џепу увек носим резерву новчића од десет пјастера, али су ми тог јутра залихе пресушиле. Стајао сам испред безосећајног паркинг сата и чешкао се по глави. Ако случајно наиђе опшински инспектор, пријатни тренуци проведени у његовом друштву коштаће ме пет шекела. Покушао сам да у прорез угурам новчић од двадесет пет пјастера, али аутомат није хтео ни да чује за то.
– Десет пјастера? – чуо сам изненада с десне стране. – па, да видимо...
Окренуо сам се у правцу одакле је долазио глас и угледао инжењера Глика како стоји на ивичњаку и претура по џеповима.
– Ево га!
Рекавши то убацио је драгоцени новчић у прождрљиви паркинг сат. Нисам знао како да му захвалим. Понудио сам му новчић од двадесет пет пјастера, али он није хтео да га узме.
– Ама, иди, молим те! – рекао је.
– Сачекај, замолићу у киоску да ми уситне.
– Ма остави то, побогу! Биће прилике да ми се одужиш, сигуран сам.
После тога ме је оставио самог с мојим мислима, у врло непријатној ситуацији. Не волим да неком нешто дугујем. „Биће прилике...” – Какву ћу прилику да имам? Шта је тиме хтео да каже? За сваки случај, свратио сам пре повратка кући у цвећару и послао госпођи Глик десет црвених каранфила. Тако се понаша прави џентлмен, ако се не варам.

Не могу да кажем, очекивао сам да ће се Гликови јавити телефоном. Нисам, наравно, сматрао да би требало да ми много захваљују за цвеће, али ипак... Међутим, пало је вече а нико се није јавио. Позвао сам власника цвећаре. Момак је однео цвеће у 16,30 сати. Шта се то догађа? Нисам могао да издржим ту напетост па сам окренуо број Гликових.
Јавио се сам Глик па смо дуго причали о луци Ашдод, о новој влади и таквим стварима. Издржао сам петнаест минута, а онда сам упитао:
– Узгред буди речено, да ли је твоја супруга примила цвеће?
– Да. Сматрам да Ешкол не би смео да попусти под притиском религиозних кругова. Коначно, има чист мандат...
И тако даље. Осећао сам како ми уши горе. Очигледно, нешто с тим цвећем није било у реду. Кад је заморна конверзација с Гликом окончана, одлучио сам да све поверим својој супрузи.
– Ама, разуме се – рекла је најбоља од свих жена одлучно. – И ја бих се увредила. Ко данас шаље каранфиле? Најјефтиније цвеће на тржишту.
– Али, послао сам десет комада!
– Ма, доста, учинио си све да оставиш најгори утисак. Прогласиће нас цицијама.
Поцрвенео сам. Можете ме назвати како год хоћете, али да сам „циција”... Следећег јутра сам отишао у књижару у приземљу наше куће и купио Черчилову Историју Другог светског рата у четири прилично дебела тома и послао их инжењеру Глику.
Пало је вече али се нико није јављао. Напетост је постала готово неиздржива. Два пута сам окренуо њихов број, али сам у последњем тренутку спустио слушалицу. Можда уопште нису свесни да сам им ја послао тај лепи поклон?
– Немогуће – разбио је моје сумње власник књижаре. – Написао сам јасно и читко да су књиге ваш поклон.
Затишје које је кидало живце потрајало је пуна два дана. А онда су у уторак књиге враћене, уз сажету поруку:
„Драги пријатељу”, написао ми је инжењер Глик, „кад ћеш коначно да схватиш да за помоћ коју сам ти пружио 15. новембра о.г. не очекујем никакву награду? Све што сам учинио, учинио сам у доброј намери и са жељом да пружим руку ближњем у невољи, то је све. Сигуран сам да би и ти поступио на исти начин. За мене је највећа награда оно дивно осећање да сам у овој џунгли себичности и окрутности остао људско биће. твој Глик.
П. С. Черчила већ имам.”


Прочитао сам дрхтавим гласом писмо супрузи.
– Ама, разуме се – рекла је најбоља од свих жена – неке ствари се једноставно не могу платити парама. Понекад је, веруј ми, мала пажња драгоценија од најскупљег поклона. Али ти то, нажалост, никад нећеш да схватиш.
– Шта ја то никад нећу да схватим?
Истог дана послао сам Глику претплатну карту за циклус концерата Филхармоније.
На дан првог концерта поставио сам заседу на углу Хуберманове улице. Да ли ће доћи? Стајао сам приљубљен уз зид с пуном шаком новчића од десет пјастера. Да, Глик је дошао, као што сам и очекивао са супругом. Пао ми је камен са срца, и отишао сам кући добро расположен. Не волим да дугујем било коме. Први пут после много дана сам заиста одахнуо. Око десет је зазвонио телефон.
– Отишли смо на паузи – рекао је Глик муклим гласом. – Концерт је био грозан.
– Заиста ми је жао – промуцао сам. – Очајан сам, у ствари... Хтео сам да се одужим за пријатељски гест...
– Хе-хе, стари мој – прекинуо ме је Глик.
– Давање, то је права уметност! Не размишљај, остави се ситних рачуница, поклањај пуним срцем! Није важно шта поклањаш, једноставно поклањај! Узми мој пример. Кад сам оног дана видео у каквој си се очајној ситуацији нашао поред паркинг сата, могао сам једноставно да кажем: „Баш ме брига! Немам кола, па није потребно да показујем возачку солидарност. Правићу се да га нисам приметио, и ствар је решена!” Ја, међутим, нисам рачунџија. „Овом човеку је потребна помоћ,” рекао сам у себи и истог тренутка у руци ми се нашао новчаник.
Осетио сам како ми се тело грчи од јада. Зашто, дођавола, немам ни трунчице дара за лепе гестове? Није важно шта, треба поклањати, поклањати...
– Глик је сто посто у праву – изјавила је најбоља од свих жена. – Сад си тако закувао читаву ствар да може да те извади само неки драматичан корак.
Лупали смо главу читав дан. Шта да се ради? Да им купимо стан преко задруге? Или можда акције? Да их прогласимо нашим јединим наследницима? Одговор смо нашли у наизглед узгредној Гликовој примедби. Како је оно рекао у свом монологу? „Немам кола,” рекао је, ако ме памћење добро служи.
– Не бих волео да останем... без аутомобила... – очајнички сам промрмљао.
– Типичан левантински став – пресудила је најбоља од свих жена.
Послали смо аутомобил Гликовима, са две реченице објашњења. „Воп vоуаgе”, написао сам. „Још једном вам хвала!”
Њихова реакција, мада помало уздржана, пружила нам је тражено задовољење.
– Добро јутро – рекао је. – Жао ми је што вас узнемиравам, али никако не могу да нађем аутомобилску дизалицу.
Претрнуо сам. Неко ми је украо дизалицу још пре годину дана, а потпуно сам заборавио да купим нову! Ако сад Глик остане негде на путу са пробушеном гумом, проклињаће ме до краја живота.
– Стижем! – викнуо сам у слушалицу и одјурио таксијем да купим дизалицу. Не волим било коме да дугујем. Одвезао сам се право у Јафу, а онда сам на Ротшилдовом булевару изненада угледао свој некадашњи аутомобил.
Стајао је поред паркинг сата.
Поред паркинг сата је стајао инжењер Глик и претурао по џеповима.
С промуклим криком искочио сам из таксија и потрчао ка несрећнику.
– Десет пјастера? – упитао сам. – па, да видим...
Глик се окренуо, запањен, побледео и зајецао:
– Хвала, не треба! Имам једну десетицу, имам, имам...!
Наставио је грозничаво да копа по џеповима. Обојица смо стајали тешко дишући, потпуно свесни шта је све на коцки. Глик је дрхтавим рукама изврнуо све џепове, али није нашао новчића од десет пјастера. Никад нећу заборавити његов очајнички поглед. Полако, с уживањем, убацио сам новчић у неумољиви прорез.
– Ево, изволи!
Глик је за неколико минута остарео неколико година. Повијених леђа, извукао је из џепа кључеве аутомобила и предао ми их. Сузних очију додао је и претплатну карту за Филхармонију. Увече је стигао букет цвећа за моју супругу. Глику треба одати признање – тај зна да губи!


Хиљадама година Јевреји су се учили лукавству које им је помогло да ублаже притисак страних властодржаца. Није, према томе, никакво чудо што сада, кад имају властиту државу, желе да надокнаде све што су пропатили у прошлости, примењујући све врсте забаве које власт допушта. Ево једног примера из приватног сектора.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nema nafte, Mojsije

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu