Sve moje ljubavi...
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

Kishon za turiste i avanturiste

Ići dole

Kishon za turiste i avanturiste Empty Kishon za turiste i avanturiste

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 12:11 pm

Kishon za turiste i avanturiste 17670310

Kishon za turiste i avanturiste nezaobilazan je turistički vodič ako se, dragi čitatelju, kanite uputiti u neku od atraktivnih europskih destinacija ili čak u daleku Ameriku.Savjeti i preporuke koje vam Kishon velikodušno podastire u ovoj zbirci humoreski bit će vam dragocjena pomoć u svim prilikama i neprilikama koje vas neminovno očekuju ako samo i pomislite "skoknuti malo preko grane".Kishon je svoje avanture po svjetskim metropolama te gnjavaže s prepredenim taksistima, zbunjenim recepcionarima i lukavim konobarima prenio tako uvjerljivo da ćete se, i prije nego krenete, poželjeti što prije vratiti kući.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Kishon za turiste i avanturiste Empty Re: Kishon za turiste i avanturiste

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 12:13 pm

Kishon za turiste i avanturiste Kox



Путовања у иностранство припадају незаменљивим задовољствима сваког грађанина баш и због тога што му увек изнова омогућује неописиве радости повратка кући.





УМЕСТО ПРЕДГОВОРА



У свеколикој светској књижевности уобичајено je да аутор, пишући роман, новелу или позоришни комад, a на крају и песму, може написати све што му падне на памет. Само се у путопису – једино се у путопису – мора придржавати чињеница. Аутор овог путописа израчунао je да би, када би хтео да удовољи том захтеву да се строго придржава чињеница, морао би да утроши десет до петнаест најбољих година свог живота како би проучио све потребне изворе, како би живео у појединим националним срединама које описује, како би истражио њихову историју, статистичке податке и све остале ствари. Али њему то не пада на памет. За то нема ни потребног времена ни потребног новца. Осим тога, он je чврсто уверен да управо први утисци које човек стекне кад напусти авион, брод или воз, дају једину праву слику једне земље и њеног народа. Укратко, ко направи ту грешку да се дуже задржи у некој земљи, да мало-помало почне схватати шта му говоре, да му пажњу привуку којекакве знаменитости, да открије изврсне ресторане и да упозна симпатичне људе, тај неминовно изгуби способност да посматра све око себе без предрасуда, способност коју je поседовао у пуној мери када je стигао у ту земљу.
Нама на нашим путовањима није претила таква опасност јер смо се држали принципа да нигде не останемо дуже од неколико дана. Отуда невероватна снага и непосредност ове књиге, њена енциклопедијска заокупљеност наоко споредним ситницама, њена беспрекорна поузданост, независна од чињеница и бројки. У литерарном смислу ова књига припада категорији такозване Science fiction, оправдано тако веома цењене у англосаксонскoм свету.
Хвала вам лепо на вашој љубазној пажњи.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Kishon za turiste i avanturiste Empty Re: Kishon za turiste i avanturiste

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 12:14 pm

Kishon za turiste i avanturiste Kolbasa







АМЕРИКА

КРЕДО ПРОСЕЧНЕ АМЕРИКАНКЕ

Мислим да би требало да постоји природна троделна подела дана: осам сати спавања, осам сати рада и дванаест сати седења пред телевизором. Мислим да један првокласни играч бејзбола оправдано зарађује више од председника Сједињених Америчких Држава или чак од Пола Енке; да будућност треба планирати и новац штедети за онај дан када почну да падају атомске бомбе; да амерички брак без петоро америчке деце – два америчка дечака и три америчке девојчице – није прави амерички брак; да само у Америци има стејкова; да се све може научити из брошура, пa и “како постати председник у десет лаких лекција”; и да Бог воли Американце, без обзира на расу или религију, али да узима у обзир њихов социјални статус.
ЊУЈОРК

Ако игде на овом нашем све мањем свету постоји држава у држави, онда je то град Њујорк у држави Њујорк у Сједињеним Америчким Државама. Њујорк има више становника, више саобраћајних незгода, више изложби, више новоградњи и више порока него иједан други град на свету. Осим тога, у њему пребивају и уједињени народи, Барбра Стрејсенд и син ујка Сема. Њујорк досеже до облака и отворен je 24 сата дневно.
Само je један Њујорк, хвала Богу.
ОСИГУРАНИ

Након узбудљивог лета преко океана, више авионским рупама него авионом, срећно смо се спустили у Америку. Ha аеродрому су нас дочекали стриц Хари и тетка Труда и ганути нам пали око врата.
– Како сте путовали? – упитала je тетка Труда.
– Не питајте – одговори моја жена. – Изнад океана запали смо у такво невреме да смо помислили да нећемо преживети...
– Чекајте мало – упаде стриц Хари. – Јесте ли се осигурали?
– Да. Уплатили смо осигурање.
– Онда нисте имали чега да се бојите!

*


Стриц Хари je, наиме, одмах пошто je прихватио америчко држављанство, постао и перфектан Американац. To значи да се осигурао на све, за све, и против свега. У томе и јесте тајна његовог сигурног држања, неисцрпне унутрашње снаге и виталности. Већ му je педесет пет година, али када га човек погледа онако живописно спортски одевеног, са шареном краватом и сјајнобелим вештачким зубима, не би му дао више од шездесет пет.
– Чега бих се ja бојао у животу? – питао ме je стриц Хари. – Животно сам осигуран на 200.000 долара за случај природне или насилне смрти, самоубиства, несреће, затвора и лудила... И онда?
С поносом ми je показивао своју кућу у типизираном њујоршком кварту са вилама. Само га је централно грејање коштало 15.000 долара, a гаража, на којој се врата бешумно отварају помоћу фото-ћелија – 5.000 долара.
Покућство je такође скупоцено, не сећам се више колико je коштало, a на зидовима виси неколико старих холандских дубореза 2.000 доларске школе. Успут речено, дуборези су осигурани на 15.000 долара за случај да се открије да су фалсификати. Шаролика библиотека осигурана je против пожутелих листова, ватре, књижних мољаца и било какве употребе. Фантастичан поглед који се пружа из куће осигуран je против земљотреса, торнада и стампеда бизона. Птице у врту могу цвркутати до миле воље, јер су и оне осигуране против слинавке, шапа, папагајске болести и соколова.
– Осигурао сам и жену на 100.000 долара – шапну ми стриц Хари на ухо. – Иначе се не би исплатило. Само ме je њен развод од првог мужа коштао 30.000 долара...
СОЦИЈАЛНА ДРЖАВА САД

Напојница унапређује друштвену једнакост. Конобар који ујутро посећује берберина у његовом салону преко пута, опрашта се од њега богатом напојницом, a када берберин у подне руча у ресторану преко пута, враћа му богату напојницу. Тиме се постиже савршена равнотежа између две различите класе и преваљује важан корак у смеру бескласног друштва.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Kishon za turiste i avanturiste Empty Re: Kishon za turiste i avanturiste

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 12:15 pm


Kishon za turiste i avanturiste Kletka2


СУПЕРМАРКЕТ HA БЕНЗИНСКОЈ СТАНИЦИ

“Требате ли мраве”?
Сложићете се да такво питање може човека да збуни. Иако поштујем те мале, вредне животињице – када нам се баш не врзмају пo кухињи – немам с њима ама баш никакве везе. Шта да почнемо с мравима овде на путу, стотину километара северно од Њујорка?
Стога сам се нагнуо према продавцу бензина и рекао:
– Опростите, не разумем вас.
– Преостало ми je још неколико кутија – објаснио je док нам je, да би показао добру вољу, прао предње стакло. – To je сада јако у моди. Свако жели да има мрављу фарму. Забава за целу породицу. Деца једноставно лудују за тим. Сатима посматрају кроз стаклени поклопац како мрави граде путеве. Или мостове. Или подземне железнице. Све заједно кошта само два долара. Мрави су вам бадава. У граду ћете платити најмање три.
– Хвала – одговорих још увек помало збуњен. – Овог тренутка нису ми потребни никакви мрави. Нисам одавде, знате. Странац сам. Дошао сам у посету.
– Странац? Ево одмах! – пуцне прстима, нестане у продавници и врати се с туцетом попут хармонике сложених аутокарата, те их распростре пo хауби аутомобила.
– Кола су вам запуштена – напомену успут и стаде најлонском четком да чисти седишта. – У међувремену, можете да добијете најбоље најлонске четке. У свим бојама.
– Најлепше хвала. Moj стриц ради у тој струци.
– Зар овде имате стрица? Онда га морамо изненадити лепим поклоном! Ваза за цвеће? Абажур за лампу? Хармоника? Сапун за бријање? Папигица?
– Толико ми мој стриц не вреди. Заправо га и не волим.
– У праву сте!
У знак одобравања, човек поче минијатурним усисивачем да ми шета пo телу.
– Никада не треба зависити од рођака. Надам се да не станујете код њега. Moja агенција за стамбене...
– Ja сам скоро увек на путу.
– Ha које новине ћете да се претплатите?
– Ниједне.
– Почните да учите да плешете.
– Знам да плешем.
– Деонице нафте?
– У то се не разумем.
– Онда у реду. Долар и пo.
– Шта?
– Мравља фарма.
– Рекао сам вам већ да овог тренутка не знам шта бих са њом.
– Па, добро... шта ћета онда да купите? – Уздахну, извуче чешаљ и стручно ме очешља. Сетих се да сам овамо дошао само пo бензин и да се напокон морам отарасити овог нападног трговачког генија.
– У ствари – рекох неодлучно – бавим се мишљу да купим концертни клавир...
Продавцу се лице озари. Нестао je и зачас je већ стајао преда мном са снопом проспеката у руци.
– За хиљаду двеста долара испоручићу вам првокласан клавир. Немачки производ. Доставићу вам га право у стан.
– A шта ако вам на степеницама падне?
– To не може да се догоди. Мени не. Али, како бисте ви били спокојни, од мене ћете за дванаест долара добити комплетно осигурање против штете. Ja сам најпоузданији агент за осигурање у овом крају. Свирате ли ви клавир? Или ваша жена?
– Ни она ни ja. Само одавно сањамо о томе да наш син...
– Изврсно! Набавићу вам учитеља клавира који има положен државни испит! Осам сати месечно за осамнаест долара!
– Ко зна... можда мали и не жели да учи клавир?
– Седамдесет пет долара у три рате... и имате најбољег дечјег психолога у Америци! Taj ће малог већ средити!
– Хм. Још увек остаје један проблем. Ми немамо деце.
– Само храбро! Јединствени, гарантовано успешни савет признатог стручњака не кошта вас ништа више од...
– Чекајте! – прекинух га јер ми je изненада пала на памет спасоносна идеја. – Преузимате ли и писање путописа?
– Наравно. Хиљаду пет стотина долара за 220 страница рукописа. Двоструки проред, шездесет пет знакова у сваком реду.
– Али треба да буде духовито!
– Нема проблема. Петнаест долара зараде пo штампарском табаку.
И тако се догодило да je – као што врли читалац вероватно већ наслућује – ову књигу написао продавац на бензинској станици у држави Њу Хејвен.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Kishon za turiste i avanturiste Empty Re: Kishon za turiste i avanturiste

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 12:15 pm


Kishon za turiste i avanturiste Kinder

ИЗВЕШТАЈ

Човечанство се такорећи с кажњивом равнодушношћу навикло на то да се на аутопутевима на земаљској кугли свакодневно догађа око хиљаду тешких саобраћајних несрећа. У технички развијеним земљама као што су Сједињене Америчке Државе тај je помор досегао такве размере да су уочи празника, када има највише несрећа, уведени специјално конструисани компјутери којима je задатак да израчунају тачан број очекиваних несрећа, предвиде свако место несреће и наведу имена и адресе свих жртава.
ЉУБАЗНИ УЛИЧНИ РАЗБОЈНИК ЏО

Има томе већ неколико година од како je насиље постало модеран начин решавања личних и општих проблема и отада je на јуриш освојило западни свет. Изјутра те у Северној Ирској могу напуцати с било које од непријатељских страна, у подне можеш налетети на један од низа атентата у Италији, a навече ти могу избити зубе у Грчкој или Турској. Насиље не познаје националне границе. Па ипак, несумњиво средиште чистог – рекло би се, класичног насиља – још увек je легендарни Њујорк, у коме насилници барем имају духа.

*


Када сам позвонио на врата стана тетка Труде, у самом срцу Бродвеја, у шпијунки на вратима угледах њено престрашено око.
– Јеси ли сам? – упита ме успаничено. – Да ли се шуња неко за тобом пo степеништу?
Уверио сам je да сам сасвим сам, након чега je теткица два пута обрнулa кључ у брави, размакнулa три резе, скинула ланац, привремено искључила електрични алармни уређај и, држећи дрхтавом руком запету пиштољчину, отворила врата.
– Брзо – рече ми уместо поздрава. – Пожури!
Након што je поново наместила барикаду, Труда ми објасни да су пре непуна три дана на спрату изнад њеног стана мокрим пешкиром задавили кућевласника. Стога смо одлучили да ових четрнаест дана, колико остајем у Њујорку, уопште не излазим из њеног стана.
– Ja већ два месеца нисам изашла – настави тетка Труда. – Због чега да се излажем опасности? Доле на улици убијају људе у пo бела дана. У Њујорку сваког тренутка неко може да ти забије нож у леђа, пa je боље да останемо овде на миру, гледамо телевизију и кувамо посластице.
Није требало излазити чак ни пo намирнице. Све се достављало на кућну адресу. За сваки случај када би достављач из супермаркета позвонио, моја би му тетка отворила тек пошто би назвала продавницу и уверила се да je на вратима њихов човек a не бостонски давитељ.
Упркос свему томе ja сам супрузи морао да купим торбиду, црну лаковану ручну торбицу од крокодилске коже. Три дана и три ноћи моја тетка je покушавала да ме наговори да позовем оближњу продавницу торбица и наручим да ми неколико узорака пошаљу у стан. Ипак сам се четвртог дана упутио тамо сам, шуњајући се уза зидове попут сенке.
Било je рано и Њујорчани беху још увек помало омамљени пилулама које су прогутали претходне ноћи. Сусрео сам бројне пијанце, отресао се десетак проститутки и неколико професионалних градских немани, те се жив и здрав докопао продавнице. Власница ме je најпре добро осмотрила кроз стакло, a потом телефонски проверила код Труде јесам ли то заиста ја. Напокон je одшкринула врата.
– Опростите – рече – али прошле недеље су преко пута провалили у деликатесну радњу, a продавачице ексерима приковали за плафон.
Помало сам већ изгубио поверење у делотворност јавне заштите у Њујорку, пa сам хтео што пре да обавим куповину. Ha брзину сам изабрао торбицу од црне лаковане крокодилске коже.
– Имамо ми и лепших – рече власница. – Ова плава са златном копчом, на пример, прекрасно би вам стајала.
– Не купујем то за себе – одвратих joj – већ за супругу.
– Опростите – извинила се власница. – Данас je тако тешко разазнати ко je мушко a ко женско. Како сте кратко ошишани, мислила сам да сте женско.
To се догодило на повратку кући. Прошао сам мимо три порнографске установе a да ми ни длака није с главе спала, али се на углу 43. улице испред мене препречи неки дивовски, немарно одевени црнац, и гурну ми шаку под нос.
– Здраво – рече. – Лову на сунце!
Сетих се савета који сам прочитао у неком израелском туристичком водичу – у непријатним ситуацијама увек говори хебрејски.
– Адони – ослових големог црнца нашим древним језиком. – Пусти ме на миру док сам још добре воље. Шта те je спопало?
Продужио сам својим путем према кући тетка Труде и протетурао кроз њена врата силно узбуђен и охрабрен необичним доживљајем.
Чувши моју причу, тетка пребледе.
– Боже драги! – прошапутала je пре него што се скоро онесвестила. – Зар те нису упозорили да им се никада не смеш супротставити? Moгao je на месту да те убије.
– Није био наоружан.
– Не мора ни да буде. Они свеједно убијају. Запамти да се у Њујорку не препире већ јасно просуђује: Осма авенија, црнац, љутит, плаћај! Други пут му дај све што имаш. Уосталом, најбоље je да не излазиш из куће.
Ипак сам изашао из куће. Под изговором да морам да потврдим авионску резервацију, изашао сам на свеж ваздух и безбрижно шетао авенијом. Нигде нисам застајкивао, осим испред неколико филмских рекламних фотографија, тек толико да освежим сећање како се праве деца. Признајем, било je врло поучно, али на углу 43. улице опет ме пресретне онај поголеми црнац. Овога пута чврсто ме шчепа за оковратник капута.
– Здраво – рече дахћући. – Лову!
У таквим ситуацијама обично брзо реагујем. Муњевитим покретом извадих новчаник.
– Зашто? – рекох. – Зашто?
Црнац ми се унесе у лице. Нос му je био спљоштен, a очи закрвављене.
– Зашто? – рече отегнуто. – Зато што си ти обична бела свиња, ето зашто!
Простор око нас je опустео. Пролазници су потрчали у заклоне, a двојица полицајаца на другом крају улице нестала су на врховима прстију. Тутнуо сам црнцу два долара у шаку, ослободио га се и одјурио назад у стан.
– Платио сам му! – рекох тетки. – Дао сам му два долара.
Труда опет замало да падне у несвест.
– Два долара? – прошапута она. – Усудио си се да му даш два пишљива долара?
– И то бесповратно – прогунђао сам. – Више нисам имао код себе.
– Да се више никада ниси усудио изаћи из куће a да немаш бар пет долара у џепу! Желиш ли да ти пререже гркљан? Je ли био висок?
– Тако, око метар деведесет.
– Забога, понеси десет долара!
У уторак сам се ишуњао да купим неколико дуда варалица стране производње за своју ћеркицу. У 40. улици покушала je да ме заустави необријана сподоба која je прикупљала добровољне прилоге за неку давно заборављену акцију. Глатко сам га се отарасио.
– Жалим, али већ су ме опљачкали у 43. улици.
Постоји ту нека врста споразума о двоструком опорезивању. Плаћаш или у 40. или у 43. улици, али никада у обе.
Продужио сам према углу 43. улице, али се мој големи црнац није појавио. Помало сам био разочаран јер сам мy припремио нових новцијатих десет долара. Тражио сам га пo свим околним баровима. Ha крају га открих на улазу бара за хомосексуалне нудисте. Седео je прекрштених ногу, наслоњен на зид, и претећи колутао очима.
– Здраво, бела свињо! – добаци ми. – Дај ми још лове!
– Немам сада. Можда сутра.
Није наваљивао. Тада установих како у ствари и није био велики. Moгao би да буде отприлике моје висине, a у устима je имао тек неколико горњих зуба. Ha супротној страни улице неко je силовао женску која je хистерично вриштала и сви су се наоколо разбежали.
Рекох самом себи: твоја је срећа што je Џо тако уздржан.
– Ефраиме – рече ми тетка који дан касније – требало би опет да пођеш код оног црнца јер ће нам иначе нагрнути овамо. Знам ja такве.
Сложио сам у џеп шушкаву новчаницу од педесет долара и пошао на састанак у 43. улицу. Ha путу онамо нико ме није узнемиравао. Чак ме ни подводачи нису вукли за рукав јер су сви већ знали да сам Џоова стална муштерија. Чекао ме je испред ресторана у којем су служиле конобарице у топлесу.
– Здраво, бела свињо – добаци ми опет.
– Јеси ли донео лову?
– Јесам – рекох.
– Дај je овамо, бела свињо!
– Чекај мало – рекох. – Je ли то пљачка до голе коже или требаш одређену суму?
– Бела свињо – одговори Џо – треба ми двадесет пет долара.
– Имам само новчаницу од педесет.
Џо зграби новчаницу, одгега се у брлог у којем су пушили хашиш, a био je камуфлиран као бордел за хомосексуалце, и након неког времена врати се и пружи ми 25 долара кусура.
Схватио сам да je у ствари фер и спонтано га упитах не бих ли могао код њега недељно да се претплатим или тако нешто.
Џо томе није био дорастао.
– Бела свињо – рече – ja сам ту сваког дана.
Тражио сам да ми да свој телефонски број, али он није имао телефон. Уместо тога извукао je из задњег џепа зарђали нож и први пут, уз пријатељски смешак, искезио остатак зуба пожутелих од дувана. Све у свему, тај Џо je био скроз симпатичан мали пљачкаш, висок можда метар и шездееет пет, кога je младост већ била напустила, али je и даље остао врло доброћудан.
Ha дан мог одласка тетка Труда ме je испратила до забаракадираних врата стана. Целу ноћ je пpoплакала при самој помисли да се ускоро враћам у несигурно подручје где влада рат. Ипак се сложила да ми je место у властитом дому.
Сада, када пишем ове редове у Тел Авиву ужареном од сунца, морам да признам да ми Џо недостаје. Разумели смо се. Сети ли се он каткад, између два дима хашиша, своје беле свиње? Чисто сумњам. Нису сви романтични као ja.
ПРАВНА ДРЖАВА САД

У држави Алабами забрањено je сваке преступне године продавати кокице. У суседној држави Мисисипију деца млађа од осам година смеју да се играју “тате и маме” само под надзором овлашћеног лица. Небраска протерује све нежење старије од тридесет година (изузети су само пилоти и ролери). У Колораду je забрањено плетење вунених џемпера. У Орегону примају у службу само поштаре који су положили ронилачки испит. У Охају ниједна жена не сме на позорници да се скине, у Њујорку сме, a у Невади мора...
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Kishon za turiste i avanturiste Empty Re: Kishon za turiste i avanturiste

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 12:15 pm


Kishon za turiste i avanturiste Katya

РУЛЕТ У ЛAC ВЕГАСУ

“Ко се нађе у Холивуду a не оде у Лac Вегас”, каже стара муслиманска пословица, “или je луд или je већ тамо био.”
Лac Вегас у држави Невади с правом сматрају Монте Карлом САД. У Северној Америци игре на срећу свуда су забрањене осим на берзи и у Невади, коју није брига за законе осталих америчких држава. Невада je, осим тога, најсиромашнија од свих америчких држава. Боље речено, била je најсиромашнија пре него што смо моја жена и ja стигли тамо.
Разумљиво je да смо знали шта нас тамо чека. Ми ћемо, говорили смо сами себи, рескирати десет долара на рулет, ни цента више. Десет долара и крај!
Када смо слетели авионом усред пустиње у Невади, имао сам повратне карте у џепу помоћу којих би требало четири сата касније да стигнемо у Њу Орлеанс. Свака опасност, дакле, била je искључена.
Лac Вегас чине једна велелепна улица и ниједна, иначе уобичајена, споредна улица. Главна улица састоји се од стотину коцкарница и хиљаду играча на срећу.
Уђосмо у једну коцкарницу. Звала се “Sand‘s”{1}, што je у нама побудило носталгију. Подсетило нас je на пустињу Негев.
У великој дворани гурало се непрегледно мноштво лудака око аутомата, картало и, наравно, играло рулет.
Аутомати су нас посебно привлачили. Левом руком убациш новчић a десном притиснеш ручицу, након чега се иза једне стаклене плоче почну дивље да врте три ваљка на којима je насликано различито воће. После неког времена ваљци се зауставе, пa ако тада сва три покажу исто воће, Фортуна из свог poгa обиља саспе кишу малих и великих новчића добитнику у џеп. Једино треба тачно знати када треба притиснути ручицу, и када je пустити: често траје сатима, пa и данима док до тога дођете. A када то сазнате, схватићете зашто у Невади има толико људи тужног погледа и претерано развијених мишића десне руке.
Ипак треба признати – игра није сувише паметна. Ту смо се задржали цела три минута. Ta нисмо деца!
Са преосталих пет долара сели смо за један рулет и купили десет жетона по педесет центи.
– Играћемо по најсигурнијој методи – предложих. – Шултхајс je тако пре неколико година добио 1.520 долара. Треба непрестано стављати на исту боју. Ако добијеш, добро je. Ако не добијеш, удвостручи улог. Ако и опет изгубиш, удвостручи још једном. И тако све док не добијеш. A једном мораш да добијеш.
Сви ће се сложити да je то наизглед врло једноставно и уверљиво, скоро научно.
Уложили смо педесет центи на црно. Ja сам хтео да ставимо на црвено али je најбоља супруга на свету била упорна.
Изашло je црвено. Ништа страшно. Удвостручили смо улог држећи се најпоузданије методе. И опет црвено. Сад je наш улог на црно износио већ два долара. Изашло je црвено.
– Јесам ли ти рекао да би требало да ставимо на црвено? – сиктао сам. – Како уопште од свих боја може да се изабере управо црна?
Купили смо од крупијеа десет жетона по један долар и одмах положили четири долара за следећи улог, овога пута на црвено. Изашло je црно. Сад je тек моја жена засиктала.
– Глупане! – богорадила je. – Откад се усред игре мења боја?
Следећих десет жетона по један долар уложили смо лепо, послушно на црно. Испало je црвено. Чувај се, Шултхајс, кад те сретнем!
Шеснаест долара на црно. И шта je изашло? Зна се.
Хладан зној облио ми je чело. Што се моје жене тиче, њен израз лица био je нека врста мешавине бледила, страха и једва прикривене мржње.
Злочиначки брлог! Упали смо међу саме зликовце. A тек онај крупије с непокретним лицем!
Сигурно je још до пре неколико дана био вођа гангстерске банде. Можда je то још и сада? Докле год ти поглед сеже, све сам злочинац до злочинца. To je Америка. Ништа од декаденције и опијума за масе. Фуј!
Купио сам жетоне за тридесет два долара и ставио све на црно. Крупије je завртео рулет и куглица je почела да се котрља. Одједном сам знао, знао сам са свом својом недвосмисленом сигурношћу да ће сада стати на црвено. Тешко je објаснити тај непогрешиви осећај. Или га имаш или гa немаш. To je као да ти се мрена дигла са очију и неки унутрашњи глас шапуће ти на ухо: “Црвено”! Гурнуо сам жетоне на црвено.
– Не! – кликну најбоља супруга на свету и дохвати жетоне. И већ су били на црном.
Започела je нема, очајничка битка. Ja сам, наравно, као мушкарац, победио. У последњој секунди одгурао сам жетоне на црвено поље.
– Прекасно! – закрешти крупије и гурне све жетоне назад на црно.
Није требало то да учини. Испало je црно и добили смо 64 долара. Рулет je сјајна игра. Не само да je узбудљива и забавна него je чиста добит за онога ко има поуздан предосећај и који уме да шчепа срећу за врат. Пријатељски сам климнуо главом крупијеу, необично драгом младом човеку, и израчунао колико смо зарадили.
Зарадили смо један долар.
Али нам je зато остало жетона за 64 долара.
– Преспоро ми je ово удвостручавање улога – изјави најбоља супруга на свету. – Играћу на бројеве.
Рулет има 36 бројева, a број који добије доноси 36-струко уложени новац. Ha плочи која виси на зиду могли смо да прочитамо како je 1956. године неки каубој разбио банку у овој коцкарници и напустио Лac Вегас са 680.000 долара у џепу. Шта може каубој – можемо и ми.
Moja жена стави долар на 25. Спопао ме je бес. Зашто баш на 25?
– Полудела си! Стави на 19! Гарантујем ти за 19!
Више се није трудила да прикрије мржњу.
– Увек ми све поквариш. Није требало да те поведем. Није требало ни да се удам за тебе. Све ми увек поквариш.
Будући да je она располагала жетонима, даље нисам више ништа предузимао већ сам je препустио судбини. Да видимо шта ће ућарити!
Ja сам пак себи купио жетоне за пет долара и ставио их јасно и видљиво на 19. Напетост је била неподношљива. Без даха смо пратили куглицу како се котрља. Ha крају се зауставила.
Зауставила се на 25. Још ни дан-данас не схватам како je то могло да се догоди. Moja жена je ућарила 36 долара. Нисам се осетио тако понижено још од најранијег детињства. Пред њом се наслагало брдо округлих жетона a преда мном je све било празно. Уз то je још добацила један долар “pour les employes”.{2} Мрзео сам je.
– Зар не знаш паметније да трошиш свој новац? – упитах je уздржано и углађено.
– Можеш ти да се палиш, али – био je њен неупоредиво мање углађен одговор – са својим новцем могу да радим шта хоћу. И губи се напокон! Старо je правило да баксуз не сме да буде у близини када некоме крене срећа.
Удаљио сам се дубоко повређен и чврсто уверен да je 19 прави број, a да je 25 испало сасвим случајно.
Застао сам код стола за бакару, извукао из новчаника новчаницу од 20 долара, ставио je на сто и не гледајући где. Не знам ни где ни зашто. Нисам познавао игру. Банкар ми je дао две карте a сам узео две. Затим je окренуо своје карте. И ja сам окренуо своје. Ja сам изгубио, a он je приграбио мој новац.
Вратио сам се рулету и нашао жену скоро избезумљену од узбуђења: пред њом су на столу стајала брда жетона, права мала брда. Остао сам разјапљених уста од радосног узбуђења. Моћи ћемо сада да останемо барем три недеље у Њу Орлеансу. Какву ja дивну жену имам! Румени joj се образи зажарили, a бадемасте очи севале док je дивним, грациозним рукама дотицала плен. Бог je поживео у здрављу до сто и двадесете...
– Муцко – гугутао сам. – Кажи, како си то успела?
– Не питај ме такве глупости – одврати ми промукло. – Купила сам жетоне за сто долара.
Њено изобличено лице потврдило je страшну истину. Кунем се да сам знао да ће то чудовиште све да изгуби. Како само ту седи! Очи упрла у куглицу, прстима грчевито држи новчаник – заиста, једва да личи на људско биће. A у новчанику je сав наш новац. Она je то лакоумно проћердала, жртвовала демону рулета у зноју лица нашег тешко стечене, и по званичном курсу размењене доларе. Нема сумње – полудела je! Када сте чули да неко разуман може да улаже на број пет? Или пак на три, као што она управо ради?
Хрпица жетона која je стајала пред њом бивала je све мања и мања. Летимичним рачунањем установио сам да je квота губитка два долара у минуту.
Погледао сам на сат. Наш авион за Њу Орлеанс полеће за сат и по. Како ствари сада стоје могли бисмо тамо да проведемо још највише три дана.
Затим je опет ставила на 25. Зар жене никада не знају да извуку поуку из својих грешака?
Нешто ваља предузети. Не могу само да стојим и гледам како се наша будућност руши брзином од два долара у минуту.
– Драга – прошапнух joj. – Хајдемо нешто да купимо.
– Иди сам!
– Једну ташну. Купићемо ти лепу ташну.
Продавница je, проценио сам, одавде удаљена пет минута, значи, десет минута тамо и назад, што износи двадесет долара нето, a то je, чак и ако одбијем цену ташне, још увек сасвим леп добитак. Већ дуго нисам тако лако дошао до новца. Тачније, не бих тако лако дошао до новца да je моја жена пристала. Уместо тога, поново je од крупијеа купила брдо жетона.
A ниоткуда оног унутрашњег гласа да ми пришапне наредни број. Уместо тога, само ми шапће: адио, Њу Орлеанс, адио...
Донео сам жени шољицу чаја. Добитак од једног минута и два долара, ако одбијемо порез на напитке.
Следећи покушај:
– Пођимо на аутомате.
Тамо, наиме, минут кошта највише један долар.
Она неће. Она жели рулет. Она улаже – и то истовремено – на 8, 9 и 10, на трансверзалу 4-6, нулу, црвено, прво туце. Испада 22, црно, друго туце. Да је барем изашао број 19 на који сам ja повремено стављао!
Али куглица је округла и на крају се испоставило да нам се срећа осмехнула. Неки нервозни играч издрао се на моју жену због тога што стално ставља на исте бројеве као и он, и тако му онемогућује да добије. Moja му жена узврати како напротив он њу онемогућава јер увек пре ње ставља жетоне на бројеве које она жели да игра. Настане гласна препирка, рулет пуних осам минута мирује (16 долара). Будући да je моја жена уплетена у свађу, не могу да стојим по страни. Пришао сам једном наоружаном чувару и затражио од њега да избаци ону женску што се тамо дере. Гангстер je само слегао раменима. Викање није довољан разлог да се неко избаци. Штета! Могло je да нам преостане још за два дана боравка у Њу Орлеансу.
Морални пад моје жене ишао je нагло. Истовремено je ставила на 18, непар, црно, 25, 2 трансверзалу 4-6, треће туце, 6, нулу, затим 7, 9 и 13. И још при томе на црвено... и прво туце... и још на 8.
Панично сам утрчао у телефонску говорницу и из коцкарнице позвао коцкарницу.
– Молим вас, позовите госпођу Кишон. Она je за другим столом лево. Хитно je.
– О чему се ради?
– Срчани удар у породици.
Срећом je сто био далеко од говорнице – иако je госпођа Кишон брзо дојурила – спасио сам већ четири долара.
– Хало?
– Госпођо Кишон – изговорих перфектним енглеским – дирекција би требало да вам објасни да, према закону који владају у држави Невади, ниједан играч не сме више од два сата непрекидно да игра рулет. Будући да сте, нажалост, већ...
– Умукни, глупане! Зар заиста мислиш да те нисам препознала?
И већ je одјурила за сто. Ипак, зарадили смо девет вредних минута, скоро један дан у Њу Орлеансу. A за пола сата, хвала небесима, морамо да будемо на аеродрому.
Вучем наш пртљаг према вратима и ужурбано машем жени.
– За бога милога! – глас joj подрхтава од ужаса.
– Где je моја црна ташна?
Немам појма. У црној ташни су, између осталог, и козметичке потрепштине моје жене. Почиње потрага у вредности од најмање двадесет долара. Ha крају, налазимо ташну. Неко ју je сакрио иза врата. Шчепам ташну и отворим je како бих пребројао преостали новац.
Нема новца. Немам шта да бројим. Moja жена je изгубила 230 долара. Спискала je 230 долара ни на шта. Да je барем стављала на 19, као ja оних својих 350 долара! Али можда бисмо, упркос свему, могли да проведемо још два дана у Њу Орлеансу.
Ha аедродрому нам рекоше да се лет одлаже за пола сата. Зашто? Убрзо смо открили разлог. У чекаоници постоји двадесет аутомата. Треба само убацити новчић... притиснути ручицу... скроз једноставно.
Како оно каже песник? “Осушила ми се десница ако те икад заборавим, о Лac Вегасу у Невади!”
Уосталом: јесте ли икада били у Њу Орлеансу?
Ja нисам.

Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Kishon za turiste i avanturiste Empty Re: Kishon za turiste i avanturiste

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 12:16 pm

Kishon za turiste i avanturiste Kanikuli




ИЗРАЕЛ

ДОМОРОДАЧКИ ЈЕЗИК

Хебрејски се може релативно лако научити, скоро исто тако лако као и кинески. Већ након три-четири године досељеник je у стању да се на улици обрати пролазнику на течном хебрејском, овим речима: “Молим вас, реците ми колико je сати, али по могућности на енглеском.”
ТЕЛ АВИВ

Историја Тел Авива je у неку руку занимљива. Taj град постоји само педесет година. Пре педесет година заглавила се једном два Јеврејина на једном месту усред пустиње и један од њих je изразио мишљење да ту ниједан човек не би могао да се одржи у животу. Други je пак устврдио: ако постоји воља, постоји и начин. Тада су се опкладили. И тако je настао Тел Авив.
КЛИМА

Клима je у нашој земљи строго регулисана и скоро узорно планирана – девет месеци тоталног лета и ведрог неба, два прелазна месеца, и само један кишовит месец који не треба преозбиљно схватити. Стога институција кишобрана још није продрла до свести наше нације. Чак и некадашњи Европљани који ту и тамо изађу из куће с кишобраном, увек се врате без њега.
PAJA ИЗ ТУРИСТИЧКОГ PAJA

Влага. Влага у ваздуху. Жегу још човек и може да поднесе – али влагу никако! Влага Израелца тера у северне пределе земље. Пет дана се зноји, дахће, пуже уским, спарним улицама Тел Авива и једина помисао која га још одржава у животу јесте нада да ће се за викенд освежити на обали Тиберијског језера.
Резервисали смо двокреветну собу у највећем хотелу на језеру и једва дочекали крај недеље. Стигли смо тамо пуни наде. Већ сам поглед на хотел, на луксуз и комфор који нуди, укључујући и уређаје за климатизацију, испунио нас je неизрецивим осећајем задовољства.
Хладан ваздух, по коме je ово место познато, прострујао je према нама већ при сусрету са шефом рецепције.
– Искрено жалим и извињавам се – извињавао се – али управо су нам се најавили учесници Међународног сајма вина који je данас затворен и због тога, нажалост, немам на располагању ниједну собу, осим можда бедни собичак у старом крилу зграде. A и тај морате сутра добровољно да напустите, јер ћемо у противном бити принуђени да вас избацимо. Уверен сам, господине, да имате разумевања за наше потешкоће.
– Не, немам разумевања и протестујем – одбрусих му. – Moj новац je једнако вредан као и њихов.
– Али, молим вае, није у питању новац. Наша je патриотска дужност да им боравак учинимо што пријатнијим. Они, осим тога, дају и веће напојнице. Молим вас, господине и госпођо, губите се, и то што je могуће пре!
Похитали смо брже-боље у старо крило зграде како не бисмо даље изазивали праведни гнев шефа рецепције јер, напокон, шеф рецепције није било ко већ – шеф рецепције.
Наш собичак je био помало мрачан и загушљив, али још увек довољно добар за домаће госте. Испразнили смо путне торбе, обукли купаће костиме и веселим кораком пошли према језеру.
Управник хотела нам препречи пут.
– Шта вам пада на памет да овако обучени шетате около? Сваког часа могу да наиђу туристи. Назад у собу!
Када смо стигли пред нашу собу, тамо je већ стајао хотелски службеник који нам je саопштио да су се, осим винара, најавили још и малтежански учесници такмичења у гађању глинених голубова. Пртљаг су нам већ однели у неку подрумску просторију близу котларнице. Заправо поред ње.
– Можете ту да се задржите до једанаест сати – рече нам службеник који je у дну душе ипак био добар човек – али немојте да употребљавате топлу воду. Требаће туристима.
Помало смо већ научили да се крећемо скоро кријући, углавном шуњајући се уза зидове. Обузео нас je дубок осећај мање вредности.
– Мислиш да би могли да нас јавно ишибају ако још останемо ту? – шапнула ми je храбра сапутница моје зле судбине.
Умирио сам je објаснивши joj да нам не прети никаква непосредна физичка опасност све док се будемо придржавали наредби виших органа.
Једном смо угледали хотелског службеника како с деветокраким бичем у руци патролира по јеврејском гету хотела, и вешто му измакли.
После ручка смо намеравали мало да одремамо кад нас je пренула тутњава моторизоване колоне. Провирили смо кроз пукотину у зиду – стигло je десетак великих луксузних аутобуса, a у свакоме по један конгрес. За сваки случај позвао сам рецепцију.
– Имате ли још места испод котларнице?
– Случајно имамо.
Осим што су нас ометали слепи мишеви, наш нови затвор и није био тако лош. Храну су нам дотурали кроз подрумски прозорчић. За сваки случај, отишли смо на спавање обучени.
Нешто пре поноћи заиста је стигло још неколико аутобуса са туристима. Опет су нам доделили ново боравиште, овога пута мали сплав на језеру. Имали смо среће јер je био скоро нов. Домороци са мање среће морали су да се задовоље са неколико дасака. Троје их се ноћу удавило. Хвала богу, туристи нису ништа приметили.
ТУРИЗАМ

Туризам припада најуноснијим привредним гранама у свету. To посебно вреди за земљу у којој су Мојсије, Исус и Мухамед, само захваљујући релативно незнатној разлици у времену, били спречени да учествују на симпозијуму “Монотеизам и његов утицај на туризам”. Стога се домороцима увек поново објашњава колико je за привреду земље важно љубазно понашање према страним гостима, и зашто због тога треба претрпети и велике непријатности. Што се уљудности тиче, ми нисмо баш далеко одмакли. Али са непријатностима изванредно се носимо.
ЉУДСКО ДОСТОЈАНСТВО

Напојнице у Израелу нису уобичајене зато што се оне – према мишљењу гостију – косе с појмом људског достојанства које су Уједињене нације потпуно јасно дефинисале.
Мишљење радних маса није тако догматично.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Kishon za turiste i avanturiste Empty Re: Kishon za turiste i avanturiste

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 12:16 pm


Kishon za turiste i avanturiste Kaktus


ЧУДО ОД ЕИЛАТА

Прошло je већ подоста времена откако сам последњи пут био у Еилату и за време свог кратког боравка уживао у свему у чему тамо може да се ужива. Посетио сам руднике бакра краља Соломона, са она два светски позната степеништа, купао се у Црвеном мору, мало одспавао, па се поново запутио у руднике краља Соломона, разгледао оне степенице и, после врло пријатног купања у Црвеном мору, отишао на један мали излет до рудника краља Соломона.
Али чак и ти сензационални доживљаји бледе када се упореде са кружном вожњом на једном од оних незаменљивих чамаца са стакленим дном, кроз које може да се види скроз чисто дно мора, укључујући и чудеса морских дубина. Немали број туриста који су из почетка намеравали да проведу само један дан у Еилату, одлучио je после такве вожње заувек да нестане у Црвеном мору. И ja сам тада подлегао примамљивости. стаклених чамаца и купио карту за једну вожњу. Моји сапутници били су један канадски милионер са супругом и један млади љубавни пар. Бродска управа побринула се за романтичну атмосферу тако што je оставила дрвена седишта у њиховом природном необрађеном стању, a стаклено дно чамца било je неочишћено од прадавних времена. Капетан, стари морски вук, беспрекорно нас je извезао на отворено море, чије се пешчано дно већ после неколико метара као неким чудом указало пред нашим очима. Песак, чист песак под бисерним зеленилом морске воде. Ништа друго него песак.
Пловили смо око пола сата укруг a да се слика песка није нимало изменила. Никада у животу нисам видео тако беспрекоран, тако идеално равномеран, ексклузивни песак, без најмање неправилности.
Након непрестаних узвика одушевљења, канадски милионер напокон je укључио камеру.
Одједном смо од изненадног продорног крика милионерке сви начуљили уши.
– Тамо! – узвикнула je она силно узбуђена, упирући дрхтавим прстом негде доле. – Тамо!
Сви смо погледали на ту страну и свима нам je застао дах. Доле, на самом дну, видели смо на блештавом, изломљеном светлу нешто округло и црно, помало обрасло морском травом. Није било сумње – оно што je лежало скривено у дубини, потпуно тихо, мајестетично мирно, била je аутомобилска гума.
Наставили смо бајковиту пловидбу. Каткад бисмо чули кикотање љубавног пapa. Канадски милионер устврдио je да он на својим бројним путовањима по свету није видео толико жутих подводних стена, никада толико жутих, a милионерка je усхићено заклимала главом.
Међу стенама могло се разабрати свакакво арапско зачарано благо из Хиљаду и једне ноћи – одбачене флаше свакаквих величина, целе или разбијене, дугуљасте или трбушасте, све могуће флаше.
Сасвим неочекивано доле се нешто померило.
– Рибе! – узвикнуо сам ja неконтролисано. – Рибе!
Стари морски вук искључио je мотор да бисмо могли боље да уживамо у том фантастичном призору. Под самим нашим ногама, љуљајући се сребрним крљуштима, пливале су покрај нас три срделе. И не само то.
– Даме и господо – известио нас je стари морски вук – налазимо се над олупином брода потопљеног у нашем ослободилачком рату.
Упркос опасном нагињању и напетом зурењу, нисмо у први мах ништа видели, али после неког времена изоштрио нам се вид па смо сасвим лепо видели да ту нема шта да се види.
– Током година прекрио га је песак – објаснио нам je капетан, а глас му je подрхтавао од неке врсте историјског узбуђења. Пред нашим духовним погледима искрснула je цела та трагедија која се крила у његовим речима, искрснула je поморска битка античке величине и са свим историјским последицама. Женска половина младог љубавног пapa уздрхтала je и затражила да се вратимо на копно.
– Добро – пристао je милионер. – Али само још једном да видим Кент.
Капетан je окренуо кормило у смеру ветра или како се то већ каже, и појурио пуном паром према пучини. Након што смо јурили најмање један минут, зауставили смо се. Милионер се потрбушке бацио на дно чамца.
– Кент! – зацичао je усхићено. – Кент!
И заиста, на врху коралног гребена висила je бела кутија цигарета, напола отворена и с још читавим натписом, само су слова “нт” била малко испрана.
Након што je милионер испуцао своје снимке под свим могућим угловима, запловили смо опет даље.
Сутрадан сам отпутовао. Чак ни Еилат није више могао да ми понуди већи доживљај од ове вожње чамцем.
ГДЕ JE ЗЕРКОВИЦЕВА УЛИЦА?

У Израелу сваки туриста може све лакше да нађе него тражену улицу. Ми смо народ у рату и немамо времена да се пењемо уз ватрогасне мердевине и бакћемо са натписима улица. Kao опомену нашим потенцијалним гостима, дозволићу себи да вам испричам шта сам недавно доживео.
Лутам ja тако са својим ноторним пријатељем Јожиком по Ротшилдовом булевару. Потрошили смо већ сав материјал за разговор, a ништа нам ново није падало на памет. Одједном опазим како се Јожика укочио и зачујем како изговара загонетно име: Зерковиц.
Одмах затим приступи једном недужном пролазнику и приупита га:
– Молим вас, можете ли да ми кажете где je Зерковицева улица?
– A који број тражите? – упита га човек.
– Број 67. Трећи спрат.
– Зерковицева... Зерковицева... Видите ли тамо доле ону широку попречну улицу? Видите? Е па, Зерковицева вам je прва лево.
– A није друга? – пита га Јожика.
– Зашто би била друга?
– Мислио сам да je можда друга.
Пролазник почиње да показује лагане симптоме нестрпљења.
– Да je друга, онда бих вам ja рекао да je друга. Али није него je прва.
– Откуд ви то знате?
– Како то мислите, откуд ja то знам?
– Мислим, да ви можда не станујете у тој улици?
– Један мој пријатељ станује у њој.
– Да није можда Боби Гросман?
– A ко вам каже да Боби Гросман није инжењер?
– Опростите, али ja уопште не познајем господина Гросмана.
– Свакако да га не познајете. Прва улица налево je, наиме, Бирнбаумов булевар, a не Зерковицева улица.
– Да, то je тачно... хм. A која је онда Зерковицева улица?
Када Јожику неко нешто пита, онда он настоји и да одговори. Тако je било и овог пута.
– Зерковицева... Зерковицева... чекајте мало. Идите само право, па скрените у прву улицу надесно и онда вам je то трећа попречна улица налево.
– Хвала вам лепо – каже недужни пролазник који више не зна на чему je. – Опростите што сам вас гњавио.
– Ништа, ништа.
И растанемо се од човека. Гледамо га како иде право, па скреће надесно како би затим скренуо налево у Зерковицеву улицу. Вероватно ће се на броју 67 попети на трећи спрат, и тек ће тада схватити да ту нема шта да тражи.
Јожика и ja седнемо на прву клупу у парку.
– Најглупље у свему томе – рече ми Јожика после неког времена – јесте то што Зерковицева улица уопште не постоји.
ФАЈРОНТ

Гостопримство je на Блиском истоку један од најсветлијих закона. Бедуински шеик код кога сте одсели неће вас – ма колико дуго остали код њега – никад упозорити да je време да одете. Нажалост, број беудинских шеика сасвим je незнатан међу конобарима у Тел Авиву.

Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Kishon za turiste i avanturiste Empty Re: Kishon za turiste i avanturiste

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 12:17 pm

Kishon za turiste i avanturiste Kabanchik




ИТАЛИЈА

УЖИВАЊЕ У СУНЦУ

Не знам ништа што je лепше од лежања на сунцу на некој италијанској плажи, лица покривеног новинама и без мисли у глави. Другим речима – предати се слаткој, мирној доколици, сам са сунцем и ветром и, евентуално, с тениском лоптом која ми, с времена на време, прозуји поред главе. И с песком. И с комарцима. И с бучним чопором грлатих малих анђелака. Заиста je право уживање лежати на плажи.
ВИДЕТИ РИМ

Био je то прекрасан лет. Када смо се приближили копну, рекло би се да су чак и мотори пригушили буку. Нису више толико тутњали. Толико бучали. A када смо слетели, када смо лепо, мирно слетели, јасно сам осетио како ме напушта нервоза, карактеристична за наше племе. Весело звиждећи, упутио сам се у потрагу за својим пртљагом, без обзира на силну жегу и недостатак путоказа.
Захваљујући само свом нагону, окретао сам се – водећи се општим италијанским трендом – лево и десно. Након доброг лутања стварно сам се обрео у сали за преузимање пртљага. Ha дванаест овално распоређених трака израњале су ни из чега гомиле кофера, изводиле гравитацијску рунду и опет нестајале.
У близини je стајало неколико италијанских аеродромских службеника и живо разговарало о дневним догађањима. Приступих им и рекох:
– Ел-Ал. Израел. Где ми je кофер? Ел-Ал.
Гестикулацијом су ми дали до знања да ме не разумеју, па су наставили разговор.
Жега се дотле још мало појачала и одговарала просечној температури на Мртвом мору.
Неки од мојих сапутника скинули су сакое и кошуље па су, голи до појаса, обилазили покретне траке, од прве до дванаесте. Једна старија дама, вероватно ударена сунчаницом, села je између два кофера на покретној траци, која се полако вукла, и нестала. Нико није ни покушао да je задржи.
Што се мене тиче, ja сам одједном пронашао свој кофер у једном удаљеном ћошку у дворани. Био je без ремена, али je бравица одолела покушају обијања. Потражио сам погледом колица за превоз пртљага, али их није било на видику. Није било ни носача. Вероватно су сви они свратили у оближњи бифе и освежавали се хладним пивом.
Како су ме пријатељи упозорили на временске прилике у Европи, и усрдно ми саветовали да понесем са собом топлу одећу и каљаче, кофер ми je био прилично тежак. Ипак сам успео да га одвучем до аеродромске зграде.
Лакнуло ми je, онако окупаном знојем, када сам видео да напољу стоје многи таксији, додуше без возача. Ипак су туристи стајали у непрегледном реду пред њима. Стао сам на крај реда и стрпљиво чекао око сат времена. Тада се у мени полако пробудила сумња да ту нешто ипак није у реду, јер за све то време није кренуо ни један једини такси.
Поглед ми je пао на групу типичних Римљана који су се са стране окупили и мирно пушили.
– Зашто нема таксија? – упитао сам их. – Ja турист. Мио туристо. Хоћу такси.
Ha сву срећу, разумели су мој италијански, па су ми одговорили на енглеском.
– Штрајк. Возачи, шофери, таксисти – tutti штрајкују.
Тада сам се и ja послужио енглеским, прилично љутитом интонацијом.
– Зашто онда пуштају све ове људе да чекају? Зашто им не кажу да je штрајк?
– Vincitor del pader mio – гласио je негативан одговор. – Sacro fundamente.
Колико год волим италијанску оперу, на аеродромима ми није баш стало до ње. Одвукао сам свој кофер дахћући до најближег аутобуса и упитао оне срећнике који су у њему седели куда аутобус вози. Ни они то нису знали. Испоставило се да су сели у аутобус само зато што je у њему било слободних места. Стога сам се обратио возачу:
– Mio туристо. Mio хотел. Аутобус, хотел?
Човек се забуљио у мене и слегао раменима. Било je очигледно јасно да нема појма шта га ja питам, и није му то требало замерити. Види путника који je долетео авионом, са кофером у руци, и чује га како изговара речи аутобус и хотел – па откуд он може да зна шта тај хоће?
Изговорио cам неколико мађарских клетви. To га је понукало да помисли како сам можда странац. Показао ми je прстом киоску аеродромској згради, на којем je писало HOTEL SERVICE и који je био опкољен очајничком масом људи. У самом киоску није било никога. Упитао сам једну очито поспану даму колико већ дуго овде чека. “Од раног јутра”, одговорила ми je и једва некако успела да се усправи. Да бих je оживео, заподенуо сам разговор с њом о успону и паду Римског царства. Дошли смо до закључка да није никакво чудо што je то царство пропало.
Тада се у мени пробудило нешто што сам проценио да је глад. Међутим, човеку који тегли кофер од својих 35 кила није баш једноставно потражити храну. Стога сам се завукао под модерно изграђене степенице и причекао да се у Италији промени власт.
Тада се догодило чудо. Пришао ми je прекрасан младић и нежно ме потапшао по рамену.
– Хотел? Ти хотел?
Први пут у животу видео сам пред собом анђела.
– Да – уздахнуо сам. – Ja хотел. Ja хотел. Си хотел.
Анђео ми принесе све своје прсте под нос, укупно њих дванаест.
– Дванаест хиљада – рече ми. – Дванаест хиљада лира. Duodeci mille. Ти разумеш?
Разумео сам. Toг часа сам се у себи прогласио својим универзалним наследником.
Изашли смо из дворане и упали у анђелов аутомобил, година производње 1964, али мени je изгледао као Јупитерова сунчана кола. Путем смо ћаскали колико смо могли. Питао сам га, рецимо, колико je далеко хотел, a он ми je одговорио:
– Дванаест хиљада.
Напокон смо стигли у Рим, вечни град. Срећни тренутак, још двоструко срећнији након свега онога што сам доживео. Какви кипови! Какви тргови! Какви тргови! И још поред тога она дивна бука, људске масе у покрету, жега, рушевине што се распадају! Прошли смо поред Колосеума где je Нерон хришћанске туристе мрцварио. Колико je стар, упитао сам.
– Петнаест хиљада – одговори ми анђео, a ускоро се показало шта то значи. Када смо стигли до хотела, зграбио je мој кофер, однео га до рецепције и обзнанио ми да сам му дванаест хиљада дужан за вожњу и три хиљаде за ношење кофера. Ha моју тврдњу да ja ово последње нисам од њега тражио, одговорио ми je подугачком оперском аријом. Погодили смо се за 14.500 лира и растали као пријатељи.
Шеф рецепције није ништа знао о мојој резервацији, никад још није чуо за моје име, и није више имао слободних соба. Не, нажалост, жао ми je, пуни смо...
Одмах сам затражио да поразговарам са својом путничком агенцијом у Израелу.
– Молим лепо, овде вам je телефонска говорница.
– Хвала.
Ha моје радосно изненађење, телефонисткиња je говорила и немачки.
Питао сам je колико би требало да чекам на везу с Тел Авивом.
To она не зна, одговорила ми je. Како када? Зависи.
Свеједно, истрајавао сам ja. Пет минута? Шест сати? Два дана?
To она не зна.
Има ли можда неко ко зна?
To она не зна.
Пa шта онда да радим?
To она не зна.
Ипак, није то знала бар на немачком.
Недељу дана у телефонској говорници прошло je зачудо брзо.
И услуга je била зачудо добра.
У четвртак, одмах после доручка, добио сам напокон тражену везу.
– Па шта je? – зачуо сам Шмуелов глас из Тел Авива. – Шта желиш?
– Кући – простењах. – Назад, у најлепшу најнапреднију земљу на свету где све најбоље функционише.
Израелска влада морала би да финансира масовна путовања у Италију. Тиме би се, свакако, подигао морал нашег грађанства.
ШПАГЕТИ

Познато je да сваки народ има своје национално јело. Израелци, на пример, имају арапски шишкебаб. Италијанима пак шпагети нису само национално јело већ и психопатолошка, трауматски наслеђена принуда. Они једу скоро без престанка и скоро без престанка једу шпагете. Наручите ли бифтек, конобар ће најпре да заграби у лонац са шпагетима. Без шпагета нема ни меса, ни рибе, ни предјела, ни десерта, нити шпагета.
СПОМЕНИК

Осим шпагета, Италијани имају још једну слабост: кипове коњаника.
Ha сваком другом углу срешћете се изненада са неким херојем из рата, који високо горе на постољу седи на коњу као на престолу, испружене руке и са исто таквим орловским носом. Подужи латински натпис изрезан у постољу слави храброст познатог ратничког италијанског народа и његов презир према смрти. Ниједна италијанска породица која имало држи до себе, неће пропусити да подигне најмање један до два таква коњаничка споменика. Чим прође време жалости, италијанска удовица ће се сетити и рећи:
– Наш je Пепино увек тако радо ишао на коњске трке. Требало би да му пред продавницом подигнемо споменик.
Ускоро затим покојни Пепино, са исуканим мачем у десници, седи на бронзаном коњу насред пијаце и испред своје продавнице мешовите робе, a око његовог подножја исклесаног у белом мермеру, муштерије подигнутих руку поздрављају хероја.
БИТКА ГОНДОЛИЈЕРА

Опште познато je и раширено мишљење да младенци проводе најсрећније тренутке меденог Meceцa у Венецији. Није баш све тако јер, искрено речено, није лако бити срећан у овом славном граду. Дошљак ће већ при првом неопрезном кораку пасти право из воза у прву лагуну. Градски оци су, наиме, мудро предвидевши све потешкоће аутомобилског саобраћаја, улице заменили каналима, a и на оно мало копна забранили сваки саобраћај на точковима.
Како моја жена није нека врсна пливачица, распитао сам се још на станици како можемо да стигнемо до хотела.
– Пођите моторним чамцем – саветовао нас je службеник на шалтеру за информације.
– Безброј њих ћете наћи пред станицом. Никако немојте да седате у гондолу – додао je – јер ће вас то скупо коштати.
Када смо са пртљагом изашли испред станичне зграде, тамо није било ни једног јединог моторног чамца већ само цела флота гондола. У црним, широким панталонама и морнарским мајицама, гондолијери су се излежавали на крми и грамзиво гледали унаоколо.
– Нека буде шта буде! – рекосмо и унајмисмо прву од тих романтичних пловних љуљашки. Неки старац са дугачком мотком помогао нам je за сто лира да уђемо, насмешени младић додао нам je за двеста лира пртљаг, a трећи je за педесет лира повикао:
– Аванти!
Вожња je била право уживање, упркос малој нелагодности коју сваки пристојан човек осећа док заваљен на јастуке, гледа ближњег свог како се повија веслајући. Сама гондола подсећала je на дуге викиншке бродове којима су ови одважни гусари поробили пола Европе. У сваком случају, гондолу су измислили још у доба када је постојало ропство a за пртљаг се није знало.
Наш je Викинг, морамо да признамо, упркос свом напору, весело певао „О, соле мио...“. Најбоља супруга на свету била je толико понесена песмом да би се сигурно заплакала да je при сваком завеслају један од ковчега није ударао по цеваници. Ja сам пак све време рачунао колико ће нас наш Викинг одрати и како да то избегнем.
Amico, казаћу му, налетео си на погрешну адресу! Можеш ти да пређеш неког новајлију али мене, богме нећеш...
– Две хиљаде лира! – рече гондолијер пошто смо пристали уз хотел. – Duemila!
– Amico...
Даље нисам доспео. Почео je да ме грди и проклиње, molto пртљага, molto уморан, molti bambini код куће и Santa Maria della Croce! Човек je дрхтао од исконског беса. С дубоким презиром добацио сам том насилнику 2.000 лира, a када сам избацио пртљаг, још и сто лира приде.
A онда?
Човек стрпа новац у џеп, подбочи се и поче да се смејуљи...
– Arrivederci – одбрусих му. – Шта још чекаш?
– Напојницу – умиљато ће он. – Малу напојницу, сињоре.
– To сада већ прелази све границе! Иако си ме опљачкао за 2.000 лира, дао сам ти још сто лира преко.
– Да, свакако – благо ће Викинг – али то je била службена напојница. Обичај je дати и приватну.
Без речи му окренух леђа. Нисам му дао више од педесет лира.
Вратар хотела, који je све ово посматрао из даљине, запита ме зашто нисмо дошли моторним чамцем. Зар нам нико није рекао да је чиста лудост изнајмити гондолу?
– За колико вас je одрао?
– Одрао? Зар мене? – рекох самоуверено. – Дао сам му 1.500 лира и ни пару више.
Вратар заколута очима и покаже ми службени градски ценовник на којем je писало:
Љубавни пар са осам комада пртљага – 800 лира!
У ресторану за ручком надокнадили смо мали део губитка. Некој старијој госпођи за столом до нашег испао je нож. Kao добро васпитан човек сместа сам се сагнуо и додао joj га, на шта je она покушала да ми тутне у шаку 200 лира.
– Grazie – журно добаци моја жена, зграби новац и стрпа га у торбицу. Након неког времена примети како стара вештица и није посебно дарежљива...
О ценама у самом ресторану не желим да говорим из просте пристојности. Уосталом, и вреди то пapa када ти два конобара у снежнобелим одорама са златним гајтанима стоје над главом, a шеф сале ти лично из кристалних бочица додаје уље на салату. Јести се, на крају мора, али више ни лире ниједном гондолијеру!

*


Још смо им само једном допали шака. Догодило се то после кратке куртоазне посете месној јеврејској општини. Уморни од ходања и потиштени присећањем на Шајлока, Млетачког трговца, вукли смо се дуж Канала Гранде, када ми онако успут дође помисао да бисмо можда ипак, с обзиром на околности, када смо већ ту...
И пре него што би човек рекао кекс, опколи нас цела чета наоружаних Викинга, као да чита моје мисли, и препречи нам одступницу. Није ми преостало друго него да се приближим (остали се разиђоше уз страховите клетве).
– Quanto costa, колико? – запитах га.
– Хиљаду девет стотина...
Показах му књижицу са службеном градском тарифом од 800 лира, на шта човек доби такав напад смеха да сам се уплашио да се не угуши. Окренувши му леђа, добацих своју последњу цену.
– Хиљаду три стотине.
– Хиљаду седам стотина педесет.
– Нека буде хиљаду шест стотина.
– Хиљаду седам стотина педесет.
– У реду – рекох – али под условом да то буде коначна цена, укључујући и напојницу, дажбине, амортизацију, порез, осигурање и отплату весала. Договорено?
– Договорено, сињоре – одговори Викинг не трепнувши.
– Хиљаду седам стотина педесет и ни лире више!
Гондола je у напетој тишини клизила густом непрозирном површином. Упркос свим мерама опреза, били смо забринути и непрестано се питали где je замка.
Одједном најбоља супруга на свету разби тишину и прогунђа:
– Шта то значи? Зашто не пева?
Потом се обрати гондолијеру:
– О sole mio, s’il vous plait!
– Prego, сињора – одврати joj Викинг и већ му се истог трена из пуног грла разви песма. Нежна нас мелодија разгали. Kao да je нека давно закључана, дубока човечност одједном смекшала грубу ужурбану грамзивост овог туристичког града... као да je цео свет пуста доброта, песма и осмех.
Одједном се блажени смешак на лицу моје жене претвори у грч.
– О, боже – прошапута промукло – a ja сам га још молила да пева.
Било je прекасно.
– Три хиљаде – мирно рече Викинг када смо стигли пред хотел. – Хиљаду седам стотина педесет за вожњу и све остало, a хиљаду двеста педесет за серенаду.
Изазовно, попут наивног детета, моја жена стаде испред гондолијера и, тресући се од страха, упита шта je у тој песми било вредно 1.250 лира.
– Specialista! – спремно одговори Викинг.
– Tenore! Molto глас, molto труд, mol ti bambini, Santa Maria...
Добио je својих 3.000 лира, и као напојницу само још 150, и ни лире више. Све има своје границе! Уз све то, он je задовољно одвеслао, весело певајући „О, соле мио...“.

*


Заклели смо се да више никада нећемо сести у гондолу. Међутим, сада то више није било лако остварити јер се градом попут вихора пронео глас да неки суманути пар туриста плаћа сваку цену за вожњу гондолом. Сваког јутра већ у зору почело би куцање по нашим вратима:
– Una bella вожња целим градом. Bellisima gondola! Soltanto 2.650! Укључујући и „О, соле мио...“
У то доба престали смо да једемо по ресторанима. Проблем како да се прехранимо не користећи скупе услуге конобара са позлаћеним гајтанима срећно смо решили откривши један од оних чудесних аутомата којих већ увелико има у напредној Европи, са много натписа, дугмади и прореза за убадивање новца. Зауставили смо се пред натписом: Сендвич od сира alla milanese – 100 лира!... Овде убаци.. Ту повуци... Овде удари шаком.
Кад смо све то урадили, сендвича ниоткуд, само je засветлео један магични квадрат на којем je писало: Још 50 лира, prego! Добро дошли у сунчану Италију!
Убацио сам само 20 лира, притиснуо дугме, повукао ручицу, ударио шаком, повукао још једном и добио сендвич умотан у целофан. Био je изврстан. Захвално сам убацио још 10 лира у аутомат. Отворио се неки поклопац и избацио цедуљицу на којој je писало: Grazie.

*


Стигао je дан одласка у Швајцарску. За сваки случај на време смо наручили моторни чамац који je требало да дође по нас сат времена пре поласка воза. Били смо спремни да платимо сваку цену, па и више, само да не морамо да бацамо новац пред оне лакоме гусаре у гондолама.
Чамац није стигао. Не знам зашто, али једноставно га није било. Догоди се то. Чак и у Италији.
Пола сата пре поласка воза растрчали смо се као суманути дуж хотелског пристаништа вичући:
– Гондола! Гондола!
Није их било. Нигде ниједне. Нестале. Пропале у земљу. Ha свету више нема гондола. У последњем тренутку угледасмо тик пред нама старца како дрема. У гондоли. Пожурисмо ка њему и почесмо да га тресемо вичући:
– Presto! Tempo! Ha железничку станицу! Брзо! Брзо!
Стари гусар подиже тешке обрве и у очима му засветлуца број 5.000. Скоро да смо чули и звук регистарске касе.

*


Закаснили смо на воз!
Без даха смо отетурали до вишег службеника у адмиралској одори и запитали га када полази следећи воз за Женеву.
– Женева? – размишљаоје адмирал. – Женева... у пет и тридесет!
– Ха-ха – насмејах му се у брк. – Четири сата најкасније!
– Пет и петнаест!
– Четири и двадесет!
– Пет. Ни минут раније!
– Четири и тридесет! Али ето, само зато што сте то ви...
Након још мало ценкања погодили смо се за четири и четрдесет пет. Дао сам адмиралу малу награду, тако да ми je за машиновођу остало само још 50 лира. Напустили смо Италију празног џепа – у 6 и 23.


Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Kishon za turiste i avanturiste Empty Re: Kishon za turiste i avanturiste

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 12:17 pm

Kishon za turiste i avanturiste Italianec




РОДОС

ДОЛИНА МИЛИОНА ЛЕПТИРА

Три дана смо се излежавали у лежаљкама на палуби луксузног брода. Трећег дана пренуше нас из сна радосни усклици што се заорише целим бродом.
– Копно! Копно!
Пред нама се пружио, обавијен јутарњом измаглицом, величанствено острво Родос. Путници на броду са заносом су причали о његовим чудесним лепотама: нешто јединствено, предео од којег вам застаје дах, пријатна клима, јефтине електричне пегле... једном речју као сан!
Ми смо већ поодавно били духовно припремљени за силазак на ово бајно тло. Наиме, непосредно пошто смо испловили на бродској огласној табли окачили су велики плакат који нас je позивао да свакако посетимо једно од светских чуда природе: Долину милиона лептира. Искуснији међу нама, који су већ били тамо, сањарски су се присећали:
– Непрегледни милиони нежних лептира... шарено мноштво које лепршајући блиста на одсјају сунца... незабораван призор...
Тек што се брод усидрио, почели су око њега да се роје моторни чамци спремни да нас превезу на острво.
Нагнуо сам се преко бродске ограде и махнуо постаријем црномањастом морском вуку који je погледом зверао по палуби. Присетио сам се упозорења светских путника и унапред га запитао за цену превоза.
– How much? Combien? Wieviel? Колико?
– Cinquecento! – одговори ми морски вук.
– Ха-ха-ха! – насмејао сам се подругљиво за сваки случај, јер италијански не знам. – Шест хиљада и ни лире више!
– Bien! – закључи старац погодбу неочекивано брзо.
Спустили смо се у чамац и заузели места тик уз кормило. Старац je стрпљиво чекао све док се чамац није толико напунио путницима да je претила опасност да потоне. Тек тада je упалио мотор који нас je брундајући повео пут обале удаљене 300 метара. Како je и брзина чамца износила 300 метара на сат, стари морски вук, да убије време, почео je у најкраћим цртама и на три језика симултано да нам приповеда о историји острва.
– У давна времена – отпоче старац – ово острво било je под римском влашћу. После тога заузели су нас Византијци, све док нису дошли Арапи. Ове су затим отерали крсташи, па и сами окупирали острво. Изградили су утврђења за одбрану од турске најезде, али су нас Турци на крају ипак заузели и остали на Родосу све док нису дошли Италијани. И шта мислите, шта су ови учинили? Освојили нас. Онда су нас Турци поново на неко време окупирали – наставио je старац – али су се Италијани вратили. Њих су затим сменили Немци, па онда Грци, и тако све до данас...
Запитали смо га чију окупадију су најлакше подносили. Старац се почешао по глави и одговорио како у томе нема неке велике разлике; најважније je да си под окупацијом и што даље од независности у којој само набијају порезе. Садашње стање му одговара јер je пореклом Грк, док су му синови Турци. Можда je и обратно, ко би то још могао да зна након свих тих непрекидних промена. Затим нам je објаснио важност окупираног Родоса у новије доба. Овде je, на пример, 1948. године потписано примирје између Арапа и оних проклетих Јевреја. Дискретно смо му напоменули како смо и ми Јевреји, на шта се он извинио рекавши да je због грленог акцента помислио да смо проклети Арапи.
У међувремену, стигли смо до обале. Након што смо ступили на чврсто тло, нестрпљиво смо потражили такси. Нисмо могли да дочекамо аутобус који je био изнајмљен посебно за нас. Таксиста je цену прилагодио нашем одушевљењу.
– Ни за шта на свету не смете да пропустите тај јединствени доживљај – уверавао нас je. – Туристи из целог свега, ботаничари, орнитолози, лепидоптеролози и гинеколози долазе овамо само да би видели Долину милиона лептира ..
Неко време смо се још ценкали, што нас je прилично исцрпело, па смо, на крају крајева, попустили и кренули.
Наша очекивања све више су расла. Возач нам je успут објашњавао како je оно што ћемо видети јединствени, натприродни туристички феномен којег нема сличног у свету. Шта, у ствари, тера милионе лептира управо у ту долину... то само Бог зна! Према једнима, дрвеће док je у цвату излучује неки посебан мирис који привлачи лептире у доба парења и они се тада у ројевима спуштају у долину, све док je не испуне попут облака који се прелива у дугиним бојама...
Када смо изашли из аута, дрхтали смо од узбуђења. Пред нама се препречио брег прошаран вијугавом стазом. Ha големом путоказу писало je:
300 МЕТАРА ДО ДОЛИНЕ МИЛИОНА ЛЕПТИРА
Возач нам je саветовао да се превише не приближавамо јер би лептири лако могли да нас нападну, али je говорио у ветар. To јест, говорио би у ветар дa га је било. У ствари није било ни дашка, a припекло баш паклено. Све нас то није омело да одлучно почнемо да се пењемо.
Иза кривине нас дочека човек са упадљивом траком око руке и представи се као службено овлашћени водич. Рекли смо му да нам није потребан, али je он упорно нудио своје услуге, чак и када смо му наговестили да не намеравамо да му платимо.
– Плаћање? – зачуди се он. – Ко говори о плаћању?
Како нисмо имали ништа посебно против њега, дозволили смо му да нам се придружи. Он одмах стаде на чело и поче као из рукава да сипа хвалоспеве о знаменитој околини.
– Ha десној страни, следите моју десну руку, видите шуму. Лево жубори поток. Уз њега води пут којим управо пролазимо. Над нама je славно плаветнило родоскога неба.
Успињали смо се тако око пола сата дивећи се скривеним чудима природе, a онда једна сапутница напокон скупи снагу и продахта:
– Када ћемо на крају угледати те лептире?
Случајно смо баш застали поред путоказа на којем je писало:
800 МЕТАРА ДО ДОЛИНЕ МИЛИОНА ЛЕПТИРА
Наши преки погледи зауставише се на водичу који нам рече да не морамо да се бринемо. Лептири су се веровахно повукли у долину.
– Али, ако сте уморни – додаде – можемо и да се вратимо...
– Ma немојте? – одвратисмо му подругљиво. – Да се вратимо a да нисмо видели лептире? Напред!
Успон je бивао све стрмији, врућина све јача, али ми смо се истрајно пењали и трудили да прикријемо немир.
Писац ових редова прошао je у свом не баш једноличном животу многобројне шуме и у свима су лепршали лептири, додуше не милиони, али ипак понеки. A овде, управо овде, у овој пространој шуми ни једног јединог...
Сада je већ водич показивао знаке узнемирености. Сваког тренутка отишао би до неког стабла и почињао љутито да га тресе испуштајући при том зов лептирове женке, онако како су то домороце научили византијски окупатори. Одазива није било.
– Како би било да се ипак вратимо? – запита напокон пригушеним гласом док му се у очима огледао страх као у животиње.
Јасно и гласно му наговестисмо да нам није ни на крај памети да се вратимо, макар и за корак, a да пре тога не видимо милионе лептира, како су нам то обећале локалне власти. Ha то се водич без речи попе на врх неке стрме стене, завуче руку до рамена у неку пукотину и почне роварити.
– Ma шта je то данас? – рече напокон разочарано и извуче руку. – Ту je увек био један... с белим пругама...
Гледали смо га очима пуним прекора.
– Морисе! – урлао je човек у пукотину. – Морисе!
Ништа се не догоди. Неми, непокретни, пуни претње, гледали смо водича. Такси je био десет километара иза нас. У ваздуху се осећала напетост.
Ситуацију je спасила група страних туриста која се полумртва и спотичући спуштала низ обронак. Неки од њих успели су једва да изговоре:
– Вреди труда. Једноставно, фантастично! To свакако треба видети.
И одвукли се даље.
Водич нас je упозоравао да смо тек на пола пута до долине, али се ми нисмо дали застрашити; презревши малодушника, кренули смо даље. Стиснутих зуба и ознојени стигосмо на врх. Испод нас je лежала сунцем окупана Обећана долина. Свега у изобиљу, хладовина дрвећа, свеж поветарац, свега, свега... осим нечега...
– Где су? – повикасмо сви у један глас. – Где су лептири?
Водич промукло простења, окрену се и поче бежати измичући нам попут вештог навалног играча, али га наша одбрана заустави у налету и обори на тло.
– Немају времена – рече човек дахћући. – Спавају... a можда су се и одселили...
Дрхтавом руком извуче из џепа кошуље угинулог лептира.
– Ево... видите... овако изгледају – промуца.
– Сви су исти. Када видите једног, као да сте их видели све.
Погледасмо примерак. Био je то добро развијен мужјак смеђих, жуто обрубљених крила. Лево му je било повређено. Окупили смо се и потресени зурили у њега.
Запитао сам водича колико туриста годишње посети острво. Рачунао je да их за време сезоне лептира прође око милион. Пошао сам према старом квргавом храсту и џепним ножићем урезао поруку:
ПУТНИЧЕ, КАДА СТИГНЕШ У СПАРТУ, РЕЦИ ИМ ДА JE И ПОСЛЕДЊИ ЛЕПТИР HA РОДОСУ УГИНУО ДОК СУ ЈОШ ОВДЕ ВЛАДАЛИ ВИЗАНТИЈЦИ
Након што je схватио да не намеравамо да га линчујемо, водичу се врати претходно самопоуздање, па чак покуша да избегне одговорност. Нико не зна, уверавао нас je, како je долина добила име. У њу никада није дошао ни један једини лептир; биће да je негде успут исцрпљен клонуо.
Хтели смо да сазнамо како то да баш овде нема лептира. У чему je тајна? Ди-ди-ти? Неки други инсектициди, или?
– Заиста не знам – мрмљао je јадник. – Мислим, ако с времена на време овамо и залута неки лептир, он врло брзо од силне досаде одлети...
Дали смо му напојницу из скроз хуманих побуда. Човек je бризнуо у плач. To му се још није догодило за све ове године које je провео у Долини милиона лептира.
Ha повратку смо се трудили да спазимо барем какву муву или комарца, али нигде ништа.
Клатећи се онако низбрдо сетили смо се подлаца који су нас својим силним одушевљењем подстакли да са половине пута кренемо још даље према Долини милиона лептира...
Тада сретосмо групу туриста која се пењала према нама.
– И како je тамо? – викали су већ издалека. – Јесте ли видели лептире?
– Фантастично! – одговорисмо. – Милиони и милиони у свим бојама! Наоружајте се штаповима јер би могли да вас нападну...
Стигли смо до таксија пузећи на све четири. Возач се за време нашег боравка у Долини милиона лептира није досађивао већ je време искористио да у неколико наврата превезе туристе до Пећине урлајућих духова. Када смо му изнели своје мишљење о превари са лептирима, само je слегнуо раменима и рекао:
– Како бих то могао да знам? Никада тамо нисам био. Шта бих тамо тражио?
Тек тада нам je синуло: заиста, шта би одрасла особа тамо и могла да тражи? Да гледа лептире?
Којешта!


Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Kishon za turiste i avanturiste Empty Re: Kishon za turiste i avanturiste

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 12:18 pm


Kishon za turiste i avanturiste Hryak




ТУРСКА

ЕХ, ПУСТО ТУРСКО

Цариград je велика метропола, по броју становника скоро већа од комплетног Израела, иако je праву афирмацију стекао тек пошто су у њему снимили филм. Беше то трилер који се звао Топкапи, a у којем Питер Јустинов дрпише царске драгуље. Сигурно се сећате тог филма? Стога и није чудо што je за време наше недавне посете том граду најбоља од свих жена пожелела да види локацију филмског снимања.
Узели смо водича и отишли у Топкапи, који je у међувремену претворен у национални музеј, па смо запањени од дивљења лутали лавиринтом прекрасних одаја. Мислим да у историји није било ничега што би човека тако фрапирало осим можда данашњег Кремља.
– Ове дворане су права ризница блага древне цивилизације – верглао je службени водич. – Овде су сачувана уметничка дела непроцењиве вредности, овде je позната царска библиотека, овде je и највећа збирка минијатура на свету. Шта бисте желели прво да видите?
– Харем. – одговорих.
Најбоља од свих жена приговори ми да сам опет вулгаран, али je водич добро знао да бакшиш дају мужеви, па нас je одвео право у најлепше крило целог комплекса.
Рекло би се да je цели Топкапи изграђен управо због тог дела. У харему je свака одаја својеврстан бисер, a кревети са душецима као душа мекани, не смеш ни помислити на њих, као ни на раскошне будоаре у којима су дотеривали лепотице када би им дошао ред за зна се шта.
– Овде je Његово величанство обично стајало и посматрало женски базен тамо доле – рече нам водич – па je бирало коју ће од њих.
Пришао сам том прозору и покушао да замислим како je то онда било, али ме најбоља од свих жена прену из мојих полигамских снова и рече да би сад хтела да погледа мозаике. Рекох joj нека не буде нестрпљива, нека се и она нагледа овог историјског видика. И док сам тако стајао на тој осматрачници и зурио у мамутски базен капацитета хиљаде женскадија, упитао сам се како ли je, под милим богом, он, султан, то објашњавао својој хануми.
– Je ли болан, Абдул Хамиде – каже му тако жена једне вечери – смем ли да знам шта ти толико дуго звириш са тог пенџера?
– Je л’ ja? – пита султан. – Ах, драга, само гледам какво ће време.
– A шта су ти све оне женске тамо?
– Хм, све бих рекао да ће киша.
– Мани то, ja те питам шта су ти они буљуци жена тамо доле?
– Каквих жена?
– Тих лепотица што се доле купају. Још ћеш ми рећи да их не видиш?
– Душо моја, мени je важно небо, гледам облаке и звезде, зашто бих гледао доле? Но, када ми већ то спомињеш, све ми се чини да je оно доле неки хамам ил’ штогод слично томе. Ma знаш како je, раја се мора негде и опрати.
– A откад ми то имамо у сарају хамам за рају?
– Да ме убијеш, не знам, слатка моја голубице, ал’ ћу се свакако распитати. Знаш, ако ми je шта забрљао онај баксуз од неимара, дина ми, набићу га на колац!
– Абдул Хамиде, нешто ми плахо врдаш?
– Око моје једино, ма како можеш посумњати у мене?
– Je ли? Па, добро, реци ми онда зашто сваке ноћи бежиш у онај башкалук?
– Ко, je л’ja?
– Безбели ти! Само ћапиш силеџек и нема те више.
– Ma идем у ћенифу, љубави моја.
– Зар на два дана?
– Шта ћеш када ми дуго треба. A који пут, кад ми сан неће на очи, одем да играм шах са евнусима. Знаш онога шкембавог са кривошијом? Е, са њим последњи пут умало да нисам надрљао. Имао je ата више, ал’ ja њему турнем кулу па...
– Ал’ два дана!
– Па се он намерачио на моју шахињу и...
– И вратио се ти без сапа, клецала ти колена.
– И држ’ не дај...
– A дернек?
– Који дернек?
– Знаш ти добро који! Читави сарај не мере ока да склопи од дефа, зурле и таламбаса уз трбушни плес.
– Мислиш, ja изводим трбушни плес?
– Не ти, него оне.
– Koje?
– Твоје ајгируше.
– Јање моје, ма како можеш?!
– Не бургијај ми ту! Синоћ сам с пенџера викнула нек’ прекину, глава ме боли, a знаш шта ми један од оних твојих чанколиза рече, a? “Мучи жено!”, вели ми он. “Не квари мерак султану!” Шта ти то има да значи?
– Појма немам, мајке ми. Биће нека од тих цура има човека који се зове Султан. Ко Јусуф Султан ил’ шта ти ja знам. И биће да је тај чувар хамама...
– Још нисам видела ни једног јединог мушке главе тамо доле.
– To ти je ваљда због тога што су све те цуре чедне... знаш како je, рабинат и те ствари..
– Чедне кобајаги. A све голе ко од мајке рођене!
– Ma ко?
– Па те твоје успаљенице.
– Немогуће! Хоћеш да кажеш да немају ништа на себи?
– Ниси ваљада глув!
– Аман јараби! Е, рашчеречићу тог кавазбашу, имана ми! Зар у мом рођеном сарају! Баш добро што си ми то рекла, јараниде моја! Голе! Гле ти њих! Из ових стопа идем доле да то испитам, па ако немају прописну дозволу за нудистичку плажу, има да их...
– Абдуле, болан, куда ћеш у том силеџеку?
– Морам одмах тамо, премила моја. Ваља ми испитати те профукњаче, да видим шта им je то на уму и тако. Ово ти je зорли проблем, знаш. Па ja сам ожењен човек! Грлице моја, ево ме назад зачас, можда још овог месеца, a с првим ластама свакако.
– Крмак један!
– Чућемо се, срећо моја, a буде ли ишта ново, само ми зврцни. Љубим те, шећеру мој преслатки! Ћао!



Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Kishon za turiste i avanturiste Empty Re: Kishon za turiste i avanturiste

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 12:18 pm


Kishon za turiste i avanturiste Hot_jump


АУСТРИЈА

ФЕСТИВАЛИ

С времена на време, чак и тако мала земља као што je Аустрија истакне се посетом уметника светског гласа, поготово када je реч о Салцбургу, Бечу или Брегенцу. Наступ таквих уметника сваки пут постигне незапамћен успех, и то потпуно оправдано. Јер улазнице за те приредбе безобразно су скупе да скоро и због тога треба пасти у такву екстазу да се некако оправда енормна новчана жртва.
ГАСТРОНОМСКИ С.О.С

Чуо сам за једног толико очајног госта у ресторану у Салцбургу за време фестивала да je испалио црвено-бело-црвену ракету не би ли привукао пажњу конобара. A било je и покушаја ласом. У један од најелегантнијих локала седео je пак једном један гост двадесетак минута с ротационим светлом на глави, надајући се да ће сталним блинкањем привући пажњу конобара на себе.
БРОЈ ВАШЕ СОБЕ, СЕР?

Ми, наравно, не можемо озбиљно да конкуришемо Венецији, па и због тога што се нашим градовима може релативно безбрижно кретати пешице. У том погледу смо, дакле, незанимљиви. Оно што нас за међународни туризам ипак чини занимљивим јесте то што живимо у пределу који припадници више вероисповести држе Светом земљом – за Јевреје je то земља њихове историје, за хришћане земља у којој je живео Назарећанин, за муслимане земља у којој je Арапска легија, a за Американце земља нафтених профита.
Чак и најлепши, најпривлачнији предео ништа не вреди ако у њему нема луксузних хотела. Ако неки богати Јеврејин жели потпомоћи земљу својих отаца, нека у њој сагради хотел! To je, успут речено, добра инвестиција. Када странци путују, ни за чим толико не чезну колико да буду опљачкани. Израел у том правилу није никакав изузетак. Али тешко Израелцу који се усуди да одседне у тако отменом хотелу!
Ja сам лично направио ту кобну грешку само једном. Успело ми je некако да спасим неколико фунти из канџи порезника, па сам одлучио да себи једном приуштим прави одмор на високој нози. Одабрао сам супер де-лукс хотел са сопственом плажом, сопственим игралиштем за голф, крикет и, као што ћемо да видимо, са још врло много тога сопственог.
Лакеј у обесхрабрујуће отменој ливреји отвори врата таксија, дохвати мој кофер и запита:
– Који број собе, сер?
– To још не знам – рекох. – Тек сам стигао.
Лакеј ме спроведе до рецепције која беше сва у мермеру. Ту ми je агент тајне службе рекао број моје собе: 157. Taj број лакеј je одмах забележио у своју бележницу. Тајни агент преда ми кључ од 24 каратног злата, опточен дијамантима. Отишао сам у собу 157 и почео да отпакујем кофер. Када ми се прохтело да оперем руке, установио сам да нема сапуна. Позвонио сам собарици. Донела ми je сапун умотан у целофан.
– Који број собе, молим?
– 157 – одговорио сам.
Собарица извади бележницу и пажљиво на чистом листу папира уписа 157.
Оправши руке, упутио сам се у хотелску салу за ручавање, где су – без сувишних, досадних питања – ставили испред мене шољицу чаја и две кришке прженог хлеба. Како ми je пржени хлеб изврсно пријао, затражио сам још једну кришку.
– Број собе? – запитао ме je конобар, укочен попут дипломате пред пензијом. Број 157 уредно je записао.
При повратку у собу хтео сам да питам једног од бригадних генерала који овде служе као портири, колико je тачно сати.
– Број моје собе је 157 – рекох. – Коликоје сати?
– Пет и тридесет два – одговори бригадир и у једну дебелу књигу унесе број 157.
За вечеру сам се пресвукао, затражио четку за одело (157) и касније ди-ди-ти против комараца (157). Будући да ми je то књиговодство већ помало ишло на живце, упутио сам се у одаје директора хотела који ме je примио у канцеларију.
– Зашто, о господе, морам у свакој прилици да наводим број своје собе? – упитао сам га.
Његова висост ме одмери прекорним погледом и одговори хладним оксфордским енглеским:
– Све услуге које нису укључене у цену, рачунају се посебно, сер. Стога чланови нашег стожера морају да знају број ваше собе, сер. Који je број ваше собе, сер?
– 157.
– Хвала, сер – рече Његова висост и записа: “Информација за бр. 157.”
Стотину педесет седам постао ми je свакодневни рефрен. Скоро да се нисам усудио никога да ословим a да одмах не споменем и број своје собе. Када сам једном наручио грејпфрут a нисам га добио, збунио сам конобара питањем не би ли сада требало да унесе у нотес “157 није добио грејпфрут”.
И церемонијал приликом представљања бејаше другачаји, као да смо у затворском дворишту. Када бих неком пришао, не бих изговорио своје име, већ:
– 157. Драго ми je.
– И мени – одговори принц Вајнгартнер, секретар хотела, и одмах запише у нотес: “Представио се број 157”.
Али одједном се цела ситуација обрнула. Управо сам седео на аметистној тераси хотела и дубоко удисао вечерњи ваздух пун озона, кад ми приђе неки надзорник који je већ држао нотес у руци.
– 157 – рекох уљудно. – Свеж ваздух.
– Педесет седам – записа надзорник. – Хвала, сер.
Већ сам се спремао да исправим ту грешку, али осетих како ме задржава нека тајанствена сила. У глави су почеле да ми се врте чудне мисли, a зауставиле су се наједној скроз новој могућности...
Увече сам у трпезарији наручио екстра велику порцију телеће џигерице пржене на екстра роштиљу.
– Број собе? – запитао ме је конобар, некадашњи пуковник краљевске гарде.
– 75 – одговорио сам.
– 75 – записа пуковник. – Хвала, сер.
Тако je то почело и тако сам следећих дана удовољио многим својим жељама о којима сам до тада могао само да сањам под опијумом. Два пута сам само за себе изнајмио отмену јахту (75), три пута наручио дует индијских трбушних плесачица (75), a једном дружину Лилипутанаца. Бирам си најбоље од најбољег! Када je човек већ на одмору, не треба да буде ситничав! Ако си ситничав, радије остани код куће или купи себи плантажу поморанџи!
Пошто сам тако провео две прекрасне недеље, напустио. сам хотел. Принц Вајнгартнер уручио ми je рачун који je својеручно потписала Његова висост директор. Рачун je износио 390 фунти. У ту своту биле су урачунате и услуге које нису укључене у цену хотела, као сапун (65), информације (3.10), вечерње удисање ваздуха (4.90) и неколико других ситница.
Чврстим стиском руке опростио сам се од особља. Бригадиру сам дао 100 фунти, његовом помоћнику 50.
Док сам улазио у такси, на рецепцији се одигравала непријатна сцена. Неки дебели ћелавац управо je добио напад беса, цепао рачуне у ситне комадиће и испрекидано узвикивао како му не пада на памет да плати 2.600 фунти за 29 порција телећих џигерица на жару, које није ни наручио ни појео, и све остале којештарије. Заиста срамотно! Зар због таквих ситница толико неодговорно галамити?
БЕЧКИ ЗАКОНИ ДАВАЊА НАПОЈНИЦА

У ресторанима се обично даје напојница од десет посто од укупног рачуна, у позоришту петнаест посто од ширине оковратника продавца карата, a за обавештење о томе где се налази тражена улица – пет посто од година даваоца информације.
Ко жели да иде на сигурно, нека даје напојницу у ситним новчаницама, и то док год прималац не почне да се смешка. С таксистима то може да буде погубно јер се таксисти никада не смешкају. Њима треба плаћати док год не престану да псују.
БЕЧКИ ВАЛЦЕР С ТИТУЛАМА

Само што je наш авион слетео на бечки аеродром, из звучника се зачу:
– Молимо професора Кишона да се јави на шалтер за информације. Хвала унапред.
Док смо обављали царинске формалности, поново се зачу пријатни глас:
– Господина доктора Кишона очекују на излазу. Молимо господина професора доктора Кишона да се упути ка излазу. Хвала лепо.
Немам много смисла за овакву врсту шала у јавности и то сам одмах на излазу натукнуо одбору за дочек:
– Лепо од вас што сте дошли, момци! – рекох неусиљено. – Уосталом, ja нисам професор a ни доктор.
– Да, наравно. – Вођа делегације, отменог џентлменског изгледа, са седим залисцима, климну ми одобравајући главом. – Смем ли сада, драги професоре, да вас упознам са својим асистентима...
– И он поведе мене и моју храбру женицу према шпалиру који je одбор за дочек у међувремену формирао, неусиљено и отмено.
– Докторе Кишоне, ово je дворски саветник Манфред Васерлауф... Дозволите, професоре Кишоне, да вам представим господина трговачког саветника, професора доктора Штајнах-Ирдинга... A ово je, професоре Кишоне, наш стручњак за градски превоз, саветник возног парка доктор Вили...
Др Вили je био, као што се убрзо испоставило, наш шофер, али нас je, као и сви остали, дочекао у тамном оделу са сребрносивом краватом. Беспрекорно се наклонио пре него што се нагнуо над руку моје супруге, која je поцрвенела од главе до пете, и уз звонко: “љубим руке, милостива”, то и учинио.
– Они су фолиранти – пришапнуо сам својој сапутници. – Није могуће да мисле озбиљно.
– Варате се – рече ми трговачки саветник проф. др Штајнах-Ирдинг на течном хебрејском. – Такав je овде у Бечу обичај. Мораћете на то да се навикнете.
Док смо се возили у хотел, расветлио нам je донекле још неке чињенице.
– Зовем се заправо Штајн – рече. Може Штајн. Дошао сам овамо послом из Израела пре три године. И ja сам се на почетку бунио када би ме називали професором. С временом сам се прилагодио. Постало ми je већ бесмислено. После сам свом имену, да бих га поједноставио, додао оно “ах-Ирдинг”. За рођендан сам од свог шурака, који ради у скупштини, добио докторску титулу.
– Али ви сте трговачки саветник, зар не?
– Наравно. Отворио сам у центру града малу продавницу текстила.
Бивши Moшe Штајн нам je надаље објаснио како, од дана када се барокна аустријска феудална монархија претворила у демократску републику, становништво те земље осећа неутешну носталгију за ишчезлим временима.
– Овде, на пример, не постоји поштар. Он се зове поштански надслужбеник – тумачио нам je трговачки саветник професор доктор. Нема конобара; они су “обери”. Чиновници су тајни саветници. Сваки од њих, уз своју службену титулу, има још најмање једног “доктора” или “професора”.
– A где мoгy да се добију те титуле?
– Постоји више извора. У почетку, професорску титулу додељивао je председник државе на основу препоруке неког јавног тела или једне од две коалиционих странака. После су градоначелници већих градова почели за свој рачун да деле докторате. Данас у Кертнерштрасе имате већ и књижару где без имало муке можете да добијете титулу приватног саветника за књижевност.
– Па све ове титуле постају безвредне када их већ свако има! Зар вам то, господине, није пало на памет?
– У томе сте, можда, у праву. Ипак, ако смем да вас замолим, ословљавајте ме са “професоре“.
Пошто смо стигли у хотел, испунио сам пријаву. Надлежни управни саветник за хотелска питања, у многим заосталим земљама назван “портир”, узео ми je образац из руку и, прекорно ме погледавши, дописао испред мог имена “професор”. Након што je мојој супрузи пољубио руку, коју му je она за сваки случај немарно пружила, упутио нас je према лифту.
– Опростите, екселенцијо, на који спрат? – упитао ме je лифтбој.
– Трећи спрат, професоре.
Већ смо помислили да смо се донекле уиграли, али ми се одмах затим поткрала груба грешка. По повратку у предворје, приступили смо једном члану одбора за дочек. .
– Дозволите ми, професоре – рекох показујући му на своју супругу – да вам представим представницу мог личног секретаријата.
Ha моје изненађење, човек je само површно пољубио мојој супрузи руку и, очигледно бесан, окренуо нам леђа.
Саветник за дочек Штајн, који je приметио ову малу сцену, хитно нам приђе.
– Јесте ли овог господина, можда, ословили са “професоре“? – запитао ме je узбуђено.
– Јесам.
– До ђавола! Тиме сте га смртно увредили. Зато што je он заиста професор...
Очигледно смо пребрзо прихватили аустријски стил и нисмо више ни помислили да негде још увек постоје људи који предају на универзитетима и заиста су професори.
– Како je требало да га ословим? – запитао сам преплашено.
– Најмање са: “дворски саветник приватни доцент доктордоктор”. To je апсолутни минимум.
Сместа сам пришао особи коју сам тако тешко повредио и наклонио се.
– Високопоштовани господине дворски саветниче, универзитетски професоре, приватни доценту, доктордокторе... како сте?
– Добро – одврати он, сада већ одобровољен.
– Хвала, професоре. Ви сте по свој прилици овде тек однедавно, зар не?
– Да, тако je, господине дворски саветниче, универзитетски професоре, приватни доценту, доктордокторе...
Сада сам већ ударио у праву жицу. Било je понешто напорно, али имало je чари. Мало-помало почео сам да схватам зашто су Аустријанци данас толико срећнији него пре рата. A после два дана већ сам јасно осећао антипатију према свима који би ми ускратили моју докторску или професорску титулу. Сваком своје, молим лепо! И моја супруга, најбоља на свету, навикла се да, кад год би се повела реч о мени, ненападно убаци “мој муж, надсаветник за књижевност”. A ja сам joj узвраћао са: “докторице музикологије” (она помало свира клавир).
Титуле имају своје чари, то не може да се порекне. Седите, на пример, у хотелском предворју a наилази врло млад професор у лакејској ливреји, носи у руци плочу и узвикује:
– Професор доктор Ефраим Кишон нека се јави на телефон, молим!
Томе нема шта да се замери. Пустите га да неколико пута протрчи предворјем и радујете се позиву. Ако баш хоћете, можете и сами себе позвати како би вас прозвали.
Није ни чудо што нам je срце препукло када смо морали да напустимо главни град Аустријске Републике.
– Професоре – рече ми жена док смо се успињали у Ел-Алов авион – овде je заиста лепо.
– Прекрасно, госпођо доктор – одвратио сам и пољубио joj руку.
Док смо летели над Средоземљем, утонуо сам у дубок левантински дремеж. У сну ми се указала пресветла прилика цара Фрање Јосипа I, у блештавој одори опточеној ордењем.
– Величанство – промуцао сам и сав се најежио...
– Царско-краљевско апостолско величанство... милостиви господине...
– Мани се глупости – прекину ме покојник. – Зови ме једноставно Францек.



Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Kishon za turiste i avanturiste Empty Re: Kishon za turiste i avanturiste

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 12:18 pm


Kishon za turiste i avanturiste Hotel_mini


НЕМАЧКА

KAKO ЗАСТРАНИТИ У СЕНТ ПАУЛИЈУ

Још пре две године у хамбуршким грађанским домовима светло се гасило у пола десет. Данас су већ у седам и петнаест станови замрачени. Ако тако потраје, ускоро ће на кејовима ноћни мир започињати већ послеподне, a за неко време више неће бити ни устајања.
Странца који после девет сати увече пролази улицама Хамбурга, обузима пригушен осећај да je једини преживели у изумрлом граду. Можда на неком углу набаса на једну или две сподобе у морнарском оделу које се њишу у ходу, али и то су странци. У том двомилионском граду нема после девет увече никаквог знака органског живота. Осим...
Осим у Сент Паулију. Тамо je на окупу све оно што се у другим градовима налази у разним четвртима и улицама. Тамо има људи, буке и музике све до раних јутарњих сати.
Сент Паули je занимљива мешавина Лac Beгaсa и Содоме. Препуне коцкарнице замењују се са стриптиз локалима, од чијих би сексуалних поука крв наврла у жуто лице и најокорелијем сингапурском евнуху. Наркоманске јазбине за трансвестите и трансвеститске јазбине за наркомане, a стручно вођене оргије за насукане поморце, употпуњују програм.
Честити грађани Хамбурга, наравно, не желе ни да чују за Сент Паули, и о њему не говоре. Ако пак странац то ипак спомене, дочекају га очински обзирно, позивајући се на неминовну чињеницу да je Хамбург ипак лучки град и да то, свакако, има за последицу и неке нежељене појаве с којима се, хоћете-нећете, морате помирити.
Узмимо на пример управника хотела у којем сам одсео:
– Ja лично – рекао je – ни за шта на свету не бих пошао на Reeperbahn. У вашем случају je то, господине мој, нешто сасвим друго. Вама je, као страном новинару, чак и дужност да упознате све чега има у нашем граду. Али ни у ком случају – дода опомињући ме – не смете сами у Сент Паули. Гангстери и лопови из подземља, којих je тамо гомила, одвешће вас у први хаустор и опљачкати до последњег фенинга.
Захвалио сам му, дирнут његовом забринутошћу, и запитао да ли бих могао наћи некога ко би ме тамо пратио.
– Хм, то je већ нешто теже. Наравно, пратити вас може само неко ко je већ искусан, светски човек. Неко ко се стварно добро сналази, као на пример ja. – Размишљао je тренутак a онда се окренуо ка својој жени: – Шта ти мислиш драга?
– Мислим да би требало да пођеш с господином – спремно одговори она.
– Не, не, Гертрудо! – управник се стресао од гнушања. – Све, само то не!
– Каткад je потребно за своје госте и жртвовати се – успротиви се Гертруда.
Након још мало натезања управник ипак смекша, загледа се у свој роковник не би ли пронашао сат-два слободног времена, и обавести ме да има времена.
– Када? – упитах га.
– Сад одмах.
Нестрпљиво се премештао с ноге на ногу. Уопште нисам био спреман на овако брз развој догађаја. Осим тога, морао сам најпре да савладам унутрашње препреке свог хуманистичког васпитања. Ha мушке лезбејке у женској одећи, женске ни у каквој, играче опијума и пушаче рулета нисам баш навикао. Дадох на знање свом добротвору да ћу о томе још размислити.
– Како год желите – одврати ми. – A сутра? Или прекосутра? Када? Када?
Срећом, тог тренутка неко ме je позвао на телефон. Човек с друге стране жице представио се као Израелац, случајно je у Хамбургу, у ствари већ дуже време, тако да заиста може за себе да тврди како познаје град.
– Сигурно и ви желите да упознате град – додаде. – Послушајте савет искуснијег и не идите сами Сент Паули! Управо сам јуче о томе говорио са својом женом. Она се сасвим слаже са мном. Не смемо да дозволимо да наш земљак упадне у раље хамбуршког подземља, барем не док сам ja ту. Ja сам, додуше, страшно запослен, тако да једва могу да предахнем... али, ако баш желите да вас пратим...
– Хвала вам – рекох. – Већ ћу се некако снаћи.
– Искључено! Ни за живу главу не потцењујте оне бесрамне жене које вас тамо вребају иза сваког ћошка. Изненада се пред вама скину и вичу да сте ви поцепали одећу са њих. И већ су ту њихови макрои, ти гангстери и кољачи. Не, никако не могу да вас пустим тамо самог! Јесте ли вечерас слободни?
Договорили смо се да ћемо се узајамно позивати на сваких четврт сата. Управник хотела пратио ме je у стопу и непрестано понављао како ником живом не смем да верујем осим њему. После четвртог телефонског позива дотрча лакеј из хотелског предворја. Ту су људи са радија који желе са мном да направе оригиналан интервју, не овде у хотелу већ негде шетајући градом, било где... Можда у Сент Паулију? Могли бисмо тамо да пронађемо неки од оних смрдљивих стриптиз локала и тако снимимо живу звучну кулису.
Предлог ми се прилично допао, али ме je – овога пута не управник већ портир – својски уверавао како je овим момцима са радија заправо само до тога да нађу било какав изговор како би отишли у бордел, и како се у тако нешто никако не бих смео да упустим. Он, портир, завршава посао око једанаест увече, a то je најбоље време да се иде у Сент Паули.
– Вама je, свакако, потребна достојна и поверљива пратња – рече. – Ja ћу одмах позвати своју жену да joj кажем како хитно морам да водим једног страног новинара, па ћу закаснити неких пола сата,..
Tor тренутка уручили су ми хитан телеграм мог израелског земљака који je гласио:
“AKO ТРЕБА СПРЕМАН САМ ОДМАХ ДА ДОЂЕМ ПО ВАС У ХОТЕЛ. СТОП. ДОЛАЗИМ ЗА ДЕСЕТ МИНУТА”.
Управник ме je немим погледима преклињао да га не изневерим.
Уредништво угледног дневног листа најавило ми je посету новинара и фоторепортера: господа ће ме спровести занимљивим делом Хамбурга, најбоље Сент Паулијем, записати и снимити све што будем доживео. Придружиће нам се чак и главни уредник. И спортски уредник. И уредник за књижевност са својом екипом. Пуким случајем присутан je и шеф штампарије, па ће и он да пође са својим пасторком.
Ситуација je већ помало добијала претеће размере. Нисам знао за кога да се одлучим a кога да одбијем. Ha хотелском улазу скупила се већ пристојна гомила пожртвованих пратилаца.
Стадох испред њих и упитах:
– Како би било да пођете без мене у Сент Паули?
– Искључено! – одговори представник делегације. Ми смо пристојни грађани и уопште нас не занима све оно што се наводно догађа у Сент Паулију. Желимо једино да спречимо да један тако угледан гост попут вас стекне погрешан утисак о нашем граду.
Из лимузине која je стала десно од хотелског улаза махао ми je мој непознати израелски пријатељ, и знаковима ме обавештавао да можемо одмах да кренемо. Ништа није помагало... Морам нешто да одлучим. У противном изневерићу пола Хамбурга.
– Добро, онда – викнух. – У четвртак!
У гомили се зачу клицање и моја одлука се брзо попут муње пронесе градом. Телепринтери су откуцавали, слале су се шифроване вести, a Севернонемачки радио објавио je у вечерњим вестима цео низ саобраћајних ограничења за следећи четвртак.
Конвој који je кренуо у заказано време чинио je туце приватних аутомобила и неколико аутобуса пуних одважних грађана, одлучних да бдију над мојом сигурношћу. Ha некима се јасно видело да су први пут у Сент Паулију и да појма немају шта би тамо требало да раде. Водио сам их мрачним улицама, не обазирући се на проститутке и макрое којих je било у ројевима, али од којих ме ипак нико није одвукао у хаустор, јер сам имао тако добре чуваре. Управник хотела, тик уз мене, кад год би угледао женску прилику, пљеснуо би рукама од одушевљења, a очи би му биле пуне суза радосница. Остали пратиоци помало се изгубише, сваки према својим склоностима.
Када смо се поново окупили крај наше аутомобилске колоне, показало се да смо неке учеснике изгубили, међу њима једног музичког критичара и његовог братића – нашли су уносно запослење у једном стриптиз бару за трансвестите.
Ja сам лично склопио уговор са једном туристичком агенцијом и од тада радим под шифром “Једна ноћ у Сент Паулију” као водич за домаће туристе.


Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Kishon za turiste i avanturiste Empty Re: Kishon za turiste i avanturiste

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 12:19 pm


Kishon za turiste i avanturiste Hokkey



ШВАЈЦАРСКА

ДОМОРОДАЧКИ ЈЕЗИК

Швајцарска je тројезична земља, ако изузмемо Реторомане који говоре властитим језиком али се у хотелима странцу обраћају искључиво на енглеском.
Швајцарску настањују: немачки Швајцарци, француски Швајцарци и италијански Швајцарци. Немци говоре француски и италијански. Французи француски a Италијани говоре о својим правима. Немачки Швајцарци презиру француске Швајцарце, француски Швајцарци презиру немачке Швајцарце, и једни и други презиру италијанске Швајцарце – a сви заједно презиру странце.
SWISS MADE

Путник који у Милану уђе у воз који иде према северу после неколико сати вожње ће запазити чудну промену: вагони одједном више не тандрчу, путници грозничаво дотерују своју спољашњост, скупљају се папириће с пода, па чак и прозори, као неким чудом, постају провидни.
Онда воз пролази једним од оних неминовно бескрајно дугих тунела; када изађе из њега, ето нас у Швајцарској.
Путници се сада другачије понашају. Рекло би се да сви припадају оној групи са животним стандардом од преко десет хиљада. Толико je та Швајцарска изнад осталих. Мајка je била бароница, отац велики француски фабрикант, сви су рођаци милионери, осим једне једине црне овце, стрица у Италији, који се у разговору отмено прећуткује.
Швајцарска je сан малограђана. И велеграђана. И социјалиста. И револуционара, и конзервативаца, и нихилиста. Швајцарска je, укратко, појам свих људских чежњи. “Швајцарска” значи исто што и мир .
Куда год погледаш, свуда мир, ред, дисциплина, хигијена, рад и морал.
Зар то није ужасно?
ПРИБЕЖИШТЕ ЧИСТОЋЕ

Први сусрет са невероватном швајцарском чистоћом доживели смо у светски познатој циришкој Bahnhofstrasse. Пролазили смо кроз једну од оближњих робних кућа, доспели покретним степеницама – које су радиле беспрекорно – на четврти спрат и ту купили два беспрекорно, у целофан умотана чоколадна колача са тањирићима од картона и истим таквим виљушкама. Ha путу до хотела нисмо могли да се суздржимо; отворили смо их и слатко појели. Били су изврсни. Још никада у животу нисмо јели тако добар чоколадни колач осим, можда, два дана пре тога у Италији.
Тек што смо прогутали последњи залогај, кад ли нам за леђима одјекнуше узбуђени повици. Неко нас сустиже.
– Опростите – дахтао je неки наизглед богати господин. – Изгубили сте тањириће.
Пред носом нам je држао оба она чоколадна запрљана картона које смо на врхунцу наше гозбе немарно одбацили.
– Опростите – рекох и ja. – Ми то нисмо изгубили, опростите.
– Него шта?
– Како то мислите? Како, него шта?
– A како бих онда ja то нашао на тротоару?
У том тренутку најбоља супруга на свету истргну поштеном налазачу из руку тај лепљиви отпадак, уз једно кратко “хвала лепо”, и одвуче ме даље.
– Јеси ли полудео? – сиктала je. – Зар си заборавио?
Пребледео сам. Да, заборавио сам да смо у чистунској Швајцарској, у пречистој улици њиховог најчистијег града. Нигде није могао да се види ни најмањи бачени папирић. Тек ту и тамо покоја избледела мрља на тротоару коју перачи улида нису успели да оперу. У даљини je један добро обучени чистач антисептичком метлом уништавао мрвице хлеба. Иначе, ничега осим чистоће, чистоће и опет чистоће. И ja сам се усудио да ову непомућену панораму оскрнавим тако што сам безбожнички бацио два замрљана картона!
Разапет између стида и гриже савести, помно сам залепио оба остатка.
– За сада je у реду – рекох жени, која je задовољно климала главом. – Али, шта сада? Не могу ово све време да вучем са собом. Забога, још смо две недеље у Швајцарској...
– Не брини, ваљда ћемо наћи неко место где ћемо се тога решити на прописан начин. Неко јавно сметлиште или слично.
Рекла je то у једанаест пре подне. У два по подне још увек сам држао она два картона у рукама замрљаним од зноја и чоколаде. Када бисмо барем нашли неки папир да то замотамо! Узалуд смо чезнутљивим погледима тражили нешто слично.
Попели смо се у приколицу већ пословично чистог циришког трамваја и сели уз отворен прозор. Ту смо у живом разговору махали рукама чекајући да наиђе погодна кривина. Ha једној таквој кривини брзим покретом бацио сам ону кашу од картона кроз прозор.
Зашкрипаше кочнице. После неколико метара трамвај се заустави. Послушно сам сишао како бих покупио вредан предмет који ми je испао и захвалио се возачу.
– Врло сте љубазни. Срећом, ништа се није догодило. Много вам хвала.
Сада нас je већ помало ухватила паника. У наступу очајничке храбрости, обратио сам се неком старијем господину који je седео близу и упитао га шта би он урадио када би хтео да се реши умазаног комада папира. Старији господин се замислио и изразио мишљење како je случај који сам споменуо толико невероватан да он то не може ни да замисли, али говорећи потпуно теоретски, он би тај комад папира понео кући и у недељу га запалио. Открио сам му своју тајну и додао да папирнати предмет о којем je реч спада у категорију “отпад”. Он ми даде своју адресу и позва нас да дођемо код њега сутрадан послеподне. Могли бисмо код њега да останемо неколико месеци као гости; његовој жени било би веома драго...
Био сам више него спреман да прихватим тај позив, али сам се благовремено сетио да уопште не намеравамо да толико дуго останемо у Швајцарској. Захвалио сам му се веома срдачно и обавестио га да ћу прихватити његов позив само ако се нађем у непредвиђено тешкој ситуацији. У међувремену, пало ми je на памет једно друго, ближе решење; послаћу ту ствар поштом у Израел као “узорак без вредности”.
– Али шта ћете са тим у Израелу? – забринуто ме je упитао мој теоретски домаћин.
– Бацићу то у Јордан.
To га је смирило, па смо се растали са сузама у очима.
Искрцали смо се крај неког дрвореда у кварту са вилама. Показало се, нажалост, да je немогуће спровести мој план. Наиме, план je сачекати мрак и закопати папирнати смотуљак под дрветом. Међутим, сва стабла била су окружена решеткама од кованог гвожђа. Погнуте главе корачали смо назад према граду.
Одједном, ту у средишту града, угледах како на једној уличној светиљци виси сандук за отпатке, прави, стварни, чаробно жуто обојен сандук са натписом:
“Одржавајте Цирих чистим! Отпаци – овде!”
Дотетурах се и ухватих за сандук као бегунац за трачак спаса, убацих картон и јецајући загрлих жену, чије je лице зрачило ванземаљским смешком потпуне среће. Ухвативши се за руке, кренусмо пут нашег хотела.
– Опростите – рече полицајац који нас je зауставио након неколико корака. – Мораћете да извадите тај папирић. To je скроз ново сандуче за отпатке. Хтели бисмо да остане чисто.
– Да... али... – промуцах и малаксалим покретом показах на натпис. – Ту изричито пише: “Отпаци – овде!”
– To важи само за почишћену прашину, али не и за отпатке или било какве чврсте предмете. Одржавајте Цирих чистим!
Спустио сам руку дубоко у сандуче и извукао картоне. Осећао сам се као рањена срна. Гласом који се и мени самом учинио туђ, проговорих најбољој супрузи на свету:
– Не преостаје нам ништа друго. Морамо то да поједемо.
– Забога милога! Да се ниси усудио да ту прљаву ствар ставиш у уста!
– Добро – прошапутах. – Онда ћу то да скувам.
Са тим речима утрчах у гостионицу крај које смо управо пролазили. Пришао ми je шеф сале.
– Папирнати отпадак? – запита професионално.
– Желите ли га динстаног или печеног?
– Печеног молим. Напола, енглески.
– Kao и обично – потврди конобар, стави папир на сребрни послужавник и однесе га у кухињу.
За десет минута донесе га назад, врућег и гарнираног са поврћем. Узех први залогај и испљунух га.
– To je загорело – повиках. – Уопште не може да се једе.
Скочисмо на ноге и излетесмо напоље.
У духу нам се приказа добри, стари Булевар Ротшилд у Тел Авиву, са стотинама малих гомила смећа које весело блистају у сјају средоземног сунца.
MOPAЛ

– Чуо сам да Швајцарци остављају своје бицикле незакључане на улици. Да ли je то истина?
– Наравно, господине.
– A да ли се некада догоди да им бицикл украду?
– Наравно да се догоди. Али, ко год остави свој бицикл незакључан на улици, није ни заслужио ништа боље.
ИСТОРИЈА

Сваки Швајцарац пати од комплекса мање вредности, јер je последња забележена војна операција у историји ове земље била она у којој je Вилијам Тел стрелом погодио јабуку на глави свога сина.
Упркос томе – или можда управо због тога – Швајцарци себе сматрају ратничким народом. И треба признати да се већ три стотине година неуморно припремају за Велики патриотски рат. Неколико пута су били већ близу циља, али би се увек нешто испречило, па би се све изјаловило. Једноставно, људи немају среће.
НАЧИН ЖИВОТА

– Знате ли онај? – проговорих. – Два Јевреја Bose се у возу...
– Опростите – упаде ми у реч мој швајцарски пријатељ. – Који Јевреји? Хоћу рећи, одакле су та господа?
– Свеједно одакле су.
– Из Палестине?
– Није важно. Добро, из Палестине. Или можда из Израела.
– Разумем. Хоћете рећи да се то догађа након што je створена држава Израел?
– Тачно. Али то заправо нема никакве везе с причом.
– Два Јевреја возе се у возу...
– Куда?
– Свеједно куда. У Хаифу. To je заиста потпуно свеједно. Воз одједном уђе у дугачак тунел и онда...
– Само тренутак. Зар на путу за Хаифу има тунела?
– Е па, онда путују у Јерусалим. У реду? Дакле, воз...
– Опростите, господине, али бојим се да ни на путу за Јерусалим нема тунела. Moj брат био je са мисијом Црвеног крста у Палестини док je она још била под британском управом, и никада ми није причао ни о каквим тунелима.
– Ma то уопште није битно, већ сам вам рекао. У мојој причи je сасвим свеједно где се њих двојица возе у возу. Узмимо да се возе у неком возу у Швајцарској и...
– A, у Швајцарској? A смем ли да питам о којем се тунелу ради? О Симплону? О Сент Готарду? Или можда...
Сада je на мене био ред да човеку упаднем у реч.
– Уопште није важно који je тунел – повиках.
– Што се мене тиче, може да буде и Шлезингеров тунел!
– Шлезингеров тунел? Изврсно! Изврстан виц! Опростите, морам то одмах да испричам својој жени, Шлезингеров тунел! Ха-ха-ха...
ФИТНЕС

Често цитирана швајцарска чистоћа, како рекох, нема граница. У то сам се могао уверити када сам ушао у пливачки базен u Сент Мориду.
Већ сам на први поглед могао да установим да je вода чиста као, рецимо, утаја пореза. Видело се све до самог дна базена на којем није било ни најмањег страног тела, никаквог баченог папирића или било каквог другог отпатка, све сама чистоћа и цивилизација.
Ha прстима сам се приближио благајни.
– Молим вас лепо јадну улазницу.
– Grtiezi, господине – рече ми благајник. – Ми овде сваког поздрављамо с grtiezi.
– Grtiezi – рекох и поцрвенех од срама док сам му пружао новац за укусно обојену улазницу.
Ha путу до кабине зауставио ме je заглушујући звиждук. “Хуиии– хуиии”, одјекнуло je тако оштро у мом уху да сам се стресао и стао као укопан.
Био je то звиждук звиждаљке купалишта.
– Молим вас да у кабини обучете купаће гаћице – довикне ми он.
– Наравно – одговорих. – Управо идем у кабину.
– Онда вас молим, господине, да мало пожурите.
И окрену се од мене и заокружи опет погледом са своје осматрачнице по базену, попут рефлектора коме ништа не може да промакне.
У кабини сам се свукао, обесио одећу на вешалице од пластике и предао их младом спретном чувару кабина, који ми се бираним речима уљудно обрати:
– Да ли бисте ви, господине, радије закопчали кошуљу? Иначе би могла да падне са вешалице, a то би била штета, зар не?
Захвално сам га послушао и преузео од њега округли метални број који ми je пружио пожелевши ми пријатан боравак и добро здравље.
Тек што сам се опростио од њега, поново ме изненади продоран звиждук чувара купалишта. Рече ми да je из хигијенских разлога забрањено прилазити базену у сандалама. Уједно ми je објаснио да je та мера предузета у интересу гостију због опасности од гљивичних обољења на стопалима. Без поговора скинуо сам сандале и понео их даље у руци.
Ако сам и помислио да je сада све у реду, зачас ме je подсетио продоран звиждук да нисам у праву.
– Никаква обућа не сме да се носи са собом до базена, чак ни у руци – поучи ме надзорни орган са своје висине.
Није ми преостало ништа друго него да сандале однесем опет до спретног момка да их причува. Док сам се враћао, поново ме je пресекао у ходу звиждук и опомена чувара купалишта:
– Не желите ли се можда, господине, истуширати?
Његово обзирно питање није значило ништа друго до упозорење да je забрањено улазити у базен без претходног туширања.
Још док сам се туширао, разлегао се опет онај исти звиждук. Овога пута je звиждач сишао са свог постоља и строго ми се обратио:
– Опростите, господине, али чини ми се да ваше гаћице не приањају добро уз ваше тело. Молим вас да одаберете друге гаћице које неће спасти са вас. И молим вас да то што пре урадите.
Смерно сам климнуо главом и упутио се до места где се изнајмљују купаћи костими, рекао griiezi и замолио да ми дају гаћице с напетим ластишем, a када сам их обукао и пошао опет до базена, ускоро сам зачуо звиждук који je претећи звучао: “Хуиии– хуиии”.
Није ми требало много времена да схватим да je то опет чувар купалишта. Рекао ми je да свако ко напусти подручје око базена аутоматски стиче статус придошлице, тако да поново морам да идем под туш. После поновног туширања, хтео сам малко да се одморим на једној од лежаљци које су биле распоређене око базена, али je опет одјекнуо звиждук. Тада сам сазнао да je забрањено лежати на лежаљци у мокрим гаћама.
Помало потиштен, одшуњао сам се до бифеа и купио сендвич којим сам се желео, поново у сувом стању, окрепити на лежаљци. Али ни од тога није било ништа. Поново се разлегао “хуииихуиии” и обавестио ме да се било каква храна сме конзумирати само у бифеу. Један роб чувара купалишта отерао ме je са лежаљке и попрскао дезинфекцијским средством место које сам злоупотребио.
У то време су се јавили код мене први знаци маније гоњења. Одбауљао сам до краће стране базена и нашао једно место између ивице базена и воде, где сам се сакрио иза дебелог бетонског стуба тако да сам још видео плаветно швајцарско небо, a мене нико жив. Ту сам се осећао донекле сигуран, па сам и заспао.
Нимало се нисам изненадио када ме je пробудио оштар звиждук “хуиии-хуиии”. Једино сам се изненадио што ми je звиждук одјекнуо поред самог уха.
Преда мном je стајао он и нежно ме продрмао.
– Не смете, господине, овде да спавате. Излажете се опасности да добијете сунчаницу. Скочите радије у воду!
Моју намеру да одмах извршим ту заповест спречио je опет “хуиии-хуиии” иза мојих леђа.
– Прво у тоалет!
– Али није ми...
– Свеједно, морате!
Отишао сам, задржао се у вецеу три минута и хтео да се бацим у воду не бих ли избегао још један “хуиии-хуиии”, али сам закаснио. Чувар купалишта ме je позвао к себи и прегледао ме са свих страна како би установио да нисам, можда, у међувремену оболео од неке заразне болести.
Иако није ништа открио, поново ме je послао под туш. Док су низ мене текли благи млазови воде, пробудила се у мени сумња да сам доспео у пакао a да то нисам приметио зато што je све хигијенски прерушено.
Полако да не бих изазвао никакву интервенцију, пришао сам базену и спремао се да скочим на главу кадли се разлегну онај проклети “хуиии-хуиии”.
– Скаче се само са скакаоница. Све друго je забрањено.
Напокон изгубих стрпљење.
– До ђавола! – заурлах. – Шта je уопште дозвољено овде?
“Хуиии-хуиии” – одговори ми чувар купалишта.
– Само без галаме и вике око базена!
Покуњено сам оборио главу, отишао на другу страну, ненападно ушао у воду и заронио, надајући се да ме чувар неће видети.
Али ми je узорна чистоћа помрсила рачуне. Тек што сам изронио, проломио се опет онај звиждук.
– Не смете да пливате отворених очију. Вода je хлорисана.
Пливао сам затворених очију.
“Хуиии-хуиии” – немојте да прскате!
– Не могу ja да пливам a да не прскам.
– Онда радије немојте да пливате.
Престао caм да пливам и удавио се.

Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Kishon za turiste i avanturiste Empty Re: Kishon za turiste i avanturiste

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 12:19 pm

Kishon za turiste i avanturiste Hik_bibitur




ФРАНЦУСКА

SAVOIR VIVRE

Непосредно пошто воз пређе француску границу путник се осећа попут астронаута који je напустио Земљино гравитационо поље; скоро да више и не постоји. Физички, свакако, још постоји: дише, једе, чак се и креће – али то као да нико не примећује. Нико га не шљиви, он je ваздух, он je само обичан туриста. У јеку туристичке сезоне само се у Париз сјати и до милион страних туриста. Није стога ни чудо што су Французи навикли на то шаролико, вишејезично мноштво, па и не трзају на туристе. Осим тога, туристу очекује разочарање када види да га je школски учитељ француског језика поштено преварио када га je учио француски, којим се, у најбољем случају, може споразумети са Италијаном – али нипошто са Французом.
ЧИШЋЕЊЕ НАОЧАРА

Повезао сам се аутобусом на Монмартр, искрцао се и блажено препустио шароликој струји уметничког света. Другим речима, ceo сам у кафану, наручио вермут и посматрао општи метеж око себе. И то какав метеж! За суседним столом управо je нека мала блајхана плавуша јецала на рамену неког брадатог цвикераша a нешто подаље секс-бомба у поодмаклим годинама причала je незаинтересованој групи о својој пропалој младости. Поред њих неки необријан човек у долчевити држао je искључен транзистор на уху и дивље гледао око себе. Овде су шесторица дугокосих младића расправљала о некој сопственој замисли крсташа између неодадаизма и Кафке, тамо су се две непомичне, нафракане женске сподобе у немом загрљају припремале на наредне ударце судбине. Нека полугола, прекрасна продавачица села je поред афричког морнара, извукла књигу и почела да чита. У једном ћошку сетни студент je покушавао гутањем виљушке да изврши самоубиство, али je на време долетео конобар, одговоран за бројно стање прибора за јело. Две глумице нису више могле да издрже врућину и почеле су да се свлаче, па je конобар одмах позвао полицајца како би и овај могао да ужива у призору. Неки je вајар, који сигурно пати од елефантијазе, успео помоћу минијатурне флауте да произведе електричну музику; једна позната песникиња водила je женку булдога од стола до стола и скупљала милостињу за наводни јучерашњи кујин окот; седокоси хармоникаш сентименталним мелодијама пратио je загрљаје љубавног пapa; цигарете и шибице летеле су ваздухом; жамор и смех пробијали су се кроз слојеве дима и алкохола. Усред те оргије узајамне припадности и животне радости, само je један човек усамљен седео за столом. To сам био ja.
Још никада у животу нисам се осећао тако усамљен, тако заборављен, напуштен и изгубљен. Да по врућини (која je тог дана владала) нисам обично носио спортску кошуљу преко панталона – никада не бих успоставио додир са својом околином.
Одмах да кажем, није то био нимало забаван сусрет. Одједном сам, наиме, јасно осетио како се леви доњи крај моје кошуље – која je, како рекох, висила преко панталона – одмиче од мене. Опрезно се окренух и стварно: мој комшија са другог стола лево дочепао се моје кошуље и њоме брисао наочаре, велика дебела стакла у црном рожнатом оквиру. Tor господина никада у животу нисам видео. A сада ту седи и мојом кошуљом чисти наочаре!
Један минут отприлике владао je мук, испрекидан само шумом трљања у ритму. Тада сам скочио.
– Господине! – рекох. – Шта вам пада на памет?
– Па зар не видите? – гласно je одговорио. – И зашто буљите тако блесаво?
– Можда бисте своје наочаре могли да обришете и сопственом кошуљом?
– Moja сопствена кошуља je у мојим сопственим панталонама. To видите и сами...
Он подиже наочаре према светлу како би установио да ли су довољно очишћене. Очигледно нису биле. Када сам приметио да намерава да настави чишћење, хтео сам да му ускратим своју кошуљу, али лепо сам се провео!
– Шта je? – повикао je. – Дозволите ми да очистим наочаре!
– Али не мојом кошуљом!
– Зашто да не?
– Ha пример, зато што вас не познајем.
– Боско. – Сусед лагано климну главом и представи се.
Сада, када смо се лично упознали, било je већ много теже ускратити му кошуљу.
– Да, али... – промуцао сам. – To ми je сасвим нова чиста кошуља...
Морам да признам да нисам употребио богзна какав убедљив аргумент али ми ништа боље није пало на памет. To што су са суседних столова у мене били упрти непријатељски погледи, није ми нимало олакшавало положај. Боско, који je одмах схватио да je тактички у предности, руком je држао ивицу моје кошуље, спреман на акцију.
– Да кошуља није чиста, не бих ни брисао њоме наочаре. To су врло скупа и осетљива стакла. Да знате!
– Онда je барем немојте вући – опоменух га слабашним гласом док je он настављао да чисги.
– Ко вуче? – запита Боско љутито и извади из џепа своје кошуље друге наочаре, с тамнозеленим стаклима.
– Не! – одлучно рекох. – Ни случајно наочаре за сунчање...
– Досађујете ми – одврати Боско. – Смирите се напокон!
Сад ми je већ цела ствар ипак постала преглупа. Ha крају крајева, ja сам туриста, странац, подижем им туристички промет, заправо сам чак и гост у њиховој земљи. Боска једва да познајем, a свакако га не познајем довољно да бих могао да му дозволим да о моју кошуљу очисти сву своју залиху наочара. Али јавно мњење je, наравно, на његовој страни, и то недвосмислено показују лица оних што седе наоколо.
“Ти бедни аутсајдеру“, говоре њихови погледи. “Ти уљезу! Ти егоисто! Ти надути, несоцијални уображенко! Мислиш да je твоја кошуља нешто највредније на свету? Буди срећан што je једном послужила нечему корисном. Уопште немаш осећаја за колективну одговорност, за солидарност. Не заслужујеш да ту седиш, ти долутала дроњава ништаријо!“
Кад ми je прекипело, скупио сам сву снагу и изустио:
– Доста! Не дам више!
– A зашто?
– Ha то нисам дужан да вам одговорим. Или бих можда требало свима да дозволим да бришу наочаре о моју кошуљу?
– Свима? Зашто свима? – добацивали су ми са свих страна гневне повике. – Ко je осим Боска чистио наочаре? Коме другом треба ваша глупа кошуља? Зашто говорите о свима, кад je само Боско...
Остало више нисам чуо. Био сам већ на вратима. Ту сам застао, окренуо се и изазовно полако угурао кошуљу у панталоне.
ПРОСЕЧНИ ФРАНЦУЗ

Просечни Француз не воли странца јер се осећа преварено од целог света (па и сунца и месеца). Он воли Француску и сијамске мачке, диви се Наполеону и Де Голу, али зато мрзи владу, рат, туризам, кишу, Французе и самог себе. По мом мишљењу, разлог том нерасположењу je у томе што су степенице у метроу превисоке, али можда и у томе што je те године кад сам ja био у Француској на трци Tour de France победио Белгијанац. Чак су скинули и имена с врата станова да их нико жив не би нашао.
Још ниједан странац није ушао у стан просечног Француза, осим да му евентуално опере прозоре.
ГАСТРОНОМИЈА

Један прави француски ресторан може се недвосмислено препознати по томе што има или превише или премало конобара.
БАКИНА ТАЧКА

Већина туриста има сасвим погрешну представу о блештавој метрополи на Сени. Они поистовећују Париз с љубављу и пороком, с уским споредним улицама разгранатим попут паукове мреже, где у загушљивим, полумрачним ноћним локалима шампањац тече у потоцима и где уз музику разголићене плесачице целу ноћ нуде еротику.
Међутим, постоји и други Париз!
Taj други Париз није можда толико загушљив и толико скучен, али онај ко се потруди да га открије, биће богато награђен. У том другом Паризу – оном правом, вечном – улични продавци не продају шапћући “уметничке актове”, ту нема вабитеља који маме наивног странца у полумрачне ноћне локале, нема облака дима и шампањских пapa, па ни јефтиног стриптиза. Не! Ни говора! Ту, у том другом Паризу, величанствени су храмови уметности с отмено уређеним гледалиштима, у којима туриста седи у удобним лепим фотељама, где обнажене плесачице уз пратњу луде џез музике по целу ноћ изводе еротске плесове.
To je онај други Париз о коме желим да говорим.
Догодило се чудо: добили смо две карте за већ годинама унапред распродату мамутску музичку ревију, о којој се у целом свету увелико причало. Неки туриста из Латинске Америке морао je у последњем тренутку да врати карте које je купио још крајем прошле године, и да отпутује кући јер je превидео да датум представе пада управо у време месечних штрајкова у његовој земљи. Тако се догодило да смо моја жена и ja седели у првом реду дословце пред ногама одабраних лепотица, са најбољим могућим погледом на детаље кореографије и богату декорацију (костима није било). Девојке су представљале живе слике историјских личности из опште историје човечанства, па тако и из историје нашег народа, на пример Јудиту и Холоферна, Јосифа и његову браћу, Путифарку и Саломин плес с веловима. To нам je ласкало и испуњавало нас самопоуздањем. Нису нам сметали чак ни повици иза нас, попут оног: “Седите!”. Нисмо ни слутили да je историја Израела тако блистава.
Тада се спустила бака...
Долебдела je с натплафона славног Мјузик хола у златном кавезу, посебно саграђеном за ту сврху, a цели ансамбл je – сликовито окупљен, неки на коленима, неки на врховима прстију – пружао према њој руке и уз свечани крешендо понављао рефрен: “Ево je стиже, најлепша на свету”! Ha себи je имала црне мрежасте чарапе, крзно пантера тесноприпијено уз тело, на глави круну плаве косе, дуге вештачке трепавице, блештаве зубе. Изрез на њеним грудима одавао je сав чар њених 70 година. (Најбоља супруга на свету кладила се, премда додуше шапћући, да joj je чак 71).
Да се разумемо, појам “бака” за мене je светиња. По мом мишљењу, бака има изванредно важан задатак у кругу породице, као бака-сервис за децу, или по томе што памти старе, вредне куварске рецепте који би без ње нестали. Укратко, баке могу да рачунају на моју љубав и поштовање. Можда je и то разлог зашто тако осетљиво реагујем када одједном на позорницу долебди бака, и под блештавим светлима рефлектора излаже се збланутој гомили. Уз то, ова изузетна бака није била тек нека тачка у програму, већ звезда ревије, божанска примадона, неупоредиво свестрана уметница, национална светиња. И заиста, с гласом je још прилично ишло, али je бакица пошто-пото хтела да покаже и своје плесачке способности. Више никога није пуштала испред себе, дивље je скакутала наоколо, стајала на глави, превртала се преко главе, причала двосмислене вицеве и уопште, понашала се онако како баке не би смеле да се понашају.
Вероватно je, помислио сам, директорова супруга или има изврсне везе у синдикату забављача?
Убрзо сам схватио да она тај свој повлашћени положај има захваљујући нечему сасвим другом, наиме – својој вештини у “контакту са публиком”. У томе joj нико није био раван. To беше њено подручје – начин како узима микрофон у руку... како силази међу гледаоце... пролази између редова... зауставља се код неког страног туристе и размењује са њим неколико речи на његовом матерњем језику.,.. како се у пролазу с неким нашали или нешто летимице понуди... како човека који мирно седи љуби у чело... све то беше изузетно.
Te кобне вечери покупила je тројицу мушкараца који су требали да joj послуже на сцени, и то дугајлију Американца, ониског Шпанца и подебљег Италијана. Након што je савладала њихов отпор и довукла их на позорницу, где су их девојке дочекале смешкајући се, подбочила се ставивши руке на крзно од пантера, прешла погледом по сали и објавила:
– Треба ми још један!
Није да се хвалим, али могу рећи да сам се више пута нашао у животној опасности. Побегао сам из неколико логора, борио се у рату и једном чак учествовао на мировном конгресу Лиге за разумевање међу народима. Али још ме никада није обузела таква паника као у тренутку када се бака упутила према мом седишту у првом реду. Било je страшно. Црвенео сам и бледео. Згрчио сам се и очајнички тражио заклон. Пред очима ми севнуше најболнија сећања из мог тужног детињства.
– Дивно! – просикта крај мене змија којом сам се оженио. – Долази по тебе!
Следећег тренутка бакица je већ стајала преда мном! Завапио сам према небу, али она се већ надвила нада мном и из црвеног прореза на њеној грозној маски допре питање:
– Одакле си, мали мој?
Завукао сам се под седиште и занемео. Ha крају крајева, где пише да ja морам да разумем питања на француском?
– Он je из Израела – одговори уместо мене гласно и јасно змија крај мене, док су погледи хиљадуоке немани од публике били са свих страна упрти у мене.
Бакица зањише куковима.
– Израел! – понови с уживањем. – О-ла-ла! Салом.
Обавила ме je својим крацима.
У том тренутку сам схватио зашто ми данас проживљавамо верски препород. Човек je усамљен. Усамљен je и окружен непријатељима, препуштен самом себи. Потребно му je неко више биће у које може да верује, у којем ће наћи заштиту пред недаћама судбине. Али ja сам им сад био препуштен на милост и немилост.
Бакица пружи своју старачку руку ишарану плавим жилама према змији и запита:
– To вам je госпођа?
Ja сам тврдоглаво ћутао, али змија пријатно потврди главом. Затим je бакица хтела да зна да ли je госпођа љубоморна.
– Окани се глупости и пођи кући – шапнуо сам на хебрејском бакици у ухо. – Чекају те напуштена унучад. Гладни су хлеба. Пусти ме намиру и иди...
Грчевито сам покушавао да избегнем њена клешта. Тиме сам једино долио воду на њен клопотави млин. Уз громогласни пљесак целе сале притисла ме je уз седиште и свалила ми се с природним француским шармом у крило. Не бих желео потанко да описујем тај догађај. Довољно je рећи да ми je бакица, упркос мом снажном отпору, притисла главу на свој деколте и запитала храпавим гласом:
– Видиш ли добро, мали мој?
– Видим грозоту! – процедио сам на једвите јаде, борећи се против напада кашља који су изазивали облаци њеног пудера. – Скините ми се с колена или ћу да зовем у помоћ...
– Ах, cheri!{3} – устаде бака док су joj пуцкетале кости, пољуби ме у нос и хтеде да ме одвуче на позорницу. При том се показала прилично мишићава. Установио сам то по томе што ми je стисак којим сам се чврсто држао за наслон столице, све више попуштао. – Моn chonx{4} – церекала се, a оркестар je на њен знак засвирао живахни канкан, на шта ми најбоља супруга на свету иза леђа лицемерно дошапну:
– Све ћеш покварити! Не мисли она ништа лоше! Сви учествују у игри. Само ти нећеш!
У међувремену je бакица зналачким покретима ослободила моје прсте од наслона, један по један. Гледаоци су клицали. Али ja се још нисам предавао. Открио сам под седиштем гвоздену пречку и чврсто се закачио ногама.
– Губи се, стара вештице! – дахтао сам. – Мрзим те.
– Моn amour{5} – жуборила je бакица, усправила ме брзим, спретним покретом и одвукла на позорницу. Даље се присећам догађаја само кроз маглу. Према речима супруге, стајао сам поред осталих бакиних жртава, сасвим ошамућен, разјапљених уста и клатио рукама. Дозволио сам да ми једна герла стави на главу папирну капу на којој су се њихале црвене перушке, и док je бакица тапшала у ритму, плесао ча-ча-ча.
Када сам се вратио на своје место, најбоља супруга на свету дочекала ме je непријатељски:
– Стидим те се – рече. – Како можеш да правиш од себе такву будалу?
После неколико дана полако сам почео да устајем из кревета и помало шетао. Случајно сам срео познаника из Израела, стручњака за народне плесове. У разговору му споменух и бакицу.
– Ma познајем ja њу – засмејао се. – Већ годинама изводи увек исти трик. Из гледалишта извуче на позорницу неколико туриста и пусти их да плешу. Публика, наравно, нема појма да су то њени плаћени сарадници.
– Ко? – запитах. – Ко je плаћен?
– Ти наводни туристи. Они су за то посебно ангажовани. Ретко се догађа да се неки прави посетилац стварно навуче на такву будалаштину. Зашто питаш? Немој само да ми кажеш да je тебе обрлатила.
– Мене? – насмејах се самоуверено и глатко одбацих ту претпоставку. – Да ли си ти полудео?


Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Kishon za turiste i avanturiste Empty Re: Kishon za turiste i avanturiste

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 12:20 pm


Kishon za turiste i avanturiste Hellp




ШПАНИЈА

KO РИДА HA КОРИДИ

Корида je у Шпанији национални специјалитет као што су, рецимо, у Тексасу одресци. Могло би се чак у свему томе наћи и велике сличности, само што Шпанци у свом одреску уживају док je још на папцима. Разбеснели бик постао je код њих свакодневни потрошни артикл, па чак и незаслужени државни грб. Није стога ни чудо што смо, чим смо слетели у Барселону, узбуђено упитали првог цариника:
– Има ли данас кориде?
– Си – одговори човек – и то je последња ове године. Имате среће!
Тако смо сазнали да je доласком првих јесењих киша шпанском бику дозвољено да мало предахне, a ми смо стигли тренутак пре него што су се врата арене затворила пред зимски сан.
– И не знате какву срећу имате, сењор – рекоше ми зажарених очију каталонски синови.
– У граду je Мигел!
Мигел! Име je побуђивало велике наде.
Moj стари познаник, угледни адвокат у Барселони, побринуо се да добијемо врло добра места, непосредно испред окићене ложе почасног председника који ће марамицом, посебно предвиђеном за ту сврху, махнути Мигелу када да докрајчи бика.
Најмање 60.000 љубитеља меса и игара испунило je огромну арену. Половину њих чинили су амерички туристи, a међу њима беше и један преплашени Јевреј. Атмосфера крајње напета. Свима je било јасно да je судар између бика и Мигела неизбежан.
Чедне сињорите вране косе махале су лепезама, a у њиховим очима огледала се крвожедност. Ja сам, већ прилично узнемирен, покушавао да мирно жваћем жваку.
– Ево га! – повика адвокат. – Долази Мигел!
У арену најпре ујахаше лако наоружани коњаници, за њима матадорови помоћници, a онда и сам Мигел. Ha себи je имао богато извезено свилено одело, али ми се учинио мало премршав. Застаде пред председничком ложом и дубоко се наклони. Ja сам му само климнуо главом. Moj адвокат je у међувремену прелиставао програм и проучавао листу бикова, у којој су били сви њихови подаци: име, тежина, брачно стање.
– О, боже! – прошапута мој пријатељ. – Ово су врло опасни бикови!
Упитао сам га да ли можда мрзи бикове. Мало поразмисливши, адвокат ми одговори како их у ствари не мрзи, али их презире јер су насилни и подмукли. Упитао сам га још шта би се догодило с биком који би, рецимо, био пацифиста и не би хтео да се бори. Сазнао сам да би такав бик сместа био лишен свих грађанских права. Најпре би увели неку привлачну краву која би га одмамила из арене. Затим би такав мирољубиви бедник месецима чекао, нестрпљиво ударајући папком о тло како би му се опет пружила прилика да га истранжирају.
Срећом, наш бик био je тврђе врсте. Стуштио се у арену и навалио на црвене мараме којима су марљиво махали пикадори – или како се ти људи већ зову. Ови пак нису изгубили присебност већ су се разбежали у самртном страху и поскакали преко ограде.
Ареном се проломи бура негодовања. Мушкарци поскакаше на ноге бесно машући шакама према крвожедној звери, док су жене бацале пољупце неправедно прогоњеним пикадорима.
– Kor ђавола си тако навалио? – викао je мој адвокат на бика. – Шта ти умишљаш, ко си ти, курвин сине?
Бик на трен застаде и загледа се у нас.
– Шта буљиш, глупане? – урлао je адвокат.
– Хајде, нападај, до ђавола!
Бик спусти главу и усмери се роговима на неког ливрејисаног слугу.
– Зауставите га – викао je адвокат. – Овај бик je убица!
И заиста, није баш било лепо гледати бика овако непријатељски расположеног према људској раси, и то само зато што му са свих страна у место забадају копља, куке и заставице. Ево, сад je замало окрзнуо роговима младог спортисту који му није ништа нажао урадио, осим што му je пред носом махао црвеном крпом.
Публика je киптела од мржње; атмосфера линча све je више расла. У арену су убачена појачања наоружана копљима, штитовима и аутоматима. Над ареном су почели да круже први хеликоптери, за сваки случај опремљени ракетом ваздух-земља.
Бик се зауставио и, тешко дишући, наслонио на зид.
– Кукавицо! – довикивао му je мој адвокат. – Зар су те учили да се тако бориш?
Бик подигну према њему поглед, као да пита: “Зар ja желим да се борим?”
– Да, ти – одговори му адвокат и, обраћајући се живодерима, викну: – Убијте га, момци, сместа га убијте, јер ћу, тако ми Девице Севиљске, сам скочити и докрајчити га.
Већ je био спреман да скочи, али je у последњем тренутку, присетивши се свог друштвеног положаја, одустао.
Зачуше се фанфаре и у арену уђе витез у оклопу. Жене су опет слале пољупце.
– Je ли то Мигел? – упитао сам.
– Није. Бик још није довољно изморен – објаснише ми околни гледаоци и наставише да проклињу. – Хајде, копиле проклето! Краво једна обична! Да те видимо колико вредиш!
И многи други прихватише задиркивање довикујући:
– Краво!
Бик изненада навали на једног коња, овај збаци јахача из седла и паде преко њега.
– Полиција! – заори светина. – To није бик! To je јавна погибија!
Moj адвокат скочи на ноге.
– Нападаш недужне коње, je ли? Платићеш то скупо, бедниче!
Бик очигледно није подносио адвокате. Већ се једва држао на ногама, a примећивало се да силно пати од маније гоњења. Одлучио сам ствари да посматрам из његовог угла и установио да je његов положај, овде, на туђем терену, пред непријатељском и бројчано кудикамо јачом публиком, заиста обесхрабрујући. Међутим, није било времена за филозофска разматрања. Жене су одједном пале у екстазу, оркестар је затрештао, а у арену je ушао Мигел с великим мачем у руци и златом опточеним плаштом преко рамена. Целокупном својом појавом одавао je снагу, срчаности мирноћу. Најпре je помоћу црвене мараме извео неколико класичних балетних егзибиција, што je у публици изазвало бројне уздахе задовољства. Понајвише се трудио да отмено избегне бикове насртаје, a при том би сваки пут подвриснуо “оле”. Уз то je и задиркивао бика:
– Дођи, дођи, бичићу! Дођи чикици Мигелу и покажи шта знаш! Oпa, бато! Само ме пробај такнути, сасећи ћу те на комадиће, оле!
Жене су га обасипале цвећем. Мигел je дигао мач и припремио се за достојанствено ритуално крвопролиће.
– Мач мора једним јединим замахом да пробије плућа, срце, бубреге и црева – објасни ми адвокат.
– За то je потребно велико знање.
Мигел се попут балетана пропе на прсте и уздрхталом бику забоде мач у леђа. Међутим, чинило се да није погодио све задате мете јер бик не само да није клонуо него као да се донекле и опоравио.
Светина je урлала у помамној мржњи.
– Хеј, шта je? – довикивала je бику. – Сместа да си пао мртав! Падни већ једном!
Moj адвокат смотао je програм и бацио му га равно на рог.
– Забушанту! – драо се. – Понашај се као човек, мајмуне један!
Бику je прекипело. Докаскао је до председникове ложе и повикао:
– Сењор, скините ми тог комарца с врата или више нећу да се играм с вама!
Председник je само одмахнуо руком:
– С биковима не разговарам. Убијте га!
Мигел се још једном усправи у целокупној својој величини и замахну мачем, на шта се његови помоћници бацише на бика, употребивши сузавац и двадесетак отровних стрелица.
Признајем, није лако докрајчити крвожедну звер која се и после свега још држи на све четири.
– To je крај – кликтао je пророчки адвокат. – Сад ће да добије оно што je заслужио.
Успе ли тореру да вешто убије бика, председник му, у знак признања, дарује ухо животиње. Убије ли га пак изванредном вештином која превазилази сва прописана правила, има право и на биков реп. Шпански торери су, иначе, милионери с највећим бројем обожаватеља. Мушкарци су пресрећни када им могу додирнути руб капута a жене им пишу љубавна писма која онда они сричу у вечерњој школи. Ти храбри Мигели доимају се попут правих акробата када онако усправни и горди пробадају разбеснело чудовиште које je већ на ивици снаге.
– Пази, сад ћеш да видиш нешто што још никада ниси – поново je прорицао адвокат. – Мигел ће се спустити на колена и извести такозвану веронику, то јест у последњем тренутку ће се изванредно вешто и промишљено измакнути и са стране забости мач равно у срце бесној звери.
Веселу корачницу коју je свирао оркестар прекинуо je рески звук бубња. Мигел клекну a бик крену у напад, тачно онако како je било планирано. У последњем тренутку Мигел одскочи у страну. To исто учини и бик. Мигел заједри ваздухом и забоде нос у врући песак.
Гледаоци изгубише стрпљење.
– Доста! – викали су бику. – Каква грубост! Убицо!
Чули су се и повици:
– Доктора! Доктора!
Бик поче врло обзирно да котрља Мигела испред себе, затим га наби на рогове и баци високо у ваздух.
Сада сам и ja скочио на ноге.
– Оле! – повикао сам одушевљено из свег гласа.
Адвокат ме убитачно ошину погледом, али мене више ништа није могло да задржи.
– Браво! – урлао сам. – Покажи му! Не штеди кукавицу! – Оле, и још једном оле!
Бацао сам храбром бику пољупце, затим кравату, кошуљу и напокон ципелу, a када je легендарни Мигел и трећи пут прелетео арену, растргао сам програм на комадиће и у заносу га бацио у ваздух.
Према тврдњама неких очевидаца, чак сам у фалсету запевао корачницу из опере Кармен, но моје певање je заглушила бука оклопних возила која су довела ново појачање. Свежи, одморени тореадори с исуканим мачевима заузели су положаје у арени. Више нисам могао да издржим – оставио сам свог адвоката који je био сав утучен, и побегао. Док сам пролазио испод сводова арене, чуо сам победнички урлик руље и схватио да су бика, на крају крајева, успели да дотуку усредсређеном баражном ватром из минобацача. Тореадор je вероватно добио добар комад репа, a бика су три уморна кљусета одвукла из арене. Међутим, видео сам и како великог Мигела трпају у амбулантна кола, па ми je мало лакнуло. Још више ми je годило сазнање да мој син Амир никада неће постати тореадор – јер je црвенокос.
РЕЗЕРВИСАЊЕ СОБЕ

Из своје хотелске собе у Барселони позвао сам рецепционара, и ево како je текао наш разговор – и то на енглеском језику који je рецепционар само натуцао.
– Ja сутра ујутро летим у Мадрид – започео сам. – Молим вас да ми тамо резервишете собу са купатилом.
– Чекајте, ja погледам, господине – одговори ми рецепционар и одложи слушалицу. Након неког времена поново ми се јави: – Жао мени господине. Немамо слободна соба. Пробајте следеће недеље.
– И спусти слушалицу.
Позвао сам га поново.
– Нисте ме добро разумели. Мени треба соба у Мадриду a не овде.
– Мени жао, господине, ви се мучити опет мене звати из Мадрид. Немамо слободна соба. Пробајте друге недеље, господине.
– Uno momentо! – узвикнух на свом најбољем шпанском. – Нисам ja у Мадриду. Ja бих само хтео да резервишем собу у Мадриду.
– Јасно, господине. Али овај хотел није у Мадрид. Ова хотел у Барселона.
– Ма знам ја то.
– Зашто?
– Зато што овде боравим.
– Ви боравите?
– Да. Овде. Код вас.
– И соба није добра?
– Добра ми je соба, али ja сутро ујутро морам у Мадрид.
– Ви би да вам ja доћи по пртљагу?
– Да, али сутра. Не сада.
– У реду, господине. Лаку ноћ, господине.
И опет спусти слушалицу, a ja га опет позовем.
– Опет ja. Онај који сутра путује у Мадрид. Ja сам вас замолио да ми резервишете собу са купатилом.
– Чекајте, ja погледам, господине. – Поновила се пауза као и прошли пут. – Ja погледао. Мени жао, господине. Све наше собе заузете. Ви пробајте друге...
– Не треба мени соба у овом хотелу. Ja имам већ овде собу. Собу број 206.
– 206? Момент, господине... Не, мени жао. Соба 206 заузета.
– Свакако да je заузета. Ja сам у њој.
– Ви би друга соба?
– Не. Ja сутра одлазим у Мадрид и молио бих вас да ми резервишете собу...
– За сутра?
– Да.
– Чекајте, ja погледам... Са купатилом?
– Да.
– Ви среће имали, господине. Ja имам собу за вас за сутра.
– Хвала богу.
– Соба 206 сутра слободна.
– Хвала.
– Молим лепо, господине. Треба још нешто, господине?
– Једну љуту.
– Ево одмах, господине.


Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Kishon za turiste i avanturiste Empty Re: Kishon za turiste i avanturiste

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 12:20 pm

Kishon za turiste i avanturiste Happy_birthday_friend



ЕНГЛЕСКА

ГЕОГРАФСКИ ПОЛОЖАЈ

Географски, Енглеска je део Европе. У ствари, она je део себе саме и ничег више.
КЛИМА

По правилу, постоје четири годишња доба: пролеће, лето, јесен и зима. To важи и за Енглеску. Једино што они сва четири годишња доба имају у истом дану. Ујутро лето, у подне зиму, увече јесен и пролеће.
ЛЕПИ МАНИРИ

У Француској je живот узбудљив, у Израелу je напоран, у Енглеској je пријатан. Сваки човек у Енглеској говори сваком човеку како je пријатно живети у Енглеској. Јер, Енглези су дисциплиновани и добро васпитани људи. Додуше, комформисти међу њима – a колико сам ja разумео, сви су они комформисти – не осећају наклоност ни према коме и ни према чему, осим према свом камину, уз чију пријатну топлину проводе многе вруће летње дане, и према свом псу с којим сатима распредају о актуелним дневним проблемима. Али све то не мења ништа на ствари – да су они народ лепих манира. Не постоји ниједан повод a да Енглез не каже: “Хвала”. Понекад, чак и онда када нема повода, на пример када га питате колико je сати, он ће вам одговорити:
– Не знам. Хвала.
У Енглеској треба према непознатима бити уљудан, то je закон који се не сме прекршити. Када неко каже: “Лепо време данас, зар не?” – онда треба одговорити: “Да, врло лепо, зар не?” – па макар вас већ у следећем тренутку изненадни вихор бацио о зид прве куће. Када се поново нађете на ногама, непознати ће: “Заиста лепо време, зар не?” – на шта треба одговорити: “Да, заиста, зар не?”
To може потрајати сатима, јер строга правила игре захтевају да се свака реченица заврши са “зар не?”, дакле питањем, a уобичајено je међу добро васпитаним људима да се на питање и одговори.
ПОСЛЕ ВАС, МОЛИМ

Како бих свом врлом читаоцу показао конкретан случај британског доброг васпитања, описаћу своју посету или, боље речено, опроштај после посете Министарству за подизање и изградњу културних односа, или нечег сличног.
Шеф уреда, неки мистер Мекферленд, љубазно ме je примио и угостио (чајем, ако се не варам). Ha крају ме je отпратио до врата високо надсвођене просторије с тамним храстовим паркетом, за коју се знало да je изграђена 1693. године.
Када смо стигли до врата, обојица застадосмо на истој удаљености од врата.
– Само изволите – рече мистер Мекферленд. – После вас, сер. – При том je извео одговарајућу кретњу руком. Пре тога сам већ два дана проборавио на британском тлу и већ напола упознао начин опхођења међу цивилизованим људима.
– Али, молим вас, мистер Мекферленде – стајао сам ja и даље. – После вас.
– Ви сте мој гост, сер. Ja сам овде код куће.
– Године живота вреде више од лепоте – нашалио сам се. – После вас.
Taj дијалог, богат разноврсним репликама, потрајао je неколико минута. – Мени се журило, али нисам хтео да повредим мистер Мекферлендова осећања. Пре свега, био je Енглез, a осим тога, био je заиста подоста старији од мене.
– Молим вас, мистер Мекферленде – рекох и благо га гурнух како бих му дао предност.
– Ни по коју цену – одговори мистер Мекферленд, дохвати ми руку и окрену je вештим џудо захватом према вратима. – Немојте ме, молим вас, доводити у неприлику!
– Ви сте старији – наваљивао сам, a слободном руком му једноставно закренуо врат и повукао га према вратима.
– После вас, мистер Мекферленде!
– Не... не... то je... моја канцеларија. – Мистер Мекферленд je стао да дахће јер je мој захват почео да му прави сметње при дисању. Скоро сам помислио да сам победио. Одједном ми он подметну ногу тако да сам се затетурао. Али хитро сам се ухватио за неки гоблен који je висио на зиду, тако да сам опет стекао равнотежу и спасио се од одсудног губитка позиције.
– Ja остајем при своме, мистер Мекферленде. После вас.
За време те наше размене уљудности, мој леви рукав распао се у крпе a мистер Мекферлендове панталоне распукле су се на више места. Неко време дахћући смо стајали један наспрам другог померајући се.
Тада се мистер Мекферленд нагло одлучи на скок главом према мом стомаку. Скочио сам у страну и он се уз тресак забио у ормар за списе.
– После вас, сер! – Устао je са пеном на устима, дохватио столицу и завитлао je кроз ваздух.
– После вас, мистер Мекферленде! – Устао сам не испуштајући га из вида, па дохватих жарач.
Канцеларијска столица прелетела ми je преко главе. Велика слика Винстона Черчила, која je урамљена и у стаклу висила на зиду, распала се на комадиће. Али ни ja се нисам показао богзна каквим стрелцем – путања мог жарача била je узрок нестанка светла.
– После вас, сер – чуо сам мистер Мекферленда како крешти у мраку. – Ja сам овде код куће.
– Али ви сте старији – одговорио сам и замахнуо столом у смеру из којег je долазио његов глас. Овога пута сам га погодио. Крикнувши из свег гласа, Мекферленд се сруши на под. Пробио сам се кроз рушевине до њега, дигао му непомично тело и откотрљао га у ходник.
Разуме се, само по себи, да сам га преко прага котрљао испред себе. Знам ja шта је пристојност.
ТРАДИЦИЈА

У Енглеској je традиција увек на првом месту. Свако паковање кекса који барем мало вреди мора на себи да има овакав натпис: “Одобрење за израду овог кекса издао je краљ Чарлс у време опсаде града Глазгова, када се Његово величанство одмарало од ратних напора уживајући у нашем укусном производу.”
Ha другој страни паковања налази се краљев портрет са задовољним изразом лица.
ЕНГЛЕСКИ ХУМОР

Ha лондонским улицама свашта може да се види. Првих дана нашег боравка моја жена и ja увек смо поново имали великих мука да не праснемо у смех кад год бисмо угледали чопор младих бркатих Енглеза обучених сасвим у црно, са црним полуцилиндром на глави, са црним кишобраном у десници и обавезним “Тајмсом” у левици. Да пукнеш од смеха!
После неколико дана навикли смо се на тај призор и стидели се свог детињастог понашања.
Затим смо једне вечери пошли у позориште. Приказивали су неку енглеску комедију. Ha позорници се појавио глумац обучен како сам rope описао, a тако je била обучена и већина гледалаца, на шта су гледаоци праснули у грохотан смех који се стално изнова проламао, тако да су билетари морали да деле пилуле за умирење. Уосталом, у енглеским позориштима може се за време представе добити све и свашта – колачи, одресци, јастуци, књиге, слике, сликовнице, ако треба и шампон за косу. Али зашто Енглезе толико забавља када на позорници угледају сопствену одећу – која им, када je сами носе, уопште није емешна – то je једна од многих тајни енглеског хумора.
Признајем да завидим Енглезима на њиховом хумору, исто као што им завидим на неупоредивој снази њиховог језика. Ипак, највише завидим енглеским хумористима. У ствари, завидим им на публици која je чудесно спремна да се насмеје. Није то само захвална публика већ je и појам за себе. Онај ко je икада доживео орканске салве смеха које изазивају просечни варијететски програми и популарне емисије BBC, тај ће то схватити. Ми у Израелу имамо ту предност што можемо из дана у дан да слушамо те емисије, укључимо ли британску војну радио-станицу на суседном острву Кипру. Почетак баханалија смеха на кратким таласима препознајем по громогласном пљеску To je знак да су оба протагониста те урнебесне забаве изашла на позорницу. Након што се пљесак стишао, први пита другог с оним широким, непоновљивим, кокнијевским нагласком:
– Шта ти je Чарли?
Салва смеха која се после тога разлеже, убрзо се причини као сметено кашљуцање у поређењу с орканском реакцијом коју изазва одговор оног другог:
– Данаске ми страшно зуји у глави, баш зуји.
– A шта то, Чарли? – запита први. – Шта то зуји у твојој глави, шта зуји?
Ha том месту грч смеха добија размере необуздане масовне хистерије. Радио-апарат прети да ће се распасти на комадиће. Ту и тамо зациче последњи урлици жена које падају у несвест. У позадини се чују сирене кола за спасавање.
To још увек није врхунац. Он долази тек након следећег одговора који гласи:
– Шта зуји? Окле би ja знао?
Ту настаје неописив џумбус. Урнебесан, махнит смех, који се никаквим мегафонским мерилима не може израчунати, прелази у ритмичан пљесак пропраћен продорним звиждуцима одобравања као контрапунктом. Први глумац мора неколико минута да чека како би се барем напола чула следећа претпоставка:
– Ваљда ноћаске ниси добро спав’о, Чарли?
– A како би’ спав’о када ми тако зуји у глави, a?
Публика након тога скроз помахнита. И последњи стубови пословичне британске уздржаности руше се уз тресак. Реч “потрес” тек je недовољан наговештај како би се означило оно што се затим догађа. Само максималним ангажовањем свих расположивих билетара, органа безбедности и помоћних трупа, може се спречити потпуни хаос.
Пре него што последња читава цев радио-пријемника прегори, спикер промуклим гласом објављује два смртна случаја.
За то време слушалац у иностранству седи пред остацима радио-апарата који се још пуши, и узалуд се у чуду пита шта се заправо догодило, шта je био узрок таквих оргијастичних пролома смеха.
Сада смо то знали. Ако нам од наше посете Енглеској не остане ништа друго него само ово сазнање – исплатило се. Сад знамо – оба протагониста вероватно су носила полуцилиндре.


Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Kishon za turiste i avanturiste Empty Re: Kishon za turiste i avanturiste

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 12:20 pm


Kishon za turiste i avanturiste Happy_birthday




ПОВРАТАК КУЋИ



Не знам због чега, али повратак кући je увек незанимљив. Срдачно смо се опростили од рођака, Кипу слободе стиснули слободну леву руку, резервисали два добра места у авиону, тик уз пилота, платили вишак тежине за наших десет похабаних кофера, прелетели Атлантик и спустили се у Ђенову.
Цео дан смо провели у том великом лучком граду. Све je текло по плану, и увече смо лежали у креветима хотела удаљеног тек неколико стотина корака од нашег брода, кадли се најбоља супруга на свету усред ноћи усправи у кревету и пребледевши рече:
– Забога, заборавили смо да купимо поклоне!
– Хајде, молим те – промрмљах у полусну. – Kao да je то нешто страшно! Не узбуђуј се.
Она се, међутим, већ усходала по соби и кршећи руке јадиковала:
– Не лупај глупости, човече! Након овако дугог путовања сваки рођак и сваки познаник очекује да им донесеш неку вредну ситницу.
– Чудно – одговорих – сви моји рођаци и познаници путују широм света али се не сећам да ми je ико од њих ишта донео.
– To није истина! Зар ти тета Илка није из Данске донела онај лепи зелени пуловер којим стално переш ауто! Осим тога, ако други не знају шта je пристојност, то не значи да и ми морамо да будемо као они.
– A, молим те, зашто не бисмо били као они? Зашто?
Најбоља супруга на свету седе на ивицу кревета и састави прву огледну листу оних којима треба купити поклон.
Феликс Селиг, тета Илка, сова Липшиц, министар финансија, Ребека, млекар, Јожика, Баеба Ротшилд, бивши продавац лимуна Спротиек, Кити Голдфингер, Шрагеле, браћа Гросман, Шултхајс, мој пријатељ Курт, Подманицки, Мундек, МариаЛуиса, професор Шлезвик-Холштајн, Циглерови, Палтиел бен Саиш. Сва срећа да je Шулцбаум био баш у Њујорку.
– Али како да то обавимо у једном дану? – свеједно je јадиковала моја жена. – Како све то да обавимо у једном дану?
Почео сам да проверавам листу. Најпре сам без оклевања прецртао Кити Голдфингер, женину најбољу школску другарицу, коју није видела од матуре. Затим су дошли на ред Циглерови, који живе у неком забаченом кибуцу и по свој прилици немају појма о нашем путовању. Жена се борила као лавица за свако име на списку, преклињући ме да свакоме купимо поклон јер ћемо иначе навући на себе толико непријатеља да ћемо морати да се иселимо из земље. Једини за којег je пристала да га отпишемо био je Палтиел бен Саиш, и признала je да нема појма ко je то и како je доспео на списак.
Требало je још одлучити шта купити големом, похлепном мноштву.
– Морамо свакоме да купимо неки посебан поклон – одлучи састављачица списка. – Нешто за шта смо уверени да то он нема, a затим се мора видети да je из иностранства и мора да изгледа скупље него што јесте.
– У праву си – рекох. – Или оригинално или ништа.
– Добро, шта онда да купимо?
Узели смо списак и почели да разматрамо сваког посебно. Знали смо, на пример, да je Феликс Селиг једноставно луд за спортом и да не пропушта ниједну фудбалску утакмицу. У обзир, дакле, долазе: тениски рекет (12.000 лира), кајак (104.000 лира); тегови (21.000 – 62.000 лира), пуловер (520 лира).
Дуго смо размишљали шта би од свега тога најбоље одговарало његовом карактеру.
– Ja сам за пуловер – одлучих напослетку. – To je практична ствар која je човеку увек потребна. Кад се озноји од навијања за свој тим биће добро буде ли уза се имао пуловер...
Не желим да будем ситничар кад je у питању живот мог пријатеља.
– Добро... за почетак je доста... остало ћемо сутра... кад кренемо у куповину...
Ове последње речи моја жена изговорила je већ у полусну, a и ja сам слушао тек на пола уха.
Већ рано изјутра кренули смо у куповину.
Ушли смо у прву робну кућу и за 490 лира купили комшији прекрасан жути спортски пуловер од чистог памука, оригинални италијански Santi Frutti. Цену смо, свакако скинули, као што се и очекује.
– С њим смо, дакле, готови – рече жена и на списку прецрта Селига. – A шта ћемо с тетом Илком кад смо већ толико потрошили на њега?
Taj проблем као посебан одложили смо за касније. Нашој кућној помоћници Ребеки, која воли жарке боје, купили смо згодан шарени пуловер за 450 лира. Затим je дошао ред на Липшица. Чиме бисмо у туробни живот ове усамљене сове могли да унесемо мало светла и топлине? Да му купимо швајцарски сат? Радио? Фотоапарат? Дуго смо размишљали и одмеравали шта би му од свега Tora најбоље одговарало. Сасвим неочекивано, само од себе, искрсло je једно једино решење:
– Можда он све то већ има, али још један пуловер није никада наодмет.
Купили смо му пуловер црне боје, с дугим рукавима за 580 лира (колико ће нам још преостати за тета Илку). Успут смо нашли згодан пуловер без рукава за Мундека који обожава свог пса, па ће се сигурно томе радовати. Јожика, страствени филателист, задао нам je много мука, али се пред излогом једне продавнице проблем решио сам од себе. Плава боја пуловера стајаће му савршено.
Мало-помало, и прешли смо цео списак. Случај je хтео да бисмо увек изнова открили како свакоме од њих најбоље одговара пуловер. Једино смо код браће Гросман били на тренутак у недоумици, али смо на крају одлучили да им, с обзиром на то да су отприлике једнако грађени, купимо само један, који они после могу да носе наизменично. Срећом нисмо имали проблема с новцем јер смо од Градског фонда за дародавце позајмили 50 долара, те смо могли да купимо и два нова кофера како бисмо имали где да спакујемо поклоне.
Када смо све то обавили, лакнуло нам je. Добро расположени, кренусмо с товаром пут брода.
Одједном, истовремено с бродском сиреном, моја жена панично крикну и ухвати се за главу.
– Страшно! Заборавили смо на тета Илку!
Док je бродска сирена и даље завијала, отрчали смо што смо брже могли у најближу робну кућу и, на наш ужас – нашли празне полице. Сви пуловери били су распродати.
– Данас, знате, два брода плове у Израел – објашњавала нам je продавачица – али могу да вам понудим врло леп мали сеизмограф. Многи туристи то купују.
Сеизмограф за тета Илку? Шта би она с њим? Бродска сирена огласила се по други пут. Завежи већ једном!
– Не долази у обзир – процеди моја жена кроз зубе. – Још ће да помисли да joj се ругамо што хрче.
Ha брод смо стигли у последњи трен и осталим поклонима додали и ружичасти пуловер који смо скинули са продавачице.
Остатак приче сасвим je недраматичан. Ha броду смо из пуке досаде испробали све пуловере и установили да нам савршено стоје. Неколико дана нисмо о томе прозборили ни реч. Тек два сата пре него што ће брод да пристане у Хаифу, моја жена примети:
– У ствари, када боље размислим, не видим зашто бисмо свакоме од тих готована које познајемо морали нешто да поклонимо. Где то пише?
– Потпуно си у праву, драга – сложих се с њом – али у том случају не смемо никоме ништа да дамо јер ће нам многи грдно замерити...
И тако je испало да нико није добио ништа. Heкa нас само оговарају ако им се свиђа! Баш нас брига! Оних двадесет пуловера, хвала богу, добро ће и нама доћи. Искрено речено, већ je било крајње време да обновимо гардеробу.
ПОСЕБНО УПОЗОРЕЊЕ

“Никад не заборави да ти ниси човек него туриста. Не дај се насамарити од привидних противдоказа. Пристојност домородаца зависи од твог новчаника, a не о теби. Ти за њих ниси ништа друго до извор брзе, лаке зараде. Тебе лично не подносе, поготово ако боље говориш њихов језик него они сами. Због тога постају неповерљиви и прибојавају се да ћеш их раскринкати...”
ШТА БЕЗУСЛОВНО ТРЕБА ПОНЕТИ СА СОБОМ

“Не заборави да понесеш неколико сијалица од двеста вати. Невероватно али истинито, чак и у најлуксузнијим хотелима расвета je тако слаба да на једвите јаде успеш да прочиташ главне наслове у новинама, које си сасвим непотребно још ноћас купио.
И не заборави ујутро да одшрафиш своју сијалицу. Како je у собама забрањено кувати и јести, мораш се побринути да неприметно уклониш остатке јела. Најбоље ће бити да направиш од њих тврде куглице и око поноћи бациш их кроз прозор. Много je теже неприметно унети намирнице потребне за кување. Најтеже je с флашом млека. Стога ти препоручујем да понесеш са собом велику докторску торбу или виолинску футролу. Електрично кувало на коме ћеш припремати храну, никада не скривај у коферу. Тамо ће ти га наћи свака собарица. Радије га сакриј у ормар јер њега ионако никад не чисте...”
МУЗЕЈИ

“Када у главној улици наиђеш на велики улаз на којем са стране стоје два камена лава, немој се устручавати да уђеш, јер то ти je музеј. Када си већ унутра, не поуздај се у свој инстикт него се прикључи групи туриста које води искусан водич који им све лепо редом објашњава. Буде ли водич на тебе бацао љутите погледе, узврати му истом мepoм. Када заврши вођење кроз музеј, уђи са осталима у аутобус путничке агенције и разгледај са њима град. Иначе пази да не уђеш ни у један музеј a да не понесеш са собом храну за два дана. Више пута се већ догодило да су лакомислени посетиоци музеја залутали у дугим дворанама и на крају скапали у њима од глади. У Британском музеју, на пример, при сваком пролећном великом спремању пронађу нове костуре...”
РЕСТОРАНИ

“Никада – пази шта ти кажем, никада, ама баш никада – не улази у ресторан у којем послужује више од једног мршавог конобара, или у којем тањире греју одоздо свећама! Свака кап воде скупо ће те коштати, a како их много има, добићеш рачун који нећеш моћи да платиш.
Из истог разлога никада – ама баш никада – немој ништа да наручиш што на јеловнику пише само на француском језику, на пример “Canapes d’ oefus durs аи sel a la Chateaubriand” jep ћеш добити две половине тврдо куваног јајета. Уместо тога, узми шешир, ако га још имаш, и ветар у пете.
У Француској то, свакако, не важи, али тамо има једна друга, још погубнија замка. Њу ћеш препознати по натпису: “Јефтини туристички менији”.
ПРЕДЕЛИ

“Предели су бесплатни, осим у Швајцарској, где ћеш за сваки кубни метар ваздуха платити закупнину од најмање једног и по франка, рачунајући од надморске висине. Закупнина расте према висини планине. И не заборави да планински ваздух поспешује апетит, па ти онда још више новца треба за храну.“
ПОЗОРИШТЕ

“С позориштем je већ нешто лакше. Непосредно пре него што се дигне завеса, нагло приђи једном од оне добро васпитане господе која гризу нокте пред улазом у дворану и обаспи га бујицом хебрејских речи у којима ћеш, с времена на време, убацити изразе попут артист... критика... студио... све док ти дотични господин, уверен да си арапски критичар, не да бесплатну улазницу. Овај трик једино не пали у локалима са стриптизом. Тамо ћеш морати да одрешиш кесу, али у неким приликама чак и ja заборављам на штедљивост...”

Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Kishon za turiste i avanturiste Empty Re: Kishon za turiste i avanturiste

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 12:21 pm

Kishon za turiste i avanturiste Habibi_mini




ПРЕКОМЕРНА ТЕЖИНА



“Не бојте се, овде неће бити речи о дијети и калоријама. Реч je о пртљагу или, боље рећи, о жаљењу вредној навици међународних ваздухопловних компанија да путнике који имају пртљаг тежи од 20 килограма кажњавају високим новчаним казнама. Где су ту људска права? Шта предузимају Уједињене нације против те отворене дискриминације? Људескара од путника који има, на пример, 115 кила живе ваге, са својих допуштених 20 кила пртљага, несметано пролази кроз службену контролу путника, a обичан човек са својих 70 кила који заједно са кофером тешким 25 кила тежи 95 кила, строго се кажњава на лицу места.
Из властитог искуства знам да je укупна тежина пртљага увек већа од 20 килограма. При одласку из земље можда још и није, али свакако je тако при повратку кући. И то без кишне кабанице коју повратник ноншалантно носи пребачену преко руке, без електричне пегле у џепу капута и јапанског транзистора у другом џепу.
Зачудо, прекомерна тежина пртљага уопште не зависи од електрицитета ни од Јапана. Чак и ако нисте у иностранству ништа купили, кофер вам je тежи за килограм. Зналци тврде да се специфична тежина домаћих производа у туђини повећава. Неки сматрају да je томе крива атомска бомба. Било како било, авионски путник оптерећен прекомерном тежином пртљага има увек исти проблем – како да избегне плаћање казне. Увек настоји међу дамама на шалтерима за примање пртљага да нађе најпријатније лице, из чијих очију зрачи наговештај људскости – a из чијег гласа затим избије искрено жаљење кад каже: “Жао ми je, господине, али ви имате пет килограма претешког пртљага. Молим вас да платите разлику на другом шалтеру лево.”
Нема речи којима би се описала мржња која у таквим тренуцима обузме човека. Шта, у ствари, она умишља? Зар само зато што на авиокарти пише да je забрањено носити са собом више од 20 килограма тежине? Забрањено je пожелети жену ближњег свога, али се нико на то не обазире. Куда нас то води?
У конкретном случају то нас води до дежурног управника авионске компаније на аеродрому, добро васпитаног, гламурозног службеника, који пристојно саслуша твоју оправдану жалбу, па те лично отпрати до дворане са шалтерима и, након краћег разговора с оном бештијом на шалтеру, понуди компромис да платиш казну за пет и по килограма прекомерне тежине на другом шалтеру лево.
Једно je сигурно: с овом компанијом више никада нећеш да летиш. Нека се радије припазе ти ваздушни гусари! Свашта се, уосталом, прича о стању њихових авиона. A тек о понашању и поступању с путницима!
Да се разумемо: нисам ja огорчен због додатног плаћања него због понижавања што су ме ухватили на делу. Оно неколико фунти које треба да платим заиста не играју никакву улогу. Односно, не би играли улогу када би заиста у питању било само неколико фунти. Али у стварности, сваки килограм прекомерне тежине кошта те најмање 20 фунти, a килограми се збрајају. Непорочни отац који се враћа из дијаспоре кући доноси свом сиротом синчићу играчку – a она му фурија на шалтеру одрапи казну од 320 фунти, баш као да Израел није са свих страна опкољен самим непријатељима. To тера Израелца да на неки начин помогне самом себи. И тако купује малу ручну торбу у коју ставља пет кокосових ораха за поруџбину и још један бицикл. Ова торба, госпођице? Само неки употребни предмети за путовање... Али у истом тренутку када подигнеш торбу – не смеш показати да je тешка, јер je у њој само неколико употребних предмета, зар не, четкица за зубе, марамице, кокосови ораси – у том истом тренутку дама рендгенских очију баци поглед на вагу, која показује да je торба тежа од 20 килограма, па ти гугуће с анђеоским смешком:
– Молим вас, господине, да ставите торбу уз свој кофер на вагу...
Показује се да ти je торба тежа од кофера. Томе су највише крива она проклета два свећњака.
Стога се препоручује да се ручна торба остави у једном ћошку сале пре него што се пође до шалтера. Ha свим аеродромима на свету има на претек остављених ручних торби.
Ипак оно најгоре тек долази. Госпођица рендгенских очију пружа ти специјалну етикету на врпци коју треба причврстити на прегледану ручну торбу. Тек je након тога смеш понети са собом у авион.
Искусни путници с прекомерном тежином пртљага доскочили су том акту саботаже такозваном стратегијом гардеробних ормарића. Она се састоји у томе да се у један од оних гардеробних ормарића у које се убацују новчићи, каквих има на свим аеродромима, похрани садржај ручне торбе па се оде до шалтера с празном торбом која се спремно стави на вагу, те се добије прекопотребна етикета и причврсти на торбу. Затим се човек врати до ормарића и потрпа прекомерни терет у торбу, те лепо пође с торбом до авиона – и живот je опет вредан живљења. Ознојени Израелци који у грозничавој журби трпају садржај из ормарића у торбе с етикетом припадају свакодневним призорима на међународним аеродромима. Језик којим се говори у тим просторијама обично je хебрејски. A када се боинг при полетању малко нагне на једну страну, одмах се зна да на тој страни седе израелски путници. Истини за вољу, нема ничег лепшег него када ниси ништа платио за прекомерну тежину свог пртљага. Најновија психолошка истраживања показала су да je потреба да ништа не платиш за прекомерну тежину пртљага на другом месту људских потреба, одмах иза полног нагона. Како било да било, незаменљиво je узвишен осећај када се укрцаш у авион са 32 килограма неплаћеног прекомерног пртљага. Што се мене тиче – ja управо због тога највише и путујем.


{1} Песак
{2} За службенике
{3} Драги!
{4} Мило Моје!
{5} Моја љубав!
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Kishon za turiste i avanturiste Empty Re: Kishon za turiste i avanturiste

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu