Kishon za turiste i avanturiste

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Ići dole

Kishon za turiste i avanturiste

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 12:11 pm

First topic message reminder :



Kishon za turiste i avanturiste nezaobilazan je turistički vodič ako se, dragi čitatelju, kanite uputiti u neku od atraktivnih europskih destinacija ili čak u daleku Ameriku.Savjeti i preporuke koje vam Kishon velikodušno podastire u ovoj zbirci humoreski bit će vam dragocjena pomoć u svim prilikama i neprilikama koje vas neminovno očekuju ako samo i pomislite "skoknuti malo preko grane".Kishon je svoje avanture po svjetskim metropolama te gnjavaže s prepredenim taksistima, zbunjenim recepcionarima i lukavim konobarima prenio tako uvjerljivo da ćete se, i prije nego krenete, poželjeti što prije vratiti kući.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Kishon za turiste i avanturiste

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 12:20 pm







ШПАНИЈА

KO РИДА HA КОРИДИ

Корида je у Шпанији национални специјалитет као што су, рецимо, у Тексасу одресци. Могло би се чак у свему томе наћи и велике сличности, само што Шпанци у свом одреску уживају док je још на папцима. Разбеснели бик постао je код њих свакодневни потрошни артикл, па чак и незаслужени државни грб. Није стога ни чудо што смо, чим смо слетели у Барселону, узбуђено упитали првог цариника:
– Има ли данас кориде?
– Си – одговори човек – и то je последња ове године. Имате среће!
Тако смо сазнали да je доласком првих јесењих киша шпанском бику дозвољено да мало предахне, a ми смо стигли тренутак пре него што су се врата арене затворила пред зимски сан.
– И не знате какву срећу имате, сењор – рекоше ми зажарених очију каталонски синови.
– У граду je Мигел!
Мигел! Име je побуђивало велике наде.
Moj стари познаник, угледни адвокат у Барселони, побринуо се да добијемо врло добра места, непосредно испред окићене ложе почасног председника који ће марамицом, посебно предвиђеном за ту сврху, махнути Мигелу када да докрајчи бика.
Најмање 60.000 љубитеља меса и игара испунило je огромну арену. Половину њих чинили су амерички туристи, a међу њима беше и један преплашени Јевреј. Атмосфера крајње напета. Свима je било јасно да je судар између бика и Мигела неизбежан.
Чедне сињорите вране косе махале су лепезама, a у њиховим очима огледала се крвожедност. Ja сам, већ прилично узнемирен, покушавао да мирно жваћем жваку.
– Ево га! – повика адвокат. – Долази Мигел!
У арену најпре ујахаше лако наоружани коњаници, за њима матадорови помоћници, a онда и сам Мигел. Ha себи je имао богато извезено свилено одело, али ми се учинио мало премршав. Застаде пред председничком ложом и дубоко се наклони. Ja сам му само климнуо главом. Moj адвокат je у међувремену прелиставао програм и проучавао листу бикова, у којој су били сви њихови подаци: име, тежина, брачно стање.
– О, боже! – прошапута мој пријатељ. – Ово су врло опасни бикови!
Упитао сам га да ли можда мрзи бикове. Мало поразмисливши, адвокат ми одговори како их у ствари не мрзи, али их презире јер су насилни и подмукли. Упитао сам га још шта би се догодило с биком који би, рецимо, био пацифиста и не би хтео да се бори. Сазнао сам да би такав бик сместа био лишен свих грађанских права. Најпре би увели неку привлачну краву која би га одмамила из арене. Затим би такав мирољубиви бедник месецима чекао, нестрпљиво ударајући папком о тло како би му се опет пружила прилика да га истранжирају.
Срећом, наш бик био je тврђе врсте. Стуштио се у арену и навалио на црвене мараме којима су марљиво махали пикадори – или како се ти људи већ зову. Ови пак нису изгубили присебност већ су се разбежали у самртном страху и поскакали преко ограде.
Ареном се проломи бура негодовања. Мушкарци поскакаше на ноге бесно машући шакама према крвожедној звери, док су жене бацале пољупце неправедно прогоњеним пикадорима.
– Kor ђавола си тако навалио? – викао je мој адвокат на бика. – Шта ти умишљаш, ко си ти, курвин сине?
Бик на трен застаде и загледа се у нас.
– Шта буљиш, глупане? – урлао je адвокат.
– Хајде, нападај, до ђавола!
Бик спусти главу и усмери се роговима на неког ливрејисаног слугу.
– Зауставите га – викао je адвокат. – Овај бик je убица!
И заиста, није баш било лепо гледати бика овако непријатељски расположеног према људској раси, и то само зато што му са свих страна у место забадају копља, куке и заставице. Ево, сад je замало окрзнуо роговима младог спортисту који му није ништа нажао урадио, осим што му je пред носом махао црвеном крпом.
Публика je киптела од мржње; атмосфера линча све je више расла. У арену су убачена појачања наоружана копљима, штитовима и аутоматима. Над ареном су почели да круже први хеликоптери, за сваки случај опремљени ракетом ваздух-земља.
Бик се зауставио и, тешко дишући, наслонио на зид.
– Кукавицо! – довикивао му je мој адвокат. – Зар су те учили да се тако бориш?
Бик подигну према њему поглед, као да пита: “Зар ja желим да се борим?”
– Да, ти – одговори му адвокат и, обраћајући се живодерима, викну: – Убијте га, момци, сместа га убијте, јер ћу, тако ми Девице Севиљске, сам скочити и докрајчити га.
Већ je био спреман да скочи, али je у последњем тренутку, присетивши се свог друштвеног положаја, одустао.
Зачуше се фанфаре и у арену уђе витез у оклопу. Жене су опет слале пољупце.
– Je ли то Мигел? – упитао сам.
– Није. Бик још није довољно изморен – објаснише ми околни гледаоци и наставише да проклињу. – Хајде, копиле проклето! Краво једна обична! Да те видимо колико вредиш!
И многи други прихватише задиркивање довикујући:
– Краво!
Бик изненада навали на једног коња, овај збаци јахача из седла и паде преко њега.
– Полиција! – заори светина. – To није бик! To je јавна погибија!
Moj адвокат скочи на ноге.
– Нападаш недужне коње, je ли? Платићеш то скупо, бедниче!
Бик очигледно није подносио адвокате. Већ се једва држао на ногама, a примећивало се да силно пати од маније гоњења. Одлучио сам ствари да посматрам из његовог угла и установио да je његов положај, овде, на туђем терену, пред непријатељском и бројчано кудикамо јачом публиком, заиста обесхрабрујући. Међутим, није било времена за филозофска разматрања. Жене су одједном пале у екстазу, оркестар је затрештао, а у арену je ушао Мигел с великим мачем у руци и златом опточеним плаштом преко рамена. Целокупном својом појавом одавао je снагу, срчаности мирноћу. Најпре je помоћу црвене мараме извео неколико класичних балетних егзибиција, што je у публици изазвало бројне уздахе задовољства. Понајвише се трудио да отмено избегне бикове насртаје, a при том би сваки пут подвриснуо “оле”. Уз то je и задиркивао бика:
– Дођи, дођи, бичићу! Дођи чикици Мигелу и покажи шта знаш! Oпa, бато! Само ме пробај такнути, сасећи ћу те на комадиће, оле!
Жене су га обасипале цвећем. Мигел je дигао мач и припремио се за достојанствено ритуално крвопролиће.
– Мач мора једним јединим замахом да пробије плућа, срце, бубреге и црева – објасни ми адвокат.
– За то je потребно велико знање.
Мигел се попут балетана пропе на прсте и уздрхталом бику забоде мач у леђа. Међутим, чинило се да није погодио све задате мете јер бик не само да није клонуо него као да се донекле и опоравио.
Светина je урлала у помамној мржњи.
– Хеј, шта je? – довикивала je бику. – Сместа да си пао мртав! Падни већ једном!
Moj адвокат смотао je програм и бацио му га равно на рог.
– Забушанту! – драо се. – Понашај се као човек, мајмуне један!
Бику je прекипело. Докаскао је до председникове ложе и повикао:
– Сењор, скините ми тог комарца с врата или више нећу да се играм с вама!
Председник je само одмахнуо руком:
– С биковима не разговарам. Убијте га!
Мигел се још једном усправи у целокупној својој величини и замахну мачем, на шта се његови помоћници бацише на бика, употребивши сузавац и двадесетак отровних стрелица.
Признајем, није лако докрајчити крвожедну звер која се и после свега још држи на све четири.
– To je крај – кликтао je пророчки адвокат. – Сад ће да добије оно што je заслужио.
Успе ли тореру да вешто убије бика, председник му, у знак признања, дарује ухо животиње. Убије ли га пак изванредном вештином која превазилази сва прописана правила, има право и на биков реп. Шпански торери су, иначе, милионери с највећим бројем обожаватеља. Мушкарци су пресрећни када им могу додирнути руб капута a жене им пишу љубавна писма која онда они сричу у вечерњој школи. Ти храбри Мигели доимају се попут правих акробата када онако усправни и горди пробадају разбеснело чудовиште које je већ на ивици снаге.
– Пази, сад ћеш да видиш нешто што још никада ниси – поново je прорицао адвокат. – Мигел ће се спустити на колена и извести такозвану веронику, то јест у последњем тренутку ће се изванредно вешто и промишљено измакнути и са стране забости мач равно у срце бесној звери.
Веселу корачницу коју je свирао оркестар прекинуо je рески звук бубња. Мигел клекну a бик крену у напад, тачно онако како je било планирано. У последњем тренутку Мигел одскочи у страну. To исто учини и бик. Мигел заједри ваздухом и забоде нос у врући песак.
Гледаоци изгубише стрпљење.
– Доста! – викали су бику. – Каква грубост! Убицо!
Чули су се и повици:
– Доктора! Доктора!
Бик поче врло обзирно да котрља Мигела испред себе, затим га наби на рогове и баци високо у ваздух.
Сада сам и ja скочио на ноге.
– Оле! – повикао сам одушевљено из свег гласа.
Адвокат ме убитачно ошину погледом, али мене више ништа није могло да задржи.
– Браво! – урлао сам. – Покажи му! Не штеди кукавицу! – Оле, и још једном оле!
Бацао сам храбром бику пољупце, затим кравату, кошуљу и напокон ципелу, a када je легендарни Мигел и трећи пут прелетео арену, растргао сам програм на комадиће и у заносу га бацио у ваздух.
Према тврдњама неких очевидаца, чак сам у фалсету запевао корачницу из опере Кармен, но моје певање je заглушила бука оклопних возила која су довела ново појачање. Свежи, одморени тореадори с исуканим мачевима заузели су положаје у арени. Више нисам могао да издржим – оставио сам свог адвоката који je био сав утучен, и побегао. Док сам пролазио испод сводова арене, чуо сам победнички урлик руље и схватио да су бика, на крају крајева, успели да дотуку усредсређеном баражном ватром из минобацача. Тореадор je вероватно добио добар комад репа, a бика су три уморна кљусета одвукла из арене. Међутим, видео сам и како великог Мигела трпају у амбулантна кола, па ми je мало лакнуло. Још више ми je годило сазнање да мој син Амир никада неће постати тореадор – јер je црвенокос.
РЕЗЕРВИСАЊЕ СОБЕ

Из своје хотелске собе у Барселони позвао сам рецепционара, и ево како je текао наш разговор – и то на енглеском језику који je рецепционар само натуцао.
– Ja сутра ујутро летим у Мадрид – започео сам. – Молим вас да ми тамо резервишете собу са купатилом.
– Чекајте, ja погледам, господине – одговори ми рецепционар и одложи слушалицу. Након неког времена поново ми се јави: – Жао мени господине. Немамо слободна соба. Пробајте следеће недеље.
– И спусти слушалицу.
Позвао сам га поново.
– Нисте ме добро разумели. Мени треба соба у Мадриду a не овде.
– Мени жао, господине, ви се мучити опет мене звати из Мадрид. Немамо слободна соба. Пробајте друге недеље, господине.
– Uno momentо! – узвикнух на свом најбољем шпанском. – Нисам ja у Мадриду. Ja бих само хтео да резервишем собу у Мадриду.
– Јасно, господине. Али овај хотел није у Мадрид. Ова хотел у Барселона.
– Ма знам ја то.
– Зашто?
– Зато што овде боравим.
– Ви боравите?
– Да. Овде. Код вас.
– И соба није добра?
– Добра ми je соба, али ja сутро ујутро морам у Мадрид.
– Ви би да вам ja доћи по пртљагу?
– Да, али сутра. Не сада.
– У реду, господине. Лаку ноћ, господине.
И опет спусти слушалицу, a ja га опет позовем.
– Опет ja. Онај који сутра путује у Мадрид. Ja сам вас замолио да ми резервишете собу са купатилом.
– Чекајте, ja погледам, господине. – Поновила се пауза као и прошли пут. – Ja погледао. Мени жао, господине. Све наше собе заузете. Ви пробајте друге...
– Не треба мени соба у овом хотелу. Ja имам већ овде собу. Собу број 206.
– 206? Момент, господине... Не, мени жао. Соба 206 заузета.
– Свакако да je заузета. Ja сам у њој.
– Ви би друга соба?
– Не. Ja сутра одлазим у Мадрид и молио бих вас да ми резервишете собу...
– За сутра?
– Да.
– Чекајте, ja погледам... Са купатилом?
– Да.
– Ви среће имали, господине. Ja имам собу за вас за сутра.
– Хвала богу.
– Соба 206 сутра слободна.
– Хвала.
– Молим лепо, господине. Треба још нешто, господине?
– Једну љуту.
– Ево одмах, господине.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kishon za turiste i avanturiste

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 12:20 pm





ЕНГЛЕСКА

ГЕОГРАФСКИ ПОЛОЖАЈ

Географски, Енглеска je део Европе. У ствари, она je део себе саме и ничег више.
КЛИМА

По правилу, постоје четири годишња доба: пролеће, лето, јесен и зима. To важи и за Енглеску. Једино што они сва четири годишња доба имају у истом дану. Ујутро лето, у подне зиму, увече јесен и пролеће.
ЛЕПИ МАНИРИ

У Француској je живот узбудљив, у Израелу je напоран, у Енглеској je пријатан. Сваки човек у Енглеској говори сваком човеку како je пријатно живети у Енглеској. Јер, Енглези су дисциплиновани и добро васпитани људи. Додуше, комформисти међу њима – a колико сам ja разумео, сви су они комформисти – не осећају наклоност ни према коме и ни према чему, осим према свом камину, уз чију пријатну топлину проводе многе вруће летње дане, и према свом псу с којим сатима распредају о актуелним дневним проблемима. Али све то не мења ништа на ствари – да су они народ лепих манира. Не постоји ниједан повод a да Енглез не каже: “Хвала”. Понекад, чак и онда када нема повода, на пример када га питате колико je сати, он ће вам одговорити:
– Не знам. Хвала.
У Енглеској треба према непознатима бити уљудан, то je закон који се не сме прекршити. Када неко каже: “Лепо време данас, зар не?” – онда треба одговорити: “Да, врло лепо, зар не?” – па макар вас већ у следећем тренутку изненадни вихор бацио о зид прве куће. Када се поново нађете на ногама, непознати ће: “Заиста лепо време, зар не?” – на шта треба одговорити: “Да, заиста, зар не?”
To може потрајати сатима, јер строга правила игре захтевају да се свака реченица заврши са “зар не?”, дакле питањем, a уобичајено je међу добро васпитаним људима да се на питање и одговори.
ПОСЛЕ ВАС, МОЛИМ

Како бих свом врлом читаоцу показао конкретан случај британског доброг васпитања, описаћу своју посету или, боље речено, опроштај после посете Министарству за подизање и изградњу културних односа, или нечег сличног.
Шеф уреда, неки мистер Мекферленд, љубазно ме je примио и угостио (чајем, ако се не варам). Ha крају ме je отпратио до врата високо надсвођене просторије с тамним храстовим паркетом, за коју се знало да je изграђена 1693. године.
Када смо стигли до врата, обојица застадосмо на истој удаљености од врата.
– Само изволите – рече мистер Мекферленд. – После вас, сер. – При том je извео одговарајућу кретњу руком. Пре тога сам већ два дана проборавио на британском тлу и већ напола упознао начин опхођења међу цивилизованим људима.
– Али, молим вас, мистер Мекферленде – стајао сам ja и даље. – После вас.
– Ви сте мој гост, сер. Ja сам овде код куће.
– Године живота вреде више од лепоте – нашалио сам се. – После вас.
Taj дијалог, богат разноврсним репликама, потрајао je неколико минута. – Мени се журило, али нисам хтео да повредим мистер Мекферлендова осећања. Пре свега, био je Енглез, a осим тога, био je заиста подоста старији од мене.
– Молим вас, мистер Мекферленде – рекох и благо га гурнух како бих му дао предност.
– Ни по коју цену – одговори мистер Мекферленд, дохвати ми руку и окрену je вештим џудо захватом према вратима. – Немојте ме, молим вас, доводити у неприлику!
– Ви сте старији – наваљивао сам, a слободном руком му једноставно закренуо врат и повукао га према вратима.
– После вас, мистер Мекферленде!
– Не... не... то je... моја канцеларија. – Мистер Мекферленд je стао да дахће јер je мој захват почео да му прави сметње при дисању. Скоро сам помислио да сам победио. Одједном ми он подметну ногу тако да сам се затетурао. Али хитро сам се ухватио за неки гоблен који je висио на зиду, тако да сам опет стекао равнотежу и спасио се од одсудног губитка позиције.
– Ja остајем при своме, мистер Мекферленде. После вас.
За време те наше размене уљудности, мој леви рукав распао се у крпе a мистер Мекферлендове панталоне распукле су се на више места. Неко време дахћући смо стајали један наспрам другог померајући се.
Тада се мистер Мекферленд нагло одлучи на скок главом према мом стомаку. Скочио сам у страну и он се уз тресак забио у ормар за списе.
– После вас, сер! – Устао je са пеном на устима, дохватио столицу и завитлао je кроз ваздух.
– После вас, мистер Мекферленде! – Устао сам не испуштајући га из вида, па дохватих жарач.
Канцеларијска столица прелетела ми je преко главе. Велика слика Винстона Черчила, која je урамљена и у стаклу висила на зиду, распала се на комадиће. Али ни ja се нисам показао богзна каквим стрелцем – путања мог жарача била je узрок нестанка светла.
– После вас, сер – чуо сам мистер Мекферленда како крешти у мраку. – Ja сам овде код куће.
– Али ви сте старији – одговорио сам и замахнуо столом у смеру из којег je долазио његов глас. Овога пута сам га погодио. Крикнувши из свег гласа, Мекферленд се сруши на под. Пробио сам се кроз рушевине до њега, дигао му непомично тело и откотрљао га у ходник.
Разуме се, само по себи, да сам га преко прага котрљао испред себе. Знам ja шта је пристојност.
ТРАДИЦИЈА

У Енглеској je традиција увек на првом месту. Свако паковање кекса који барем мало вреди мора на себи да има овакав натпис: “Одобрење за израду овог кекса издао je краљ Чарлс у време опсаде града Глазгова, када се Његово величанство одмарало од ратних напора уживајући у нашем укусном производу.”
Ha другој страни паковања налази се краљев портрет са задовољним изразом лица.
ЕНГЛЕСКИ ХУМОР

Ha лондонским улицама свашта може да се види. Првих дана нашег боравка моја жена и ja увек смо поново имали великих мука да не праснемо у смех кад год бисмо угледали чопор младих бркатих Енглеза обучених сасвим у црно, са црним полуцилиндром на глави, са црним кишобраном у десници и обавезним “Тајмсом” у левици. Да пукнеш од смеха!
После неколико дана навикли смо се на тај призор и стидели се свог детињастог понашања.
Затим смо једне вечери пошли у позориште. Приказивали су неку енглеску комедију. Ha позорници се појавио глумац обучен како сам rope описао, a тако je била обучена и већина гледалаца, на шта су гледаоци праснули у грохотан смех који се стално изнова проламао, тако да су билетари морали да деле пилуле за умирење. Уосталом, у енглеским позориштима може се за време представе добити све и свашта – колачи, одресци, јастуци, књиге, слике, сликовнице, ако треба и шампон за косу. Али зашто Енглезе толико забавља када на позорници угледају сопствену одећу – која им, када je сами носе, уопште није емешна – то je једна од многих тајни енглеског хумора.
Признајем да завидим Енглезима на њиховом хумору, исто као што им завидим на неупоредивој снази њиховог језика. Ипак, највише завидим енглеским хумористима. У ствари, завидим им на публици која je чудесно спремна да се насмеје. Није то само захвална публика већ je и појам за себе. Онај ко je икада доживео орканске салве смеха које изазивају просечни варијететски програми и популарне емисије BBC, тај ће то схватити. Ми у Израелу имамо ту предност што можемо из дана у дан да слушамо те емисије, укључимо ли британску војну радио-станицу на суседном острву Кипру. Почетак баханалија смеха на кратким таласима препознајем по громогласном пљеску To je знак да су оба протагониста те урнебесне забаве изашла на позорницу. Након што се пљесак стишао, први пита другог с оним широким, непоновљивим, кокнијевским нагласком:
– Шта ти je Чарли?
Салва смеха која се после тога разлеже, убрзо се причини као сметено кашљуцање у поређењу с орканском реакцијом коју изазва одговор оног другог:
– Данаске ми страшно зуји у глави, баш зуји.
– A шта то, Чарли? – запита први. – Шта то зуји у твојој глави, шта зуји?
Ha том месту грч смеха добија размере необуздане масовне хистерије. Радио-апарат прети да ће се распасти на комадиће. Ту и тамо зациче последњи урлици жена које падају у несвест. У позадини се чују сирене кола за спасавање.
To још увек није врхунац. Он долази тек након следећег одговора који гласи:
– Шта зуји? Окле би ja знао?
Ту настаје неописив џумбус. Урнебесан, махнит смех, који се никаквим мегафонским мерилима не може израчунати, прелази у ритмичан пљесак пропраћен продорним звиждуцима одобравања као контрапунктом. Први глумац мора неколико минута да чека како би се барем напола чула следећа претпоставка:
– Ваљда ноћаске ниси добро спав’о, Чарли?
– A како би’ спав’о када ми тако зуји у глави, a?
Публика након тога скроз помахнита. И последњи стубови пословичне британске уздржаности руше се уз тресак. Реч “потрес” тек je недовољан наговештај како би се означило оно што се затим догађа. Само максималним ангажовањем свих расположивих билетара, органа безбедности и помоћних трупа, може се спречити потпуни хаос.
Пре него што последња читава цев радио-пријемника прегори, спикер промуклим гласом објављује два смртна случаја.
За то време слушалац у иностранству седи пред остацима радио-апарата који се још пуши, и узалуд се у чуду пита шта се заправо догодило, шта je био узрок таквих оргијастичних пролома смеха.
Сада смо то знали. Ако нам од наше посете Енглеској не остане ништа друго него само ово сазнање – исплатило се. Сад знамо – оба протагониста вероватно су носила полуцилиндре.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kishon za turiste i avanturiste

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 12:20 pm







ПОВРАТАК КУЋИ



Не знам због чега, али повратак кући je увек незанимљив. Срдачно смо се опростили од рођака, Кипу слободе стиснули слободну леву руку, резервисали два добра места у авиону, тик уз пилота, платили вишак тежине за наших десет похабаних кофера, прелетели Атлантик и спустили се у Ђенову.
Цео дан смо провели у том великом лучком граду. Све je текло по плану, и увече смо лежали у креветима хотела удаљеног тек неколико стотина корака од нашег брода, кадли се најбоља супруга на свету усред ноћи усправи у кревету и пребледевши рече:
– Забога, заборавили смо да купимо поклоне!
– Хајде, молим те – промрмљах у полусну. – Kao да je то нешто страшно! Не узбуђуј се.
Она се, међутим, већ усходала по соби и кршећи руке јадиковала:
– Не лупај глупости, човече! Након овако дугог путовања сваки рођак и сваки познаник очекује да им донесеш неку вредну ситницу.
– Чудно – одговорих – сви моји рођаци и познаници путују широм света али се не сећам да ми je ико од њих ишта донео.
– To није истина! Зар ти тета Илка није из Данске донела онај лепи зелени пуловер којим стално переш ауто! Осим тога, ако други не знају шта je пристојност, то не значи да и ми морамо да будемо као они.
– A, молим те, зашто не бисмо били као они? Зашто?
Најбоља супруга на свету седе на ивицу кревета и састави прву огледну листу оних којима треба купити поклон.
Феликс Селиг, тета Илка, сова Липшиц, министар финансија, Ребека, млекар, Јожика, Баеба Ротшилд, бивши продавац лимуна Спротиек, Кити Голдфингер, Шрагеле, браћа Гросман, Шултхајс, мој пријатељ Курт, Подманицки, Мундек, МариаЛуиса, професор Шлезвик-Холштајн, Циглерови, Палтиел бен Саиш. Сва срећа да je Шулцбаум био баш у Њујорку.
– Али како да то обавимо у једном дану? – свеједно je јадиковала моја жена. – Како све то да обавимо у једном дану?
Почео сам да проверавам листу. Најпре сам без оклевања прецртао Кити Голдфингер, женину најбољу школску другарицу, коју није видела од матуре. Затим су дошли на ред Циглерови, који живе у неком забаченом кибуцу и по свој прилици немају појма о нашем путовању. Жена се борила као лавица за свако име на списку, преклињући ме да свакоме купимо поклон јер ћемо иначе навући на себе толико непријатеља да ћемо морати да се иселимо из земље. Једини за којег je пристала да га отпишемо био je Палтиел бен Саиш, и признала je да нема појма ко je то и како je доспео на списак.
Требало je још одлучити шта купити големом, похлепном мноштву.
– Морамо свакоме да купимо неки посебан поклон – одлучи састављачица списка. – Нешто за шта смо уверени да то он нема, a затим се мора видети да je из иностранства и мора да изгледа скупље него што јесте.
– У праву си – рекох. – Или оригинално или ништа.
– Добро, шта онда да купимо?
Узели смо списак и почели да разматрамо сваког посебно. Знали смо, на пример, да je Феликс Селиг једноставно луд за спортом и да не пропушта ниједну фудбалску утакмицу. У обзир, дакле, долазе: тениски рекет (12.000 лира), кајак (104.000 лира); тегови (21.000 – 62.000 лира), пуловер (520 лира).
Дуго смо размишљали шта би од свега тога најбоље одговарало његовом карактеру.
– Ja сам за пуловер – одлучих напослетку. – To je практична ствар која je човеку увек потребна. Кад се озноји од навијања за свој тим биће добро буде ли уза се имао пуловер...
Не желим да будем ситничар кад je у питању живот мог пријатеља.
– Добро... за почетак je доста... остало ћемо сутра... кад кренемо у куповину...
Ове последње речи моја жена изговорила je већ у полусну, a и ja сам слушао тек на пола уха.
Већ рано изјутра кренули смо у куповину.
Ушли смо у прву робну кућу и за 490 лира купили комшији прекрасан жути спортски пуловер од чистог памука, оригинални италијански Santi Frutti. Цену смо, свакако скинули, као што се и очекује.
– С њим смо, дакле, готови – рече жена и на списку прецрта Селига. – A шта ћемо с тетом Илком кад смо већ толико потрошили на њега?
Taj проблем као посебан одложили смо за касније. Нашој кућној помоћници Ребеки, која воли жарке боје, купили смо згодан шарени пуловер за 450 лира. Затим je дошао ред на Липшица. Чиме бисмо у туробни живот ове усамљене сове могли да унесемо мало светла и топлине? Да му купимо швајцарски сат? Радио? Фотоапарат? Дуго смо размишљали и одмеравали шта би му од свега Tora најбоље одговарало. Сасвим неочекивано, само од себе, искрсло je једно једино решење:
– Можда он све то већ има, али још један пуловер није никада наодмет.
Купили смо му пуловер црне боје, с дугим рукавима за 580 лира (колико ће нам још преостати за тета Илку). Успут смо нашли згодан пуловер без рукава за Мундека који обожава свог пса, па ће се сигурно томе радовати. Јожика, страствени филателист, задао нам je много мука, али се пред излогом једне продавнице проблем решио сам од себе. Плава боја пуловера стајаће му савршено.
Мало-помало, и прешли смо цео списак. Случај je хтео да бисмо увек изнова открили како свакоме од њих најбоље одговара пуловер. Једино смо код браће Гросман били на тренутак у недоумици, али смо на крају одлучили да им, с обзиром на то да су отприлике једнако грађени, купимо само један, који они после могу да носе наизменично. Срећом нисмо имали проблема с новцем јер смо од Градског фонда за дародавце позајмили 50 долара, те смо могли да купимо и два нова кофера како бисмо имали где да спакујемо поклоне.
Када смо све то обавили, лакнуло нам je. Добро расположени, кренусмо с товаром пут брода.
Одједном, истовремено с бродском сиреном, моја жена панично крикну и ухвати се за главу.
– Страшно! Заборавили смо на тета Илку!
Док je бродска сирена и даље завијала, отрчали смо што смо брже могли у најближу робну кућу и, на наш ужас – нашли празне полице. Сви пуловери били су распродати.
– Данас, знате, два брода плове у Израел – објашњавала нам je продавачица – али могу да вам понудим врло леп мали сеизмограф. Многи туристи то купују.
Сеизмограф за тета Илку? Шта би она с њим? Бродска сирена огласила се по други пут. Завежи већ једном!
– Не долази у обзир – процеди моја жена кроз зубе. – Још ће да помисли да joj се ругамо што хрче.
Ha брод смо стигли у последњи трен и осталим поклонима додали и ружичасти пуловер који смо скинули са продавачице.
Остатак приче сасвим je недраматичан. Ha броду смо из пуке досаде испробали све пуловере и установили да нам савршено стоје. Неколико дана нисмо о томе прозборили ни реч. Тек два сата пре него што ће брод да пристане у Хаифу, моја жена примети:
– У ствари, када боље размислим, не видим зашто бисмо свакоме од тих готована које познајемо морали нешто да поклонимо. Где то пише?
– Потпуно си у праву, драга – сложих се с њом – али у том случају не смемо никоме ништа да дамо јер ће нам многи грдно замерити...
И тако je испало да нико није добио ништа. Heкa нас само оговарају ако им се свиђа! Баш нас брига! Оних двадесет пуловера, хвала богу, добро ће и нама доћи. Искрено речено, већ je било крајње време да обновимо гардеробу.
ПОСЕБНО УПОЗОРЕЊЕ

“Никад не заборави да ти ниси човек него туриста. Не дај се насамарити од привидних противдоказа. Пристојност домородаца зависи од твог новчаника, a не о теби. Ти за њих ниси ништа друго до извор брзе, лаке зараде. Тебе лично не подносе, поготово ако боље говориш њихов језик него они сами. Због тога постају неповерљиви и прибојавају се да ћеш их раскринкати...”
ШТА БЕЗУСЛОВНО ТРЕБА ПОНЕТИ СА СОБОМ

“Не заборави да понесеш неколико сијалица од двеста вати. Невероватно али истинито, чак и у најлуксузнијим хотелима расвета je тако слаба да на једвите јаде успеш да прочиташ главне наслове у новинама, које си сасвим непотребно још ноћас купио.
И не заборави ујутро да одшрафиш своју сијалицу. Како je у собама забрањено кувати и јести, мораш се побринути да неприметно уклониш остатке јела. Најбоље ће бити да направиш од њих тврде куглице и око поноћи бациш их кроз прозор. Много je теже неприметно унети намирнице потребне за кување. Најтеже je с флашом млека. Стога ти препоручујем да понесеш са собом велику докторску торбу или виолинску футролу. Електрично кувало на коме ћеш припремати храну, никада не скривај у коферу. Тамо ће ти га наћи свака собарица. Радије га сакриј у ормар јер њега ионако никад не чисте...”
МУЗЕЈИ

“Када у главној улици наиђеш на велики улаз на којем са стране стоје два камена лава, немој се устручавати да уђеш, јер то ти je музеј. Када си већ унутра, не поуздај се у свој инстикт него се прикључи групи туриста које води искусан водич који им све лепо редом објашњава. Буде ли водич на тебе бацао љутите погледе, узврати му истом мepoм. Када заврши вођење кроз музеј, уђи са осталима у аутобус путничке агенције и разгледај са њима град. Иначе пази да не уђеш ни у један музеј a да не понесеш са собом храну за два дана. Више пута се већ догодило да су лакомислени посетиоци музеја залутали у дугим дворанама и на крају скапали у њима од глади. У Британском музеју, на пример, при сваком пролећном великом спремању пронађу нове костуре...”
РЕСТОРАНИ

“Никада – пази шта ти кажем, никада, ама баш никада – не улази у ресторан у којем послужује више од једног мршавог конобара, или у којем тањире греју одоздо свећама! Свака кап воде скупо ће те коштати, a како их много има, добићеш рачун који нећеш моћи да платиш.
Из истог разлога никада – ама баш никада – немој ништа да наручиш што на јеловнику пише само на француском језику, на пример “Canapes d’ oefus durs аи sel a la Chateaubriand” jep ћеш добити две половине тврдо куваног јајета. Уместо тога, узми шешир, ако га још имаш, и ветар у пете.
У Француској то, свакако, не важи, али тамо има једна друга, још погубнија замка. Њу ћеш препознати по натпису: “Јефтини туристички менији”.
ПРЕДЕЛИ

“Предели су бесплатни, осим у Швајцарској, где ћеш за сваки кубни метар ваздуха платити закупнину од најмање једног и по франка, рачунајући од надморске висине. Закупнина расте према висини планине. И не заборави да планински ваздух поспешује апетит, па ти онда још више новца треба за храну.“
ПОЗОРИШТЕ

“С позориштем je већ нешто лакше. Непосредно пре него што се дигне завеса, нагло приђи једном од оне добро васпитане господе која гризу нокте пред улазом у дворану и обаспи га бујицом хебрејских речи у којима ћеш, с времена на време, убацити изразе попут артист... критика... студио... све док ти дотични господин, уверен да си арапски критичар, не да бесплатну улазницу. Овај трик једино не пали у локалима са стриптизом. Тамо ћеш морати да одрешиш кесу, али у неким приликама чак и ja заборављам на штедљивост...”


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kishon za turiste i avanturiste

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 12:21 pm






ПРЕКОМЕРНА ТЕЖИНА



“Не бојте се, овде неће бити речи о дијети и калоријама. Реч je о пртљагу или, боље рећи, о жаљењу вредној навици међународних ваздухопловних компанија да путнике који имају пртљаг тежи од 20 килограма кажњавају високим новчаним казнама. Где су ту људска права? Шта предузимају Уједињене нације против те отворене дискриминације? Људескара од путника који има, на пример, 115 кила живе ваге, са својих допуштених 20 кила пртљага, несметано пролази кроз службену контролу путника, a обичан човек са својих 70 кила који заједно са кофером тешким 25 кила тежи 95 кила, строго се кажњава на лицу места.
Из властитог искуства знам да je укупна тежина пртљага увек већа од 20 килограма. При одласку из земље можда још и није, али свакако je тако при повратку кући. И то без кишне кабанице коју повратник ноншалантно носи пребачену преко руке, без електричне пегле у џепу капута и јапанског транзистора у другом џепу.
Зачудо, прекомерна тежина пртљага уопште не зависи од електрицитета ни од Јапана. Чак и ако нисте у иностранству ништа купили, кофер вам je тежи за килограм. Зналци тврде да се специфична тежина домаћих производа у туђини повећава. Неки сматрају да je томе крива атомска бомба. Било како било, авионски путник оптерећен прекомерном тежином пртљага има увек исти проблем – како да избегне плаћање казне. Увек настоји међу дамама на шалтерима за примање пртљага да нађе најпријатније лице, из чијих очију зрачи наговештај људскости – a из чијег гласа затим избије искрено жаљење кад каже: “Жао ми je, господине, али ви имате пет килограма претешког пртљага. Молим вас да платите разлику на другом шалтеру лево.”
Нема речи којима би се описала мржња која у таквим тренуцима обузме човека. Шта, у ствари, она умишља? Зар само зато што на авиокарти пише да je забрањено носити са собом више од 20 килограма тежине? Забрањено je пожелети жену ближњег свога, али се нико на то не обазире. Куда нас то води?
У конкретном случају то нас води до дежурног управника авионске компаније на аеродрому, добро васпитаног, гламурозног службеника, који пристојно саслуша твоју оправдану жалбу, па те лично отпрати до дворане са шалтерима и, након краћег разговора с оном бештијом на шалтеру, понуди компромис да платиш казну за пет и по килограма прекомерне тежине на другом шалтеру лево.
Једно je сигурно: с овом компанијом више никада нећеш да летиш. Нека се радије припазе ти ваздушни гусари! Свашта се, уосталом, прича о стању њихових авиона. A тек о понашању и поступању с путницима!
Да се разумемо: нисам ja огорчен због додатног плаћања него због понижавања што су ме ухватили на делу. Оно неколико фунти које треба да платим заиста не играју никакву улогу. Односно, не би играли улогу када би заиста у питању било само неколико фунти. Али у стварности, сваки килограм прекомерне тежине кошта те најмање 20 фунти, a килограми се збрајају. Непорочни отац који се враћа из дијаспоре кући доноси свом сиротом синчићу играчку – a она му фурија на шалтеру одрапи казну од 320 фунти, баш као да Израел није са свих страна опкољен самим непријатељима. To тера Израелца да на неки начин помогне самом себи. И тако купује малу ручну торбу у коју ставља пет кокосових ораха за поруџбину и још један бицикл. Ова торба, госпођице? Само неки употребни предмети за путовање... Али у истом тренутку када подигнеш торбу – не смеш показати да je тешка, јер je у њој само неколико употребних предмета, зар не, четкица за зубе, марамице, кокосови ораси – у том истом тренутку дама рендгенских очију баци поглед на вагу, која показује да je торба тежа од 20 килограма, па ти гугуће с анђеоским смешком:
– Молим вас, господине, да ставите торбу уз свој кофер на вагу...
Показује се да ти je торба тежа од кофера. Томе су највише крива она проклета два свећњака.
Стога се препоручује да се ручна торба остави у једном ћошку сале пре него што се пође до шалтера. Ha свим аеродромима на свету има на претек остављених ручних торби.
Ипак оно најгоре тек долази. Госпођица рендгенских очију пружа ти специјалну етикету на врпци коју треба причврстити на прегледану ручну торбу. Тек je након тога смеш понети са собом у авион.
Искусни путници с прекомерном тежином пртљага доскочили су том акту саботаже такозваном стратегијом гардеробних ормарића. Она се састоји у томе да се у један од оних гардеробних ормарића у које се убацују новчићи, каквих има на свим аеродромима, похрани садржај ручне торбе па се оде до шалтера с празном торбом која се спремно стави на вагу, те се добије прекопотребна етикета и причврсти на торбу. Затим се човек врати до ормарића и потрпа прекомерни терет у торбу, те лепо пође с торбом до авиона – и живот je опет вредан живљења. Ознојени Израелци који у грозничавој журби трпају садржај из ормарића у торбе с етикетом припадају свакодневним призорима на међународним аеродромима. Језик којим се говори у тим просторијама обично je хебрејски. A када се боинг при полетању малко нагне на једну страну, одмах се зна да на тој страни седе израелски путници. Истини за вољу, нема ничег лепшег него када ниси ништа платио за прекомерну тежину свог пртљага. Најновија психолошка истраживања показала су да je потреба да ништа не платиш за прекомерну тежину пртљага на другом месту људских потреба, одмах иза полног нагона. Како било да било, незаменљиво je узвишен осећај када се укрцаш у авион са 32 килограма неплаћеног прекомерног пртљага. Што се мене тиче – ja управо због тога највише и путујем.


{1} Песак
{2} За службенике
{3} Драги!
{4} Мило Моје!
{5} Моја љубав!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kishon za turiste i avanturiste

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu