Kod kuće je najgore

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 12:59 pm



“Kod kuće je najgore” je zbirka kraćih priča koje su ispričane u zabavnom tonu. Humoristične situacije svake od priča imaju jedno zajedničko, a to je da se radi o događajima iz svakodnevnog života, pa se svako može prepoznati u simpatičnim pričicama.

Kišon živi sa ženom i troje dece u Tel Avivu, a svojoj porodici želi da osigura normalan život, iako mu to ne uspeva uvek iz prvog pokušaja. Teme kratkih priča se najviše nadovezuju na probleme sa decom i bližom i daljom rodbinom. Uključuje i svakodnevni život u gradu gde običan čovek želi da ostane pošten u moru pokvarenih ljudi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:00 pm






СЛИКА И ПРИЛИКА

Све су премијере узбудљив догађај али свака je од њих мачји кашаљ према највећој представи на свету: представљању новорођенчета драгој родбини.
Најбоља супруга одлучила je да донесе Рафија на свет усред ноћи, тако да сам морао да чекам све до јутра да бих могао да га видим. Доктор ми je саветовао да свакако први пут дођем сам. Зато нисам повео никога осим своје мајке јер она je ипак моја мајка, a ради равнотеже повео сам и женине родитеље јер, на крају крајева, и њима се родио унук. Нисам могао да изоставим ни тетку Илку ни ујака Јакова јер би се иначе страшно увредили, као ни Зиглерове који су већ послали предиван поклон: беле плетене патикице, исту такву капицу и најлепше панталонице на свету, плаве као небо.
Сасвим случајно истим поклоном су се испрсили и моја мајка, тетка Илка, ујка Јаков као и многобројни пријатељи и познаници. Чак и млекаџија. Скоро да човек зажали што ће дете порасти јер би иначе имало одеће до краја живота. Једно je ипак сигурно; убудуће ће свако новорођенче мојих пријатеља добити на поклон слатки мали комплет одеће.
Разуме се само по себи да ни ja нисам пошао жени празних руку. У једном тренутку, оне страшне ноћи док сам кршио руке у болничкој чекаоници, свечано обећах сам себи да ћу, ако све прође добро, купити жени бунду. Али ујутро, кад сам трезвено размислио, присетио сам се да ћe ускоро лето, a било би заиста смешно да моја жена усред летње врућине трчкара унаоколо у бунди. Уместо тога, пошао сам код најскупљег јувелира у граду и изабрао предивну огрлицу од дијаманата. Рекох себи: „То je оно право!“, све док нисам спазио цену. Е, па шта моја жена мисли ко сам ja? Рокфелер? И то само зато што je родила дете? Није ни прва ни последња која je родила, a нећете ваљда да ми кажете да све породиље добијају дијаманте?
Ha крају сам купио предиван букет црвених каранфила с раскошном шареном траком и банану за Рафија. A у знак признања за све њене напоре - обукао сам тамно одело. Нека зна да joj опраштам све паклене муке које сам прошле ноћи претрпео и да joj ништа не замерам.
Ha путу за породилиште моја мајка нас je непрестано опомињала да детету никако не смемо да приђемо ближе од два метра јер je сигурна да по нама врве разни микроби, вируси и бацили. Тиме нас je све дубоко увредила. Тетка Илка je рекла како се нада да моја мајка неће као остале њој добро познате баке, већ с врата почети да тепа „буци-буцили“, што je први корак у погрешном васпитању детета.
У тако напетом расположењу стигосмо до породилишта. Вратар je очигледно имао тешку порођајну ноћ, па je задремао и тако смо сви заједно шмугнули поред њега. Једна сестра нам je показала пут до женине собе. Задржавајући дах закуцали смо и ушли. У соби није било никог.
Ујка Јаков, који се у својој каријери може похвалити са два семестра фармације, објаснио нам je да je моја жена вероватно на постпородиљском прегледу.
У том часу je тетка Илка која je, још увек увређена, заостала за нама, однекуд победнички закликтала.
– Ту je! Ено га!
Пожурисмо онамо, кад тамо... на неким колицима сличним онима за послуживање... лежи нешто од главе до пете зачаурено у бело...
– Боже драги - прошапута женина мајка. - To je он! Зар није сладак? Сунце бакино, буци-буц!...
– Срце моје мало - моја ће мајка с уздахом. - Срце моје мало...
– Ja ништа не видим - рекох, на шта je тетка Илка профрктала да je нормално да ништа не видим, нити било ко други може нешто да види, кад су га тако умотали. Опрезно je подигла покривач и онесвестила се.
Пред нама je лежао Рафи.
Рафи главом и брадом.
Прави мали анђео.
Moja ташта бризну у плач.
– Ах - рече уздишући. - Слика и прилика покојног тече Оскара... Погледајте тај нос... па та уста...
– A те уши! - промрмља њен супруг. - Исте бакине.
– Којешта - успротиви се Јаков. - Брада му je иста Викторова. Управо je он знао тако да истури браду кад би му лоше кренуло у покеру.
– A ja кажем - на то ће госпођа Зиглер, - да je пљунута мајка. Само те очи! Гледајте како их затвара и отвара... Баш као она. Затвори их... отвори их...
Ja нисам проговорио ни реч јер, искрено речено, био сам помало збуњен. Кад сам мало пре угледао Рафија, срце ми je снажно закуцало a у глави ми je одзвањало: „Слушај, матори, нема циле-миле, то je твој син“. Заволео сам га на први поглед. Па ипак - како да кажем - више ми je онакав ћелав, безуб, зајапуреног лица, дубоких уреза испод очију био налик на старог, смежураног мешетара. Наравно, прелепог анђеоског мешетарчића - уверавао сам самог себе, па ипак сам био помало разорачан. Дубоко у срцу надао сам се да ће, чим ме угледа, повикати: „Тата, тата!“. Уместо тога, он je гласно зевнуо и почео да се дере.
– Јесте ли му видели десни? - гукну тетка Илка. Ma исте су као у тече Емила!
Чему порицати, сви смо били дубоко дирнути. У ствари je ипак чудесно да се у тако малом створењу уједине све физичке и психичке особине предака. Природа заиста ствара чуда...
– Опростите - прекинула ме je сестра у мојим размишљањима и упутила се према колицима у намери да их одвезе.
– Молим вас - упитах je, - a где je госпођа Кишон?
– Koja госпођа Кишон?
– Па мајка. Зар ово није син госпође Кишон?
– Ово? Ни говора. Ово овде припада госпођи Мизрахи. Осим тога то je девојчица - рече сестра и одвезе мало чудовиште.
Стварно, крајње je време да се нешто предузме против анархије у нашим болницама.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:01 pm






СРЕЋНА НОВА ГОДИНА!

– Ефраиме - зовну ме из спаваће собе најбоља супруга на свету. - Још мало па сам готова.
Рекла je то у пола десет увече 31. децембра. Moja жена већ од сумрака седи пред огледалом спремајући се за дочек Нове године код нашег пријатеља Тибија. Сумрак у ово доба године пада већ после три сата поподне, али она je већ сада, како сама каже, готово спремна.
Подсетио сам je да смо обећали Тибију да ћемо стићи најкасније до десет сати, на шта ми мoja жена одговори да сваки домаћин, она то поуздано зна, рачуна са петнаест минута закашњења a још петнаестак минута више не може бити на одмет. Ионако су све прославе, поготово новогодишње, у почетку досадне и људима треба времена да се мало загреју. Своју констатацију закључила je изјавом да још увек не зна шта да обуче, коју хаљину да изабере.
– Све саме прње - јадиковала je. - Немам шта да обучем.
To говори сваки пут кад некуда излазимо, без обзира где, a ормари су joj тако пуни да једва може да их затвори. Овакве њене свакодневне примедбе имају у ствари другу позадину. Скреће ми пажњу да сам неспособњаковић, да нисам у стању да je издржавам, жели да ми набије комплексе. Али, руку на срце, ja се уопште не разумем у женске хаљине. Мени су оне све одреда грозне. Упркос томе, моја жена ме сваки пут изнова пита коју да од њих обуче.
– Да ли ону уску црну - премишљала се - или можда плаву с изрезом?
– Плаву с изрезом, свакако - рекох joj.
– Превише je нападна a црна je опет превише свечана.
– Шта мислиш о белој свиленој блузи?
– Ни то није лоше.
– Није ли то мало преспортски?
– Блуза, спортски? Ни говора!
Брже боље прискочих да joj закопчам блузу да не би променила одлуку. Док je тражила одговарајућу сукњу шмугнуо сам у купатило да се обријем.
Са сукњом je још како-тако ишло али je нашлa само једну одговарајућу чарапу a пар, који je пронашла, није опет пристајао уз блузу. Блуза дакле не долази у обзир. Значи, опет све изнова.
– Већ je десет сати - усудио сам се да приметим. - Закаснићемо.
– Па шта онда? Пропустићеш неколико вицева са брадом, које твој пријатељ Штоклер сваки пут прича.
Чекао сам потпуно спреман док моја жена никако није могла да се одлучи између бисерне огрлице и броша. Бисери делују отменије али брош je изазовнији. Биће чудо ако и до једанаест стигнемо. Завалио сам се у фотељу и прелиставао новине. Жена се дала у потрагу за каишем који би пристајао уз брош али je одустала јер није пронашла торбицу која би пристајала уз каиш. Преместио сам се за писаћи сто да напишем неколико писама и једну кратку причу.
– Ево, готова сам - повика моја жена. - Само ми још молим те, помози да повучем рајсфершлус.
Понекад се питам шта раде жене које немају мужеве да им помогну да повуку рајсфершлус? По свему судећи остају за Стару годину код кућe. Moja жена додуше има мужа који joj помаже да повуче рајсфершлус, па ипак остајемо код куће. Она седа пред огледало, прекрива се најлонским огртачем и почиње да се шминка: најпре подлога, затим пудер, па туш за трепавице и тако редом. У међувремену баца погледе наоколо не би ли угледала ципеле које иду уз ташну. Оне светле су на жалост на поправци, оне црне са високом штиклом су додуше предивне али у њима не може да учини ни три корака, у онима с ниском штиклом, додуше, може да хода али оне пак имају ниску штиклу...
– Једанаест je сати - рекох и устадох. - Ако се за пет минута не спремиш, крећем сам.
– Добро, добро! Чему одједном таква журба?
Moja жена одлаже најлонски огртач јер je управо одлучила да обуче уску црну хаљину. Али где су сада црне чарапе?
У пола дванаест покушавам да се послужим триком: крећем одлучним кораком према излазним вратима, отварам их, бесно и гласно поздрављам, залупим врата и - притајим се у предсобљу...
Сад je добила шта je тражила. Мушкарац ипак једном мора да покаже ко je газда у кући. Ваљда ћe сада да пожури.
Пет минута протекло je у мртвој тишини. Нећу ваљда читав живот да проведем у том мрачном ходнику? Није joj се ваљда...
– Ефраиме, дођи, молим те, и затвори ми рајсфершлус!
Опет je у белој блузи. Ha уској црној хаљини пукао je шав. Променила je и чарапе и управо се колеба између бисера и броша.
– Па, помози ми мало - завапи. - Шта ми предлажеш?
– Предлажем ти да останемо код куће. Ja ћу да скинем смокинг и обучем пижаму.
– Не причај глупости. Готова сам за десет минута.
Дванаест je сати. Нова je година. Одјекују звона. Лаку ноћ. Гасим лампу и тонем у сан. Последње што сам у Старој години успео да видим, била je моја жена како умотана у најлонски огртач маже трепавице. Ох, како мрзим тај најлонски огртач. Заспао сам и уснио да сам Чарлс Лотон у улози краља Хенрика VIII који je наредио да се одрубе главе шест својих жена. Све су се одреда попеле на губилиште у најлонском огртачу. Једна je успут маникирала нокте...
Спавао сам дубоким сном више од сата и пробудио се у новој години. Најбоља супруга на свету je стајала пред огледалом у плавој хаљини с изрезом и мазала трепавице.
Погледао сам на сат: пола два. Она je сасвим луда, помислио сам. Оженио сам се лудакињом. Осећао сам се као они проклетници у Сартровом комаду „Иза затворених врата“, који су као најтежи грешници, осуђени да буду у истој просторији са женом која се облачи-свлачи, облачи-свлачи, и тако у недоглед.
Почео сам већ да je се прибојавам. Ето, управо премешта читав садржај једне велике црне торбе у црну торбицу и обратно. Већ je скоро савим обучена - преостаје још само фризура. Да остави слободно чело или да спусти шишке? Одлучила се за неколико праменова преко чела. После дугог премишљања je ипак закључила да слободно чело не оставља ништа бољи утисак од заводничких шишки.
– Сад сам коначно спремна. Можемо да кренемо.
– Зар то још уопште има смисла? Већ je два сата.
– Шта то значи: има ли смисла? За тебе je сигурно још остало виршлица на чачкалицама.
Најбоља супруга на свету je очигледно веома нерасположена a све због моје нестрпљивости и неразумевања. Мали најлонски огртач пао je на под тик уз кревет. Бешумно сам испружио ногу, упецао га врховима прстију и искрао се у кухињу, где сам га бацио у судоперу и својеручно запалио. Уживао сам гледајући га како гори. Мора да се и Нерон осећао исто тако гледајући како гори Рим.
Кад сам се вратио у спаваћу собу, моја жена тек што није била сасвим спремна. Помогао сам joj да повуче рајсфершлус на уској црној хаљини, пожелео joj много успеха у потрази за одговарајућим чарапама, отишао у своју собу и ceo за писаћи сто.
– Где си сад? - повика она за мном. - Зар не видиш да сам већ скоро готова? Шта сада тамо радиш?
– Пишем сценарио.
– Онда пожури! Одмах крећемо!
– У реду.
Ишло ми je као подмазано. Писао сам о великом уметнику - може бити сликар, музичар или чак хумориста - који je много обећавао и добро започео али je после извесног времена посустао и безнадежно се заглибио. A зашто? Због жене, драги моји, само због жене. Она га je невероватно спутавала, кочила га je увек кад je хтео нешто да предузме. Најзад je схватио у чему je његова невоља и одлучио je да се ослободи те беде, те напасти - жене. Једне бесане ноћи устаде из кревета и упути се према вратима...
Жена je у купатилу стајала пред огледалом и умивала лице. Сенка на очним капцима учинила joj се прејака па je одлучила да промени шминку и све оно што уз то иде: крему, подлогу, пудер...
Не, овако више не може да се живи! Узео сам из ормара најдебљу кравату и везао je за завесу. Ваљда ће издржати...
Жена je, изгледа, чула кад сам се попео на столицу.
– Не глупирај се, Ефраиме - повика, - боље ми помози да затворим рајсфершлус. Шта ти je сад одједном?
Ништа. Није ми ништа. Два сата и тридесет минута. Moja жена стоји у купатилу пред огледалом и спрејом лакира косу док другом руком тражи рукавице које су сасвим случајно у купатилу. Обе операције joj, за дивно чудо, успевају. Изгледа да je стварно готова. Трачак наде у мрклом мраку. Moje стрпљење се ипак исплатило. Ускоро ћемо бити код Тибија на дочеку Нове године. Јесте, већ je три сата ујутро али сигурно ћу још затећи неколико пријатеља у добром расположењу. Пуна енергије, моја жена премешта ствари из црне торбетине у белу торбицу, баца још један поглед на огледало. Ja стојим иза ње.
– Зашто се ниси обријао? - рече ми одједном.
– Обријао сам се, драга, пре много, много времена, још онда када си ти почела да се спремаш.
Пошао сам да се поново обријем. Кад сам се погледао у огледало, угледао сам испијено, прерано остарело лице прогоњеног човека кога живот није штедео - лице ожењеног човека.
Најбоља супруга на свету премештала се у суседној соби с ноге на ногу све док je стрпљење није издало.
– Па где си већ једном! Увек морам да те чекам!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:01 pm






ЛАТИФА ОД УРОКА

Показало се да je наш Рафи заиста врло лепо детенце, необично интелигентно и предузимљиво, прави мали стручњак за растеривање кућних помоћница. Тек што би нова крочила преко прага, Рафи би, подстакнут неким непознатим унутрашњим нагоном, започео свој гласни, крештави бојни зов, на шта би кандидаткиња само трепнула и изустила:
– Нисам знала да ви тако далеко станујете... - и нестала без трага.
Али провиђење je бдело над нама и једног лепог дана послало нам Латифу, која нам je стигла по препоруци своје сестре Етроге. Етрога je три године раније помагала у нашој кући и сада нам je из освете послала своју сестру. Док смо преговарали, a то je трајало више од пола сата, Рафи се, из нама непознатих разлога, није ни огласио. Били смо пресрећни кад je Латифа прихватила посао.
Била je то крупна жена, бистрог погледа. Хебрејски je слабо говорила и често би у реченице убацивала арапске речи, што се опет врло добро уклапало у нашу израелско-мађарску конверзацију. Није била посебно жустра али je добро чистила и некако излазила на крај с рубљем, премда je јасно показивала како joj није ни на крај памети да свој век проведе међу гомилом пелена.
Прва невоља je избила кад смо одлучили да преместимо намештај јер се Рафијевим доласком у кући све преокренуло: дневна соба je постала гаража за дечја колица, спаваћа соба je била пуна флашица за млеко и кутија дечјег пудера, игралиште je било у кухињи, a кухиња у купатилу. И док смо тако наново размештали намештај, моја жена рече Латифи да окачи скупоцено венецијанско огледало у угао.
– Шта? Огледало у угао? - завапи Латифа. - Зар не знате да то доноси несрећу?
Затим нам врло живописно исприча како je једном њена комшиница, упркос свим опоменама, окачила огледало у угао и није прошло ни седам дана a њен муж добије десет хиљада фунти на лутрији, што га je толико узбудило да му je срце попустило и сиромах je умро. To нас je поштено коснуло. Одлучили смо да не чачкамо мечку, па смо огледало брже-боље продали у бесцење антиквару.
Идућа криза избила je три дана касније кад смо рекли Латифи да окречи плафон. Тада се скоро наљутила.
– Нећете ваљда захтевати од мене да се верем по мердевинама у кући у којој je дете. Само нам треба да којим случајем пропузи испод њих, па да целог живота остане патуљак и заврши у циркусу.
– Хајде, хајде - рекосмо, - не претерујте.
– Ma шта, хајде, хајде? Јесте ли чули за оног кројача поред пијаце? Он има сина од петнаест година који није виши од пола метра a све само због тога што je као дете прошао испод мередевина. Жива истина! Ако баш силом хоћете да од малог направите патуљка - то je ваша ствар, али Латифа у томе не жели да учествује и Латифа неће да кречи плафон у овој кући!
Слично je било и с прозорима. Латифа je изјавила како само највећем лудаку може да падне на памет да пере прозоре у петак, кад сваки нормалан човек зна да то сигурно значи пожар у кући. Ако баш желимо да нам кућа изгори до темеља, нека само изволимо да перемо прозоре, али без ње! Већ смо се помало заморили од Латифиних судбоносних опомена и покушали смо да je наговоримо да бар једном заборави на сујеверје, али нам je одговорила да ће, ако успемо да joj покажемо макар једну жену која у петак пере прозоре, она нама првог у месецу да исплати плату. У очајању погледасмо кроз прозор. И шта смо угледали? У стану апотекара, преко пута, једна девојка je управо прала прозоре.
– Лопов! - згражавала се Латифа. - A јуче се осигурао против пожара!
Сасвим je разумљиво да смо ми платили њој и да су прозори остали неопрани.
После неколико дана рекосмо Латифи да скине завесе. Kao да ју je гром погодио.
– Шта кажете? - прошапутала je. - Скидати завесе у јануару? Јесте ли ви при здравој памети? Зар да вам дете навуче неку тешку болест? Зар да, не дај боже, изгубите Рафија?
Овог пута се нисмо поколебали. Кратко и јасно смо joj рекли да не верујемо у све те њене уроке a лекар je уосталом одмах ту, иза угла. Латифа je одговорила да она тако страшан злочин не може да прими на своју душу. Уверавали смо je да ћемо сву одговорност преузети на себе.
– Ако je тако, у реду - рече Латифа. - Хоћете ли ви то мени да дате написмено?
Ceo сам за писаћи сто и саставио изјаву у којој сам навео да нас je госпођица Латифа Курдани благовремено упозорила да дете може опасно да нам се разболи ако скидамо завесе с прозора у jaнуару али да смо je, упркос томе и противно њеној вољи, присилили да то учини. Пошто смо обоје потписали изјаву, Латифа je мрзовољно скинула завесе.
Предвече се Рафи пожалио на главобољу. У току ноћи je добио температуру. Ујутро je термометар показивао 40°С. Латифа je ту вест примила мирно, само нам je добацила поглед од кога смо се следили.
Moja жена je отишла по лекара који je установио упалу плућа.
– Али како ју je само добио? - завапи моја жена. - Ми толико пазимо на њега.
– Како? - просикта Латифа. - Ja ћу вам рећи како ју je добио, докторе. Зато што су ме натерали да скинем завесе.
– Шта то причате? - упита je доктор. - Какве завесе?
– Истина je, докторе - на то ће Латифа. - Помислите само, скидају завесе у јануару a имају дете у кући!
Узалуд смо joj иза докторових леђа давали знаке да престане и да оде у кухињу.
– Она je сасвим у праву - рече доктор. - Скидати завесе по оваквом времену заиста није пpeпоручљиво... Није чудо што се дете прехладило. Заиста, морам да кажем, врло неозбиљно од вас.
Латифа без речи показа доктору изјаву с нашим својеручним потписима и без речи се повуче у кухињу.
Од тада joj се покоравамо. Чврсто верујемо да прање рубља недељом изазива поплаву, a свети иам je закон да до пролећа не чистимо кваке на вратима да нам змије не би ушле у кућу. Уз то нам je Латифа још наредила да двадесет седам дана не смемо да метемо под ако желимо да нам дете оздрави.
Латифа још увек долази сваког дана, завали се у фотељу и гледа телевизију. Стан нам je сваког дана све прљавији, али, да куцнем у дрво, Рафи све мање кашље.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:01 pm





MAЛО ПРОЛЕЋНО СПРЕМАЊЕ

Недеља. Јутрос ми за доручком најбоља супруга на свету рече:
– Није ми ни на крај памети да ове године за време пролећног спремања окренем кућу наопако. Какав ми je то стан који се једном годишње чисти! Осим што je напорно и скупо, знам да те то и узнемирава. Зато ћу само добро да пометем, и то je све. Ти не мораш ништа да радиш, једино те молим да ми учврстиш дршку на метли, јер се расклимала.
– Наравно! - ускликнух весело и сместа се упутих да joj купим две лепо обликоване, дугодлаке метле у знак захвалности за њену домаћинску уздржаност. Кад сам се вратио, пред кућом je вијугао поточић. Mojoj жени je наиме пало на памет да најпре под добро покваси па да га тек онда помете. За ту прилику унајмила je две жене. Једну да пере, a другу да joj носи воду. Међутим водоноша je била бржа од праље, па отуда и онај поточић пред кућом.
– Huje то велик посао, за један дан ће бити готово - тврдила je најбоља супруга на свету.
Било ми je драго да то чујем јер смо за ручак имали само jaja на око, што никако не може да задовољи апетит одраслог човека као што сам ja. После подне je неко скинуо прозорска окна јер су шкрипала. Бравар je рекао да су ексери на шаркама зарђали и да их треба заменити. Како он нема времена да трчкара около, требало би да ja одем да их купим код Фирмана у Јафу. Добро.
Понедељак. Кад сам се око подне вратио с ексерима из Јафе, поточић пред кућом претворио се већ у реку. Нисам могао да уђем на предњи улаз, јер je предсобље било закрчено фотељама које je тапетар требало да поправи. Провукао сам се кроз прозор на купатилу и упао у каду пуну креча.
– Знаш - објасни ми жена - мислила сам да би, кад већ чистимо кућу, било добро да мало освежимо зидове, али ништа више од тога, заиста.
Замолила ме je да уговорим цену са молером, јер je то ипак мушки посао. Нагодили смо се да се посао обави за 5000 израелских фунти укључујући фарбање врата и прозора.
Бравар je утврдио да сам му донео ексере од два цола a њему су потребни ексери од три цола па ме je поново послао код Фирмана.
Moja жена и Рафи спавали су у регалу за књиге, a ja сам провео ноћ на свом писаћем столу између пећи и сервиса за чај. Лоше сам спавао. За вечеру опет jaja на око.
Уторак. Фирман тврди да ми je продао исправне ексере од три цола и послао ме je кући. У башти пред кућом упао сам у блато и на једвите јаде успео сам да се оперем у дневној соби која je сада претворена у купатило зато што у купатилу мењају плочице (3540 фунти). Да и то већ једном обавимо, како рече моја жена. Електричар, кога смо позвали због кратког споја, установио je да Бергманове утичнице које имамо у зиду нису довољно сигурне a да оне које нам препоручује иду само уз Флајшманове утикаче и Голдфишове осигураче - све у свему 1800 фунти.
Бравар се сложио с тим да сам му донео ексере од три цола али британска, a њему су потребни сксери од три немачка цола и вратио ме je Фирману.
Молер je, пошто je довршио пола кухињског плафона, подигао цену, a за то je дао и образложење.
– Ja увек дижем цену две недеље пре празника - рече, - јер свако рачуна да ћу уочи празника да повећам цену, па je код мене навала већ две недеље раније. Зато дижем цену две недеље пре празника.
Успут ме je замолио да скокнем до Херцла, пошто он нема времена, и тамо купим једну канту лака, мало терпентина, нову кофу и две кутије „марлбора“. У међувремену се женски дуо, који je направио поток пред кућом, проширио у квартет и весело певао.
Решио сам и проблем спавања. Пребацио сам сву одећу из ормара у замрзивач, ормар изнео на балкон, лицем нагоре, и сместа пао у дубок нафталински сан. Уснио сам да сам умро и да ме je на вечни починак пратила свечана поворка мајстора.
За вечеру - меко кувана jaja.
Cpeдa. Фирман ми je објаснио да између британског и немачког цола нема разлике кад je реч о ексерима за шарке и послао ме до ђавола. Кад сам то пренео бравару, он се мало замислио и упитао ме шта ће нам уопште ти ексери. За шарке на прозорима, рекох му, али се прозорима више није могло прићи јер je неко повадио све керамичке плочице с пода. Најбоља супруга на свету одувек je желела плаво-бели поплочани под (6200 фунти) уместо оног досадног сивог, a сад je, ето, била права прилика.
– Само још ово - рекла je, - и онда je све свршено.
У реду. Не рачунајући мене, у кући je сада радило шеснаесторо људи од којих су највећу буку дизали зидари који су рушили зидове.
– Разговарала сам с једним грађевинским пpeдузимачем који je нешто као архитекта - рече ми жена, - и он ми je саветовао да срушимо зид између Рафијеве и твоје радне собе. Тако бисмо добили велику дневну собу a с обзиром да нам нису потребне две велике собе, другу можемо да преградимо зидом па ћe Рафи имати своју собу a ти радни кабинет.
Како бих и сам нешто припомогао, узео сам маказе, попео се на мердевине и скинуо све лустере у кући.
Онај предузимач - нешто као архитекта (1190 фунти) - упита ме (950 фунти) зашто не бисмо (712 фунти) кухињу преместили на таван a таван у WC. Одговорио сам му да je боље да се договори с мојом женом јер, колико знам, она ове године не жели да се упушта у велике радове.
Свежа jaja.
Четвртак. Данас се од Фирмана нисам вратио кући. Спавао сам у парку на клупи, jeo траву и пио воду из прскалице, баш као птица. Пpиjaло ми je. Осећам се препорођеним.
Петак. Код куће ме je чекало изненађење. Ha месту где je стајала кућа ископан je дубок ров. Жену и Рафија затекао сам у башти.
– Знаш, помислила сам: кад већ чистимо кућу – рече ми она, - нека то буде из темеља...
– Сасвим си у праву, драга - одговорих joj. - Причекаћемо само да прође празник јер ћe онда бити јефтиније.
Она се сложила с тим; ставила je Рафија под дрво и почела да брише прашину са лишћа.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:02 pm




СИЛОМ ПРЕЉУБНИЦИ

Одлучили смо да летњи одмор проведемо у неком мирном породичном пансиону. Одабрали смо један скромни, неупадљиви кутак у Доњој Галилеји, далеко од градске вреве, познаника и оговарања. Позвао сам телефоном и резервисао двокреветну собу.
– У реду, господине - одговори ми шеф рецепције. - Двокреветна соба. Стижете заједно?
Глупог ли питања! Одговорио сам му да се то само по себи разуме.
Пошто смо стигли, рецепционар нам je дао да испунимо пријаву и затим нам уручи два кључа рекавши:
– Ваша соба je број 17, a госпођа има собу број 203.
– Шта je то сад, до ђавола? - рекох. - Зар нисам код вас резервисао једну двокреветну собу?
– Ви, дакле, желите да будете заједно у соби?
– Разуме се да желимо! Ми смо венчани. Ово je моја супруга.
Провукавши се иза пулта рецепционар приђе нашем пртљагу и загледа се у налепнице с именима. У том трену ми je синуло да je најбоља супруга на свету позајмила кофер од своје мајке и да на налепници највероватније пише: Ерна Шпиц. Рецепционар се усправи и оштро нас погледа испод ока.
– У реду - рече. - Двокреветна соба, дакле. Изволите кључ, госпођо Кишон.
Последње две речи изговорио je наглашено и отегнуто.
– Хоћете ли можда - рекох збуњено, - хоћете ли да вам покажемо личне карте?
– Не треба - одговори рецепционар и добаци нам још један оштар поглед испод ока. - To je ваша ствар. Нисам ja ту зато да бринем бригу о блудничењу...
Колико сам успео да приметим, ни остали присутни нису баш ту због тога. Док смо пролазили холом, пратили су нас очима, усана стиснутих у ироничан али ипак одобравајући смешак. Тек тада сам приметио да најбоља супруга има на себи ону упадљиву јаркоцрвену хаљину и да су joj штикле превисоке. До ђавола! A онај дебели ћелавац - вероватно je из извозно-увозне бранше - буљи у нас и шапуће нешто у уво изазовној плавуши која седи уз њега. Заиста неукусно! Тако млада девојка, па се спетљала с одвратним старим развратником, као да на свету нема згодних младих мушкараца као што сам ja, рецимо.
– Хеј, Ефраиме!
Окренух се. Био je то Финкенштај млађи. Седи у углу и домахује ми значајно као да хоће да каже: „Честитам! Какво маче!“ Глупан! Moja жена, додуше сасвим добро изгледа, па и више од тога, али рећи за њу да je „маче“?... Кретен! Зар су овде сви полудели?
За вечером je било још горе. Док смо, збуњени, пролазили крај столова, до наших ушију je допирало:
– Оставио je код куће жену и дете a ту се вуцара с овом... Мало je пунија али прича се да он воли такве... У заједничкој соби... више него дрско... Познајем му жену, дивна особа - a он ту с оваквом једном... Свашта на овом свету...
Показало се да ни Финкенштајн млађи није овде сам. Вуцара се ту с неком напирлитаном лутком која чак и изазовно носи венчани прстен. Представио нам ју je као своју сестру. Сестра, ма шта кажеш! Упознао сам их са својом женом. Финкенштајн joj галантно пољуби руку и добаци joj заводнички осмех. Затим ме поведе у страну.
– Да ли je код куће све у реду? - упита ме као мушкарац мушкарца. - Како je твоја супруга?
– To би бар морао да знаш. Управо си joj пољубио руку.
– Добро, добро - рече Финкенштајн, одвуче ме до бара и наручи ми вотку. Затим поче да прича да ja пред њим не морам да се претварам, па није се он јуче родио; хе, хе... Он ни не помишља да ja варам своју жену, ни говора. Нема ништа лоше ако човек мало скрене, то je, штавише, у добрим трајним браковима и здраво, свако то чини; хе, хе. Он, Финкенштајн, могао би да се опклади да би ми моја жена, кад би икад сазнала, све опростила.
– Али она je стварно моја жена, тикване!
– To ти не пали, матори!
Финкенштајн ме погледа презриво и оде. Вратио сам се жени и његовој „сестри“. Poj мушкараца, који су се у међувремену удварали најбољој супрузи на свету, невољно се распршио. Она je блистала. Испричала ми je како ју je један од њих - прилично згодан момак који подсећа на Роберта Редфорда - наговарао да напусти „оног свог смешног типа“ и пође с њим.
– Одбила сам, наравно - кикотала се. Додуше, златан je, али шушка кад говори...
– Ах, то je значи, једини разлог? A то што сам ти муж, то теби не значи баш ништа?
– Ах, да, свакако - присети се она. - Знаш, већ сам сасвим збуњена од свега овога...
Дебели ћелавац нам доједри с бока и представи своју златокосу секс-бомбу.
– Дозволите - рече. - Moja ћерка.
Стари развратник! Дошло ми je да га ударим песницом по дебелој њушци. „Moja ћерка!“ Чак и не личи на њега. Она, пре свега, има косу.
– Moja пријатељица - рекох заузврат представивши му своју жену. - Госпођица Ерна Шпиц.
Moja жена се врло брзо снашла у новој улози љубавнице. Кад год бих покушао да je пред другима загрлим, она би се измакла говорећи да не бринем о њеном добром гласу. Једном сам je пoсле вечере уштинуо за образ, нашта се oнa толико разљутила да ме je ударила по руци.
– Јеси ли полудео? - просиктала je. Ионако нас већ оговарају на сва уста.
Ту je била у праву. Говоркало се, па пример, да смо се једне ноћи голи голцати купали у мору. Чуо сам такође да се прича да уживамо дрогу. „Сестра“ Финкенштајна млађег знала je чак да je супруг моје пријатељице нешто нањушио и да нас je пратио све до Тиберијског језера али да смо му за длаку измакли и побегли овамо.
– Па, није баш све тачно - рекох joj. Истина je да je њеи муж отишао на Тиберијско jeзеро. Међутим отишао je тамо с њиховом кућном помоћницом. Њен момак - иначе срећно ожењени отац троје деце - пошао je за њима и вратио девојку. Мужић je на то одлучио да се освети на нама, па сада играмо жмурке.
„Сестра“ се заклела да ће о томе ћутати као заливена и пожурила да са осталим гостима подели новост. После петнаест минута позвали су нас у хотелску дирекцију где су нам помало усплахирено саветовали да се преселимо у одвојене собе. Злу не требало!
– Не - рекох. - Само нас смрт може раставити!
У међувремену се најбоља супруга на свету сасвим распојасала.
Наручивала je најскупља јела a од пића само шампањац. Нису изостале ни жељице за накитом и крзном.
– У оваквим случајевима je то уобичајено - говорила je.
A онда je у нашем љубавном гнездашцу сасвим неочекивано пукла тиква.
Једног дана се појавио мој познаник, репортер, један од оних сваштарских њушкала који у овој земљи познају све и свакога.
– Ово je чиста жабокречина - рече ми пошто je на брзину истражио хотел. - Да свиснеш од досаде! Финкенштајн je ту са својом сестром, ти са својом женом a онај ћелави судија довео je ћерку. Баш сте друштво, све сами свеци! Како си само могао да толико дуго издржиш овде?
Сутра смо напустили хотел. Moja жена je опет постала обична домаћица и најбоља супруга на свету. Само ми понекад пребаци да сам je изневерио - и то с њом самом.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:02 pm





СТРАШНА ЦРВЕНКАПА

Време: 9 сати увече. Родитељи су отишли у биоскоп. Рафи, поверен ненадмашном бака-сервису у облику госпође Регине Попер, лежи у кревету широм отворених очију и не може да заспи. Улично светло баца сабласне сенке по угловима собе. Напољу бесни олуја. Пустињски ветар повремено доноси завијање шакала. Покаткад се зачује жалосни хук сове.
Гђа Попер: Спавај, Рафићу! Хајде, заспи већ једном!
Рафи: Нећу.
Гђа Попер: Сва добра деца већ спавају.
Рафи: Ти си ружна.
Гђа Попер: Хоћеш ли нешто да попијеш?
Рафи: Хоћу сладолед.
Гђа Попер: Ако будеш добар и ако заспиш, добићеш сладолед. Хоћеш ли да ти, као и јуче, испричам неку лепу причу?
Рафи: Нећу! Нећу!
Гђа Попер: Али врло лепу причу. Причу о Црвенкапи и страшном вуку.
Рафи (бранећи се очајно): Нећу Црвенкапу! Нећу страшног вука!
Гђа Попер (хвата гa): Тако! Сад ћеш бити добар и мирно ћеш да слушаш. Била једном једна девојчица. Звала се Црвенкапа.
Рафи: Зашто?
Гђа Попер: Зато што je на глави увек имала црвену капицу.
Рафи: Сладолед!
Гђа Попер: Сутра! И шта ради мала Црвенкапа? Иде да посети баку која живи у колибици дубоко у шуми. Шума je тако велика да, кад једном у њу зађеш, не можеш више да нађеш излаз. У шуми je био мркли мрак.
Рафи: Нећу да слушам.
Гђа Попер: Сви мали дечаци знају причу о Црвенкапи. Шта ћe да кажу Рафијеви другови кад сазнају да Рафи још није чуо ту причу?
Рафи: He знам.
Гђа Попер: Ето, видиш Црвенкапа иде тако кроз шуму, кроз огромну мрачну шуму. Сасвим je сама и толико je уплашена да дрхти целим телом...
Рафи: Добро, заспаћу.
Гђа Попер: He смеш да прекидаш тетка Регину. Црвенкапа иде све даље, сасвим сама, све даље и даље и даље, сасвим сама. Срце joj тако лупа да не примећује велику сенку која се крије иза дрвета. To je вук.
Рафи: Који вук? Зашто вук? Нећу вука!
Гђа Попер: Па то je само бајка, лудице мала. A вук има тако велике очи и тако жуте зубе (показује) - грр, грр!
Рафи: Кад ћe доћи мама?
Гђа Попер: И велики страшни вук брзо уђе у колибу у којој je спавала бака - тихо отвори врата - пришуња се кревету - и - хам, хам прождере баку.
Рафи (врисне, скочи из кревета и покуша да бежи.)
Гђа Попер (јури Рафија око стола): Рафи! Paфаеле! Сместа да си се вратио у кревет, иначе нећу даље да ти причам! Дођи љубави, дођи... Знаш ли шта ће Црвенкапа кад угледа вука у бакиној постељи? Питаће: „Бако, зашто имаш тако велике очи? И зашто имаш тако велике уши? И зашто имаш тако страшне канџе на рукама? И...“
Рафи (прискочи до прозора и отвори гa): У помоћ! У помоћ!
Гђа Попер (повуче га назад, удари по гузи и затвори прозор): A вук одједном скочи из постеље и хам, хам...
Рафи: Мама! Мама!
Гђа Попер: ... прождере Црвенкапу заједно с кожом, косом и капицом. Хам, хам, грр, грр!
Рафи (завуче се под кревет).
Гђа Попер (легне пред кревет): Грр, хам, хам... Али однекуд изненада наиђе ловац с пушком и - паф, паф - уби страшног вука a бака и Црвенкапа весело изађу из његовог стомака.
Рафи (извири испод кревета): Je л’ готово?
Гђа Попер: Још није готово. Потом вуку напуне стомак камењем, страшно великим камењем и - пломп, пломп - баце га у бунар.
Рафи (с ормара): Je л’ готово?
Гђа Попер: Чича мича, готова прича. Зар није лепа прича?
Мама (управо стиже кући, улази): Рафи, одмах силази! Шта се то догађа, госпођо Попер?
Гђа Попер: Ах, ништа нарочито! Мали je данас мало немиран па сам му, да бих га умирила, испричала једну причу.
Мама (милује Рафија по коси слепљеној од зноја): Хвала вам, госпођо Попер. Шта бисмо ми без вас?!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:03 pm






A LA RECHERCHE DU TEMPS PERDU{1}

Једног дана жена ми рече:
– Знаш, драги, идуће суботе имамо прославу матуре.
– Ко то - ми?
– Moj бивши разред. Генерација 1953. Доћи ће све моје бивше колегинице и колеге. Па, ако би ти хтео, мислим ако си стварно расположен, било би лепо кад би нам се придружио.
– Али ja никога од њих не познајем и нисам расположен и нећу да идем. Иди сама.
– He идем сама. Никада нећеш да ми испуниш ни најмању жељу...
Пошао сам.
Сви су били у најбољем расположењу као што то обично бива у таквим приликама. Тек што смо ушли, сви су почели да грле и љубе моју жену. Звали су je Попи. Попи! Осећао сам се усамљен и изгубљен као Израелац у Уједињеним нацијама. Другови из разреда су, међутим, у разговору скакали с теме на тему присећајући се разних догодовштина.
– Да ли неко зна нешто о Чачику? Je л’ истина да je пропао на дипломском? Није ни чудо, није био баш неки мозак... Шта je са Шошком? Чујем да je страшно остарила... Ma не, ствар je у томе што joj je други муж двадесет година млађи...
– Хеј, сећаш се како се, бежећи од Штоклера, спустила низ гелендер? A оно кад се ноћу пo месечини купала с Микијем? ... Баш je била гуска!
Сви су вриштали од смеха. Неки су се и ударали по бедрима.
– Није то ништа! A кад je Бени затекао Минку с Куглером?... Скоро смо сви умрли од смеха... нарочито Саша. И баш je он морао да игра чарлстон са Бергеровом мајком... Сећате ли се како се код Московица насадио на пећ?
Осећао сам се као прогнаник. Од те генерације не познајем ама баш никог. Припадам годишту 1948. реалне гимназије „Берсењи Данијел“, Будимпешта. Има ли неко нешто против?
– Jao! - врисну одједном једна од присутних. - Знате ли кога сам срела пре две године у Паризу? Клачка! Кажу да живи продајући разгледнице. Одувек je нагињао ка уметности! Сећате ли се како je једном опрљио обрве?
– Па наравно - добацим ja, - друго се од Клачка није ни могло очекивати.
– Нисам баш сигуран - рече неко. - Увек je желео да студира архитектуру.
– He буди смешан - одвратих му. - Клачко и архитектура! Кладим се да није у стању да повуче ни две праве линије!
Moja примедба изазвала je буру смеха што ми je вратило самопоуздање.
– Je л’ истина да су се Јоске и Нина венчали? – упита ме мој комшија за столом. - To ми je незамисливо - Јоске и Нина...
– A можеш ли да замислиш тек како су изгледали на венчању! - изазвах ja опште одушевљење. - Сећате ли се само како je Нина покушавала да осуши гаћице у фрижидеру? Одувек je била помало уврнута. A тек Јоске са својим кунићима! Кад год угледам главицу купуса увек се сетим њега!...
To je био пун погодак! Друштво се грохотом смејало. Од тог часа држао сам све конце разговора у својим рукама и стално бих изнова, с времена на време, све до ситних ноћних сати ишчепркао понеку стару успомену. Нарочито им се свидела прича како je Саша два пута продао своју олупину од аута и шта je Бергер нашао у свом кревету пошто je Московицу украо шешир...
Док смо се враћали кући најбоља супруга на свету гледала ме je задивљено.
– Био си главни у друштву. Нисам имала појма да можеш да будеш тако духовит.
– To je твој пропуст, драга - добацих joj нехајно. - Никада ниси знала да процениш људе.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:03 pm






НАЈЕЗДА МРАВА

Станови у приземљу имају и предност и ману. Предност je у томе што човек не мора да се пење уз степенице, a мана je опет у томе што то не морају ни мрави. Зато сваког јутра војска мрава пређе наш кућни праг, успузи уз кухињски зид па се преко корпе за хлеб размили по судопери и заврши у сливнику. За кратко време те ситне бештије развију жив саобраћај у оба смера и успут с махнитом ревношћу односе све што им je на путу.
Кажу да су мрави у приземљу уобичајена појава a да je ова година неуобичајено богата мравима. Било како било, најбоља супруга на свету одлучила je једног јутра да им зада смртоносан ударац.
– He помаже да их убијамо појединачно. - утврдила je. - Треба им пронаћи легло.
Кренули смо да у супротном смеру пратимо мрављу поворку која нас je водила од кућног прага до баште, да би привремено нестала под живицом a онда опет искрсла с друге стране, a одатле кривудала надземно и подземно према северу. Зауставили смо се на крају града.
– Боже, драги - рече жена, - па они долазе из иностранства! И зашто баш у нашу кућу? Шта ли, до ђавола, налазе баш у нашем сливнику?
Ha то питање, наравно, могла би да одговори само мравља краљица. Радне масе су синдикална створења и не постављају питања већ котрљају свој терет.
Moja je жена, пошто их je неко време посматрала, купила прашак против мрава и посула отровом њихову стазу од улазних врата све до сливника. Сутрадан су мрави врло споро напредовали, с обзиром да су морали да прелазе преко брежуљака од прашка. To je уједно био и једини учинак. Прихватили смо се спреја против гамади. Први су редови пали, али се главнина снага храбро пробила до отвора сливника.
– Што jec’, jec’, врло су отпорни - признаде моја жена и опра кухињу карболом. Два дана мрави су били потпуно мирни. Али и ми. После кратког предаха поворка je опет навалила пуном снагом, рекло би се чак појачаним темпом. Открили су сируп против кашља и пошто су се добро накљукали, никада више нису закашљали.
Најбоља супруга на свету одустала je од својих принципа и кренула je да их убија једног по једног. Потаманила би их на хиљаде сваког јутра. Потом je одустала и о тога.
– He вреди - рече напокон, - множе се као Кинези...
Уследили су затим дани салате. Moja супруга je, наиме, однекуд чула да мрави не подносе мирис краставаца па их je насекла пуну чинију и кришкама опточила кухињу. Ускоро се испоставило да мрави за ту новост још нису чули па су прво малко проњушили a онда мртви хладни прелазили преко њих. Неки су се чак и закикотали.
Потражили смо савет од Санитарне инспекције.
– Реците нам, забога, шта да радимо?
– To се и ja питам - одговори нам инспектор.
– Moja кухиња их je пуна.
После тога смо одустали од неравноправне борбе. Док доручкујемо, поворка мрава ћутке промиче ивицом стола у правцу сливника. Постали су углавном део домаће атмосфере. Сваког јутра проверавамо да ли je све у реду. Мрави нас већ познају и односе се према нама с оном уздржаном пристојношћу каква већ постоји међу противницима који су у бесконачним биткама научили да поштују једни друге. Прави пример мирољубиве коегзистенције.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:03 pm






C КОМПЈУТЕРОМ HEMA ШАЛЕ

Доскора ми уопште није сметало што се пуким случајем зовем као и једна притока реке Јордан. Али пре извесног времена Управа прихода послала ми je обавештење које делује врло службено, иако je изгледало да су неке речи врло невешто откуцане. У обавештењу je писало: „Последња опомена пред пленидбу. С обзиром да до данас нисте измирили наша потраживања у износу од 20.012,11 израелских фунти a на име радова за поправку луке на реци Кишон, извршених од 6-12. јуна прошле године, овим путем вас обавештавамо да ћемо, уколико иста не измирите у року од седам дана од дана приспећа последње опомене, извршити пленидбу ваше покретне имовине, која ће потом бити продата на јавној лицитацији“. Ha крају обавештења стајала je утешна примедба: „У случају да сте у међувремену обавезу измирили, сматрајте ово обавештење неважећим“. Потпис - Б. Селигсон, начелник.
Морам да признам да ме je то обавештење прилично збунило. С једне стране, помним прегледом свог књиговодства, нисам пронашао да постоје било каква дуговања за било какве поправке које je неко у последње време извршио на мени. С друге стране нисам могао да пронађем никакву потврду да сам дуг измирио. С обзиром да сам одувек био присталица решавања локалних размирица личним преговорима, пошао сам право код господина Селигсона у Управу прихода.
– Ето, видите - рекох и показах му личну карту, - ja сам, као што се из приложеног види, писац, нисам река.
В. д. начелник Управе прихода оштро ме одмери.
– A како се онда зовете Кишон?
– Из пуке навике - рекох. - Али ja се уз то, за разлику од реке, зовем и Ефраим.
To je већ оставило утисак. Селигсон оде у суседну собу да би продискутовао ствар са својим сарадницима. Ha жалост, нисам могао да их чујем, али би се сваки час један од њих појављивао и добро ме загледао. Један je од њих чак тражио да устанем и да се окренем око своје осе. Напокон су одлучили да прихвате моје аргументе или их барем нису одбацили. Селигсон je лично прогласио Последњу опомену неважећом. Црвеном оловком je дописао: „Није у власништву луке - Селигсон“, и на корицама акта нацртао велику нулу, коју je потом прецртао са две дијагоналне црте. С олакшањем сам уздахнуо и отишао кући.
– Била je, наравно, грешка - рекох жени. - Логика je ипак победила.
– Видиш! - одврати ми најбоља супруга на свету. - A ти увек на све гледаш црно.
Десетак дана касније, била je среда, стигло je „Обавештење о пленидби покретне имовине“, које je гласило: „С обзиром да се до данашњег дана нисте одазвали на нашу последњу опомену да исплатите дуг од 20.012,11 израелских фунти“ - писало je Селигсоновим невештим машинописом - „присиљени смо да поступимо по Пропису 238/а/5 о пленидби покретне имовине и продаје исте на јавној лицитацији. У случају да сте у међувремену обавезу измирили, сматрајте ово обавештење неважећим.“
Одјурио сам као из топа код Селигсона.
– Знам, већ знам - поче он да ме умирује. - Ta обавештења не шаљем ja, већ компјутер у Јерусалиму a њему се овакве грешке често поткраду. He обраћајте, молим вас, пажњу на то.
Сазнао сам успут да je Централа у Јерусалиму прешла пре шест месеци на аутоматски систем и отада компјутер обавља посао који je пре тога водило неких десет хиљада мрзовољних службеника. To je наравно, не само крај бирократском натезању, већ и велико олакшање за несрећне службенике који сад лепо у миру могу да продају зјала. Несрећа je једино у томе што техничари који су опслуживали компјутер нису били довољно обучени па су га повремено кљукали погрешним подацима, што je код компјутера изазвало сметње у варењу, као што je то, на пример, било у случају са мојим поправком луке.
Селигсон ми je свечано обећао да ћe једном заувек скинути тај случај са дневног реда и да би то потврдио у мом присуству je послао у Јерусалим телеграм са захтевом да се цела ствар, на његову одговорност, за сада одложи.
Захваливши му на том племенитом чину, отишао сам сав срећан кући.
У понедељак су дошли по фрижидер. Ha мојим вратима појавила су се три повећа професионална носача. Показавши ми налог о пленидби с потписом Б. Селигсона, вештим рукама дохватили су моју покретну имовину у облику фрижидера и, не обазирући се на моје протесте, одвезли га у теретним колицима.
– Ама погледајте ме - викао сам за њима. - Зар вам ja личим на луку? Да ли сте икада чули да лука може да псује, проклети били дабогда!
Али они су само вршили своју дужност, и ту je обичан смртник немоћан.
Селигсона сам затекао како очајнички зури у зид. Управо му je из Јерусалима стигла опомена да још није испунио обавезу да наплати дуг у износу од 20.012,11 израелских фунти на име поправке луке на реци...
– Претпостављам - рече ми он с прекором, - да je компјутер погрешно протумачио ону фразу „на моју одговорност”. Требало je да будем опрезнији. Морам да вам признам, господине Кишон, у леп сте ме сос увалили.
Предложих му да једноставно не обраћа пaжњу на обавештење, али га то није ни најмање умирило.
– Знате - рече ми клонуло, - кад вас компјутер једном дохвати, изгубљени сте. Једном je шефу протокола у парламенту компјутер наредио да изврши смртну казну над својим секретаром... Тек je на једвите јаде министру правде успело да у задњи час спаси несрећника. Кажем вам, с компјутером нема шале.
Предложих му да одемо у Јерусалим и да лично с њим рашчистимо ствар. „Не зезај, матори”, рећи ћемо му. „Остави нас на миру!”
– До њега се не може. Превише je запослен. To je најзапосленији компјутер на свету. Потребан им je за све - за изборе, прогнозу времена, хороскопе, тумачење снова...
Учинио je ипак толико, бог га благословио, да je назвао складиште заплењене робе и замолио шефа да привремено не ставља мој фрижидер на лицитацију.
Из обавештења које сам већ ујутро добио брзином која није својствена бирократској, a које je гласило: „Рачун о покрићу пореског дуговања”, схватио сам да je мој фрижидер продат на лицитацији за 19 фунти. Тиме се мој дуг смањио на 19.993,11 фунти, које сам, како je у приложеном стајало, дужан да платим у року од седам дана. У случају да сам у међувремену... и тако даље...
Селигсона овог пута нисам одмах нашао јер je отишао код адвоката да пренесе свој фрижидер на женино име. Кад се вратио клео се да више никада неће, ако се икада извуче из чељусти тог компјутера, ни за кога да интервенише a понајмање за некога ко се зове исто као и нека река.
– Слажем се - рекох. - Али предложите ми како да се ja из тога извучем.
– He знам - одговори Селигсон. - Догоди се да компјутер понекад једноставно заборави на своје жртве. Преостаје вам једино да се надате.
Рекох му да не верујем у чуда и да желим да средим ствар одмах ту, на лицу места.
– У реду, ако баш желите - одговори Селигсон.
После дужег натезања сложисмо се да моја дуговања за оправку луке поделимо у дванаест месечних рата. Документ с мојим и Селигсоновим потписом сместа смо послали у Јерусалим како бих сачувао оно што се од мoje покретне имовине још може сачувати.
– To je највише што могу да учиним за Вас - рече ми Селигсон. - Можда ће они тамо ипак да науче да баратају тим компјутером.
– Надајмо се - одговорих.
Први чек у износу од 1.665,05 фунти стигао je за два дана заједно са Селигсоновом, и опет ушепртљано написаном примедбом, да je то прва рата на име отплате дуга у износу од 19.993,11 израелских фунти којим ме Управа прихода терети за извршење радова у луци реке Кишон.
Када сам најбољој супрузи на свету саопштио срећну вест да смо се напокон решили велике финансијске бриге, она je само просиктала да je срамота што нас још варају и за камате, јер бисмо било где другде добили најмање шест посто.
– Можда - рекох, - али није ми на крај памети да предузмем било шта у вези с тим.
Будућност припада компјутерима. Ако сте се у међувремену у то и сами уверили, сматрајте ову тврдњу неважећом.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:04 pm





ПАКАО ЗВАНИ KAKAO

Амир, наш црвенокоси тиранин, још од рођења врло слабо једе. He воли ни да жваће, ни да гута.
Искусне мајке саветовале су нам да га оставимо на миру док не изгладни, то јест да му не дамо да једе толико дуго, док нас на коленима не буде молио за залогај. И тако смо га пустили да изгладни, од чега je толико ослабио да смо ми њега на коленима молили да узме залогај.
Ha крају смо га одвели нашем најпознатијем специјалисти, стручњаку за исхрану мале деце. Пре него што смо успели да изустимо и реч, он je само овлаш погледао нашег сувоњавог синчића и упитао:
– Шта je с њим? He једе?
– He једе.
– To сам и мислио.
После краћег прегледа искусни стручњак нам саопшти да се ту не може много учинити јер једноставно има деце која мало једу и томе нема помоћи. Богато смо га наградили за стручни савет и од онда, помирени са судбином, хранимо дете по оној библијској: у зноју лица свога јешћеш хлеб свој. Морам да признам да ни моја жена ни ja немамо превише стрпљења да мољакамо, подмићујемо, обећавамо, и слично. Ha срећу се мој таст у томе показао као изузетно вешт и спремно je на себе преузео задатак да натера Амира да једе. Прича му најмаштовитије приче, a Амир га слуша отворених уста и сасвим заборави да не воли да једе. Идеја je сама по себи одлична али није право решење!
Један од главних проблема je - какао. A какао, као што знамо, садржи све што je потребно за раст детета - од витамина, минерала, угљених хидрата па све до спанаћа. И тако се свако вече дедица повуче с Амиром у дечју собу да би после једног сата изашао малаксало дрхтећи. Али би поносно објавио:
– Попио je пола.
Велики преокрет догодио се у лето када je једно вече дедица изашао из дечје собе исто тако дрхтећи али овај пут од узбуђења.
– Замислите, све je попио!
– Није могуће? - повикасмо у један глас. - Како ти je то успело?
– Предложио сам му да преваримо тату.
– Како то да преварите тату?
– Па лепо! Рекао сам му да попије целу шољицу, па ћемо онда да je напунимо водом a тати ћемо рећи како Амир опет није хтео да попије ни гутљај. Ти ћеш се наљутити и запретити како ћеш сам попити какао a затим ћеш открити да си насео.
Мени се, да будем искрен, такав трик чини помало примитивним. Осим тога, не сматрам да je баш педагошки учити дете да од оца прави будалу. Тек на упорно наваљивање најбоље супруге на свету („Ипак je од свега најважније да попије какао!“), пристао сам на игру. Дедица оде у купатило, напуни шољицу неком одвратном течношћу и стави je пред мене.
– Амир опет није попио ни гутљај - рече.
– Ma није могуће! - повиках кобајаги љутито.
– Сада ми je стварно доста! Ако он неће да попије какао, попићу га ja.
Амирове очи су заискриле кад сам сркнуо гутљај и одмах га са гађењем испљунуо.
– Фуј! Шта je то? Каква je то гадна сплачина? Б-р-р-р...
– Прешли смо га, прешли! - ликовао je Амир и цичећи од весеља заиграо око мене у домородачком ритму. Све ми je то изгледало прилично глупо али - он je попио свој какао a, како рече његова мати, то je најважније од свега.
Сутрадан опет све изнова: дедица носи шољицу пуну воде, Амир опет није ништа попио, па шта тај мали мисли, ако неће он, попићу га ja, фуј, шта je то, грр - брр... испљунем (једина ствар коју не морам да одглумим), прешли смо га, прешли, домородачки ритам...
И тако из дана у дан.
Амир je већ толико напредовао у игри да му ни дедица више није потребан. Сада већ сам долази са шољицом воде; нечувено, тако диван какао, фуј, прешли смо га, домородачки ритам...
Временом сам се већ помало забринуо.
– Слушај, драга - рекох жени. - Није ли овај наш дечак мало приглуп?
Никако нисам могао да докучим шта се догађа у глави нашег детета. Зар je могуће да сваки пут заборави шта je било синоћ? Или можда мисли да сам толико глуп да сваки пут наседам на исти штос? Најбоља супруга на свету гледала je на то, као и увек, са практичне стране: није важно шта дете мисли, важно je да пије какао.
Једном сам - да ли због расејаности или из подсвесне побуне - просуо течност у сливник a да je пре тога нисам ни пробао нити изговорио оно чувено, гррр, бррр, фуј.
Амир се зајапурио и бризнуо у плач.
– Али, тата, па ниси ни пробао!
Сада je мени крв јурнула у главу. Шта он мисли ко сам ja? Будала?
– И не морам да пробам - одбрусих му. - Сваки кретен зна да je то вода.
– Ти си тата онда лажов - покуњено ће Амир.
– Зашто си до сада увек пробао?
Аха, значи да je Амиру јасно да je то свако вече само представа. Вероватно му je то већ од самог почетка јасно. Чему онда настављати?
– Зато што га то радује - објасни ми супруга. A све док он пије какао...
Негде најесен Амир je унео неке мале измене у тексту, па, када бих га запитао зашто није пoпиo какао, он би ми одговорио:
– Нисам га попио зато што то није какао већ обична вода...
Пред зиму je почео да прстом меша воду пре него што би ми je пружио да je испљунем. Игра ми се све више гадила. Већ би ми поподне припала мука при помисли како ће увече оно мало чудовиште прићи са шољицом бљутаве воде. Сва друга деца пију какао једноставно зато што деца морају да пију какао. Зашто само моје дете изводи бесне глисте?
Око Нове године урадио сам нешто сасвим неочекивано. He знам шта ми je било али, кад сам узео ону одвратну шољицу коју ми je пружио син и испио први гутљај, нисам просуо садржај у сливник већ сам га једноставно искапио до краја, иако je мало недостајало да се угушим.
Амир ме je ужаснуто и немо посматрао. Али то je био само тренутак затишја пред ерупцију, a онда je заурлао:
– Зашто си попиo? Зашто?
– Како то мислиш: зашто? - запитах осећајући неко неприродно задовољство. - Да ли си ми сам рекао да ниси попио ни гутљај јер ти се какао не свиђа, je л’ тако? A ja сам ти одговорио да ћу онда ja сам да га попијем па сам га, ево, и попио - и шта сада још хоћеш?
Амир ме je ошинуо погледом пуним нескривене мржње и отишао je право у кревет где je целу ноћ проплакао.
Напокон je изашло на видело да je њему све време било јасно да ja знам како je у шољици вода a да се само правим да не знам. Па чему онда сваке вечери та глупа комедија? Moja жена je и на то дала једини могући одговор:
– Дете пије какао a то je важније од свега.
И тако се игра с какаом наставила из вечери у вече и ja сам на то већ скоро престао да обраћам пажњу. Ha крају крајева, нисам ja крив што имам приглупо потомство. To je једноставно несрећа и ту се ништа не може учинити. Неки родитељи имају среће па су им деца паметна a други, ето, немају среће.
Кад je Амир славио пети рођендан, дозволили смо му да позове неколико другова. Пошто су се окупили, позвао их je у своју собу не заборавивши ни своју шољицу. Ускоро сам пошао да погледам како се деца забављају. Када сам пришао вратима чуо сам свог сина како говори:
– ... a сада морам у купатило да напуним шољицу водом.
– Зашто? - упита његов друг Ники.
– Зато што мој тата тако хоће.
– Зашто?
– He знам. To морам да радим свако вече.
A, тако дакле! Он, значи мисли да je проблем у мени, да je мени та игра потребна! И он то све ради мени за вољу! He, то дете никако није глупо - оно je настрано!
Ујутро сам га посадио у крило.
– Слушај сине - рекох му. - Тата хоће да прекинемо ту бесмислену игру. Неко време смо се забављали, али сада je већ досадно. Хајде да измислимо неку нову игру, хоћеш ли?
Овог пута Амир je две ноћи плакао a и моја жена je већ изгубила стрпљење са мном.
– Ако дете престане још и какао да пије - опомињала ме, - од њега неће ништа да остане.
И тако се представа наставља. Понекад ме син, тек да ме подсети, зовне из купатила:
– Да ли си спреман? Ево, долазим с водом!
Ha то ja преузимам своју улогу.
– Фуј, шта je то... Гррр... бррр... !
Да човек полуди!
Једном, кад je Амир због богиња морао да лежи у кревету, отишао сам у купатило, напунио шољицу водом и тамо je просуо.
– Прешли смо га! Прешли! - одушевљено je из друге собе викао мој син.
У последње време Амир je нашао нову варијацију на стару тему: долази из купатила носећи у шољици водурину и сам изговара мој текст: „Фуј, шта je то... гррр... бррр...“
Све ми се више чини да сам у овој кући помало сувишан. Да од свега није најважније да Амир попије какао, заиста не бих знао зашто постојим.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:04 pm





ПОРАЗ ЗА ЗЕЛЕНИМ СТОЛОМ

Једном приликом сам свом сину Рафију из иностранства донео стони фудбал, изванредну играчку сличну онима око којих се дугокоса младеж гужва по кафићима. Ta се играчка састоји од зелене плоче са по једним голом на сваком крају и неколико попречних шипки на које су причвршћене дрвене фигурице црвених или плавих играча, подједнак број са сваке стране. Свака шипка на једном свом крају има дршку. Кад je окрећемо, дрвени играчи могу одгурнути дрвену лопту према противничком голу. To je заиста сјајна играчка, нарочито погодна да код детета, a и код одраслих, побуди, развија и негује племенити такмичарски дух који ће од играча да створи правог спортисту, што на кутији јасно и пише.
Рафију се игра свидела на први поглед. У пoчетку ми се, признајем, чинило да помало неспретно барата шипкама али сам врло брзо схватио да он уопште нема никаквог талента за стони фудбал. Мали додуше добро црта, множи разломке напамет као од шале али када треба нешто да се уради рукама, онда као да су му обе леве. Није ствар у томе што он не зна да врти шипке. Врти их он, али му лопта бежи на све стране само никако да одлута у гол. Ja се због тога уопште не узбуђујем - мали црта тако дивне слике да наставник никако не може да верује да му их нисам ja нацртао и са својих седам година je врло бистар, живахан и сасвим нормалан дечак.
Невоља je једино у томе што мали неспретњаковић има неодољиву потребу да пошто-пото победи. Кад год игра са својим вршњацима и од њих доживи пораз, лице му се зајапури a низ образе му потеку крупне сузе. A поврх свега Рафи je још и необично страстан играч, чак у толикој мери да je дрвеним луткама свог тима дао имена. Тако се сви нападачки играчи зову Пеле, голман je Јашин a остали се зову Фухс по најбољем фудбалеру у његовом разреду.
У последње време Рафи не жели више да игра ни са ким осим са мном, што je последица бројних пораза које je на фудбалском пољу доживео од својих вршњака. To и не би било тако страшно, када на врхунцу племенитог надметања не би почео да ми добацује молећиве погледе који су говорили само једно: „Татице, изгуби! Татице, молим те изгуби!“ Мислим да то уопште није фер од њега. Зашто бих ja, дођавола, изгубио? И ja волим да победим као и сваки нормалан човек. Ако он хоће да победи, онда нека се потруди да боље игра. У његовим годинама знао сам да нахватам пуну кутију лептира и да раставим сваки будилник.
Покушао сам да му логично објасним о чему се ради.
– Слушај, Рафи - почео сам, - ja сам велики a ти си мали, je л’ тако?
– А-ха.
– Шта би ти мислио о тати кога би властити синчић победио? Мислио би да тај тата не ваља.
– А-ха.
– Па зашто си онда тако несрећан када изгубиш?
– Зато што желим да победим - јеца Рафи.
Ту се сад умеша мајка.
– Па дозволи му, побогу, да бар једном победи - шапну ми она на уво, - тек толико да стекне самопоуздање. Ко зна какве све душевне последице може да навуче ако стално губи...
Предузео сам, дакле, натчовечански напор да спасим Рафијеву личност. Сваки пут кад би неки од његових Пелеа упутио лопту према мом голу, ja бих културно померио свог голмана у страну само да том свом неспретном сиротану омогућим да завали, дођавола, бар један гол. Али ни случајно! Он стварно одлично зна да множи разломке, али никада неће да научи да убаци дрвену лопту у гол. Зато сам се одлучио на очајнички корак - да дам себи аутогол. Окренуо сам ручицу свог центарфора, шутнуо лопту... она je пала на шипку... одбила се и... право у његов гол!
Тек je сада Рафи ударио у плач! И не само то. У наступу беса дохватио je шипке, голове, играче, лопту и све побацао на под.
– He даш ми да победим! - викао je. - Намерно ми не даш, знам...
Пажљиво сам покупио остатке играчке и приметио да су три моја играча остала без главе.
– Ето, видиш, разбио си ми напад - рекох му с прекором. - Како сада да играм? Ни један од њих више не може да погоди лопту...
– Нема везе - живну мој потомак. - Играмо даље!
И заиста, тек што смо опет почели, Рафи je све више освајао терен. Moгao сам да вртим своје обезглављене играче колико сам хтео, они као да нису постојали. С друге стране Рафи je кренуо у напад. Фухс je додао Пелеу, овај другом Пелеу, овај даље до Пелеа трећег и напокон - за сваки случај мало сам накривио сто - лопта je ипак пронашла пут до мог гола.
– Хо-хо! - клицао je Рафи победнички. - Гол! Гол! 1:0 за мене! Победио сам те! Живео победник!
Ујутро су сви моји играчи осванули одрубљених глава. Ja сам их својеручно одрубио. Учинио бих и више од тога само да свом првенцу вратим самопоуздање.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:04 pm





И МАШИНА JE САМО ЧОВЕК

He знам у чему je ствар, али у нашој кући понекад се догађају чудне ствари. Тако ми једног дана најбоља супруга на свету саопшти да морамо да купимо нову машину за прање рубља јер садашња већ полако стари.
– Добро, драга - рекох. - Иди онда и купи себи нову, млађу машину али пази, само једну, и нека нипошто не буде једна од оних бесних, страних, већ нека буде права домаћа машина.
Пошто je моја жена душу дала за куповину, већ je сутрадан у нашој кући весело зујала домаћа машина за прање веша: млада, чила и опремљена гомилом сјајних дугмића. Била je то љубав на први поглед или, што ће рећи, на прво прање. Све операције je радила сама: претпрање, прање, испирање, сушење. Баш као да je имала уграђен људски мозак.
Ех, a одатле и почиње наша прича.
Другог дана у подне најбоља супруга на свету упаде изнебуха и сва збуњена у моју собу и рече:
– Ефраиме, она шета!
Пошао сам за њом у купатило и заиста: док се центрифуга марљиво окретала, наша машина се великим скоковима упутила према кухињи. Сустигли смо je на прагу и притиском на црвено дугме зауставили.
Пошто смо пажљиво размотрили ситуацију, открили смо да машина шета само онда када je укључена центрифуга па кад бубањ од силне брзине окретања почне да се тресе, почне и она - хоп, хоп, хоп - да поскакује као да je покреће нека унутрашња сила.
Нама то у ствари, није сметало. Није наша кућа неки затвор и зашто машина не би шетала по кући - ако joj се то свиђа.
Показало се, међутим, да смо ипак били превише попустљиви.
Једне вечери смо одједном из ходника зачули грозан лом. Пожурили смо тамо и имали шта да видимо: Амиров трицикл лежао je смрвљен под машином док се ова, у лудачком темпу вртела око своје осе. Амир je, наравно, као свако дете, плакао и снажно ударао по машини.
– Фуј, ти неваљала Џонатан, види шта си ми урадила... - викао je Амир.
Овде морамо да објаснимо да je Џонатан име које смо дали машини управо због њене готово људске интелигенције.
Покушали смо да објаснимо синчићу да машина није то урадила намерно, да je она само мало шетала по кући a трицикл joj се, ето, нашао на путу па га je - хоп - нагазила. Амир, међутим, није имао разумевања за такво објашњење.
– He преостаје ништа друго - рече моја жена – већ да вежемо Џонатан.
Привезала ју je конопцем за славину.
Било ми je помало жао Џонатан али нисам рекао ни реч. Машина je била у надлежности моје супруге и она je могла да ради с њом шта хоће. Ипак морам да признам да сам се обрадовао када смо je ујутро нашли приљубљену уз супротни зид. Уложила je, јадница, све своје коњске снаге и прекинула конопце.
Најбоља супруга на свету узела je јачи конопац и привезала Џонатан за бојлер. Никада нећу заборавити ломљаву која нас je тргла из сна. Овог пута je Џонатан ишчупала бојлер и вукла га за собом док се из купатила интензивно ширио мирис плина.
Ha крају je моја жена, увидевши колико je то чини несрећном, одустала од тога да веже Џонатан. Схватли смо да je она рођена у независном и слободном Израелу, да je тако рећи Сабра{2}, и да на њу не може да се утиче. Скоро да смо били поносни на њу. Отада Џонатан обавља своје дужности уз пуну слободу кретања.
Једном je ипак прекардашила и упала у дневну собу баш кад смо имали госте и, наравно, преплашила их je на мртво име.
– Напоље! - повикала je моја супруга. - Напоље! Врати се на своје место!
To je било мало претерано са њене стране. Џонатанина интелигенција ипак није толика да може да разуме људски говор. Сигурније je било зауставити je притиском на дугме, што сам и учинио.
Када су гости отишли, поново сам je укључио да бих je вратио на место. Она се, међутим, увређена, није ни помакла. Покренула се тек пoшто смо je нахранили са неколико комада шареног рубља.
Амир се у међувремену помирио са Џонатан и у свакој прилици je зајаше и весело узвикује:
– Ђиха, ђиха!
У ствари, осим што воли да тумара наоколо, не можемо да се пожалимо на Џонатан. Она одлично обавља свој пocao и пере „сјајно бело“ и уопште није пробирљива у погледу детерџената. Најбоља супруга на свету дошла je чак на помисао да бисмо могли да искористимо њене излете. Зашто je, на пример, не пошаљемо у куповину? Рекох joj да то никако не долази у обзир. Морали бисмо прво да joj напишемо списак ствари јер она ипак не уме да говори, a она би тај списак могла да изгуби, или што je још горе, могла би да залута и не би више знала да се врати. Заиста се ризик не исплати, само зато да би себи уштедели пут до продавнице. С друге опет стране, Џонатан необично воли да излази на улицу. Једно вече сам je једва спречио да не оде у комшилук. Супруга ми рече да су Никијеви родитељи, који станују преко пута, купили нову машину за прање рубља, предивну италијанку.
– Мислиш ли да je могуће да Џонатан...?
He бих никако волео да ми по кући шврља туце малих машина за прање рубља. Обратио сам се стога стручњаку. Показало се да му наш проблем није непознат.
– Како да не - рече нам он, - знам за ту појаву. Почну да скачу кад се покрене центрифуга али само онда кад je у бубњу премало рубља. Тада се поремети равнотежа машине и она почне да се креће. Морате je напунити са најмање четири килограма рубља и гарантујем вам да ћe тада ваша машина бити мирна као јагње.
Код куће сам затекао жену како окопава башту и одмах joj саопштио да Џонатан скакуће јер joj je премало рубља у утроби. Најбоља супруга на свету нагло пребледе.
– Благи боже! - повикала je. - A баш сам данас ставила упола мање...
Одјурили смо у купатило и застали као укопани. Џонатан je нестала. Заједно са каблом. Истрчали смо на улицу.
– Џонатан! - викали смо. Џонатан!
Од Џонатан ни трага.
Ишао сам од куће до куће и распитивао се код комшија да ли су можда видели једну јеврејску машину за прање веша која жури улицом. Сви су одмахивали главама. Само je један рекао како му се чини да je нешто слично малопре видео пред поштом. Међутим, како смо касније утврдили, радило се о неком погрешно адресираном фрижидеру.
Пошто сам дуго и узалудно трагао, вратио сам се потиштен кући. Ко зна, можда je пала под аутобус. Џонатан, слободна кћер индустријске џунгле, суочена са опасностима велеграда и његових некултурних возача! Или се можда програм прања завршио насред улице и више не може да се креће... Можда стоји непомична негде усред саобраћајне гужве...
– Нашла сам je, ту je - дотрчала ми je жена у сусрет.
Испоставило се да je мала будалица, док je моја жена плевила башту, одлутала у ходник право до степеница за подрум низ које би се сигурно и стропоштала, да joj се тог момента није истргнуо кабл из утичнице, што ју je спасило сигурне смрти.
– Сад je доста - одлучно ће моја жена. - Скидај одећу!
Покупила je по кући сваки комад тканине који би joj доспео под руку и набила je у сироту Џонатан скоро пет кила. A она je црнчила и тихо зујала - мирна као бубица.
Из недеље у недељу моја жена би je до врха пунила a она je само радила и радила. Срце ми се цепало од жалости.
Једног дана више нисам издржао.
Зауставио сам je усред програма и извукао из бубња једно две киле рубља. Џонатан je весело поскочила и упутила се право према свом италијанском лепотану преко пута. Опет je брујала и клопарала - као у стара добра времена.
– Хајде, Џонатан, хајде - шапнуо сам joj и помазио je по леђима.
И Џонатан je одшетала.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:05 pm







ЋУТИ И ПЛИВАЈ!

Moj син стоји на ивици базена и плаче.
– Амире, хајде, уђи у воду - зовем га.
– Бојим се.
Већ пуних пола сата покушавам да наговорим свог риђокосог потомка да уђе у воду да бих га научио да плива али он се, ето, боји. Од страха плаче, за сада додуше још само тихо али ускоро ће се драти из свег гласа, знам ja њега. Па ипак му не замерам. Сећам се како je мој отац мене учио да пливам и како сам ja исто тако стајао на ивици базена и бојао се. Био je прилично груб према мени.
Од онда су се васпитне методе знатно промениле, постале су лукавије. Мени, на пример, не би ни на памет пало да присиљавам свог сина на нешто за шта он нема воље. Одлучујући корак мора да учини сам као млади opao који први пут напусти родитељско гнездо и вине се у небеско пространство. Треба га само благо гурнути - све остало je ствар природе. Од свега je најважније имати стрпљења, разумевања и љубави - највише љубави.
– Гледај - говорим ja свом птићу, - увери се сам. Вода ти je само до пупка a тата ће те држати. Ништа ти се не може десити.
– Али ja се бојим.
– Видиш, сва деца су у води, играју се, пливају, смеју се. Само ти стојиш ту напољу и плачеш. Зашто плачеш?
– Зато што се бојим.
– Зар си ти слабији и глупљи од друге деце?
– Јесам.
Рекао je то са дубоким убеђењем. Kao закључак. Осврнуо сам се око себе: други родитељи су се смејуљили a чувар базена посматрао ме je испод сламнатог шешира. Замислио сам брод који тоне. Сви путници окупили су ее на палуби и дисциплиновано, мирно чекали капетанове инструкције. Само се мали, здепасти, риђокоси човек гура међу жене и децу како би се међу првима дочепао чамца за спасавање. Taj човек je мој син кога нисам научио да плива...
– Кажи ми чега се бојиш?
– Да се не удавим.
– Како можеш да се удавиш у плићаку?
– Могу ако се бојим.
– He можеш чак ни да хоћеш - покушао сам да му разумно објасним. - Специфична тежина људског тела мања je од специфичне тежине воде и зато тело плива. Ево, показаћу ти.
Тата се леђима испружи по површини, мирно лежи и плута на води, кад одједном усред те поучне очигледне обуке неки кретен скочи у базен и замало и тати на главу. Талас ме запљусну, уста ми се напунише водом и ja свом својом специфичном тежином пођох на дно. Moj син бризну у плач трећом брзином.
Пошто сам некако испливао на површину, покушао сам да нађем подршку код чувара који нас je равнодушно посматрао.
– Кажите, молим вас, овом мом сину да ли ико може да се удави у овом дечјем базену?
– Како да не - одврати ми чувар испод сламнатог шешира, - Него шта да може!
Неки други отац на мом месту одавно би већ зграбио сина и бацио га у базен, да, свако би то учинио, али не и ja. Ja волим свог сина иако je кукавица, штавише управо га и волим зато што je таква мала кукавица, тако мален, беспомоћан, изгубљен...
– Хајде, Амире, да се договоримо - предложих му. - Ja те нећу ни дирнути a ти ћеш лепо сам да уђеш у воду. Уђи само до колена. Ако ти се свиђа, остани у води, ако ти се не свиђа - a ти изађи. Може ли тако?
Амир потврдно климну главом па, плачући истим темпом, пређе ивицу базена и несигурним корацима угази у воду. Није му била ни до колена a он je већ закључио да му се не свиђа и да не жели да остане. Окренуо се, изашао и наставио да завија све вишим гласом, што му je на чврстом тлу било и много лакше.
– Мама! - урлао je. - Мама!
Чудна je та дечја потреба да дозивају мајку у свакој могућој прилици па чак и онда када их та иста мама гања прутом око стола.
– Амире - обратих му се овај пут строго, - или ћеш сада одмах да уђеш у воду, или вечерас нема ништа од телевизије.
Да нисам претерао? Можда сам престрог према њему? Он још увек плаче и не миче се. И обрнуто. He миче се и плаче ли, плаче.
– Погледај, Амире, како je то једноставно - покушао сам да му покажем. - Само, ево, овако, испружиш руке и бројиш: један, два, три и...
Сасвим je разумљиво да не могу истовремено да пливам и да бројим. Ha крају крајева, ja сам писац a не учитељ пливања. Док ja дахћем и борим се за ваздух, Амира све више хвата страх. Око нас се већ скупила гомила људи жељних забаве. Искочим из базена a Амир се вршитећи из све снаге даде у бекство. Потрчим за њим, ухватим га и, држећи га за косу, одвучем у базен. Научићу ja њега и пливању и памети!
– Ма-ма! - урла мој син. - Ма-ма, бојим се!
Одједном ми се све то однекуд учини познатим. Није ли и мене отац овако вукао у воду и нисам ли и ja овако дозивао мајку у помоћ? Тако je то у животу, све се понавља! Сукоб генерација je неизбежан! Док деца урлају, очеви извлаче дебљи крај.
– Нећу у воду! - виче мој син. - Хоћу код маме!
Држим га метар изнад воде a он мисли да ће да се удави. Али ja се не обазирем на његово викање.
– Један, два, три! - командујем. - Пливај!
Иако je још плакао, он поче да млатара рукама, што je за почетак у реду. Али с обзиром да га je не учим да лети него да плива, требало би да га загњурим у воду. Полако спуштам свог орлића према површини, он се отима свом снагом, псује, покушава да ми се истргне али ja сам ипак јачи.
– Пливај! - загрмео сам. - Један, два, три...
Угризао ме! Угризао руку која га храни, угризао рођеног оца који се са толико љубави брине о њему!
Ha сву срећу ja сам ипак јачи. Обухватим му бокове челичним стиском својих бедара, ухватим га за руке и напред... и назад... и један... и два... и три... пливаће он мени...
– He дери се и пливај!
Једног дана биће ми захвалан, Схватиће да без мога силног труда, без мог анђеоског стрпљења никада не би пропливао. Једног дана биће пун љубави према свом оцу.
За сада од свега тога нема ни говора. Напротив, рита се на све стране, удара ме ногама у леђа и урла на сав глас. Лице му се наборало од плача, за само неколико минута остарио je за цео дан. Заронио сам га у базен. Попио je мало воде. Па шта онда? Што се мене тиче, може да попије и пола базена! Тако je и мој деда учио мог оца да плива. Пливај, дериште једно! Одавно нисам био тако ван себе од беса. Плаши се! Чега ту, до ђавола, има да се плаши?
Одједном преко звучника зачух глас чувара базена.
– Хеј ви тамо! Да, да, ви! Оставите већ једном то дете на миру! Још ћете га удавити!
Ето, какви смо ми људи. Уместо да помогне оцу који се труди да научи дете да плива, уместо да ми пружи руку или добаци појас за спасавање, он je на страни руље која ми се руга. Подигнем свог орлића и, не кријући презир, изнесем га из базена. Затим елегантним скоком зароним поново у воду да бих тој малој будали показао како се то ради. Али шта je то? Никако да ускладим руке и ноге, као да су се посвађале... Чини ми се као да тонем,., па ja тонем... У помоћ!... Мама!
– Невероватно - рече чувар базена пошто ме je освестио вештачким дисањем. - И такав човек покушава да научи дете да плива.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:05 pm





САГА О ФОРСАЈТИМА

– Ко je то? - упитао сам. - Да ли je то онај момак који je Флерином мужу украо књиге?
– Није, глупане - одврати ми најбоља супруга на свету. - To je Винифредин нећак.
– Од оне што je пала с коња?
– Ma не! Оно je била Френсис, Џунина мајка.
Тако je то било сваког петка увече током оних лудих месеци када се на израелској телевизији приказивала серија која je освојила свет - „Сага о Форсајтима“. Сваког петка седимо приковани уз телевизор a са нама и Амир, који би већ одавно требало да буде у кревету. И сваког петка ja опет заборављам ко je ко. Прошли пут сам, на пример, све време мислио да je сликар, који je насликао онај акт, син леди - не знам како се зове - док ми Амир напокон није објаснио да je он у ствари нећак старог Џолиона... Пс-сст, тишина!
Могли би да им, као и личностима у Дневнику, титлују имена.
Управо сада Флерин муж држи говор у Доњем дому a ja се више не сећам да ли je он Иренин син или не и да ли je Ирена она коју je Сомс пре неких пет епизода силовао. Да ствар буде гора, из собе у којој лежи наша новорођена ћеркица Ренана, допиру неки чудни звуци и дечји плач. Можда се попела на ивицу колевке и сада изводи вратоломије? Да није испала из колевке? Облива ме хладан зној a ни најбољој супрузи није ништа боље.
– A ко je ово? - упитах опет. - Je л’ то онај што се затрескао у Флер?
Негде у кући звони телефон али ми не хајемо. Било ко да зове усред „Саге о Форсајтима“, тај није нормалан. Претпрошлог петка неко je звонио на врата. Чини ми се да je био поштар с телеграмом, који je пуних десет минута држао прст на звону али нисмо могли да му отворимо јер je баш тада Сомс имао важну дискусију са Иреном поводом Џунине веридбе, ако се добро сећам.
– Тишина! - повикао сам према вратима. - „Форсајти“!
Из Ренанине собе зачуо се тупи пад и гласан плач детета. Сада сам скоро сигуран да je наша сирота девојчица испала из колевке.
– Амире - обрецнух се на сина. - Хајде, погледај шта се десило. Пожури!
– Али зашто? - промрмља мој син. - Она je већ ионако испала...
Ето, докле смо стигли - нека глупа ТВ-емисија важнија му je од рођене сестре! Moja жена од бриге већ ломи прсте. Ha екрану се Сомс свађа са неким младићем - адвокатом, чини ми се.
– Ко je сад овај? - упитао сам. - Je л’ то Хеленин син?
– Завежи!
Из спаваће собе допиру шумови као да неко помера намештај. Пршти стакло. He, немогуће! Овај адвокат не може бити Хеленин син јер je он погинуо у саобраћајној несрећи. Или, чекај, зар то није онај Бозини који je пao под точкове?
– Сада бих стварно волео да знам ко je тај - рекох. - Није ли то можда Мерџорин брат?
– Она нема брата - просикта мајка моје деце.
– Осврни се надесно.
Чим je завршена сцена, бацио сам поглед на десну страну. Тамо je, тик уз моју фотељу, мирно стајао човек, са најлонском чарапом на глави и с великом врећом на леђима. Неко je управо у Доњем дому физички напао Мајкла, Флериног мужа.
– Ко je тај што га удара? - запита човек с врећом на леђима. - Je л’ то Винифредин муж?
– Немате појма - одговорих му. - Винифредин муж je већ одавно одмаглио са оном глумицом у Америку.
У међувремену je Сомс опет запао у невољу и млади адвокат га уцењује.
– Шта све неће снаћи овог јадног човека? - уздисала je моја жена. - Сви су против њега.
– Не треба га нимало жалити - огласи се сад мени неко слева. - Сетите се само како се понео према Ирени прве брачне ноћи. Ко je сад ово?
– Умукните!
Сад су ту већ двојица са врећама на леђима.
– Седите - добацих им. - Не видимо од вас.
Они седоше на тепих. Moja жена се нагну ка мени.
– Шта се дешава? - прошапута. - Ко су ови?
– Анин брат - одговори један од наших посетилада - и Џонова друга жена. Пс-с-ст!
Она двојица почеше да се дошаптавају, што нам je прилично ишло на нерве. Жена ми je давала знаке да нешто предузмем али то сада уопште није долазило у обзир. Тек кад се на екрану појавила непривлачна и досадна другарица сестричине Сомсове сестре, искрао сам се до телефона и позвао полицију. Морао сам да чекам пуна три минута док ми се није јавио неки глас који ми нестрпљиво рече:
– Наредник je заузет. Назовите за пола сата.
– Али код мене су у стану два провалника.
– Форсајти су их заробили?
– Јесу. Дођите сместа.
– У реду - рече дежурни полицајац. - Ко je то?
Рекох му своје име.
– Нисам мислио на вас - одврати ми полицајац и спусти слушалицу.
Пожурио сам назад ка „Форсајтима“.
– Да ли сам много пропустио? Je л’ ово Џоли, Холин брат?
– Шта вам je, човече, побогу? - обрецну се на мене виши провалник. - Па Џоли je умро од тифуса већ у првој епизоди.
– Онда то може бити једино тата од...
– Та-та-та...
Ренана, наша велика девојчица, допузала je из своје собе и сада покушава да ми расклима фотељу. Напољу, на улици чује се полицијска сирена. Један од провалника je већ напола устао али тад се Мерџори, дошавши у болницу, срела лицем у лице са Флер испред кревета оног типа коме не знам име. Напетост je достигла врхунац.
Неко нам упорно лупа на врата.
– Ко je то? - питам. - Je л’ то онај кога су хтели да пошаљу у Аустралију!
– Није. Оно je био Иренин очух. Пс-с-с-т!
Провалили су врата. Скоро да нисмо ни приметили кад су неке униформисане особе ушле у собу и наслониле се на зид иза наших леђа.
– Ко су ово двоје? - упита један полицајац. - Јесу ли су то Холин муж и Валова жена?
– Тишина!
Флер je ипак одбила да се помири с Мерџори и отишла je да негује Аниног брата. Наставак идуће недеље.
– Мислим да се Флер ту лоше понела - примети полицијски наредник. - Кад joj je већ Мерџори прва пришла и понудила помирење, могла je ипак над самртном постељом њеног брата да пређе преко свега.
– Ни говора, Мерџори je само покушала да je уцени, - рече с врата провалник. - A, сем тога, оно није био њен брат него Викин муж, онај што je унајмио детективе.
– Брус! - довикнуо сам за њим. - Он je још претпрошлог петка отпловио на Далеки исток.
– To je, ако немаш ништа против био Вилфред, онај песник - исправи ме најбоља супруга на свету. - Кад ћеш већ једном почети да их разликујеш?
И ко ми то каже? Она, која je пре две епизоде испала права будала јер je за оног што je продавао балоне пре него што je кренуо у Бурски рат, све време мислила да je Џолион млађи. И она ћe мене да учи ко je ко у „Форсајтима“!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu