Kod kuće je najgore

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 12:59 pm

First topic message reminder :



“Kod kuće je najgore” je zbirka kraćih priča koje su ispričane u zabavnom tonu. Humoristične situacije svake od priča imaju jedno zajedničko, a to je da se radi o događajima iz svakodnevnog života, pa se svako može prepoznati u simpatičnim pričicama.

Kišon živi sa ženom i troje dece u Tel Avivu, a svojoj porodici želi da osigura normalan život, iako mu to ne uspeva uvek iz prvog pokušaja. Teme kratkih priča se najviše nadovezuju na probleme sa decom i bližom i daljom rodbinom. Uključuje i svakodnevni život u gradu gde običan čovek želi da ostane pošten u moru pokvarenih ljudi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:06 pm






ЦУЦЛА ЦУЦИ

Наша Ренана брзо напредује. Изашла je већ из пелена, само што се још нипошто не одваја од цуцле варалице. Доктор каже да то не мора да нас забрињава јер наводно сва деца осећају пoтребу за сисом у оном прелазном добу између последње бочице млека и прве цигарете. По њему, цуцла je нека врста замене за мајку, мада ми то баш није сасвим јасно јер, колико je мени познато, мајке нису направљене од ружичасте пластике са жутом гуменом брадавицом у средини. Али немам ништа против ако доктор тако каже...
Код Ренане je, међутим, проблем у томе што она нема потребу за било којом цуцлом већ je привржена једној јединој, сасвим одређеној цуцли по имену Цуци.
Нама осталима Цуци изгледа као и све остале цуцле варалице, сасвим обичан масовни индустријски производ, али Ренана неће ни да чује за било коју другу цуцлу. Кад год смо покушали да joj подвалимо неку другу, она би je сместа испљунула и почела би да вришти, удара ногама и баца све око себе.
– Цуци! - дозивала би. - Хоћу Цуци! Цу-ции-и-и!
Сасвим je разумљиво да je већ на први „Цуци“ сва чељад у кући на коленима у грозничавој потрази за изгубљеним благом. Усклик оног међу нама који je угледао Цуци за нас je исто што и узвик: „Копно“ за Колумба, јер Ренана се тада у моменту умири и почне задовољно да сиса док ми око ње падамо од умора.
– Поуздан знак - каже доктор, - да детету недостаје родитељска љубав.
To je чиста лаж јер ми много волимо нашу Ренану све док не урла. A то опет зависи од Цуци. Док je Цуци - дотле има мира. Нема Цуци - нема мира. Увек кад увече одемо код пријатеља, моја жена на сваки телефонски позив претрне од страха јер вероватно зове дадиља да нам саопшти да je Цуци поново нестала незнано куд, a Ренана je сваки час све црвенија у лицу. Тада сместа ускачемо у аутомобил и безглаво јуримо кући остављајући за собом гомилу прегажених саобраћајаца, да бисмо затекли испревртану кућу и у њој избезумљену дадиљу у потрази за несталом Цуци.
– Ох, боже - уздахнула би с времена на време најбоља супруга на свету. - Шта ако Цуци једном заиста нестане...
To je нешто о чему се уопште не усуђујемо да размишљамо, нешто слично атомском рату. Али, насупрот томе, интензивно нас заокупља питање: како то да Ренана зна да je Цуци баш Цуци.
Једног дана, док je Ренана спавала, искрао сам се са светом цуцлом из куће, отишао у апотеку у коjoj смо je и купили и затражио сасвим идентичну цуцлу, исте боје, исте величине, чак и исте године производње, слутећи да и цуцле, као и винове лозе, имају бољу и слабију годину. Исти апотекар дао ми je исту цуцлу, коју сам ставио у исти џеп и пошао сам кући истим путем.
Лажна Цуци у луку je одлетела у угао собе.
– Ово не Цуци!
Moja жена мисли да разлика настаје употребом и трошењем јер - с опроштењем - Цуцина гумена брадавица већ je позеленела од трулежи. Можда je то оно што цуцли даје посебан укус. Никад нећу моћи да заборавим апотекарево лице када сам га запитао да ли продаје и половне цуцле. Одлучили смо стога да сами у импровизованој лабораторији произведемо процес труљења. Купили смо цијановодоничну киселину и остале хемикалије и у раствор уронили неколико пробних цуцли све док им гумена брадавица није добила лепу маслинасту боју. Међутим, с аромом нисмо имали среће. Ренана je приметила подвалу чим je облизала цуцлу...
– Једини излаз - рече нам доктор, - су капи за умирење.
Купили смо повећу боцу али ни то није помогло.
Једне вечери док смо били у опери и седели у шестом реду, у средини, усред савршено одмереног pianissima пришуњао се разводник и прошапутао у мрак:
– Пст! Цуцла! Пст! Цуцла!
Одмах смо знали на кога се то односи. Знали смо да je бака назвала и, не обазирући се на гласно негодовање и тихе болне узвике наших комшија који су седели до нас, одјурили смо кући где смо затекли стару госпођу како седећи у фотељи једва дише. Цуци, коју смо сваког јутра брижљиво полагали у постављену корпицу, нестала je без трага.
Бака je већ све претражила. Без успеха. Ми смо прегледали сваки кутак. Такође без успеха.
– Мора да je украдена - уздисала je моја жена.
Прво смо посумњали на млекаџију који je навратио предвече да би се распитао колико нам боца млека треба током празника.
Најбоља супруга на свету назвала гa je без оклевања усред ноћи.
– Елизер, да нисте можда понели са собом и једну цуцлу?
– Нисам - одговори Елизер, - немам обичај да узимам цуцле.
– Била je у корпици лево од креветића a сада je тамо нема.
– Жалим случај. A што се тиче млека, остају, дакле, двадесет и три боце за среду. Je л’ то у реду?
To je додуше било у реду али оно остало баш није било уверљиво. Наша je сумња расла. Размишљали смо већ о томе да даље трагање поверимо неком детективу или можда још боље видовњаку, кад уто моја жена, нервозно претурајући рукама по фотељи, у једном удубљењу напипа племениту цуцлу. Како je тамо доспела, остало je загонетка.
Питали смо нашег водоинсталатера да ли можда постоји неки Гајгеров бројач или рашље или било каква друга направа за проналажење загубљених цуцли, a он нам рече да не постоји, али би зато могли да узмемо пса трагача, који je увежбан да открива дроге; ти свашта знају да нањуше. Неко други нам je саветовао да набавимо сићушан одашиљач, какав имају пилоти, који се јавља сигналом „бип-бип“ чим пилот искочи с падобраном. Била je то добра идеја - али како прикачити одашиљач на Цуци? Најједноставниje од свега било би привезати Цуци ланцем за креветац али се доктор није сложио с тим.
– Дете би могло да се угуши - рече. - Пружите joj само мало више љубави.
– Ефраиме - упозорила ме je најбоља супруга на свету, - мислим да ћу да полудим.
Ноћу су je мучиле море. Сањала je, рецимо, да се мравојед прикрао кроз кухињу, уграбио Цуци и побегао с њом у најдубљу афричку џунглу, тако да више никада није могла да га пронађе, тим пре што у ствари није ни знала како мравојед изгледа. Такође joj се приснило да je цуцла сама побегла, као у цртаном на телевизији: хоп-хопхоп, и Цуци прескочила преко зида... Грозно!
A онда смо напокон открили мрачну тајну цуцле Цуци.
Вече je почело уобичајено: у седам сати моја жена je пришла новом челичном трезору, ставила кључ у браву, отворила га и извадила Цуци. Затим je положила Ренану у креветац, ставила joj Цуци у уста, изашла и закључала врата. Цуци je, наиме, у то време била осигурана на 20.000 фунти. Нећу да кажем да се новцем може надокнадити губитак одвратне, буђаво-зелене цуцле, али ипак...
Нешто ме je натерало да се прикрадем вратима и провирим кроз кључаоницу.
– Жено - позвах тихо. - Дођи овамо! Брзо!
Уздржаног даха смо гледали кроз кључаоницу како наша мала Ренана нечујно силази с креветића, прилази каучу и гура Цуци дубоко у процеп између јастука. Потом одгега натраг, узвере се на креветац и заурла из све снаге...
Одахнули смо: наше дете je, значи здраво као дрен, нема комплексе и није зависно ни од какве цуцле већ просто ужива да нас мучи.
Доктор каже да je та појава честа код деце њеног доба, чему je, по свему судећи, узрок недостатак родитељске љубави.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:06 pm





ПРОХУЈАЛО КРОЗ ПРОЗОР

Ренана je мило дете. Има у њој нешто... тешко je одредити шта je то... али рекло би се да има нечег... позитивног. Да, то je права реч. Док друга деца, на пример, трпају у уста све чега се домогну или пак све изгазе и поразбијају, Ренана се никада не служи силом већ све што joj падне у руке баца преко ограде балкона. Сваки пут кад се у подне вратим кући проведем неко време скупљајући испред куће најразличитије предмете. Понекад ми и комшије предусретљиво помогну па покупе књиге, сланике, наливпера, пепељаре, приборе за јело, транзисторе, поломљене плоче, ципеле, сатове, писаће машине и разне друге ситнице. Понекад комшије и саме зазвоне на врата носећи пуне руке одбачених предмета из нашег домаћинства.
– Зашто дајете малом детету да се игра с тим стварима? - говоре нам.
Kao да joj ми дајемо! Kao да она све те предмета не може и сама да дохвати! Наша je Ренана врло напредно дете. Зарез на довратку je код последњег мерења њене висине био већ 71 цм изнад тла a није тешко израчунати да с подигнутом руком може да досегне и 95 цм.
– Ефраиме - рече ми најбоља супруга на свету - опасна зона сада je тек нешто испод једног метра.
Од тада je наш животни стандард све више растао.
Муњевитом акцијом смо све предмете од стакла и порцулана преместили на клавир. Евакуисали смо доње полице регала за књиге. Избеглице су нашле уточиште у вишим сферама. Кристална чинија за воће добила je почасно место на ормару. Ципеле су завршиле међу рубљем. Moje рукописе брижљиво смо сложили на гомилу у средини писаћег стола да их Ренанине ручице не би дохватиле и сврстале у балконску литературу.
Поред све очинске љубави ипак нисам могао a да joj се злурадо не наругам.
– Хе-хе! Нема више баци-баци. Готово!
Ренана je само стиснула зубе и упорно даље расла. Добри стари Дарвин лепо нам je објаснио да je жирафа морала да продужи врат да би дохватила сочно лишће на врховима крошњи. Тако je и наша кћер расла и расла да би je за кратко време тек који центиметар делио од кључа у ормару.
– Ефраиме, оног дана када она буде дохватила кључеве, ja се селим из куће - саопштила ми je њена мајка.
Она се сели из куће кад год нешто крене наопако али овог пута скоро да je била у праву, јер нам се у блиској будућности црно писало. Обоје смо посебно осетљиви на телефон који je до недавно мирно стајао на свом малом али чврстом сточићу, али којем je једино висина била испод олимпијског минимума. Једног дана Ренана je у доколици догегала до сточића, зграбила гајтан, повукла телефон на под и почела да дозива у разбијену слушалицу:
– Хало, хало, хало...
Њена мајка, која je управо планирала подужи разговор са својом пријатељицом, дотрчала je сва бесна, пребацила je преко колена и почела да удара по гузи узвикујући у ритму:
– Фуј, фуј, фуј! Телефон не сме да се дира! Не телефон! Фуј, фуј, фуј!
Резултат ове васпитне мере био je да Ренана није више звала „хало, хало, хало”, него „фуј, фуј, фуј”. Повећао сам висину сточића тако што сам му под ногаре ставио неколико томова енциклопедија од A до В. Кад сам после неколико дана дошао кући и спотакао се о том Аардварк-Барселона, знао сам да телефон више не ради.
Над остацима некадашњег телефона стајала je најбоља супруга на свету и јецала.
– Ово je крај, Ефраиме - ридала je. - Она нам враћа истом мером.
Дете je очигледно открило стару мудру стратегију да се клин клином избија. Другим речима, узела je неколико јастука, стала на њих и тако повећала свој висински домет на 1,40 м.
Животни стандард je опет порастао.
Папири и рукописи нашли су уточиште у резервату на клавиру. Кључеви су били окачени о клинове негде у стратосфери. Писаћа машина нашла се наврх камина где joj je исто тако било место као и радио-апарату на зидном сату.
Упркос свему, дечак кога смо плаћали да скупља предмете који су излетали кроз балкон, сваких пола сата звонио нам je на врата са пуном корпом пројектила. Живот нам се све више компликовао. Комплетно домаћинство било нам je на клавиру a ако смо хтели да телефонирамо, морали смо да се попнемо на клозетску даску.
– Боже драги - јадиковала je моја жена - како ли ћe тек бити за коју годину...
Слутим, и то не без разлога, да ћe се Ренана развити у првокласну кошаркашицу.
Једног дана жена ме je дочекала лица бледог као креч.
– Ефраиме - прошапутала je, - она се вере на столице...
Дете je по свему судећи открило Хегелов закон постепеног напретка па га je у пракси применила као степенасто напредовање. Прва степеница били су joj јастуци, с којих je напредовала према кутији са шиваћим прибором, одатле на столицу a са столице на наше живце. Стандард нам je порастао за још двадесет центиметара.
Све што je ломљиво још преостало у кући, укључујући и моју писаћу машину, нашло je место на клавиру. Ову причу, на пример, пишем на висини 1,80 м изнад пода. Истина je да понекад ударим главом о плафон али je ваздух овде много бољи. Човек се на све навикне, a деца се труде да нам те навике обогаћују. Тако слике, које су нам раније висиле на зидовима, сада украшавају плафон што нас неодољиво подсећа не незаборавни обилазак Сикстинске капеле. По собама су с једног на други крај разапети конопци са којих висе кућне потрепштине. Једемо у кухињи на највишој полици, тамо где смо раније држали поклоне са венчања. Живимо тако рећи у облацима. Кажу да je то врло здрав начин живота: назад на дрвеће. Постепено учимо да ходамо по плафону...
Ренана и даље расте.
Фуј, фуј, фуј!
Синоћ je најбоља супруга на свету, пеглајући негде на горњим полицама, одједном крикнула и руком која je дрхтала показала надоле.
– Ефраиме! Погледај!
Ренана je управо почела да се пење уз мердевине, полако, опрезно, пречку по пречку.
Мени je превршило. Све je то лепо и дивно, али неке границе ипак постоје. He желим да будем песник коме je глава непрекидно у облацима. Замолио сам жену да настави да пише уместо мене и да ми јави кад Ренана буде престала да расте.
До тог времена живећу - приземљено.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:06 pm






НАДНАТУР ШНИЦЛА

Ова прича не би никада настала да у ресторану Мартин u Цион не служе тако огромне шницле. Прави изазов привредној политици наше владе.
Суботом мојa супруга, троје наше деце и ja имамо обичај да ручамо код Мартина u Циона и сваки пут пред нас изнесу пет таквих џиновских шницли. Први пут сам помислио да су се збунили и дали нам двоструке порције али показало се да je то нормална величина маршин-ционистинске шницле a не нека реклама.
Најтеже je било деци, која би после неког времена само тужно зурила у огромне остатке шницле у тањиру.
– Мама - јадиковала je Ренана - ja не могу више.
Чак je и нама одраслима било тешко, иако су Мартин u Ционове шницле необично укусне. Или можда баш зато. Срце нам се цепало при помисли да већу половину те дивне шницле морамо тек тако да оставимо у тањиру.
Зар баш морамо?
Није ме зато уопште изненадило кад ми je једне суботе, пошто смо клонули не смазавши ни пола, најбоља супруга на свету шапнула:
Зашто остатак не бисмо понели кући за вечеру?
Зашто не бисмо? Питање je само како? He можемо тек тако да ишетамо из препуног ресторана с комадом шницле у руци. Сем тога, још се добро сећам како сам једном замотао пола виршле са сенфом у папирнату салвету и нехајно je стрпао у задњи џеп панталона. Када сам следећи пут идући кући нешто успут купио и посегао за џеп да платим, уместо новчаника извукао сам неку одвратну, лепљиву масу која ми се цедила по прстима... He, тако нешто не желим поново да доживим. Стога сам одлучио да ништа не кријумчаримо. Позвао сам господина Циона.
– Да ли бисте били тако љубазни да нам замотате остатке ових шницли за нашег пса?
Била je одлична идеја, признаћете, да сву кривицу пребацим на нашу кују Макси. Цион се вратио из кухиње с огромном пластичном кесом у руци и широким осмехом на лицу.
– Додао сам - рече љубазно, - још неколико костију.
Било je ту, ако ћемо право, бар пет кила слоновских костију a поред тога читава лепеза изнутрица и разних отпадака извађених из канте за ђубре. Силно смо му захвалили a код куће смо истресли одвратни садржај кесе пред Макси и брже-боље побегли од смрада. Ћудљива куја прождерала je све - осим шницли.
Поучен искуством, следеће суботе применио сам нову стратегију.
– Хоћете ли нам спаковати ове остатке за пса? - рекох Циону. - Само, молим вас немојте да додајете ништа друго.
Био сам задовољан собом како сам то лепо извео кад се одједном она будала Цион успротиви.
– Зашто? - рече. - У кухињи имамо тако дивних отпадака за ваше псетанце.
– Врло сте љубазни - одговорих му - али нaшa Макси je врло размажена куја, не једе ништа друго осим шницли.
Ha овом месту у разговор се умеша чупавац који je седео за суседним столом.
– Веома грешите, мој господине, да знате. Храните јадну животињу оним што je најштетније за њу.
Представио се као ветеринар и пред препуним рестораном гласно нам одржао предавање.
– За псећу пробаву нема ништа горе од прженог меса. He бих се уопште зачудио да пас престане да вам расте. Koje je расе?
– Патуљасти пинч - рекох пакосно. - A осим тога je куја.
Окренуо сам ветеринарском гњаватору леђа и рекао Циону да ми ипак замота шницле посебно.
Ветеринар je само одмахивао рашчупаном главом и тужно нас гледао, Цион je нестао у кухињи и убрзо се вратио са шницлама уредно умотаним у новински хартију.
– Шта je то? - повикао сам. - Зар немате пластичну кесу?
– Али чему? - недужно ће Цион.
Заиста, чему? Како да том несрећнику објасним да ja не могу да једем шницле које су биле умотане у штрајкове и бомбашке нападе? Возећи се кући бацили смо новине с шницлама кроз прозор.
Али не предајем се ja тако лако. Идуће суботе осванули смо код Мартина u Циона с нашом личном, новом новцатом пластичном кесом. Чупави ветеринар морао je с немоћним гневом да гледа како нам онај глупан Цион предаје штетне остатке шницли у хигијенској амбалажи.
Гозба je трајала три дана и три ноћи. Имали смо шницлу за вечеру, шницлу за доручак, шницлу за ручак и за још неколико оброка. Макси je лежала на поду и пажљиво посматрала како их трпамо у уста a да сама није ни залогај пипнула.
– Ефраиме - уздахнула je најбоља супруга на свету кад смо следеће суботе поново седели код Мартина u Циона. - Ja шницле не могу више да видим a камо ли да једем.
Говорила нам je свима из душе, из душе и желуца. Наручили смо печење и то за сваки случај код Мартина. Али се Цион, та љубазна будала, није дао омести и кад смо завршили ручак, донео нам je пластичну кесу пуну полупоједених шницли.
– За вашу Макси - рече.
Од тада нас je сваке суботе мучило питање како да се ослободимо нежељеног поклона. Нисмо могли тек тако да се возимо градом и да сејемо за собом меснате трагове јер би врло брзо у књижевном додатку освануо наслов: КИШОН - ПИСАЦ ИЛИ MECAP?
Мало-помало постали смо фанатични антиционисти. A онда сам на крају дошао на спасоносну идеју.
– Ционе - рекох му једне суботе тужним гласом. - He морате нам више остављати шницле. Макси je угинула.
Оборио сам поглед a Цион ми je у знак саучешћа ћутке стегао руку. За суседним столом рашчупани ветеринар je устао и повикао:
– Видите! A ja сам вас лепо опоменуо! Убили сте недужну животињу!
Рафи, наш старији син, промрмљао je нешто како je сирота Макси подлетела под ауто али тиме je само долио уље на ватру. Расположење je било против нас. Појели смо на брзину, ишуњали се погнуте главе и подвијена репа и одвезли се кући. Осећали смо се као банда убица. Уопште нас не би изненадило да смо нашли Макси мртву пред кућним прагом. Срећом, весели лавеж којим нас je дочекала, умирио je нашу савест. Све je опет било у реду.
Неко време смо живели срећно и никакве нам шницле нису реметиле мир. Тек јуче најбољa супруга на свету сасвим случајно, успут добаци:
– Могли бисмо у суботу код Маршина u Циона на ручак.
– Стварно - рекох. - Што да не? Они имају одличне шницле.
У најгорем случају рећи ћемо Циону да смо купили новог пса.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:06 pm






МАРИОНЕТЕ

Све je почело кад je Дорон у вртићу поносно објавио:
– Гледао сам Пиколи.
Не можемо, свакако, од предшколског детета очекивати да потпуно и исправно изговори „Театро деи Пиколи“ и да још уз то објасни како je то славно италијанско позориште лутака. „Пиколи“ му je довољно. A очигледно да je било довољно и онима који су га слушали. Из тог круга издвојила се мала девојчица, необично паметна за своје године, a још уз то и права лепотица, и притрчала свом оцу.
– Тата, хоћу Пиколи.
– Ти си још увек премала за позориште - одлучно одговори отац. - Не долази у обзир! Заборави то!
Сутра увече су отац и кћи - другим речима: писац ових редова и његова кћи Ренана - отишли у позориште лутака.
Ha путу ка позоришту приметио сам да моју кћер необично привлаче даске које живот значе. Kao да je неки природни таленат вуче према позорници. To ми je и сама саопштила.
– Када будем велика, играћу у позоришту.
– Шта ћеш да играш?
– Прескакаћу конопац.
Да ли због неискуства у том медију или можда због нечег другог, тек моја се девојчица преплашила када се угасило светло.
– Тата - бојажљиво je прошапутала. - Зашто je мрак?
– У позоришту je увек мрак.
– Зашто?
Зато што почиње представа.
– Али зашто у мраку?
Када се с Ренаном једном нађете на колосеку званом „зашто“ никада с њега нећете сићи осим ако joj не заокупите пажњу нечим сасвим другим, као рецимо: „Гледај, срце, тата дуби на глави!“ или „Хоћеш ли жвакаћу гуму?“ Одгајати децу није ни издалека тако лако као што изгледа. Како, на пример, објаснити недораслом детету да у позоришту мора да буде мрак јер тако захтевају визуелни ефекти... да je то потребно и због концентрације... и не знам због чега још све?
– Ренана! - рекох строго. - Ћути или идемо кући!
Срећом подигла се завеса; мноштво лутака несташно je почело да скакуће по позорници. Ренана их je гледала разрогачених очију.
– Тата, a зашто ове глупе лутке играју?
– Играју зато што се радују кад их Ренана гледа.
– Зашто ми онда то не кажу, зашто играју? Доста играња, ви глупе лутке! - повика она према позорници. - Престаните!
– Тише! Не вичи!
– Али зашто играју?
– Зато што им je то занимање. Тата пише приче, Ренана пустоши по кући a глумци - играју.
Ту Ренана доста гласно запева песмицу о три мала миша. Гледаоци се ускомешаше. Неки су чак добацивали врло непристојне примедбе о недораслим родитељима који заосталу децу воде у позориште. Ренана умало да није бризнула у плач па сам брже-боље покушао да je умирим.
– Гледај, душо! Види ону лутку тамо како cкачe!
– Није то лутка - исправи ме Ренана. - To je човек-глумац.
– Не, то није човек, злато, то je лутка.
– Није - успротиви се Ренана. - To je човек-глумац!
– Зар не видиш да je дрвен?
– Дрвен као стабло?
– Не. Дрвен као сто.
Ћутање je потрајало читав минут. Већ сам се забринуо.
– Тата - огласи се најзад Ренана. - A чему конопци?
– Помоћу њих се лутке покрећу.
– Не лутке! Људи-глумци!
Схватио сам да никада нећу успети да je убедим па сам позвао у помоћ разводника.
– Кажите нам, молим вас, да ли су то лутке или глумци?
– Ко каже да су то лутке? - одговори та будала намигнувши ми успут. - To су прави правцати глумци!
– Ето, видиш! - рече Ренана.
Она ионако није имала неко нарочито мишљење о свом оцу a сада ми je само требало још и ово с луткама које играју!
– Тата - опет ће Ренана. - A зашто ja немам конопце?
– Зато што ти ниси лутка.
– Јесам, јесам! Мама ми увек говори да сам ja њена лутка.
Ренана бризну у плач.
– Ma, јеси лутка, јеси! Ти си слатка мала луткица - уверавао сам je из све снаге.
Престала je да плаче тек кад су се на позорници појавиле животиње које je одмах почела да прозива.
– Вау, вау. Мијау! Му-у-у! Куку-ри-ку!... A шта je оно, тата? - рече и показа на неко чудовиште које je било налик на мешанца веверице и вола.
– Зар није лепа животиња? - рекох.
– Јесте, али шта je то?
– To ти je гну - одговорих joj очајно.
– A зашто?
Изашао сам из позоришта мршавији за неколико килограма и старији за неколико година док je Ренана у мом наручју била пуна животне енергије.
– Moj тата каже - објашњавала je свима унаоколо, - да су људи-глумци везани за конопац да не би побегли.
Свет ме je презриво гледао као да каже: невероватно je са колико све глупости неки родитељи пуне деци главу. A полиција гледа и не предузима ништа.
– Тата - Ренана ће на крају, као закључак свега, - ja нећу да играм у позоришту.
Да позориште „Пиколи" ништа друго није постигло, само због овога његово гостовање у нашoj земљи није било узалудно.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:07 pm







КАД БИ СВЕ ЖИВОТИЊЕ СВЕТА

Moj издавач je врло добронамеран човек коме пишчева добробит лежи на срцу.
– Слушајте - поче он једног дана, - добро размислите пре него што будете започели нову књигу, јер су последња испитивања показала да књиге више нико не чита.
– Мало сте претерали - одвратих му. - Случајно познајем један брачни пар који годишње купи најмање две књиге.
– To вам драге воље верујем - на то ће издавач - али не можете од мене очекивати да издајем књиге за само један брачни пар. Него, баш сам нешто размишљао, зашто ви не бисте писали за децу? Захваљујући нашем застарелом школству, деца су још увек присиљена да читају књиге.
– Књиге за децу? Што да не? A шта се сада најбоље продаје?
– Животиње.
– Одлично. Написаћу, дакле, књигу о некој животињи.
– О којој животињи?
– Па... рецимо о јарцу... „Јарац Трбосек”. Шта мислите?
– Хм... то већ имамо: „Јарац Живодерац”. Продали смо осам издања. Прича иначе није лоша: мали Живодерац побегне од куће у фићи и, после много авантура, схвати да je код куће ипак најбоље и враћа се Мајчици Козици. Мораћете да се потрудите да смислите нешто оригиналније. Домаће животиње смо скоро све исцрпли.
– A, рецимо, медвед?
– Баш смо прошле недеље објавили последњи наставак „Медведа Брунда”. Брундо бежи од куће јер на његовој планини секу дрвеће, али на крају открива да другде има још мање дрвећа и да je код куће ипак најбоље. Да, имали смо већ - псе, мачке, краве, камиле, мишеве, чак и вашке.
– A зебру?
– Имамо. „Зебра па у ребра”. Шеснаест издања.
– Да ли и она бежи од куће?
– Да. У фићи. Морате да измислите нешто ново.
– Дабар?
– Не будите смешни. Ha листи бестселера већ месец дана води „Храбар као дабар”.
– A слепи миш?
– „Слепи миш Али Баба и 40 Буба-Шваба”. Глупи слепи мишић бежи од куће...
– У фићи?
– Не. Али Баба брише у стојадину.
Moj издавач узима каталог.
– Скоро свака животиња je већ употребљена – мрмљао je листајући. - Ево, „Око Соколово на Зимској олимпијади ’84”. „Вук Мандушић, јуниор”, „Нилски коњ Шарац”, који бежи с Нила у Котаре равне...
– Сетио сам се! - узвикнуо сам. - Црвић!
– Двадесет и три издања - одбруси ми издавач. - „Јошко Јешка, пецарош без смешка”. Лудо. Бежи трајектом...
– У фићи?
– Ha трајекту пуном фића!
– Аха. Е, онда ми остаје само буба.
– „Буба Mapa из Дармара”. Изашло јесенас. Бежи на бувљу пијацу и враћа се на бувљу тржницу...
– Змије. Имате ли змије?
– У недрима их носим колико хоћете. „Кобра Кобар и његов оркестар”. Кобар се заљубио у наочарку и отишао из групе...
– Кући?
– Не, украли су авион. Али то je већ из друге књиге. „Ваздушни гусани”.
– A пужеви?
– „Муж Пуж - у Мулен Руж”. Пуж Муж бежи из своје кућице у Мулен Руж, и открива да je тешко туђинцу сиромаху...
– Е, шта могу - уздахнем ja. - A можда морски сунђер?
– Сјајно! - одушеви се издавач. - Мислим да то још није искоришћено... Али морате брзо да пишете јер, ако се прочује, већ ће се у књижарама наћи три нова наслова о морским сунђерима...
– Не брините - кажем ja. - Одмах ставите у каталог: „Сунђер Спужва, звани Гужва”.
– Браво!
Одјурио сам кући као из топа и за два дана завршио први наставак. Испало je сасвим добро. Сунђер Спужва бежи од куће и запошљава се као сунђер у купатилу хотела, али се после безбројних авантура враћа кући. Најбоље je да се врати у фићи. Што je сигурно - сигурно.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:07 pm




ОПЕРАЦИЈА АПОЛО

– Ефраиме - рече најбоља супруга на свету. - Амир опет има неке бубице у глави.
Припреме за маскараду, која се код нас одржава за празник Пурим, биле су у пуном јеку. Наш старији син Рафи определио се за гусарску одећу и био je њоме задовољан иако je била помало налик на униформу војне полиције. Ренана ће наравно бити краљица Естера. Једино je Амир скрушено ходао горе-доле по кући натмурен као олујни облак. С времена на време бесно би ногом одгурнуо предивну гардеробу коју му je мajкa својеручно припремила: широке панталоне с ресама, чизме с високом потпетицом, шешир са широким ободом, каиш опточен позлаћеним дугмадима и - револвер. Укратко, опрема за правог правцатог каубоја лежала je одбачена у неком углу, док je лице нашег млађег сина постајало све мрачније.
– Шта je, Амире? - најзад смо га упитали. - Зар не желиш да будеш каубој?
– Не желим да будем каубој. Хоћу да будем астронаут.
To je сасвим разумљиво јер je у последњем броју часописа за децу изашао чланак о лету Апола 13 на Месец.
– Смири се - рекох - видећемо шта може да се учини.
– Тако je - придружи се најбоља супруга на свету - ствар треба натенане да се размотри.
Одржали смо на брзину родитељски састанак на коме смо закључили да нашем сину никако не можемо да оспоримо право да буде астронаут ако он то жели, што, ако ћемо право, и није најгора ствар коју дете може да пожели. Одлучили смо се за компромис.
– Знаш шта, Амире, још ове године ћеш да будеш каубој a догодине ти гарантујемо да ћеш бити астронаут.
Одговор je био гласан исто колико и одречан.
– Нећу! Нећу! Нећу догодине! Хоћу ове године! Хоћу одмах! Сад!
Није нам преостало ништа друго него да попустимо.
– У реду - пристадох тешка срца. - Бићеш астронаут. Написаћемо ти на шеширу великим црвеним словима „Аполо 13”.
– To je глупо! - заурла Амир из све снаге. - Астронаут не изгледа тако!
– A како астронаут изгледа?
– Не знам - јецао je мој риђокоси потомак. - To би ти требало да знаш. Ти си одрастао.
Само ми je још то требало. Зар ти момци нису могли мало да причекају и да одлете на месец после Пурима. И зар америчка влада не би могла да има мало више обзира према израелским родитељима? Кад би они у Кејп Кенедију бар чули ово Амирово урлање!
– Астро... наут... наут... наут! - завијао je.
– Добро, добро - покушао сам да га умирим. - Залепићемо ти велике бркове.
– Нећу глупе бркове! Астронаути немају бркове!
– У реду. Онда ћемо да ставимо наочаре.
– Немају ни наочаре.
Морам да признам да je то прилично неозбиљно од њих. Како може једна зрела, одговорна особа да лети на Месец a да нема ни бркове ни наочаре ни било какав знак распознавања?
– Сетио сам се - кликнух. - Обући ћеш татину жуту пиџаму.
– Нећу глупу пиџаму! - вриштало je дете. - Хоћу да будем прави астронаут!
– Пусти ме да завршим. Обући ћеш моју жуту пиџаму a на леђа ћемо ти прикачити пропелер. Прави пропелер који се окреће.
– Нећу глупи пропелер!
– Хоћеш ли да ти причврстимо крила?
– Нисам ja глупа птица! Ja сам астронаут! Наут! Астро! Ви лупате глупости!
Ако мене питате, ja мислим да je и то лутање по свемиру велика глупост!
Дете се сада од беса већ бацило на под, ваља се по тепиху, удара ногама око себе и плаче све јаче и јаче. Само риђокоса деца знају тако да урлају: и испред и иза и са стране и без иједног предаха. У страху да му се плућа не распрсну, морао сам да смислим нешто на брзину.
– Добро, добро, Амире - рекох му утешно. - Сада ћe тата да назове чику астронаута и питаћемо га шта он обично облачи када лети на Месец.
Амир je нагло заћутао и с пуно наде уперио плаве очи у мене. Подигао сам слушалицу и окренуо насумице један број.
– Хало, да ли je то Астронаутска команда? - повикао сам у слушалицу. - Молим вас дежурног астронаута.
– Koгa ви, молим вас, тражите? - питао je на другом крају женски глас с јаким страним нагласком. - Ово je стан доктора Вајсбергера,
– Хало, Винстоне! - наставио сам весело. - Како je, матори? Драго ми je да то чујем. Знаш, имам једну молбу за тебе. Moj синчић Амир хтео би да зна шта ви све имате на себи када летите на Месец.
– Ко? - запањено ће жена са страним нагласком. - Ово je стан Вајсбергер.
– Причекај мало, Винстоне, само да узмем оловку - рекох. - Ево ме. Шта, дакле, носиш?
– Панталоне с ресама... чизме с високом потпетицом... шешир са широким ободом...
– Ja не говори добра хебрејско. Говори ви немачко?
– Наравно... пишем, Винстоне. Опточен каиш и револвер... Je л’ то све? Хвала и срећан ти пут на Месец!
– Доктор Вајсбергер дође кући у дванаест сати.
– Хвала још једном. И поздрави председника.
Спустио сам слушалицу и снуждена лица погледао најбољу супругу на свету.
– Чула си, ето. И где сада да пронађемо све то што астронаути носе?
– Глупог ли питања! - поносно ће мој глупи син. - Па све je, ево, ту у углу.
И тако смо, иако у последњи час, ипак успели да отклонимо катастрофу.
Ha крају још само мала молба: ако, драги читаоци, случајно негде сретнете маленог риђокосог каубоја, застаните, молим вас и добаците што гласније: „Види, прави астронаут!” Један напаћени отац ће вам бити захвалан.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:07 pm





КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО

Стара изрека каже: лепше je давати него узимати. Тако и ми, кад год се у кући нађе нека непотребна ствар, кажемо: то може да послужи као диван поклон. Штавише, имамо читаво складиште припремљених поклона, уредно сложених и разврстаних. Увек када нам неко нешто поклања, кажемо: хвала најлепше - a поклон склонимо. Дечје ствари иду у посебну фијоку, књиге већег формата, нарочито хебрејски класици - у фијоку с ознаком „Бар-Митзвах”{3}, поцинковани тањири - под ознаку „Венчања”, јефтине вазе - под „Рођендани”, пепељаре немогућег изгледа - под „Усељења”, и тако даље.
Једног дана наш пријатељ Бен-Цион Зиглер дошао нам je у посету и донео мојој жени на поклон велику бомбоњеру умотану у целофан, тако да су се на поклопцу лепо могле видети насликане црвене руже. Били смо пресрећни јер je таква бомбоњера пригодан поклон за сваку прилику. Већ смо хтели да je ставимо у фијоку под „Разно”, кад нас je изненада обузела жеља за нечим слатким, коју смо могли да утолимо само чоколадом. Пожудно смо искидали целофан, отворили бомбоњеру и - устукнули. У кутији je било туце смеђих, тврдих буђавих куглица на које се већ била нахватала буђ.
– Ово je апсолутни рекорд - рече најбоља супруга на свету дрхтећи од беса. - Најстарија чоколада коју сам икада видела!
Сместа смо с бомбоњером одјурили Зиглеру. Погледао ју je, поцрвенео, побледео и, презнојавајући се, објаснио нам je да ју je добио прошле године од свог пријатеља Бар-Хонига. Назвали смо Бар-Хонига и оштрим речима га напали. У почетку je муцао и нешто петљао a затим je признао да ју je добио као рођендански поклон од Глика. Истраживали смо даље. Глик je бомбоњеру добио пре четири године од женине нећаке кад су му се родили близанци. Нећака се још добро сећала да ју je добила од Гласера, Гласер од Штајнера a Штајнер - нећете ми веровати - од моје драге тетка Илке 1960. г. Сада се сећам да се годину дана раније тетка Илка уселила у нови стан и с обзиром да у одговарајућој фијоци нисмо имали ништа у резерви, морали смо тешка срца да жртвујемо бомбоњеру.
Тако je та наша кутија прошла земљу уздуж и попреко, била на свим могућим прославама - да би се опет вратила у наше руке и, да je нисмо отворили, можда би поживела још којих педесетак година пре него што би се сасвим распала.
Moja je пак дужност да објавим да je бомбоњера, која je у држави Израел служила као трајно средство поклањања, повучена из оптицаја. Неко ћe морати да купи нову. Жалим случај.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:08 pm





KOME ЗВОНЕ СУДОВИ

Ни моја жена ни ja нисмо неки загрижени верници али празници се у нашој кући строго поштују. За време празника, пре свега, не мора да се ради a осим тога доносе пријатну промену и у гастрономском смислу.
Зато je сасвим природно што сам пред празник Седер предложио својој жени да позовемо наше драге пријатеље Самсона и Двору на вечеру.
– Тако ћемо најлепше обележити празник у духу наших предака - рекох.
– Заиста? - ледено примети најбоља супруга на свету. - Било би још лепше кад би они нас позвали. Не пада ми на памет да спремам гозбу па да после сатима перем и спремам за гостима. Него, боље je да ти кренеш код њих и кажеш им да бисмо их ми радо позвали али да на жалост не можемо јер... чекај да размислим... јер нам се рерна покварила или... још боље... да се сломило дугме којим се укључује струја и да ће тек за десетак дана моћи да га поправе, па зато они морају да позову нас...
Покорио сам се њеној необоривој логици, пошао Самсону и Двори и у разговору поменуо да би било згодно да проведемо заједнички пријатно породично вече.
Предлог je весело прихваћен.
– Сјајно! - кликтала je Двора. - Дивно! Само, на жалост овог пута не можемо код нас. Наиме, покварила нам се рерна, то јест сломило се дугме којим се укључује струја a могу да га поправим тек за десет дана.
Од запрепашћења сам остао без речи.
– Доћи ћемо, дакле, за Седер код вас - закључи Двора немилосрдно. - Важи?
– Не важи - одвратих joj збуњено. - Можда звучи помало глупо али и наша рерна се, ето, покварила. Иронија судбине. Kao да се неко нашалио с нама, али шта се ту може...
Самсон и Двора се немо погледаше.
– У последње време - наставио сам из пуке непријатности, - све више се догађају овакви кварови, и то у целој земљи. Можда je нека пpoизводна грешка.
Настаде дуга, напрегнута тишина. Одједном Двора промукло крикну и предложи да у прославу укључимо и наше заједничке пријатеље Ботонија и Пирошку.
Договорили смо се да пошаљемо двочлану (мушку) делегацију. Самсон и ja сместа смо кренули на задатак.
– Слушај, матори - рекох Ботонију одмах с врата пријатељски га тапшући по рамену, - шта мислиш о једној заједничкој вечери за празник? Добра идеја, зар не?
– Могли бисмо да донесемо електрични шпорет ако je ваш случајно у квару - дода Самсон за сваки случај. - Може? Важи?
– За име божје - рече Ботони доста кисело. - Значи, ви ћете доћи код нас. И моја жена ће се сигурно радовати да вас види.
– Бото-о-о-они!
Продорни женски глас скоро да нам je пробио бубне опне. Ботони устаде и послушно оде у правцу одакле je допирао глас. Чекали смо не слутећи ништа добро.
Кад се вратио, лице му je имало одлучнији израз.
– Кад у ствари ове године пада Седер? - упита.
– Дан уочи Пасхе - пожурио сам да одговорим. - To je једна од наших најлепших историјских традиција.
– Какав сам ja кретен! - Ботони се лупи дланом по челу. - Сасвим сам заборавио да тог дана спремамо, чистимо и кречимо стан. Мораћемо да једемо негде другде. И то што je могуће даље одавде. Због мириса.
Самсон и ja се згледасмо. Невероватно je какве све глупе и примитивне изговоре човек измисли само да избегне своје верске и друштвене обавезе. Није нам преостало ништа друго него да му испричамо нашу причу о рернама које су у квару. Ботони нас je напето слушао.
– У ствари ми смо баш безобзирни - рече напокон. - Како смо могли да заборавимо на тако дивне људе као што су Мидад и Схуламит? Свакако би и њих требало укључити.
Срдачно смо загрлили један другог јер, на крају крајева, ми смо стари пајтоси, и кренусмо пут Мидада и Схуламит да им изнесемо наш план о заједничкој празничној вечери.
Кад су нас чули, очи су им засјале. Схуламит je чак од весеља запљескала рукама.
– Одлично! Сви сте значи код нас на вечери!
Погледали смо je запањено. Сви? Зар сви ми?
Ha вечери? Само тако? Ту нешто није у реду.
– Само моменат - рекох пошто сам се прибрао. - Мислите ли ви то на вечеру у вашем стану?
Какво je то питање?
– A рерна - ради?
– Беспрекорно.
Сасвим сам се збунио. Приметио сам да je Самсона и Ботонија ухватила паника.
– A зидови? - није могао да издржи Ботони. - Шта je са зидовима? Зар не морате да их кречите?
– Не глупирај се - расположено и љубазно ће Мидад. - За празнике сте код нас, и тачка.
Отишли смо од њих сасвим збуњени и ништа нам није било јасно. Само по себи се разуме да за празнично вече нећемо ићи код њих. Ту ипак нешто није у реду и ми се не дамо тако лако навести на танак лед. Нико од нас, ни случајно! Сви ћемо лепо да останемо код куће, као што je у духу нашег најлепшег историјског обичаја и ред.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:08 pm





ТЕЛЕКОМПЛИКАЦИЈЕ

Кад путује по свету, израелски грађанин се осећа као одсечен од своје земље. Понекад на ТВ-екрану успе да ухвати карту Синаја прошарану тачкастим и испрекиданим линијама, понегде налети на прастаре израелске новине a с времена на време добије писмо од куће, у којем обично стоји: „Следећи пут више! И то je све...
To би, у ствари, било све да није - телефона, те практичне, корисне, чаробне направе која вас у трен ока спаја с вашим најближима, најдражима, највреднијима. To je непроцењиво! Да, непроцењиво je права реч: минут разговора на релацији Њујорк-Тел Авив кошта читавих осам долара.
Па нека кошта шта кошта!
Израелски грађанин у свету дубоко удахне, диже телефонску слушалицу у некој офуцаној хотелској соби, дрхтавом руком окреће бројчаник и напето слуша како негде на другом крају света звони телефон. Биће врло кратак. Код куће je све у реду? Деца здрава? Ja добро. Вратићу се што пре будем могао. Немој да журиш са плаћањем пореза, има времена. Шаљем вам пољупце. И то je све. Кратко и срдачно... највише три минута.
– Хало - зачуо се познати слатки гласић с оне стране океана.
– Ко je тамо?
To je моја девојчица Ренана. Срце ми се испунило нежном топлином.
– Хало, Ренана, душо - продерем се у слушалицу. - Како си?
– Ко je тамо? - опет ће Ренана. - Хало.
– Овде тата.
– Ко?
– Тата, тата овде. Je л’ мама код куће?
– A ко je тамо?
– Тата.
– Moj тата?
– Да, овде твој тата. Дај ми маму, срце!
– Чекај мало... тата, слушај тата...
– Слушам.
– Како си?
– Добро сам, добро. Где je мама?
– Ти си сада у Америци. Зовеш из Америке?
– Да, зовем из Америке и јако ми се жури...
– Хоћеш ли Амира?
Ако кажем да нећу, Амир ћe да се увреди.
– Добро, дај ми га, али пожури! Довиђења, малена!
– Молим?
– Рекао сам довиђења!
– Ко je тамо?
– Зови брата!
– Довиђења, тата!
– Довиђења, мила, довиђења!
– Молим?
– Дај ми Амира, дођавола!
– Амире, где си? Тата те зове, Амире! Ами-ре-е!
Прошло je већ дебелих седам минута. Седам минута по осам долара! Требало би деци забранити да телефонирају. Осам минута. Где je сад тaj клинац? Амире-е-е!...
– Хало, тата?
– Хало, мали мој, како си?
– Добро. Како си ти?
– Добро сам. Je л’ све у реду, Амире?
– У реду je.
– Драго ми je.
Пауза. Најважније смо исцрпли.
– Тата!
– Молим.
– Ренана има још нешто да ти каже.
Пред очима ми се указала нека врста огромног таксиметра на којем бројке зврндају бесомучном брзином... Клик... 360 израелских фунти... Клик: 396... Клик: 432... Клик.
– Тата, слушај тата...
– Слушам.
– Јуче... јуче...
– Шта je било јуче?
– Јуче... чекај мало! Амире, пусти ме да причам! - Тата, Амир ме гура.
– Зови ми маму! Брзо!
– Чекај мало... Јуче...
– М-м?
– Јуче... знаш, јуче... чујеш ли ме?
– Да, чујем те. Јуче, шта се догодило јуче, јуче шта, шта je било јуче?
– Јуче Мошик није дошао у вртић.
– Где je мама?
– Молим?
– М-а-м-а!
– Мама није код куће. Тата, слушај...
– Да, шта je?
– Хоћеш Амира?
– Не, не треба ми више. Збогом, душо!
– Ко?
– Шаљем ти пољубац!
– Шта?
– П-о-љ-у-б-а-ц!
– Јуче...
Веза се прекинула. Можда сам нехотице дотакао виљушку телефона. Спуштам слушалицу. Поглед ми je укочен, срце ми се стегло, крв-ми се леди. Проклета справа весело зазвони. Телефонисткиња рече љупким гласом:
– To je 166 долара и 70 центи, г. Кишон.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:08 pm






КИКИРИКИ СА СУВИМ ГРОЖЂЕМ

– Ефраиме, да ли си сигуран да je то вечера?
– Скоро сам сигуран...
По стоти пут већ разглабамо исто питање.
Госпођа Шпигел je назвала и позвала нас у среду увече у пола девет. Захвалио сам се на позиву и рекао да ћемо доћи. Од тада ни о чему другом не расправљамо него о том телефонском позиву, јер госпођа Шпигел није рекла да нас позива на вечеру али није рекла ни да нас не пoзива на вечеру.
– Нико не позива људе у пола девет ако не мисли да им да вечеру - закључи моја жена. - Зато мислим да ће то ипак бити вечера.
Делио сам њено мишљење. Ако немају намеру да вас нахране, онда обично кажу „негде пoслe осам” или „између осам и девет” - не кажу „у пола девет”. Нисам додуше сигуран да ли je госпођа Шпигел рекла „тачно у пола девет” али глас joj je деловао врло хранљиво...
– Сад сам већ и ja скоро сигурна да нас je позвала на вечеру - рече најбоља супруга на свету.
Предложио сам да je назовем како бих испипао о чему се ради али се моја жена успротивила.
– To je превише прозирно - рече. - Сем тога добро познајем Шпигелове. Кад они позову госте, сто je увек пун.
Већ сам у себи замислио сто који се савија под тежином послужавника пуних роштиља, ћурана, гусака, патака, салата, печених кромпирића и разних сосева. Надам се да неће пре јела да развежу причу. За разговор има времена и после вечере.
Случај je хтео да у среду због разних обавеза уопште нисмо стигли да ручамо. Бацили смо у уста тек који залогај. Када смо стигли код Шпигелових, атмосфера није обећавала ништа добро. Kao прво, били смо први гости. Шпигелови још нису стигли ни да се обуку. Забринуто смо се осврнули по соби али нисмо успели да зауставимо поглед ни на чему конкретном. Били су ту: фотеље, гарнитура за седење и ниски сто на коме je стајала чинија с кикирикијем, бадемима и сувим грожђем, једна омања чинија с маслинама, тањир с коцкицама сира у које су биле забодене пластичне чачкалице и широка чаша у кojoj су били слани штапићи. Да није ипак госпођа Шпигел преко телефона уместо пола девет рекла девет и по? A можда уопште није поменула време него се мени то само учинило?
– Да ли сте за пиће?
Господин Шпигел, везујући успут кравату, смешао нам je пиће звано „Џон Колинс”, изванредно освежавајуће пиће које се састоји од трећине коњака, трећине сода-воде и трећине Колинса. У свакој другој прилици би нам ово пиће изузетно пријало али овај пут су наши желуци очекивали ћуркицу или нешто слично - у сваком случају нешто конкретно.
Пошто смо наздравили, домаћин започе разговор о Сартру. Узео сам шаку кикирикија и покушао да му објасним своје мишљење о егзистенцијализму. Али убрзо сам схватио да ми недостаје материјал. Шта je за одраслог човека шака кикирикија? Посегао сам за маслинама али их je моја жена већ слистила. Kao и сир. Кад смо начели разговор о изборима, преостала су само још три зрна сувог грожђа и један слани штапић.
– Извините - рече госпођа Шпигел. - Донећу joш.
Она узе празне чиније и пође у кухињу. Погледали смо кришом за њом не бисмо ли кроз одшкринута врата угледали било какав знак кулинарског обиља, али ништа од тога. Кухиња je изгледала као болничка соба: бела, чиста и - празна.
У међувремену пристигли су још неки гости – већ je било прошло девет сати - a мени je желудац почео све гласније да крчи. Скоро да сам у земљу пропао од стида.
Већ после друге чиније кикирикија осетио сам мучнину у желуцу. Не, немам ja у принципу ништа против кикирикија; то je врло укусна намирница пуна витамина, протеина и свих тих ствари, али никако не може да замени ћурана или јастога у мајонезу.
Осврнуо сам се око себе да видим шта je с мојом женом. По изразу њеног лица проценио сам да бадем и суво грожђе у њеној утроби ратују с „Џоном Колинсом”. Навалио сам на сир, прогутавши успут једну пластичну чачкалиду, и више нисам могао да се зауставим. Госпођа Шпигел нас je изненађено гледала, дискретно разменила неколико речи са својим мужем и пошла у кухињу по нове количине.
Неко je у разговору поменуо како сваки дан има све више незапослених.
– To још није ништа - приметио сам. - Цела нација гладује.
Ha сву срећу изговорио сам то прилично неразговетно јер сам имао пуна уста сланих штапића. Али био сам љут што ми ту неко јадикује због незапослености кад истовремено у овој укусно намештеној соби седе људи који вапе за корицом хлеба. Чинија с кикирикијем поново се изпразнила a лица наших домаћина одавала су прве знаке панике. Госпођа Шпигел претурала je извесно време по ормару да би напокон извукла неке карамеле које смо за тили час смазали. Већ сам поменуо да од јутра нисмо ништа јели. Зато сада нисмо могли да станемо. У мени се изгубио и последњи траг самоконтроле. Трпао сам у уста све што ми je било надохват руке. Слани штапићи су ми толико хрскали у устима да сам скоро оглувео. Помало ми се вртело у глави. Није ни чудо, јер кад се све сабере, имао сам у желуцу око две киле кикирикија, пола маслиновог дрвета и океан пун соли. Тешком муком сам задржавао напад штуцања. Moja жена, пошто je појела последњу карамелу, зурила je у мене тупим, лепљивим погледом. Кад бих погледао опустошене чиније, скоро да би ми позлило. Имао сам осећај да ћу се распући. Нисам могао више ни да помислим на јело... само не јело... никад више јело...
– Господо, изволите, пређите овамо!
Госпођа Шпигел широм je отворила врата суседне собе. Угледали смо дуг сто прекривен белим столњаком a на њему... о, не... не... ћуран, чорба од печурака, пржени кромпирићи, шпаргле, салате, сосеви...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:09 pm






MOJE ЗЛАТО СПАВА

Има деце коју никаква сила не може да натера да на време пођу у кревет. Наш Амир срећом не спада у такве. Он леже тачно као сат. Такво дете je право благо! У пола девет, ни минут пре или касније, он иде на спавање a устаје у седам ујутро свеж као ружица, тачно по савету лекара и по жељи родитеља. Све je само ствар дисциплине.
Сав тај педагошки успех има само једну зврчку: све то уопште није истина. Ja наиме лажем, лажем као и сви родитељи. Амир у ствари леже између 23 сата и 30 минута и 2 сата и 15 минута, што зависи од звезда на небу и од ТВ програма, a ујутро једва четвороношке избауља из кревета. Недељом и празницима уопште не устаје.
Мали се, истина, не противи да легне у 8 сати и 30 минута као што лекари препоручују. Тачно у то време облачи пиџаму и леже у кревет, чак пожели родитељима лаку ноћ. Тек после неког времена - рецимо минут, минут и по - он поново устаје да би опрао зубе. Затим хоће нешто да попије, онда мора да пишки, онда врши преглед торбе да није нешто заборавио, онда опет нешто попије, успут погледа цртани на телевизији, затим се мало поигра са псом, па опет иде да пишки, онда неко време у башти посматра пужеве, после тога гледа јордански ТВ-програм a онда креће у казнену експедицију тражећи по кухињи нешто слатко. И тако све до 2 сата и 15 минута када je време за спавање.
Наравно да такав начин живота оставља трагове. Амир je блед, скоро прозиран, с великим тамним круговима око очију па личи на духа са наочарима. Учитељ нам се жали да понекад усред часа заспи и падне под клупу. Препоручује психотерапију. Питао je такође када Амир иде на спавање. Одговорили смо му: тачно v пола девет.
Дуго нас је мучила помисао да сва остала деца у нашем комшилуку иду на време на спавање као она мала Авитал, Гидонова ћеркица. Гидон je у свojoj породици завео апсолутну послушност и челичну дисцишшну - он je газда у кући и ту нема дискусије. Авитал иде у кревет тачно у 20 сати и 45 минута. Сами смо се у то уверили кад смо једно вече били код њих у гостима. У 20 сати и 44 минута Гидон je бацио поглед на сат и само мирно и кратко рекао:
– Тали. У кревет.
Ни речи више. To je било сасвим довољно. Тали je устала, пожелела нам свима лаку ноћ и отрупкала у своју собу без коментара. To се зове дисциплина! Најбоља супруга на свету и ja умирали смо од стида у нашим фотељама, при помисли да у исто време наш син Амир лута код куће полумрачним собама као Хамлет у Хелсингеру. Стидели смо се тако све до два сата пoслe поноћи. У два сата ујутро отворила су се врата и на прагу je стајала мала послушна Авитал, сасвим будна, држећи у руци свежањ новина.
– A где je недељни прилог? - упитала je.
Сад je дошао ред на Гидона да умире од стида. Отада свим нашим гостима причамо да наша деца тачно у минут иду у кревет.
У ствари ми врло добро знамо шта je довело до тога да Амир не може да заспи на време. Он се заразио вирусом несанице за време шестодневног рата кад je радио целе ноћи јављао вести са фронта a ми нисмо имали срца да га отерамо у кревет. Ту педагошку несмотреност плаћамо сада тако што га пуштамо да целу ноћ лута, пере зубе, пишки, игра се с псом, посматра пужеве и слично.
Једном сам затекао Амира око 3 сата ноћу у кухињи како покушава да прокријумчари боцу кока-коле испод руке.
– Зашто не спаваш, сине? - упитао сам га.
– Зато што ми je досадно да спавам - гласио je прилично неочекиван одговор.
Покушао сам да му наведем пример многих животиња које лежу са сунцем и устају са сунцем, на шта ми он одврати примером сове која му je идеал још од младости, што ће рећи од прекјуче. Размишљао сам да ли би било најбоље да га добро изударам по гузи, али се најбоља супруга на свету успротивила томе јер не може да поднесе да joj тучем децу. Није ми преостало ништа друго него да га оштрим тоном отерам у кревет. Амир je послушно отишао и до три сата решавао укрштене речи.
Обратили смо се психотерапеуту који нас je одмах упозорио да ништа не покушавамо на силу јер би то могло да се одрази на његов душевни живот.
– Природа ћe се сама побринути ако joj за то дамо прилику - рече нам.
Дали смо природи прилику али она je није искористила. Кад сам једном у пола четири ујутро затекао Амира да кредом у боји црта авионе по зидовима, толико сам се разбеснео да сам сместа назвао попустљивог психотерапеута.
С друге стране јавио ми се умилни дечји гласић:
– Тата спава.
Спас je дошао за празник Пасхе, кад школарци имају распуст.
Није се догодило одједном. Првог дана школских празника Амир je остао будан до 3 сата и 45 минута a другог дана није склопио ока све до 4 сата и 20 минута. И нама je његов бурни ноћни живот пореметио сан јер, свакако, нисмо могли да лежимо и мирно бројимо овце док наше властито јагњешце лудује по кући.
Из дана у дан je било све горе. Амир je све дуже остајао будан. Најбоља супруга на свету хтела je да га добро издевета по дупету али сам се ja томе успротивио с обзиром да не могу да допустим да ми она туче децу.
Једне бесане ноћи одједном joj je синула спасоносна идеја.
– Ефраиме - рече и усправи се у кревету. - Колико je сати?
– Пет и десет - зевнух.
– Ефраиме, ja мислим да Амирово врене за спавање више не можемо да померимо уназад. Зашто га онда не бисмо померили унапред?
Ha први поглед je њена замисао звучала прилично револуционарно али се касније показала као васпитно врло мудра. Дали смо његовим црвенилом оивиченим очима пуну слободу. Штавише, подстицали смо га да уопште не спава.
– Иди у кревет кад хоћеш. Тако je за тебе најбоље.
Показало се да je наш син био врло вољан да сарађује, a ево и резултата те сарадње:
Трећег дана заспао je у 5 сати и 30 минута и пробудио се иза поднева.
Осмог дана спавао je од 9 сати и 50 минута до 18 сати и 30 минута.
Тринаестог дана легао je у 15 сати и 30 минута и пробудио се сав оран у поноћ.
Шеснаестог дана заспао je у шест поподне a устао с првим петлима.
Последњег, двадесет првог дана школског распуста, Амир je превазишао самог себе. Заспао je тачно у 20 сати и 30 минута и пробудио се тачно у 7 сати, баш онако како лекари препоручују. Ha томе je и остало. Наш син тако уредно леже и устаје да по њему можете да подешавате сатове. Осим ако не лажемо, као и сви родитељи.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:09 pm




PAJA ИЗ ТУРИСТИЧКОГ РАЈА

Влага. Влага у ваздуху. Жегу још човек и може да поднесе - али влагу никако! Влага тера Израелца у северне пределе земље. Пет дана он се зноји, дахће, пузи, уским, спарним улицама Тел Авива и једина помисао која га још одржава у животу јесте нада да ће за викенд да се освежи на обали Тиберијског језера.
Резервисали смо двокреветну собу у највећем хотелу на језеру и једва дочекали крај недеље. Стигли смо тамо пуни наде. Већ сам поглед на хотел, на луксуз и комфор који нуди, укључујући и уређаје за климатизацију, испунио нас je неизрецивим осећањем задовољства.
Хладан ваздух, по коме je ово место познато, прострујао je према нама већ при сусрету са шефом рецепције.
– Искрено жалим и извињавам се - извињавао се, - али управо су нам се најавили учесници Међународног сајма вина, који je данас затворен и због тога, на жалост, немам на располагању ни једну собу осим можда бедног собичка у старом крилу зграде. A и тај бисте морали сутра добровољно да напустите, јер бисмо у противном били присиљени да вас на силу избацимо. Уверен сам, господине, да имате разумевања за наше потешкоће.
– Не, немам разумевања и протестујем - одбрусих му. - Moj новац je вредан исто као и њихов.
– Али, молим вас, није у питању новац. Наш патриотизам налаже да им боравак учинимо пријатнијим. Они, сем тога, дају и веће напојнице. Молим вас, господине и госпођо, губите се, и то што je пре могуће.
Пожурили смо брже-боље у старо крило зграде како не бисмо даље изазивали праведан гнев шефа рецепције јер, на крају крајева, шеф рецепције није било ко већ - шеф рецепције.
Наш je собичак био помало мрачан и загушљив али још увек довољно добар за домаће госте. Испразнили смо кофере, обукли одећу за купање и веселим корацима пошли према језеру.
Управник хотела препречио нам je пут.
– Како вам пада на памет да овако обучени шетате около? Сваког часа могу да наиђу туристи. Назад у собу!
Кад смо стигли пред нашу собу, тамо je већ стајао хотелски службеник који нам je саопштио да су се осим винара најавили још и учесници такмичења у гађању глинених голубова са Малте. Кофере су нам већ однели у неку подрумску просторију тик до котларнице.
– Можете тамо да се задржите до једанаест сати - рече нам службеник, који je у дну душе ипак био добар човек, - али немојте да употребљавате топлу воду. Требаће туристима.
Помало смо већ научили да се кришом крећемо, углавном шуњајући се уз зидове. Обузео нас je дубоки осећај мање вредности.
– Мислиш да би могли и да нас јавно ишибају ако још останемо овде? - шапнула ми je храбра сапутница моје зле судбине.
Умирио сам je објаснивши joj да нам не прети никаква непосредна физичка опасност све док се будемо придржавали наредби виших органа.
Једном смо угледали хотелског службеника како са деветокраким бичем у руци патролира по јеврејском гету хотела и вешто му умакли.
После ручка смо имали намеру да мало прилегнемо кад нас je пренула тутњава моторизоване колоне. Провирили смо кроз пукотину у зиду: стигло je десетак великих луксузних аутобуса a у сваком по један конгрес. За сваки случај назвао сам рецепцију.
– Да ли имате још места испод котларнице?
– Случајно имамо.
Осим што су нам сметали слепи мишеви, наш нови затвор и није био тако лош. Храну су нам дотурали кроз подрумски прозорчић. За сваки случај пошли смо на спавање обучени.
Нешто пре поноћи заиста je стигло још неколико аутобуса са туристима. Опет су нам доделили ново боравиште, овог пута мали сплав на језеру. Имали смо среће јер je био скоро нов. Домороци са мање среће морали су да се задовоље са неколико дасака. Троје их се током ноћи удавило. Хвала богу, туристи нису ништа приметили.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:09 pm






KO ПИТА, HE СКИТА

– Тата!
Тако ме обично ословљавају моја деца. Овог пута то je био Амир. Стајао je на вратима моје радне собе.
– Тата - рече ми моје плавооко, риђокосо другорођено дете, - да ли je истина да се Земља окpeћe око Сунца?
– Наравно да je истина - одговара тата.
– Како знаш?
Ето, ту смо. To je највероватније последица оних свемирских летова. Наше дете je на путу да освоји Сунчев систем. Е па, срећно ти било, дечаче!
– Свако то зна - стрпљиво му објашњавам. - To смо учили у школи.
– Шта сте учили у школи?
Мозак ми je затајио. Шта смо ми то у ствари учили? Једино чега се још из науке о световима сећам јесте то да je професор физике носио индијанску кравату и да je затворених очију знао минуте и минуте да прича без прекида. Имао je истурене предње зубе. Чини ми се да смо га звали „коњ”, али нисам сигуран. Мораћу једном то да проверим.
– Да ли ме чујеш, откуд знаш? - поново ће Амир.
– Не питај глупости! - прекорим сина. - Има на стотине доказа. Сем тога, кад би се Сунце окретало око Земље, онда не бисмо имали Сунчев систем него Земљин систем.
Нисам га баш уверио. Мораћу да му пружим неке опипљиве доказе, пре него што сам дође на неке луде идеје. Не смемо да сметнемо с ума да je он риђокос...
– Гледај - рекох му и узех са стола гумицу за брисање. - Замислимо да je то Месец a да je ова кутија са ексерчићима Земља...
Стона лампа je свакако била Сунце. Татица затим грациозно поче да врти гумицу и ексерчиће око лампе, полако, лагано, вртимо, вртимо...
– Да ли видиш сенку, глупавко? Кад се гумица нађе између ексерчића и лампе, ексерчићи су у сенци...
– Аха - Амир he прилично неповерљиво, - Али они ће остати у сенци и ако уместо гумице вртиш лампу...
Невероватно како су данашња деца глупа!
– Мућни мало главом! - викнух. - Кад би се лампа вртела, онда би сенка падала само на једну страну.
A није пала сенка већ кутија са ексерчићима, који су се, ваљда услед деловања центрифугалне силе, расули на све стране, ђаво их однео!
– Клипане!
Сагнуо сам се да их покупим, кад ми поглед паде на Амирове чарапе. Једна je опет висила преко ципеле. Још нисам видео тако неуредно дете!
– Опет изгледаш као битанга!
Док сам пузећи по поду скупљао ексерчиће и сваки час се набадао на понеки од њих, покушао сам да се присетим Галилеја који je целу ту причу о Сунцу изнео на двору... неког тамо краља. Знам, јер сам гледао представу у позоришту. Звала се „Си муове” или тако некако. Добра представа, са одличним глумцима. Сећам се још да je на позорници било много стубова. Али шта ми сад то помаже? Погледао сам кроз прозор према небу не бих ли тамо угледао да се нешто креће. Али напољу je падала киша.
Послао сам сина у његову собу и препоручио му да мало размисли о својим глупим питањима. Амир je увређено отишао.
Чим се удаљио, дограбио сам енциклопедију и почео ужурбано да прелиставам... Колумбо... Копенхаген... Коперник, Никола, пољски астроном (1473-1543). Расписали се о њему на више од пола стране али нигде ни речи о томе шта се у ствари око чега окреће и зашто. Изгледа да се ни издавачи енциклопедије више не сећају онога што су учили у школи.
Пошао сам код сина у собу и очински му ставио руку на раме.
– Да ли je сада све у реду, сине?
– Није - одврати дериште. - Ти немаш појма!
Ко нема појма? Зар ja да немам појма? Безобразник, како се само усуђује?
Подигао сам глас покушавајући да наведем речи глумца у оној представи.
– Сети се само шта je Галилео рекао својим судијама: ипак се креће.
– У реду, креће се - рече мој син, - али се не креће око Сунца.
– Него око чега? Око мог носа?
Почео сам да се презнојавам. У питању je био мој очински углед.
– Чекај мало! Телефон! - викнуо сам и брже-боље истрчао из собе.
Из најтамнијег угла своје радне собе кришом сам назвао пријатеља Бруна који je биохемичар или нешто томе слично.
– Слушај - прошапутао сам у слушалицу, - како ми знамо да се Земља окреће око Сунца?
Неко време je ћутао a онда ме шапатом упитао зашто ja шапућем. Рекох му да сам промукао и понових питање.
– Па то смо учили у школи - муцао je тај назови хемичар. - Ако се не варам, то доказују годишња доба... нарочито лето...
– Па што не кажеш - поспрдно сам му се насмејао. - Годишња доба остала би и онда када би се лампа вртела a кутија са ексерчићима стајала на месту.
Назвао сам пријатељицу Доли, која je некад студирала право. Она се стварно сетила да су на часу физике учили о неком „Фукоовом клатну” које су, колико она зна, спустили низ неки црквени торањ a оно je на песку остављало траг...
Сада помало почињем да схватам инквизицију! Па тој дрској деци ни једно правило није свето и настоје на сваком кораку да осрамоте старије. Одакле знам да се Земља окреће око Сунца? Знам и тачка! Осећам то у костима, осећам целим својим телом.
Сломљено сам се довукао до писаћег стола да наставим да радим. Где ли je само нестала гумица за брисање?
– Тата!
Риђокосо чудовиште je опет на вратима.
– Дакле, шта се онда окреће?
Одједном осетих страшан умор. Глава ме боли. Не може човек целог живота да се бори против некога a нарочито не против своје деце.
– Све се окреће, сине - мрмљао сам. - Све се окреће...
– Ти значи мислиш да се Сунце окреће.
– Око тога се још увек препиру. Али у данашње време све je могуће.
Погледао сам га и заурлао.
– Навуци већ једном те чарапе!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:10 pm





ЗАЛЕПИ БЛИЖЊЕГ СВОГ

Кажу да je детињство срећно доба. И јесте - али за кога? Пре сам мислио да je то за трговце дечјим играчкама, али сада сам уверен да je детињство срећно доба за господина Фриша. Ево зашто...
Пре неколико месеци непознати геније je открио да деца купују сликовнице само ако у њих могу да залепе сличице a да с остатком лепка премажу намештај и тепихе. Резултат тог открића je албум од четрдесет и шест страна „Чуда света”. Ha свакој има места за девет сличица у боји, које можете да купите на углу код госпође Фриш.
Албум je врло поучан, са сликама скоро свих светских чудеса, живих и мртвих, од Сунчевог система до праисторијских немани и од пирамида до савремених штампарских машина које избацују 100.000 сличица за минут.
Te машине раде двадесет и четири часа дневно.
Te машине раде за мог сина Амира.
Главни трик ове нове васпитне методе je у томе што код госпође Фриш можете да купите сличице само у затвореној кесици тако да дете, пре него што нађе лава који му недостаје у албуму, мора да купи читаву гомилу других мачака - у џаку. To je, наравно, права катастрофа за кућни буџет али, са друге стране, размењивањем сличица дете развија здрави смисао за касније берзанске трансакције.
Амир на том пољу показује изузетан таленат. Он увек добије лављи део лавова. За последњих неколико месеци уложио je у сличице цео свој џепарац. У његовој соби можете до колена газити по чудесима овог света. Ни једну фиоку у кући не можете да отворите a да из ње не искочи барем десетак бронтосауруса.
– Сине - запитао сам га једном - албум ти je већ тако пун да више ни једна сличица не може да стане у њега. Зашто их онда још купујеш?
– За сваки случај.
Једино што могу да кажем у његову одбрану јесте чињеница да он појма нема шта то у ствари лепи у албум, с обзиром да он уопште не чита приложени текст. О центрифугалној сили зна, на пример, само то да му je његов пријатељ Ники за то дао две рибе сабљарке и два „боинга”. Чиста превара!
Осим тога, он и краде.
Открио сам то једно поподне кад сам прилегао да мало одспавам. Случајно сам отворио једно око и ухватио свог риђокосог дечака како завлачи руку у џеп мојих панталона.
– Хеј! - сасвим сам се разбудио. - Шта то радиш?
– Тражим новац - потврди он чињенично стање. - Никију треба буљоока штука.
– A зашто Ники онда не краде новац од свог оца?
– Не може јер се његов тата љути.
Врло разборито, нема шта!
Разговарао сам са мајком преступника и закључили смо да морамо да се консултујемо са учитељицом. Она je сазвала састанак свих родитеља чија деца сакупљају сличице. Био je то највероватније најмасовнији родитељски састанак у историји нашег школства.
Према процени наставничког већа, број сличица у оптицају међу ученицима креће се између три и четири милиона по одељењу.
– Можда би требало - предложила je Амирова учитељица - да упозоримо пореске органе на велики профит који остварују издавачи тих албума, што би довело до пада производње.
Њен предлог није прошао. Очигледно je и међу поменутим родитељима било издавача тих албума.
У свом прилогу дискусији споменуо сам да je мој син почео да краде, што je у сали изазвало само подсмех.
Moj син je прошле недеље извео оружану пљачку - изјавио je један отац потиштено. - Напао je ножем свог деду само зато што овај није хтео да му да пape за мастодонта.
Неколицина родитеља предложило je бојкот индустрије папира, други опет забрану продаје лепка. Један отац, неки господин Фриш, набаци да бисмо могли да применимо „данску методу“ која се показала врло успешном у борби против порнографије: преплавити тржиште сличицама све док их се деца не засите. Taj предлог je и прихваћен.
Сутрадан сам купио код госпође Фриш целу корпу сличица, међу којима „Културу Астека“ и „Леонардову прву летелицу”.
Амир je по кратком поступку испразнио корпу и за тили час напунио сличицама све доње фиоке ормара. Држао се доњих фиока зато што je неколико дана пре наша кућна помоћница остала жива закопана под бујицом светских чудеса када je отворила горњу фиоку кухињског ормара. Данска метода, изгледа, ипак није била ефикасна: колико год да сам му сличица доносио, он би наново пружао руку и говорио: „Још!“ Наше дете се чак и по лику изменило: очи су му се смањиле a образи надули. Најбоља супруга на свету тврди да се он претвара у хрчка. О хрчку у лексикону пише: „Глодар по изгледу сличан пацову, у образима има џепове у које ставља зрна житарица, и на тај начин ствара залиху за зиму.“
Права Амирова слика и прилика.
Јуче сам се затворио у своју собу, склонио нешто грчке митологије са фотеље и ceo да прочитам новине, када се одједанпут створи испред мене мој мали хрчак и пружи ми шаку пуну црно-белих сличица.
– Види! Ђора Шпигел! - показивао ми je десетак слика велике фудбалске звезде. - A имам још и двадесет и једног Пелеа и пет Бобија Мура.
“Чуда света” добила су конкуренцију - изашао je нови албум „Свет спорта“.
Ha овом месту завршавам. Ако неко време не будете чули за мене, потражите ме у нашој дневној соби под гомилом јужноамеричких центарфора и европских голмана.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:10 pm






KAKO JE НАПОЛЕОН ПОРАЖЕН КОД BATEPЛOA

Кад je сунце обасјало бојно поље, цар je у дневној соби своје палате стајао нагнут над географском картом, a око њега, у ћутању прожетом дубоким поштовањем, постројили су се његови верни маршали. Највећи војсковођа свих времена објашљавао je (износио je) своју стратегију за одлучујућу битку са европским краљевима.
Месеци прогонства нису оставили никакав траг у царевом отменом држању - само му се коса мало проредила a на слепоочницама би засветлуцала покоја седа влас. Удаљена топовска паљба наговештавала je да се Блихерове трупе приближавају Ватерлоу...
Свилене завесе лепршале су на јутарњем поветарцу. Тренутак у коме je свету застао дах.
– Наполеоне, дођи на доручак!
Бела, царева трећа супруга, помолила je главу кроз врата. Била je то наочита жена, косе повезане марамом, a у руци je држала метлу. Кад се Наполеон њоме оженио на Елби, људи су му честитали и говорили како je добио праву јеврејску жену вредну сваке похвале.
– Хајде, Наполеоне - рече она. - Охладиће ти се ако одмах не поједеш. Пријатељи ти неће побећи.
Окренула се маршалима и уздахнула.
– Увек иста прича - жалила се она. - Лeпo га питам да ли хоће или неће да једе. Бар да ми само каже: да или не. Овако се ja мучим и кувам и, кад je све спремно, господин има важнија посла a ja морам да чекам са ручком. Ако стално подгревам, после више ништа не ваља. Сад ме напустила и кућна помоћница, па морам да бринем и о детету. Наполеоне, дођи, доручкуј већ једном.
– Тренутак - промрмљао je велики стратег и уцртао у карту промену у формацији трупа. - Само тренутак.
Топовска паљба иза брда бивала je све гласнија. Маршал Hej забринуто je гледао на сат: то je Велингтонова артиљерија отворила ватру...
– Ja већ спадам с ногу - наставила je Бела. - Разбацаш ствари по целој кући a ja онда читав дан морам да трчим и да спремам за тобом. И извади молим те ту руку из капута! Колико сам ти пута рекао да се капут на том месту развлачи a тај се материјал тешко пегла. Знате, моју муж има веома лоше навике - обратила се опет маршалима. - Не знам како су то његове бивше жене издржале. Наполеоне! Доручак!
– Ево, одмах - одговори цар и погледа напета лица маршала који су стајали унаоколо. - Блихер и Велингтон he покушати да cпoje снаге - објашњавао je, - a ми то морамо да спречимо по сваку цену. Морамо да се забијемо између њих попут клина.
– Све ће да ти се охлади!
– Напашћемо за један сат!
Споља се зачују тешки кораци генерала Шамброна који се ужурбано пењао мермерним степеништем све прескачући по два степеника...
– A, не може тако! - викну Бела и заустави га на вратима. - Прво изујте те чизме. Не желим да ми разносите блато по очишћеном поду!
Генерал Шамброн изу чизме и остаде у чарапама попут свих осталих маршала у соби.
– Не бих ништа рекла да имам кућну помоћницу објашњавала je Бела али она je баш јуче дигла сидро. Лепо сам говорила свом Напију да ми се нимало не допада њен поглед али он није хтео да ме слуша, јер њему je све друго важније од оног што се догађа у његовој властитој кући. Тако сада немам кућну помоћницу a сутра je већ петак. Због те ваше битке немам времена ни да потражим нову служавку. Молим вас, господо маршали, ако неко од вас чује за поштену, скромну девојку, пошаљите ми je. Само да не буде са Корзике, те поваздан не затварају уста.
– Разумем, Ваша Висости - поздрави генерал Шамброн и предаде цару хитну поруку.
Наполеон прочита и пребледе.
– Господо - шапну. - Фуше je пребегао непријатељу. Фуше! Шта ћемо сада?
– Доручак - предложи Бела. - Већ се све охладило.
Она крену да поново подгреје јело a Наполеон стаде да издаје последња наређења.
– Судбина света биће решена овде - рече и показа прстом на карту. - Ако та кућна помоћница нападне са истока ми ћемо се прегруписати на овом месту и затим...
– Наполеоне - зачу се глас из суседне собе. - Какво jaje хоћеш?
– Свеједно.
– Меко кувано?
-Да.
– Онда тако кажи.
Човек који je стварао историју навуче чизме и дохвати шешир a свака je бора на његовом лицу одавала одлучност да добије ову битку народа.
– Господо! За Француску!
– За Француску! - загрмеше маршали и исукаше сабље.
– За цара!
– Напи - Белина глава провири кроз врата. - Дете те зове.
– Ваше Висости - шапну joj маршал Мира - непријатељ je пред вратима.
– Добро, али нећете ви овде читав дан бити заробљени са дететеом које вапи за оцем него ja – одбруси му Бела. - Уосталом, свет неће пpoпасти ако Наполеон пољуби своје дете пpe него што крене на посао.
– Где je малиша?
– Ha ноши.
Цар похита детету.
– Знам, немам кућну помоћницу - објашњавала je Бела - a треба читаву ову палату држати у реду. Хеј, ви! Колико сам вам пута рекла да не бацате пикавце по поду!...
Наполеон журним кораком пређе дневну собу и крете према излазу.
– Шта да кажем ако те неко тражи? - упита Бела.
– Реци да сам отишао у битку код Ватерлоа.
– Када се враћаш?
– Не знам.
– Али морам нешто да кажем људима ако питају. Долазиш ли на ручак?
– Ако стигнем.
– Шта да ти скувам?
– Било шта.
– Хоћеш ли пуњене паприке?
– Може.
– Онда реци тако.
Цар изађе.
– Ниси ни доручак појео! - викала je Бела за њим кроз прозор. - И не заборави: кућна помоћница! И не долази касно!
Царева поносна прилика удаљавала се узаним путељком пут Ватерлоа.
Бела узе крпу и поче да чисти блато са угланцаног пода - морала je сама јер није имала кућну помоћницу. Кроз отворен прозор допирао je мирис барута a светлост топовске паљбе обасјавала je дрвеће.
Toг тренутка су Блихер и Велингтон удружили своје армије и тако су битку код Ватерлоа добила два човека који су пошли у рат сами, оставивши своје одане жене далеко, далеко код куће.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu