Kod kuće je najgore

Strana 3 od 3 Prethodni  1, 2, 3

Ići dole

Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 12:59 pm

First topic message reminder :



“Kod kuće je najgore” je zbirka kraćih priča koje su ispričane u zabavnom tonu. Humoristične situacije svake od priča imaju jedno zajedničko, a to je da se radi o događajima iz svakodnevnog života, pa se svako može prepoznati u simpatičnim pričicama.

Kišon živi sa ženom i troje dece u Tel Avivu, a svojoj porodici želi da osigura normalan život, iako mu to ne uspeva uvek iz prvog pokušaja. Teme kratkih priča se najviše nadovezuju na probleme sa decom i bližom i daljom rodbinom. Uključuje i svakodnevni život u gradu gde običan čovek želi da ostane pošten u moru pokvarenih ljudi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:11 pm




ЗЛАТНА ЗАЛИХА

У последње време осећам горак укус у устима. Отишао сам до психијатра, који ме je дуго и детаљно испитивао о мом детињству, сновима и брачном животу. Коначно je закључио да je узрок горког укуса у мојим устима потиснута траума чије корене треба тражити у недостатку шећера у јутарњој кафи.
Тако je изашло на видело да ме властита супруга, најбоља супруга на свету, већ недељама држи на шећерној дијети.
– Шта ти пада на ум? - упитао сам je. - Мени je потребан и ja хоћу шећер!
– Не вичи, молим те - одврати ми жена. - Шећера нема. Нема га нигде.
– A шта je са нашим залихама?
– Њих држим под кључем у случају да нестане шећера.
– Такав случај се управо десио. И сама кажеш да нигде нема шећера.
– Управо зато. Баш када га нема, ти би хтео да се њиме разбацујеш. Сваког тренутка може да избије атомски рат и шта ћемо онда без залихе шећера?
– Не буди смешна - рекох. - Идем сада у прву радњу и купићу шећера колико год хоћу.
Отишао сам у бакалницу на углу, поверљиво намигнуо власнику који обожава моје приче и шапнуо му да ми треба мало шећера.
– Драги господине Кишон - љубазно ће власник - нема човека коме не бих радије учинио услугу, али шећера нема.
– Наравно, спреман сам да платим и мало више - рекох.
– Драги господине Кишон, али ja на жалост не могу да вам продам шећер... чак ни када бисте за њега платили фунту и осамдесет.
– To je стварно жалосно - рекох. - Шта сада да радим?
– Знате шта? - рече трговац. - Како би било да ми платите две фунте?
У тај час однекуд се јави човек у шубари, кога уопште нисам приметио.
– Не будите луди и не плаћајте толико! Ta то je почетак инфлације! Ако панично купујете само помажете шверцерима! Ваша je дужност да испуните свој патриотски задатак.
Збуњено сам климнуо главом и изашао празних руку али уздигнута чела. Човек са шубаром кренуо je за мном. Читав сат шетали смо горе-доле и разглабали о нашој оскудици. Шубара ми je објашњавао како су Американци, ти безосећајни ниткови, огорчени на нас зато што нисмо дозволили да нас заплаше њиховим економским претњама и уценама. Стога нам сада ускраћују пошиљке шећера у уверењу да ће нам тим варварским поступком скршити морал. Али то им неће успети! Никада!
И ми поновисмо у један глас: никада!
Стигавши кући препун националног поноса, објаснио сам најбољој супрузи на свету да ми није ни на крај памети да се као остали клањам Златном телету па сам joj испричао разговор са човеком у шубари. Она je - као и увек, имала за то врло прозаично образложење. Све je то лепо и красно, рече, ми, али човек у шубари je познати шећераш и свако дете у комшилуку зна да би га само једна коцка шећера убила на месту. Наравно, њему je лако да се одрекне шећера. Али je, насупрот томе, синоћ пред кућом Тосканинијевих наводно застао један камион и истоварио неколико врећа шећера које су затим укућани кришом ставили на сигурно место.
Да би већ ионако трагичну ситуацију још више истакла, моје жена ме je послужила модерно аранжираним чајем зачињеним лимуном и медом уместо шећера. Taj одвратни напитак толико ми се згадио, да сам отрчао право оном трговцу и заурлао да сам спреман да му платим две фунте за кило шећера. Лопов ми je дрско одговорио да шећер сада кошта две фунте и двадесет.
– У реду, пристајем - рекох.
– Добро, онда дођите сутра - одврати ми. - Али морам да Вас упозорим да ћете сутра морати да платите две фунте и педесет, и, да знате, то je задње што још имамо.
Док сам стајао на улици и гласно псовао себи у браду, постарија госпођа се сажалила на мене:
– Пожурите у Ришон. Тамо у Биаликовој улици je бакалин који још не зна за несташицу шећера па га и даље мирно продаје...
Пуном брзином одјурио сам онамо. Међутим, изгледа да je неко трговцу у међувремену ипак откуцао да нема шећера јер - шећера није било.
Код куће ме je чекало ново изненађење. Најбоља супруга на свету купила je једну од оних стаклених, крушколиких посуда за шећер какве у последње време видимо по кафанама a које се одликују тиме да, кад их окренемо и тресемо, из широке цеви на врху не изађе ништа. Упркос томе, устао сам усред ноћи из кревета и претражио све кухињске ормаре и полице не бих ли пронашао ту несрећну посуду.
Најбоља супруга на свету одједанпут се створила на вратима и, подбочивши руке, милостиво ми рекла:
– Никада je нећеш пронаћи.
Сутрадан сам донео кући кесицу са пола килограма гипса да бих поправио неке пукотине на зиду. Тек што сам je спустио већ je нетрагом нестала a неки женски глас рече ми тајанствено да je кесица на сигурном. Било ми je драго да то чујем, јер гипс je неопходна потрепштина у модерном домаћинству. Још драже ми je било кад сам у првој порцији кафе после дуго времена опет окусио шећер.
– Видиш - рече ми жена - сада када имамо залиху, можемо то себи приуштити...
Није то требало два пута да ми се каже. Следећег дана довукао сам кући четири киле најфинијег алабастера. У очима најбоље супруге на свету засјао je враголасти зелени пламичак. Загрлила ме je и упитала где сам успео да набавим ту драгоценост.
– У продавници „Боје и лакови“ - рекох joj истину.
Moja жена узе мало белог прашка и проба га.
– Фуј! - узвикну она. - Шта je то?
– Гипс.
– Какве су то глупе шале? Ко може да једе гипс?
– Нико и не мора да га једе - рекох. - Ако покушамо да једемо, онда je то гипс али ако га ускладиштимо, онда може да буде и шећер. Стави то лепо у оставу a ону залиху шећера изнеси на сто.
– Али шта ћу са гипсом у остави? Чему он служи?
– Зар још увек не схваташ? Диван je oceћaj кад знаш да у кући имаш четири килограма шећера залихе. Било шта да нас затекне - нама ништа не може да се деси. Ми имамо своју златну резерву.
– Имаш право - рече моја жена која je у суштини ипак разумно биће. - Али запамти једно: ову ћемо златну резерву начети тек када ситуација буде стварно катастрофална.
– Браво - ускликнух. - Чучи у теби дух наших предака.
– Додуше... - одједном се жена досети - тада ћемо приметити да je то гипс!
– Па шта онда? Када си стварно у катастрофалној ситуацији, чињенично стање се битно не мења имаш ли у кући четири киле шећера или немаш.
To ју je убедило.
Одонда живим као шеик у њујоршком хотелу „Валдорф-Асторија“. Ha дну шољице остављам дебео слој шећера. Јуче ме je жена замолила да купим још неколико кила како би се осећала сасвим сигурном. Донео сам кући неколико кила. Све док гипс не поскупи, несташице неће бити.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:11 pm





ПОКЛОЊЕНОМ КОЊУ У ЗУБЕ СЕ HE ГЛЕДА

Да се разумемо, новац код нас не игра улогу све док постоји кредит. Муку мучимо увек само питањем шта да купимо једно другом за многобројне празнике.
Сећам се да ми je пре три године најбоља супруга на свету поклонила два старинска мача a ja сам њој купио згодну малу стону лампу. Ja, узгред речено, не мачујем.
Пре две године изненадила ме je сабраним делима Лoпe де Beгe a ja сам њој поклонио згодну малу стону лампу. Ja не знам шпански.
Прошле године достигли смо врхунац кад сам најбољој супрузи на свету поклонио предивну малу стону лампу a она мени праве персијске наргиле. Ja не пушим.
Ове године заиста више нисмо знали шта бисмо једно другом поклонили. Све већ имамо. Три недеље пре празника неко ми je рекао да je видео моју жену у живом разговору са трговцем некретнинама. Облио ме je хладан зној: ми имамо заједнички рачун у банци. Одлучио сам да утичем на њен здрав разум.
– Слушај, драга - рекох joj. - To мора престати иначе ћемо обоје да излудимо. Ти се мучиш и ja се мучим, a заиста не видим какве, рецимо, вeзe има празник са шкотским килтом, који ионако никада нећу носити. Ми смо обоје одрасле паметне особе и морамо да прекинемо са тим глупостима. Зато свечано обећајмо једно другом да нећемо да купујемо никакве поклоне за празнике.
Moje жена ми je пала око врата и рекла како то никада не би очекивала од мене. И она већ дуго исто тако мисли али се није усудила да ми то предложи. Сад joj je, хвала богу, пао камен са срца. Насмејали смо се, пољубили и тако решили проблем поклона.

* * *


Ујутро сам се сетио да још увек не знам шта бих купио жени за празник. Прва ми je помисао била згодна мала стона лампа, међутим одустао сам јер je и са њеном досадашњом збирком наш стан довољно осветљен. Али осим стоне лампе нисам могао да се сетим ничег прикладног. Преостаје једино још дијадема са брилијантима. To још нема. Дао сам оглас у новине: „Тражи се половна дијадема у добром стању.“ Добио сам две понуде са ценом. Дакле, ништа од дијадеме.
Две недеље пре дана X, моја жена се вратила кући са повеликом кутијом под руком. Бесно сам стргнуо поклопац: млеко у праху. У неверици, узео сам сито и просејао цео садржај не бих ли пронашао неку дугмад за рукаве, иглу за кравату или нешто слично, али није било ничега осим чистог, недужног млека у праху. Упркос томе, пожурио сам у банку да проверим рачун и заиста - моја жена je дигла 2600 фунти и оставила на рачуну свега 80 агурота које сам сместа подигао. Дрхтао сам од беса. У реду, драга моја, мислио сам, нека ти буде! Купићу ти такво крзно да ћемо обоје на просјачки штап. Упашћу у дугове, пропићу се, ма шта пропити, дрогираћу се. И то све само због тога што ниси знала да одржиш реч.
Стигавши кући, затекао сам жену како се с огромним пакетом шуња кроз споредна врата. Истргао сам joj га из руку и отворио. Наравно - туце мушких кошуља! Дограбио сам маказе и исецкао их на крпице.
– Ево ти, на! - процедио сам. - To ће те научити да држиш реч.
Moja жена, која je управо донела кошуље из перионице, љутито ми je одвратила:
– Ми смо одрасле, паметне особе. Морали би смо да имамо поверења једно у друго.
– To и јесте најважније у браку: међусобно поверење - рекох и упитах je шта je учинила са оних 2600 фунти.
– Ох, то - рече она. - Тиме сам платила месечни рачун код фризера.
Осећао сам се као последња ништарија. Како сам могао овако узорну, најбољу супругу на свету да оптужим да je проћердала новац на глупости.
Насмејали смо се једно другоме и одједном нам се читав тај неспоразум учинио детињаст. Направили смо од буве слона. Заверенички смо стиснули једно другом руку, и живот je опет кренуо својим уобичајеним током.

* * *


Обућар, код кога сам наручио ципеле од змијске коже за своју жену, саопштио ми je да их не може направити без мере, и да би због тога требало да му донесем једну њену стару ципелу. Ухватила ме je док сам тражио ципелу у њеном ормару.
– A, тако! - устремила се на мене. - To се зове савршен муж! Најпре жени очита лекцију о међусобном поверењу a затим joj забије нож у леђа! A ja сам ти, луда, веровала! Још ћеш да ми замериш што ти за празник нисам ништа поклонила.
Овог пута смо се, положивши руке на једну од оних згодних малих стоних лампи, свечано заклели да никакве поклоне нећемо купити за празник.
Te сам ноћи, први пут после дужег времена, мирно спавао.

* * *


Ујутро сам држао жену на оку и кад je изашла, пратио сам je - све до Јафе, где je ушла у продавницу. Погледао сам натпис: „Женско рубље“.
Задовољно сам се окренуо. Уосталом, празник je сутра и ту више не може бити неких изненађења.
Ha путу кући свратио сам код познаника који у близини држи антикварницу. Код њега сам купио малу кинеску вазу из времена династије Минг. Али судбина je хтела другачије. Зашто ти возачи аутобуса морају увек тако нагло да коче? Покушао сам да je залепим али није ишло. Још боље. Овако жена не може да ме оптужи да сам прекршио обећање.
Најбоља супруга на свету дочекала ме je у свечаној хаљини и румених образа од узбуђења. Ha великом столу у трпезарији угледао сам, беспрекорно поређане, електрични апарат за бријање, десетак хемијских оловака, траку за писаћу машину, кутију воска за мазање скија, канаринца у кавезу, шест пари чарапа, згодну малу стону лампу (?), актовку, уоквирену женину слику и мали грамофон (који je купила испод руке у продавници женског рубља).
Стајао сам као одузет и нисам могао да проговорим ни реч. Жена ме je гледала са неверицом. Није могла да схвати да сам дошао празних руку. A онда je бризнула у плач.
– Ето, видиш какав си! Ти ме уопште не волиш! Бар једном годишње би могао мало да ме обрадујеш, али то теби, очигледно ни не пада на памет! Одлази! Боље да те не видим!
Тек кад се добро исплакала, кренуо сам руком према џепу и извукао златни сат опточен драгим камењем.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:11 pm






ПОДЕЛИ ПА ВЛАДАЈ

Постарији досељеник као што сам ja доживи свашта чудно. Пробудим се, на пример, ујутро, и са смешком на уснама присетим се како сам сањао да течно говорим хебрејски са својом баком у неком тамо граду званом Ходмезоварсарељи. To je по мом мишљењу највиши степен прилагођавања. (Нижи степен прилагођаваља je када израелска кухиња почиње да ти прија.)
Човек у журби свакодневице, с времена на време осети потребу да мало предахне и запита се шта му je преостало из оних дана мађарског избеглиштва - осим чудног нагласка.
Пошто сам самог себе искрено преиспитао, открио сам да сам нешто ипак сачувао: још увек мађарски делим. Научио сам хебрејски да сабирам и одузимам a и множење ми донекле иде од руке али јасно je да само на мађарском може да се дели. Зато се увек изнова чудим како људи који не знају мађарски могу уопште да деле.
Амиру, на пример, то успева из прве, осим што понекад, кад мора да напише домаћи задатак, зовне оца у помоћ. Ja, наравно, прискочим да бих оправдао добар глас хебрејског оца и онда почнем двоструко да мислим, прво у себи израчунам задатак шапћући на мађарском a затим библијским језиком изговарам резултат. Није ни чудо да уз овакво рачунање на два колосека резултат често није тачан, што опет само доказује да je дељење недељиво.
– Домаћи задаци би требало да се решавају самостално - гласи тада мој педагошки савет. - Седни и размисли!
Осим тога било би од мене потпуно непедагошки признати властитом сину да уопште не разликујем праве од неправих разломака a да не говоримо о аритметичком и геометријском низу.
– Тата - пита мене тако Амир - да ли прости број може да се изрази децималним разломком?
– Све je могуће сине, ако имаш јаку вољу - одговарам ja. - A сада се губи у своју собу!
Ови разломци ће ме довести до лудила. Амирова свеска их je пуна. Све je ту разломљено, све je једна седамнаестина или тридесетиосам стодеветина нечега. Једном сам наишао чак и на 8/6371, што je очигледно доказ нашег разломљеног друштвеног система. И чему je све то потребно? Човек у мојим годинама не жели да се сећа нерешених проблема младости, већ жели да живи у миру.

* * *


A онда je неко, тамо негде у Америци дошао на мудру замисао да оснује Центар за истраживање свемира, и момци су за тили час произвели џепни рачунар. To патуљасто чудо величине добро развијене кутије шибица решава из главе најтеже математичке задатке као од шале, a највећа научна предност му je у томе што може врло лако да се прокријумчари на царини.
Тако сада један јапански примерак тог свезналице лежи на мом писаћем столу и сваки пут кад запнем на неком математичком проблему само пребирам по њему као по добро наштимованом клавиру. Штавише, забављам се измишљајући задатке. Чудо једно шта та кутијица све може да реши! Ha пример:

378,56973 : 63,41173 =

Већ и сам поглед на овако нешто у преткомпјутерско доба довело би ме до лудила па кад би чак и цела моја будућност зависила од решења тог задатка, рекао бих: ево вам будућност a мене оставите на миру. Међутим, сада, када имам ту справицу, само притискам дугмиће и - пинг! - она избаци одговор.
Ha жалост то je нањушио и мој син Амир. Животињским нагоном детета убрзо je открио огромне могућности које му отвара ово техничко достигнуће. Није прошло неколико дана од како сам јапанско чудо донео кући, a већ сам затекао дерана за мојим писаћем столом: лево - отворена свеска, a десном руком пребира по рачунару као прави мали виртуоз.
– Шта ти пада на памет? - просиктао сам. - Задатак би требало да урадиш сам.
Амир ми je показао задатак који je морао да реши.
„Неки човек je тестаментом овако поделио свој имовину: 2/17 оставио je жени, 31,88% од разлике старијем сину, 49/101 од разлике млађем сину a остатак кћерки која je добила 71.407 и 1/4 израелских фунти. Колико je добио сваки од наследника?“
Једино што на то могу рећи јесте да je покојник или био неурачунљив или му се сопствена породица толико замерила да je хтео да joj се и преко гроба освети, што ипак не оправдава мог наследника да се из те збрке извлачи вежбајући прсте на дигитрону.
– Сине - благо сам га опоменуо - аритметика се ради оловком и хартијом.
– Зашто? - упитао je Амир.
– Зато што ти дигитрон неће увек бити при руци. Рецимо, истроше се батерије.
– Купићу нове.
– A шта ако je субота?
– Позајмићу дигитрон од Никија.
– A ако Ники није код куће?
– Онда ћу узети твој.
Имајте на уму да je мој син риђокос a поврх тога, сви његови пријатељи редом имају код куће бар по један дигитрон. Њихови неодговорни родитељи се бесрамно користе идеалном могућношћу што та направа може да се прокријумчари у џепу и тако стварају нови компјутеризовани нараштај, који није способан да дели ни на једном језику.
Што се мене тиче, решио сам тај проблем једним покретом руке. Једног дана сам замахнуо - и он je одлетео. Не бих знао да вам кажем да ли je то било намерно или не, али, било како било, јапански дигитрон се распао на комадиће. Diveni, dividi, divici.
Када сам се сагнуо да покупим остатке, крв ми се следила у жилама. Нећете ми веровати, али у том дигитрону није било ничега, ни једног јединог точкића, само неколико врло танких плочица прошараних линијама које иду у разним правдима. A ето, ово још-мало-па-ништа решава тако сложене математичке проблеме од којих ja, угледни писац, поседим. Како му само то успева? Плашим га се. Ту je сам ђаво умешао своје прсте.
Али млади не знају за страх. Амир je вест о судбини дигитрона примио са зачуђујућом равнодушношћу. И најбоља супруга на свету je нешто посумњала.
Ефраиме, бојим се да он има свој дигитрон.
Претражили смо Амирову собу од пода до плафона али нисмо ништа нашли. Moja жена тврди да они сигурно имају тајно скровиште у разреду. Данас су те ствари већ тако ситне да можеш да их сакријеш у уво.
Било како било, наш син Амир има све боље оцене из математике a на лицу му титра смешак Мона Лизе.
Можда je у праву. Будућност припада рачунарима и патуљцима. Мени још једино преостаје да на мађарском псујем. Да делим и онако више не знам.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:12 pm




ВЕЛИЧИНА HA MAЛОM ЕКРАНУ

Пре великог преокрета живео сам у апсолутној анонимности. Врло ретко би ме задесила срећа да доживим јавно признање. Тако je на пример моја „Хебрејска енциклопедија“ (2 тома) нашла посебно место у рубрици „Нове књиге“ неког часописа за жене: „Е. Киш. Хебр. Енц. том 24“. Једном сам на годишњем одмору успео да се попнем на врх Килиманџара, и да дописник агенције Ројтер није случајно тада добио грип, сигурно би ме тада споменули на радију. Неколико година касније, када сам компоновао Бетовенову X симфонију, добио сам у једном часопису, који излази на јидишу, сасвим пристојну критику у рубрици „Уради сам“. Памтим још један светли тренутак у животу: кад сам открио лек против рака, примио ме je министар за здравство и задржао се са мном у разговору читавих седам минута, све док није стигла уругвајска делегација. Има ли још нешто? Ах, да, када je изашла моја „Кратка историја јеврејског народа од Аврама до Голде“, дао сам интервју за ноћни програм радија. Али за човека на улици остао сам непознат.
И онда je, као што рекох, дошао велики преокрет.
Дошао je из ведра неба и насред улице. Пришло ми je неко дете, ставило ми пред уста микрофон и упитало ме шта мислим о општем стању у свету.
– Нема разлога за забринутост - одговорио сам.
Отишао сам кући и више нисам на то мислио.
Док сам с најбољом супругом на свету седео за вечером, одједном се из суседне собе, где су деца, вечерајући на поду, гледала телевизију, зачуо продоран крик. У трен ока се на вратима појавио наш син Амир дрхтећи од узбуђења.
– Тата! - једва je изговорио. - Ha телевизији... тата... био си на телевизији...!
Узвикивао je још нешто неразговетно све док није добио напад кашља због чега више није мoгao да изусти ни реч. Доктор, кога смо одмах позвали, није могао да дочека ни да уђе у собу него je већ са степеништа почео да виче:
– Видео сам вас! Чуо сам шта сте рекли на телевизији! Нема разлога за забринутост!
Тек тада сам се присетио да je поред оног детета са микрофоном стајало још једно дете са неком другом ствари у руци и да je нешто тихо зујало док сам износио своје мишљење о општем стању.
Toг момента зазвонио je телефон.
– Од срца вам хвала - рече неки дрхтави женски глас. - Живим већ шездесет година у Јерусалиму и захваљујем Вам у име човечанства.
Стигло je и прво цвеће. Представник парламента послао je букет са поруком: „Ваш неустрашиви оптимизам оставио je на мене дубоки утисак. Желим Вам успеха у даљем раду и молим Вас да ми пошаљете две фотографије са потписом.“
Долазило je све више комшија, који би се пoређали уз зид и гледали ме са страхопоштовањем. Неколико храбријих приступило би ми ближе, додирнуло ми руб одеће и брзо побегло назад једва савлађујући силне емоције.
Били су то славни дани, дивно доба, испуњење давно заборављених младалачких снова, Ha улици би људи застајали, окретали се за мном и шапутали:
– Ево га иде... Да, то je он... Нема разлога за забринутост... Рекао je то на телевизији...
Једна трафиканткиња je, када сам ушао да купим цигарете, широко разјапила уста, покушала да ухвати ваздух и пала у несвест. Познанице, које ме до тада нису ни примећивале, почеле су да ми добацују заводљиве погледе. И цвеће, цвеће...
Нешто се променило и у држању најбоље супруге на свету, и то у моју корист. Једне ноћи сам се пробудио са нејасним утиском да ме неко посматра. Било je то моја супруга. Соба je била обасјана месечином a она се налактила и гледала ме као да ме види први пут у животу.
– Ефраиме - прела je. - Из профила подсећаш на Ринго Стара.
Приметио сам промене чак и на самом себи. Корак ми je постао гипкији, тело се усправило. Moja мајка тврди да сам порастао најмање за три сантиметра. Кад сам хтео да се укључим у разговор, обично бих почињао речима: „Дозволите ми, као човеку који je већ давао изјаве и за телевизију, да кажем своје мишљење...”
После свих неуспеха прошлих година, после узалудног труда да нешто постигнем са енциклопедијама, симфонијама и сличним глупостима, осетио сам коначно слатки укус славе. Пo неким проценама тог уторка ме je на екрану видело целокупно становништво земље са изузетком извесног Јехуде Гриншпана, који се извињавао да му je управо за време мог наступа прегорела цев у телевизору. Добровољно сам му писмено препричао интервју.
Судећи по свему, наша улица ће добити ново име „Улица интервјуа“, можда чак и „Булевар без разлога“. У сваком случају наручио сам нове визит-карте:

ЕФРАИМ KИШОН

АУТОР ТЕЛЕВИЗИЈСКОГ КОМЕНТАРА

„НЕМА РАЗЛОГА ЗА ЗАБРИНУТОСТ”


Понекад, за време дугих вечери, распрострем визиткарте и гледам их. Има у њима нешто утешно, a утеха ми je сада и те како потребна. Незахвална светина помало ме заборавља. Све чешће људи пролазе крај мене a да ме не препознају, да ме чак, штавише, ни не примете - баш као да никада нисам ни наступио на телевизији. Распитао сам се да ли можда имају у плану да понове емисију како би освежили памћење публике. Рекли су ми да немају.
Тумарам улицама и тражим децу са микрофонима или неким предметима што зује у руци. Ha жалост, или их нема или ме ништа не питају. Недавно сам био у опери. Непосредно пpe него што се дигла завеса, један камерман устремио се право ка мени - и у последњем часу усмерио je камеру у човека крај мене који je чачкао нос. И ja сам почео да чачкам нос али ми ни то није ништа помогло.
Пре неколико дана су ме обавестили да сам за своју последњу причу добио Биаликову награду.
Прво сам сам отишао у телевизију и распитао се да ли ће преносити доделу награде. Како то нису могли са сигурношћу да ми обећају, одлучио сам да не примим награду. Пре него што сам изашао из зграде, једна чистачица ми je обећала да ће да ме прокријумчари у студио „Б“ међу статисте ТВ-серије „Човече, не љути се!“. Поново живим у нади.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:12 pm





РАДОСТИ ПОРОДИЧНОГ ПРЕВОЗА

С обзиром да смо при крају књиге, хтео бих да на овом месту истакнем да сам, када имам све у виду, ипак присталица брака. Јесте да човек ради као роб али бар зна зашто; временом изроди пуну кућу несташне дечице, не траћи више драгоцено време на сваку мачку и рибу - укратко, није више ни слика оног усамљеног, бедног створа какав je био у доба срећних самачких дана. За чиме мушкарац у ствари тежи? Тежи за женом са којом ће делити бреме живота, за неким коме се може изјадати. Ожени се, и ето му већ разлога да се јада. Невоља са којом се писац ових редова нарочито суочава јесте вожња аутомобилом са сопственом породицом. Не могу да пређем ни петнаест метара a да најбоља супруга на свету гласно не крикне:
– Црвено! Црвено!
Или:
– Пази бицикл! Пази бицикл!
Te поруке са стране неизоставно долазе у пару: прво са великим узвичником a затим у курзиву. Давно пре бих још и подсетио жену да никада нисам кажњен због саобраћајног прекршаја, да возим ауто тако рећи од детињства, да и ja као и она имам два ока, a можда и више, и да зато могу исто тако добро да возим и без њених примедби у курзиву.
Пре десет година, међутим, престао сам да се супротстављам, јер сам схватио да се код ње ради о пуким емоцијама и да ту логика не помаже.
Узгред речено, она сама има већ четири саобраћајна прекршаја.
Понекад, док возим неком сасвим мирном улицом, моја жена одједном крикне:
– Ефраиме! Ефраиме!
У трену окренем волан, попнем се колима на тротоар, оборим две канте за ђубре и ударим у гвоздену ролетну перионице рубља. Угасим оно што je још остало од мотора и осврнем се око себе: улица пуста као Сахара, нигде живе душе, нигде ни једног возила са којим сам могао да се сударим.
– Зашто си крикнула! - у чуду питам жену. - Зашто си крикнула?
– Ниси био сабран.
Још и уздахне:
– Како ти возиш! Како ти возиш! - и демонстративно се веже сигурносним појасом.
Деца су наравно на маминој страни. Прва животиња коју je моја кћер Ренана знала да препозна била je зебра. Прелаз преко зебре! Њен деда такође радо истиче да возим као луд, као луд. Једном ме je повео у страну и обратио ми се као мушкарац мушкарцу.
– Слушај, момче, ти имаш довољно својих брига, пусти моју кћер да вози.
Чак и деца знају да са задњег седишта у хору скандирају:
– Тата, пусти маму...
Непрестано ме шаљу на све могуће курсеве a и на свакакве начине, дискретно, вређају ми пoнос. Приметио сам да Амир, кад год се вратим са посла кући, викне:
– Тата je срећно стигао. Ништа се није десило.
Не знам зашто би нешто морало да се деси? И чему оно срећно? Убеђен сам да их на то подстиче мајка, која има четири саобраћајна прекршаја. За време породичних вожњи она увек сикће:
– Ох, како бих волела да те сад ухвати полиција. Како бих волела.
Или:
– To ће да те кошта возачке дозволе, то ће da те кошта возачке дозволе!
Она тврди да може да се опусти једино кад сама вози. Најчешће ми силом одузме ауто, уз силне драме и хистеричне нападе и уз громогласан аплауз са галерије. До сада je већ успела да удари у два камиона и један клавир, обори паркинг-сат и прегази безброј мачака.
– To je зато што сам због твоје луде вожње сва смотана - објашњавала би она после сваке саобраћајне незгоде.
У последње време се чак и наша куја Макси, баш као права куја, прикључила завереницима. Ha сваком наглом заокрету она истури главу кроз прозор и два пута оштро залаје. Moja жена тврди да она жели да ме упозори да морам да возим држећи волан са обе руке као што вози сав остали свет.
Понекад ме жена пецне тек после свршеног чина. Пошто без по муке прошишам мимо двоје-троје мирних пешака, заједљиво ми добаци:
– Ниси их ни видео! Ниси их уопште видео!
Наравно да сам их видео. Наравно дa сам их видео. Иначе би их, наравно, прегазио.
– Колико брзо возиш, за име бога, колико брзо возиш?
– Возим шездесет.
– Зар хоћеш да завршимо у болници? У болници?
Она вози брзином од 150 км/сат a отприлике истом брзином даје и примедбе. Прошлог месеца je, присвојивши кола, одзујала у супермаркет да купи сир. Ha путу je неки семафор налетео тачно у њу и ауто претворио у хармонику. Изашла je из кола бела као креч, али неозлеђена. Па ипак ме je после тога још недељама прогањала погледом који je мене оптуживао.
– Замисли, бедниче - говорио ми je тај поглед – шта би било да си ти, не дај боже, био за воланом!
Она има, то знамо, четири озбиљна прекршаја.
Пошто су неко време била на оправци код ауто-лимара, кола су се срећно вратила кући. Сада већ возим знатно боље и то методом: „уради сам“. To je нека врста превентивне вожње: да бих унапред смирио духове избезумљене породице, пре сваког укрштања сам себе упозоравам:
– Знак „стоп“ испред мене! - говорим гласно возећи једва четрдесет километара на сат. - Знак „ стоп “ испред мене!
Или:
– Не кроз жуто, Ефраиме, не кроз жуто!
A кад нагло скрећем, мрмљам себи у браду:
– Како то возим? Како то возим?
Сад je у колима мир. Најбоља супруга на свету седи крај мене стиснутих усана, деца ме ћутећи презиру, куја понекад залаје a ja се мирно и полако возим - у лудницу.



{1} У потрази за изгубљеним временом
{2} Јеврејин рођен у Израелу.
{3} Обред којим се дечак, кад наврши тринаест година, прима за пуноправног члана јеврејске верске заједнице.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kod kuće je najgore

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 3 Prethodni  1, 2, 3

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu