Nije fer, Davide

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Nije fer, Davide

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:29 pm


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nije fer, Davide

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:35 pm






ЛEKAP ЧУДОТВОРАЦ
Најбољи савет који се може дати новом досељенику у Израел гласи: „Будите лекар!”.
Тридесетих година, кад je досељавање из Немачке достигло врхунац, настала je таква најезда лекара да су опрезне домаћице стављале на врата натпис: „За лекаре ординирам само после подне од 15 до 16 часова.”
Данас je друкчије. Све више људи побољева a све их мање студира медицину. Израел je постао прави рај за лекаре.
Свакако, чекаонице лекара препуне су и у Америци. Али Американци одлазе код њих само зато јер их на то обавезује легитимација неке од здравствених организација. Јевреји одлазе код лекара зато што воле да буду болесни.
Шта толике људе чини болесним? Несумњиво, сива јалова свакодневица. Људи чезну за малом променом, a како им болест доноси промену, они су спремни да то и плате. Лекар je, пак, спреман да их прима.
Moj случај започео je са чудним осећајем празнине у трбушној дупљи, после чега je уследила потмула унутрашња тутњава. У почетку нисам обраћао пажњу на то. Али кад се тај осећај празнине појачао, поготово што једном читавих осам часова нисам ништа окусио, узнемирио сам се и запитао тетку шта да радим.
Oнa мало поразмисли па ми препоручи да затражим лекарску помоћ.
– Добро – рекох. – Идем у Здравствену заштиту{1}.
– Зар си полудео? – прогунђа моја тетка. – Они ће те само опљачкати. Отићи ћеш код Гросглокнера.
– Ко je то?
– Ко je то? Ти не знаш ко je проф. Гросглокнер{2}? Лекар чудотворад који je излечио већ стотине хиљада?
– Стотине хиљада? Ma хајде...
– Престани да зановеташ и пођи код др Гросглокнера. Обрати му се на немачком. И не бери бригу... он ће ти сигурно пронаћи нешто озбиљно.
Хтео сам сместа да одем код њега, али ме je тетка поучила да посету чудотворцу треба најавити телефоном. Један женски глас ми je телефоном заказао посету за три недеље, у 5 часова и 26 минута.
– До тада, молим вас, немојте да једете, пијете, спавате и пушите – додала je.
Кад сам стигао у уговорени минут, чекаоница je била широм отворена, a у њој педесет до шездесет пацијената. Нико није одговорио на мој љубазни поздрав. У просторији je владала атмосфера побожне тишине. Врата која су водила из ње бешумно су се отварала и затварала, сестре одевене у бело промицале су тамо-амо, с времена на време ушетали би полунаги мушкарци и нестајали као сенке. Затим се више пацијената поређало један за другим и у пачјем поретку нестадоше кроз нека врата. Све се то догађало са неком застрашујућом прецизношћу. Био je то чудовишни, добро подмазан механизам. Неких пола сата пратио сам све то са све већим страхопоштовањем, када ми приђе сестра и нареди да пођем за њом. Ушли смо у просторију за пријем болесника. Сестра дохвати позамашну картотеку и поче да исписује моје личне податке, Име? Рођен? Одакле долазите? Занимање?
– Новинар.
– Двадесет и шест фунти.
– Зашто толико?
– To je цена првог прегледа. Само колеге и припадници сродних занимања имају попуст.
– Врло добро. Ja поправљам писаће машине.
– Само тренутак, молим. – Сестра прелиста неки раскупусани приручник. – Двадесет пет и тридесет.
Платио сам тарифу са попустом и вратио се на стражу у чекаоницу. За мање од два сата нека нова сестра одвела ме je у другу просторију, у којој осим кревета није било другог намештаја. Обзиром да je сестра била постарија и уливала поверење, усудио сам се да je запитам зашто тај матори лопов тако бестидно много наплаћује.
– Moj муж није добротворна установа – одврати госпођа Гросглокнер. Затим отвори неку дебелу књигу и упита ме леденим гласом зашто сам дошао.
Можда ће то неком изгледати помало чудно. али с особама женског пола не волим да причам о својим телесним тегобама, a поготово не у соби у којој нема ничег другог осим кревета. Одбио сам да пружим жељеиу информацију госпођи Гросглокнер. После тога су ме упутили да поново чекам на старом месту, одакле сам могао несметано да посматрам све живљи саобраћај. Kao да je било све више сестара које су саме или с пацијентима под руку промицале просторијом. Нисам могао да се уздржим a да се не обратим особи која je седела до мене:
– Одакле му толике сестре? – запитах тихо.
– Све сама Гросглокнерке – прошапута он. – Професор има седам сестара и тројицу браће. Сви овде раде.
Убрзо ме један од браће одведе у купатило, гурну ми епрувету у руку и затражи да учиним нешто што ме je навело да упитам: „Зашто?”
– „Зато што се никад не зна”, одговори он. И зато што ће професор да ме прими тек када буду изнршене све припреме. Једва сам напунио епрувутр до врха, кад ме једна од сестра Гросглокнер одвуче у кухињу да изврши анализу крви и желудачне киселине. И онда опет назад на почетни положај. Пред сумрак се појавила следећа сестра, па je мени и још двојици пацијената наредила да се скинемо до појаса, да не напуштамо своја места и да будемо спремни да се одмах одазовемо на позив. У том позном часу у чекаоници je већ толико захладнело да се могло чути цвокотање наших зуба. Сестра рече како joj je жао, али професор не може да разбацује своје драгоцемо време.
– Даћу вам сада неколико упутстава којих моpaте да се придржавате – настави она, – Да бисмо уштедели време, молим вас да при уласку у ординацију изоставите свако поздрављање. Сeдите одмах на три столице у средини собе, дубоко удахните и исплазите језике. Останите тако све док не добијете даље инструкције. Не досађујте професору било каквим питањима или примедбама. Он ће све сазнати из ваших картона. Ако вас нешто запита, немојте да одговарате... или ако то не можете да избегнете... користите просте рсченице од три до шест речи. Затим изађите без поздрава! Поновите!
Издекламовали смо упутства. Тада се отворише врата Свевишњег. Зачу се тихи звиждук.
– Сада! – повика сестра. – Марш унутра!
Умарширали смо држећи се инструкција.
Професор je извршио смотру језика.
– Каквих je болести било у вашој фамилији? – запита ме.
– Различитих – одговорио сам (једна реч).
– Колико вам je година?
– Тридесет. (Тачан одговор би требало да гласи „тридесет и пет”, али нисам хтео да трошим време).
Професор дохвати својом чудотворном руком неки шиљати инструмент, убоде ме у леђа и упита шта осећам.
– Убод у леђа – рекох.
– Господине Клајнеру, – рече професор – треба извршити детаљан преглед ваше кичме.
– Опростите – рече пацијент лево од мене. Он још није увукао језик па je тешко говорио. – Ja се зовем Клајнер и ja...
– Не прекидајте ме! – прекиде га професор у праведном гневу и окрете се ка мени да ми постави дијагнозу. A она je гласила: лагана прехлада, коју сам вероватно зарадио дуго седећи го до појаса у незагрејаној просторији. Терапија: две таблете аспирина.
Професор нам покретом руке даде знак да изађемо. Остала двојица хтели су нешто да кажу, али су их сестре сурово изгурале напоље.
Док смо се облачили, један од њих неки човечуљак пилећих груди, јадао се да je поштар и да je само покушао да уручи препоручено писмо. Данас су гa по трећи пут силом прегледали, упркос његовим протестима. Прошлог понедељка су га већ укрцали у амбулантна кола да га превезу у болницу на операцију слепог црева, али je на једвите јаде успео да побегне.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nije fer, Davide

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:35 pm





ИЗВОЛИТЕ, СЕДИТЕ
Ако нови досељеник из било каквих техничких разлога не може да постане лекар, онда му je друго најбоље решење да постане државни службеник. Плата израелског државног службеника, додуше, није велика, али му његова делатност омогућава честе предахе уз чај и занимљиве разговоре, због чега ће га сматрати интелектуалцем.
Једна од најизразитијих карактеристика израелског службеника јесте та што никада не можете да га нађете. У ствари, можете да га нађете, али не тамо где би требало да буде. Дакле, не у његовој канцеларији. Израелски службеници су најчешће на неком састанку. Постоји више хиљада изговора за одржавање састанака. Неки трају и по три дана, a неки само пет до шест часова. За то време треба да се чека. Па онда, да сачекамо...
Једног врућег летњег дана добио je мој таст Бернард – стари циониста који je недавно дошао у Израел – писмену препоруку{3} за стамбену задругу Амидар. У препоруци се тражило да му задруга додели стан и по могућности не обрачуна вишу цену од уобичајене.
Ha тастову молбу отишао сам лично у дирекцију Амидара како бих погурао ствар. Послали су ме у собу 314, где je требало да ме прими неки господин Чешуан.
У соби 314 није било никога. У суседној канцеларији су ми рекли да je господин Чешуан управо на састанку са господином Штерном, али би сваки час требало да дође. Љубазно су ме понудили да седнем.
Ceo сам. Неко време сам седео, затим сам шетао горе-доле. Опет сам ceo. Онда се отворише врата. Човек помоли главу и запита:
– Где je Чешуан?
– Ha састанку са Штерном – рекох. – Изволите, седите.
Човеку се, изгледа, журило јер je без речи нестао. Неколико тренутака касније појави се други човек, по свему судећи службеник, и нервозно баци поглед по соби.
– Не будите нервозни – умиривао сам га. – Чешуан je на састанку са Штерном, али тек што није стигао. Изволите, седите.
– Немам времена. Кад Чешуан дође, пренесите му, молим вас, да хитно дође на састанак код Мајера. Нека сместа дође.
– У реду – рекох.
Није прошло ни петнаест минута, кад уђе нови службеник и упита:
– Где je Киршнер?
– Управо je изашао – одговорих му. – Кад се Чешуан врати од Штерна, одмах ћу га упутити код вас. Изволите, седите.
– Хвала. Знате ли, можда, да ли je нешто пpeдузео у вези са пројектом за изградњу станова Рамат Арон?
– Врло вероватно – рекох.
– Онда ћу одмах да донесем предмет. Ако буде питао за Феинтуча, реците му да сам на састанку са Мајером.
Неколико секунди касније појавио се Киршнер, сав задихан.
– Где je предмет Рамат Арон? Матори ће да побесни aко гa одмах не нађем!
– Забога! – повиках. – Феинтуч га je пре минут однео Матором.
– A где je Чешуан?
– Још увек састанчи са Штерном. Ja га чекам.
– Добро – размишљао je Киршнер. – Ако je тако, онда, молим вас, ставите овај Голдбергов план у предмет Гивант Серен.
– Са задовољством – рекох. Преузео сам папире, извукао из регала предмет Гивант Серен и ставио у њега Голдбергов план. Само што сам то урадио, у собу бану Феинтуч.
– Шта радите овде? – планух љутито јер сам већ помало губио стрпљење. – Зашто нисте на састанку? Матори je већ ионако лоше расположен! Да ли желите да буде лома?
– Управо крећем. Свратио сам само по Голдбергов план.
– A шта ће вам баш сада Голдбергов план? Управо сам га ставио у предмет Гивант Серен. Зар да га опет вадим? Па то je невероватно! Само ме израбљују. A ja, будала, то дозвољавам.
Феинтуч се приметно збунио.
– Само сам хтео да понесем Голдбергов план Мајеру – муцао je извињавајући се. – Уосталом, какво je ваше мишљење о том предмету?
– Није лош. Али волео бих да знам шта каже Матори.
Феинтуч узе план да га однесе Мајеру. Пре него што je отишао, рекао ми je још да би Матори волео да прегледам листу станара предвиђених за стамбени пројект Шекем и да о томе напишем свој извештај Штерну.
Одмах сам се латио посла.
Док сам разгледао листу, појави се Феинтуч. Мајер тражи да сместа дођем.
– Зар мислите да имам четири пара руку? – приметих са оправданим прекором, покупих списе и пођох код Маторог. Majep je хтео да чује моје мишљење о архитектонским вредностима пројекта Рамат Арон. Рекао сам му отворено да су куће прибијене једна уз другу и да су прозори исувише мали.
Киршнер поче да замуцкује:
– Увек исто – рече.
– Тим горе – одвратих му оштро, додавши како je то само доказ више да тако даље не може.
Матори ме je у потпуности подржао, сместа je преместио Киршнера у друго одељење (тај ћe ме одсад прогонити обузет мржњом, помислих) и наредио ми да преузмем пројект Рамат Арон. Одмах сам позвао Феинтуча и затражио од њега да ми у року од двадесет и четири часа поднесе тачан извештај. Затим сам позвао кола, одвезао се у Рамат Арон, детаљно расправио о проблемима с архитектом, проверио планове, одлучио се на неке мање исправке, a инжењера који je незадовољно гунђао, отпустио без права на отпремнину. Затим сам се вратио у канцеларију.
Тамо су ме већ очекивали с великим узбуђењем. Киршнер, који ми je завидео на метеорском успеху, почео je иза леђа да ме оговара. Пребледео je као крпа кад ми je пришао Феинтуч и рекао да ме Штерн зове на хитан договор.
Поднео сам Штерну исцрпан поверљиви извештај о садашњем стању пројекта. Нисам штедео критичке примедбе на спори темпо рада.
– Али, Штерне, морате да схватите – закључио сам – да не могу да преузмем било какву одговорност без одговарајућих овлашћења.
Штерн je то схватио, одмах сазвао ванредну седницу извршног одбора и објавио je члановима свог штаба да ме je именовао за свог заменика. Мајер je покушао с неким приземним опаскама како имам релативно кратак радни стаж, али Штерн je већ огуглао на такве интриге против мене. Ha крају се демонстративно руковао са мном и гласно, тако да сви чују, изразио ми своје поверење.
Када сам се вратио у канцеларију да још једном на брзину погледам списе за Гивант Серен, затекао сам новог човека. Мајер ми га je представио. Био je то господин Чешуан, коме сам сместа поверио важан посао у архиви.
– Ja несумњиво нисам никакво чудовиште – рекао сам му – али захтевам да се ради тачно и савесно. Посебно ми je стало да моји људи токомрадног времена, дакле у време када странке долазе у канцеларију не одлазе на састанке. To може довести до врло незгодних ситуација.
Пошто сам свом тасту доделио комплетни стамбени блок у Рамат Гану и подигао мали аванс на своју плату, завршио сам радни дан.
Од тада радим у дирекцији Амидара. Странке се примају свакодневно од 11 до 13 часова, соба 314. Ако ме не нађете у соби, значи да сам управо на састанку. Изволите, седите.

У нашој земљи постоји велика потражња за стручњацима свих профила, изузев учитеља скијања, оџачара и песника. Представници ових последњих исказују управо невероватну тврдоглавост, те упорно и даље пишу на хебрејском. Неколицини њих успева и да прода оно што испева. A ли свесни су да истовремено морају да продају и своју душу.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nije fer, Davide

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:36 pm



PEKЛAMA 3A КЊИГУ
Издавач извуче рукопис из фиоке и окрену се Толату Шанију.
– Прочитао сам ваше песме.
Песник склизну на ивицу столице.
– Јесте ли? – прошапута. – Стварно?
– Песме су предивне. Мислим да у задњих двеста година није написано ништа што би се могло упоредити са вашом збирком „Ја те љубљах, тебе љубљах ja”.
– Хвала – рече Толат Шани једва чујно. – Захвалан сам вам, господине Блау.
– Идем још даље и кажем вам да цела збирка може да уђе у врх светске књижевности.
– Захваљујем вам. Покушаћу да дотерам песме до савршенства пре него што објавите збирку.
– Пре него што збирку... шта?
– Објавите... збирку... господине Блау... „Ја те љубљах, тебе љубљах ja”...
– Кад сам поменуо објављивање?
– Али рекли сте... предивне песме...
– Ко данас још купује песме?
– Зар нико?
– Није да баш нико не купује. Наћи ће се четрдесет до педесет изузетака.
– Спреман сам да се одрекнем хонорара, господине Блау.
– To се подразумева.
– Осим тога, спреман сам да учествујем у покривању трошкова издавања.
– To je већ нешто. Чекајте да размислим... Да ли патите од неке неизлечиве болести?
– Зашто?
– Moгao бих тада да ставим на књигу црну траку са натписом: „Последње песниково дело”, или тако нешто. To би можда привукло купце.
– Искрено ми je жао, господине Блау, али ja сам здрав. Додуше... у кишном раздобљу...
– Ha то не могу да се ослоним.
– Онда ми, молим вас, реците шта да радим?
– Не бих хтео да утичем на вас. Подсећам вас само да je познати сликар Цунгшпиц, када je ослепео, продавао своје слике по фантастичним ценама..
– Ja, на жалост, носим наочаре.
– Толате, ви, изгледа, не схватате о чему je реч. Данас уметност нема прођу без рекламе или скандала.
– Нешто ми паде на памет, господине Блау! Прошетаћу го улицом Дизенгоф с књигом „Ја те љубљах, тебе љубљах ja” под мишком.
– Стари трик. Вајарка Жизела Гликалгал се два пута скидала на Ротшилдовом буклевару не би ли привукла људе на своју изложбу. Наводно je тако и продала неколико скулптура. У сваком случају, тај трик je већ отрцан. Да ли свирате трубу?
– Још не.
– Штета. Онда нам преостаје једино насиље. После првог напада на вашу књигу избићете критичару све зубе. Пристајете ли?
– Свакако, господине Блау. Само се бојим да нико неће да нападне моје песме...
– Размислите добро. Можда ипак болујете од неке болести.
– Ha жалост... као што сам вам већ рекао...
– Да није у вашој фамилији можда било случајева лудила? To би могло да се искористи. Кад су Јозефа Меламед-Бекера стрпали после једног напада у лудницу, његов роман je доживео три нова издања!
– Срећник!
– Није то само срећа. To je и плод сазнања да књига, да би се продавала, мора да има публицитет. Има ли у вашој збирци и љубавних песама?
– Али, господине Блау! Зар се не сећате?
– Нисам још прочитао ваше песме. Ако су заиста реалистичке и простодушне... тако рећи голе чињенице... Схватате ли шта мислим?
– Не, господине Блау! Не, то никако! Пре ћу скочити с петог спрата на улицу...
– И то je идеја! „Несрећно заљубљени песник извршио самоубиство”. Није лоше. Могли бисте да посветите једну песму Брижит Бардо.
– Радо. A ко je то?
– Ma није ни важно. Потребно je само да било којој песми додате посвету: „Mojoj вечитој љубави Б.Б.”. To je довољно.
– У реду.
– Ето, видите. Ваша књига полако почиње да ми се свиђа, Толате! Пустићемо да у новинама процури вест како сте две године због бигамије...
– Боље немојте. To je, наиме, истина.
– Онда отпада. Има ли у вашим песмама антирелигиозних мотива? Можда неко место где вређате Мојсија? Знате већ како су наши правоверни осетљиви.
– Тако нешто могао бих лако да убацим.
– Изванредно. Кад би нам пошло за руком да надрабинат стави вашу књигу на индекс, сигурно бисмо распродали прво издање.
– Дивим се вашој инвенцији, господине Блау. Од срца сам вам захвалан.
– Немојте још да ми захваљујете. Треба учинити још много тога. Нека вас још ноћас ухапсе због изгреда на јавном месту. Најмање што можете да учините јесте да разбијете неколико излога. Затим се забарикадирајте у женском тоалету хотела „Дан”, свирајте трубу, свуците се, изађите на улицу и навуците упалу плућа.
– Учинићу све што могу.
– Затим покушајте бомбашки атентат на владу, пређите у грчко-православну веру и емигрирајте.
– У реду.
– И не излазите ми на очи пре него што сасвим не полудите.
– To неће бити тешко, господине Блау.

У ово наше доба кад вредности све мање вреде, када и појмови као „правда ” поступно губе своје право значење, постоји задивљујуће упорна група људи који се дo задње капи крви бори за правду. Називају их адвокатима. Они се тако добро сналазе у лавиринту закона, да чак и не опазе када се изгубе. Битно je да je све по закону.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nije fer, Davide

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:36 pm





САМО БЕЗ СКРЕТАЊА
У једно предвечерје прошле недеље бану на врата нашег стана сподоба која убрзо поприми очигледне обрисе полицајца. Он ми уручи позив да се следећег јутра у 8 часова појавим у најближој станици милиције.
Moja жена погледа позив и пребледе.
– Зашто те тако хитно позивају? – питала je. – Шта си урадио?
– Ништа – одговорих joj.
Жена ме упитно погледа.
– Не би требало да идеш сам. Поведи адвоката.
– Зашто?
– Не питај глупости. Зато да имаш неког поред себе уколико западнеш у неприлике.
Чињеница да je моја жена први пут у животу употребила реч „уколико”, деловала je на мене дубоко деморалишуће. Још исто вече посетио сам др Џонатана Шеј-Шајнкрагера, надалеко познатог адвоката који се сматра једним од највештијих адвоката у нашој земљи. Шеј-Шајнкрагер je тражио да му детаљно изнесем случај, неко време je размишљао, a онда ми саопштио да je спремаи да преузме моју одбрану. Потписао сам потребне документе, који одмах постадоше пуноважни, и с олакшањем отишао кући.
Следећег јутра сам се тешка срца опростио од свог брачног друга и у пратњи адвоката кренуо у полицијску станицу. Дежурни полицијски наредник, бркати мали човек љубазно нас je примио. Бацио je поглед на позив који му je Шеј-Шајнкрагер уручио, без много околишења отворио фиоку и извукао кожну актовку коју сам изгубио пре неколико недеља.
– Нашли смо вашу торбу, господине Кишон – рече победоносно се осмехујући. – Ево je.
– Велико вам хвала. Ценим ваш труд. – Узех торбу и спремих се да кренем.
Али правио сам рачун без адвоката.
– Врло дирљиво – рече Шеј-Шајнкрагер и саркастично напући усне. – Смем ли да вас упитам, господине инспекторе, како знате да je реч баш о торби мог клијента?
Наредник се добродушио насмеши.
– Нашли смо у торби рачун перионице веша на господиново име.
– И није вам пало на памет – настави Шеј-Шајнкрагер – да би торба могла да буде власништво перионице?
– Торба je моја – уверавао сам адвоката. – Одмах сам je препознао по мрљама од јогурта на десној страни.
– Молим вас, не мешајте се у нејасан случај – приговори ми Шеј-Шајнкрагер. – Господине инспекторе, молим вас да начините записник.
– Какав записник? Узмите торбу и идите.
– Ствармо, требало би да кренемо – сложио сам се. – Ту више немамо шта да тражимо.
Moj адвокат приђе прозору, прекрсти руке на леђима и загледа се напоље. После отприлике једног минута он се окрену:
– Ja ћу вам рећи шта још треба да се уради, господо. Треба да се истражи садржај торбе.
Тајац. Шеј-Шајнкрагер je, наравно, био у праву. Како сам могао да будем толико глуп да ми то већ раније није пало на памет. Ту се поново види разлика између лаика и школованог познаваоца материје.
– Е, па онда ћемо да je отворимо – уздахну наредник и посегну за актовком.
– Протестујем! – баци се Шеј-Шајнкрагер као тигар на актовку. – Спорни објект мора да се отвори у присуству два овлашћена сведока.
С јасно видљивим знацима самосавлађивања наредник je засукао свој брк и пошао по колегу. Када су ушли, обојица су били помало зајапурени од љутине.
– Господине Кишон – започе мој адвокат саслушање – хоћете ли, молим вас, да саставите списак предмета који су, по вашем сећању, чинили садржину ове актовке?
– Радо – одговорих – али не могу да се сетим.
– Тим боље – рече наредник и поново покуша да отвори актовку.
Moj адвокат га поново спречи.
– Признање мог клијента да не може да реконструише садржај актовке, не значи правно да актовка у време кад ју je изгубио није садржавала предмете од вредности.
Погледи коje су ми после тога упутили обојица наредника не би се ни уз најбољу вољу могли назвати „љубазним”. Шеј-Шајнкрагер je, изгледа, на то огуглао. Не обазирући се на њих, noвуче ме у страну.
– Молим вас, од сада немојте да проговорите ни реч, a да ме пре тога не питате – нареди ми строго. – Од сада je ствар у мојим рукама.
Затим поче сувопарним али јасним стручним језиком да диктира записник:
– Ha основу добровољно дате изјаве мог клијента, ни најмање не прејудицирајући његова права као јединог законитог власника спорног нађеног предмета, овим се установљује да мој клијент , обзиром да се не ceћa у потпуности, не може да пружи релевантне податке о садржају актовке која се у време састављања овог записника налазила у полицијској станици у којој je записник сачињен, a дежурни орган по знању и савести приписује неколико дана раније нађену актовку о којој je реч у власништво мог клијента и ...
– Само тренутак – прекиде га наредник и устаде да би из суседне собе довео инспектора.
И пре него што je инспектор могао речима да изрази своје негодовање, Шеј-Шајнкрагер му се представи и замоли гa да у овој непријатној ситуацији буде поштен и објективан. Тада се још једном обрати мени:
– По службеној дужности морам да вас упозорим да од сада свака реч коју изговорите може да буде употребљена против вас.
Упитао сам гa да ли морам да положим заклетву, али ме je он умирио:
– Толико далеко још нисмо стигли.
Пошто су сви присутни потписали записник, Шеј-Шајнкрагер објасни гласно и полако:
– Moj клијент се слаже да се спорни нађени предмет отвори.
Инспектор завуче руку у актовку и извади оловку.
– Господине Кишон – запита мој адвокат оштро наглашавајући сваки слог – да ли je то ваша оловка?
Погледао сам оловку. Била je кратка и истрошена, cacвим обична.
– Како то данас могу да знам?
У Шеј-Шајкрагеровим очима бљесну светли плам.
– Господо, сада je најважније задржати хладнокрвност. Господине Кишон, да ли сте потпуно сигурни да ову алатку за писање не можете да препознате као саставни део прибора за писање који стално користите?
– Већ сам вам рекао да не могу.
– Онда захтевам да се одмах позове шеф.
– Шеф станице? – запени инспектор. – A зашто, aко смем да питам?
Смео je да пита. Свако питање je мом адвокату добродошло, јер je на свако имао одговор. Овај пут одговор je гласио:
– Господине инспекторе! Ако je тзв. „поштени налазач” ставио у ову актовку оловку која не припада мом клијенту, онда je исто тако могао да извади из ње неки вреднији предмет.
После извесног времена појавио се шеф станице и већ на вратима je запрепашћено поскочио.
– Забога! Шеј-Шајнкрагеру, ви овде? Зар поново? To не може да буде истина!
Moj адвокат се ни овог пута није збунио. И даље je равнодушно ходао горе-доле. После неког времена подбочио се пред шефом станице. Глас му je звучао важно:
– У име свог клијента подижем тужбу против налазача актовке и то: a) због противзаконите употребе прибора за писање који je власништво мог клијента, и б) због могућег присвајања предмета из нађене актовке.
– Треба ли то да значи – претећи ће шеф станице – да ви претпостављате да се ради о крађи?
– Свакако. Moj клијент, са довољном сигурношћу, верује да je у вези с актовком чији je он власник, извршена крађа неутврђених размера.
– Лeпo – простења шеф станице. – Ко je пронашао ту проклету актовку?
Наредник je мрзовољно листао папире.
– Дежурни саобраћајац. Прекјуче поподне.
– Зар за крађу желите да оптужите саобраћајца? – упита ме шеф станице.
– Не одговарајте! – Шеј-Шајнкрагер ми прискочи и запуши ми уста. – Ни речи! Они хоће да вам наместе игру. Познајем ja њихове трикове.
– Господине шефе станице, – настави он званично – ономе што je речено ми немамо шта да додамо. Даље изјаве даћемо само пред надлежним судом.
– Како год желите. Вама je, надам се, јасно да сте малопре својом оптужбом нанели увреду јавном службенику.
– Улажем приговор! – заурла Шеј-Шајнкрагер.
– Ово je чиста уцена!
– Уцена? – И шеф станице нагло подиже глас.
– Ви вређате униформисаног полицајца на дужности! Параграф осамнаест Кривичног законика.
– Приговор. Позивам се на додатак број 47 Прописа о дужностима и правима органа јавне безбедности. „Службени лист” број 317!
– О томе ће одлучити надлежни суд – закрешта шеф станице и окрете се мени. – У име закона, ви сте ухапшени!
Шеј-Шајнкрагер ме отпрати до ћелије.
– Горе главу! – рече. – Ништа вам не могу. Немају доказа против вас. A ми ћемо доказати кривицу полицајца и, ако треба, издејствовати налог за хапшење министра унутрашњих послова. Нека нам онда он објасни зашто нису ухапсили „поштеног налазача”. Спавајте мирно. Обавестићу вашу жену. – После тога се растаде од мене уз чврст стисак руке пун утехе.
Ту ништа не помаже: најбољи пријатељ усамљеног затвореника je његов адвокат. Могу да будем срећан што je мој адвокат такав бриљантам ум. Можда ће чак издејствовати да ме пусте уз кауцију.

За уметника не постоји ништа гope него кад га гомила обасипа бесомучним изливима обожавања. Само je нешто горе: кад га гомила не обасипа бесомучним изливима обожавања.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nije fer, Davide

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:37 pm



ИНКОГНИТО
Неки чувени сликар, који ужива највећи углед у читавој земљи, жели да купи кравату на инкогнито улази у бутик. Ипак, потајно нема веће жеље него да власник продавнице прозре његов инкогнито па да му не само укаже своје дивљење, како приличи, већ и да снизи цену, како такође приличи.
Трговац одмерава чувеног сликара потпуно одсутним и равнодушним погледом. Очигледно и не наслућује част која му се указује. Угледног сликара најчешће прати poj младих обожаватеља који се на време побрину да трговац сазна каква му значајна личност улази у продавницу. Овог пута чувеки сликар je, из ко зна ког разлога, ушао сам и тако се помало нашао у неприлици. Он не може једноставно да каже трговцу: „Ја сам Јицак Бар Хониг, чувени сликар.” To му његова скромност не дозвољава. Шта му, дакле, преостаје? Може да проба да неприметно наведе разговор на тему која би му пружила прилику да, као случајно, спомене своје име. A то се одвија овако:
ТРГОВАЦ: Изволите, молим?
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Хтео бих једну кравату.
ТРГОВАЦ: Какву кравату желите?
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Кравату за уметника.
ТРГОВАЦ: Изволите. (Показује кравате.)
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Да ли смем да ставим ташну на ову столицу? У њој je, знате, сликарски прибор.
ТРГОВАЦ: Само изволите.
ЧУВЕНИ СЛИКАР (разгледа једну кравату): Врло леп дезен...
ТРГОВАЦ: Наше кравате су израђене по нацртима најбољих уметника.
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Види се. Помало се разумем у то. У одређеном смислу могао бих да кажем да сам стручњак за то, хе-хе-хе.
ТРГОВАЦ: Ви сте из струке?
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Не, ja сам уме...
ПРОДАВАЦ, (прекида гa): Благајна, господине Штајнер, фунта и 70.
ТРГОВАЦ: Хвала вам, госпођо.
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Дакле, како рекох...
ТРГОВАЦ: Опростите што сам вас прекинуо. Радо ћу вам показати друге дезене. Како вам се свиђа ова жута кравата?
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Мало je дречава, драги мој. Видео сам једну сличну у Венецији када сам тамо добио награду.
ТРГОВАЦ: Ma немојте? Ja мислим да je ова жута боја врло лепа.
ЧУВЕНИ СЛИKAP: Рекао сам вам већ да сам једну сличну видео у Венецији, приликом доделе награда.
ТРГОВАЦ: Били сте у Венецији?
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Тамо сам добио прву награду.
ТРГОВАЦ: И ja сам једном био у Италији. Предивно je шта тамо све може да се види. Кажем ja Дваши, својој жени: „Двашо, да сам сликар, часна реч, то бих насликао!”
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Ja сам у Венецији добио прву награду као сликар.
ТРГОВАЦ: И ja имам код куће неколико награда. Две за уређење излога и једну гимнастичку награду. У младости сам био добар спортиста. Чак и данас свако јутро вежбам. Осим кад пада киша. Ja увек кажем: Најважније je здравље. Зар није тако?
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Да, тако je.
ТРГОВАЦ: Ова плава je такође врло лепа. Упечатљива боја.
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Нико не зна боље од мене, пријатељу, шта je то упечатљива боја.
ТРГОВАЦ: Свакако. За боје треба имати смисла. Поготову у мојој струци. Хвала богу, имам изврстан осећај за боје. To сам најочигледније доказао у последњих двадесет седам година. Двадесет и седам година...
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Чудно. Ja бих се заклео да ви нисте одувек били трговац.
ТРГОВАЦ: Већ двадесет и седам година сам у струци.
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Не пише сваком човеку на челу шта je по занимању. Не пише сваком. Ето, узмите мене. Могли бисте да помислите да сам лекар, мада...
ТРГОВАЦ: Радите ли за социјално, господине докторе?
ПРОКЛЕТИ ТЕЛЕФОН (звони).
ТРГОВАЦ: Опростите, телефон. (Подиже слушалицу, разговара, враћа се.) Где смо стали? Ах, да сећам се. Баш сам јуче чуо један добар лекарски виц. Надам се да се нећете увредити ако вам га испричам. Каже тако један човек свом лекару: „Господине професоре, да ли сте сигурни да имам упалу плућа? Једног мог познаника су лечили од упале плућа, a он je умро од тифуса.” Професор му одговори: „Господине, ако вас ja лечим од упале плућа, онда ћете и умрети од упале плућа!” Ха-ха-ха...
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Ха!
ТРГОВАЦ: Желите ли да вам још нешто покажем, господине професоре?
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Имате ли платна? Сликарског?
ТРГОВАЦ: Побогу, одакле ми то?
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Мислио сам тек онако, да можда имате платна за мене као сликара...
ТРГОВАЦ: Не. To не држимо...
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Станите! Останите у том положају! Не мичите се! Изванредно... Какав изванредан профил... To je заиста вредно уметникове четкице!
ТРГОВАЦ (не померивши ce): Да, то су ми већ многи рекли. Изгледа да постоји нешто у мом профилу.
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Радо ћу вас портретисати.
ТРГОВАЦ: Нажалост, имам превише посла.
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Требало би само неколико минута. Портрети су моја специјалност. Била би то дивна слика.
ТРГОВАЦ: Пуно вам хвала, али у мојој кући виси већ доста слика. Две су у салону, a једна у дечјој соби. Да, и ja јако волим сликарство.
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Ох, то ми je драго.
ТРГОВАЦ: Moj синчић врло лепо црта. Тек му je осам година, али je учитељ дубоко уверен у његов таленат.
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Навратићу ових дана да погледам његове радове.
ТРГОВАЦ: Зачудићете се. Учитељ тврди да такав таленат школа још није имала.
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Ja сам и сам сликар.
ТРГОВАЦ: Мали je исто тако добар и у аритметици.
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Ja сам чувени сликар Бар Хониг.
ТРГОВАЦ: Граматика му иде мало теже. Али питам ja вас: зар je граматика тако важна?
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Јицак Бар Хониг, велики сликар! Ja сам светски познат Јицак Бар Хониг!
ТРГОВАЦ: Чак и учитељи понекад чине гpaматичке грешке... али... шта вам je? Да ли сте полудели? Пустите мој врат... У помоћ... убица.
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Бар Хониг! Велики сликар! Ja сам светски познат Бар Хониг! Ja! Јицак Бар Хониг!
ТРГОВАЦ: Чекајте мало... Да ли сте рекли Бар Хониг?
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Да, ja сам тај!
ТРГОВАЦ: Немогуће!
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Кунем вам се!
ТРГОВАЦ: Ma не, то би било прелепо! Да ли je то могуће?
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Саберите се, пријатељу. Пред вама je Јицак Бар Хониг лично.
ТРГОВАЦ: Да сам то знао... Не, заиста... Смем ли да вас пољубим?
ЧУВЕНИ СЛИКАР: Смете.
ТРГОВАЦ: Готово да не верујем! И то у мојој радњи! Ви сте сигурно у роду са Гецлом Бар Хонигом из Черновица, четкаром?
ЧУВЕНИ СЛИКАР: To ми je неки сестрић. Зашто?
ТРГОВАЦ: Ja сам са Гецлом ишао у школу. Били смо најбољи другови. Какво изненађење! Опростите што сам се према вама понашао као према обичној муштерији. Бирајте шта год вам се свиђа... цела радња je ваша.. Двашо! Двашо! Знаш ли ко je ту? Гецлов сестрић.
ДВАША (прилази раширених руку.)

У хебрејском језику постоји реч за коју ни у једном другом језику не можете да нађете одговарајући појам. Она значи потпомагање (углавном незаслужено потпомагање) писмима, личним интервенцијама, телефонским позивима, разним везама и још неким сличним, типично јеврејским методима. Ta лоша навика се данас толико проширила да се гости у многим ресторанима распитују: „Ко има везе с конобаром?” Kao да шницлу не можете да добијете a без везе! To je, свакако, претерано. Добићете je. Moждa са малим закашњењем, Mождa твpдy као ђон, али дo6ићете je свакако.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nije fer, Davide

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:37 pm





ПАРАФРАЗА HA НАРОДНУ ТЕМУ
Истинита прича коју ћу вам сада испричати, чврст je доказ да у овом нашем пропалом свету још увек постоје част и поштење. Главна личност ове приче je нови досељеник из источне Европе чије je презиме Ватицки. Од детињства je настојао да се запосли у јавној установи, па се одмах по доласку пријавио за портира у телавивској Скупштини. Ватицки je рођени неспретњаковић са две леве ноге, који великим, округлим очима преплашено гледа у свет и ништа не схвата. Не зна ни речи хебрејски. Али ипак je знао да о његовом радном месту, за које се, осим њега, кандидовало још стотине других, одлучује извесни Шултхајс.
Ватицки je кренуо код свог ујака, староседеоца у Израелу, и замолио гa за помоћ. Ујак je једном споменуо како повремено у кафани игра шах са Шултхајсом.
Ујак се сав узвртео од нелагодности. Шултхајса je познавао само површно, али je ипак попустио пред сестрићевим молбама коме je требало помоћи и обећао му да ће првом приликом да поразговара са Шултхајсом.
Прва прилика указала се тек неколико месеци касније, после многих сестрићевих посета ујаку, чија сврха беше да га натерају да поразговара са Шултхајсом.
– Да, разговарао сам с њим – рече му ујак. – Успео сам да га наговорим да упише твоје име у свој тајни нотес а за сваки случај потражи и неке друге везе.
Ватицки захвално пољуби руку свом доброчинитељу, пожури у Организацију за помоћ новим досељеницима којој припада, па се баци на колена пред секретаром. Овај се раскрави и лично оде у Скупштину, која се налазила у близини, како би интервенисао код Шултхајса.
– Није ишло лако – обавестио га je после секретар. – Прво сам морао пола сата да чекам у предсобљу, a затим сам га читав сат убеђивао. Али успео сам. Црвеним мастилом je у свом тајном нотесу подвукао име Ватицки.
Досељеник није знао шта би од среће и захвалности. Отада je у секретаровој кући често обављао ситне послове, рибао степениште и изводио пса у шетњу. У међувремену се трудио да ухвати везу са још неким важним особама које би подржале његову молбу. Један члан Градског већа, до кога je успео да дође, издиктирао je у његовом присуству писмену препоруку обећавши да ће je већ сутрадан послати. Ватицки се осећао као да je на седмом небу.
Неколико дана касније срео je земљака из старе домовине, који je успео да добије утицајан положај у културном животу града и који je хтео лично да се заузме код Шултхајса за свог срећног пријатеља; и он му je ускоро с пуно охрабрења причао о Шултхајсовој реакцији. Било je и неких других који су ургирали код Шултхајса, и сви су се одреда враћали са добрим вестима.
И, да видите, после пола године Шултхајс га лично позва у Скупштину.
– Честитам вам – рече. – Добили сте посао. A да ли знате зашто баш ви? Баш ви међу стотинама кандидата? Зато што једино за вас нико није ургирао.

Израелска биоскопска публика, очигледно из солидарности са нашим филмским звездама, стално касни. Представе које ти људи приређују уз шушкање кесица са бомбонама као неком музичком пратњом, понекад су много узбудљивије oд филма.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nije fer, Davide

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:37 pm




СВЕ О ГЕРШОНУ МЕСИНГЕРУ
Имао сам удобно седиште у углу и могао сам несметано да уживам у титловима који су прекривали тело Софије Лорен. Одједном четири реда иза мене настаде неко живо комешање, потпомогнуто бучним преклапањем седишта и бројним „извините” и „хвала”. Окаснела четворка пробијала се у ред.
Таман су остварили своје право смештаја, кад један од њих примети дубоким осећајним гласом:
– Причајте ви шта хоћете, али нико није могао да очекује да ће Гершон Месингер да уради тако нешто.
– Слажем се – потврди женски глас. – Ja заиста нисам више дете, али не бих могла да поверујем да je Гершон Месингер за тако нешто способан.
– Зашто нам je то учинио? – запита трећи глас.
– И то управо нама?
Сад je и мене почело да занима то питање. Стварно, шта je био разлог да Гершон Месингер уради тако нешто? Грчетвито сам покушавао да усмерим пажњу на платно и потписе у доњем делу Софије Лорен, али узалуд. Отров који je Гершон Месингер убризгао у моју душу, почео je да делује.
Тада зачух и четврти глас:
– Да je то урадио неко други, било ко... још како-тако. Али да то уради Гершон Месингер...
Подесио сам своје електронске мождане ћелије на таласну дужину „Месингер” и склопио очи како бих себи могао тачно да представим Месингеров злочин. Стварао сам у глави најсмелије комбинације, али се показало да су све неодрживе. Стидео сам се самог себе.
Једно je било јасно: у средишту ситуације, ма колико je она била замршена, срж проблема, a можда и одлучујући вид чини питање, зашто се нико други него баш Гершон Месингер тако понашао да je то изазвало свеопште огорчење? Кад би се прво разјаснило то питање, могле би да се размрсе и остале нити; зашто се, наиме, Гершон Месингер тог дана тако грозно понео управо према овим људима, зашто није смео да уради то што je урадио, и зашто то баш он није смео да уради, a не, рецимо, Штоклер или Феликс Силиг, или, што je још највероватније, Ели Биндер.
Био бих овој четворки захвалан и за најмањи податак који би ме навео на решење проблема. Али они су чували тајну за себе. Цео догађај био je обавијен мрклим мраком.
Нисам то више могао да подносим. И кад je неко од ове четворке изнова почело гласно да се чуди како то да je баш Гершон Месингер био у стању да уради тако нешто, нисам више издржао. Окренуо сам се и повикао:
– Што се мене тиче, могу потпуно да разумем Месингера!
Један из антимесингеровске дружине скочи и устреми се преко сва три реда ка мени, али у том тренутку салом одјекну:
– Гершон Месингер je у праву! – одјекивало je са свих страна. – Сто посто je у праву! Нисте ништа боље од њега ни заслужили! Оставите Гершона Месингера на миру! Умукните! Живео Гершон Месингер!
Све у свему, био je то још један похвалан доказ да су Израелци – ма колико се разилазили у свим могућим мишљењима и сукобима – у пресудним тренуцима сложни.

Наша млада држава вeћ може да се похвали једним светским рекордом: ми плаћамо највише порезе на свету. И код нас, природно, као и у другим земљама, има утајивача пореза или таквих који би то хтели да постану. To je, као што рекох, сасвим пpиpoднo. Hиje пpиpoдиo кад неки патриота ypeднo и поштено пријави порез пa га ипак порески органи сматрају варалицом.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nije fer, Davide

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:37 pm



ПОШТЕНО АЛИ СКРИВЕНО
Јосел je, као и обично, седео у кафани. Насупрот њему згурио се наш стари пријатељ Штоклер који има добро разрађену парфимерију и издалека видљив слом живаца.
– Сваке године исто – уздисао je. – У јулу постајем олупина.
Јосел са разумевањем климну главом.
– Знам. Треба пријавити порез. Реците ми, Штоклер, да ли ви варате?
– Ha жалост, не варам. Признајем да сам у томе бедна кукавица. A најгоре je што ми то ништа не помаже. Уредно водим књиге, сваку ставку могу тачно да докажем... a сваке године ми враћају пријаве јер су наводно нетачне, непотпуне и „фризиране”. Не знам шга да радим.
Јосел je са неверицом климао главом a глас му je био пун прекора:
– Реците ми, Штоклеру, да ли сте ви мало дете? Или сте можда пали са Месеца? Ви покупите своје књиге, гурнете их под нос порезнику... и онда се још сасвим озбиљно надате да ће вам поверовати? Стварно вас жалим.
Штоклер тихо зајеца. После извесног времена његове сузе дирнуше Јосела.
– Штоклеру, имате ли у кући постељину? Добро. A сада слушајте...
Недуго затим Штоклер се једног кишног поподнева упутио у финансијску службу, крочио у собу пореског референта и ceo снужден наспрам њега.
– Господине референте, – рече – морам нешто да вам признам. У протеклој години нисам водио књиге.
– Не одузимајте ми време глупим шалама – реско одговори референт. – Шта желите?
– Не шалим се. Говорим истину. Нисам водио књиге.
– Само тренутак. Нећете ваљда да ми кажете да нисте водили књиге?
– Да, баш то хоћу да вам кажем. У ствари, водио сам их али их више немам.
Референтовом стрпљењу дошао je крај. Његов до тада смирени бас напрасно пређе у фалсет:
– Шта то значи, имам их – немам их? Како то да их немате?
– Изгубио сам их.
– Изгубио? Одакле? Како? Када? Где?
– Ех, кад бих то знао. Једног дана више нигде нисам могао да их нађем. Нестале су. Можда су изгореле a да ja то уопште нисам приметио? Можда их je неко украо? У сваком случају, нестале су. Жао ми je, али то je тако. Можда бих овај пут изузетно могао да пријавим приход напамет, то би било најједноставније. Ионако je лоша година. Нисам тако рећи ништа зарадио... Чекајте мало...
Порески референт je неколико пута отворио и затворио уста. Из грла му се отело неразговетно крештање, које се тек после неколико покушаја претворило у разумљиве речи:
– Одлазите, господине Штоклеру. Још ћемо се чути...
Рано ујутро дошли су порески инспектори, показали налог за претрес стана, размилели се по собама и започели посао. Отприлике после једног сата зачуо се из спаваће собе промукли поклич.
– Ево их, ту су!
Један од инспектора, са танким наочарима без оквира, стајао je пред ормаром за веш и победнички дизао увис позамашне фасцикле.
Поступак се приводио крају. Порески тужилац закључио je своје излагање неуобичајено оштрим речима:
– Овде пред вама, часни суде, леже сакривени рачуни парфимерије Штоклер. Господин Штоклер се понадао да ћемо ми прихватити „напамет” дату пореску пријаву, a да пре тога не потражимо и не прегледамо књиге. Ту се преварио.
Часии суде, пореска управа захтева да се приход оптуженог процени на основу књига које смо пронашли. По њима и само по њима установићемо тачан приход...
Ha оптуженичкој клупи Штоклер je блед и срећан непрестано мрмљао:
„Верују ми... Коначно ми верују...”
Пун захвалности, загрлио je на тераси кафане Јосела.
– Следећи пут завешћу у књиге само половину примања. Знам и одлично место где ћу их сакрити. Под јастуцима...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nije fer, Davide

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:38 pm





ОД НОВОГ СТАРО
Наша туристичка пропаганда труди се да сазна како у Израелу сваки брежуљак, свака стена, свака стопа земље подсећа на нашу библијску прошлост. Стојимо на историјском тлу наших предака. Ha жалост, истовремено седимо на савременом алуминијумском намештају наших потомака.
Почело je са Касјом. Она je пријатељица моје жене и ловац на старине. Једног црног петка изашле су заједно, a кад су се вратиле, почело je.
Усред наше трпезарије je предиван модеран сто за ручавање, увезен из Данске, земље која производи најелегантнији намештај.
Moja најдража гa шутну, што je код ње очигледан знак да joj се нешто гади.
– Ужасно. Такав неукус над неукусима. Не може ни да се упореди са старинским намештајем који je код културних људи сасвим обична ствар. Од данас купујемо само старински намештај.
– Али жено, шта те je спопало? – одвратих joj.
– Шта ти не ваља у нашем стану?
– Не ваља атмосфера – рече.
Следећег дана оде с Касјом и довуче ниску столицу, која je уместо седишта имала испреплетане танке конопце. Према Касјином тумачењу, то je „рустични оригинал” купљен врло повољно. Ипак сам хтео да сазнам чему служи.
– У декоративне сврхе – поучи ме моја супруга. – Од тога ћу да направим тоалетни сточић.
За повољну куповину био je заслужан Векслер. У нашој земљи раде укупно тројица школованих антиквара: Векслер, Јозеф Азизао и млади Бендори у Јафи, који je истовремено и стручни рестауратор, a то значи: он стручно претвара нови намештај у стари. Велико Тројство чврсто и неумољиво влада над двадесет осам донекле аутентичних комада који круже Израелом од руке до руке и од једног до другог антиквара. Израел није само млада него и врло сиромашна земља, a што се тиче старог стилског намештаја вероватно најсиромашнија на свету. Ни илегални досељенички бродови, нити којекакви летећи ћилими нису овамо могли да унесу овеће предмете из доба Луја XIV, a камоли Луја XVI. Ако ту и тамо искрсне понеки комадић барока и остатак ампира, то сви професионалци сазнају у року од пет минута. Кад се само сетим славног фирентинског ормарића за шиће у Кирјат Биалику...
– Све моје пријатељице хтеле би да се домогну тог ормарића – шапутала ми je жена са жаром у очима – али власници траже хиљаду две стотине фунти. To je трговцима прескупо. Они чекају.
– A пријатељице?
– Оне не знају адресу.
У томе и јесте тајна антиквара: у адреси. Кад имаш адресу, имаш и антику. Без адресе нема ништа. Пунокрвни антиквар пре би умро на мукама него што би одао и делић адресе.
Тако се нпр. никада није сазнало име правог власника оног напуљског дединог стајаћег сата (1873) који истовремено показује и месечеве Meнe. Додуше, последњих пола века, показује само помрачења месеца јер je у међувремену зарђао део зупчаника који више не може да се замени, тако да цела та дивота више ничему не служи, осим можда као тоалетни ормарић. Од тада, као и увек, пријатељице моје жене жуде управо за тим комадом. Касји je пак више стало до златног кавеза (1900). Ову сјајну пригодну куповину омогућио нам је тајним каналима Бендори, проверени рестауратор типа „од новог cтapo”. Он га је откупио од неког досељеника из Кеније, који га je, посредством Векслера, прво продао Азизау. Азизао je мојој жени прибавио и оригиналну виндзорску ногу од стола, огромну, широку, са коврџастим интарзијама; силна радост и – силна тежина.
– Шта ће ти тај невероватни резервни део? – упитао сам жену пошто смо испратили носаче.
Одговорила ми je неодређено. Рекла je како се нада да ће Азизао однекуд извући још неку сличну ногу од стола, па кад их будемо имали довољно, моћи ћемо да саставимо сто.
У сваком случају, наш стан сада одише атмосфером. Не можете да закорачите a да се при том не спотакнете о рококо или ренесансу. Гости одлазе од нас већ добро патинирани. С времена на време зазвони телефон, a кад се јавим, са другe стране неко спусти слушалицу. Знам: то je Векслер. С времена на време најбоља супруга на свету бунца у сну. Нешто као „Кирјат Биалик” и „ормарић за шиће”.
Kaп која je превршила меру, беше бидермајер секретер. У то доба сам већ постао алергичан на кораке на степеништу. Сваки пут када бих зачуо како се пењу, облио би ме зној. Овај пут су кораци били посебно тешки и с муком су се успињали. Ноћни ормарић који су преносили, био je тежак најмање тону. Kao додатак стигао je и расклопиви пољски кревет фелдмаршала Хинденбурга (1917).
– Ja нисам фелдмаршал! – урлао сам. – А зашто си купила ноћни ормарић?
– Да га ставим поред свог кревета.
– Тако. A шта ће да стоји поред мог кревета?
Најбоља супруга на свету купује увек само по један комад. Једну столицу, један свећњак, један ноћни ормарић. Kao да немамо два кревета, a сада још и Хинденбурга на расклапање.
– Добро, добро – тешила ме je. – Покушаћу да му нађем пар.
Ујутро сам се упутио Векслеру. Moja одлука je била чврста.
Векслер je управо био заузет неком врстом унутрашње декорације. Насумце je пребирао по старим предметима и разбацивао их на све стране. Taj неред je нешто као обележје способног антиквара: што je већи и непрегледнији, то се дуже мора тражити како би се нешто пронашло, па je тиме и радост налазача већа. Женског налазача, разуме се.
Рекао сам Векслеру да не обраћа пажњу на мене и стадох да разгледам радњу. Ha једном зиду била je окачена мапа Израела на којој беше забодено десетак разнобојних заставица. Заставице су имале натписе попут „ренесансна клупица”, „шпански гоблени” (1602) и – наравно, у близини Хаифе – „фирентински ормарић за шиће”. Ha северу Тел Авива била je забодена црна заставица: „тек увезено, бидермај секретер, пољски кревет”.
Крв ми се следила у жилама. Све je то било у нашем стану.
Представио сам се као Цви Вајсбергер. Векслер ме овлаш погледа, на брзину прелиста неки албум с фотографијама и упита ме, злурадо се смешећи:
– Како ваша виндзорска ногa од стола, господине Кишон? Векслера не можете преварити. Векслер зна све... А како ваша госпођа супруга? – упита културно.
– Хвала, добро je, господине Векслеру – рекох.
– Али она никако не сме да сазна да сам био код вас. Да ли je очекујете?
Са телепринтера у углу стизало je обавештење:
„МАДАМ РЕКАМИЈЕ УШЛА ПРЕ ДЕСЕТ МИНУТА У АЗИЗАОВУ РАДЊУ СТОП ТРАГА ЗА БАРОКНОМ ХАРФОМ Стоп”
Векслер уништи траку и предвиде:
– Она ћe, вероватно, сада да пође код Бендорија, јер овај има адресу барокне харфе. Преостаје нам, дакле, још око пола сата времена. Шта могу да вам понудим?
– Господине Векслеру – рекох – ja продајем.
– У праву сте. Нема смисла месецима седети на антиквитетима. Надам се да то још никоме нисте рекли?
– Не, само вама. Али молим вас, пошаљите купца у време кад моја жена није код куће.
– Шта, зар купца на адресу? Па то би било самоубиство! Одустали смо и од тога да им везујемо очи: ни то више нијје поуздано. Препустите ви то само мени.
Црвени телефон на Векслеровом столу огласио се чудним сигналом. Векслер подиже слушалицу, саслуша неколико секунди па je спусти. Затим стаде пред карту и премести заставицу с натписом „барокна харфа” на север Тел Авива. Мадам Рекамије je управо купила харфу...
Организација je савршено функционисала. Векслер je обавестио Бендорија о предстојећој ликвидацији адресе. Бендори je сместа проследио вест Азизау a овај се одмах бацио у лов на нове муштерије под привидном адресом малоумне жене неког америчког милионера.
Тачно у подне упутила се најбоља супруга на свету у своју дневну инспекцију, a тачно у дванаест и тридесет појавила су се тројица глувонемих носача који уговореним знаком доказаше да да их шаље Векслер и почеше да пребацују наш намештај у Јафу, Бендорију. Тачно у 13 часова био сам у скоро празном стану. Легао сам на преостали кауч (1962) и запевушио неку веселу песмицу. Отприлике пола сата касније поново сам зачуо оне злослутне тешке кораке на степеништу. Пожурио сам ка вратима. Побогу, све je опет било ту: столица од ужади, виндзорска нога од стола, Хинденбург и харфа.
– Драги! – кликтала je иза целе те гомиле моја супруга. – Имала сам изванредну срећу! Замисли само шта сам пронашла: други секретер и... и... – Плач. Угледала je празан стан.
– Змије! – јецала je. – Ви, лицемерне варалице! Азизао ми je рекао да се ради о адреси неке милионерке из Јужне Америке... A ja... И сад... Сва моја уштеђевина отишла je до ђавола... О, ви пропалице...
Заиста нешто несвакидашње: знао сам да исти антички намештај кружи међу истим купцима, али да ће моја властита жена да купи намештај свог супруга... Загрлио сам je и тешио, a она je непрестано јецала.
– Смири се, драга. Из ових стопа идемо у Кирјат Биалик да купимо фирентински ормарић за шиће...
Није важно како смо успели да пронађемо адресу. Биће то још годинама предмет жучних расправа у круговима антиквара. Касја нам je испричала како Векслер сумњичи моју жену да се преко ноћи сакрила код њега у једном ампир ормару, одакле je прислушкивала разговор који je о ормарићу за шиће водио са неким пословним сарадником.
Taj дивни комад оживљава атмосферу у нашем дому засад тек у нижој улози, као ноћни ормарић. A ми се данас убрајамо у водеће стручњаке за антику у нашој земљи. Сви су радари и телепринтери подешени на нашу адресу. Баш je јуче Азизао пао пред мене на колена и преклињао ме да му продам било шта како би и даље могао да се бави трговином. Избацио сам га. Ормарић за шиће остаје код нас. To ремек-дело фирентинске столарске уметности донело нам je прво место међу антикварским моћницима. Сада je девет од укупно двадесет осам комада у земљи, у нашем власништву. Ништа нисмо хтели да продамо и то je парализовало тржиште. Векслер и Азизас су пред банкротством. Једино нам још помало конкурише млади Бендори, проверени рестауратор и уметник за претварање новог у старо.

„Mojи најбољи пријатељи су Jeвpejи”, говоре обично антисемити, a тиме желе да кажу како све остале Јевреје не трпе. Koд нас, с обзиром на наш очиглeдaн семитски карактер, све je помало дpyгчиje: наши пријатељи су наши најбољи непријатељи.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nije fer, Davide

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:39 pm




ПРИЈАТЕЉ БЕЗ ПРЕМЦА
Сматрају ме закопчаним, скоро мрзовољним човеком. Али то није тачно. To што изгледам мрзовољно, у ствари je моја озбиљност. Не брбљам глупости, моји су погледи разложни и умерени, не кревељим се унаоколо – укратко, ja сам одрастао човек и не волим испаде.
Па ипак: тог дана ми се чинило да je цео свет мој. Не знам зашто. Можда сам, забуном, добро спавао или je било мање влаге у ваздуху, можда ми се одједном крвни притисак нормализовао – у сваком случају, већ изјутра сам се осећао изванредно. Сијало je сунце, цветало дрвеће, птице нису цвркутале, владао je пријатан мир и ja сам био задовољан собом и животом.
A онда je назвао Шломо, мој најбољи пријатељ. Подигао сам слушалицу и рекао:
– Хало?
– Ефраиме – одговори Шломо. – Шта je то са тобом?
– Са мном? Ништа. Шта би било са мном?
– Ефраиме – понови Шломо. – Познајем ja тебе. Знам те к’о стару пару. Довољно ми je да чујем твој глас на телефону па да одмах знам како са тобом нешто није у реду. О чему je реч?
– Све je у најбољем реду.
– Ефраиме!
– Не знам о чему говориш. Шта хоћеш?
– Глас ти одзвања као да си страшно нервозан.
– Нисам нервозан. Али ако ме будеш стално запиткивао зашто сам нервозан, онда ћу то и да постанем!
– Мислим да би било добро када би с неким поразговарао о ономе што те мучи.
– Али, дођавола, ништа ме не мучи.
– Добро je што не можеш да чујеш свој глас. Потпуно je хистеричан. Надам се да није ништа озбиљно.
– Молим те, хајде да причамо о нечем другом.
– И ти мислиш да je проблем тиме решен?
– Мислим.
– Добро. Шта радиш вечерас? Скокни до нас.
– Врло радо, Шломо.
– Слушај, Ефраиме. – По гласу мог пријатеља осетио сам да je повређен. – Можемо сада у бескрај са тим баналностима: „Сврати мало до нас – врло радо – шта ти je – није ми ништа.” Могли бисмо тако сатима. Увек сам мислио да нама то није потребно. A сада, реци већ једном шта ти иде на живце?
– Ако ме још једном упиташ коме идем на живце, спустићу слушалицу.
– Знаш ли шта си сад рекао? Нисам те питао коме ти идеш на живце. Питао сам те шта je теби...
– Па то сам и мислио.
– Мислио си, али ниси рекао. Више не знаш ни шта говориш. Потпуно си смушен.
Ту je Шломо донекле био у праву: он je говорио „мирно, спокојно, сабрано”, a ja сам замуцкивао као неко преплашено дете.
– Није све тако црно – настави Шломо. – Веруј ми, докле год си здрав и можеш да дишеш, дотле нема разлога за очај. Шта те брига! Једном je боље, други пут горе, такав je живот. Познајем те ja. Повратићеш се ти. Горе главу, стари мој! Кеер smiling!{4}
– Али, кунем ти се...
– Ефраиме!
Осим питања „Шта je с тобом?” – ништа друго не може толико да ме разбесни као кад ми неко изговори име дубоким гласом са призвуком саосећања. To ме истовремено разљути и умртви.
Ћутао сам.
– Пре свега – опет проговори Шломо, – мораш да будеш искрен према самом себи. Мораш себи да кажеш: то и то се догодило, то и то je могло да се догоди, то и то морам да урадим.
– To и то и то – чуо сам самог себе како мрмљам. Поглед ми се зауставио на огледалу. У мене je буљило неко пепељастосиво изборано лице. И онда изнова Шломов глас:
– Да ли си био код лекара?
– Како? Koг лекара?
– Молим те, Ефраиме, сабери се. Тешко ми je као пријатељу да слушам како патиш.
– Зар ти нисам рекао да je са мном све у реду. Или се можда варам?
Шломо није одговорио. Можда je задржавао сузе? Добри смо пријатељи. Напокон изусти:
– Ефраиме, шта je с тобом?
Сада сам ja ћутао.
– Ефраиме, за име бога, не пренагљуј. Још си млад, барем духом. Одбаци мрачне мисли, не питај много зашто, због чега, за кога. Живот je леп. Не пропуштај ништа, Ефраиме...
Устао сам и почео да размишљам да ли да се обесим. Уместо тога одлучио сам да одем у биоскоп. Још на вратима чинило ми се да чујем Шломов глас:
– Ефраиме! Зашто не одговараш? Е-ф-р-а-им-е!...
Овај разговор водили смо пре отприлике недељу дана. Јуче je зазвонио телефон. Подигао сам слушалицу и рекао:
– Хало.
– Ефраиме – рече Шломо, – глас ти некако чудно звучи.
– Није ни чудо – одговорио сам. – Изгорела нам je кућа.
– Шта?
– Осим тога у улици Дизенгоф прегазио ме je трицикл.
– Стварно?
– Стварно. A жена ми je побегла са неким пеливаном из јапанског циркуса.
– Не брини – рече Шломо. – Све ће то проћи. Хоћеш ли вечерас да скокнеш мало до нас? До виђења!

У светској политици, што се префињености тиче, још увек нисмо сустигли остале народе. Зато смо успели да сустигнемо човека који je имао задатак да уништи наш нapoд и извели га пpeд cyд. Цели случај дeловao je помало нaдpeaлиcтички. У cyдници смо могли поново пластично да пратимо ток мисли jeдног нимало имагинарног пацова.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nije fer, Davide

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:39 pm



2x2 = ШУЛЦЕ
АВАНГАРДНИ ФРАГМЕНТ
(Дешава се у некој имагинарној судници)


ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Колико je, по вашем мишљењу, два пута два?
АДОЛФ: Господине јавни тужиоче, ja нисам математичар.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Али ja бих ипак хтео да знам колико je по вашем мишљењу два пута два.
АДОЛФ: Никада се нисам бавио тим стварима. Кад сам се суочио са таквим проблемима, проследио сам то даље надлежном одељењу. О таквим случајевима je одлучивао Шулце.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Ви, дакле, не знате колико je два пута два?
АДОЛФ: Господине јавни тужиоче, о томе не могу да вам дам податке.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Шта ако вам у лице кажем да ви то знате?
АДОЛФ: За бројке je био надлежан Шулце.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Зар сте сваки пут када бисте хтели да знате колико je два пута два, звали Шулца?
АДОЛФ: Не увек. Понекад су нека питања могла да се реше и телефоном. Хтео бих овом приликом да приметим да je Шулце крајем 1943. године премештен у Салцкамергут и да сам га тек тамо срео заједно са Леманом.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Да ли je и Леман знао колико je два пута два?
АДОЛФ: To не знам. Нисам га никада питао. Moj претпостављени je био, као што сам већ споменуо, Шулце.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Да ли je Шулце знао тачан одговор на питање колико je два пута два?
АДОЛФ: To не могу да кажем. Нисам био у могућности да проникнем у његове мисли.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Али сте били уверени да он зна одговор?
АДОЛФ: Никада нисам стварао суд о својим претпостављенима.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Како онда да je Шулце био надлежан за те ствари? Moгao je бити надлежан једино ако je знао колико je два пута два. Како знате да он то није знао? Или да je знао?
АДОЛФ: Нисам био сигуран. Ако се добро сећам, чак сам и сумњао у то. Нисам математичар.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Онда ми објасните како то да се у документу 6013, писаном вашом руком, налази напомена „2x2 = 4”?
АДОЛФ: To je немогуће.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Ево (пружа му документ). Да ли сте то ви написали?
АДОЛФ (пошто je помно проучио документ): Јесам.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: To je, дакле, ваш рукопис.
АДОЛФ: Није.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Није? Како то?
АДОЛФ: У време назначено у документу нисам био у Берлину.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Али документ je издат у Минхену.
АДОЛФ: Нисам био ни у Минхену. Управо тада сам имао посла у Дахауу.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Шта сте радили у Дахауу?
АДОЛФ: Сад сам се сетио да сам био у Линцу.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Како je онда ваш рукопис доспео на документ?
АДОЛФ: Касније. Хтео бих да укажем на то да цифре на овом документу нису јасне. Нарочито je нечитак број 4 и лако може да се замени бројем 7.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Тада би, дакле, два пута два било седам?
АДОЛФ: To нисам рекао. Ja нисам математичар. Moja примедба се односи искључиво на облик броја 4 који ме у документу 6013 подсећа на број 7.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Хоћете ли сада да кажете где сте се у то доба налазили?
АДОЛФ: У Дахауу.
ПРЕДСЕДНИК СУДА: Оптужени, ви треба да одговорите на питање колико je два пута два.
АДОЛФ: Није седам. Никада нисам рекао да je седам. Рекао сам само да ме број 4 у неким документима подсећа на број 7.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Сада не говоримо о „неким документима”. Говоримо о документу 6013.
АДОЛФ: За тај документ нисам одговоран, јер сам у време када je издат био у Линцу.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Дакле ипак у Линцу, a не у Дахауу.
АДОЛФ: Колико ме сећање служи.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Ja ни најмање не сумњам да сасвим тачно знате колико je два пута два.
АДОЛФ: Морам да поновим да нисам математичар.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Подигните два прста десне руке.
АДОЛФ (подиже): Заклињем се пред Богом.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Нисам тражио да се заклињете већ да подигнете два прста.
АДОЛФ: Могу ли да изјавим још нешто с тим у вези?
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Можете.
АДОЛФ: Леман je 1943. године премештен у Чешко-Моравски протекторат, па je немогуће да гa je Шулце те године срео у Салцкамергуту.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Не разумем какве то везе има с вама?
АДОЛФ: Господине јавни тужиоче, ако се заклињем, онда се заклињем да бих говорио истину. Леман није имао никакве везе са оним што je радио Шулце.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Добро. Он није имао никаве везе са вама. Али није о томе реч, већ колико je Леман подигао прстију.
АДОЛФ: Колико се сећам Леман није никада подизао било какве прсте.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Нисам ни мислио на Лемана него на вас. Колико прстију сте сада подигли?
АДОЛФ: Ja мислим два. За сваки случај, хтео бих пo сваку цену да се оградим од било какве одговорности за сваку нетачност у тој области. Ja нисам математичар.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Оставите то. Подигните сада још два прста леве руке.
АДОЛФ (подиже два прста леве руке).
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Колико прстију сада видите?
АДОЛФ: Десет.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Мислим, колико подигнутих?
АДОЛФ: Али ja видим и остале.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Нас овде занимају само подигнути прсти.
АДОЛФ: Мени припадају и прсти које нисам подигао. Они представљају 60 посто укупног броја прстију, дакле више од 50 посто у поређењу са подигнутим прстима.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Од вас желим да чујем само колико сте укупно прстију подигли два пута по два.
АДОЛФ: Сада?
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Сада. Бројите.
АДОЛФ (узалудно покушава): Не могу.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Зашто не можете?
АДОЛФ: Навикао сам да бројим на тај начин да прстом прелазим преко предмета које бројим. У овом случају je прст којим бројим идентичан с прстом који треба избројати, a то ме збуњује. Осим тога, то може довести до нетачности, a како сам под заклетвом морам да будем врло прецизан. Могу ли још нешто да изјавим?
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Можете.
АДОЛФ: Не бих хтео да се стекне утисак како ja потпуно одбацујем начин рачунања по којем je под одређеним околностима резултат четири или неки сличан. Без обзира на то, желим да се констатује како се ja никада нисам бавио пословима из те области, јер би то значило прекорачење овлашћења које ми je било поверено и тачно назначено. Зато предлажем да се испита сведок Шулце који je у то доба био гаулајтер у Вуперталу.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Ако сам добро разумео, ви се дe facto слажете са Шулцом да je два пута два четири?
АДОЛФ: Ja сам већ једном рекао да о томе не могу ништа да изјавим док сам под заклетвом. Али ja, разумљиво, на себе преузимам све последице које проистичу из моје изјаве, како не бих оставио утисак да желим да избегнем одговорност.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Лепо. Колико je два пута два?
АДОЛФ: Ако се не варам, то сам већ изјавио.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Хтео бих да чујем још једном.
АДОЛФ: To сам већ изјавио, ако се не варам.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Поновите своју изјаву.
АДОЛФ: Молим лепо. По знању и савести могу да изјавим само то да резултат математичког задатка који се овде поставља, приближно одговара ономе што сте ви, господине јавни тужиоче, изнели пре неколико тренутака.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Дакле, четири.
АДОЛФ: Колико ja могу да разумем.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Четири.
АДОЛФ: По општем уверењу.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Два пута два je четири – да или не?
АДОЛФ: Оно прво.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ: Хвала. To je све што сам хтео да знам.

Израел има тако повољан географски положај да се влага са мора добро уклапа са жарком пустињском жегом. Ta два чиниоца сусрећу се сваког четвртка пред ауторовом кућом.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nije fer, Davide

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:40 pm






ОМОРИНА
– Жено, – рекох – пре десет минута ми je испала хемијска оловка.
Најбоља супруга на свету лежала je на каучу и чкиљила испод обрва изнад којих беше наслагано брдо ледених коцки.
– Подигни je – промрмљала je. – Ту хемијску оловку.
– Не могу. Претопло je.
Не знам на ком je степену географске ширине наш стан, али не може да буде далеко од екватора. У спаваћој соби измерили смо 42 степена, a на северном зиду наше сеновите кухиње 48 степени. У поноћ.
Већ од раног јутра лежим потрбушке, раскречених удова као животиња која скапава. Једино што животиња која скапава нема испред себе папир на коме мора нешто да напише и то потпише својим именом. Ja, на жалост, морам. Али како? Да бих подигао хемијску оловку, треба да се сагнем под углом од 45 степени, a тада би ми са потиљка спала кесица са ледом и то би био крај.
Опрезно сам померио леву ногу, млитаво покушавајући да ножним прстима дохватим оловку, али узалуд.
Обузимао ме je очај. Већ пети дан зурим у бели папир пред собом и до сада сам успео да срочим једну једину реченицу: „Господе, та оморина!”
Стварно, такве оморине још није било. Никада. Једног дана, 1936. године било je скоро исто тако вруће као данас, али није било тако спарно. С друге стране пак, 1947. године забележена je скоро иста влажност ваздуха, али je зато било много мање вруће. Само je једном, 1955. године, било тако вруће и спарно: али у Африци.
Африка. Каква необична реч. Покушао сам да je уобличим језиком, али труд je био узалудан. Аф-ри-ка. Чему све то? А-ф-р-и-к-а.
– Жено, шта je то Африка?
– Африка – прошапутала je. – Африка...
Да, рекла je „Африка”, сасвим разговетно. Можда се тако и каже: Африка. Зашто да не? Мени je свеједно. Баш ми je свеједно, већ данима. Од самог почетка овог незапамћеног таласа врућине седим или лежим, тачније: остајем да седим или лежим тамо где се спустим, и немам других жеља осим да се не мичем. Претераћу ако кажем да сам за све то време више од три пута трепнуо. У мојој глави кретало се апсолутно ништa, под условом да апсолутно ништа уопште може да се креће. Што се мене тиче, je нисам у стању. Али хтео сам нешто да кажем. Тачно: та оморина. Господе, та оморина...
Зазвони телефон. Право чудо да та справа још увек ради. С муком пружам руку и хватам слушалицу.
– Хало, – чујем промукли глас који препознајем као глас нашег комшије Феликса Зилига. – Ja сам у улици Дизенгоф. Неиздржљиво je. Могу ли да разговарам са својом женом?
– Свакако. Међутим, морао би прво да окренеш свој број.
– Уопште нисам мислио на то. Хвала...
Зачуо сам само тупи пад тела, затим се све утишало. Утолико боље. Овако дугачак разговор ме je изморио.
Покретом руке обавестих жену да je Феликс Зилиг по свему судећи мртав.
– Обавестити Ерну – једва je прошапутала.
Лети се више служимо кратким реченицама.
Читамо кримиће. При том се барем повремено најежимо.
Шта смо оно хтели? Ах, да. Хтели смо да обавестимо удовицу Зилиг да joj je муж погинуо бранећи улицу Дизенгоф од оморине.
Од удовице Зилиг деле нас два зида. Како доћи до ње?
Уз натчовечански напор устајем и одвлачим своје измучено тело до врата стана. Излазим. Врата се за мном залупе.
Потпуно исцрпљен наслањам се на ограду степеништа и исплаженог језика покушавам да ухватим мало ваздуха, ако тако нешто постоји. Али не постоји.
Постоји само оморина. И то каква оморина, благи Боже. Од ње вам се сасуши мозак, ако га имате. Али немате гa. Не знате чак ни зашто стојите наслоњени на ограду степеништа.
Стварно: шта ja ту тражим? Зашто сам изашао из стана? Хоћу назад у свој стан.
Не могу. Врата су затворена. Шта сада? Човек стоји пред властитим станом у коме je његова властита жена и не може да уђе. Шта да се ради?
Вруће je. Све више je вруће.
Сићи ћу низ степениште и замолићу неког да обавести моју жену да сачека пред вратима. Moгao бих да joj пошаљем телеграм. Да, то je решење: телеграм.
Али како стићи до поште? Наравио, у близини нема никога кога бих могао да запитам.
Наилази аутобус. Улазим. Оморина за мном.
– Шта? – пита ме возач a очи му грозничаво севају.
У џепу пиџаме налазим једну фунту и без речи му je ћушнем у руку. Затим се окренем сапутнику поред себе:
– Извините, куда иде овај аутобус?
Човек се полако окрену према мени. Никада нећу заборавити израз његовог лица.
– Куда вози? Шта?
– Аутобус.
– Који аутобус?
Сапутник отетура до врата и изађе у сенку, To je било врло разуммо. И ja изађох.
– Хеј, ви! – зачух иза себе глас возача. – Дугујем вам остатак од оних ваших десет фунти.
Нисам се ни осврнуо. Одвратна цепидлака.
Ha углу улице обузела ме je неодољива жеља зa сладоледом, великом порцијом мешаног – ванила, чоколада, јагода, Целу бих ту порцију одједном истресао за врат, под кошуљу.
Тачно. Врата стана су се залупила.
Негде издалека севну ми чудовишна помисао: могао бих да зазвоним на врата. Најбоља супруга на свету би помислила да неко жели да уђе и отворила би. Како ми то раније није пало на памет?
Наравно, зато што сам пошао у пошту.
– Да ли сте, можда, негде у близини видели пошту? – питам полицајца који се сакрио под платнену надстрешницу испред радње ca кухињском опремом и пећима за ложење.
Полицајац ишчепрка неку књижицу из знојем натопљеног џепа на блузи, па ме после дугог прелиставања посаветова:
– Прелажење преко улице дозвољено je само по зебри. Пођите кући.
Закрвављене очи горе му попут угарака, a глас му звучи некако чудно пригушено, као да кркља. У последње време увек изнова констатујем како и ja понекад испуштам такве гроктаје, посебно кад сам код куће, a нарочито када нисам код кућe. Можда je узрок оморина?
Ништа не значи што сада морам кући. Наређење полицајца. Не смемо да пружамо отпор државном органу. Нарочито не на тој оморини. A она je све јача. Брзо кући.
Где оно станујем? Где? To je сада главно питање које треба решити.
Решићемо некако и то. Само без панике. Нипошто не смем да се успаничим. Мирно. Почиње да делује мисаони процес и одједном je све чудесно јасно.
Станујем у троспратници a прозори се отварају ка споља. Вероватно je негде у близини. Оне куће које су све налик једна другој. Улаз, степениште, телевизијска антена на крову. Посебни знаци: власник овог пасоша je приликом задњег таласа врућине задобио опекотине трећег степена после другог спрата. Где станујем? Где?
Треба мирно размислити. Само мирноћа може да помогне. Она од сунца ужарена телефонска говорница на углу. Сасвим једноставно. Довољно je да се мало приберем. Погледати у телефонски именик. Надајмо се да ону страницу на којој je моје име сунце још није спалило.
Koje име? Како се зовем? Пре неколико тренутака сам знао. Ha врх ми језика али сам заборавио. Знам само да почиње са словом С. С као сунце.
Све je топлије. Све теже држим своје тело усправно, у вертикали која je прописана човеку. Први пут у животу видим пластично пред собом шарав, неупоредиви домаћи производ оморине: гримизну творевину сачињену од малих и великих кругова који се окрећу у истом и супротном смеру, понекад између тога у дијагонали, цикцак линији, и један дупли виски с ледом. Из правца улице Дизенгоф приближава се нека сподоба у којој с тешком муком препознајем људско биће, a још теже Феликса Зилига. Он je, дакле, још жив. Приближава ми се пузећи четвороношке, a за собом као траг оставља поточић зноја. Ево га, прилази. Зури у мене избуљених очију, искежених зуба. Режи.
– Гррр...
– Гррр – зарежим заузврат и спуштам се четвороношке до њега. Треба само да се очешемо један о другог, како бисмо рокћући склопили споразум о заједничком напредовању према мочварама.
– Носорог! Риноцерус! – одјекује за нама кроз затворене прозорске капке. Па шта? Свако je свој сопствени Јонеско. Ко те пита... Кррр... Кррр... Гррр... Вруће je... Све je топлије... Још никад није било тако вруће...

Технички напредак, a поготову све веће могућности комуникације премостили су и у Израелу ограде међу људима – нарочито увече док још нису навучене завесе.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nije fer, Davide

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:41 pm



KAKO СТЕЋИ ПРИЈАТЕЉЕ
Једно вече огласило се звоно на нашим вратима. Најбоља супруга на свету скочи и пожури преко целе собе према мени, па рече:
– Хајде, отвори.
Пред вратима су стајали Гросманови. Дов и Луси Гросман, симпатичан брачни пар средњих година у папучама. Како се још никада нисмо непосредно срели, представише се уз извињење што сметају у ово касно доба.
– Па, комшије смо – рекоше. – Можемо ли на тренутак да уђемо?
– Само изволите.
Гросманови се са запањујућом сигурношћу упутише право у салон, обиђоше клавир и застадоше пред колицима за служење чаја.
– Видиш? – Луси ће победоносно мужу. – To није никаква шиваћа машина.
– Добро, у реду! – Дов љутито поцрвене. – Победила си. Али прекјуче сам ja био у праву. Они немају Енциклопедију Британику.
– О Британици уопште није било говора – исправи гa Луси. – Ja сам само рекла да они у кући имају енциклопедију и да су уопште поприлични снобови.
– Штета што твоје цењене изјаве нисмо снимили на траку.
– Да, стварно je штета.
Приметио сам да мало недостаје да се тај разговор претвори у чарку. Зато сам предложио да лепо седнемо и разговарамо као одрасли људи.
Гросманови климнуше – свако за себе – пoтврдно главом. Дов одложи мантил и обоје седоше. Пиџама коју je Дов носио имала je плаве и сиве пруге.
– Станујемо у кући преко пута – започе Дов и показа према кући. – Ha петом спрату. Прошле године смо у Хонгконгу купили одличан двоглед.
Сложио сам се да су јапански производи заиста вредни.
– Увећање je максимално, један према двадесет – похвали се Луси чупкајући по виклерима за косу. – Тим двогледом можемо да видимо сваку ситницу у вашој кући. A Доби, који je понекад тврдоглав као магарац, јуче je тврдио да je тамни предмет иза вашег клавира шиваћа машина. И нисте могли да гa разуверите, мада се јасно видело да на њему стоји ваза. Па одакле, молим вас, ваза на шиваћој машини? Баш тако. Али Доби то никако није хтео да призна. И данас смо се цео дан свађали око тога. Ha крају рекох Добију: „Знаш шта? Отићи ћемо до њих и проверићемо ко je у праву”. И тако, ево нас овде.
– Добро сте урадили – похвалио сам их. – Иначе свађи никад краја. Има ли још нечег спорног?
– Па, ево, завесе – уздахну Дов.
– Штa није у реду са завесама и зашто уздишете? – упитао сам.
– Кад у спаваћој соби навучете завесе, не видимо ништа осим ногу.
– To стварно није у реду.
– Не бих хтео да помислите како се ja жалим – убаци Дов – Уопште се не обазирите на нас. Ви сте у својој кући.
Атмосфера je очигледно постајала срдачнија. Moja жена je изнела чај и слано пециво.
Дов пређе прстима по доњој страни наслона за руке.
– Силно ме занима...
– Да? A штa то?
– Да ли je ту још увек залепљена она гума за жвакање. Била je црвена, ако се не варам.
– Глупост – исправи гa Луси.Била je жута.
– Није него црвена.
Непријатељство je изнова плануло. Зар двоје цивилизованих људи не могу међусобно да разговарају ни пишљивих пет минута a да се не свађају? Kao да су те ситнице важне! Случајно je гума за жвакање зелена. Поуздано знам.
– Овде ју je залепио гост који je прошле недеље био код вас на вечери – објасни Дов. – Неки високи, добро одевени мушкарац. Док je ваша супруга била у кухињи, извадио je гуму из уста, осврнуо се око себе да гa неко не види и затим... као што већ рекох...
– Па то je предивно – кикотала се моја жена. – Шта ви све не видите!
– Пошто немамо телевизор, морамо да потражимо неку другу забаву. Надамо се да немате ништа против.
– Ни говора.
– Али морали бисте боље да припазите на оног чистача прозора који вам долази сваке недеље. Ha оног у сивом радном оделу. Он увек после оде у купатило и употребљава ваш дезодоранс.
– Ma немојте? Ви можете да гледате и у наше купатило?
– Не баш. У најбољем случају видимо ко je под тушем.
Следеће упозорење односило се на девојку која чува нашег сина.
– Чим ваш мали заспи, – објашњавала je Луси – она се завуче у вашу спаваћу собу. Са својим љубавником, наравно. Носи наочаре без оквира.
– A како видите спаваћу собу?
– Није лоше. Само, рекла сам вам већ, сметају завесе. Сем тога, не свиђа ми се онај цветни дезен.
– Одговара ли вам барем осветљење?
– Да будем искрен: не одговара. Понекад се само назиру сенке. Тако нешто не можете да фотографишете.
– Осветљење у нашој спаваћој соби – извињавао сам се – подешено je углавном за читање. Moja жена и ja врло много читамо у кревету.
– Знам, знам. Али понекад то човека, верујте ми, може да наљути.
– Дов! – добаци му Луси прекорно. – Ти одмах мораш да нападаш људе!
Kao за утеху објави нам шта она најрадије гледа: кад моја жена пре спавања пође у дечју собу и пољуби наше најмлађе дете у гузу.
– To je тако лепа и весела сцена! – Глас joj je био пун одушевљења. – Прошле недеље посетио нас je брачни пар из Канаде, обоје архитекге за унутрашње уређење. Обоје су, независно једно од другог, изјавили да још никада нису видели нешто тако дирљиво. Обећали су да ће нам послати прави телескоп, један према четрдесет, најновији модел. Уосталом, Дов се већ бавио мишљу да у вашу спаваћу собу монтира један од оних јапанских микрофона који наводно имају домет и до два километра. Ja бих радије сачекала док не будемо у стању да себи приуштимо нешто стварно првокласно, америчко.
– У праву сте. Ha тим стварима не треба штедети.
Дов устаде и стресе са пиџаме мрвице сендвича којима их je моја жена у међувремену послужила.
– Стварно нас радује што смо се коначно и лично упознали – рече срдачно, па ме, као у шали, муну под ребра и шапну: – Пазите на тежину, момче! Ваш стомак се види чак у комшилуку.
– Хвала вам на упозорењу – рекох помало постиђено.
– Нема на чему. Ако комшији можемо да помогнемо, онда то треба и урадити, зар не?
– Наравно!
– A зар не мислите да je онај цветни дезен на вашим завесама...
– Потпуно сте у праву.
Позвали смо Гросманове да нам што пре опет дођу. Мало касније угледали смо како се на петом спрату суседне куће упалило светло. Ha прозopy се оцртавала Добијева витка прилика. Кад je узео двоглед из Хонгконга, махнули смо му. Он нам узврати.
Без сумње: стекли смо нове пријатеље.

Јеврејски родитељи су спремни да жртвују све за бољи живот своје деце. Просечно јеврејско дете мора, хтело не хтело, у свему да надмаши своје poдитеље. Оно им je остављено на милост и немилост. Jeдини му je излаз да што прe oдpacтe.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nije fer, Davide

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:41 pm




ЧУДО ОД ДЕТЕТА
Волим да седим на клупи у парку, али само зими. Пошто за време хладних зимских месеци само лудаци седе напољу, могу тада на миру да решавам укрштене речи и ребусе a да ме нико не омета. Може се десити да добијем неку вредну књигу као награду. Тако сам и јуче седео на својој клупи коју je обасјавало децембарско сунце, и са задовољством установио да ми не прети никакав разговор.
Управо кад сам хтео да упишем 7 усправно, приближила ми се здесна водоравно нека бедна безбојна сподоба мушког пола, застала и упитала:
– Да ли je слободно?
Moje „да” било je кратко и све пре него гостољубиво, али то није спречило уљеза да седне на други крај клупе. Демонстративно сам се задубио у своје усправне и водоравне проблеме и, набирући обрве, покушавао да наговестим да не желим да ме ико омета у мом одговорном послу, да ме пита да ли често долазим у овај парк, да ли сам ожењен, колико месечно зарађујем и шта мислим о садашњој влади.
Изгледа да je човек крај мене наслутио моје изолациомистичке тенденције. Прескочио je све уводне фразе и одмах прешао на ствар. Очигледно рутинским покретом руке гурнуо ми je под нос пола туцета фотографија величине разгледнице, сликом неког дечака.
– Ејтан прекосутра навршава шест година – гласио je пропратни текст.
Са дужном пажњом прелетео сам преко тих шест слика, благо се насмешио над оном на којој je Ејтан исплазио језик и власнику вратио покретну изложбу. Потом сам се одмах задубио у укрштене речи. Али осећао сам свим својим чулима да не могу да избегнем судбину.
– Не обраћајте пажњу – рече човек и зовну дечака који je трчкарао у непосредној близини. – Ејтане, дођи брзо овамо. Нешто си потребан господину.
Ејтан се преко воље довукао и мрзовољно застао пред клупом, држећи руке у џеповима панталона. Отац гa погледа са благим прекором.
– Дакле? Шта би требало да се каже кад се упознајеш са непознатим господином?
Ејтан одговори не удостојившм ме погледа:
– Гладан сам.
– Мали не лаже – објасни ми отац. – Кад Ејтан каже да je гладан, онда je заиста тако. Можете за то да ставите руку у ватру.
Одлучно сам одбио предлог и запитао поносног родитеља зашто ми je показивао фотографије, кад je присутан оригинал од крви и меса.
– Ha фотографијама je сличнији себи – гласио je очински одговор. – Ејтан je у последње време нешто ослабио.
Прогунђао сам нешто неразумљиво и спремао се да напустим клупу, a за сваки случај и парк. Moj сусед спречио je ту намеру у самом зачетку:
– Мали има фантастичан дар за математику – шапнуо ми je крајичком усана које je прекрио дланом како гa дете не би чуло и уобразило се. – Тек неколико месеци иде у школу, a учитељ гa већ сада сматра чудом од детета... Ејтане, реци господину један број.
– Хиљаду тридесет и два – рече Ејтан.
– Неки други број. Већи.
– Шест хиљада пет стотина двадесет седам.
– Молим вас! Да ли сте већ доживели тако нешто? За трен ока! A при том му je тек седам година! Али то није ништа. Ејтане, реци господину да замисли један број.
– Нећу – рече Ејтан.
– Ејтанеее! Сместа замоли господина да замисли један број.
– Замислите неки број – прогунђа Ејтан на једвите јаде.
Тада мој комшија опет прошапта крајичком усана кријући их дланом.
– Три! Молим вас, замислите три!
Затим подиже кажипрст и окрете се свом мезимцу:
– A сада ћемо лепо да замолимо господина да бpoj који je замислио помножи са десет, je ли тако, Ејтане?
– Баш ме брига!
– Шта то значи „баш ме брига”! Разговарај пристојно и целим реченицама.
– Помножите број који сте замислили са десет – одвергла Ејтан научени текст.
– Даље! – опомену гa отац.
– Добијени број поделите са пет, a број који добијете поделите са два и добићете број који сте на почетку замислили.
– Да ли je тачно? – упита мој сусед сав дрхтећи од узбуђења. Кад сам му потврдно климнуо главом његовом весељу није било краја. – Али нисмо још завршили! Ејтане, кажи сада господину који je број замислио.
– Не знам.
– Ејтане!
– Да ли je седам? – упита чудо од детета.
– Није.
– Један.
– Није ни тај! – урлао je разочарани отац. – Прибери се.
– Па прибран сам. – Мали се расплаче: – Како да знам који je број замислио непознати човек?
Ту je био крај очевом самосавлађивању.
– Три! – викао je промуклим гласом. – Три, три, три. Колико још пута морам да ти говорим да људи увек замисле три?
– Па шта онда – крештало je измучено дете. – Шта ме брига за бројеве? Увек бројеви и само бројеви? Коме je то још потребно?
Отац гa je већ дохватио за крагну и дрмусао у племенитом очинском гневу.
– Шта кажете на то? – рече дашћући, заборавивши при том на угао усана и длан пред њим. – Да ли сте икада видели осмогодишње дете које не може да запамти један једини број? Бог ме je тешко казнио...
Затим се удаљио вукући за собом уплаканог Ејтана. Гледао сам за њим све док се његова тужна прилика није изгубила у децембарском подневном сунцу.
Какво проклетство за оца када схвати да му син није наследио баш ништа од његове генијалности.

Осим на био-плацентној креми, лепота израелске жене почива и на једном другом великом открићу нашег века: на контактним сочивима. Она у трен ока претварају домаћицу са наочарима у привлачну секс-бомбу.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nije fer, Davide

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu