Nije fer, Davide

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Nije fer, Davide

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:29 pm

First topic message reminder :


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Nije fer, Davide

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:42 pm




КОНТАКТ СА СОЧИВИМА
– Ефраиме – рече ми жена, најбоља супруга на свету. – Ефраиме... да ли сам ja лепа?
– Јеси – рекох. – Зашто питаш?
Испоставило се да се најбоља супруга на свету већ дуже време бави тим питањем. Она, наравно, зна и признаје да на њој не постоји ништа посебно. Па ипак, мисли она, нечега би ипак требало да буде. Да, било би, да не мора да носи наочаре.
– Жена са наочарима je – каже – као цвет из споменара.
Ово песничко поређење није исисала из малог прста. Вероватно je ту бесмислицу негде прочитала. Највероватније у неком новинском огласу који хвали најепохалнији изум од времена откако je изумљен точак: контактна сочива. Препун их je читав цивилизован свет. Два мајушна стаклена сочива пречника једва пет милиметара која се једноставно ставе на очну јабучицу – и већ je све у најбољем реду. Околина ништа не примећује, само твоје изоштрено око види све. To je чудо и спас за кратковиде глумице, кошаркаше и старе девице.
И у нашој малој земљи проширило се то велико чудо.
„Једна манекенка из Хаифе”, писало je на најновијем рекламном плакату, „почела je да носи контактна сочива и за мање од три месеца успела да постане разведена супруга згодног јужноамеричког милионера.”
Сензационално откриће. Живела контактна сочива! Доле са старомодним, неудобним наочарима, крутим стакленим зидом који нас дели од лепоте женских очију.
– Имам адресу изврсног специјалисте – обавести ме супруга. – Хоћеш ли да пођеш са мном?
– Ja?
– Па ти, наравно! За тебе и желим да будем лепа.
У чекаоници изврсног специјалисте било je око хиљаду пацијената. Многи су већ имали искуства са контактним сочивима. Неки су се тако привикли на њих да више ни сами нису знали да ли их носе или не. To je вероватно разлог због чега су дошли изврсном специјалисти.
Неки средовечни човек управо je демонстрирао са којом се лакоћом ставља сочиво. Ставио гa je на врх кажипрста и онда, молим, обратите пажњу, гледајте пажљиво, подигао прст право до зенице – и не трепнувши... стој – где je сочиво?
Сочиво je пало на под. Пажња! Опрез! Молим мир! Молим вас, не мичите се.
Искористили смо метеж и ушуњали се у ординацију специјалисте. Згодан млади човек користио je своје звање са заносним уверењем.
– To je сасвим једноставно – објаснио нам je. – Око се временом привикне на страно тело и у невероватио кратком року...
– Извините – прекинуо сам гa. – У ком невероватно кратком року?
– To зависи...
– Од чега зависи?
– Од разних околности.
Стручно je извео низ стручних тестова и изјавио да je врло задовољан резултатом. Окуларна клима моје жене, објаснио je, врло je повољна за контактна сочива. Затим je демонстрирао како се сочиво једноставно ставља на зеницу и како једноставно после шест сати може да се уклони.
Довољан je потез прстом.
Најбоља супруга на свету слремно je изјавила да ће да се упусти у тај смели подухват.
После недељу дана послали су joj у картонској кутији савршено избрушена сочива, за шта сам морао да испишем чек на три стотине фунти.
Још исте вечери, у малом породичном кругу, почело je привикавање, строго по прописима којих je и убудуће намеравала строго да се придржава: први дан петнаест минута, други дан двадесет минута, трећи дан...
Трећи дан? Ma какав трећи дан, питам ja вас? Боље речено: какав други дан? Још тачније: какав први дан? Укратко: пошто je те две микроскопски ситне и незнатно заобљене стварчице очистила тачно по пропису, ставила je једно сочиво на врх пpcтa који je почела полако да приближава зеници. Прст се приближавао, све ближе – све je већи, још већи – застао je – попримио je страховите димензије...
– Ефраиме, плашим се! – повикала je бледа од ужаса.
– Само храбро, само храбро – умиривао сам je и бодрио истовремено. – Не смеш да попустиш. Ha крају крајева, платио сам за то триста фунти. Покушај још једном.
Покушала je још једном. Дрхтећи, стиснутих зуба пружала je прст на коме беше сочиво према оку – ближе него први пут – већ je био сасвим близу циљу – већ je нанишанио на циљ – и цап! – спустио се на беоњачу.
Прошло je отприлике пола сата док je сочиво легло тачно на зеницу. Затим je све било предивно! Више није био наочара – око je опет имало своју природну лепоту – сијало je – бљештало – права раскош. Било je, наравно, још неких успутних последица и сметњи. Тако су joj нпр. мишићи на потиљку били неко време умртвљени, a израз лица, које je стално држала окренуто нагоре, помало укочен. Али друкчије ово јадно мало створење уопште не би ништа видело – морало би још и да трепће полузатвореним капцима. A с трептањем није баш ишло како треба. Болело je. Болело je страшно кад би само покушала. Зато није ни покушавала да трепће. Седела je као дубоко замрзнута скуша, с главом непомично ослоњеном на наслон столице, a из очију које су укочено гледале у плафон, лиле су сузе. Пуних петнаест минута. Онда више није издржала и скинула je сочива.
Да, скинула би их да су она могла да се скину. Али нису се дала, већ су пркосила њеним све упорнијим покушајима. Ни да се помере!
– Шта ту стојиш тако глупо! – цвилела je најбоља супруга на свету. – Учини нешто! Помери се!
Потпуно сам схватио прекор у њеном гласу. Ha крају крајева, она je на све те муке и невоље пристала само ради мене. Чепркао сам по алату не бих ли пронашао неки подесан предмет пoмоћу кога бих уклонио та подмукла стакалца, истресао сам читав сандук на под и нашао само зарђала клешта. У међувремену сам непрестано морао да слушам јауке моје сироте жене. Ha крају сам позвао хитну помоћ.
– У помоћ! – повикао сам у телефон. – Хитан случај! Mojoj жени су упала у очи два контактна сочива. Хитно je!
– Тикване! – одговори ми хитна помоћ. – Идите код оптичара!
Урадио сам као што ми je речено. Јадницу која je непрестано јаукала подигао сам са столице, упртио je на рамена, однео je до аута, одјурио код нашег специјалисте и спустио je поред њега.
Он je у трен ока, једва приметним покретом прстију скинуо оба сочива.
– Колико дуго су била на очима? – запитао je.
– Петнаест минута добровољно, и још петнаест минута присилно.
– За почетак није лоше – рече специјалиста. Ha растанку нам je поклонио малу гумену сисаљку, сличну онима којима се отчепљују судопере само што je била много мања. Ову минијатурну сисаљку треба, како je нагласио, ставити директно на минијатурно сочиво, и то тако да настане мали вакуум, услед чега ће сочиво само од себе да отпадне. Врло једноставно.
Невероватно je шта све људско око може да поднесе, само ако хоће. Сваког јутра тачно у девет и тридесет, савладавши паничии страх, најбоља супруга на свету би утиснула у очи обе оне стаклене крхотине, Затим би се ситним несигурним корацима упутила код мене у собу, тапкала испруженим рукама по мом писаћем столу и говорила:
– Погоди, имам ли сада сочива или немам?
To je било у складу са рекламним текстом, по коме je немогуће простим оком разазнати да ли неко има сочива. Отуда и популарност тог оптичког чуда.
Све остало време дневне вежбе моја жена би тихо али упорно јецала. Понекад би несигурно тетурала по стану, a преко исушених усана непрестано би навирало:
– Нећу издржати... не могу да издржим...
Патила je, мора се признати. Патила je и спољашњошћу. Поружнела je, да се приближно изразим. Већ ионако упаљене очи стално су joj отицале, a непрестано плакање оставило je трага на њенм лицу. При томе je цела та патња из дана у дан трајала све дуже. Осим тога, свакодневна хитна вожња код оптичара да joj скине сочива. Јер, мала гумена сисаљка отказала je већ при првом покушају. Настали вакуум, како je било предвиђено, само што joj није исисао цело око.
Никада нећу да заборавим дан када je јадница дрхтећи стала испред мене и очајно зајецала:
– Лево сочиво ми je склизнуло негде у угао ока. Ко зна где je сада?
Почео сам најозбиљније да размишљам о томе да узмемо болничарку која je специјализована за скидање контактних сочива, али такве није било. Ни наше расправе да емигрирамо или да се разведемо нису довеле ни до чега.
Кад сам, дословце у последњем тренутку, већ изгубио сваку наду, догодио се преокрет набоље: сочива су нестала. Још ни данас не знамо где и како. Ta сочива су тако мала, тако мајушна, да за трен ока заувек могу да нестану у гужви велеграда, ако их неко случајно испусти кроз прозор...
– Шта сада? – јадиковала je најбоља супруга на свету. – Управо сада када сам се привикла на њих, нестала су. Шта да радим?
– Зар стварно хоћеш да ти кажем? – упитао сам je.
Климнула je главом сва обливена сузама и климнула главом још једном када сам joj рекао:
– Почни опет да носиш наочаре.
To иде сасвим лако. Први дан петнаест минута, други дан двадесет и за недељу дана навикнете се на наочаре. С времена на време можете да одете у друштво без наочара и да се хвалите пред целим светом како су та нова контактна сочива изванредна. Уопште се не виде. Ако вам се не деси несрећа да преврнете постављени сто, свако ће вам веровати и сви ће вам завидети.

Следећа прича посвећена je малом златном дечаку, који je више учинио за израелски браварски цех него cви провалници заједно.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nije fer, Davide

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:42 pm





КЉУЧНИ ПРОБЛЕМ
Послеподне су дошли Лустигови, које смо позвали, и довели свог шестогодишњег сина Шрагела, кога нисмо позвали. Да будем отворен: нисмо баш одушевљени кад се родитељи свуда и на сваком месту појављују са својим не баш свуда и на сваком месту добродошлим потомством. Међутим, испоставило се да je Шрагел пристојан, добро васпитан дечак, мада нам je помало ишло на живце што се непрестано мотао по свим просторијама нашег стана.
Седели смо са његовим родитељима и уз чај разговарали о свему и свачему, почевши од америчких летова на Месец до кризе израелског позоришта. Нису то баш неке оригиналне теме, и конверзација je била помало тешка.
Одједном зачусмо – хтео бих јасно да се изразим a да при том не повредим етикецију – зачусмо, дакле, како je Шрагел, па ето, како je пустио воду у нашем клозету. To само по себи не би било ништа необично. Зашто једно здраво дете не би током поподнева осетило потребу да... схватате шта мислим... и зашто не би, пошто je обавило нужду, повукло воду... Kao што рекох: ништа необично.
Необично je било понашање његових родитеља. Занемели су усред речи, зајапурили се, скочили као громом ошинути, a кад се Шрагел појавио на вратима, истовремено су заурлали:
– Шрагеле! Шта je то било?
– Кључ од чикиног ормара – одговори дечак мирно.
Госпођа Лустиг гa шчепа за руку и уз жестоке грдње одвуче у најудаљенији угао собе. Тамо гa остави да стоји лицем окренут према зиду.
– Не волимо да причамо о томе. – Господин Лустиг ипак није могао a да пригушеним гласом не да одушка својој забринутој очинској души: – Шрагел je иначе сасвим нормално дете, осим што има ту чудну навику. Кад види неки кључ, спопадне гa незадрживи нагон да гa... знате већ... баци у клозет и повуче воду. Само кључеве, ништа друго. Увек само кључеве. Сви наши покушаји да гa одвикнемо од тога, остали су без успеха. Не знамо више шта да радимо. Пријатељи су нам саветовали да ништа не предузимамо и да једноставно не обраћамо пажњу, па ће тако сам од себе да престане с тим. Послушали смо њихов савет... a резултат je био тај, да после извесног времена у кући више није било ни једног кључа.
– Дођи овамо, Шрагеле! – позвах малог неваљалца. – Реци ми зашто бацаш кључеве у клозет?
- Не знам – одговори Шрагел и слегну раменима. – Радује ме.
Сада проговори госпођа Лустиг:
– Чак смо једном отишли код психијатра. Испитивао je Шрагела пуна два сата и ништа није извукао из њега. Онда нас je питао да ли смо гa можда, док je још био сасвим мали, тукли неким кључем. Наравно да je то глупост, из једноставног разлога што je кључ исувише мали за то. To смо му и рекли. Он се успротивио и развила се доста жива дискусија. Одједном, усред расправе, чули смо воду у клозету... Дакле, шта да вам даље причам... Шрагел нас je закључао, и тек пошто смо гa сатима звали телефоном, дошао je бравар и омогућио нам да изађемо. Психијатар je доживео нервни слом и морао je код психијатра.
У том тренутку поново се зачу кобни шум: после пажљивог истраживања установили смо да недостаје кључ од улазних врата.
– Колико je висок прозор према башти? – распитивали су се Лустигови.
– Највише метар и по – одговорих.
Лустигови су се поздравили, изашли кроз прозор и обећали да ће послати бравара.
Пошао сам замишљен у своју собу. После извесног времена наглао сам устао, закључао врата споља, извадио кључ, бацио гa у клозетску шољу и пустио воду.
Има ту нечега. Радује ме.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nije fer, Davide

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:43 pm





TAMO ГДЕ ШТЕНЕ ХОЋЕ
Цвињија, то копиле из монголске степе, открио сам једног хладног јутра у мом тада још врло негованом врту. Могло je бити око пет сати, доба када већина људи још спава – са изузетком политичара, који морају да устају врло рано јер би иначе стао точак историје. У тај тмурни јутарњи час, дакле, зачуо сам споља испод прозора тихи, очајни цвилеж. Разгрнуо сам завесе и поспано провирио кроз прозор. Усред мог, понављам, тада још врло негованог врта угледао сам сасвим мало псетанце како малим шапицама копа по врту и с великим апетитом прождире траву. Псетанце je било не само врло мало и врло бело, него и врло неодређене расе и потпуно неспособно да усклади своје четири ноге.
Управо сам хтео да навучем завесе и вратим се у топли креветац, кад се најбоља супруга на свету пробуди и запита:
– Шта je то?
– Штене – одговорих нерасположено.
– Да ли je живо?
– Јесте.
– Пусти гa онда унутра.
Отворио сам баштенска врата. Врло младо псетанце допузало je у спаваћу собу и помокрило се на црвени тепих.
Хтео бих овде да приметим да ми није посебно драго када неко мокри по мојим теписима. Зато сам дограбио то мало бедно клупко и изнео гa опет у башту. Потајно сам се надао да ће се Свевишњи, који бди над птицама у шумама, побринути и за штене у башти.
Није се побринуо. Штене je, штавише, почело тако продорно да завија и цвили да je из суседне куће дојурила госпођа Камински у кућној хаљини. A госпођа Камински у кућној хаљини није посебно леп призор, па ни оно што нам je изговорила није било посебно лепо. Мало се променила када je угледала узрок те јутарње вике. Одржала нам je предавање уверавајући нас како безусловно морамо да усвојимо то сироче. Није пропустила да спомене ни ону мало познату чињеницу да je пас верна животиња, и не само верна него и паметна и чиста. Могло би мирне душе да се каже, као што je мирне душе рекла и госпођа Камински: пас je, осим можда власти, најбољи човеков пријатељ.
– Ако je то све тако како ви кажете, госпођо Камински – усудио сам се да добацим – зашто онда сами не усвојите псетанце?
– Па нисам ваљда шашава? – кратко одговори љубитељка паса. – Kao и да без тога немам доста брига!
И тако се, ето, догодило да смо заиста усвојили то врло младо псетанце. Породични савет, који смо одмах затим сазвали, закључио je после живе расправе која се водила између мене и моје жене, да се врло младом, врло малом штенету да име Цвињи, због пегавих ушију, можда зато што то име звучи некако као из монголске степе или из неког другог разлога, не сећам се више.
Ускоро се Цвињи код нас осећао као код куће и угнездио у нашим срцима. Није гa било тешко хранити јер je прождирао све чега би се дочепао: дугмад, конопце, ручне сатове, све могуће. Волео je такође да преноси цркотине мањих животиња из комшијине баште у нашу. Био нам je дирљиво привржен и веран, и сваки пут кад бисмо гa позвали, од силне радости махао би кратким репићем, поготову кад би нам у руци угледао мађарску саламу. Врло брзо научио сам га да слуша моје команде. Ево неколико примера:
– Седи! (Цвињи начули уши и лизне ме по лицу.)
– Скочи! (Цвињи се чеше по трбуху.)
– Дај шапу! (Цвињи се не миче.)
Moгao бих да наведем читав низ примера, али се већ на основу ових може закључити како Цвињи није био никакав тупаво дресирани, понизни пас који слуша механички, већ независно биће које мисли својом главом.
Једино je штета што je стално мокрио по тепиху. Пишкио je стално и то увек само по тепиху.
Зашто? Не знам.
Судећи по новој дубокој психологији, узрок те несрећне навике могао би да буде у неком трауматском доживљају из детињства или нечегa још ранијег. Можда je Цвињи дошао на свет у неком пољу макова, па због тога мора да пишки чим угледа црвени тепих, за који сам дао читаво богатство. Уосталом, узроци су споредни a мрље остају мрље. Нисам хтео да се помирим са Цвињијевим чудним навикама па сам почео смишљено да гa васпитавам.
– Забрањено je пишкити на тепих – рекох му полако и разговетно, претећи при том поучно прстом. – Забрањено, чујеш ли? Забрањено! Фуј!
Сваки пут кад би прекршио забрану, огласио бих се строжим гласом и прст подигао још више. С друге стране, обасипао бих гa похвалама, noсластицама и мазио гa кад би забуном тај посао обавио у башти, која je у то време изгледала још донекле уредно, a тек ће временом оголети под деловањем Цвињијевих зуба који све више расту и јачају.
Вероватно je Цвињи на основу мог врло променљивог понашања закључио како су та двоножна, час бесна, час нежна створења с којима има посла, вероватно врло ћудљива...
Ко би разумео људе...
Како Цвињи никако није могао да схвати нити да поштује ни најосновније хигијенске законе, морао сам сваки пут изнова да смишљам све сложеније васпитне мере. Планирао сам неку врсту ескалације. Прво ћу да гa навикнем да не мокри по црвеним теписима већ по теписима друге боје, a онда ћу да гa измамим из куће како би нужду обавио напољу, најбоље у комшијиној башти.
Следећи тај циљ, покрио сам наш црвени тепих сивим, па сам гa за свако мокрење на сивом награђивао кобасицом.
После отприлике две недеље, када je Цвињи већ навикао на сиви тепих, поново сам открио црвени тепих. Цвињи, који je у том часу био у башти, сместа дојури весело лајући и помокри се на црвени тепих. Пси су, зна се, верни.
Тиме, наравно, моја педагошка залиха ни издалека није била исцрпљена, Одлучио сам да у Цвињију пробудим љубав према природи. Купио сам му дугачки зелени поводац и сваке ноћи изводио гa у шетњу. Дивна шетња по дивној околини, још при томе по месечини. Цвињи je, зачудо, целим путем био врло уздржан. Тек пред кућом постајао би немиран, и кад бих отворио врата, у скоку би се нашао на тепиху и бацио се на посао.
Временом сам почео да се питам чему све то, зашто ja у ствари све то подносим.
Разговарао сам о том проблему и са својом женом. Она ме je прекорно подсетила на француског философа Русоа који je, као што je познато, поставио тезу да je све што je природно уједно и лепо. Другим речима: природно je да Цвињи мокри искључиво по тепиху.
И шта je учинила природа у својој безграничној мудрости?
Једног јутра кад je госпођа Камински опет донела кости за пса, испричао сам joj све о Цвињијевим хигијенским проблемима, после чега ми je она рекла следеће:
– To je зато што сте гa погрешно васпитали. Зато што не знате да поступате са псима. Погрешно се опходите према њему. Сваки пут кад се помокри на црвени тепих, морате да му гурнете њушку у барицу, a затим гa шљепните и избаците кроз прозор. Тако се то ради.
Иако нисам присталица телесног кажњавања, учинио сам и то. Цвињи je дошао, видео и помокрио се – гурнуо сам му њушку у барицу, шљецнуо гa и избацио кроз прозор. Ова се процедура понављала неколико пута дневно, али ja нисам попуштао. Животни циљ ми je постао да одвикнем Цвињија од његових лоших навика.
Полако, врло полако почели су да се показују плодови мог стрпљења. Цвињи je ипак нешто запамтио и одвикао се од нечега. To ипак није била каква-таква сатисфакција.
Он, наравно, још увек мокри по црвеном тепиху, али одмах затим сасвим сам, без моје помоћи, скаче кроз прозор и чека да гa похвалим и да му дам слаткиш.
Ипак je то некакав успех.

Постепено рушење друштвених ограда дало je и у Израелу охрабрујуће резултате. После људи из каменог доба који су међусобно делили плен и жене a људи у кибуцима свој производни paд и зараду, развио се у Тел Авиву најрадикалнији облик деобе. Достава поште.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nije fer, Davide

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:43 pm




КЛЕПТОФИЛАТЕЛИЈА
Пре отприлике недељу дана приметио сам да више не примам писма. Прво сам помислио да неки поштар новајлија доставља писма по неком новом, тајанственом кључу. Јуче сам пуким случајем открио прави разлог. Изашавши из куће у доба које за мене није уобичајено, угледао сам малолетног пецароша, сина комшије Зиглера, како завлачи своја два нежна прстића у отвор мог поштанског сандучета и једним потезом извлачи три или четири писма. Када ме je угледао, дао се у бег.
Истог тренутка сам се, сав киптећи од беса, упутио право код господина Зиглера, који je већ стајао на прагу своје куће.
– Шта je? – упита ме.
– Господине! – добацих му. – Ваш син краде моја писма!
– Он не краде писма. Он скупља поштанске марке.
– Како, молим?
– Слушајте! – повиси глас господин Зиглер. – Ja, с божјом помоћи, већ тридесет и три године живим у овој земљи и доста сам тога придонео, чему мало људи зна, међу којима су двојица-тројица министара. Говорим вам из искуства. И кажем вам: данас се не исплати примати писма.
– Шта ако се понекад нађе неко важно писмо?
– Важно? A шта je још уопште важно? Зар je важан разрез пореза? Зар je важан судски позив? Зap je важно то што вам пишу рођаци из Америке? Верујте ми: нема важних писама...
– Извините, али...
– Moj брат je био тренер каратеа у војсци и изненада je добио писмо да je постављен за амоасадора у Занзибару. Потрошио je читаво богатство на гардеробу и прочитао мноштво књига како би се упознао са новим делокругом рада. После недељу дана се испоставило да je реч о забуни, и сада ради као избацивач гостију из „Занзи-бара”. Ето, само да знате колико вам Вреди важно писмо, мој господине.
– Била важна или не, ипак бих волео да прочитам писма која су ми упућена. O.K.?
– O.K. Покушаћу да наговорим сина да задржава само марке a да вам важна писма враћа.
– Дубоко сам вам захвалан. Смем ли вашем господину сину да предам кључ мог поштанског сандучета?
– Чему то? Нека дечак само лепо научи како се скупљају марке.
Тиме je званично отворен приватни филателистички саобраћај између мене и Зиглера млађег.
Овим путем молим све оне с којима се дописујем, посебно оне из иностранства, да на писма лепе што лепше марке. Тако, наиме, постоји већа могућност да та писма и примим.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nije fer, Davide

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:44 pm




ТАЧНОСТ ПРЕ СВЕГА
Путник који у Милану уђе у воз који вози према северу, запазиће после неколико сати вожње чудновату промену: вагони одједном више не тандрчу, путници се грозничаво дотерују, скупљају папириће с пода, клопарање точкова одзвања јасним ритмом, па чак и прозори као неким чудом постају прозирни.
И онда воз пролази једним од оних неминовних, бескрајно дугих тунела; кад изађе из њега, ето нас у Швајцарској.
И путници се сад друкчије понашају. Рекло би се да сви припадају горњим десет хиљада. Толико je Швајцарска изнад осталих. Мајка je била бароница, отац велики француски фабрикант, сви су рођаци милионери осим једне црне овце у породици, стрица у Италији, који се у разговору отмено прећуткује.
Швајцарска je сан малограђана. И велеграђана. И социјалиста. И револуционара и конзервативаца и нихилиста. Швајцарска je, укратко, појам свих људских чежњи. „Швајцварска” значи исто што и „мир”. Где год погледаш, свуда влада мир, ред, дисциплина, хигијена, радиност и морал.
Зар то није страшно?
И у хотелима je висок стандард. Нема погађања, нема непријатних изненађења, нема неспоразума око напојнице. У сваком хотелу je на видном месту истакнута плоча са кућним редом и ценама, те се ни од једног ни од другог нимало не одступа. У нашем хотелу у Цириху наишли смо, на пример, на овакву тарифну специфичност – климатизација у соби: 10% дневне цене.
И с правом. Клима-уређаји су врхунац комфора. Помоћу малог апарата који je постављен тако високо да не можеш да гa дохватиш, пушта се у удобно намештену собу пажљиво загрејани и филтрирани швајцарски озонски ваздух. При сваком удисају гост се осећа боље. Колико год би вам напољу топли југо загорчавао живот – у соби je увек било свеже. Ha жалост, може понекад да се догоди да нема југа и да je, напротив, напољу свеже. Онда се, разумљиво, удобно намештена соба претвара у леденицу.
Баш поводом тога отишао сам код директора хотела и овако му рекао:
– Екселенцијо! У нашој соби je хладно. Да умреш! Молим вас, искључите уређај за климатизацију!
Екселенција je, позивајући се на кућна ред, љубазно одговорила:
– Драги господине, ви сте узели собу са клима уређајем.
– Свакако. Али сада je напољу хладно и ja бих хтео да искључите ту проклету ствар.
– To, на жалост, није могуће. Наши клима уређаји су на централни погон.
– Прехладићу се.
– Онда се топлије обуците – рече директор, очигледно љут што желим да гa наведем да прекрши правила.
Покушах још једном.
– Искључите уређај, a ja ћу вам ипак платити оних десет посто. У реду?
Ту je био крај директоровом стрпљењу. За такве левантинске обичаје није имао смисла. Зајапурио се.
– Господине, – рече леденим гласом – услуге које не пружамо нашим гостима, не можемо ни да наплатимо. Кад нешто плаћате, онда то и добијате. И тачка.
И отера ме неумитним покретом руке.
Вратих се у нашу леденицу и почех да већам са женом како да ипак избегнемо ледену смрт. Ha крају смо се, чврсто припијени једно уз друго, шћућурили иза неке избочине на зиду која нас je бар донекле штитила од хладноће која je непрекидно струјала у собу.
После неколико тренутака неко тихо закуца на врата. Швајцарци су ипак људи. Собарица нам je унела електричну грејалицу и два ћебета.
Мало-помало моји односи са директором су постали љубазнији. Открио сам да je – као и сви Швајцарци када их боље упознате врло пријатан момак, само што, када се ради о кућном реду, и реду уопште, не зна за шалу. Показало се да то није била једина врста шале за коју није имао разумевања.
Једне вечери смо тако чаврљали о свему и свачему и ja помислих да je већ време да му испричам један јеврејски виц.
– Знате ли овај? – отпочех. – Двојица Јевреја путују возом...
– Извините – прекину ме директор и исправи наочаре. – Који Јевреји? Хоћу да кажем: одакле су та господа?
– Свеједно одакле.
– Из Палестине?
– Није важно. Добро, из Палестине. Или, рецимо, из Израела.
– Разумем. Хоћете да кажете да се то догађа пошто je створена држава Израел.
– Тачно. Али то у ствари нема никакве везе са причом. Двојица Јевреја возе се возом...
– Куда?
– Свеједно куда. У Хаифу. To заиста није важно. Воз изненада уђе у један дугачак тунел и онда...
– Само тренутак. Зар на путу за Хаифу има тунела?
– Е, па онда путују за Јерусалим. У реду? Дакле, воз...
– Извините, господине, али бојим се да ни на путу за Јерусалим нема тунела. Moj брат je био са једном мисијом Црвеног крста у Палестини док je она још била под британском управом, и никад ми није причао о било каквим тунелима.
– Па већ сам вам рекао да то уопште није битно. У мојој причи je сасвим свеједно куда се њих двојица возе у возу. Претпоставимо да се возе у неком возу у Швајцарској. И...
– A, у Швајцарској! Смем ли да питам, о ком je тунелу реч? О Симплону? О Св. Готарду? Или можда...
Сад сам гa ja прекинуо.
– Уопште није важно који je то тунел! – повиках. – Што се мене тиче, може то да буде и Шлезингеров тунел!
– Шлезингеров тунел? – Директор прасне у грохотан смех. – Одлично! Одличан виц! Извините, морам одмах да гa испричам нашем портиру. Шлезингеров тунел. Ха-ха-ха...
Ускоро се читав хотел тресао од смеха. Ja сам се, трудећи да ме нико на опази, увукао у клозет и ту се сасвим тихо обесио о једну гарантовано нераскидиву швајцарску кравату.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nije fer, Davide

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:44 pm






УТОЧИШТЕ ЧИСТОЋЕ
Први сусрет са невероватном швајцарском чистоћом доживели смо у познатој циришкој Банхофштрасе. Пролазили смо кроз једну од оближњих робних кућа, попели се покретним степеницама – које су радиле беспрекорно – на четврти спрат и ту купили два чоколадна колача са тањирићима од картона и исто таквим кашичицама беспрекорно умотаним у целофан. Ha путу према хотелу нисмо могли да се уздржимо; отворили смо их и слатко појели. Били су одлични. Још никад у животу нисмо јели тако добар чоколадни колач, осим, можда, два дана пре тога у Италији.
Тек што смо прогутали последњи залогај, кад иза леђа зачусмо узбуђене повике. Неко нас сустиже.
– Извините – дахтао je неки наизглед имућни господин. – Изгубили сте тањириће!
Пред носом нам je држао оба она чоколадом запрљана картона које смо на врхунцу наше гозбе немарно одбацили.
– Извините – рекох ja. – Ми то нисмо „изгубили”.
– Него шта?
– Како то мислите? Како, него шта?
– A како бих онда ja то нашао на улици?
У том тренутку најбоља супруга на свету истрже поштеном налазачу из руку тај лепљиви отпадак, уз једно кратко „хвала лепо”, и одвуче ме даље.
– Да ли си полудео? – сиктала je. – Зар си заборавио?
Пребледео сам. Да, заборавио сам да смо у чистунској Швајцарској, у пречистој улици њиховог најчистијег града. Нигде није могао да се види ни најмањи одбачени папирић. Тек овде-онде понека избледела мрља на асфалту, коју поливачи улица нису успели да исперу. У даљини je један добро обучени ђубретар антисептичком метлом уништавао мрвице хлеба. Иначе ничега осим чистоће, чистоће и само чистоће. A ja сам се дрзнуо да ову непомућену панораму окаљам тиме што сам безбожнички бацио два замрљана картона.
Разапет између стида и гриже савести, пажљиво сам слепио оба остатка.
– За сада je у реду – рекох жени која je задовољно климала главом. – Али шта сада? Не могу то све време да вучем са собом. Ha крају, још смо две недеље у Швајцарској...
– Не брини, наћи ћемо неко место где ћемо се тога ослободити на прописан начин. Неку јавну депонију или нешто слично.
To je рекла у једанаест пре подне. У два поподне још увек сам у рукама замрљаним од зноја и чоколаде држао она два картона. Кад бисмо барем нашли неки папир да то замотамо! Узалуд смо чежњивим погледима тражили нешто слично.
Попели смо се у приколицу већ пословично чистог циришког трамваја и сели уз отворен прозор. Ту смо у живом разговору махали рукама чекајући да наиђе погодна кривина. Ha једном таквом месту сам брзим покретом бацио ону кашу од картона кроз прозор.
Зашкрипаше кочнице. После неколико метара трамвај се заустави. Послушно сам сишао да покупим вредан предмет који ми je испао и захвалио возачу:
– Врло сте љубазни. Срећом, ништа се није догодило. Пуно вам хвала.
Сад нас je већ помало захватила паника. У наступу очајничке храбрости обратио сам се неком старијем господину који je седео у близини и упитао гa шта би он учинио када би хтео да се ослободи прљавог комада папира. Старији господин се замислио и изразио мишљење да je случај који сам споменуо толико невероватан, да тешко може да гa замисли, али говорећи теоретски, он би тај комад папира понео кући и у недељу гa запалио. Открио сам му своју тајну и додао да папирнати предмет о коме je реч, спада у категорију „отпад”. Он ми даде своју адресу и позва нас да дођемо код њега сутра после подне. Могли бисмо да останемо код њега неколико месеци као гости; његова жена би се веома обрадовала.
Био сам више него спреман да прихватим позив, али се на време сетих да уопште не намеравамо да се толико дуго задржавамо у Швајцарској. Срдачно сам се захвалио и обавестио гa да ћу да прихватим његов позив само ако се нађем у непредвиђено тешкој ситуацији; у међувремену ми je, наиме, пало на памет једно друго, једноставније решење: послаћу ту ствар поштом у Израел као „бесплатни узорак”.
– Али шта ћете с тим у Израелу? – забринуто je питао мој теоретски домаћин.
– Бацићу то у Јордан.
To гa je смирило и ми смо се растали са сузама у очима.
Искрцали смо се у неком дрвореду у пределу вила. Испоставило се, на жалост, да није могуће спровести мој план, тј. сачекати мрак и закопати папирнати смотуљак испод дрвета, јер су сва стабла била ограђена решеткама од кованог гвожђа. Оборене главе враћали смо се према граду.
Одједном ту, у центру града, угледах како на једној уличној бандери виси корпа за отпатке, права, стварна, чаробна жуто обојена корпа са натписом:
„Одржавајте чистоћу Цириха! Отпаци – овде!”
Дотетурах и ухватих се за корпу, као бегунац за сламку спаса, убацих картон и јецајући загрлих жену чије je лице зрачило надземаљским смешком потпуне среће. Ухвативши се за руке кренусмо пут нашег хотела.
– Извините – рече полицајац који нас je зауставио после неколико корака. – Мораћете да извадите свој пакетић. To je сасвим нова корпа за отпатке. Хтели бисмо да остане чиста.
– Да... али... – промуцах и малаксалим покретом показах натпис. – Ту изричито пише: Отпаци овде.
– To важи само за пометену прашину, али не и зa отпатке или било какве чврсте предмете. Одржавајте чистоћу Цириха!
Спустио сам руку дубоко у корпу и извукао картоне. Осећао сам се као рањена срна. Гласом, који се и мени самом учинио туђим, проговорих најбољој супрузи на свету:
– Не преостаје ми ништа друго. Морам то да поједем.
– Побогу! Да се ниси усудио да ставиш ту прљаву ствар у уста.
– Добро – прошаптах. – Онда ћу да je скувам.
Рекавши то, утрчах у оближњи ресторан.
Пришао ми je шеф сале.
– Папирнати отпадак? – запита професионално. – Да ли гa желите пирјаног или печеног?
– Печеног, молим. Напола, енглески.
– Kao обично – потврди конобар, стави папир на сребрни тањир и однесе гa у кухињу.
За десет минута врати гa назад, врућег и гарнираног са поврћем. Узех први залогај и испљунух гa.
– To je загорело – повиках. – Уопште не може да се једе.
Скочисмо на ноге и похитасмо напоље.
Пред очи нам искрсну добри, стари Булевар Ротшилд у Тел Авиву, са стотинама малих гомила отпадака које весело блистају обасјане средоземним сунцем.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nije fer, Davide

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:44 pm





TOUR D’OBELISQUE
У Париз смо стигли рано преподне. Све je текло по плану, време je било лепо, пут пријатан, a у хотелу „St. Pul”, 15 rue St. Honorе, чекала нас je соба. Уз то смо у возу срели старог пријатеља који привремено живи у Паризу који нам je дао неколико добрих савета:
– Свакако изнајмите неки мали такси – саветовао нам je. – Кад седнете, реците таксисти име и адресу вашег хотела, и све док не изађете из кола немојте више да проговорите ни реч. Париски таксисти нањуше странца на сто метара, и то уз ветар. A ви знате какве то последице може да има по ваш новчаник.
– To нам je рекао и Сова Липшиц – потврдисмо и одмах почесмо са неколико кратких језичких вежби.
Најбоља супруга на свету добила je задатак да каже адресу, јер као чистокрвна Сабра{5} перфектно изговара грлено „р”. Она je марљиво увежбавала одлучујућу реченицу:
– Quinze rue St. Honore, hotel „St. Paul”... Qinze rue St. Honore...
Пријатељ нам je даље саветовао да приликом изговарања адресе, као и приликом разних других преговора, треба у устима опуштено држати цигарету, што не само да изгледа типично француски већ се тиме прикрива несавршен изговор. Кад je воз већ улазио на станицу, он закључи:
– Ваш хотел je близу трга Конкорд, само неколико минута од станице. Вожња не би смела да буде скупља бд три нова франка.
Ускоро нађосмо један мали такси. Док смо ми под будним шоферовим оком трпали кофере у пртљажник, наш пријатељ се упустио у брзопотезну француску конверзацију, коју бисмо ми повремено прекидали делићем нашег богатог речника, као нпр. једним „oui” или „non”, или пак немим слегањем рамена.
Затим je почело. Пошто смо још једном махнули нашем пријатељу, моја жена je ставила цигарету у угао усана, укључила на максимум своје урођено грлено „р” и рекла:
– Quinze rue St. Honore, hotel „St. Paul”.
Признајем, били смо веома узбуђени. Возач није ништа приметио. Пословно равнодушно je упалио и кренуо. Све je било у најбољем реду. Завалили смо се у седиште, тесно припили једно уз друго као љубавни пар, како возачу наше ћутање не би било сумњиво. После неколико минута прошли смо поред обелиска на тргу Конкорд. Moja жеиа дохвати француске новине, које сам ja нападно држао у руци, и на ивици нажврља оловком за обрве:
– Ускоро стижемо у хотел. Овај глупи шофер мисли да смо Французи.
Ипак, непознати су путеви Божји, заиста непознати. Неколико тренутака касније моја жена отвори ташну, уплашено погледа у њену унуграшњост и пребледе:
– Ох! – викну гласним, чистим хебрејским. – Забога, где су наши пасоши?
Брзо joj запуших уста (пасоши су, као и увек, били у мом десном џепу), и покушах да ухватим возачево лице у ретровизору. Узалуд. Међутим, барем се није окренуо. Учинило ми се да je само неколико пута трзнуо ушима. Иначе се ништа није догодило. Једино je нагло окренуо волан и дао гас.
Обузео нас je немир. Сад je било јасно: преплашени узвик моје супруге открио je да смо странци. Требало je сада да проговоримо, иначе смо изгубљени. У напетој тишини проговорих својим најбољим француским, тако да je и возач могао да чује:
– Comment allez vous? La plume de ma tante est la plus belle que le jardin дe mon oncle. Gargon, je voudrais manger. L’ addition, s’ il vous plait.{6}
Док сам то изговарао, угледао сам у ретровизору како ме возач посматра. Право у мене гледало je једно велико сиво, челично, немилосрдно око. Почео сам да дрхтим и осетио како ме облива хладан зној. У том тренутку најбоља супруга на свету баци се нагонски на мене и поче да ме љуби a la Parisienne, онако како то само Францускиње чине у јавности...
Ha крају пољупца таксиметар je показивао 5,60 франака. Возач нас je, дакле, прочитао. Зна да нисмо Французи. Он, Жан-Пјер то зна. Доказ je и начин како сада вози. Нове кривине улево непрекидно нас бацају у десни угао седишта. Тек што пређосмо Сену, кад опет један оштар заокрет улево, па опет преко Сене.
Прешли смо je неколико пута. Затим смо прошли неким дугим тунелом, па онда крај неког другог обелиска. Нисам могао да се уздржим a да злобно не приметим:
– Ти Французи вечито са тим својим стубовима – шапнуо сам жени.
– To je онај обелиск од мало пре – мукло одврати она.
Таксиметар je показивао 9 франака, тачно три пута више од своте коју je био предвидео наш пријатељ.
Читаоца можда занима зашто нисмо ништа предузели да зауставимо кола која су јурила уоколо као неки помахнитали сателит у свемиру? За то постоји више објашњења. Прво, обоје смо по природи мало плашљиви. Друго, обоје говоримо врло лоше француски. И треће: шта смо могли да предузмемо? Да узмемо други такси?
Ha крају крајева, Жан-Пјер нас je до сада већ провозао добрим делом Француске, познавали смо његов начин вожње, његове особине и слабости – зашто да се упуштамо у експерименте са новим шофером? Ипак, нисмо још потпуно дигли руке. Moja жена je наново покушала акцију a la Parisienne, али ja никако нисам био у стању да одиграм правог партнера. Морали смо да штедимо снагу и да наставимо борбу уз што мање губитака. Жан-Пјер нас je, у то више није било сумње, возио у круг. У правилним размацима од по шест минута пролазили смо поред обелиска, дакле тачно 10 пута на сат. Чак ако претпоставимо мању квоту због застоја у „шпицу”, преостаје још увек 240 кружења дневно око обелиска, што износи 1680 недељно.
Кад je таксиметар доспео до 17 франака, возач je отворио касету и извукао први оброк, који се састојао од сендвича, малих киселих краставаца и воћа. У краткој расправи на хебрејском о нашој ситуацији, установили смо да су наше залихе хране сведене на две јабуке, поморанџу, суву земичку и нешто жвакаћих гума. Ако будемо врло економични, могли бисмо можда да издржимо до сутра увече, Дуже никако!
Одједном се ојађено лице моје жене озари:
– Бензин! – кликну она. – Требаће му бензин! Једном мора да гa узме, и ту je наш спас!
Нагнуо сам се напред да бих погледао конгролну таблу. Резервоар се није ни до пола испразнио. А таксиметар je показивао 20,50.
Одлучили смо да за сваки случај, када падне мрак, спавамо на смену, свако по један сат, тако Жан-Пјер не би кришом узео бензин.
Пет-шест пута покушали смо да гa одобровољимо тиме што бисмо, угледавши обелиск, изустили одушевљено „ох”. Жан-Пјер није реаговао. Широка, снажна леђа бејаху му непомична чак и кад би нагло скренуо улево.
Таксиметар je показивао 30 франака. Узех турпијицу за нокте и урезах у пластичну облогу аута:
„У овом таксију су августа 1963. год. умрли од глади Ефраим Кишон и жена му.”
И тада, кад смо већ изгубили сваку наду, кола се зауставише, не знам ни како ни зашто. Можда се Жан-Пјер уморио, можда су се у њему пробудила нека људска осећања, можда je помислио на жену и дете – у сваком случају, одједном, пошто смо прошли обелиск на тргу Конкорд, није више скренуо улево, већ je наставио право још неких стотинак метара и зауставио се пред хотелом „Сен Пол”.
– Quarantquatre – рече.
Мислио je на франке, 44 франака, с напојницом 48. Још увек мање од 50.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nije fer, Davide

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:45 pm




ЧИШЋЕЊЕ НАОЧАРА
Повезао сам се аутобусом на Монмартр, искрцао се и блажено препустио шароликој струји уметничког света. Другим речима, ceo сам у кафану, наручио вермут и посматрао општи метеж око себе. И то какав метеж! За суседним столом je нека мала блајхана плавуша јецала на рамену неког брадатог цвикераша, нешто даље сексбомба у поодмаклим годинама причала je заинтересованој публици о својој пропалој младости. Поред њих je неки необријанко у долчевити држао празан транзистор на уху и дивље гледао око себе. Овде су шесторица дугокосих младића расправљали о некој сопственој идеји мешавине неодадаизма и Кафке, тамо су се две непомичне, нафракане женске сподобе у немом загрљају припремале за следеће ударце судбине. Нека полугола, предивна продавачица села je поред афричког морнара, извукла књигу и почела да чита. У једном углу je сетни студент покушавао да изврши самоубиство гутајући кашику, али je на време налетео конобар, одговоран за бројно стање посуђа. Две глумице више нису могле да издрже и почеле су да се свлаче, па je конобар одмах позвао полицајца како би и овај могао да ужива у призору. Неки вајар, вероватно пати од елефантијазе, успео je помоћу минијатурне флауте да произведе звук електронске музике, једна позната песникиња водила je женку булдогa од стола до стола и скупљала прилоге за наводни јучерашњи кујин накот, седокоси хармоникаш je сентименталним мелодијама пратио загрљаје љубавног пара, цигарете и шибице летеле су ваздухом, жамор и смех пробијали су се кроз слојеве дима и алкохола. И усред те оргије узајамне припадности и животне радости, само je један једини човек седео усамљен за столом, a то сам био ja.
Још никада у животу се нисам осећао тако усамљен, тако заборављен, напуштен и изгубљен. Да по врућини (каква je тог дана владала) нисам имао обичај да носим спортску кошуљу преко панталона – никада не бих успоставио додир са својом околином.
Није то био, да одмах приметим, нимало забаван сусрет.
Одједном сам, наиме, јасно осетио како се леви доњи крај моје кошуље – која je, како рекох, висила преко панталона – одмиче од мене. Опрезно се окренух и – стварно: мој комшија с другог стола слева дочепао се моје кошуље и њоме брисао наочаре, велика дебела стакла у црном рожнатом оквиру. Никада у животу нисам срео тог господина. A сада седи ту и мојом кошуљом брише наочаре!
Отприлике један минут владала je тишина испрекидана само шумом ритмичког трљања. Тада сам скочио.
– Господине! – рекох. – Шта вам пада на памет?
– Па зар не видите? гласно je одговорио. – И зашто тако блесаво буљите?
– Можла бисте своје наочаре могли да обришете и сопственом кошуљом?
– Moja сопствена кошуља je у мојим сопственим панталонама. To видите и сами...
Он подиже наочаре према светлу како би установио да ли су већ довољно очишћене. Очигледно нису биле. Кад сам приметио да намерава да настави са чишћењем, хтео сам да му ускратим своју кошуљу, али сам се лепо провео.
– Шта je? – повикао je. – Дозволите ми да очистим наочаре!
– Али не мојом кошуљом!
– Што да не?
– Ha пример зато што вас не познајем.
– Боско. – Комшија лагано климну главом и представи се.
Сада, кад смо се лично упознали, било je већ много теже да му ускратим кошуљу.
– Да, али... – промуцао сам – то je сасвим нова, чиста кошуља...
Морам да признам да нисам употребио богзна како чврст доказ, али ми ништа боље није падало на памет. To што су са суседних столова били у мени упрти непријатељски погледи, није ми нимало олакшавало ноложај. Боско, који je одмах схватио да je тактички у предности, руком je држао крај моје кошуље, спреман на акцију.
– Да кошуља није чиста, не би ни брисао њоме наочаре. To су врло скупа и осетљива стакла. Да знате!
– Онда je барем немојте вући – опоменух гa слабашиим гласом док je он настављао да чисти.
– Ко вуче? – запита Боско љутито и извади из џепа своје кошуље друге наочаре, с тамнозеленим стаклима.
– Не! – рекох одлучно, ни случајно наочаре за сунце.
– Досађујете ми – одврати Боско. – Смирите се већ једном.
Сад ми je цела ствар већ постала преглупа. Ha крају крајева, ja сам туриста, странац, подижем им туристички промет, у ствари сам чак гост у њиховој земљи. Боска једва да познајем, a свакако гa не познајем довољно да бих могао да му дозволим да мојом кошуљом очисти читаву своју залиху наочара. Али јавно мњење je, наравно, на његовој страни, и то се недвосмислено види на лицима оних што седе наоколо.
„Ти бедни аутсајдеру”, говоре њихови погледи, „Ти уљезу! Ти егоисто! Ти надмени, недруштвени уображенко. Мислиш ли да je твоја кошуља нешто највредније на свету? Буди срећан што je једанпут послужила нечему корисном. Уопште немаш осећај заједничке припадности, никакав осећај колективне одговорности, солидарности. Не заслужујеш да ту седиш, ти долутала дроњава ништаријо!”
Кад ми je прекипело, скупио сам сву снагу и изустио:
– Доста! Не дам више!
– A зашто?
– Нисам дужан да вам одговорим. Или би можда требало свима да дозволим да мојом кошуљом бришу наочаре?
– Свима? Зашто свима? – упућивали су ми гневне повике. – Ко je осим Боска чистио наочаре? Коме другом треба ваша глупа кошуља? Зашто говорите о „свима” кад je само Боско...
Остало више нисам чуо. Био сам већ на вратима. Ту сам застао, окренуо се и изазовно полако угурао кошуљу у панталоне.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nije fer, Davide

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:45 pm





VIVE L’EMPEREUR!
Једном ме Француз позвао кући, приватно. Meнe. Француз. Приватно. У свој стан. У свој дом. Странци који већ више од двадесет година живе у Француској, уверавали су ме да у славној историји те земље нема преседана за овакав позив. Joш никад странац није прешао праг Французовог стана, осим ако je требало да му опере прозоре. Хтео бих посебно да нагласим да мој домаћин није био пијан кад ме je позвао, већ je деловао као потпуно уравнотежен човек који сасвим влада здравим разумом. Очигледно се радило о јединственој природној појави.
У ствари, упознао сам гa на међународном позоришном фестивалу, a то помало умањује значај читаве ствари. За време наступа неког израелског ансамбла седео сам уз постаријег човека, који je непрестано хтео да зна шта се то, до ђавола, у ствари догађа на позорници. Објаснио сам му да гледа живот у једном тзв. кибуцу, пољопривредној задрузи где људи раде добровољно с једном руком на плугу, с другом на пушци и с трећом на Библији. Moj нови пријатељ. господин Рапуе, тада ми je објаснио да се и он, или тачнијс речено његов деда, борио против Пруса. Затим смо у разговору прешли на Кинезе, па на рулет и судњи дан. Можда je управо ова последња тема била узрок што се господин Рапуе одрекао традиционалне уздржаности и позвао ме у свој дом.
– Дођите у петак увече после вечере – рекао je.
– Доћи ће још неки људи.
– Merci – одговорио сам. – Дакле, доћи ћу у петак увече после вечере.
– Крените метроом са станице Бонапарте до Наполеоновог обелиска. Пређите трг Гран арме у смеру Тријумфалне капије. Ha раскрсници Авеније 7. новембра и Улице 28. маја наћи ћете кућу „Маренго”. Препознаћете je по мермерној плочи лево од улаза, на којој пише кад je положен камен темељац. Догодило се то тачно 104 године пошто je Наполеон на мосту Маренго прегазио италијанску војску. До виђења у петак увече после вечере.
У петак увече обилно сам вечерао и упутио се у описаном смеру. Обелиск који су подигли као сећање на Наполеонову победу код Фридленда, нашао сам без по муке, али на месту где je требало да буде трг Гран арме, био je Музеј керамике, смештен у згради некадашње кадетске школе. После краћег узалудног лутања, затражио сам помоћ саобраћајца. Он ме je поучио да обелиск који тражим није Фридлендов обелиск већ обелиск у славу победе у Египту између Улице 11. јануара и Улице 12. јануара. Успут ме je запитао одакле сам. Рекох му да сам из Израела, после чега му очи заблисташе. Наполеон je, као што je познато – објаснио ми je – пре него што je покорио Египат, освојио Акру и Јафу. Климнуо сам потврдно главом, мада у тврђави Акра никад нису сазнали да их je Наполеон освојио.
За нешто мање од пола сата нашао сам се пред кућом „Маренго”, a за следећих петнаест минута пред станом господина Рапуеа. Тамо се већ окупило мало али отмено друштво.
Сви су говорили течно француски, језик у који сам безнадежно заљубљен. После извесног времена прешло се у разговору на Блиски исток. Сви су се сложили да Израел има стратешки значај.
– Још од времена када je Цар, пре него што ће да покори Египат, освојио Акру и Јафу... – започе један од гостију и задуби се у потанко описивање тактичких маневара генијалног Корзиканца у сенци пирамида. Говорникову машту je посебно распалила слика великог војсковође како на свом белцу усамљено јаше узбрдо, док зраци излазећег пустињског сунца златним сјајем обасјавају његов лик. To би била, говорио je у заносу, величанствена уметничка слика. (Две такве у уљу висиле су на зиду.)
Ja сам се опет, као посетилац на краће време, понесен више практичним користима, распитивао које би све знаменитости требало да видим током свог боравка. Навели су ми следеће: Наполеонов гроб, Тријумфалну капију, разне ратне музеје, посебно оне у којима су представљене битке код Јене, Аустерлица и Ваграма, али и све остале. Разне дворце у којима je Цар најрадије боравио, посебно онај у Малмезону, па у Сен Жермену, у...
У глави je почело да ми се врти. Наполеон, свакако, с правом носи горди надимак „opao”, али мене занимају и врапци. Можда му само завидим што je освојио свет, a ja нисам. Уосталом, ако мало поближе погледа, није прошло много времена откако je освојио свет. Наш професор историје у гимназији одговорио je једном, кад га je неко безобразно упитао зашто je Наполеон уопште освајао Египат, да je генерал хтео да пренесе пирамиде у Француску. А зна се да je морао да се задовољи обелисцима из домаће радиности.
Док су ми тако главом промицале ове јеретичке мисли, остатак друштва стигао je до битке код Ваграма, где je Цар смлатио заједничку руску, пруску и аустријску војску, пре но што ће отпочети свој познати зимски поход и освојити Москву.
– Никад ни један војсковођа осим Наполеона није освојио Москву – приметио je врло одлучно неки спортски новинар.
– A после тога? – запитао сам.
– Шта после тога?
– Мислим: после тога.
– Па, после тога... Остало je историја.
Наш домаћин испи гутљај коњака Наполеон и рече мукло, с приметном мржњом у гласу:
– После тога вратила се банда реакционарних царева и краљева да би задавили генија револуције.
Усудио сам се да се шапатом успротивим:
– Али, зар и Наполеон није био цар? И краљ Италије?
– Тако je! – гласио je заједљив одговор. – Баш то ти снобови нису могли да поднесу...
– Ja Енглезима све опраштам – огласио се други, милујући успут Наполеонову бисту на камину. – Коначно, они нису Европљани, Али да je онај садиста од гувернера Св. Јелене ословио Цара са „Сер”... то не могу да им опростим.
Да бих скренуо разговор, понудио сам неке око себе цигаретама. Они ми индигнирано окренуше леђа. Тек тада сам приметио своју грешку: биле су то цигарете Нелсон, и портрет легендарног адмирала уочљиво je блистао на кутији. Изгледао je тако задовољно као да je управо уништио француску флоту. Испало je врло незгодно. Чак ни то што сам збуњено промрмљао да ми je ту несварљиву, обичну травуљину вероватно неко подметнуо у џеп, није могло да пробије бедем ледене одбојности која ме je окружила. Кренуо сам, a да нико није ни покушао да ме заустави.
Из чисте пристојности – ваљда стога да ми одлазак учини мање мучним – господин Рапуе ме упита за моју адресу у Лондону. Сав срећан што ми се указала прилика да мало умањим бес гостију, истресем:
– Велингтон серкл, угао Трафалгар сквера. Хотел „Ватерло”... о, Боже мили...
Нико ми није пружио руку. Домаћин ме ћутке испрати до врата, неосетљив на сва моја уверавања да није моја кривица што се свака друга улица у Лондону зове по некој бици или војсковођи, a кад им понестане имена као што су Велингтон или Ватерло, измишљају нова која се с њима римују као Кенсигтон или Бакерло... Господин Рапуе снажно залупи вратима.
Отетурао сам низ степениште, прешао Улицу Тилсит и упутио се према најближем славолуку победе.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nije fer, Davide

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:46 pm




GARÇON, UN ENTRECOTE!
Дубоко у Булоњској шуми, на раскрсници два тешко приступачна путељка, постоји мали неугледни ресторан у који углавном залазе домаћи гости. Te недеље je све врвело од њих, и на улазу je стајао ред јешних Француза који су чекали да се ослободи неко место. Између густо поређаних cтолова журила су тамо-амо, знојећи се, два конобара погнута под теретом посла, и тако изнова потврђивали старо правило да у француским ресторанима има или превише или премало конобара, али никада онолико колико je потребно. Атмосфера je била тако аутентична и толико ме je освојила својим истинским чаром, да сам са детињом лакомисленошћу заборавио све савете Сове Липшица и ceo за сто који je као неким чудом стајао празан усред локала. Нехајно сам се спустио на слободну столицу (била je само једна), опустио напете удове и задовољно установио да сам у релативно кратком времену сасвим навикао на француски начин живота. Узео сам јеловник, прелетео га искусним погледом и одлучио се за entrecote.
– Garçon{7} повиках својим најбољим француским. – Un entrecote.
Конобар прође крај мене с изразом аристократске неприступачности на лицу и са седам попут торња наслаганих тањира на рукама, a да ме није ни погледао. Причекао сам да у повратку опет прође крај мог стола:
– Garçon! Un entrecote!
Овај пут се аристократа удостојио да ме барем успут погледа, али то je било све. Збрисао сам га с листе познаника. Ионако ми je његов колега, онај са бујним брковима, био ближи.
– Garçon! Un entrecote!
Конобар коме сам се обратио – a тај je осим бркова носио још већи број тањира од свог претходника – нестао je без речи у гомили. Сад сам се већ помало узнемирио и упитао се да нисам упао баш у сам „шпиц”. Око мене je већи део париског становништва са уживањем и гласно решавао проблем недељне исхране. Зар да то мени једином не буде допуштено?
Чим сам опазио да се приближава аристократа, скочио сам и препречио му пут.
– Garçon! Un entrecote!
Једноставно ме прегазио. Прешао je преко мене као да ме не види. Постао сам невидљив.
„Липшиц”, прође ми кроз главу док сам с муком устајао с пода. Зар ми није Липшиц још у Израелу говорио да туриста за њих није човек7 Очигледно то треба дословце схватити. Можда сам већ мртав a да то и не знам?...
Желудац ми je крчао од глади и то ме врати у стварност.
Кад je брка поново прошао поред мог стола, зграбио сам га за реп фрака:
– Garçon! Un entrecote!
– Одмах – одговорио je, очајнички покушавајући да се извуче из мог двоструког нелсона. Нисам га пуштао. Запитао сам га оно о чему сам већ дуго размишљао:
– Зашто ми не дате да једем?
– To није мој сто! – Обавештење je пропратио са неколико снажних удараца ногом у моју потколеницу.
Пустио сам га. Ако то није његов сто, онда немам права да га задржавам.
Окренух се с новим жаром аристократи, покушавајући да привучем његову пажњу гласно пљескајући и препречивши му пут телом. Поново je прошао кроз мене.
Тада je у мени прорадио проналазачки дух. Смислио сам замку – мада доста примитивну. Кад je следећи пут покушао да се пробије кроз уски пролаз поред мог стола, скочио сам, подметнуо му столицу иза леђа и муњевитим покретом му препречио пут спреда. Усправио сам се пред њим као обелиск. Сад више није могао да ми умакне.
– Garçon! Un entrecote!
Покушао je да ce стратешки повуче, али je установио да му je моја барикада препречила одступницу.
– Monsieur{8} – рече и одмери ме убилачким погледом. – To није мој сто.
Схватио сам. Коначно сам схватио. To je, дакле, разлог зашто je мој сто тако чудесно слободан. To je ничији сто на граничном подручју између две велесиле, напуштена предстража на ивици пустиње у којој ноћу завијају шакали и где у најбољем случају повремено искрсне неки атомски физичар. Нагонски сам погледао под сто не би ли можда угледао костуре. И опет сам се сетио Сове Липшица. Ja сам туриста. Ja сам прогнаник. Шта ће бити са мном? Исконски снажно ме обузела она психолозима тако позната људска потреба да некоме припадам.
– Твој сам, твој душом и телом – шаптао сам у ухо аристократи који je случајно застао поред мене да се издува. – Припадам теби, крочим под твојом заставом, ja...
– Оставите ме на миру или ћу позвати полицију – сиктао je аристократа и нестао.
Почео сам да плачем. Ништа није теже од усамљености.
– Ефраиме, – рекох самом себи – мораш нешто да предузмеш. Мораш да постигнеш да те конобар призна дe facto, иначе ћеш да престанеш да постојиш.
Последњом снагом сам скочио на ноге и махнуо брки, који je промицао са поруџбином пилетине опојног мириса.
– Garçon! L’aддition{9}!
Брка ми добаци поглед који je говорио да му није на крај памети да се ухвати на тако отрцани трик, па настави даље.
– Кад бих сад – помислио je мали фашиста у мени док сам с мржњом пратио погледом брку – кад бих сад имао у џепу пластичну бомбу, завршио бих с њим.
Toг тренутка наступио je непредвиђени обрт: на кухињским вратима подбочио се неки здепасти ћелави човек, и погледом војсковође самосвесно прешао преко бојишта. Газда!
Јурнух према њему и горко се пожалих на начин на који његови конобари поступају са мном.
– To je врло вероватно – одврати он равнодушно.
– Али шта да учиним?
Газда слегну раменима.
– У преговорима сам с још једним, трећим конобаром. Требало би да дође крајем недеље... Можда би он...
– Али шта да радим до тада?
– Хм. Да ли можда познајете неког од гостију ко би могао да наручи и за вас?
– Да ли познајем? Ja? Овде, усред прашуме? – затресао сам главом.
Шеф учини то исто и повуче се у кухињу, док сам ja – млако и неодлучно као типични припадник буржоазије која пропада – опет заузео свој безнадежни положај на ничијој земљи.
Глад ме je терала у очај. Морам, дакле, да пређем границу, по било коју цену.
Ситним, пажљиво прорачунатим тразјима, и даље седећи, почех неприметно да померам сто с ничије земље. Миц по миц, полако али иезадрживо пробијао сам се према бркиној територији, користећи сваки успутни заклон.
– Још мало, – бодрио сам самог себе – још мало и опет ћy бити међу људима... спас je близу...
Ништа од свега. Ухватила ме гранична полиција и сада ме без сумње очекује судбина као и сваког другог страног уљеза.
– Одмах да сте вратили сто на место! – нареди ми брка.
Оно што ме тог тренутка обузело, не може се објаснити разумом. Тако нешто je дубоко укорењено у праисконским нагонима. Потмуло крикнувши бацио сам се на конобара, отео му с највишег тањира половину патке и одмах напунио уста. Лудо ми je пријала. Испружио сам руку да дохватим кромпир са першуном – али дотле je конобар прибравши се од чуда, почео да узмиче.
– Monsieur! – муцао je. – Monsieur! Шта то радите!
– Једем – одговорих спремно. – Чуди вас, je ли?
Све очи су биле уперене у мене. Цели ресторан je без даха пратио овај заиста мало необичан призор.
Ha жалост, аристократа je похитао брки у помоћ, па се чак и газда удостојио да им се придружи.
Удруженим снагама успели су да ми отму из руку остатак патке. Онда су ме, праћени поклицима гледалаца, подигли увис и изнели до врата. Успут сам одлучио да им ускратим напојницу.
– Гладан сам! урлао сам. Гладан! Хоћу да једем!
– Чекајте док не будете услужени – рече брка.
– Овде вас нико не шљиви! – дода аристократа.
Од те двојице није могло ништа да се очекује. Рекао сам газди:
– Слушајте – преклињао сам га. – Примите ме као конобара.
Било je прекасно. У широком луку полетео сам кроз врата. Пошто сам потрбушке атерирао, скочих на ноге и осврнух се око себе.
Газда je још био ту и гледао ме скоро сажаљиво.
– Monsieur, пођите у било који ресторан на Шанзелизеу. To je право место за туристе...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nije fer, Davide

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:46 pm





БАКИНА ТАЧКА
Већина туриста има сасвим погрешну представу о бљештавој метрополи на чему они поистовећују „Париз” с љубављу и пороком, с уским споредним улицама разгранатим као паукова мрежа, где у загушљивим полумрачним ноћним локалима шампањац тече потоцима и где уз музику разголићене играчице целу ноћ нуде еротику.
Но, постоји и други Париз!
Taj други Париз није можда толико загушљив и толико скучен, али онај ко се потруди да га открије, биће богато награђен. У том другом Паризу – оном правом, вечном – улични продавци не продају шапатом „уметничке актове”, ту нема вабитеља који маме наивног странца у полумрачне ноћне локале. нема облака дима и шампањских испарења, па ни јефтиног стриптиза. Не! Ни говора! Ту, у том другом Паризу, су величанствени храмови уметности с отмено уређеним гледалиштима, у којима туриста седи у дубоким укусним фотељама, где обнажене играчице уз пратњу луде џез музике по целу ноћ изводе еротске игре.
To je Париз о коме желим да причам.
Догодило се чудо: добили смо две карте за већ годинама унапред распродату мамутску музичку ревију, о којој се увелико причало у целом свегу. Неки туриста из Латинске Америке морао je у последњи час да врати карте, које je купио још крајем прошле године, и да отпутује кући јер je превидео да датум представе пада баш у време месечних штрајкова у његовој земљи. Тако се догодило да смо моја жеиа и ja седели у првом реду, дословце пред ногама одабраних лепотица, с најбољим могућим поглелом на детаље кореографијс и богату декорацију (костима није било). Девојке су представљаде живе слике историјских личности из опште историје човечанства, па тако и из историје нашег народа, на пример Јудиту и Холоферна, Јосипа и његову браћу, Путифарку и Саломину игру са велима. To нам je ласкало и испуњавало нас самопоуздањем. Нису нам сметали чак ни повици иза нас, попут оног „седите”. Нисмо ни слутили да je историја Израела тако блистава.
Тада се спустила бака...
Долебдела je са таванице славног Мјузик хола у златном кавезу, посебно саграђеног у ту сврху, a цели ансамбл je – сликовито окупљен, неки на коленима, неки на врховима прстију – пружао руке ка њој и уз свечани крешчендо понављао рефрен: „Ево je, стиже, најлепша на свету”. Ha себи je имала црне мрежасте чарапе. крзно пантера тесно припијепо уз тело, на глави круну плаве косе, дуге вештачке трепавице, блештаве зубе. Изрез над њеним грудима одавао je сав чар њених 70 година. (Најбоља супруга на свету се кладила. додуше шапатом, да joj je чак 71.)
Да се разумемо: појам „бака” за мене je светиња. По мом мишљењу бака има изванредно важан задатак у окриљу породице, или као бака-сервис за децу, или по томе што памти старе, вредне куварске рецепте који би без ње били заборављени. Укратко, баке могу да рачунају на моју љубав и поштовање. Можда je и то разлог зашто тако осетљиво реагујем кад одједном на позорницу долебди бака, па се пред бљештавим светлима рефлектора излаже забланутој гомили. Уз то. ова изузетна бака није била тек нека тачка у програму, већ звезда ревије, божанска примадона, неупоредиво свестрана уметница, национална светиња. И заиста, с гласом je још некако и ишло, али je бакица пошто-пото хтела да покаже и своје играчке способности. Више никог није пуштала испред себе, дивље je скакутала наоколо, дубила на глави, превртала се преко главе, причала двосмислене шале и уопште се понашала онако како баке не би смеле да се понашају. Вероватно je, размишљао сам, директорова супруга или има одличне везе у синдикату естрадних уметника.
Убрзо сам схватио да она тај свој повлашћени положај има захваљујући нечем сасвим другом: наиме својој вештини у „контакту са публиком”. У томе joj није било равне. Било je то њено подручје: начин како узима микрофон у руку... како силази у гледалиште... промиче између редова... зауставља се код неког страног туристе и размењује са њим неколико речи на његовом матерњем језику... како се у пролазу с неким нашали или нешто летимично понуди... како човека који мирно седи љуби у чело... све je то било изузетно.
Te кобне вечери покупила je тројицу мушкараца који je требало да joj послуже на сцени, и то дугајлију Американца, ониског Шпанца и подебелог Италијана. Пошто je савладала њихов отпор и довукла их на позорницу, где су их девојке дочекале смејуљећи се, подбочила се ставивши руке на крзно од пантера, прешла je погледом по сали и објавила:
– Треба ми још један!
Hиje да се хвалим, али могу да кажем да сам се више пута нашао у животној опасности. Побегао сам из неколико логора, борио се у рату и једном чак учествовао на мировном конгресу Лиге за разумевање међу народима. Али још ме никада није обузела таква паника као у тренутку кад je бака пошла према мом седишту у првом реду. Било je страшно. Црвенео сам и бледео. Згрчио сам се и очајнички тражио заклон. Пред очима ми севнуше најболнија сећања из мог тужног детињства.
– Дивно – просикта крај мене змија којом сам се оженио. – Долази по тебе!
Следећег тренутка бакица je већ стајала испред мене. Завапио сам према небу, али она се већ надвила нада мном и из црвеног процепа на њеној грозној масци допре питање:
– Одакле си, мали мој?
Завукао сам се под седиште и занемео. Ha крају крајева, где пише да морам да разумем питање на француском.
– Он je из Израела – одговори умеето мене гласно и јасно змија поред мене, док су погледи хиљадуоке немани од публике били са свих страна упрти у мене.
Бакица зањиха боковима.
– Израел – понови с уживањем. О-ла-ла!
– Шалом{10}! Обавила ме својим крацима.
У том тренутку сам схватио зашто ми данас преживљавамо верски препород. Човек je усамљен. Усамљен je и окружен непријатељима, препуштен самом себи. Потребно му je неко више биће у које може да верује, у коме ће наћи заштиту пред недаћама судбине. Али ja сам сада био препуштен на милост и немилост.
Бакица пружи своју старачку руку ишарану плавим венама према змији и запита:
– To je госпођа?
Ja сам упорно ћутао, али змија љубазно пoтврди главом. Затим je бакица хтела да зна да ли je госпођа љубомориа.
– Окани се глупости и пођи кући – шапнуо сам на хебрејском бакици у ухо. – Чекају те напуштена унучад. Гладни су. Остави ме на миру и иди...
Грчевито сам покушавао да избегнем њена клешта. Тиме сам једино долио воду на њен клопарави млин. Уз громогласни аплауз целе сале притисла ме уз седиште и сручила ми се с неизвештаченим француским шармом у крило. Не бих желео да детаљно описујем тај догађај. Довољно je да кажем да ми je бака, упркос мом снажном отпору, притисла главу на свој деколте и запитала храпавим гласом:
– Видиш ли добро, мали мој?
– Видим грозоту! – процедих с муком, борећи се против напада кашља који су изазвали облаци њeнoг пудера.
– Скините ми се са колена, или ћу да зовем у помоћ...
– Ах, cheri!{11} – устаде бака док су joj кости пуцкетале, пољуби ме у нос и хтеде да ме одвуче на позорницу. При том се показала изненађујуће мишићавом. Установио сам то по томе што ми je стисак којим сам се чврсто држао за наслон столице, све више попуштао – Моп choиx{12} – церекала се, a оркестар je на њен знак засвирао живахни кан-кан. док ми најбоља супруга на свету иза леђа лицемерно шапутала:
– Све ћеш да поквариш! Не мисли она ништа лоше! Сви учествују у игри. Само ти нећеш!
У међувремену je бакица зналачким покретима одвојила моје прсте од наслона, један пo један. Гледаоци су клицали. Али ja се још нисам предавао. Открио сам под седиштем гвоздену шипку и чврсто се закачио ногама.
– Нестани, стара вештице – дахтао сам. – Мрзим те.
– Моп amour {13}– жуборила je бакица, усправила ме брзим спретним покретом и отеглила на позорницу. Даље се присећам само магловито. По причању супруге стајао сам поред осталих бакиних жртава, потпуно ошамућен, разјапљених уста и клатећи рукама дозволио сам да ми једна герла стави на главу папирнату капу на којој су се њихале црвене перушке, и док je бакица тапшала у ритму, играо ча-ча-ча.
Кад сам се вратио на место, најбоља супруга на свегу дочекала ме je врло непријатељски:
– Стидим те се – рече. – Како можеш од себе да правиш такву будалу?
После неколико дана већ сам полако устајао из кревета и помало шетао. Случајно сам срео познаника из Израела, стручњака за народне игре. У разговору му споменух и бакицу.
– Ха, познајем ja њу – смејуљио се. – Већ деценијама изводи увек исти трик. Из гледалишта извуче на позорницу неколико „туриста” и пусти их да играју. Публика, наравно, нема појма да су то њени плаћени сарадници.
– Ко? – запитах. – Ко je плаћен?
– Ти наводни туристи. Они су за то посебно ангажовани. Ретко се догађа да се неки прави посетилац навуче на такву будалаштину. Зашто питаш? Немој само да ми кажеш да je тебе обрлатила.
– Мене? – насмејах се самоуверено и глатко одбих такву оптужбу. – Дa ли си полудео?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nije fer, Davide

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:47 pm





ДРВЕНИ КОЊИЋ
Без лажне скромности: Јевреји су од памтивека били прави мајстори у томе да сами себи што више закомпликују живот. И овде у Израелу постигли смо на том подручју значајне резултате, пре свега захваљујући нашој бирократији. Нема лепшег осећања од оног које вас обузме кад завршите посао са неком државном службом. Срећно преживелом често се омакне усклик: „С ким су ме то заменили?” Али није увек тако. По правилу вас разноразни службеници шаљу од немила до недрага. Понекад и обратно. Али никада у неком одређеном смеру.
Кад се мом пријатељу Јоселу родио син, хтео сам малом да купим посебно леп поклон; „шта кошта да кошта”. Стога сам послао писмо стрицу Егону у Америку{14}.
Десетак дана касније примио сам обавештење са царине Главне поште да je на моје име стигла велика пошиљка.
Службеник коме сам се обратио био je веома љубазан, и с анђеоском стрпљивошћу скидао je један слој папира за другим, све док се пред мојим очима није указао складни, величанствени дрвени коњић. Морам да признам да сам се мало љутио на стрица Егона. У то време Јоселов син je имао две недеље, a шта ће беби од две недеље дрвени коњић? Али сад, кад je већ био ту, хтедох да га испробам. Међутим, то ми службеник није дозволио. Објаснио ми je да нe смем ни да дотакнем коњића док не платим царииу. A она износи 871,30 фунти.
– To je чиста бесмислица! Зашто толико?
– Погледајте сами – рече службеник и гурну ми под нос неку табелу с тарифама. – Ради се о пунокрвном грлу увезеном ради јахања.
– Пунокрвном? О чему ви то говорите?
– Наш службени вештак класификовао га je као трогодишњег расног норманског тркачког коња. И не покушавајте да ме увериге да je дрвен, јер у параграфу 117/82 КП нема ни слова о томе од каквог се материјала праве коњи. Коњ je коњ.
Тиме je службеник завршио своје излагање.
Пошто ипак није био само службеник већ и човек, дао ми je – „у строгом поверењу”, како je одмах нагласио – савет да поднесем молбу царинским органима да коња прогласе „играчком”. Захвалио сам се на предусретљивости, прибавио у породилишту, где je Јоселов син угледао светлост дана, судски оверену потврду о рођењу и тиме поткрепио своју молбу. Осим тога, поднео сам и судску потврду да сам већ 1928. године престао са свим незаконитим делатностима и да не намеравам да продајем коња у циљу стицања зараде.
Молбу сам проследио по прописима и већ после неколико недеља имао сам у руци штампану одлуку царинских opгaнa: мојој молби, на жалост не може да се удовољи.
Одмах сам потражио адвоката који je, пошто je темељно проучио предмет, закључио да се висина царине односи на опаску „тркачки коњ”. Његова даља истраживања показала су да je царина за теглеће коње, који се могу користити у земљорадњи, знатно нижа. Обратили смо се стогa Министарству пољопривреде с молбом да коња оцени као „теглећег”.
Недуго затим освану у мом стану службеник Министарства пољопривреде и упозори ме да сам у својој молби заборавио да наведем име коња.
– Шултхајс – рекох, обзиром да имам пријатељa с коњским лицем који се управо тако зове. Службеник je забележио име и предао ми списак нужних образаца.
Од тада je све ишло глатко. Министарство пољопривреде обавестило ме je да Шултхајса могу да сматрам теглећим коњем, чим им доставим потврду да ми je потребан на имању. Пошто je јавна тајна да не поседујем никакво имање, обратио сам се опет свом адвокату. Овај ме, пошто je проучио законе који се на то односе, уверио да поседовање само једне кобиле повлачи право држања и ждрепца. Обавестили смо Министарство пољопривреде да je моја кобила Бруихилда смештена у Нахарији. Џокеј из Нахарије, један од мојих одушевљених читалаца, био je спреман да ми, уз одређену накнаду (50 фунти), изда потврду с напоменом да je Брунхилда спремна за приплод и да би хитна интервенција Шултхајса била од највеће важности за приплод коњa у Израелу.
Недељу дана касније огласи се звоно на мојим вратима. Упадоше два детектива и потурише ми под нос налог за претрес стана. Држава Израел тужи ме за превару.
– Ви покушавате да нас уверите да дрвени коњић може да добије младе? – окомио се на мене један од детектива. – Зар сматрате да смо потпуне будале?
Све сам признао, спремио најнужније ствари и опростио се од жене. Тек у последњем тренутку вратио ми се мој познати смисао за прави одговор.
– Али, господо – рекох. – Зар вама није познато да je и Брунхилда дрвени коњић?
Детективи су нешто међусобно шапутали и онда закључили да то, наравно, битно мења ствар, извинили се и отишли. Два сата касније достављен ми je рачун на 117 фунти: „Такса за држање ждрепца Шултхајса”. (Стриц Егон je, изгледа, далековиди човек и зачуђујуће добро познаје односе у нашој младој држави. Очигледно му je било стало да Јоселов изданак види поклоњеног коња пре него што му погледа у зубе.)
Даља непријатност догодила се са ветеринаром кога je послала влада. Појавио се на захтев Министарства пољопривреде у царинском складишту, прегледао пршњавог Шултхајса и устамовио „нехигијенске услове и могућност ширења заразе”. Налаз je могао да има озбиљних последица, али се, срећом, установило да je неки братанац коњског доктора у роду са шураком госпође Тосканини, тако да je налазу придодата примедба: „Сумња се у плодност ждрепца.”
Ha жалост, тиме нису отклоњене све потешкоће. Министарство пољопривреде тражило je да објасним где сам купио дрвену кобилу Брунхилду и колико сам за њу платио порез на луксуз,{15}
Ha овом месту у причи, мој адвокат се повукао с образложењем да мора да издржава породицу. Помисао да ћу од сада сам да се суочавам са целокупним државним апаратом, навела ме на поуздан потез: испунио сам образац за добијање дозволе како бих на Брунхилдино име увезао ретроактивне ланце за моторцикле. Послао сам га Министарству.
Следеће ноћи су ме ухапсили. Образац очигледно није био пропраћен довољним бројем печата – злочин који се по отоманском праву сматра тежим од издаје атомских тајни{16}.
Расправа на суду била je кратка. Захваљујући својој дотадашњој непорочности, осуђен сам на само две године затвора. Урачуната су ми три месеца које сам провео у сукобу са властима.
Послали су ме у ћелију бр. 18 старог затвора у Јафи. У почетку сам тешко патио због неправедне пресуде и усамљености, али се једног дана отворише врата ћелије и мени се придружи један доброћудни, мада већ помало пропали теглећи коњ. И он je био осуђен због преваре: пред лучким властима у Хаифи представљао се као дрвени коњић.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nije fer, Davide

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:47 pm





ИЗГУБЉЕН У ЈЕРУСАЛИМУ
Много тога можете у Израелу да нађете врло лако, али улице сигурно не можете. Постоје улице које уопште немају имена, a ако га имају, недостају им табле с натписима. Moj пријатељ Јосел обично овако описује пут до своје куће:
– Кренете од Трга Мограби према обали, све док не наиђете на човека у кратком кожном капуту који поправља моторцикл и псује (власт). Ту скренете лево и бројите до 22. маслине. Ha том месту осетите ужасан смрад. Идете десном страном уз камени зид све до цркнуте мачке. Тада поново скренете удесно, све до југословенске књижаре која je преко пута биоскопа. Ту ћу вас сачекати јер je одавде пут мало компликован...
Нешто слично доживео сам приликом једне посете Јерусалиму која се, на несрећу, десила баш у време кад je нова градска управа одлучила да промени називе улица у складу с библијским значајем града.
У ствари, у Јерусалим ме je позвао мој добри пријатељ по имену Елусиви, и то на прославу усељења у нови стан. Елусиви живи у земљи већ педесет и пет година. Сада му се коначно осмехнула срећа да се из примитивне дрвене колибе, уз помоћ повећег кредита банке, пресели у леп једнособан стан у модерном делу Јерусалима{17}, који je ту још од турских времена.
Елусиви ми je дао тачну адресу: Улица љубљене жене 5а. Пре je то била кућа бр. 113 у улици Јулиуса Финкелштајна, дијагонално преко пута обредног купалишта на Булевару благословеног грозда, ранијем Путу на други свет.
Веома волим свог пријатеља Елусивија, и на његов позив сам одмах спаковао кофере. Пошто сам стигао у Јерусалим, распитао сам се у подужем реду људи који су стајали на аутобуској станици:
– Koja улица? – упитао ме je ред.
– Љубљене жене – одговорио сам.
Ред једногласно одговори да не зна за такву улицу, a то није ни чудо јер су у последње време променили имена скоро свих улица.
– Нема везе – утешио сам ред. – Случајно знам да се та улица некад звала Улица Јулиуса Финкелштајн.
Овде бих споменуо да je распитивање за улице омиљена израелска национална забава. У игри постоје разноразни напети елементи који je увек изнова чине узбудљивом. Пре свега, никад не можете тачно да знате ко у ствари познаје улицу о којој je реч, онај кога се пита или онај ко пита. Споменимо свакодневни случај – човек вам приђе и пита:
– Где je Голдштајнова улмца?
– Голдштајнова улица? Који број?
– Шездесет и седам. Трећи спрат.
– Голдштајнова улица... Голдштајнова улица... Да ли видите ону широку попречну улицу тамо доле? Видите ли je? Дакле, Голдштајнова улица je прва лево.
– Зар није друга?
– Зашто би била друга?
– Мислио сам да je друга.
– Да je друга, тако бих вам рекао. Прва je,
– Одакле знате?
– Како то мислите... одакле знам?
– Хоћу да кажем: да ли можда станујете у тој улици?
– Тамо станује мој пријатељ.
– Боби Гросман?
– Не. Један инжењер.
– Одакле знате да Боби Гросман није инжењер?
– Извините... али ja уопште не познајем господина Бобија Гросмана.
– Наравно да га не познајете. Прва улица лево je, наиме, Булевар крушака a не Голдштајнова улица.
– Да, заиста. Што се тога тиче, у праву сте. Али где je онда Голдштајнова улица?
– Голдштајнова улица... Голдштајнова улица...
– (Странац, онај који je од вас затражио информацију, очигледно грозничаво размишља.) – Крените право, скрените у прву улицу десно и онда у трећу попречну лево.
– Хвала вам – љубазно одвраћа човек који je од вас хтео да сазна где je Голдштајнова улица.
У међувремену сте подигли шешир у знак noздрава, па сада кренете према Голдштајновој улици: право, па удесно, па у трећу улицу лево. Помало дахћући попнете се на трећи спрат куће бр. 67. Тек кад зазвоните на врата збуњено се запитате шта ви у ствари ту тражите...
Ja још нисам доспео тако далеко. Ипак сам још увек знао да се Улица љубљене жене раније звала Улица Јулиуса Финкелштајна.
– Зашто то нисте одмах рекли? – запита неки човек који je с кофером у руци стајао у реду. – Улица Јулиуса Финкелштајна сече Улицу великог кашља, a она сада има друго име.
– Који аутобус иде у том правцу?
– Број 37.
Кренуо сам, дакле, аутобусом 37. После неких пола сата вожње запитао сам шофера:
– Да ли треба сада да сиђем?
– Сачекајте док станем – окоми се шофер на мене. – Увек та журба, увек журба...
Чим сам сишао, падне ми на памет да шоферу уопште нисам рекао где желим да сиђем. Био сам на муци, a на улици ни живе душе. Срећом je искрснуо градски чистач који ме je чврсто уверавао да je Улица великог кашља, која се пре звала Улица усамљених удовица, одмах иза следећег угла лево, онда два пута десно, па још два пута десно и онда трећом улицом лево.
Запитао сам још неке пролазнике, и за неколико минута скупио четрдесет до педесет „улево”, отприлике исто толико „удесно” и двадесет „право”. С обзиром да се већ спуштао мрак, био je то сасвим добар резултат.
Пошто сам неколико пута залутао, доспео сам у улицу која je одговарала геометријској средини података које сам добио. Ha несрећу, нигде није било истакнуто име улице. Нигде није било табле, a ужурбани пролазници нису хтели да се зауставе.
Зазвонио сам насумице на нека врата у приземљу и запитао човека који ми je отворио, да ли можда зна како се ова улица зове. Одговорио ми je да има неко хебрејско име, али да га он не разуме јер говори само енглески. Његова кћи, мала Сабра, зна неког ко je једном записао име улице, али тај, на жалост, сада није код куће.
Сав ојађен напустио сам кућу. У тај мах пpoјурише ватрогасна кола, успорише, a возач ме вичући запита да ли се налазимо у Улици браће чувара, ранијој Улици Ватрослава Лисинског. Довикнух му сочно „лево”. Затим ме je зауставио поштар и упитао за савет како најлакше да стигне у Улицу конца и иглене уши, која je пре краћег времена променила име у Улицу Самсон против Филистејаца, али се установило да je и тај назив предуг.
Дао сам му детаљна упутства, a затим упитао за Улицу љубљене жене. Поштар ми je усхићено честитао:
– Имате cpeћe – рече. – To случајно заиста знам. Друга улица десно, али сада je то Улица животних снова.
Силно сам се обрадовао кад сам заиста нашао Улицу животних снова. И поред свега, кућу бр. 5а нисам нашао. Није било ни неког другог кућног броја. Наишао сам на неког дрхтавог патријарха који, додуше, није знао где je 5а, али ми je, срећом, објаснио да je тражени број можда само „5”, јер je странка Мапаи свугде четкицом додавала слово „А”.
Већ се ближила поноћ, a ja сам још увек тражио кућни број. Ha крају, високо горе на зиду једне од тих стамбених касарни угледах неку таблу, али нисам могао да прочитам шта пише. Зауставио сам ватрогасна кола која су се поново појавила, позајмио мердевине и попео се. Ha табли je писало „182-351-561 к.г.”, a то ми није много помогло.
Један окаснели пролазник ми се смиловао и објаснио ми да задња кућа у улици носи број 198:
– Значи, лепо крените оданде и бројите уназад до броја 5. Не морате уопште да се стидите, јер то и ja понекад радим, ако желим да погодим у којој кући станујем.
Послушао сам његов савет, бројао од 198 уназад и с пуно наде зазвонио на вратима куће пред којом сам се нашао. Отворила ми je нека стара госпођа.
– Не, ово je број 202 – рече.
Када сам je запитао да ли je то можда ипак кућа бр. 5, стрпљиво ми je објаснила како je то потпуно немогуће јер у целој улици нема непарних бројева; урбанистички завод омашком je обе стране означио парним бројевима, тако да су сада сви бројеви двоструки, осим бројева 32 и 66 који су на другом крају града, у некадашњој Улици Јулиуса Финкелштајна, сада Улици великог кашља.
– Забога – простењах. – Па то je улица коју тражим. Био сам убеђен да je ово Улица великог кашља.
– Не, није! – Стара госпођа je одлучно завртела главом. – Ова улица ће се од сутра звати Улица неодлука. Још данас се зове Улица лука.
– Чудно. Зашто су ме онда сви убеђивали да je ово Улица животних снова?
– A шта им je друго преостало? Зар да се расправљају с вама?
После тога се стара вештица повукла у своју јазбину.
Поново су пројурила вагрогасна кола уз гласно завијање сирена. Зауставила су се на крају улице и усмерила млазове воде према некој кући. Из чисте знатижеље пришао сам ближе, кад ме један ватрогасац запита да ли je то обредно купалиште у Улици браће чувара 107, јер je на том месту избио пожар.
– Није – одговорих. – Ви гасите кућу с парним бројем 102, у ранијој Улици неодлука.
Ватрогасци неколико пута сочно опсоваше, повукоше мердевине и шмркове па се одвезоше.
Ja сам даље лутао кроз ноћ. Пред очи ми, онако уморном, искрсну прекорно Елусивијево лице. У мени су расли бес и очајање. Љутито сам шчепао момка који je пошао према мени и заурлао му у гадну њушку:
– Где je Улица љубљене жене, мрцино? Где?
– Аллах акбар – одговори војник.
Тако сам доспео у арапско заробљеништво. Комисија за примирје одмах je предузела потребне кораке.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nije fer, Davide

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:48 pm





ВРЕМЕ ПОСЕТЕ: ПОНЕДЕЉКОМ И ЧЕТВРТКОМ
Дисциплина je једна од важних националних особина Израелаца: потпуна свеобухватна дисциплина – a ипак не гвоздена као у тоталитарној држави, где све наредбе морају слепо да се слушају. Не, ми негујемо индивидуално обојену дисциплину. Тако нпр. кад приметимо телефонску говорницу на којој je натпис У квару, одмах нас обузме силна жеља да телефонирамо баш из те говорнице, и у девет од десет случајева то и покушавамо. Табла с текстом Молимо вас да одмах пребројите новац, накнадне рекламације не уважавамо, навешће нас да безусловно одмах одемо од шалтера, новац пребројимо касније па онда надамо дреку како су нас опљачкали. Разуме се, ако на неким вратима пише Улаз забрањен, ми не улазимо. Осим уколико заиста морамо. Или, можда, само да погледамо шта се у ствари догађа иза тих врата. Или из било ког другог разлога.
Ту почиње прича о тетка Илки, љубазној старој госпођи која je пре неколико година, једном приликом док je чистила под, само лагано уздахнула и више није могла да се усправи. Повредила je менискус или тако нешто. Морали су да je одведу у болницу и ту су je сместили на 14. одељењу.
Тек што су je сместили, тетка Илка je наредила главној сестри да нас све позове телефоном како бисмо се окупили око њене болесничке постеље, да нас успут подсети да обожава сендвиче са сиром, какве у болници добијају само тешки срчани болесници.
Породични савет одлучио je да сам ja најпогоднија особа за тај задатак. Уручили су ми замотуљак сендвича са сиром препеченим у пепелу, и мало касније већ сам стајао пред двоструком жичаном оградом којом je ограђен болнички круг.
Гвоздена капија била je закључана. Тек пошто сам дуго, пристојно куцао, појави се дежмекасти вратар и рече:
– Посете су понедељком и четвртком од 14,45 до 15,30.
– Хвала лепо – рекох. – Али сад сам већ овде.
– Драги господине, – рече вратар – то je за добробит болесника. Посете их узбуђују и продужавају лечење. Замислите шта би се догодило кад бисмо у свако доба дозвољавали посете.
– Сасвим сте у праву – рекох – то би било страшно. A сада ме, молим вас, пустите да уђем.
– Не – одврати он. – Строго ми je забрањено. У зграду бисте могли да уђете само преко мене мртвог.
– To не желим. Ja желим до своје тетка Илке.
– Не може. Али у два ми долази смена. Можда ћете с њим имати више среће.
Тип не само што je фанатик, него се тиме и поноси.
Окренуо сам се с мржњом у лицу и клетвом на уснама.
– Да бог да те спопале све овдашње болести, ти махнити манијаче! – клео сам. – И кад се распаднеш на комаде, отићи ћу код тетка Илке!
Нешто касније поново сам закуцао на улазну капију. али нисам налетео као први пут већ сам новом вратару рекао:
– Ja сам из редакције листа „Јерусалим пост”; требало би да напишем чланак о болници.
– Само тренутак – рече вратар. – Позваћу доктора Гебенмера.
Доктор Гебенмер (или нашки: Дајдамић), човек чије понашање осваја, примио ме je што je могао љубазније, и одмах се понудио да ми покаже установу.
– Хвала вам, докторе – рекох. – Снаћи ћу се сам. To je нова репортерска техника, знате: скупити утиске на најнепосреднији начин. Немојте, молим вас, да се мучите.
– Није то никаква мука. To ми je задовољство.
Гебенмер ме пријатељски ухвати под руку.
– Осим тога, биће вам потребна и нека стручна објашњења. Дођите.
Вукао ме кроз одељења 11, 12 и 13, и при том ми жустро говорио о главном задатку новинарства да, по његовом мишљењу, придоноси већем разумевању јавности за медицину уопште, a посебно за управљање болницама. Пратио сам његово излагање климањем главе, и с времена на време бележио нпр.: Ен-тен-тини-саварака-тини, или нешто слично, најчешће у стиху.
Узорни ред који je владао у свим одељењима, донекле je реметио само непрегледни број посетилаца. У просеку су на сваком кревету седеле по две породице.
– A сада није чак ни време посете – објасни ми Гебенмер. – Заиста не знам како су сви ти људи доспели овамо.
– Ништа, нипгга – умиривао сам га ja.
Одједном с једног кревета допре до мог уха глас старе даме:
– Хеј, Фери! Да ли си донео сир?
Ситуација je била више него непријатна. Лекар Гебенмер ме непријатно и упитно погледа.
– Шалом, тетка Илка! – кликнух. – Какав невероватан случај!
– Какав случај? Зар сестра није назвала? Где je сир?
Брзо joj предах замотуљак и покушах да убедим лекара Гебенмера како увек носим замотуљак сендвича са сиром, али он само без речи слеже раменима и оде.
Тетка Илка je завидном брзином слистила садржај замотуљка и за идући дан наручила брдо бомбона од метвице. И да доведем Бернарда и Мидику. И, наравно, своју жену. Кад сам бојажљиво напоменуо да сутра није дан за посете тетка Илка речитим гестом показа гомилу људи у соби и посла ме кући.
Одмах смо се бацили на посао. Мицика je на шиваћој машини сашила мале, беле капице какве носе медицинске сестре. Затим je од свог фризера позајмила три бела мантила и на крају смо помоћу две дршке од метле направили носила. Друго нам није било потребно.
Следећег дана довезли смо се таксијем у близину болнице, и ту навукли на себе припремљену одећу. Моју жену смо послали у извидницу и она нам je јавила да je онај манијак од јуче, кога сам joj детаљно описао, сада поново на вратима. Ja сам се опружио на носилима, a они су ме noкрили белим чаршавом. Бернард и Мицика су ме носили a моја жена држала за руку и с времена на време ми влажила усне суве од грознице. Инвазија je успела. Волина од манијака насео je на наш примитивни трик и спремно нас пропустио.
Ради сваке сигурности пошли смо околним путем, кроз друга одељења. Баш кад смо доспели пред 14. одељење, неко грубим покретом стргне са мене чаршав.
– Ви? – заурла лекар Гебенмер. – Да ли сте полудели?
– Није време за шалу – рекох уздржано. – Умирем.
– Шта се догодило?
– Ујела ме змија.
Гебенмер пребледе и сам ме одвуче у своју ординацију. Једва сам стигао да Бернарду предам бомбоне од метвице.
– Брзо – прошапутао сам. – И поздравите ми тетка Илку...
Они одмаглише и оставише ме у канџама Гебенмера. Он je већ пребирао по својим шприцевима и ампулама, и најавио je како ће сада да ми напуни вене курареом, јединим поузданим противотровом против змијског уједа. У души ми je постало помало непријатно. И још горе: почео сам да се питам, зар ja стварно морам да дозволим да ме овде малтретирају a можда и отрују, само зато што je тетка Илка пожелела да пpe операције сиса бомбоне од метвице? Пошто сам одлучио да на то одговорим негативно, у једном скоку сам излетео из собе, потрчао у двориште и ускочио у једна од оних теретних колица која круже између појединих одељења.
– Возите! – сикнуо сам на шофера. – Свеједно куда! Само возите, возите!
У неком удаљеном одељењу умешао сам се међу посетиоце и умакао.
Предвече сам се поново нашао у својој nopoдици. Сазнао сам да се тетка Илка одлично осећа, само да je помало увређена што je нисам пoсетио. Пожелела je све могуће швајцарске илустроване ревије. Мицика je предложила да ископамо тунел испод жичане ограде, али je за то требало најмање три дана, a нисмо могли да дозволимо да тетка Илка толико дуго чека на нас и илустрације. С друге стране, нисмо више могли да се упуштамо у колективну посету већ смо морали да се задовољимо појединачним акцијама.
Следећег дана сам поново навукао фризерски мантил који се закопчава на леђима и употпунио свој изглед дебелим наочарима и посластичарском капом.
Ha улазу у болницу опет je стајао онај во од манијака. Ha брзину сам марамицом покрио лице и прошао крај њега парадним кораком{18}, при том изустивши оштро „Jawohl”, на шта je он лупио петама. Прошуњао сам се кроз одељења 11 и 12 и већ се приближио одељењу 13, кад осетих како ме je неко шчепао за раме.
– Хвала богу да стe ту, господине професоре! Дођите брзо! Хитна операција...
– Жалим, докторе Гебенмере – промумлао сам испод маске – али нисам у служби.
– Али случај je хитан, господине професоре! – Гебенмер ме одвуче у операциону салу, и пре него што сам схватио шта се догађа, нашао сам се опраних руку испод рефлектора. Уто су већ догурали кревет са болесником. – Да ли си донео швајцарске илустрације? – запитала ме тетка Илка.
– Већ бунца – рече Гебенмер и на брзину доведе тетка Илку у бесвесно стање.
И мени je дошло да паднем у несвест. Ha крају крајева, никад још нисам оперисао менискус, a посебно не властитој тетки.
Када ме je сестра запитала да ли желим мали или велики скалпел, донео сам муњевиту одлуку и окренуо се доктору Гебенмеру:
– Преузмите ви, молим вас.
Гебенмер се сав зајапурио од поноса и радости. Било je то први пут да му један професор даје одрешене руке при операцији, и он одмах започе да сече тетка Илкино колено. Осећај који je у мени растао, одговарао je оном који би ме обузимао кад би у кухињи секли пилиће батаке, мада сам их после радо jeo, најрадије са салатом од краставаца.
– Извините – једва изустих и помало тетурајући изиђох из операционе сале. Напољу сам одмах скинуо маску с лица како бих дошао до даха. У том тренутку прође крај мене онај манијак од вратара, љубазно ме потапша по рамену и рече:
– Ето, видите, данас можете да посетите болесну тетку!
Сасвим сам превидео да je четвртак и нешто после два сата. У ствари, требало je да то приметим. Наиме, у целој болници није било ни једног јединог посетиоца.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nije fer, Davide

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:48 pm






БРОЈ ВАШЕ СОБЕ, СЕР
Ми, наравно, не можемо озбиљно да конкуришемо Венецији већ и стога што нашим градовима може релативно безбрижно да се креће пешице. У том смо погледу, дакле, незанимљиви. Оно што нас за међународни туризам ипак чини занимљивим, јесте то што живимо у пределу који припадници више вероисповести сматрају Светом земљом: за Јевреје je то земља њихове историје, за хришћане земља у којој je живео Назарећанин, за муслимане земља у којој je Арапска легија a за Американце земља нафтених профита.
Чак и најлепши, најпривлачнији предео не вреди ништа ако у њему нема луксузних хотела. Ако неки богати Јеврејин жели да помогне земљи својих очева, нека у њој сагради хотел. To je, успут речено, добра инвестиција. Кад странци путују, ни за чим толико не чезну као да буду опљачкани. Израел у том смислу није никакав изузетак. Али тешко Израелцу који се усуди да одседне у таквом отменом хотелу.
Ja сам ту кобну грешку направио само једном. Успело ми je некако да спасим неколико фунта из канџи порезника, па сам одлучио да себи једном приуштим прави одмор на високој нози.
Одабрао сам супер-де-лукс хотел са властитом плажом, властитим игралиштем за голф, крикет и, као што ћемо видети, са још много тога властитог.
Лакеј у обесхрабрујуће отменој ливреји отвори врата таксија, дохвати мој кофер и запита:
– Који број собе, сер?
– Не знам – рекох. – Тек сам стигао.
Лакеј ме спроведе до рецепције, која je била сва у мермеру; ту ми je агент тајне службе рекао број моје собе: 157. Taj број je лакеј одмах записао у своју бележницу. Тајни агент ми уручи кључ од 24-каратног злата, опточен дијамантима. Отишао сам у собу 157 и почео да распремам кофер. Кад сам пожелео да оперем руке, установио сам да нема сапуна. Позвао сам спремачицу. Донела ми je сапун замотан у целофан.
– Који број собе, молим?
– Сто педесет и седам – одговорио сам. Спремачица извади бележницу и на чистом листу папира пажљиво прибележи: 157.
Оправши руке, упутио сам се у хотелску трпезарију, где су – без сувишних, досадних питања – ставили испред мене шољу чаја и две кришке тоста. Како ми je тост веома пријао, затражио сам још једну кришку.
– Број собе? – запитао je конобар, укочен као неки дипломата пред пензијом. Уредно je прибележио бројку 157.
При повратку у собу хтео сам да запитам једног од оних бригадних генерала који овде служе као портири, колико je тачно сати.
– Број моје собе je 157 – рекох. – Колико je сати?
– Пет и тридесет два – одговори генерал, и у једну дебелу књигу унесе број 157.
За вечеру сам се пресвукао, затражио четку за одело (157) a касније ди-ди-ти против комараца (157). Будући да ми je то књиговодство већ помало ишло на живце, упутио сам се у одаје директора хотела који ме прими у аудијенцију.
– Зашто, о Господе, морам у свакој прилици да наводим број своје собе? – упитао сам.
Његова Висост ме одмери прекорним погледом и одговори хладним оксфордским енглеским{19}:
– Све услуге које нису укључене у цену рачунају се посебно, сер. Стога чланови нашег штаба морају да знају број ваше собе, сер? Који je број ваше собе, сер?
– Сто педесет и седам.
– Хвала, сер – рече Његова Висост и прибележи: „Информација за бр. 157.”
Сто педесет и седам постао ми je свакодневни рефрен. Скоро да се нисам усудио било коме да се обратим a да одмах не споменем и број своје собе. Кад сам једанпут наручио грејпфрут a нисам га добио, збунио сам конобара питањем, да ли би сада требало да унесе у нотес: „157 није добио грејпфрут”.
И церемонијал приликом представљања био je друкчији. Kao да смо у затворском дворишту. Кад бих некоме пришао, не бих изговорио своје име, већ:
– Сто педесет и седам. Драго ми je.
– И мени такође – одговори принц Вајнгартнер, секретар хотела, и одмах записа у нотес: „представио се број 157”.
Али одједном се цела ситуација обрнула. Баш сам седео на аметистној тераси хотела и дубоко удисао вечерњи ваздух пун озона, кад ми приђе неки надзорник који je већ држао нотес у руци.
– Сто педесет и седам – рекох културно. Свеж ваздух.
– Педесет и седам – забележи надзорник. – Хвала, сер.
Већ сам се спремао да исправим грешку, али осетих како ме задржава нека тајанствена сила. У глави су почеле да ми се врте чудне идеје и зауставиле се на једној сасвим новој могућности...
Увече сам у трпезарији наручио екстра велику порцију телеће џигерице пржене на екстра жару.
– Број собе? – упитао ме je конобар, некадашњи пуковник краљевске гарде.
– Седамдесет и пет – одговорио сам.
– Седамдесет пет – забележи пуковник. – Хвала, сер.
Тако je то почело и тако сам следећих дана удовољио многим својим жељама о којима сам дотад могао само да сањам под дејством опијума. Два пута сам само за себе изнајмио отмену јахту (75), три пута наручио дуо индијских трбушних играчица (75) и једном трупу Лилипутанаца. Бирао сам најбоље од најбољег. Кад je човек већ на одмору, не треба ситничарити. Ако си томе склон, радије остани код куће или купи себи плантажу поморанџи.
Пошто сам тако провео две предивне недеље, напустио сам хотел. Принц Вајнгартнер уручио ми je рачун који je својеручно потписао Његова Висост директор. Рачун je износио 390 фунти. У ту су своту биле урачунате и услуге које нису укључене у цену хотела, као сапун (65.-), информације (3,10), вечерње удисање ваздуха (4,90) и неколико других ситница.
Чврстим стиском руке опростио сам се од особља. Генералу сам дао 100 фунти, његовом помоћнику 50{20}.
Док сам улазио у такси на рецепцији се одигравала непријатна сцена. Неки дебели ћелавко управо je добио напад беса, цепао рачуне у ситне комадиће и испрекидано узвикивао како му не пада на памет да плати 2.600 фунти за 29 порција телеће џигерице на жару, које није ни наручио ни појео, и све такве некакве којештарије. Стварно срамота. Зар због таквих ситница дизати толику галаму?

Човек je загосподарио природним силама и постигао да пустиња процвета. У пустињи Негев већ расте памук. Jeдина пустиња која се још увек опире човеку je у његовој сопственој глави.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nije fer, Davide

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu