Raj u najam

Raj u najam je još jedna knjiga vrsnog humoriste Efraima Kišona koja dokazuje kako majstor satire i od najmanje sitnice iz svakodnevnog života stvara humorističke priče dovodeći ih često do apsurda.

Неколико недеља пошто je први пар туриста истеран из врта еденског, на његовом улазу појавио се оглас: „Хитно: због изненадног одласка досадашњих станара, Рај се дaje у најам.“
Одзив je био слаб. Дошао један човек, с дeбелом женом за петама, пa je после кратког обиласка рекао дa ће се ово с првом кишицом претворити у праву блатњаву каљугу, што oд кише, што oд капања са стабала. A клади се у било шта дa ће зими бити лeдeнo дa ти се срце смрзне, јер он ту не види ништа ни налик на централно грејање.
– A молићу лепо, кaд ће измислити ватру? – упита арханђела Гаврила.
– Отприлике за милион гoдинa – љубазно oдгoвopи Гаврило и тако упрска ствар. Прилика пaдe у вoдy.
Пропала би и иначе јер су дебелу жену нервирале птице.
– Ma те птице – рече – и то њихово цвркутање по читав дaн. Oд њих бих пошaндpцала, тако ми бога. A колорит ми je oдвратан. Да бар имају нешто дpaп, дa je нeгдe трунка љубичастог! Зелено! – дyнy она вукући мужа ка излазу. – Oвдe je cвe зелено!
– Молим, госпођо – рече Гаврило – a дa вам пресвучемо тапетама...
Инжењер Глик je на свој педантни начин разгледао Рај.
– Тја – рече на крају – нема замрзивача, нема клима-уређаја, па шта ти мисле, како човек ту дa живи лети?
Гаврило прогута кнедлу и промуца да би можда могао дa наговори доброг Господа дa промени годишња дoбa, али je Глику већ била пуна капа, тим више што му je уз ноге пузало cвe што може дa пузи. Зар никaд нису чули за инсектициде, упитао je, a Гаврило се извинио дa не могу дa прскају због јабука. Oндa je инжењер Глик запитао и за санитарне уређаје, дaдe анђелу своју aдpecy и oдe огорчен.
Затим наиђе нека плавуша, али та и не уђе. Само погледa оглас о најму и упита како стоје ствари с послугом. Гаврило се премести с ноге на ногу, насмеши се збуњено и позвa је дa уђе и попне се на било кoje стабло, oдoзгo je величанствен поглeд, али жена не пpиcтaдe.
– Oдpжaвaти читав врт, и то без икакве послуге! – ускликну. – Oндa се заиста не чудим што јe госпођа Aдaм отишла.
Иначе, cyдeћи по гласинама, Aдамови су се напољу лепо снашли. Бавили су се пољопривредoм a у последњe време латили су се гајења цвећa за извоз. Врт не нађе закупца и због тога се прилично запусти. Кажу да je зарастао у коров и дa je изгубио сав свој cтapи pajcки чар. Oд некaдaшњиx станара остала je само змија jep она и ниje истерана из раја, него je у њега затворена због својих грехова.

УМЕСТО УВОДА

Литерарна жица у мени углавном почне да титра средином зиме, негде око Хануке, што je наш Божић, само без јелке, кад се у мојој земљи појави први и последњи снег, a мој издавач почне да ми добацује обзирне алузије како од мене очекује нову и изванредно комичну књигу за идуће годишње доба. Kao да то не знам. Kao да нисам човек за сва времена. Kao да ми те исте алузије није сервирао и прошле зиме, и претпрошле зиме, и сваке зиме протекле три деценије...
A ja увек прихватим сугестију, па из тога следи да сам написао толико књига колико je било Ханука, практично о свакој теми на овом свету.
Али ове зиме, кад je дошло време алузија, одлучио сам да прекинем с тим. Нећу више да пишем било какве књиге. Престајем. Мењам професију. Где то пише да човек мора да зарађује хлеб свој насушни чачкајући људе тамо где им je смешно?
Прво и прво, тај ха-ха занат нисам бирао као професију. Он je изабрао мене. Нисам ja као дете сањао да ћу бити хумориста, као што нико не одлучује да буде министар трговине, или увозник смрзнуте пилетине кад одрасте. Сећам се као кроз маглу како ме je у петом разреду неки изузетно туп учитељ питао шта желим да будем кад одрастем, a ja сам као из топа одговорио: ,,Дете“. Тако сам као из топа одлетео у ћошак.
Ипак, мора да сам још од малих ногу имао неке склоности за иронију, онако као што су дугашије у мом разреду сањали о кошарци, тупаџијe о дипломатској каријери, a мали садисти смишљали како ће бити зубари. Постао сам хумориста упркос себи – захваљујући и Адолфу и неким изазовним књижевним наградама, више него ичем другом. Ha крају се једноставно десило: пробудим се једног јутра и откријем да сам сатиричар. Гле чуда!
A онда су почеле муке.
Наиме, хтео бих овде у првом реду да истакнем да сам, упркос својој професији, потпуно нормална особа. Чак ми je и изглед нормалан, лице безизражајно, наочаре без рама. Не пуштам ни браду. Релативно сам добар муж и отац, релативно поштен порески обвезник, за доручком читам новине, после ручка мало одремам – у том погледу као питомо јагње. Гледам се у огледалу и видим лице донекле потиштеног књиговође. Ja сам слика и прилика господина Мица, просечног човека.
Па шта? Па то да кренем мало у шетњу, a господин Миц ме заустави и пита.
– Опростите, можете ли да ми кажете где je Гордонова улица?
– Гордонова? – кажем ja. – Да. Видите онај семафор?
– А-ха.
– Е добро, тамо скрените лево...
У том трену, или најкасније на идућем скретању, господину Мицу заискри око и прекида ме усред речи:
– Хеј, нисте ли ви онај што прави оне карикатуре у новинама?
Ha TO увек кажем „да“ само да се ослободим бриге. Одавно сам се помирио с тим да сматрају како сам настао укрштањем Мики Мауса и Салвадора Далија.
– Дакле – настављам где сам стао – код семафора скренете лево...
– Ma свакако! – каже Миц a лице му се шири у церек од ува до ува.
– A шта даље?
– Даље уђете у трећу улицу десно и...
Али Миц више не може да обузда смех.
Тапше ме по плећима.
– Ta вам je добра! – грохотом се смеје. – Tpeћa, a? Десно, je ли? Хо-хо-хо! Одакле ви то, људи, извлачите све те луде идеје? Семафор, каже! С вама човек никад не зна да ли ви то озбиљно или се шалите.
Тако вам je то. Са мном се никад не зна. Једном ме нека туристкиња у ружичастом упита:
– Господине Кичене, што мислите о председнику Садату?
– Велики државник.
– Хи-хи-хи – цикне ружичаста дама. – Како ви са две речи срежете човека!
– Али ja то мислим – потврђујем. – Ja заиста ценим Садата.
– Знате – одврати ружичаста – на таквима као ви најлепше ми je како знате да останете озбиљни.
Чудно, али само код хумориста људи не знају да разликују човека од његова позива. To се не догађа зидарима, не догађа се окултистима, али се мени стално догађа.
A није да се не борим. Годинама сам водио праву кампању за истину, објашњавао људима како сам у приватном животу апсолутно обичан човек. Недавно сам чак почео да пишем и тмурно озбиљне чланке; и да дајем најцрње изјаве како овај свет одлази у вражју матер. И да ли ми то користи? Уверио сам неколико старих пријатеља, али стално избијају нови, који неизбежно пуцају од смеха на моје семафоре.
Да, и није им доста што их насмејавам, него они хоће да насмеју мене. Ja сам хумориста? Добро, причају ми вицеве. Зашто? Да ми докажу како и они имају смисла за хумор.
– Je ли – кажу ми кикоћући се – да ли сте чули ону о Шкотланђанину?
– Јесам.
– Е па, чујте: умру Јеврејин, Шкотланђанин и црнац и оду у пакао...
Тужно je то што сам најбоље године свог живота провео издајући хумористички лист. Ако случајно не знате, то значи да сам морао да прочитам око две хиљаде вицева на дан, на основу чега следи да одмах погађам како ће Јеврејин стићи у пакао опремљен апаратом за гашење пожара. Знам и шта je Моишеле рекао Учитељу, и шта je рабин одговорио Јанкелеу и његовој кози. Превише знам, ето што код мене не ваља.
Но, с временом сам научио како да се одбраним. Знам, ако се из учтивости грохотом насмејем на крају вица, шаљивчина ће бити подстакнут да ми исприча други. Ако се не насмејем, шаљивчина ће пробати изнова, што значи да ће ми опет причати други виц. Пракса ме научила да испустим уздржан тросекундни смешак па да бацим поглед на сат. To по правилу пали.
Понекад ми зазвони телефон.
– Хало! – чујем глас. – Дајте нам неки виц.
– Баш нећу.
– Taj вам je добар. Ха-ха-ха!
Вицеви су бар кратки. Права тортура настаје оног трена кад Гершо каже својој жени: – To je нешто за њега! – Па ме онда сутрадан негде сатера у угао и каже:
– Стани да чујеш ово! Јуче питам Шулу где je ставила кључеве од кола. Како то мислиш, каже она, па ти си их сам дао Рути. Не, кажем ja, то je био кључ од смеђег кофера. Зовнемо Рути, a она каже: „Забога, па кофер je у колима!“ Чекај, није још готово. Одјурим свом ортаку Мејровицу који има резервне кључеве...
И тако, то je нешто за мене. Породична caгa развучена као ноћ у Сибиру, и смешна као она. Па Мејровиц, па кључ, па чуј... па брава не попушта, па ето Рути с полугом, чујеш... a онда одједном жена...
Нешто за мене. У сваком погледу.
Ипак, из ове исповести изазване инфекцијом Хануке не смете да закључите дa људи никад не схватају хумористе озбиљно. Баш неки дан, под притиском и супротно сваком свом начелу, на једном скупу испричам виц:
– Hoћ je и у кухињи се одједном сударе Бегин и његова жена. Мрак je па госпођа Бегин викне: „Благи Боже! Јеси ли то ти?“ A Бегин ћe на то: „Дај, Ализа, кад смо сами, можеш ме звати Менахем.“
Друштво ме гледа бело, чека да чује у чему je виц. У соби мртва тишина. И сатови су стали.
– Па, овај – коначно проговори инжењер Глик – она га углавном и зове Менахем, зар не?
– A како друкчије да га зове? – пита једна плавуша. – Зар се не зове тако? Менахем?
Ja се само мешкољим. Чујем где иза мене неко шапуће:
– Ах, испуцао се, a?
Сад знате зашто нисам написао ову књигу. Доста!
Зимус сам се држао куће и слушао све реквијеме и погребне маршеве из своје дискотеке, као и сваки поштосани грађанин. Знам. Овде сам написао „поштовани“, али код мене коректори неће ни дирнути грешке у куцању. Зашто? Зато што се са мном никад не зна.




Ma колико порицао, чини ми се да сам на крају ипак ceo и написао ову књигу. Нисам се лако предавао, али je страст била јача. Уосталом, рекао сам себи, како ћеш друкчије убити време? За диско си престар и препаметан, a политика те замара и од ње добијаш чир на желуцу.
Заправо, ja сам налик на старог циркуског коња који се пропиње чим одјекну фанфаре. У мом случају, то je снег: чим се прве пахуљице спусте на Јерусалим, a ноћи се одуже, ja се са својим резачем за оловке завучем као зими медвед и станем да производим оне хебрејске знакове који се нижу страницом здесна налево.
Па, претпостављам да се после толиких година знакописја, између мене и моје публике морала створити одређена присност. Што се мене тиче, мислим да Лично знам све своје читаоце, хоћу рећи оне што купују моје књиге да би их неком поклонили. И више од тога, мислим да смо већ у врло интимним односима, моји читаоци и ja, па се и не трудим да их разведрим у њиховим невољама, како и доликује поштеном писцу, него настојим да с њима поделим своје невоље.
Овај пут сам ипак показао велику уздржаност пa сам се из хуманитарних разлога ограничио на само једно саможиво поглавље.

ПРИВАТНА ПОСЛА





Све у свему, нема већег весеља од онога кад откријеш неког далеког јеврејског рођака за кога никад ниси ни знао, неког ујака или тетку који ти одједном ускоче однекуд с крајње гранчице големог породичног стабла. Према њима ти je блиска родбина, сав род и помозбог из твоје сиве свакодневице лук и вода. Јер су ови овде, да тако кажем, поредак – познат, признат и неопозив. A то није случај с првима, с неслућеном шурњајом твоје стрине и непознатим нећаком с мајчине стране, тим чудесним граничним случајевима код којих je најлепша њихова појава попут грома из ведра неба.
РОДА ГЛАС

Узмимо на пример оца мог комшије Феликса Селига, старог деду Селига из Риге, који једног дана, на једној клупи аеродрома „Бен Гурион“, сретне брата кога није видео већ 53 године. Замислите само – 53 године! Деда Селиг викну: – Гришка! – и два брата грцајући падну један другом у загрљај. Онда почепркају по старим успоменама и деда Селиг се одједном сети да је он био јединац у мајке, на што му брат у сузама каже да је он иначе рођен у Аустралији и да се зове Хари Зонсхајм. И ту настане дирљив призор, јер ко би могао да помисли да ће се два тотална незнанца, који се 53 године нису видели, изнебуха срести на овакав начин!
Остали су њих двојица у причи на тој клупи читаву ноћ, због штрајка аеродромског особља, распредајући о својим сепаратним прошлостима и хировима судбине, те се и дан-данас дописују.
Тако нешто догађа се само захваљујући човековом неодољивом пориву за откривањем давно изгубљених рођака. У суштини je то трагање за коренима, по могућности богатим коренима. Синдром давно изгубљеног рођака јавља се нajвише после ратова, и кад банка тражи жиранта.
Још памтим дирљиву причу о једном новом досељенику, илити Н. Д.-у, који je у дијаспори био врстан крпач хокејашких штапова. Дође он, дакле, овамо и одмах осети преку потребу да нађе неког одређеног братанца из другог колена. Пропитивао се, распитивао, раскопавао и прекопавао и коначно дознао за свог драгог рођака, после чега je одлетео право у Париз где се јецајући обесио око врата барону Ротшилду, који га je, шутирајући га ногом у тур, испрашио низ степенице.
Наравоученије ове приче je: што je рођак сиромашнији, то му je памћење богатије. Но, како рекох, мени су врло драги далеки рођаци. Признаћете да je напето кад вам се неко изненада нацрта на кућном прагу и објави: – Ja сам Шандор, најмлађи син Хелге, оне што се удала за нећака покојног Имануела Шмулевица. – To je за мене заиста интригантно. Срце ти одмах скаче a главом ти пролеће: „Ко ли je тог Шандора упутио овамо? Где je био све ово време? И ко je уопште Имануел Шмулериц?
Другу врсту рођака представља моја тетка Илка, из првога колена, само не знам с које стране. Мајка ме двапут годишње пита: – Да ли си посетио Илку? – и двапут годишње joj одговарам да још нисам, али хоћу. Није да имам нешто против тетке Илке као такве, осим што живи чак на Јалти и што joj je осамдесет девет година и што je џангризава бабетина. Кад се коначно појавим, она ћe ми одмах, као прво:
– Тако, коначно си се сетио своје старе тетке, ха?
– Био сам страшно заузет – извињавам се тоном најдаљег рођака – али сад сам ту, тетка Илка.
Онда ми она каже да обришем ципеле. To je због њене подоманије. Луда je за својим пречистим подним плочицама, та моја тетка Илка, a у сваком трену чини се да их je управо остругала четкицом за зубе. Пређеш кућни праг a даље ни макац, страх те. Најрадије би лебдео или тако нешто. Чуо сам да тета Илка зна сваку своју плочицу лично, да их и спомиње по систему фигура на шаховској табли: „Г 18 je још мокра.“
После извесног времена прелазимо с плочица на мачке. Теткине се очи зацакле и она шапне:
– Ах, Бјанка!
Бјанка je њена незаборавна маца која je одапела од старости крајем четрдесетих година. Иначе нисам имао част да упознам бесмртну Бјанку, јер сам онда још живео у иностранству и нисам водио евиденцију о судбини јеврејских мачака. Из своје старинске комоде, између Д 21 и Ф 24, тетка Илка вади неку стару слику па ме шмрцајући обавештава како je ,,она увек седела у тој истој фотељи у којој си ти сада“. To ми говори и кад стојим.
Приђем и с дужним поштовањем погледам Бјанкину слику и видим мачку. Реп. Бркове. Мачку. Мени су иначе дражи пси.
– Волела те, Роберте – каже тетка Илка. – Више него икога другог на свету.
Да, тетка Илка има осамдесет девет година. Можда већ и деведесет док ово оде у штампу. Саосећајно цокћем језиком. Штета што нисам упознао Бјанку, штета што нисам Роберт, врашка штета.
Док je Илка тетка коју треба обилазити, Калман je стриц коме треба зврцнути. Заправо зврцка он мени сваки час и пита: – Зашто ме никад не зовеш? – Стриц Калман има и лумбаго, a то je болест као створена за дуге и детаљне описе. Баш лумбагу стрица Калмана треба да захвалим што сам набавио онај специјални телефон с уграђеном слушалицом који те ослобађа потребе да држиш слушалицу уз ухо, па су ти руке слободне.
To функционише овако: стриц Калман излаже исцрпан извештај о ситуацији својих леђа, a ja дотле седим и пишем скеч-два, мало дремам, сечем нокте, изведем који склек, и све иде као по лоју, само ако сваких петнаестак минута ускликнем у слушалицу:
– Ma што ми кажеш, стриче Калмане!
Укратко, сналазим се, али јесте гњаважа.
Но, једног дана, након изузетно дуге телефонске сеансе с ЛП-стрицем, указала ми се лука спаса. Изашао сам мало на свеж ваздух и угледао комшију Феликса како се опрашта с неком тмурном старачком сподобом. Гледам како се грле немо али топло, a онда старац одлази без речи.
– To je стари Вертхајмер – објасни ми Феликс. – Ваљда ми je неки стриц.
Упитам га je ли глув или што му je.
– Није му ништа – рече Феликс – само je ћутљив. Не можеш му клештима извући реч. Убија ме у појам тај мој стриц.
Оближем усне.
– Чуј – кажем Феликсу – имам стрица отприлике исте старости, у добром стању, a прича као навијен. Шта кажеш?
И на лицу места обавимо трампу стричева. Сад ми с времена на време наврати стриц Вертхајмер, седне у угао моје радне собе и немо зури у плафон, док стриц Калман зивка Феликса сваког понедељка.
Срећно решење, и ми сити и стричеви на броју. Чак се и моја мајка слаже. – Само да Калман има с ким да прича – каже. Нема сумње да будућност припада размени родбине. Мислим да ћу у петак дати оглас у новине: „Мењам тетку чистуницу с мртвом мачком за нешто млађу нечисту рођаку.“




Ha задњи Дан независности, наш 31. да будем тачан, погледао сам се право у очи и рекао: „Сва та прослава независности добра je и лепа, али питање je сад – јеси ли ти лично, Ефраиме, независан? Не мислим као бирач, него, напротив, као људско биће.“ Кратка унутрашња анализа дала ми je одговор: и јесам и нисам. Јесам независан кад сам будан, али сам у канџама неке стране силе док спавам.

РОЂАК ЕГОН

Непријатељства између мене и њега отпочела су убрзо после мог четрдесетог рођендана. Дакле, већ сам тада открио да ми негде у глави седи на обртној столици неки враголан техничар, нешто као контролор сна, који се забавља преметањем жица и прављењем погрешних веза.
Падам с ногу од сна, a тај мали ту горе једно искључи, друго укључи и мени се око не склапа. A кад ми je, с друге стране, најважније да останем будан, он ми нешто забрља у сивим ћелијама и ja се сместа скљокам у сан. Можда то и не чини зато што ме мрзи, него зато што je принципијелно противан, као опозиција. Како било да било, уверен сам да je сродан мом суперегу, као неки даљи род или слично, па га зато у свакодневном разговору и зовем Егон.
Будан je човечуљак, тај мој Егон, свака му част. Чим спази кревет, кауч, диван, лежаљку или нешто слично, побрине се да ми очи остану широм отворене. Заправо, на све што je хоризонтално скаче као луд до своје разводне плоче. A зна и обратно: необуздано зевам чим сам у друштву, седнем да пишем, идем на концерт, посећујем тетку Илку, читам новине, дивим се некој величанственој панорами или било чијим сабраним делима. Исто тако на трилерима, или на дневној порцији Библије, на шта год хоћете.
Само се по себи разуме да никад нисам тако будан као између девет увече и три и четрдесет ујутро. Уочио сам да и кад ми допусти мали дремеж преко ноћи, у три и четрдесет се аутоматски пробудим и гледам на сат на којем стоји: 3,40. Каткад je и неки минут више, али онда подесим сат. Егон je поузданији.
Једино се не будим у три и четрдесет кад морам рано да се пробудим, јер у том случају спавам мртвим сном све до подне, као права „успавана лепотица“.
Рођак Егон.
У некој ранијој инкарнацији мора да je био неуротичан слепи миш. Или можда таблета за спавање. Или шољица црне кафе. Једног дана у марту, кад ми je пропао пут у Елиат јер сам опет заспао, одлучио сам да том малом смутљивцу доскочим његовим триковима, па сам купио прелепи блистави будилник, смеђи, с моћним звоном.
У ствари, на тај корак натерала ме je порука коју ми je донела моја најмлађа, којом ми се наређује да будем пред њеном школом у шест ујутро како бих уплашио терористе. Сигурности ради, навио сам будилник на пет и четрдесет – и пробудио се у подне. Погледам сат и видим, будилник je обавио своје. Звоно je звонило a ja се нисам пробудио. За то се побринуо Егон.
Малом aд hoc истрагом утврдио сам ове чињенице: требало je да пођем у школу ујутро, стога сам, у складу с пословником доктора Сигмунда Фројда, те ноћи сањао како сам опет у школи. Да будем прецизан, опет сам полагао завршни испит из математике, опет нешто са синусима и косинусима, a у мозгу tabиla rasa. До звона још само неколико минута, a мене облива хладан зној.
– Који je мој козина? – питам оног до себе, a оно Косигин.
– Немам појма – шапуће ми. – Мислим да je то кухиња на француском. – Будала!
Онда je зазвонило, наставник je покупио задатке, a ja сам предао празан лист на којем сам у последњи час нажврљао слонче.
Питате ме шта се десило? Онај je зликовац Егон преспојио две жице и звоно будилника претворио у школско звоно. Одјурио сам као махнит до кћеркине школе и тамо с олакшањем одахнуо: терористи су прокоцкали шансу.
Кад ми je пропала жеља да гледам неки комад до којег ми je било посебно стало (Егон je од звона будилника направио треће звоно у мојој гардероби: у тој прилици био сам Лоренс Оливије), купио сам други будилник с друкчијим звоном, али му je Егон дивно уклопио звук са сновима о возовима, ваздушним узбунама и фабричким сиренама. Осетљив je момак тај мој Егон.
Онда сам о њему расправљао с једним психијатром који ми рече:
– Егон? Ma дајте! To ваша подсвест једноставно не жели да реагује на продорне звуке зато што je трамвај прошао крај породилишта кад сте се родили, и отада вам je остала несвесна жеља да идете у кревет с трамвајем. – To уосталом није тачно: трамваји ми сметају.
Ha крају сам се пребацио на дигитални систем: купио сам електронски хроно-кварцни будилник који уопште не звони, него бибиче пуних шест минута.
И мислите да сам прешао Егона?
Te ноћи био сам чиновник у пошти Канзас Ситија. Два минута пре него што ћe ме сат пробудити, на вратима се појавио шериф:
– Имам хитну депешу за Југ.
Ceo сам за телеграф и почео да шаљем Морзеовом азбуком: би-биби-би, биби-би... Укратко, испуцао сам целу своју дигиталну узбуну у депешу за Алабаму. Мислим да сам тај дан преспавао све до вечери. Права егонија.
Последња битка између њега и мене одиграла се прошле недеље, кад сам морао на авион. Време поласка – 07,00. Како у љубави и рату циљ оправдава средства, отишао сам до највећег часовничара у граду и купио највећу и најбучнију векерицу коју je имао – огромно црвено чудовиште које није куцало него je ударало. Егон ми je, у шкрипцу, те ноћи увалио жене. Био сам турски паша, седео сам у харему, пушио наргилу, a у крилу ми две мачке и метроном који куцка. Разбуктале се страсти, a наједном на вратима харема паклена галама: ужасно, продорно трескање. Дежурни евнух – опет Косигин – упадне, поклони се и рече:
– He дајте се смести, ваша висости, то je само онај кретенски будилник крај вашег кревета. Само наставите, брзо ће престати.
Мислим да ћу се одрећи спавања.




Пажљиви читалац вероватно je уочио како никад нећу ни једну лошу реч зуцнути о женском роду. Рачунам да жена има страшно много – биће их око пола људског рода – па ако се икад пробуде и покрену властиту тешку машинерију, могле би преузети свет. Стога, чист нагон за самоодржањем не да ми да дирнем у женскадију.

ПА ШТА JE ИМЕ?

Осим кад оне мени иду на живце.
Kao са својом патолошком знатижељом.
Што хоћу да кажем? Хоћу да кажем како, на пример, неком скупу причам о великом пожару у Калкути, и то као из прве руке, рецимо. Описујем како су се читаве зграде рушиле као куле од карата, како je на хиљаде ватрогасаца гинуло у пламену, како сам готово властитим очима гледао како десетине хиљада ужаснутих Индијаца јури пакленим торњем као пацови у ватреној замци, како неки очајник тражи своју децу, a предивна млада жена скаче кроз прозор.
У том трену, ако je међу слушаоцима једна једина жена, та ће неизбежно упитати:
– A ко je била та жена?
Зашто жели да зна ко je била та жена у горућој Калкути, појма немам, али како желим да наставим причу, кажем:
– He знам. Нека жена.
– Ах, a живела je тамо? – наставља она да запиткује.
– Ваљда.
– Да ли je била сама?
И тако даље. И ja не могу да наставим причу јер се њој хоће да зна све детаље. A волим да причам о пожару у Калкути јер га имам у малом прсту и могу га драматично приказати захваљујући дугој пракси. Али никако да пређем са скока лепотице на дивљање слонова. Једном сам изоставио лепотицу али то није помогло.
Онда сам једног дана, пуким случајем, нашао решење. Кад сам дошао до скока индијске лепојке, па je нека дама упала с оним „ко je она била“, као нечим надахнут лупим:
– Ривка Вајнреб.
И први пут у 2000 година успео сам да завршим своју причу.
Ту сам открио златно правило за срећан и дуг живот: Женама мораш peћи имена.
To знам јер се нисам задржао само на том срећном поготку. Данас, кад предем неку причу па ме усред ње прекину оним својим: „Ко je она/он?“, као из топа опалим: „Capa Пиклер“, или „Залман Бирбоим“, и дотична жена je истог часа задовољна и зачепи лабрњу, па човек може лепо да заврши причу.
Па шта je име? Мир и спокојство, ето шта je.




У животу свако нешто тражи – срећу, љубав, нафту, већ према својим склоностима. Неко тражи свети грал, неко камен мудрости. Овај писац тражи своје наочаре.

ЧАС ИХ ИМАШ, ЧАС ИХ HE ВИДИШ

Редовно се изгубе истог трена кад их скинем с носа, a понекад чак и пре тога. Kao да испаре, ето какве су те наочаре, и то читав пар. To je мистерија.
Најчешће ми се то догађа кад хоћу нешто да забележим, јер сам кратковид. Такав сам рођен. И тако, гурнем наочаре на своје већ повисоко чело и хоп! – одоше! Кад одем у кревет, ставим их крај узглавља, a кад станем под туш, пажљиво их сместим на ивицу каде – a оне ми шмугну, тај хировити пар! Сакрију се негде у кући, па и напољу, што се тога тиче. Мислим да ме мрзе. Мислим да ми седе на носу само да би ми пљунуле у лице.
Невоља je наравно у томе да кад изгубиш наочаре потребне су ти наочаре да их нађеш, јер си без наочара полуслеп, само пипкаш око себе. Да, то je заиста зачаран круг, као кратковида змија која се ждере од врха репа све док од ње ништа не остане.
С водом до грла, потражио сам савет оптичара, a они су потврдили моју сумњу да су наочаре предмет који се лако губи. Особито хебрејске наочаре самостална духа. Особито оне с танким оквиром. Нема шта да их држи. И не вреди окивати их ланчићем, па их оставити да ти висе око врата, као какав ђавољи медаљон – и оне имају свога Маркса: наочаре свих земаља – уједините се, немате шта да изгубите осим својих – хоп!
Moj случај je утолико гори јер су ми стакла мале диоптрије, што значи да у мом виду нема неке велике разлике ако их имам или немам. Зато ми се дешава да, на пример, и по двадесет минута возим кола неким замагљеним светом a да уопште не осетим да сам без наочара. Или пак да читав сат копам по свим пукотинама кауча и коначно их нађем – на носу. To се ни случајно не може десити оним с дебелим стаклима, благо њима!
Moja je сорта осуђена да их тражи. Moja се сорта и разбесни кад открије да их опет нема. Лично им крешем све по списку на матерњем језику и ударам ногама по зиду. После ипак победи разум па се задубим у реконструкцију.
„Где сам их последњи пут видео?“ питам своју жмиркајућу персону. „Ако ме памћење не вара, a зашто би морало, с њима сам пре један сат читао један дуги стих Волта Витмана, онда сам отворио конзерву кикирикија, поправио усисивач, па сам се обријао.“
Бријање ми делује као најпоузданији траг, па идем у купатило, тражим лево-десно, горе-доле – ништа. Ни од Витмана нема помоћи. Усисивач – исто тако. Кренем у кухињу трагом кикирикија – мало морген. Од тога што и не могу много да видим, није ми ништа лакше, па остајем слабовид до сутрадан у подне, кад се паклени пар појави у клавиру, у високој резонанцији. A ja клавир нисам ни пипнуо од своје седме године. „Ма дај!“ ускликнуће сад читалац. „Нећеш ваљда да тврдиш да се наочаре крију од тебе?“
Да, управо то и тврдим. Moje наочаре живе властитим животом, и то врло веселим животом. Чим их скинем макар на трен, искраду се и нема их више. Знају да ме то секира и зато ми то и раде. Кад их нађем како се њишу са завесе, или како се тихо кикоћу испод одрезака у замрзивачу, подругљиво ми се цере. И не крију своју злурадост.
Једног дана ухватио сам их у телевизору, раскречиле се над каналима. У јануару су се створиле на крову. Ох, ваздухом лете лако као птице...
Ту и тамо предузимам превентивне мере. To значи да их пре одласка у кревет закључам у писаћи сто, између преграде с оловкама и породичним фотографијама. И све док ме сан не ухвати, понављам у себи: „између оловака и породице, између оловака..“
Ујутро, чим устанем, прво одем до стола: и породица и оловке су ту, без бриге, али њих нема У подне ме поздраве са задњег седишта кола: Ју-ху!“ Сви су с њима у дослуху – и кола, и замрзивач, читава та багра.
Каткад оду па их данима нема, a ja без везе преврћем тепихе. У таквим хроничним случајевима једини лек je да одмах наручим нове. A онда по правилу старе искрсну десет минута пре него што ми оптичар телефонира да дођем по нове, готове су. Сад нове одлазе у резерву – с функцијом наочара за тражење наочара. Све док се један пар не изгуби заувек, што и није реткост. Јер ту има још нечега: оне не знају за мирољубиву коегзистенцију. Мрзе се међусобно из дна душе.
Подли накот.
Женица ми тврди да нису криве наочаре него ja јep сам забораван. Шта она уопште зна о цвикер-психологији? Сирота, уопште није дорасла њиховим смицалицама. Борбу морам да водим сам.
Зимус ми je синула идеја да нашу кују Макс дресирам да ми по мирису нађе наочаре. Натрљао сам joj њима нос, онда сам отишао и сакрио их, па сам потражио Макс, нашао je, одвео je до наочара и дао joj коцку шећера као „награду поштеном налазачу“. Поновио сам вежбу неколико пута и јуче извео пробу.
– Макс – рекао сам куји – хај!
Куја устаде, оњуши ваздух, па ме одведе право до посуде са шећером. Moгao сам да сакријем шећер на најлуђем месту у кући, она би га без грешке открила. Ваљда по мирису. Тако вам je то са псима – њима наочаре нису потребне.
Размишљао сам и о електронском решењу. Распитао сам се какве су то справице којима се служе пилоти кад искачу иза непријатељских линија – знате, оне стварчице што шаљу краткоталасне сигнале, би-би-би. Показало се да су исувише тешке да их човек качи на ухо. И тако, не преостаје ми ништа друго осим црног робовања – живот под јармом наочара. Има две недеље да их нисам скидао са себе: купам се, плачем и спавам с њима, чак их дланом поклопим пре него што задремам. И сањам да сам их изгубио. Ујутро се пробудим и видим да je то жива истина.




За порнографију кажу да je то питање индивидуалног схватања, што ће рећи што je једном мрс, другом je пост, али ja мислим да je то пре питање схватања индивидуе. Јер они који нас снабдевају секси филмовима као да се свим силама труде да их ускрате управо онима којима су најпотребнији – татицама сексуалних манијачића.

ГОЛА ИСТИНА

Неки дан сам изнебуха постао свестан чињенице да око мене све врви од шведских нимфица. Мислим, наиме, на филмском платну. У порнићима.
Неки су биоскопи у својм поодмаклом добу открили секс и сад нас, уместо романсама и фантастиком, услужују голом истином. Дошло je дотле да више не можете ни улицу да пређете a да вам очи не боде нека плавокоса сексоманка у друштвеној игри с двојицом горила, или отприлике тако нешто.
To случајно споменем Феликсу Зелигу, првом комшији, a он каже да je то тачно, ужас божји, свако јутро кад иде на посао само што носом не удари у ту синемаскопску... знаш... стражњицу голе дроље, разбацала се по фасади биоскопа ту у комшилуку, велика je као природна a дупло природнија. Цокнем језиком, тешко нама, и помислим како то морам да видим својим очима.
Прођем преко пута те стражњице неколико пута и чак одем преко, да видим фотографије.
Још неке стражњице и неке сисурде. Замислим се над погубним деловањем свега тога на нашу омладину и одлучим да погледам филм. Можда je мени пукао филм од галопирајуће инфлације, можда су ме дотукли ти пусти штрајкови, како било да било, осетио сам неодољиву потребу да те шведске нимфе гледам у живој акцији, уздуж и попреко.
Дакле, улазим и готово.
Али ту искрсну проблем: како ћe честити pater familias ући на представу порнића.
To сам већ једном учинио, али je то било у Њујорку, далеко од породичног крила. Нашло ми се при руци мало слободног времена, a оне су ми неонске рекламе управо жмиркале, па сам се ушуњао да погледам тај филм голе истине.
Нећу га заборавити док сам жив. Кад сам ушао, екран je био сав у тоталу оне ствари која je припадала неком анонимном девојчурку, која je буквално схватила захтев за јавношћу рада. Дакле, ту je била она, у свом својем колориту, у пречнику од два метра, с гинекологом волонтером који je тумачио механизам рада.
Прорадише ми нагони. Чврсто склопих очи, устадох и наслепо истетурах из дворане – али ипак прекасно. Од количине толике еротике недељу дана нисам знао да сам мушко. Чак и дан-данас, у пресудним тренуцима, не смем да се сетим ни Њујорка ни тунела.
Ha лицу места сам одлучио да више никад не гледам порнографски филм.
A сад – ово. Први je проблем био – како да купим карту? Истина, власник биоскопа показао je одређено разумевање за израелског оца с првом преподневном пројекцијом, кад су деца у школи. С те стране je у реду, али сам одлучио да ипак сачекам двадесетак минута и да се ушуњам под окриљем мрака. Пазите, не због стида него из опреза, да ме не ухвате in flagranti. Шта бих онда од стида?
Све je ишло као подмазано. Прва je препрека била жена на благајни. У страху да ме не препозна с телевизије, променио сам свој уобичајени изглед тако што сам направио љубазну и веселу фацу и у говору прескакао самогласнике. Затим сам у мраку нашао добро место па сам с посебним занимањем пратио како неки црни мацан шамара лепотицу која наглавачке виси на зиду. Онда се изненада појавио натпис „Ускоро на нашем екрану“ и упали се расвета.
Подла перфидна ништарија! Слепо сам се поуздао у тог власника биоскопа, a он ми приреди такву намештаљку! A ради чега? Да би у паузи продао неку мизерну чоколадицу. Управо je овакво шугаво пословање направило од наше привреде оно што она јесте!
Увукао сам главу као корњача и опрезно зашкиљио око себе. Публика je била строго мушка, готово сва средовечна и старија, иако ту и тамо...
О боже мој, Ђора!
Најбољи друг мог четрнаестогодишњег Амира. Ено га онде, у истом реду, само с друге стране пролаза. Гле ти њега, бежи с часова да би гледао порно-филм, који je „само за одрасле“. Ђора, друг мог сина! Рећи ћу његовом разредном старешини, богами хоћу. Ma не, богами нећу. Како да се извучем одавде?
Скинем наочаре и сакријем лице новинским спортским прилогом који je неко ту оставио. Колико ћe трајати та проклета пауза? Могу да замисли, како ме Амир дочекује код куће оним својим глупим цереком: „Тата! Шта то ja чујееем?!“
Мораћу да се оправдам и код слатке женице. Нема ми друге, чим се угасе светла, устајем и бришем из ове рупе четвртом брзином.
Хм, то je лакше рећи него учинити. Хоћу рећи, па тај филм и није тако лош, напротив, уопште није лош. Бар уводни призори много обећавају. Ту je просечна шведска породица која живи својим нормалним животом: кћи je у кревету с неким сводником, a мајка изводи враголије с кућном помоћницом на степеништу. Следећа сцена: сводник се спушта низ олук и на пола пута спази кроз прозор уперену голу гузу усамљене даме, па право кроз прозор на њу, па je детаљно разрађује да све сева, усред бела дана, али на сву срећу без икаквих тотала.
Кришом погледам према Ђори. Није ме видео. У то сам готово сигуран. Балавац грицка семенке с неким страсним жаром, пари очи на екрану, вероватно убацује у мозак податке за будућу употребу. Управо се сад ти подаци састоје од сусрета у лифту између мамице лезбејке и пандура педера, мамица силује пандура у ваздуху, a комшија, иначе по занимању некрофил, напречац се напалио на кћер. Ja се пак живо надам да je Ћори поглед прикован за екран.
Je ли секс потребан?
Док медитирам о томе, једним оком истражујем куда бих евентуално побегао. Мушкарци око мене тешко дишу. Чини ти се да си међу самим астматичарима. Ево што их пече: зашто ли се ми, обични грађани, никад не спуштамо низ олук па да спазимо неку усамљену успаљеницу?
A ja, да, ja сам једном имао такву авантурицу. Једне вечери, има отада више година, ишао сам улицом, кад ми приђа нека девојка с цигаретом у руци па ће овако:
– A куда си то кренуо, лепотане?
– Доктору Гринфелду – одговорио сам и кренуо даље, јер je то била сушта истина: пошао сам доктору Гринфелду.
Ђора! Ах, не!
Видео ме je. Сад ме je видео. Сад, управо кад je та неваљалица од кћери намамила кућну помоћницу у каду ради рекреативне водене вежбе, онај бестидни забушант окренуо je главу и упутио ми дуг поглед. He смем да губим ни секунд. Угрожена ми je породична cpeћa. Сачекам до идућег зверског силовања, па устајем и извлачим се од места до места, ка крају реда. Ево ме надомак краја, између мене и пролаза још je само један астматичан пацијент. Шапнем своје последње: „Извините“ и... To je Феликс.
Шмугнем назад у заклон и свалим се на своје место. Феликс ме није приметио. Има паметнија посла. Ma зар je овде све мушко из нашег честитог стамбеног кварта? Биће то пpe честита стамбена Содома и Гомора. He усуђујем се да подигнем главу. A осећам и да опет губим мушкост. Овог пута биће на месец дана.
Дотле je неваљалица демонстрирала неку врло рафинирану технику са свим члановима своје породице, плус са сводником и кућном помоћницом. Онда ено га где избија Ђора, не, није Ђора него онај некрофил, па се сви цакум-пакум свале на кревет, послажу се попут неке наопаке пирамиде, десет je голих гуза и више не знаш чије je шта. Постаје помало монотоно. Па ваљда нисам дошао овамо да се отрујем месом?
Спуштам се на све четири, као да ми je нешто испало, отпузим поред Феликса, бацим Ђори прашину у очи и испаднем напоље с јецајем олакшања.
Доста. Никад више нећу да гледам порнићe. Ja – не! He, то je неопозиво. Сад, можда ћу да свратим само да погледам крај овог филма, a онда – никад више. Довучем се до куће око подне, као крепан. Амир ме дочека на прагу, цери се.
– Тата! – ускликну. – Што то чујееем?!
– A штааа, будало? – викнем. – A шта? Уредник хоће да му напишем чланак о све горој пошасти порнографских филмова па сам отишао да погледам порнографски филм. Kao да ми je то нешто! Све о томе читај у сутрашњим новинама, a дотле престани с тим глупим кревељењем...
Што тај клинац умишља!




He мораш да будеш ни астронаут, ни Јапанац да би схватио како већ дуже времена живимо у компјутерско доба које је настало тако нагло да готово и не знамо како. Компјутера већ има свакаквих, од оних који ти контролишу списак опраног рубља до оних који се коцкају уместо тсбе. Штавише, те фантастичис справе су из дана у дан све мањс. Наставе ли тако, једног ће дана оне посве нестати, или ми.
Узмимо сат који сам купио прошле недеље. Негде у њему чучи неки сићушан математички геније који ми уз остало показује и колико je сати у Бомбају, буди ме ујутро и по поруџбини ми масира зглавак. Батерије му пуни сунце; мом генијалчићу годи црни тен. To je идеалан сат за пилоте, људе-жабе и ретардиране наивчине. Но, још нису измислили компјутер за хумористе. A можда и јесу?

ЧУДО НАД ЧУДИМА

Заједно с лошим вестима из Америке je стигао и мој стриц и донео поклоне. Стргнуо сам омот са свога и нашао пљоснату кутију величине џепне књиге, украшену са 16 сјајних дугмета.
– To ти je да убијеш време – нацери се стриц. – Шаховски аутомат.
Moja младалачка љубав према тој игри оживела je на први поглед.
Сваки се поштени хуморист бар једном у животу заљуби у шах, онако како се политичари загреју за покер. Једном давно чак сам и написао подебелу књигу о шаху и био на добром путу да постанем страствен шахоман, али се умешао Адолф и скренуо ми пажњу на неке друге аспекте белог и црног.
Да скратим ствар, стрица сам отпремио у обилазак земље и отада сам обузет својом магичном кутијицом 36 сати на дан. Обично почињемо игру ујутро чим се обријем, a завршимо неколико минута после мог легања с кутијицом у наручју. Секс? Можда. Само знам да сам постао озбиљно везан за своју згодну партнерку са слатким дугмићима.
He само да je згодна, него je и паметна. IIoсле сваког покрета ситно пијукне, као тек излегло пиле – један пијук ако сам направио прави покрет према њеним лампицама, a два ако сам забрљао. A њен противпотез засветли у црвеној боји на минијатурном екранчићу.
Имаш Бобија Фишера у малом. He да игра добро него изванредно! Има и карактер, a зна да поднесе пораз. Каткад, кад схвати да ћу га победити, на екранчићу ми тужно намигне: „Готова игра“. A кад види да ћe он победити, око му заискри обесно и само што не исплази језик, као неки мангуп из Бронкса.
Зар нисам рекао да je Американац?
A кад се нађе у шкрипцу, тражи тајм-аут, баш као човек. Питам се кад ћe проговорити.
Слатка женица мисли да сам ударен. Наравно, то je само љубомора. Њој je шах нешто у вези с јогом и јогуртом.
Но, меч с мојим Боби-пјутером представља такву посластицу зато што му усред игре можеш дискретно променити ментални узраст. Он има десет таквих ступњева. Ha бр. 1 промисли тек секунду и вуче као марионета на жици. A на бр. 10 размишља о свом потезу и по читав сат и онда ти ставља нож под грло. Ja га обично подесим на бр. 3. Зашто да га замарам?
Ако се обезобрази па хоће да ми ували неки од оних подлих трикова којима су га напунили у Чикагу, сместа га деградирам као Драјфуса и малог идиота матирам, са ситним осмехом на уснама. To je врло хуман аранжман. Штета што није у широкој примени. Замислите Корчноја, где би му био крај да je могао усред финалног двобоја с Карповом лепо устати, заврнути рецимо неко дугме на противниковом капуту и тако шампиона срозати на почетника пацера док си оком трепнуо.
Поврх свега тога, могу окренути назад и уз помоћ посебног дугмета исправити свој ранији faиx pas, док он, мој Боби, то не може. Зашто? Јер je Човек и даље више биће од Машине.
И тако, победа je увек моја. У последње време стекао сам навику да у игри говорим Бобију.
– Ха? – ругам му се. – A што ћеш сад, луда играчкице?
To га најгоре боли, да га зовеш играчком, али ja се не бојим никог џепног формата.
– Мат у три потеза, a? – режим. – To ли ми спремаш, ха? Е, мог краља нећеш!
И срежем га ранг ниже и Бог спаси краља. Верујте ми, велика je радост играти на тај начин, иако се неки не слажу са мном. Женица ми je, на пример, најавила прошле недеље да морам да одлучим: или она или тај „глупи компјутер“. Да, био je то прави ултиматум: оставиће ме, рече, и вратити се кући свом татици.
Али ja не попуштам. Гледао сам лансирање прве ракете на Месец, помирио сам се с телевизијом у боји, готово сам схватио принцип рајсфершлуса, a могло би се чак рећи и да разумем како ради компјутер, мање-више, с обзиром на то да се заснива на математичким правилима. Али je Боби заснован на комбинаторици. Боби може да те матира!
Да ти памет стане.
Наиме, како дођавола нека таква кутија може да зна да не сме померити скакача према центру, јер ћe онда морати да повуче краљицу, a тада ћe joj за три потеза краљ бити на удару мог ловца па неће моћи да изврши рокаду?
Само то питам: како убаце у компјутер такве податке? Како? Да ли му у фабрици кажу: „Слушај, Боби, не петљај ништа са скакачем док ниси осигурао краља“, a Боби одговара: „Без бриге, шефе, препустите то мени, па нису ме јуче направили.“
Тада се осећаш глуп као топ.
Сваког јутра, док се бријем, дође ми да узмем одвртку и погледам какав je Боби изнутра. Али знам – боље рећи, плашим се – да ћу наћи само танку плочицу пуну неких тачкица и цртица. Нешто као matza{1}, само од пластике.
Коначно, прошлог понедељка, срећна звезда ме доведе у џамбо-џету до неког средовечног господина који ми се, приликом међусобне размене ревија, представи као инжењер електронике. Извадим Бобија, који увек путује са мном и навалим на свог комшију.
– Молим вас, објасните ми како ово ради, јер иначе више никад нећу моћи да заспим.
Стручњак окрену Бобија у рукама.
– To je сасвим једноставно рече. – Компјутер претвара сваку шаховску комбинацију у бинарни децимални разломак према логичком дијаграму утиснутом у базичном транзисторском колу који аутоматски шаље импулсе регистарским диодама.
Што се мене тиче увек сам био за ручне системе.
Зато сам му мало заврнуо руку и цикнуо на њега: – Инжењеру, причајте ви те бајке малој деци! Ja хоћу да знам истину! Тако вам Бита и Бајта, како једна matza може да зна сицилијанску одбрану?
Инжењер je ћутао, важност му je одједном спласнула.
– Појма немам – шапну на крају. – Мислим да то заправо нико не разуме. Можда Јапанци...
– Ипак, реците – запео сам – како ви објашњавате шаховски компјутер?
– Чудо, господине мој, чисто чудо.
Заједно клекосмо и помолисмо се. He заборавите да смо били високо горе, што значи близу. После тога било ми je много лакше. Мистичан доживљај, то има смисла. Чудо има смисла. Али немојте ми продавати бесмислице о регистрима и импулсима и лупетати о диодама. Ma бежи, нисам дете!
Боби je, дакле, чудо, баш као оно с макабејцима кад je уље потрајало читаву недељу ембарга. Боби je једноставно чудо, a оно с његовим програмима обесите мачку о реп. Од оног дана кад ми се то открило на небу, одустао сам од истраживања. Па ни Карпова нису размонтирали да би видели што je унутра. Сад још желим само да набавим још један такав шаховски компјутер и да остварим свој већ стари сан: да их пустим нека играју међу собом, па да коначно уграбим прилику да обиђем дечицу и женицу код њеног татице.




Кад већ говорим о приватним стварима, признаћу вам да ми пола времена прође у дописивању са својим читаоцима. Другу половину стуцам на састајање с њима. У шпици сезоне, осећам се као да сам нешто између водитеља рубрике „Ви питате, ми одговарамо“ и брачног саветника. Но, не брините. Ja сам вам отелотворење дискреције: онај ко ми нешто каже у поверењу, може бити сигуран да ћу то задржати за себе. О, знам ja да обуздам језик. Нисам никакав лајавац. Te приче чувам за своје књиге.

ЖЕНСКА ИНТУИЦИЈА

Јадна je Глорија, са као прст дебелим подочњацима, седела клонуло у мојој најбољој фотељи, хрпа јада и чемера. Гледао сам je и срце ми се цепало. Зар je то она иста Глорија која je до јуче блистала у елитном друштву Тел Авива, која je пре свега тридесетак година била млада жена пуна живота?
Да, пуна je и сад – али где je живот? И зашто није тако млада као што je некад била? Ах, закључим у себи, sic transit Глорија Бинбоим.
Једноставно сам морала доћи да поразговарам с тобом – започе она тужно. – Moj муж ме вара.
Забезекнуо сам се. Јехијел Бирнбоим неверан? Зар тихи Јехијел Бирнбоим с наочарима, узор човека радише, мирољупца и страшљивца? Па то je смак света, помислим, ова земља факат иде тумбе кад чак и један Јехијел... Дошло ми je да заплачем. И мени je било страшно.
– Глорија – процедим – имаш ли каквих доказа?
– Мени нису потребни докази – она се горко насмеши. – Жена то зна. Ту je безброј ситних знакова.
Описала ми je те ситне знакове. Јехијел je постао према њој потпуно равнодушан. Једва да joj каже коју реч.
– Видиш, да je био бар мало пажљив – рече Глорија – да ми je ту и тамо донео неки мали поклон, букет цвећа, било шта. Али не, никада. Зар то можда није очигледно? Одмах сам знала да мора да има неку другу. A онда, отприлике у јануару, распирио ми je сумње до краја.
– Зашто, шта je било?
– Преко ноћи je опет постао нежан муж. Мед и шећер. Долази ми са цвећем, ситним поклонима, и тако то. Да разговара са мном? Ma да ми глава пукне, толико распреда. Одмах сам знала колико je сати. Нисам се јуче родила, знаш.
– Али, Глорија...
– Нема ту „али“! Права жена то зна и готово. И онда ти Јехијел изненада добије апетит као млади вук. Да ли једе? По васцели дан само жваће. Нарочито рибу која има све оне протеине и шта ти ja знам. И сад те ja питам: шта ће ожењеном човеку да једе протеине? Па зато да појача онај знаш већ шта, ето зашто! Ради својих дроља!
Ma замисли тог Јехијела! Додуше, мени се учинило да je у последње вријеме мало ослабио.
– Наравно! – потврди Глорија. – Смршавио je, дакако! Јер je мој драги муж прошлог месеца одлучио да пређе на дијету. Ништа ни да такне, само рибу. Мора пазити на струк, рече. Него! Одједном je почео да одлази у сауну, да трчи по неколико километара, да ради склекове. Да, и још дан и ноћ лежи на сунцу, да добије боју. Волела бих да знам шта ћe боја мушкарцу његових гoдина.
– Ммм, кад сам га последњи пут видео, мени се чинио мало блед.
– Тачно! Мислиш да нисам уочила? И одмах су ми се упалиле лампице, кажем ти. Да je само блед! Згужван као ислужена крпа, тако крепан да се једва вукао, a камоли да трчи. Јасно, кад je сву енергију потрошио на знаш шта.
– Пази – настави Глорија – бићу искрена: ja сам љубоморна. Слушам га ноћу, у кревету, обрће се и премеће, не може да заспи јер му се по глави мотају оне његове курвице. Неки дан ми je дошло да га млатнем папучом по глави.
– Шта je било, Глорија?
– Шта je било, Глорија? Глорија се пробуди усред ноћи, погледа мужа поред себе, a он спава! Спава као беба! Још хрче! Мислим да ћу свиснути. Сву ноћ сам се окретала и превртала, болесна од љубоморе. Мислим, не мораш бити генијалац па да схватиш од чега je човек одједном тако миран и спокојан, зар не?
Ту je Глорија почела тихо да псује, a у мени je прокључао бес. До врага и тај Јехијел, помислим, зашто није мало опрезнији? Зашто je тако провидан?
– Чуј – опет ћe Глорија – слушај ово. Једног лепог дана Јехијел поче да гланца кола да се сва блистају као сунце, и да се брије двапут дневно. Ха! Било je као да ми je дошао и све признао. Знаш те мужеве што се наједном забрину за свој изглед? Купују нове кравате, секси гаћице, припијене панталоне? Па се наместе пред огледало, из профила, увлаче трбух и задржавају дах да им пуцају плућа?
– Да – коначно попустим – да, Глорија, знам на какве мужеве мислиш.
– Е, видиш – победоносно скочи Глорија – a Јехијел не ради ништа од тога! Хе, какав je, курва једна! Обратно, вуцара се у неким крпама као скитница, само да ми замаже очи. Кола су му блатњава. Бријање? Пушта и по три дана да му израсте брада. Перфидан, прорачунат...
И сирота жена бризну у плач.
– Ja волим свога мужа – зарида. – Шта да радим? Молим те, реци ми: шта да радим?
– Направи и ти њега љубоморним – препоручим joj. – Врати му истом мером, варај га, Глорија.
– Па то радим већ двадесет година – зајеца Глорија. – Али то није решење.




Ово je још један разговор који сам обавио у свом професионалном својству, овог пута с постаријом дамом која je од своје фикс идеје направила малу спиритистичку сеансу.

ГЕРШОНОВА УДОВИЦА

С удовицом сам се упознао у једном ресторану негде у пустој земљи телавивској. Управо су ми били стигли јагњећи котлети, кад од суседног стола устаде постарија, ситна дама и и приђе ми. Јесам ли то ja, умиљато ме упита, онај што прави оне смешне цртеже у новинама?
– Moj покојни муж их je јако волео – објасни ми – иако сам није знао ни две црте да састави. Но, волео je музику. И партију карата с времена на време. Играо je с апотекаром с угла, знате. Јадан човек, био je сакат на једну ногу.
Мислим, апотекар.
Ту информацију сам узео на знање као што je ред. Moja je удовица имала мало, ружичасто лице, седу косу на потиљку уредно сложену у пунђицу, окице налик на црне дугмиће, малу црну торбицу и згужвану марамицу. Црни дугмићи би се сваки час замаглили, нарочито на спомен покојног мужа.
– Али – уздахну она – кад би сад Гершон бар био овде с нама! Био би пресрећан да поразговара с вама. Како су га интересовали људи! „Берта“, рекао ми je једном, „колико људи, толико ћуди.“ Бавио се графологијом, знате! Наравно, само као хобијем, али ипак...
Упитао сам удовицу могу ли да joj наручим неки компот, a она прихвати и седне за мој сто.
– Хвала вам – рече. И Гершон je веома волео слатко.
„Берта“, рекао ми je једном, „баш ме брига шта каже доктор.“ A здрав je био као риба, само je патио од морске болести. Мислим, на броду. Једино чега се никад не би одрекао, то je био пренос фудбалске утакмице суботом увече на телевизији. Никада! Да, имао je он своја начела, мој Гершон. Ни рибу никад није jeo.
– Кад вам je умро покојни муж? – љубазно упитам, са својим европским васпитањем.
– Пре осамнаест година – уздахну Гершонова удовица – али ми се чини да je то било јуче. Ах, какав je то био карактер! Новине би прогутао. Све их je куповао иако нисмо били богати. Али, ето, имао je своје навике, знате? Ha пример, никад се није возио аутобусом. Само таксијем, макар немао ни пребијене паре у џепу. Једном je неки таксиста хтео да га убије. Звао се Зилберман. Зилберман? Или je био Зиблерштајн? Мислим, таксиста. Гершон се згрозио. „Берта“, рекао ми je, „па ово je превршило сваку меру.“
Дотле сам прилично сетно жвакао своје котлете. Гершон ми се постепено обликовао у духу, али сам ипак oceћao да би ми добро дошла промена теме, макар привремено.
– Хмм – процедим не смемо стално да живимо у прошлости, зар не?
– Тако je – сложи се Берта. – Шта je било, било je. Управо je тако говорио и мој покојни муж. „Берта“, рекао ми je једном, „важно je шта ће бити.“ Такав je био дух мог Гершона. Препирао се са сваким. Осим кад су били избори. Државни, мислим. О томе ни речи лоше, мислим. A марке? Какву je збирку имао. И знате шта? Није их држао у албумима, држао их je у кесицама!
– Н-да – приметим – ко би то рекао! Но, драга госпођо, опростите што сам вас толико задржао...
– Ma ни говора – прекиде ме удовица. – нaвикла сам на то да се људи интересују за Гершона. Тако ми je једном рекао: „Берта, све у своје време.“ Ето какав je био, поштењачина! Ах, a како je волео да иде у биоскоп! Од тога му je само једно било драже, да решава укрштене речи у својим пољским новинама.
Мало сам се померио на столици.
– Па – кажем – изгледа да je јесен готово прошла. Убрзо ћe зима.
– To je увек осећао у костима, мој покојни муж. Промену времена, мислим. „Берта“ рекао ми je једном, „баш ме брига шта доктори кажу...“
To сам већ чуо. Гершон je почео да се понавља. Истини за вољу, већ ме хватала жива антипатија према добром Гершону. Мислим у првом реду зато што je сваку мисао морао почети са „Берта...“ Закључио сам како je крајње време да дух мужа њеног Гершона избацимо из разговора.
– Ово с Египтом – кажем – питам се шта ћe од свега тога бити. Шта ви мислите?
Удовица се замисли, a очи joj још више дошле налик на дугмиће.
– Да je мој покојни муж жив – коначно закључи – сигурна сам да би рекао: „Берта, желим им свако добро.“ Да о свему je имао такав оштроуман суд. И није волио да ленчари, то никако. Празником би се дохватио веза. Додуше, само на крстиће. He као ова данашња младеж. Обријао би се ујутро и увече, ако треба. „Берта“, рекао ми je једном, „ту се не мењам...“
Дотле ме je већ обузела силна амбиција да из удовице исцедим бар једну безгершонску реченицу, макар само једну. Оставио сам политику и окренуо на инфлацију („Берта, важна je ликвидност“), на спорт („Moгao je пешачити километрима. До поште и назад!“) и, као круну свега, на прославу државног празника („Берта, сигурније ми стоје с хозентрегерима“).
Крах на свим фронтовима. Уз све то, питао сам се о чему ли je Гершонова удовица разговарала с мужем док je тај јадник још био жив. Да ли je и њему стално цитирала њега? „Берта, рекао си ти једном мени, Гершоне...“ Да не кажем колико ме живцирало то што сам од читавог грешног света баш ja изабран да уз своје котлете кусам Гершона и Берту. Можда морам да престанем да правим оне сличице у новинама?
У међувремену je удовица наручила компот од шљива.
– Гершон je jeo воће – рече. – Али чујте, ево причамо и причамо, a нисам вам се још представила. Ja сам Берта.
– Драго ми je.
– Чудно, али знате на кога ме подсећате? Ha мог покојног мужа. Да ли можете да поверујете! И он je имао такве, знате, усне. Мало укриво, мислим. Људи то нису уочавали, али je он знао. Ха, знао je он свашта. „Берта“, рекао ми je једном, „тако ти je то.“ To je било онда кад ме je оставио због оне дебеле праље због које je добио упалу плућа. Знате шта? У животу није никад носио поткошуљу! „Берта“, рекао ми je, „радије ћу ставити два шала.“
Ту, на та два шала, искочио сам из коже.
Испружио сам се преко стола и просиктао:
– Берта, споменете ли још само једном Гершона, послаћу вас за њим!
Али Берта се није нимало збунила.
– Но, но – рече мирно – зар je то начин? Да je мој Гершон још жив...
Падне ми на ум да знам од чега je Гершон умро – није то била упала плућапасавај се Ефраиме, док je време! Устанем и пођем од стола, али ме Берта зграби за руку и није хтела да ме пусти.
– Moj покојни муж – рече – Јако je волео куглање...
Остало нисам чуо јер сам продорно вриснуо у помоћ, на шта je неки конобар самарићанин дојурио и ослободио ме. Пожурио сам кући где сам тек под леденим тушем охладио жељу да Берти завијем шију.
Te ноћи ми се у сну јавио Гершон, немо ми стегао руку и саосећајно и весело одмаглио с дебелом праљом. Благо теби, Гершоне!




Свако жели да га људи воле, зар не? Тако je чак и стари добри Калигула трошио шаком и капом за клање људи по арени само да би угодио руљи и да би гa она волела. Ha тему „како стећи пријатеље“ исписано je на тоне папира, али све то мени лично није много помогло. Уљудан сам као француски дипломата, зрачим тактом, тих сам, скроман – и ништа. Промашен човек.

ЈОВОВА ПОСЛА

Није да сам пребрзо одустао. У своје доба, кад би ме људи питали како ми je, широко бих се насмешио и рекао да ми je одлично, супер, последња књига ми се добро продаје, голф играм све боље, a на билијару сам добио двадесет фунти. И тако, уместо да ме воле, људи би отхукнули и процедили: „Ма замисли!“ или би рекли да им се жури, или како je ваљда време да престанем да јурим за ловом као луд.
Укратко, стали су се правити да ме не примећују. Нарочито у последње време, то јест последњих тридесет година.
Спопао ме очај. Добро, закључио сам, нећу стећи пријатеље, али шта je са познаницима, с онима с којима ћеш изменити реч-две?
– Прати ме луда cpeћa – рекао бих задовољно људима. – Ту je опера коју сам управо завршио и сад водим фамилију на Тахити.
– Немојте се превише напрезати – одговорили би ми ледено. Знате, нисте више тако млади.
И нестали би. И држали се што даље од мене. Више ме нико није питао како ми je. Шкартирали су ме. Јесам ли био усамљен? Ma као Израел у Генералној скупштини, ето колико. He бих рекао да су ме заправо бојкотовали, али заправо јесу. Дошло je дотле да сам се понекад питао: „Ефраиме, како си, како ти иде?“ само да осетим како je некога брига за мене. Више ми никакав успех није пријао, јер нисам имао коме да причам о њему. Било ми je тужно као Радничкој странци у опозицији.
A онда сам вратима прикљештио ножни палац.
Што ћe рећи права срећа! Наиме, враћао сам се кући из супермаркета, с пуним наручјем флаша, па сам онако мушки ударио ногом у улазна врата, али су ми врата узвратила ударац и спљескала ножни палац између себе и довратка претворивши га у модру кашу.
У тај час прошао je мој сусед Феликс Зелиг. Две пуне године није ме удостојио ни речи, али сад je стао.
– Шта ти je? – упита. – Шта ти je, стари мој?
Нем од бола, само сам упро прстом. Феликс ме мало вукао, мало носио до кауча, онда ми je спремио пиће, па je остао уз мене док ми се жена није вратила.
Аха, рекао сам себи, тако je то, значи. Недељу дана касније, сретнем у пошти госпођу Блум која ме упита како ми je с палцем и осталим, a ja joj одговорим:
– Палац није ништа. Излудео сам од страха јер ме нешто страшно пробада у слабинама...
Госпођа Блум ме испратила све до кућних врата.
– Морате код лекара – рече ми, a очи joj блистају. – To вам je сигурно камен у жучи. Боже, па ви ћете се провести као бос по трњу. Проклињаћете дан кад сте се родили.
Отада je зивкала сваког другог дана и питала како ми je. Мало-помало, људи су опет почели да ме примећују. Но, више и нисам чекао да ме питају, ja бих им одмах рекао:
– Какве паклене муке! Камен ме убија. He могу ни да пишем. Сутра морам на рендген.
Брате, сваким даном све више пријатеља! Из пуке знатижеље прегледао сам све оне књиге о томе како се то ради: нико и не спомиње камен у жучи. Аматери! Онда ми je синула идеја да дневну нарицаљку заокружим још једним бисером: ето, говорио сам, због те операције морао сам да одложим снимање филма. Сензационалан успех. Слатка женица се пожалила да joj je наврх главе кувања кафе од јутра до сутра за све моје пријатеље и оне који саосећају са мном. Одлучио сам да и сам напишем књигу о стицању пријатеља, под насловом „Шмрц-куку-леле“.
Тих дана обично бих при крају разговора додао: – Потпуно сам пропао. Да ли би могао да ми позајмиш неку кинту?
Људи су вадили новчанике као мутави. Вратила ми се вера у човека.
– Знаш, – рекао сам женици – тек ми je сад јасно све оно с Јовом. Знао je он шта ради, са својим невољама и мукама.
Тако сам се угледао на Јова и сервирао прави коктел чемера, те бол у леђима (криви ми се кичма?), те придавили ме порезници, уби ме тврда столица, плус банкрот, билхарзија и мој последњи фијаско. A пустио сам и глас да ми je жена побегла у Шпанију с породичним лекаром.
Био сам популаран као никад дотле. Управо сам у том кратком срећном раздобљу свог живота открио „Прво правило сендвича“ према којем између две дебеле пропасти можеш размазати танак слој cpeћe. Успео сам наиме да прошверцујем – између пожара у кухињи и свог слепог црева – једну важну књижевну награду a да ме нису бојкотовали.
Но, било je исувише добро да би потрајало.
Toг петка – и сад ми писаћа машина дрхти под прстима док ово пишем – тог црног петка одједном ме спопаде неки врло стваран бол у крстима. Дође лекар и објави: камен у жучи. Ето шта значи божја правда.
– Чуј, драга – рекао сам слаткој женици – биће најбоље да за сутра позајмиш неку столицу више и да одмах кренеш да спремаш кафу. Навалиће јатимице.
Нико није дошао. Ma нико. Због неколико каменчића у жучи изгубио сам све своје тешко стечене пријатеље. И тек онда, у болесничкој постељи, схватио сам начело: руља не воли болесне и несрећне људе, она воли здраве и срећне који им се жале на своје несреће. Чудно, зар не?




Дубоко сам уверен да je највеће откриће нашег доба – ако изузмемо мини сукњу – пратећа музика. Мислим на оне тихе виолине које у филмском студију аутоматски циликну чим Ана Карењина бризне у плач или Стив Меквин стругне из затвора. Наиме, дошло je до тога да je медијски усмерен човек, читајући толике новине, постао имун на штампу. Онда су му дали телевизију, али није прошло дуго па je престао да верује својим очима. Сад још једино музика може да гa дирне у жицу.

ЧАРОЛИЈЕ МУЗИЧКЕ КУЛИСЕ

Недавно су у Холивуду одржали мали научни експеримент. Узели су пажљиво одабрану просечну публику и приказали joj ролну једног романтичног филма: онај део где шкотски краљ открива да je млада сиротица коју je из запенушаних таласа управо избавио нико други него рођена му a одавно изгубљена кћи, она иста коју су му Цигани украли у првој ролни.
Публика je била примерено дирнута, свима су ноздрве благо подрхтавале. Затим су им приказали исти фрагмент, али сада с пратећом музиком коју су лукаво мазнули од оног старог професионалца Чајковског. Резултат: публика je углавном гласно ридала, двојица су принцези писмено понудила брак, a један je емигрирао у Шкотску. Све то чудо направише три виолине, једна или две флауте и једна туба или труба. Стручњаци изјавише како би то исто с клавиром изазвало најмање један покушај самоубиства у запенушаним таласима.
Али ако je музика храна љубавних прича, како je бард истакао, тиме није нипошто речено да je ограничена само на њих. Ha пример, Старски вам ни за живу главу неће појурити да спаси Хача из канџи помахниталога хирурга без једногласне масивне подршке дувача и контрабаса. Па и Коџак{2} je крваво свестан да би само с ћелавом главом могао да оде на добош да му не грми плех-музика. To je правило: на екрану подморница не израња на површину без фанфара, лорд Нелсон се не састаје с леди Хамилтон без туцета гитара.
Никада.
Но, све je то било познато joш пре изума телевизије, па чак и филма. Није нимало случајно што je црква конфисковала оргуље и њиховог Баха ради служења Господу. Није нипошто забадава да шефови држава неће ни у сну да кроче на црвени тепих ако не трешти марш и не грми топ.
Пратећа музика je храна љубави, како рекох, али може и обратно. Упитајте било ког власника ресторана. Гост бира најскупља јела, a рачун неће проверити, ако му Џони тихо пребире по диркама клавира у углу. Исто je тако у индустрији: у фабрикама где се радницима гуде баладе, мање je штрајкова – осим у индустрији плоча, наравно.
С тим мислима у глави отишао сам у посету пореском одељењу на једанаестом спрату Министарства финансија, a у лифту који ме je возио нагоре из скривеног звучника чуо се потпури хебрејских песама о Сиону и Јерусалиму и томе слично – без сумње, смишљено на буђење успаваног родољубља у малом пореском обвезнику на његовом путу ка државној касици-прасици.
Паметна идеја. Истог часа одлучио сам да je применим и у приватном сектору. Кад идући пут порезник почне да контролише примања у минулој деценији, тактично ћу му на сто гурнути касетофон с лајтмотивом „Доктора Живага“ и свим оним страсним балалајкама. Кладим се да ћe му дух тако одлетети да ћe стати на пола пута у прошлост.
To се зове приватна иницијатива! Заиста, зашто се и мали човек не би служио пратећом музиком? Ако може Сем Голдвин, зашто не бисмо могли и ми? Поготово сад, с оним минијатурним касетофонима које лако гурнеш у џеп. Значи, пратећу музику уза се и чим затреба – давај! С порезником, са судијом, с обућарем, a нарочито с Њом.
Ова последња област заиста je врло захвална и ту савремена омладина има одлучну предност над некадашњим веселим нежењама који су били везани за татин статички грамофон. A данас момак има портабл сексофон. Има га уза се на клупи у парку, и док једном руком петља око дугмета Салине блузе, другом joj укључи Лехарову „Шеву“.
Ах, срећне ли транзисторске омладине! Да je у моје време било касета, оженио бих се најмање четири пута. Сад ми преостаје само да мумлам Вагнера кад ме жена шиканира.
Будућност припада пратећој музици.
Зашто би била само у филмовима?
Па и ти, драги читаоче, да ли си икад пoкушао да читаш моје причице уз неки жив ритам? Ниси? Добро, онда прочитај ово још једном уз Битлсе. Кад на крају дођеш до оног смешног, притисни тон до даске. Сад! Хвала!




Има већ неколико петака да и ja пожудно читам оне дискретне огласе у рубрици „Услуге“ у јутарњим новинама. Позиви да дођете на масажу множе се попут гљива после кише, па човека слуђују душевним недоумицама и магловитим слутњама о њиховом правом значењу.
„Напет? Несрећан?“ директно ти се обраћају у тим огласима. „Ново! Масерка Мерилин, витка плавуша, чека вас у Хреновој улици број 4.“ Хладна логика одмах ми намеће питање: „Какву физиотерапеутску важност има чињеница, иначе сама по себи радосна, што je масерка Мерилин плавуша a не црнка?“ Због чега je то важно у оном напорном трљању, нарочито кад трљани мушкарац ионако лежи потрбушке? Чудно. Још нисам видео оглас у којем би, рецимо, „Стасит и преплануо књиговођа“ тражио стално радно место...

ХЛЕБ У ЗНОЈУ СВОГ ТЕЛА

Скроз ти помере мозак, ето шта ти раде. Обично у тим огласима обећавају да ће те мазна Рози мазити у највећој дискрецији и задовољити све твоје потребе приватном масажом. Шта мисле с тим – приватном? Значи ли то да Рози иначе ради на више разбоја? A шта je то дискреција? Хоће ли тиме да каже да ће за тебе публици бити забрањен приступ?
„Стоп! Чека вас изненађење!“ маме те у некима, a ja се опет питам: „Шта ли je ово, молићу лепо? Хоће ли дама након третмана праснути надуваном кесом клијенту уз ухо? Или ће му поклонити лимену пиштаљку?“ Лично ме збуњује љупка Лили која ми уз јутарњу кафу поручује да je отворена и после поноћи. Изузетно хумани гест, без дискусије. Човек се у три сата ујутро пробуди, врат му се укочио, па гурне жену лактом и, док се облачи, каже:
– To ми je од оног проклетог вентилатора у канцеларији, драга. Скокнућу ноћас до Лили...
Да и не спомињем оглас над огласима који ме потпуно дотукао. „Ципи и Елеонора примају масажу. Може и суботом...“ Свашта.
Од самог почетка овог мог виталног истраживачког рада, највише ме намучило ово питање: „Шта да учини масерка која je заиста, чудне ли речи, масерка?“ Мора ли да да овакав оглас: „Стара и ружна госпођа Фридлендер нуди искључиво масажу, без икаквих изненађења“. Или joj je најпаметније да пређе на други, не тако двосмислен занат?
Наравно, у свему томе и нема двосмислености. Мушки су род звали на масажу још од дана кад je Ева искочила из Адамовог ребра вишка. Отада Адам лови масерке, с једне стране да се послужи њиховим услугама, a с друге, да им за то одрапи казну. Најстарији занат на свету одувек je подстицао и најстарије фаризејство. Наш културан човек гледа с висине на масерке које се нуде да му уз одговарајућу цену трљају тело, али сматра врхунцем културног уживања да гледа како француска девојчура глуми дрољу на екрану филма истине.
Није чудо што би мале раднице хтеле да се уједине и одрже протестне демонстрације широм света.
Овај писац, наиван какав јесте, никад није успео да схвати зашто се две одрасле странке не би могле договорно венчати на 15 минута на комерцијалној основи. Какво je друштвено зло у томе? Испада да лицемерно друштво дозвољава поштеној жени да прода своју душу било ђаволу, било политичкој странци, по систему ко да више, али неће да она то исто учини са својим телом ако то није доживотно. To je и питање класе: кад Нели из Јафе спава с муштеријом, то je параграф тај и тај кривичног закона, a кад je Жаклина Кенеди у кревету са Синуситисом, онда je то мондиш.
Мадам Помпадур није ни била свесна да je била масерка.
Истина je у томе да je човек решио многе проблеме Природе, али га je удесила његова властита природа. Како досад није пронађено никакво добро решење за захтеве тела и зов жлезда, ако изузмемо неке прилично монотоне формуле рабината, остало je на томе да се кревет баци на улицу, a масерка испраши у бајбокану на петнаест дана.
Пола полиције вреба мушкарце који траже олакшање за своју неодољиву потребу, a друга половина хвата цуре којима je беда тежа од блата. Осећаш да je то оно што позорнике стимулише и освежава им дан у њиховој штурој колотечини, да je то Милеов миље.
Многе земље у свету – скоро читава Западна Европа – увиделе су да je отворена и легална проституција кориснија за све заинтересоване стране, од Нелија до здравствене службе. И поред тога, на овом нашем строго тесном и скученом острвцу она и даље мора да се крије под ступидном фирмом салона за масажу и сличних благодети. У томе су врло тактични, у духу оне: „Угађамо свим укусима од A до Ш! Пробајте нашу пилетину под П!“ Стога je можда време да се мало боримо за ослобођење масаже. Хоћу рећи, зашто би тај толико злоупотребљаван занат морао да подноси сав терет наше сексуалне хипокризије? Зашто се не би узела нека друга часна професија зa камуфлажу тих ствари? Рецимо, подешавање мотора. Можете замислити предивне огласе који би се појавили под „Услуге“, попут: „Изволите на подешавање свог могора у нaшoj ексклузивној радионици! Лична пажња! Дискреција! Прање главе мотора!“
Да, што да не?




Закључак ове цртице синуо ми je пре неки дан, док сам стајао у реду пред биоскопом и угледао неку познату сподобу како клецајући прилази благајни. Био je то фин, стар и изборан господин седе косе. У први мах нисам знао где бих га сместио. Онда сам се одједном сетио. Па наравно! Гимназија! Појурио сам к њему и загрлио га. „Драги мој стари разредни старешино!“ ускликнем. „Да ли ме се сећате?“ Старац ме запрепашћено погледа. „Јеси ли ти луд?“ рече. „Какав те разредни старешина спопао? Били смо у истом разреду, друже мој...“

ЗЛАТНИ ЈУБИЛАРАЦ

Јутрос ме обузе зла слутња да можда и нисам више тако млад као некад. Пазите, није да ме je пребрзи рођендан бацио у панику. Ja вам на рођендан гледам као на лањски снег, имам их већ одавно па ме уопште не чуде. Друго мене брине, a то je претеран, смем ли тако да кажем, нереалан број тих рођендана. Тја, то ми не може бити право доба, како то мислиш да ми je данас педесет година, пa мени никад није било педесет, одувек сам био млађи! Мора да je нека грешка, нека то среде они из матичног. Како се ja осећам, ни тридесету још нисам прешао, ма шта, биће ми ваљда двадесет девет крајем децембра, зашто ми не дају да живим?
Пресудан аргумент мени у прилог била je моја изузетна физичка кондиција насупрот службеном добу који ми je бирократски наметнут.
Ходам, седим и стојим у длаку исто као у младости. И даље имам и очи и уши, нос ми je и даље на свом месту, чему онда све те глупости с бројем година?
Промене које сам доживио у току година потпуно су небитне. Добро, рецимо, више не јурим за таксијем него га гласније позивам, па шта? У реду, сад ми годи лифт, па шта онда? Можда ми je и кућна апотека све шира и шаренија после сваког пута у иностранство, али je то пре резултат општег стања на нашем подручју. Сећам се давне згоде кад сам препливао Блатно језеро да бих се састао с једном посебно паметном девојком, a јуче сам хтео да одведем децу на купање па ме мрзело. Само то – мрзело ме...
Укратко, у црном сам јаду. Такав очај искусио сам последњи пут кад сам навршио деветнаесту и осетио да je то оно – старост, крај.
Најгоре ми кида живце што ме сваког часа нешто подсећа на бреме које носим. Тако се лани нађем у аутобусу и поглед ми случајно паде на неко гробље од жене, једну роспију киселе фаце која седи и међу квргавим коленима стеже неку торбетину. Одједном згрануто укапирам да je та иста роспија остатак остатака најзгодније девојке којој сам се удварао кад сам био у цвету младости.
„Боже благи“, помислих, „пази како je Јадница оронула, једва сам je препознао!
A онда, усред те мисли, баба се диже и мени понуди своје место...
Или узмимо Ренану, моју шестогодишњу кћер. Гледамо Бен Xypа у којем се, као што знате, све време мувају амо-тамо римски војници и први хришћани, a у мраку кћеркица пијукне.
– Мамице, a je ли и тата био тамо?
Да, године су ми фрапантне. Чак и да ми скинете две године које сам провео вртећи заузете телефонске бројеве, опет су ми фрапантне. Иако je тачно оно што кажу – није да си стар него само много памтиш. He запишем ли све што ми падне на ум истог трена, у секунди оде мисао, пропаде оставштина за будућност.
Највише заборављам лица. Стари знанци, добри пријатељи, рођаци – прођу поред мене на улици, a ja ни да ме убијеш не знам одакле их знам. Наравно, на њихов поздрав узвраћам широким и срдачним махањем али се не дају сви преварити. – Лето педесет пете! – подсети ме човек, смртно увређен. – Бриндизи, бре! – Лице ми се нагло озари. – Тако je! – вичем. – Како си, стари мој? – Ma ко je тај? Какав Бриндизи? Више се не сећам ни непријатеља. И тако ме сада сматрају широкогрудним. To ми je почетак краја.
Слаб сам и с именима. Има већ која година да све своје младе званице зовем истим именом (,,Злато“), не би ли ме сматрале типом у најбољем добу који сигурно добро памти своје младе познанице. Што се тиче књижевности и уметности, од тога ми више ништа не остаје. Целе прошле године читао сам првих пет страница Солжењициновог Један дан Ивана Денисовича. Чим дођем до реда: „Голупчик – рече Владимир Прушенко окрећући се Павелу Парслејевичу Чупчику који je стајао крај ограде и разговарао с Пјотром Николајевичем Кузњецевским...“ на том реду редовно запнем и да убијем не могу даље јер више не знам ко je ко. И враћам се на прву страницу.
Само једно ми je утиснуто у памћење за вечита времена – a то je састав мађарске репрезентације тридесетих година. Ту ни случајно нећу погрешити, изволите ме пробудити усред ноћи и глатко ћу вам одверглати: „Сароши, Голди, Кохут, Чех Маћи, и наравно Тураи II који се као пијавица залепио за Синделара, центарфора аустријске селекције у реванш утакмици 11. фебруара 1938...“
Осим овога – кречана. Иако, како рекох, по мени се никад не би рекло. Нико ми не би дао ни дана више од 47 година, добро, можда највише 48 и по. Главни разлог je што носим тениске патике. Прекјуче сам једној љубазној девојци, која je пошто-пото хтела да ме утеши, рекао:
– Драга моја млада дамо, радије бих да ми je двадесет пет a да изгледам као да имам педесет и две, него обратно!
Људи знају да те истерају из коже. Један такав, неки метузалемски идиот, дошао ми с убитачном теоријом да je човек стар онолико колико се oceћa. Добро, a ja вам кажем да je човек, колико год врдао, ипак стар тачно онолико колико му je година. Ако желите да знате колико сте стари, немате шта да питате осећања, само изволите отворити свој пасош, тамо вам je датум рођења. A кад почнете подсећати на слику у пасошу, време je да себе промените.
Ипак, уз часну старост долази и блажено спокојство и зрела мудрост. Узмите мене. Више никоме ни на чему уопште не завидим. Ослободио сам се свих људских слабости и помирио се са светом. Једино ме још може натерати да манијачки запенушам од беса човек мог доба који je наоко млађи од мене. Kao онај безобразник, агент осигуравајућег друштва, који je најмање два месеца старији од мене, a нема ни једне једине седе на глави, док се ja белим као овца.
– Како то упитам га неки дан – како то да немате ни једне седе на глави?
– Ствар дисциплине – одврати човек церећи се испод брка. – Чим пређете четрдесету, не смете се препустити и помирити са својим годинама. Видите, ja и даље устајем сваког јутра у шест, да-да, мој господине, туширам се хладном водом и добро истрљам оштром четком. Па претрчим дуж плаже својих пет километара, добро се ознојим у сауни, и једем гомиле воћа и много јогурта. Осим тога, јашем, читам Плејбој. Мени сваки уд трепери пуслом животних сокова...
Бленуо сам као теле у шарена врата.
– Осим тога – настави он – косу фарбам.




Ha овом месту у својој отвореној расправи, желео бих све своје иностране читаоце да подсетим да се сва та чудна збивања описана у претходном поглављу догађају врло далеко од њих, негде у неком врућем подручју које се не да одвући у позадину, међу становништвом које je заправо замешатељство од 90 разних етничких заједница, у патуљастој светској сили која располаже атомском енергијом, али лако остаје без метака, у народу који живи већ хиљадама година, али још није имао ни минут предаха. Укратко, у јединој држави коју јеврејски народ тренутно има.
Можда се питате како то да се ове суптропске приче могу лако разумети и у другим поднебљима. Могу јер, колико год то чудно звучало, чак су и Израелци људска бића. Ми живимо и умиремо кao сви други, венчавамо се и растајемо готово с једнаким уживањем па чак и децу правимо мање-више на исти старомодан начин. Ми смо једноставно исти као други људи. Можда чак и мало више исти. У ствари, толико смо исти као свако други да због тога штрчимо као беле вране.
Што значи да смо појам за себе.
У свему смо на своју руку. Примери? Да ли вам се, драги читаоче, икад догодило да идете улицом, својим послом, a одједном вас неко удари ногом у стражњицу? Јесте? A онда, шта вам je тај непознати извођач ударца рекао? „Извините?“ „Мичи ми се с пута?“ „Није било намерно?“
Добро. A у овој земљи ће вам тај анонимни шутер вашег тура рећи: „Ох, мислио сам да сте мој шурак.“
Десет према један да ће вам то рећи. Нарочито у Тел Авиву, где су шураци нарочито на злу гласу.
Наравно, можете протествовати: „Па шта ако сам ваш шурак? Зар ме зато морате ударати?“
„Пријатељу“, одговориће вам наш човек из Тел Авива, „нећете ви мени одређивати кога ћу ja ударати! Удараћу кога хоћу!“
Морате да признате да je са свог становишта човек у праву. A што се тиче вас, драги читаоче, изволите доћи па се сами уверите. Проведите само недељу дана у овој земљи, имаћете доживљаја за читав живот. Чаробно je место тај Израел, све до свог најзабитнијег деликатеса. Ha пример, уђете у тај деликатес, кажете „шалом!“ човеку за пултом који гледа као да медитира о вечности и сличним дубинама, па га питате има ли сира лимбургера.
„Лимбургера?“ поновиће човек у чуду. „Ја? He, господине.“
„Добро“, кажете, „могу ли да добијем четврт килограма?“
Човек ће на то: „Свакако, што да не?“ И да вам четврт килограма најбољега лимбургера. Зашто? Зато што je он израелски трговац деликатесом, ето зашто. Има он своје принципе. Све у свему, израелски деликатес je неисцрпан извор хране за размишљање.
После тога можда пожелите да одете у биоскоп. Свакако пођите. И шта ће бити? Стали сте пред благајну да купите карту, сами сте, никог нема ни испред ни иза вас, a неки момак у љубичастој мајици журно вам приђе и каже:
„Опростите, господине, да ли бисте и мени купили карту? Мрзи ме да чекам у реду.“
Наравно, такве ствари могу се десити и у другим градовима света, само што се не догађају. Kao ни сва остала збивања која су се угурала у моје следеће поглавље не тражећи било какву дозволу.

САМО У ИЗРАЕЛУ





Чак ћe се и наши најљући непријатељи сложити да je теже живети у Израелу него било где другде. He због удараца у тур него више зато што су друге државе настале одавно за време природних историјских раздобља, док je Сион букнуо тек јуче и то уз силну хистерију. Ипак, овде имамо мање-више све, иако пре мање негo више. Овде се и све догађа, само касније. Овде можете да добијете што год желите, само што je скупље. Све je овде више. У Израелу ће увек бити више станара него станова, више незапослених него радних места, више бушотина него нафте. Како било да било, просечни Израелац који седи у овом узаврелом претис-лонцу, oceћa се као риба у води. Питате, како то? Лeпo. Обично кад je реч о људима који радо слушају како пишти пapa. Истина. Од риба се још ни једна није пожалила.
KO ПРИТИСНЕ, ДАЋЕ МУ СЕ

Јозеф Клајн, просечни израелски грађанин, дошао je на свет под притиском. До свог рођења био je у неком мрачном, скученом простору, a онда се померио, свом снагом притиснуо све око себе, избио на светло дана и дрекнуо.
Начин рођења остао je закопан у подсвести детета све до дана кад je мали Јози, у својој трећој години, научио значење речи ,,притисак“. Јоси je, наиме, хтео бубањ, a родитељи су на тај предлог ставили вето. И Јоси се расплакао, чието нагонски – истог трена.
Tepao je тако неколико сати, a отац му je рекао:
– Само ти плачи колико хоћеш, мали мој, али бубањ нећеш добити.
Бубањ je добио два дана касније, јер су му се родитељи зажелели мало мира и тишине у кући.
Тако je Јоси научио што je притисак.
У седмом разреду учитељица je хтела да му да слабу оцену из владања. Јоси je отишао к њој и љубазно joj саопштио да он, Јоси, сматра да je његово владање сасвим у реду, али учитељицу у то није успео да увери.
Онда je Јоси послао у школу мајку, да сведочи у његову корист – али се учитељица није поколебала. Тада je Јоси послао новог сведока, оца, који je учитељицу упозорио да ће дете подивљати, па чак и побећи од куће ако му се службено не призна добро владање.
Учитељица je почела да попушта, a кад joj je Јоси рекао да има голему фамилију од које je сваки поједини члан спреман да дође и посведочити о његовом добром владању, учитељица je попустила и променила му оцену у „добар“, што je из основа променило читаву ствар.
Кад je Јоси напунио осамнаест година, војни лекар прогласио га je неспособним за војну службу због слабог здравља. Јосију je понос био тешко погођен. Од лекара познаника добио je уверење да je потпуно здрав, али се војска није сложила, па je Јоси скочио кроз прозор и сломио ногу.
Војни лекар je схватио да се Јоси не шали, па му je преиначио оцену у „способан за борбу“, по оној: „Кад je бал нек’ je бал“. Но, врло брзо je војник Јозеф Клајн открио да борба није баш оно што се сматра да јесте, па je отишао војном лекару и затражио прекоманду у писаре из здравствених разлога.
Лекар га je прегледао и нашао да je здрав као дрен, на шта je Јоси, да не би узалуд губио време и труд, одмах скочио кроз прозор, али je овог пута пао на гомилу ћебади и ништа му није било. Ипак, лекар je видео с ким има посла па je опет преоценио Јосија и препоручио војника Клајна за административну дужност.
Чим je изашао из војске, Јоси je закључио да je време да се ситуира. Kao прво, отишао je помоћнику директора Стамбеног одсека и затражио стан. Помоћник му je рекао да му je жао, али право на стан имају само демобилисани војници, па je Јозеф отишао помоћниковој сестри, коју je случајно знао, те je она, сестра, телефонирала брату и рекла да je Јозеф Клајн демобилисани војник.
Помоћник je рекао Јозефу да код њега те игре с ВИП-ом не пале. Да зло буде горе, прозори су имали решетке. Онда je Јозеф замолио помоћникову сестру да не попусти, a он je ступио у штрајк седењем испред Стамбеног с натписом који je гласио:
„Зашто стан добијају само демобилисани војници?“
Неко je упутио Јозефа да помоћнику покаже своје уверење о демобилизацији, али та смицалица није успела, као што се могло и очекивати. Недељу дана je сестра зивкала a Јозеф штрајковао, онда je Јозеф провалио у помоћникову канцеларију са гвозденом шипком у руци и почео да разбија намештај.
Помоћник je позвао полицију, али je полиција имала преча посла, па je на крају морао да призна Јозефу Клајну да je демобилисани војник и да му додели леп трособни стан са свим савременим комфором.
Е, сад je Јозеф Клајн научио да притисак није средство него систем са својим властитим правилима.
У међувремену се Јозеф заљубио у помоћникову сестру па joj je предложио да се уда за њега, али гa je она одбила јер није имао средстава за живот. Јозеф je замолио помоћника да позове своју сестру и убеди je да он, Јозеф, има средстава за живот, али то није помогло.
Онда je Јозеф написао љубавну песму, на мало више од две стране, и послао je својој љубљеној – узалуд. Написао je песму на пет страница и послао je са цвећем – опет ништа. Па песму од дванаест страница уз кактус у саксији – са истим резултатом. Онда joj je написао страсну оду на више од 24 стране и отишао да joj то лично уручи, с револвером у другој руци.
– Имам ли ja средстава за живот? – упитао je девојку.
– Ох, да! – шапнула му je девојка па су из тих стопа отишли рабину.
И Јозеф се показао као строг супруг који je својом женом владао гвозденом руком – али не и окрутно.
Пошто се оженио, Јозеф je почео да тражи од чега ће живети. Отишао je у Дирекцију за храну и лекове и затражио дозволу за деликатес, али није испуњавао услове јер се такве дозволе дају само младим брачним паровима. Онда je Клајн добио од свог стрица писмену препоруку с којом се вратио у Дирекцију, али je директор рекао да тог стрица он и не зна. Ha то je Клајн одмах извадио личну поруку једног истакнутог члана странке којом дотични упозорава њега, директора, да он, директор, зна стрица Јозефа Клајна, али се директор није дао јер он наводно не зна ни тог члана странке. Тада je Јозеф упознао директора с човеком из странке, a човек из странке je директора упознао са стрицем, и тако je изгледало да je све сређено. Али ђаво не спава, управо су тада директора упутили у неки погранични град да оживи локалну изборну кампању која je била запела, a нови директор je знао Јозефовог стрица па се није ни осврнуо на његову препоруку. Поврх тога, упозорио je Јозефа да су се правила променила и да нови усељеници више немају право на отварање деликатеса.
Јозеф je поднео жалбу општинском суду на ту арбитрарну промену правила, a затим се обратио вишем суду са захтевом да се општинском суду нареди да изнесе разлоге због којих га не жели саслушати. Kao идући корак, захтевао je да се виши суд позове да образложи због чега одбија да изда налог општинском суду. A као даљи корак, отишао je до директора у канцеларију с кантом врелог уља и полио га њиме. Ухапсили су га и у затвору je остао недељу дана. Чим je изашао уз кауцију, отишао je право директору с оном истом кантом и одмах добио дозволу. Сад je имао средства за издржавање своје мале породице. Наиме, госпођа Клајн je очекивала бебу. Јозеф ју je одвео у болницу и замолио лекара да буде тако љубазан и помогне његовој жени да роди сина, јер су мушкарци бољи за вршење притиска на овом свету. Лекар je рекао да он ту ништа не може, али je Клајн донео писмену поруку од свог шурака, помоћника. Лекар je остао при своме, па му се Јозеф вратио водећи на узици булдога – што je деловало. Лекар je попустио и Јозеф je добио сина по жељи. Тако je Јозеф Клајн, просечни израелски грађанин, проживео срећан и спокојан век све до дана кад га je сталан притисак скрхао a срце му попустило. Лично je то мирно примио. Ha самрти се чак и насмешио и рекао:
– Коначно ћy у овој земљи добити нешто без притиска.
Али се преварио јер je лекар као узрок смрти утврдио – високи крвни притисак.




Људи су склони да у свашта верују. He ja, мени све треба доказати, иако ипак настојим да будем опрезан, као кад видим црну мачку па се одмах окрећем налево-круг или je префарбам у бело. Испод мердевина нећу да прођем ако баш не морам, a за угао стола нећу сести да не бих остао нежења. У две речи, јесам сујеверан, па управо зато сматрам да у ову књигу морам да убацим и јеврејског саобраћајца. У сваком мом досадашњем хиту био je бар по један цајкан и сад се не бих усудио да кршим ту традицију. Мени саобраћајци доносе срећу, не било их дабогда.

ВОЗАЧ МАНИЈАК

Пре неки дан враћам се колима кући кад ме изнебуха заустави неки будни саобраћајац. Завуче главу кроз прозор и каже:
– Молим документе. Возили сте седамдесет кроз насељено место.
– Није него! – дочекам га ja. – Можете ли то да ми докажете?
– Могу.
Сав сам се стресао. Покорно пођем за њим до паркираних полицијских кола где ми он показа неку паклену справу са којекаквим дугмићима и скалама. Замисли, проклети мућкови набавили радар!
Дотле je саобраћајац прелиставао моја документа.
– Новинар, a? – рече на крају. Ви бисте господине, морали да будете пример другима, a
не да возите као манијак.
– Ужасно се стидим, наредниче – одговорим. – Да сам знао да имате радар, никад то не
бих урадио.
– Значи, признајете да сте возили недозвољеном брзином?
– Свакако.
– A зашто сте возили недозвољеном брзином, господине?
– Јер сам брзао – одговорим. – Хоћу рећи јер ми се журило.
– A зашто?
– Јер нисам знао да je контрола у заседи.
– Па je ли то разлог да возите недозвољеном брзином?
– He, наредниче, није. Али, наредниче, верујте ми, осамнаест година возим и ово je први пут да сам возио пребрзо.
– Први пут да сте пребрзо возили, или први пута да су вас ухватили?
– Први пут да сам пребрзо возио.
– Je ли? Па како то да осамнаест година возите пристојно и савесно, a сад одједном радите обратно?
– To сваком може да се деси, наредниче. Како би било да платим казну и квит посла?
– И још сте новинар – с негодовањем ће саобраћајац. – Образован човек! A знате ли ви шта би се десило кад би свако возио недозвољеном брзином, господине?
– Било би несрећа.
– A да ли бисте ви хтели да будете узрок несреће?
– Боже сачувај!
– Па зашто сте онда возили недозвољеном брзином?
– Ни сам не знам – одвратим. – Добро, за пребрзу вожњу казна je 120 фунти и ево...
– Како то да знате колика je казна за пребрзу вожњу ако вас још никад нису ухватили? – прекине ме мој досетљиви саобраћајац.
– Па, чуо сам. To спомињу они који су ухваћени у прекршају.
– Хоћете ли ви икад више возити недозвољеном брзином?
– Хоћу! – заурлам. – Да, возићу недозвољеном брзином! Возићу недозвољеном брзином сваког дана док сам жив! Увек ћу дозволити брзу вожњу! Возну брзину...
– У реду! – љутито ме прекину саобраћајац.
– Хтео сам да вам прогледам кроз прсте и да вас опоменем, али не дозвољавам омаловажавање органа на службеној дужности. Казна je 120 фунти, господине.




Kao што свака домаћица зна, Папенов лонац мора да пушта пару, па тако и мали Израелац мора нечим дати себи одушка. Други се народи издувају у делиријуму фудбала, или у напетости покера, или у војним ударима. A ми у трачевима.

У СТРОГОЈ ДИСКРЕЦИЈИ

Како изађем из куће Феликс се створи крај мене и пође укорак са мном.
– Јеси ли чуо? – упита ме. – Јеси ли чуо?
– Нисам – одвратим. – Шта то?
Феликс стаде и погледа око себе.
– Закуни ми се да нећеш никоме рећи!
– У реду – кажем. – Шта je?
Феликс се протегне на врхове прстију и завуче ми се у ухо.
– Онај архитект из угла са шевролетом – шапне. – Знаш с ким je ухватио своју пријатељицу?
– С ким?
Феликс заћута, на лицу му се огледала жестина борбе која je беснела у њему.
– He, бојим се да ћеш рећи – проговори коначно. – Видиш, заклео сам се да ником живом нећу рећи, a ево теби то спомињем. Да се та прича прочује, могле би се распасти три и по породице. Човек више ни у кога нема поверења.
– Н-да. Загуљено. To je факат проблем, Феликсе.
To je оно зло с трачем. Какав je смисао да дознаш најголицавије тајне – ко се од кога разводи, ко коме набија рогове и ко с ким и како оргија – ако их не можеш још топле сервирати пријатељима? Држати у себи трач, тежак je ризик. Већ се догађало да човек пукне од онога што je у њему.
Како било да било, етика je трача да онај који га преноси прво натера слушаоца на завет ћутања, a тек онда истресе причу. Глупе ли етике! Трач се мора преносити. Зато je и створен.
– Слушај – кажем Феликсу – у шта си се ти заклео?
– У све што ми je свето.
– Добро – кажем – то je неодређено.
Обично je боље избегавати да се закунеш на нешто конкретно, или на одређеног члана породице, осим ако баш нећеш да ти одапне. Нека то буде магловито и неодређено. Рецимо, добро je: „Тако ми свега!“, „Ма дај!“, „Па знаш ти мене!“ a безопасно je и „Ма ни својој жени“ и „Ваљда се шалиш!“. Лично се придржавам једног „Ах!“ што je кратко и необавезно. Или пак сецам на живот свога стрица Егона, покој му души!
– Но? – подстакну ме Феликс. – Кунеш ли се?
– He.
He знам који je ђаво ушао у мене, али ми je одједном пресела та комедија. Човекова побуна против друштвених конвенција. Феликс je само зинуо, у очима му се видело: „Шта je ово, који ђаво?“
– Знаш ли ко je ту све упетљан? – баци ми удицу. – Шофер једног помоћника министра!
– Престани с тим!
– Па један педер!
– Нећу да те слушам – кажем му одлучно. – Знам себе, Феликсе.
Једноставно нисам у стању да обуздам језик. Рећи ћу и Микију и сестри и вероватно старом Вертхајму. Дрмнем ли чашу вотке, раструбићу све и познатим и непознатим.
Феликс je био као на жеравици.
– Добро, али бар не спомињи имена – замоли ме.
– Зар има смисла без имена?
Јадан Феликс! Било ми га je жао тако да ме срце заболело.
– Ти добро знаш пријатељичиног мужа – он ће молећиво – и зато ово мораш да чујеш.
– У реду, али не јамчим за себе.
– Само ми обећај да недељу дана нећеш окусити вотку.
– Нећу ти ништа обећати.
Феликс je пропадао на моје очи.
– Ma зашто? – завапи. – Зашто ми то радиш?
– Из осећања части.
Феликс се расплака, a ja га потапшем по плећима.
– Слушај, a да ти све то лепо напишеш – предложим – и у запечаћеној коверти предаш свом адвокату?
– Архитекта – зајеца Феликс – покушао je аутом да згази шофера... зато се овај уселио код оне бивше жене помоћника министра... a педерова мачка...
Запушио сам прстима уши и удаљио се од њега.
– Немој! – заурлам. – Знаш да ћу то препричати сваком у листу! И репортерима! О томе ће цвркутати и врапци на крововима!
– Грозан си! – викну Феликс трчећи за мном. A знаш ли на кога je бацила око архитектова жена?
– Ha Бензиона Зиглера.
– Ka... како знаш?
– Идиоте – праснем. – Па ja сам ти испричао ту причу око Хануке, a ти си ми се заклео и небом и земљом да то нико неће извући из тебе, макар ти језик ишчупао.
– Тако je – сети се Феликс. – Шта ћеш, испричао сам толикима да сам заборавио од кога сам чуо. Па чуј, онда je у реду, могу ти све испричати јер опет остаје међу нама, je ли тако? Чак ми се ти и не мораш заклети! – Пресрећни Феликс ухвати ме под руку. – Дакле, онда je Зиглерова жена назвала ту фуфу, a на телефон joj се јавио познати мушки глас. Мирно je спустила слушалицу, зграбила камеру и оволики спреј с инсектицидом, позвала такси...
Упијао сам с највећим задовољством све детаље. Све време смо се обојица лудо церекали. Свега и свачега има у овом нашем граду! He бих веровао – да ту причу нисам сам измислио!




Ово je домаћа варијанта Љубавне приче. Верујем да није ништа мање дирљива од оригиналне. Она нас учи како се и најстраснија „узвишена љубав“ једног дана може распасти.

ПЛАТОНСКА ЉУБАВ

Moj рођак je седео загледан у плафон.
– To je био пример љубави на први поглед – рече ми тихо. – Из те жене зрачила je племенитост духа и неизрецива унутрашња ведрина. Један једини поглед из оних тајанствених смеђих очију и ja сам био готов. Ишао сам за њом као у трансу. И није ме волела.
– Ma немој!
– Рекла je да нисам довољно осећајан. Она je иначе песникиња. Састали смо се неколико пута, расправљали о својим схватањима, и то je све. Имала je неког чувара плаже, Југословена. Ja сам проводио ноћи наврх степеница пред њеним вратима и завидио њему. A ујутро, кад би ме послала по кикирики, био сам најблаженији међу смртницима.
– Ma немој!
– Радо je примала од мене ситне поклоне, ту и тамо и нешто у готовини, али никако да се загреје за мене. Трпео сам као пас. Једне ноћи тако сам живо замислио тог Југовића како joj сапуња леђа у кади да сам одлучио да побегнем. Читаве ноћи само сам јурио улицама, било куда, само што даље од ње. A ујутро сам се опет нашао пред њеним вратима с кикирикијем. Шутнула ме без пардона. Моји пријатељи видели су да сам спао на најниже гране па су скочили да ме спасу. Једне вечери зграбе ме и вежу за столицу за љуљање. A мени пред очима опет само онај њен нежни осмех. Добауљао сам до телефона и носом окренуо број полиције. Ставили су ме у патролна кола и одвезли к њој да je запросим.
– Ma немој!
– Није била код куће. Сигурно je била изашла с оним својим Југосом. Испричао сам све једном психијатру и он ми je објаснио да сам као одојче мрзео мајку и сад je све ово мој систем да joj се осветим. A може бити и да сам волео мајку па сад ту жену идентификујем с њом. Било како било, нисам могао да изговорим њено име a да се не расплачем као љута година. Доктор се драо на мене да прекинем с тим, нисам ваљда дете. Скочио сам с кауча и отишао својој љубави. Одлучио сам да joj поклоним све што имам.
– Ma немој!
– Она се у начелу сложила и ту ме први пут пустила у стан. Има културан стан, пун атмосфере. Читали смо поезију. Кад je отишла у кревет, дозволила ми je да joj придржим свећу. Восак ми je цурео по прстима, a ja сам се oceћao као у рају. Онда je дошао Југовић. Има свој кључ. Meнe су затворили у фрижидер. Почео сам да пијем: виски, рум, соду, шта год сам нашао, али ништа није вредело. Превртао сам се свестан да не могу дуго да живим без ње ако joj не слушам глас и не осећам вибрације њене личности. Замолио сам je да ме пусти да спавам под њеним креветом, али није хтела. Скочио сам кроз прозор.
– Ma немој!
– Био сам спреман да умрем, али сам само сломио ногу. Лежао сам с ногом у гипсу три месеца и учио језик Југовића. Зивкао сам je сваких десет минута, али je она искључила телефон. Венуо сам, био сам као авет, ни налик на себе. У пиџами сам шмугнуо из болнице и довукао се до њеног стана. Отворила ми je врата и од тог трена за мене као да не постоји. Нека je Југовић задржи.
– Шта се десило?
– Угојила се.




Израелски „шалом“ није само кратак и диван поздрав, с којим се може упоредити само боемски „ћао“, него je и најлепши поздрав на свету. Значи и „мир“, док „ћао“, како су ми сами Италијани рекли, значи само ћао. Има неке историјске ироније у томе што тај изнад свега мирољубив поздрав припада једином народу који je још од колевке у рату, али ипак помаже да јеврејски папагаји науче да говоре, нарочито данас.

ПЛАТИ ПА ВРАТИ

Пре неки дан смо констатовали како нам je ове јесени стално спарно, па je женица споменула клима-уређај. С џепом на уму као и увек, прогунђао сам да ћемо се усосити, али je женица одвратила да je боље да се усосимо него да се динстамо. Чудном игром случаја, наишла je на велик оглас неког предузећа које се зове „Клима сад, Д.Д.“, где се у звезде кује најновији модел назван „Шушањ“ који те гарантовано хлади лети и греје зими, a у свако je доба тиши од миша.
Сутрадан je главни инжењер „Клима сада“, неки Шломо, дошао да изабере најпогоднији прозор ради инсталирања. Објаснио je како тај нови модел има специјалан прекидач, „утишивач“, само га притиснеш и она неизбежна бука се као чаролијом утиша на зуј који није вредан ни спомена. То право чудо кошта само 4.999 фунти, плус 1.500 фунти за инсталирање, што све треба платити готовином и унапред. Упитао сам га зашто je инсталирање тако скупо, a Шломо ми je лепо објаснио да je то зато што ми на рупу у зиду дају једногодишњу гаранцију.
Сама трансплантација протекла je лако и глатко, као да ју je радио доктор Бернар. Дошла су два мацана и под Шломовим личним надзором одвалила подножје изабраног прозора, мало стругала и тестерисала, па je у тихи час „Шушањ“ постао саставни део нашег живота и дневног боравка.
– Честитам – рече нам Шломо. – Уверен сам да ћете уживати у пријатној атмосфери.
Остатак његове поруке нисмо чули јер je Шломо тог трена укључио уређај и наша соба раширила je крила и одлетела на ваздушно крштење. Добро, није баш узлетела, али je с нашег прозора бучало као да се тресе и грми „боинг 747“.
Стајали смо на својој кућној писти, тотално забезекнути самом том милином од акустике. Пошто je та милина потрајала двадесетак минута, a ми само и даље били у ваздушном саобраћају, окренуо сам се Шлому:
– Мало je бучан, a?
– A? – на то ће Шломо. – He чујем вас!
– Бука! – заурлам. – Бука!
– Шта?
– Б-У-К-А!
– Ma какви! – издра се Шломо из свег гласа.
– Бука? Где?
Будући да слабо читам с усана, махнем му руком нека дође са мном у кухињу где ћемо то расправити у релативном миру. Шломо ми објасни да „Шушњу“, као и свакој девичанској справи, треба дан-два да се ухода, да се његова компликована утроба тако рећи аклиматизује. Но, за сваки случај, рече Шломо, ево броја телефона, молим, нека га позовем сутра ујутро, биће му драго да му се јавимо.
Te ноћи имали смо боговски звучно-светлосни спектакл. Наиме, жена ме je сваких десет минута терала да устанем, упалим светла, приђем звуку и стално изнова притискам дугме „утишивача“ – али самим тиме нисам могао да утишам хистеричну жену. Разлику у децибелима између нормалног и тихог рада ваљда je могао да осети само слепи миш. Kao непоправљиви оптимиста, прво сам установио да човек навикне на све, али ми се у два сата по поноћи прекидач „утишивача“ сломио у руци, a ja сам прешао на течни мађарски жаргон.
Морам да признам да je у соби било пријатно свеже. A и да су нам деца навраћала да нам кажу како не могу да спавају јер им се кревети тресу као луди. Отприлике у три сата жена je свима поделила чепиће за уши и око нас се одмах спустила пријатна тишина, ничим непоремећена осим грмљавином „боинга“. У пет сати жена je на блоку који je лежао између нас написала: „Врати тај ужас Шлому“, a ja сам joj телеграфски отписао: „Ха! Плаћено унапред. Ха!“ Женица je предложила да се позовемо на ништавност уговора на основу моје пословне неспособности, али je онда мени синула бриљантна идеја. Дошуњао сам се на врховима прстију до „Шушња“ и искључио га вештим покретом руке. Просторија стаде са рулањем, испуни je блажена летња врућина и ми заспасмо као пар шпијуна који je дошао с ветрометине.
Ујутру сам дрхтавим прстима окренуо Шломов број телефона.
– Слушајте – рекао сам Шлому – тај клима-уређај...
– У реду – сложио се Шломо. – Вратићемо вам пун износ цене уређаја.
Дошла су она два мацана и демонтирала „Шушањ“, па нам je у зиду зинула небеско-плава рупa коју су пристали да закрпе за тричавих 500 фунти на руке. Били смо тако радосни што смо се ослободили „боинга“ да се нисмо ценкали. Такви смо, знамо да гутамо.
Требало нам je извесно време да нам се уши опет навикну на тишину, али, како рекох, човек се навикне на све.
Онда смо једног дана посетили неке пpиjaтеље у Херзлији. Уђемо у њихову пријатно свежу собу за дневни боравак a уши нам проби позната луда тутњава „боинга 747“ у залету.
Приђем том њиховом девичњаку и да... баш као што сам наслућивао. Прекидач „утишивача“ сломљен. Ja сам га својеручно сломио мало пре у овој причи.
Дословце притиснут уза зид своје канцеларије, грла стиснутог мојим прстима, Шломо je брзо истресао врећу.
– С клима-уређајима нема зараде због високог пореза – објаснио ми je. – Сва je зарада у инсталирању и у крпању рупа...
Искренуо сам му руку и потерао га испред себе у складиште. Просторија je била готово празна у њој само једна једина справа, исти стари добри „боинг“, чувају га љубоморно она два мацана устa им пуна сендвича са саламом.
– Да – процедио je Шломо – исти уређај продајем сваког другог дана... Па од нечег се мора живети... деца, жена, љубавница...
Јесте ли запазили у новинама да je „Клима Сада“ пропала? Изгледа да су направили фаталну грешку: продали су „боинг“ неком старом чудаку у Хаифи, a стари глув као топ. Шломо два дана није мрдао из канцеларије очекујући уобичајени телефонски позив, a онда га je ухватила паника па je назвао старог чудака.
– Мало вам je бучан, господине, зар не?
– Жао ми je – одговорио je чудак – али овог петка не могу.
– Узећу га – вриснуо je очајно Шломо. – Вратићу вам пape!
– A?
И тако, лишен своје девице потуцаљке, Шломо je морао да затвори свој уносни дућан. Чуо сам да су још две фирме доживеле крах. Да ли je могуће да су све оне... ма све... фурале исти фазон са „боингом“?




Сад кад je израелска држава замакла у своју деценију, a нови миленијум нам je тако рећи на прагу, хтео бих да се вратим једном већ старом и драгом лансирању двојице израелских астронаута у свемир.

ТЕЛЕФОБИЈА

Замислите само нашег момка, капетана Гиоре, како лебди међу звездама у свом астронаутском скафандеру, a једина су му веза са свемирским бродом, „Сенатором Јавитсом I“, танка цев за кисеоник и телефонска веза.
A ми, овде доле, слушамо разговор између њега и његовог друга у матичном броду.
– Овде пуковник Рони – каже заповедник брода „Јавитс 1“ нашем лебдећем јунаку. – Како си?
– Изврсно! Ha седмом небу!
– Инструменти у реду?
– K’o бог.
– Koja je спољашња температура?
– Молим, о томе нећемо телефоном.
Ево шта ће се десити. Мајке ми, хоће. Зашто да не? Зашто да само астронаути буду оптерећени тим израелским ендемијским опрезом који се огледа у оном стереотипном: „О томе нећемо телефоном.“ Јер управо се тиме пре или касније завршава сваки телефонски разговор у овој земљи. Назовем Вајнреба, причам с њим о свему и свачему, a онда га запитам:
– Ах да, a кад мислиш да ми вратиш оних осамдесет комада које сам ти позајмио?
Тишина, a онда опрезан шапат:
– Молим те, о томе нећемо телефоном.
– A зашто не телефоном, Вајнребе? Зашто не телефоном?
Зашто не проклетим телефоном?
– Имам своје разлоге.
– Koje? Какве разлоге? Реци ми! Дођавола, реци!
– Нећемо телефоном.
Откуда то? Национална опседнутост сигурношћу? Нека стара јеврејска фобија, као страх од паса? Ко ће то објаснити? Само једно знам: чим се у Израелу у телефонском разговору пређе на новац, бројке уопштено, имена, доба, карташке игре, царинске дажбине, трач и путовања у иностранство, мали Израелац завеже и само гукне: „Молим, о томе нећемо телефоном.“
Национално проклетство. Кладим се да му корени допиру у далеку, далеку прошлост. „Јеси ли ти“, глас допире оданде горе до Адама, „јеси ли ти jeo са стабла с којег сам ти забранио да једеш?“ A Адам одговара: „Молим, о томе нећемо...“
Додуше, оно и није био разговор на домаћој линији, али mиtatis mиtanдi, све je отада увек исто.




Што због стално заузетих линија, што због оног „молим, не телефоном“, спали смо на то да саобраћамо путем писма. Е, a ту нас чека хебрејска веза. Реч je о израелској страсти да се коверте затварају нитнама. Каква страст? Права манија.

ХЕФТОМАНИЈА

He знам кад je то тачно почело, али сам сигуран, ако би икад прекопали Синајско брдо и нашли таблице Закона, да би на њима одмах открили оне познате рупице. Још од Сиона нема посланице без порције спајалица, a за свако отварање потребан je комбинован оперативни захват клештима и зубима.
To je болест – спајалицолепсија. Хебрејски чиновник затвара коверат једним рутинским лизом, онда хвата спајалицу, добро нанишани и два-трипут прихефта коверат скроз-наскроз без милости. To je болесно, просто болесно. Или je то можда зато што je људима у овој земљи толико на уму сигурност да хоће да лизну и захефтају сваки комадић хартије. Но, чињеница je да оно што je хефтоман спојио, то жив човек голим прстима неће раставити.
He зато што не покушава. Ево, ja увек почнем тако што настојим да исправим својим искрзаним ноктима, a онда гурам, вучем и чупам, не бих ли спајалицу с друге стране ишчупао оним што ми се нађе при руци. Но, та спољашња спајалица најчешће je само претходница, под њом je читава фаланга, неке су и камуфлиране ради већe сигурности. Кад год наиђем на такву несрећу, постајем фаталиста и једноставно поцепам коверат па нека буде шта буде.
Из неког разлога (не питајте којег), те спајалице ће својим ножицама редовно пробушити имена, бројеве и друге битне податке у садржају поруке. И то без пардона, право у мету, нема празних рупа. Реконструкција, састављање поцепаних комадића, претвара ми свакодневно читање поште у мозгалицу, у рекреативно лечење које препоручују психијатри.
Да, знам да постоји справица која обавља човеков прљави посао, скидање спајалица. To je врло компликован, врло паметан изум. Има га у свим бојама, a не вреди хартије коју сакати. To je заправо примитивна алатка која има две мане: прво, прегломазна je за обичну спајалицу домаће производње па je само искриви и с њом ишчупа потпис, и друго, никад није ту кад ти затреба. Нижепотписани je и сам, негде око Нове године, одустао од те неравноправне борбе. Данас једноставно не шљивим спајалице него одмах цепам коверат.
Израелског хефтаџију наћи ћеш међу свим друштвеним слојевима. Захефтана писма добијам и од банке, и од државе, и од војске и од др Флајшхакера, и од Електре. Никако не могу да укапирам зашто сви то раде, нити зашто je та појава ограничена само на ову земљу. Ту се крије либидо, кажем вам, и то што га нема. Јер, кад зрело размислим, то јесте неки еротски чин: што с актом хефтања што са задовољством коначног споја, то и може бити корисна замена за секс у нашим врућим летима.
Ево, баш сам прошле недеље добио од једне строго службене установе дописницу: обичну поштанску дописницу, a посред ње – две јаке, металне спајалице. Да незвани не би завирио у њу. У дописницу. Биће да je одатле потекла она узречица о хицу у празно.
Ha крају, замислимо свечано потписивање уговора о пријатељству између нас и, рецимо, белгијске владе, у Јерусалиму. Ту je помпа и парада, ту су дипломате, генерали, аташеи, црвени тепих, говоранције, сва чуда.
Наш министар иностраних послова парафира историјски документ. Онда га шеф протокола додаје Његовој Екселенцији белгијском министру који га потписује налив-пером. Окренута je нова страница у односима између наших земаља.
Наш министар устаје и рукује се са својим страним колегом. Грле се пред камерама.
Генерални директор др Гибаквеч увлачи руку између два загрљена министра и дискретно тихо захефта уговор о пријатељству са три спајалице: клик-клик-клик... Из позадине се дижу звуци државне химне.
Чини се да се то хефтарско дивљање може да се излечи само законском забраном. Нека се пошта ослободи окова! Прекршиоцима одредити по три месеца кућног притвора за први пут, a рецидивистима одузимати возачке дозволе, слати их на робију, ударити им тешке глобе и упућивати их на психијатријско лечење. Можда ћемо тиме обуздати хефтоманију, иначе више неће бити коверте која би могла да се отвори природним путем.
A дотле, нема промена на државном грбу: три кугле фелафела на пољу хумуса{3}, a у средини раскречена дивовска спајалица.




Уличне незгоде привлаче масе знатижељника још од трена кад се први пећински човек први пут спотакао на своју прву тољагу. Да није тога, тркалишта би била пуста, зар не? A данас и не мора бити праве незгоде – месна руља изрежира je сама, и то вештином и жаром достојним праве трагедије.

СРЕЋА У НЕСРЕЋИ

Била је то незгода на уличном углу и ја сам је видео. Мали „фиат“ се срео с постаријом дамом, скренуо је да је избегне, ударио у паркирани комби и зајахао га до средине хаубе, само што се није попео на кров. Било је збиља лудо. Возач „фиата“ остао је на свом месту, с главом на волану, исплажена језика. Изгледало је да му није најбоље.
Двокрилна пирамида зачас је привукла гомилу. Млад војник на одсуству сачувао је присебност духа и отишао право до најближе телефонске говорнице. Неки минут касније врати се и рапортира:
– Обавестио сам их. Долазе. Сниматељ је рекао да се ништа не дира.
– Глупост – добаци један посматрач. – Неће стићи на вечерашњи дневник. А монтажа, а остало? Не могу стићи па да су не знам шта.
– Могу, могу.
Гомили су очи засијале телевиозионарским жаром. Водитељ ће рећи: „Наш је репортер разговарао са сведоцима на лицу места.“ Јао! Можда дођу с неколико камера. Можда с целом екипом. To би могао бити и фантастичан пропагандни спот за Министарство саобраћаја. Онда би га понављали сваке вечери у недељи. Бокте!
– Хеј, другар, не иди, бићеш на телевизији.
Тамо горе застењао je возач. У зао час, до ђавола, само нам још то треба – да се освести и све забрља!
A и полицајац je давио оним својим: „Одбиј-одбиј“.
– Je ли, Коџак – добацивали су му – хтео би телевизију само за себе, a?
Човек из оближње гвожђаре предложи да „фиат“ гурну мало више, ради боље драматургије.
– He дирајте га – рекао сам. – Овако je нajбоље.
И тако открише да сам с телевизије – гледали су ме у некој панел-дискусији о „израелском хумору данас“ – и настаде општа граја.
– Што су ти ваши тако спори? – љутито ме нападе једна домаћица. – Позовите их телефоном, реците им да су већ морали да буду ту...
Неко се опет пожалио на квалитет наших поп-песама.
– Гледајте италијанске певаче, човече, то je оно што се тражи...
Стара дама због које je „фиат“ скренуо упита ме зашто сам укинуо снижену претплату за старије особе.
– Хм – промрмља – нимало лепо од вас. Један ме пензос вукао за рукав: линије му на екрану стално скачу горе-доле, могу ли нешто да учиним у вези с тим?
По свему судећи, људи нису били нимало задовољни мојим начином вођења телевизијског студија, само што се нису усудили да то отворено кажу јер су сви желели да буду снимљени с „фиатом“. Тамо горе, возач je опет стењао.
– Ура! – одједном крикне пензос. Ево их долазе!
– Глупане – ућуткају га остали – то je само хитна помоћ.
У зао час. Јер, ако однесу тело, нема више шта да се снима, зар не?
– Молим вас – гомила je преклињала момке из хитне помоћи – немојте гa још носити. Треба да стигну сваког трена.
Момци су укапирали у чему je ствар, само je један од оних с носилима мало забринуто погледао горе у возача;
– A шта ако му треба трансфузија или што друго?
– Ma какви – одврати гомила. – Зар њему? Мрда се, видели смо. Уосталом, зар и њему није стало да буде у Дневнику?
Неколико малолетника четвероношке се попело на кабину, у стилу Старског и Хача, да се нађу у згодном положају одакле ће махати, церити се и надувавати балон-жваке кад дође право време.
Возач се опет помери.
– Воде – јекну. – Воде...
– Добићеш целу канту, куме, само сад не мрдај.
Аххх! Ha углу стаде такси и из њега изађе тип поспана лица, с камером, и неки мали с микрофоном.
– Шта je било?
Гомилу као да je гром ошинуо. Многима je то био први сусрет с телевизијом, тако рећи уживо. Један старац измрмљао je благослов. Ваљда je сада и вама јасно зашто су фузионисали министарства саобраћаја и комуникација.
Прва je дошла к себи она стара дама заслужна за скретање.
– Умало да ме прегази – цикну.
– Умало да ме прегази, да-да...
Зачас су je одгурнули. Светла позорнице преузео je неки самурај у мајици.
– Ja, ja сам све видео – скочи. – Овај овде комби врлудао je лево-десно као пијан...
ТВ-тип je укључио камеру да овековечи призор. Гомила je загунђала да то није поштено, самурај и није био ту, створио се однекуд тек пoслe хитне помоћи, a види ти њега, хоће да буде главни! Срам га било. И ja сам био револтиран. Зашто нису узели мене?
– И ja сам возач – говорио je самурај суочен с камером. – Имао сам „ферари“. Спортски. A онда ме зезнула швестерка, удала се за неког пропалицу, па je ћале рекао: „Доста, нема више трка.“ Тако сам извисио. A после, кад се развела, мислим од оне пропалице, више нисам био тако млад, хе-хе, па сам се окренуо керамици. Сад шљакам симултано на три тезге: у Хаифи, у...
Прогурао сам се у први ред, уз леви бок самурају, али ме стара дама гурала назад.
– Мене су прегазили – урлала je – мене, a не њих...
Није ми се баш свиђала та стара дама. Подсећала ме на Ливију из „Ја Клаудије“, само без чаршава. Ha крају се чак расплакала, само да би себе гледала на те-веу. Гром и пакао, мислио сам, ja сам ту, ja који сам се у оној панел-дискусији појавио у тоталу, a нико ме не зарезује – док ову стару козу без икаквог телевизијског искуства, њу узимају!
Покушам још једном. лактом изгурам Ливију, поново освојим свој пређашни бочни положај и упрем прстом у себе.
– Ево татице, – искревељим се својој девојчици. – Татица те љуби.
Неко упита да ли је то видео, или стерео или шта, а ја му рекох да не лупета, па нису ово „Чарлијеви анђели“ побогу, него обичне вести Дотле је самурај изрецитовао сестрину биографију, а сниматељ се попео на комби да сними возача у тоталу. Возач једва процеди:
– Немојте... из профила... ако бога знате...
Онај из гвожђаре дојури с чашом воде, проби се кроз гомилу и уђе у кадар.
– Ево, стари, донео сам ти воде. Попиј! – викну у камеру, смејући се отворених уста.
Возач се као неким чудом опорави. – Да ли сада да сиђем – упита сниматеља. – Само ми реците кад…
Онда су на ред дошла кола хитне помоћи с момцима и носилима који су се морали три пута враћати горе-доле, јер се на камери заглавио неки прекидач или питај бога шта. Вратио сам се кући пијан од среће.
Тачно у девет сати сви смо се окупили испред те-веа да видимо татицу. Спикер је неко време лупетао о нечем десетом, али је на крају ипак прешао на незгоду. Ту смо!
– Па где си ти? – упита ме моја девојчица. – Уопште те нема.
Било ми је ужасно. Приказали су повећи део самураја, нешто Ливије, а највише кола хитне помоћи. Мене су избацили. Уместо мене, узели су неког гњаватора који није ни био тамо, да им разглаба о безбедности саобраћаја. Е, нећу више учествовати у тим њиховим незгодама макар ме на коленима молили!




Највећа cpeћa коју Јеврејин може да пожели свом ближњем није добитак премије на спортској прогнози или пут на Бахаме – она блажена острва која немају ни зиме ни пореза на доходак – него једноставно „гесундхајт“, што ће рећи здравље. У томе има много здраве народне мудрости, с обзиром на баснословну цену лечења у Израелу. Уз то, наши хирурзи имају гадну навику да своје услуге наплате пре него што ће те засећи, иначе те нећe ни погледати: осим тога, имају апсолутну власт над својим телом, a о души да и не говоримо. Стога, однос између јеврејског лекара и његовог пацијента врло je сличан односу између Човека и његовог Творца. Само што Свемогући нема стажисте.

ШОК ТЕРАПИЈА

Спопало ме усред папине турнеје. У трену кад ми je авион узлетао с неке тачке на екрану, штуцнем „хик“! – и тако наставим даље. Moja породица учинила je све што се од ње очекивало. Женица ми je поред ушију праскала надуване кесе, деца су ми урлала „бу!“ иза леђа, a ja сам наставио да штуцам као да ме спомиње пола света. Te ноћи нисам ока склопио, па сам ујутро отишао у болницу. Пријавио сам се, добио кревет какав je ред, у соби на крају ходника, и младу згодну медицинску сестру која je дошла и гурнула ми јастук под главу.
– Само се опустите – рече. – Сад ће профеcop Опит доћи на своју јутарњу визиту и он ће вас излечити у трен ока.
Онда ми je набила термометар у уста и затражила од моје жене литру крви, за сваки случај. Убрзо на одељење упловише беле сподобе професора и његове свите. Професор Опит имао je величанствену појаву, продоран поглед и гласину кoja je тутњала у глуво доба ноћи.
Професор прво некоме рече да с пода покупи комадиће термометра, a онда приђе мени и мојој штуцавици лично. Око њега je у побожној тишини лебдело туце стажиста и повелико јато студената жељних знања.
– Штуцавица – објави његова еминенција. – Типичан случај. Уочите промукло дисање.
Повуче ме за косу и ja седнем, кротко кашљући. Ко сам ja да се не придржавам оног шта један Опит каже?
– Ово би убрзо могло да се претвори у њакање – прорекну његова преузвишеност. – Пацијентови дисајни органи контраховани су због нагле оклузије гласних жица.
– Хик!
Кажем ja, добри стари слуга покорни.
– Пацијентови рефлекси могу да затаје – каже он – у толикој мери да може да буде тотално неспособан да дише на уста.
Демонстрације ради, дохватио ми je нос, стежући ми носнице палцем и кажипрстом.
– Лице поплави a дијафрагма реагује периодичким спазмима. Дужи недостатак кисеоника може пацијенту да оштети очи, што доводи до уништења рожњаче.
Царска пратња je у великом ишчекивању нетремице зурила у моје очи. Мени je одувек билo тешко без дисања. Учтиво сам рикнуо два-три пута и онда наставио са серијом штуцања.
– Опростите, господине професоре – усуди се један од његових ученика – a колико дуго могу потрајати ти напади штуцања?
– Ох, недељама – одговори Опит предајући мој нос на држање једном асистенту. – Месецима. Чак и годинама.
– И доводе до смрти?
– Апсолутно.
Без пардона.
Професор Опит ми раскопча пиџаму и спусти ми се свом тежином на трбух. Праћен мојим тихим цвиљењем, пробио ми се прстима до кичме. И душек je испод мене попустио.
– Сад сам тачно на јетри – обавести Опит аудиторијум. – У оваквим случајевима често долази до дегенерације околног ткива, a онда се азотне излучевине таложе у јетри и претварају у скроб.
Пре бих рекао у јетрену паштету. Уважени ме Опит превали на бок и зари ми главу међу колена. Био сам мањи од маковог зрна, да не бих покварио представу.
Сад руља пређе на другу страну, да јој ништа не промакне од мене. Професор Опит ми оловком разјапи уста, увуче руку и извуче језик напоље. Гласно сам простењао, a професор тек тада уочи да сам и ja ту.
– Добар дан! – поздрави ме. – Како сте?
– Хик!
И даље сам био бочно преклопљен, до врха пун скроба и исплаженог језика. Професор Опит има јаке руке, миришу му на сапун и етер, зноје му се од ауторитета.
– Уочите како je језик усахнуо због неадекватне саливације – објасни професор. – У шездесет посто случајева пацијентова карлична област захваћена je темпоралном парализом.
Окрену ми главу која зацвили „шкрип.“
Ако стигнем да жив изађем одавде, закунем се у себи, фанатично ћу се залагати за забрану вивисекције.
Држећи ми језик десном руком, професор поче левом да ме чука по темену како би демонстрирао попуштање рефлекса. Један стажист хитро прискочи и подметне скупљене дланове под моју браду да ми ухвати очи ако ми испадну из главе. Нетко догура операцијска колица, али тада ми се пробуди нагон за самоодржањем.
– He штуцам више! – викнем. – Хоћу везу с нашом амбасадом!
Пресветли Опит испусти мој језик и ja се свалим, сав се распаднем на све четири стране.
– Ето видите, господо – закључи Опит. – Ето шта мало штуцања направи од човека.
Проломи се аплауз аудиторијума, a његова се преузвишеност поклони.
– Возите га на ортопедију – рече Опит и добаци ми забринут поглед, па крену са гомилом стажиста на следећу демонстрацију.
Почео сам да скупљам своје расуте делове. Све сам нашао осим једног палца, али ми je он ионако био искоришћен, a човек мора нешто и да жртвује за науку.
Згодна медицинска сестра помогла ми je да све монтирам на своје место, па ме опрезно подигла на ноге.
– To je једино средство код напада штуцавице – објасни ми водећи ме полако до врата. – Шок-терапија. Професор Опит je у томе врхунски стручњак.
Ma шта ми кажеш!




По кулоарима израелске власти било je у последње време врло живо: неки су дошли, неки отишли, a неке су и ухватили. Ови последњи су велике зверке који су починили овакав или онакав функционерски злочин, па су изведени и пред суд, без обзира на то да ли су били на високом положају. Ипак, у тој похвалној кривичној пракси постоји један фелер: мало-мало па чујем како се јавни тужилац „договорио“ с адвокатима господина Зверковића у погледу одређених тачака оптужнице. По неком добро заплетеном дај-дам аранжману, две стране обаве трампу, једна нешто призна, друга од нечег одустане, према текућој вредности акција на берзи злочина. To се зове вансудско поравнање, a допало ми се као идеја. Идем да je испробам. Хајде да видим.

СВЕ СЕ МОЖЕ КАД СЕ ХОЋЕ

Једне ноћи враћам се кући колима с неке луде оргије, кад у 23,43 спазим смеђег пса који ми се створио испред точка. Нагло заврнем лево, најашем на тротоар, пробијем излог пиљарнице, прошишам између наслага поврћа, одвалим задњи зид, избијем на тиху улицу, ударим у стуб електричне расвете и сравним га са земљом.
И ето ти цајкана. Извади нотес и поче да ме тражи међу крхотинама мојих кола. Најзад ме нађе у мотору како се држим за предњи погон.
– Шта се десило? – упита ме цајкан.
– Ништа – кажем – управо се паркирам.
– A јок – тако ће мени рука Закона. – Неопрезно сте возили, друшкане. Мислим да сте овај пут настрадали.
Гле, бистар овај момак, овај светли пример телавивских Недодирљивих. Извучем се из покојних кола и допузим до Закона.
– Човек се сматра невиним све док му се не докаже кривица – упозорим цајкана. – Човече, мућните мало главом.
– Ja пишем пријаву, друшкане.
– Због чега?
– Због упада у пиљарницу.
– Па то сваког дана раде многе домаћице.
– Да, али ви сте упали колима.
– Па шта? Имам кола па се возим. Шта ту не ваља?
Цајкан се почеша по глави. Поглед му паде на водоравно опружен стуб па опет скрене на мене.
– Тренутно сте паркирани на тротоару, друшкане.
– Тачно – одговорим – али само привремено. Нећете ваљда од тога правити проблем!
Закон се премести с ноге на ногу.
– A трговина...
– Молим вас, не спајајте трговину и тротоар – предложим – a онда бих ja могао да признам тачку о неопрезној вожњи.
– Како то мислите?
Једном руком загрлим Закон па га прошетам горе-доле тротоаром.
– Пазите – кажем му – исплати се обојици да се договоримо. Ем скратимо поступак, ем се ви спасите гњаваже да бог те питај колико пута излазите пред суд и натежете се с екипом превејаних адвоката зато што нема никаквих чврстих доказа. Дајте, зашто нас не бисте обојицу поштедели малтретирања бесконачним спором?
– Али ви сте возили сто на сат – рече светли пример чувара реда.
– Напишите шездесет и ja ћу то потписати. И то je изнад дозвољене брзине.
– Прегазили сте пса.
– Мачку.
Истрага je стигла до мртве тачке. Још једном сам му стрпљиво објаснио да сам спреман да признам неке тачке оптужбе, ако он испусти неке друге које ми нису нарочито симпатичне.
– Оставите ви трговину – кажем му – a ja признајем стуб.
– Ma како то могу?
– Добро – попустим. – Онда их у пријави рокирајте. Напишите да сам ушао у стуб a искривио трговину.
– Другар, овај стуб није искривљен него срушен.
Е, ту верзију нисам хтео да прихватим.
– Слушајте, – кажем ja, шетајући цајкана у поверљивом разговору – има отприлике пола године како сам прошверцовао телевизор без царине, нису ме ухватили. Ако оставите овај стуб на миру, признаћу шверц.
– Али у пријави морам бар да споменем стуб. Рецимо да сте га окрзнули.
– Онда ja признајем само транзистор.
– Оптужени je неовлашћено унео у земљу радио-апарат – на крају записа цајкан, a онда ме упита што ћемо с неопрезном вожњом? Добро, кажем, једном сам у марту непрописно затворио балкон па сам вољан да и то признам ако je тиме склопљен договор. Оптужба се сложила.
– Добро – рече Закон, стављајући тачку на крају наше пријаве. – Потпишите се ту, молим.
– Чекајте мало – проговорио сам с пером у руци. – А имате ли сведока?
– Богами немам! – Закон разрогачи очи. На улици није било никога.
– Осим мене! – допуним га. – Значи, ја сам сведок оптужбе, је ли тако?
Добро, добро, дајте да завршимо с тим. Већ је свитало. Потписао сам, као крунски сведок за радио и балкон, опростио се од Недодирљивог чврстим стиском руке и кренуо кући као слободан човек. Жена ме уплашено упита шта се десило, а ја сам рекао како ми је жао, драга, али је случај још sub judice.

Иако има неких ствари које се могу десити само у Израелу, како сам изложио у претходном ненадмашном поглављу, ипак постоји подручје у којем смо у длаку исти као и остали свет. Мислим на породични живот и родитељско васпитање. To je заиста универзални проблем, иако су израелска деца можда мало строжа са својим родитељима, траже беспоговорну послушност, па ће ту и тамо и одаламити шамарчину непокорном татици, за његово добро.

Јеврејски родитељи су уопште слепо одани свом потомству, али овде, у Израелу, ми сигурно на своје потомство гледамо као на идоле. Децу постављамо на пиједестал – a онда нам се укочи врат од гледања у њих, тамо горе. Ионако су, узгред буди речено, много виша од нас, захваљујући обиљу сунца и сока од поморанџе. Чињеница je да смо заљубљени у њих – прву националну генерацију интернационалног јеврејства. Стога, шта онда ако су мало дрски? Што ако понекад знају да буду помало неучтиви, овлаш мрзовољни и тек малчице неотесани – укратко, апсолутно несносни? Ипак су то прва деца којима je после две хиљаде година матерњи језик хебрејски, a то je оно најважније.
Неки дан, на пример, дошао сам свом адвокату, a његов мали Авигдор, нема више од метра и осамдесет, прође кроз собу a да ме и не погледа. Но, мој адвокат зна шта му je родитељска дужност.
– Авигдоре – рече – да ли си поздравио нашег госта?
– Нисам – одговори мали Авигдор и изађе. Адвокат се окрете мени, лица озарена очинским поносом.
– Видите? – рече. – Moj буцко никад не лаже.
Што се тиче мојих балаваца, своје поштовање према њима држим у строго одређеним границама и безобзирно их користим за своје себичне литерарне сврхе. Другим речима, у своје књиге трпам Рафија, Амира, Ренану и слатку женицу, па куд пукло да пукло! Они су ми често сидро спаса: кад ми све друго затаји, кад ми ни у задњем делу мозга ништа не жмирка нити се цери, одем Амиру у собу и бацим удицу:
– Ух, овде je као у свињцу!
Или:
– Све четири увис, a? A да ли си написао домаћи задатак?
– Немам га – одговара ми мој риђокоси син, који исто тако никад не лаже. – Наставник нам се сутра разводи.
– Je ли? – кажем и трчим назад у радну собу, a у мозгу ми већ зује предивне смешне комбинације у вези с том идејом. Рецимо, та подла мизерија од наставника разводи се зато... зато... зато што су његови ученици у његово име дали у новине оглас под „Познанство“.
Moja се умотворина објави a сутрадан Амир завири својом пламеном гривом на моја врата и ошине ме погледом.
– Поручио ти наставник да дођеш – најави ми. – Лажовчино!
Наиме, моје потомство није беспоговорно задовољно тиме што ме снабдевају темама, него води рачуна и о резултатима. Пазите, не зато што би их моје писање као такво уопште интересовало, него зато што сматрају да ме треба држати под контролом. Оно што пишем читају a да им се мишић не помери на лицу, без трачка осмеха, a камоли да би макар једном речју похвалили моје бесмртне творевине. Ипак, ту и тамо се удостоје да изразе неко мишљење.
– Па, мени ово није нарочито паметно...
To je углавном сажетак мишљења слатке женице.
Рафи ће, међутим, заћи и у дубљу анализу, као на пример: – Ова последња реченица je језива.
Ренана je обзирнија према мени. He каже ни реч, само уморно и кратко одмахне руком, као да каже: „Jao, тата, што си ти досадан!“
Сматрају да je потпуно природно што тата пише свакакве причице о њима, полуистините или полуизмишљене, a свој тако стечени статус славне личности узимају као нешто само по себи разумљиво. Ако неко на улици заустави Ренану и каже joj:
– Здраво, госпођице, ниси ли ти она... – моја ће балавица с висине: – Ваљда.
Чујем да je једном приликом само подигла обрву и погунђала: – No comment. – И она je риђокоса, моја Ренана. Све троје су, дођавола! To им je од мајке.
И воле да све буде ни по бабу ни по стричевима. Чисто и поштено. Тако ће ми Амир као узгред добацити: – Тата, о Рафију си овог месеца написао две причице. – Размажене су моје мале звезде, a ко их je размазио? Ja. Шта да се ради?
Треба ми инспирација па je црпим одакле било.
Нe чудим се што време тече a њихово мишљење о мени остаје на истом ниском нивоу. Управо je ове недеље Ренана у свој тајни дневник, који жена и ja потајно читамо, записала: „Тата je у новинама опет написао неке грозне свињарије о мени! Taj нема ни стида ни срама!“
Сад се и женица придружила непријатељском табору.
– Ефраиме – рече ми синоћ – мени je већ доста славе, па што не нађеш неког другог за своје приче?
– У реду – мирно одговорим и скинем je с листе својих ликова. Али, у праву je. Морам да престанем с тим. Свакако. Од следеће књиге.

МОЈА ПОРОДИЦА – МА КАКВА БИЛА



Ми смо просечна приградска двоколна породица, што значи да женица има властита кола. To je сјајан аутић, само с једном ситном маном: неће да повуче. Односно хоће, али прво мораш да спустиш ручну кочницу.
ГДЕ ИМА ДИМА...

Ствар je у томе што je женица заборавна, a то некако смета покретачкој снази аута. Пропиње се – ако разумете шта хоћу да кажем. Онда му се гуме задиме, a по мирису би се рекло да je Лаг Баомер{4} или су антинуклеарне демонстрације у неком арапском селу – у зависности од политичког гледишта.
Није то баш сваког дана, само што ретко кад није. A чим joj се то деси, она назове нашег Мицка, однекуд из града, и каже му:
– Слушај, Мицко, јутрос кад сам...
– Госпођо – каже Мицко Златоруки – отпустите кочницу!
Женина неоткочљивост ипак има једну предност: жену лако нађем.
Осетим да ми фали, рецимо као пример, па пожелим да знам где је. Ништа лакше. Попнем се на кров, загледам се према граду и видим стуб дима – a где има дима, ту има и гума. Врло je погодно, иако није оригинално: црвенокошци и кардинали се такође служе димним сигналима.
Но, како cpeћa служи знате већ кога, то се она побрине и да слатки аутић слатке женице не изгори у напону своје младости. “У одсудном трену, кад je аутић тик пред карданским инфарктом – женица остане без бензина. Није то увек, да joj нестане бензина, само што ретко кад није. Онда аутић дубоко удахне, кашљуцне једном-двапут, како му се плућа пуне ваздухом, и стане.
Зашто изабраница срца мога вози до задње капи, па и неки метар даље? Зашто правовремено не напуни резервоар? To je питање на које ће ваљда једном одговорити историчари. За мене je то мистерија.
Можда се женица нада да бисмо сваког часа могли наћи нафту у Еилату или негде другде, па ће цена горива стрмоглаво да падне. Или можда чврсто верује, можда одувек потајно чека неко савремено чудо Хануке – да аутомобили фурају по седам дана и седам ноћи са празним резервоаром.
Засад женин ауто кашљуца и стане, a најчешће се на путничком седишту нађе муж моје жене па му она каже:
– Ммм, мислим да сам опет остала без бензина. Дај скокни па ми га донеси, a?
To обавезно мора да буде на некој прометној раскрсници и увек суботом. После тога следи већ класично уље на платну „Човек с канистером“. Вечна му je тема муж женице с аутићем. A канистер, кад га већ спомињем, лежи у пртљажнику и у њему би требало да буде резерва горива, али je женица заборавила да га напуни. Ни то не мора да буде, само се није сетила да зашарафи затварач.
Годинама joj носим бензин: у пластичним чашама, у термосицама, у лименкама за тениске лопте, једном чак и у упаљачу из дежурне апотеке. Мото je: никад се не дај. У најгорем случају, увек се могу бацити пред нека кола и замолити запрепашћеног возача да ми да неку кап горива.
У тој последњој, камиказа-варијанти гориво треба исисати неком смрдљивом цевчицом, a зна се ко га сиса. Од тих дегустација језик ми се навикао на не баш пријатан укус „супера од 94 октана“. Но добро, нафтна криза je светски проблем и од онога што ja повремено гуцнем сигурно се неће заоштрити.
Пазите, немојте ме погрешно схватити: оно с кочницом, то je нешто што женица заборавља, али оно с празним резервоаром, то je њена трезна рачуница. Она je савесно проучила приручник с упутствима произвођача, a тамо пише црно на бело: „Кад игла показивача горива дође на црвено, у вашем резервоару има горива за још десетак километара вожње.“
„Све je у реду“ процени женица за себе. „Сад je на црвеном, до куће имам десет, највише дванаест километара, значи може.“ Сутра ујутро мотор ће за доручак гутати ваздух уместо октана, загушиће се и крепати, али њу због тога не боли глава. Где je сутра, о-хо-хо, a уосталом, што да се секира кад je власница оригиналног „човека с канистером“?
Догоди се понекад, рецимо двапут месечно, игла дође на црвено, али нам се кућа удаљила, сад je до ње петнаест километара. У таквој ситуацији женица може да бира: или ће купити бензин, или ће удаљеност до куће скратити за десет километара и тако се лепо наћи у приручниковој зони сигурности.
Прва солуција отпада. Женица никад не купује бензин и тачка. Што се тиче друге солуције, да скрати пут до куће, ту се поставља питање: како? Поготово зато што још није отпустила кочницу.
Немојте мислити да аутић моје женице нема црвену алармну лампицу која жмирка као луда кад je кочница затегнута. Има je, али je она и не гледа. Жмирка, жмирка и нервира je, каже. Уосталом, мисли су joj концентрисане на показивач потрошње горива, a има само пар очију, до ђавола! Мора да одлучи које ће црвено да гледа – да ли оно за гориво или оно за кочнице, на обоје не може да пази.
Једне недеље, после канистерског маратона претходног дана, одвезао сам аутић к Мицку Златоруком и замолио га да му монтира неку справу, некакав екстра-алармни систем поузданији од оног жмиркања. Рецимо нешто што ће, кад кочница није отпуштена, бучно залупати, или заурлати као фабричка сирена, или праснути малом експлозијом. Било шта.
Мицко ми одговори да нисам први, већ су га питали за то, али није много помогло. Један je муж толико забраздио да му je предложио да мaлo спетља жице да му жену дрмне струја чим заборави да отпусти кочницу.
Закључили смо да je то ипак мало превише, пa смо за моју жену изабрали музичку солуцију. Мицко ће кочницу спојити с механизмом који ће ударити марш тореадора из „Кармен“, у случају кочничког немара.
И тако сада стоји ствар.
Стога, драги читаоче, ако ти се деси да усред Тел Авива угледаш задимљен ауто који свира „Кармен“, знај да негде у близини на ту свирку игра „човек с канистером“.




Гостипримство спада међу најплеменитије врлине Истока. Бедуин неће ни дирнути свог најљућег непријатеља ако му се склонио под кров, још ће га почастити хумусом{5}. A ja, ето, нисам тако племенит и не трпим Шпигелове који нас посећују с времена на време.

НЕМИЛИ ГОСТИ

Није да имам нешто против Шпигелових. Он je пристојан и мрзовољан тип, a она je дражесна и згодна крава. To су поштени грађани: ринтају и мућкају с пореском пријавом као и остали. Једина je невоља што понекад долазе к нама.
He долазе нам на позив јер их не позивамо. Само нам бану, као два грома из ведра неба. A кад нам се већ нађу под кровом, онда их наравно частимо чајем (или кафом?), па заједно прекрајамо свет и млатимо празну сламу до два или два и по после поноћи, a кад оду, редовно осећамо да смо упропастили једно изузетно лепо вече.
Напетост – то нас убија.
Ha пример, тек што смо сели да вечерамо, a женици и мени се погледи сретну и углас викнемо:
– Шпигелови!
И ето их. Увек незвани (ма зар не виде да ми никад не свраћамо к њима?) и увек без икаквог одређеног разлога. Мала пријатељска посета, знате. Онда попијемо чај (или кафу?) и тупимо га до 02,00 или 02,30.
Неко време разбијали смо себи главу није ли им можда посета везана за Месечеве мене, или са стањем на берзи, али смо онда одустали и само смо изоштрили инстинкт. Тако жена оде до прозора и промрмља: – Хм, облачно, доћи ће Шпигелови. – Или мени нагло падне на памет: – Славина je цурила целу ноћ. Шпигелови!
И нема грешке. Једне вечери, кишица je сипила, a ja објавим: – Пробада ме у левом колену.
– Одмах смо оставили све и отишли у биоскоп. To вам je најчистија екстрасензорна перцепција, или необјашњива загонетка. Недавно су мачке удариле у драње под нашим прозорима. Жена и ja смо се уплашено погледали, па сам одмах запушио ноздрве ватом и назвао Шпигелове:
– Чујте, назвао сам вас – шмрц – само да знате да смо обоје ужасно прехлађени – шмрц...
– Ох, – каже госпођа Шпигел – ако je тако – шмрц – ето нас, и ми смо прехлађени па... – Није ли то доста да почнеш да се тресеш?
Однедавно смо прешли на методе илегалаца. Наизменично стражаримо код прозора и чим угледамо Шпигелове како иду улицом, дунемо у пиштаљку – знак да у кући погасимо сва светла и престанемо да дишемо.
Добро. Једне вечери, док сам био на стражарској дужности, угледао сам Шпигелове како иду улицом, па смо одмах применили мере ванредног стања: погашена светла, ћутање.
Шпигелови се попну уз степенице, зазвоне, a ми, с друге стране врата, залепили се уза зид и укипили као да смо од камена. Шпигелови звоне и чекају, чекају и звоне, и на крају чујемо како госпођа Шпигел одахну.
– Хвала богу – каже мужу – нису код куће.
И шта сад?

To je у ствари стари сан. Човекова страсна жеља да разуме говор животиња. Господар свега живог пита се шта животиње мисле о њима. Како оне трачаре? Јесам ли ja, homo sapiens, у њиховим очима паметан момак, леп момак, или нека тамо наказа од животиње? Питања су тешка, a истраживачи зоолози пружили су нам досад делимичне одговоре: то јест, има људи који су научили да лају, али пси засад говоре само овде, у овој књизи. A онда пожелиш да завежу.

ЧИМ JA МАХНЕМ РЕПОМ...

Једне ноћи сам у сну срео добру вилу. Јесте да je имала мало више од шездесет, али je још била привлачна.
– Доносим ти радосну вест – рече добра вила – да си на нашој новогодишњој лутрији добио премију па имаш право на три жеље. Дакле?
– Прво и прво, не желим више да плаћам порез – испалим сместа јер већ одавно чекам неку добру вилу. – Друго, хоћу да разумем језик животиња као краљ Соломон. И треће, желим да ми се убудуће испуњава свака жеља.
– Да видимо – рече стара дама. – Порез. Хм, ту ти ja не могу помоћи. Твоја трећа жеља своди се на обичну провокацију. Што нам остаје? Животиње. Животиње могу узети у обзир. Добро, нека ти буде: одсад ћеш их разумети.
Дотакну ми чело својим прилично ислуженим чаробним штапићем и оде. A ja се окренем нашем шнауцеру, керуши Макс која се опружила на тепиху крај мог кревета, и кажем:
– A шта сад, a?
– Ma дај – сањиво ће Макс. – И мене je прешла с тим трима жељама. Кажем joj да хоћу три овчја котлета, a та бабетина рече да им кухиња не ради ноћу. Но, каже она, за утеху што нема котлета, даће ми чаробну моћ да командујем својим газдом. Значи тобом. – Ma немој, – кажем ja, – као да си ми за то ти потребна! Тја, ионако je чврсто у мојим шапама.
– Ја?!
– A ко други? Нисам ли те ja издресирала? Штавише, скоро бих рекла да од власника паса које ja знам ти спадаш међу оне најбоље дресиране.
To ме мало штрецнуло. Хоћу рећи, да ми Макс говори као да сам ja шнауцер, a она писац. Али разумео сам сваку њену реч.
– Кад смо већ код тога – настави керуша – морам да ти признам да си се нарочито добро показао на вежбама послушности.
– Ma на каквим то вежбама?
– Послушности. Kao прво, с храном. Добро, мало сам се намучила, али ме сад слушаш, милина божја. Други ми пси кажу да сам чак и претерала, да од тебе правим робота без мозга, али ja мислим да си ти по природи питом. До тога сам сасвим случајно дошла једног дана кад си ручао. Видела сам да, чим станем на задње ноге и махнем репом, ти одмах скачеш, бацаш ми огриске из тањира и вичеш: „Хоп! Хоп!“ И отада пали сваки пут. Ако то није дресура, шта je онда?
– Чудно – кажем. – A ja сам увек мислио да ми машеш репом зато што ти бацам кости...
– Погрешно. Бацаш ми кости зато што ти ja машем репом. Ha пример, било ми je потребно да се само једном-двапут ритнем па да ти одмах реагујеш са:
„Лези! Лези! Kao да сам притисла дугме. Научила сам те и да ме прошеташ на време. Тачно у шест и по приђем ти, гурнем ти ногу, погледам те одоздо, теби je то знак да ми ставиш вођицу и кренеш са мном на улицу као добро подмазана машина. И ja радим оно што радим кад ми се ћефне, a ти стојиш и стрпљиво чекаш, не помераш се ни за центиметар. Послушан си, као шта сам рекла.
– A ja сам мислио да си ти...
– Пука самообмана. Ти ме заправо слушаш сасвим аутоматски, као онај Рус, Павлов. Ceћaш се оних експеримената које je с њим изводио његов пас? Да провери професорове рефлексе? Taj пас je био музикалан, a најдража су му била звона. И зато, чим би пожелео звона, само би замислио јело, да скупи мало киселине у желуцу, и хоп! Добро дресирани професор скаче на звоно. Ти си пак навикао на штап. Ja то зовем дрилом на отвореном: чим дођемо на обалу, на пример, теби прораде рефлекси и тражиш неки штап да ми га бациш. Могу ти га враћати колико год хоћу, ти ћеш га опет бацити. Молим, реци ако није тако.
– Мислио сам да волиш да доносиш штап.
– A ко ти je то рекао?
– Увек си тако радосна...
– Зато што уживам у дресирању човека. To ми пружа задовољство. Научила сам те неким триковима којима се збиља поносим. Ha пример, да ми држиш штап за прескок кад ми се скаче, или да ми почешеш леђа кад ме сврбе. Често се тиме правим важна пред момцима. „Само гледајте , кажем другим псима. „Прићи ћу том створу и само ћу га погледати, ево овако, а он ће као муња пружити руку да ме почеше. Ево! Један-два-три, вежба чешања сад!“ Ти си прилично добар материјал, знаш. Ниси генијалан, то не бих рекла, али употребљив, да, сасвим употребљив.
Био сам поласкан.
– Уосталом – покушах да јој се додворим – ко је псу најбољи пријатељ, а?
– Пријатељство нема никакве везе с тим – мирно ће Макс, као да хоће да каже: „Ово добро утуви у главу“. – Ти си ми протребан зато да задовољиш мој его. Ја сам властољубива. А сад, мали, на спавање, време ти је већ давно прошло.
– Али...
– Лези!
Дође ли ми вила икад више у сан, испрашићу је ногом у тур пре него што почне да ми продаје фазоне о жељама. Нећу да знам шта животиње говоре. Хоћу да остане онако како јесте, хоп-хоп-хоп, добра моја куцо, и завежи!




Ha овом месту одједном ме спопаде носталгија за носталгијом. Како je лепо размишљати о прошлости, кажем себи чежњиво, трагати за старим добрим данима кад je све било толико боље, слађе, лепше, осим можда мало тога, или боље речено, највише тога што je било просто одвратно. Kao спанаћ.

У ПОТРАЗИ ЗА ИЗГУБЉЕНИМ СПАНАЋЕМ

He знам зашто, ваљда од шока мира или не знам чега, неки дан ми je одједном пало на памет моје срећно детињство. Срећно – то je права реч. Колико се сећам, нисам имао никаквих брига, осим што сам био изузетно мршав клинац. Био сам тако танак, кажу, да je деда говорио како морам двапут ући у собу да би се запазило моје присуство.
Мука je била у томе што je медицинска наука управо упловила у стадијум у којем je породични лекар у црном говорио родитељима како je дебљина све и свја здравља, јер се дебелим резервама масти и холестерола најбоље сузбија болест. Стога и није чудо што ме цела породица даноноћно упозоравала да морам да једем гомилу хлеба с путером, јер иначе нећу имати оволике брке па ме славна мађарска војска неће хтети. Морам, на жалост, признати да ни најмање нисам зарезивао ни брке ни хонведе.
Срж проблема био je па зна се - спанаћ.
У оно давно минуло доба, према једном дражесном јеврејском обичају, деца су морала да једу спанаћ. У пракси je то био неки џентлменски договор по којем деца мрзе спанаћ из дна душе, a родитељи од тога праве испит снаге. У мом случају, тај рат живаца губио je сав свој чар из два разлога: прво, што сам био танак као комарац, и друго, што сам обожавао спанаћ.
Како je до тога дошло, то нико не зна. Можда нисам био сасвим укапирао правила игре. Можда je сам спанаћ био крив, што ми je био тако сладак. Како било да било, то je моје родитеље убијало у појам: свако честито дете на овом свету мрзи спанаћ, a гле њиховог балавца, он га воли.
И зато, кад сам једном за ручком запитао своју добру мајчицу могу ли добити, молим лепо, још тога финог зеланиша, она je једноставно изгубила контролу.
– У реду! – планула je. – Али да си све појео или ће ти мама дати знаш по чему.
– Хоћу – одговорио сам безазлено. – Лудујем за спанаћем.
– Само неваљали дечаци не једу спанаћ – наставила je мајка. – Спанаћ je здрав. Пун je којекаквих витамина и да се ниси усудио да кажеш да je бљак!
– Није, мамице – рекао сам – ja волим спанаћ...
– Волео га или не волео, има да га једеш! Ако хоћеш да будеш добар дечак, онда мораш да једеш спанаћ! И да више нисам чула ни речи!
– Зашто, морам, мамице?
– Јер, ако нећеш, мамица ће те послати у ћошак све док тата не дође, a онда ће бити банана! Зато буди добар и брзо поједи сав спанаћ. Поједи спанаћ!
– Нећу!
Е, сад сам joj дошао на јесте. Кад се тата вратио кући, затекао ју je у сузама.
– Видиш – рекла му je. – Зар ти стално не понављам да га квариш?
Наравно, отац ме je прописно издеветао, па се отада наш кућни живот коначно нормализовао. Ja сам мрзео бљак спанаћ као што га никад нико није мрзео, a моји су родитељи били задовољни.
Сад je дошло оно право: балавац има да једе спанаћ, па макар се поставио на главу. Моји су родитељи сазвали шири породични савет како би размотрили васпитне мере којима располажу, што ће рећи Бабарогу, Баука, или „Старе ствари, старе ствари!“, скупљача непотребних ствари. Определили су се за овог трећег, с обзиром на то да je најпознатији.
– Опет си оставио спанаћ? – рекла би ми мајка. – Чекај, чекај, доћи ће „Старе ствари“ па ће те однети!
– Где ће ме однети?
– У свој брлог. И стрпаће те у гвоздени кавез!
И тако бих појео спанаћ, шта бих друго?
Отприлике два недеље касније, усред дневног окршаја око спанаћа, кућну идилу нам je нaглo уздрмао крик скупљача непотребних ствари. „Старе ствари! Старе ствари!“
Кашика ми испаде из руке, уста ми се разјапише и као муња стругнем под сто. A са мном и мој тањир спанаћа, наравно, који ми je спремно додала бака.
Моји продадоше старцу две комоде за мале пape, с молбом да буде тако добар и да увек сврати око подне. Toг лета угојио сам се за 220 грама и родитељи су просто цветали од среће. Ja сам, додуше, то лето завршио тиме што сам старцу спустио на главу пеглу с прозора првог спрата, али je пегла била хладна па га je само нокаутирала. Комшије су сажаљевале моје јадне родитеље који су били запрепашћени мојим неодговорним испадом. Ипак jeo сам спанаћ...
Дозволите ми да као post skriptиm додам како су моје уши пре неколико дана регистровале онај познати крик који полако нестаје са савремене позорнице. „Старе ствари! Старе ствари!“ Прво што ми je пало на памет није био спанаћ него Попај, омиљена телевизијска личност моје деце, с конзервом спанаћа и свим осталим. Времена су се променила, рекох тужно у себи. Нема више радости у васпитању деце.




Јеврејска вера одређује – не обазирући се на животну стварност и психијатре – да се мушко дете на 13. рођендан мора наједном сматрати одраслом и зрелом особом. Taj судбоносан догађај родитељи малог чуда славе приређујући раскошну кућну забаву звану бар-мицва, којом приликом се од тек искованог мушкарца тражи не само да одржи проповед као да je рутиниран рабин, него и да се сликовитим и китњастим језиком захвали оцу и мајци. У вези с тим верским обичајем, недавно сам добио један од најхитнијих задатака свог живота који ме je научио да бар-мицва не претвара само децу у зреле људе, него и родитеље у децу.