Raj u najam

Strana 2 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Raj u najam

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:56 pm

First topic message reminder :



Raj u najam je još jedna knjiga vrsnog humoriste Efraima Kišona koja dokazuje kako majstor satire i od najmanje sitnice iz svakodnevnog života stvara humorističke priče dovodeći ih često do apsurda.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Raj u najam

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 2:13 pm





САМО У ИЗРАЕЛУ





Чак ћe се и наши најљући непријатељи сложити да je теже живети у Израелу него било где другде. He због удараца у тур него више зато што су друге државе настале одавно за време природних историјских раздобља, док je Сион букнуо тек јуче и то уз силну хистерију. Ипак, овде имамо мање-више све, иако пре мање негo више. Овде се и све догађа, само касније. Овде можете да добијете што год желите, само што je скупље. Све je овде више. У Израелу ће увек бити више станара него станова, више незапослених него радних места, више бушотина него нафте. Како било да било, просечни Израелац који седи у овом узаврелом претис-лонцу, oceћa се као риба у води. Питате, како то? Лeпo. Обично кад je реч о људима који радо слушају како пишти пapa. Истина. Од риба се још ни једна није пожалила.
KO ПРИТИСНЕ, ДАЋЕ МУ СЕ

Јозеф Клајн, просечни израелски грађанин, дошао je на свет под притиском. До свог рођења био je у неком мрачном, скученом простору, a онда се померио, свом снагом притиснуо све око себе, избио на светло дана и дрекнуо.
Начин рођења остао je закопан у подсвести детета све до дана кад je мали Јози, у својој трећој години, научио значење речи ,,притисак“. Јоси je, наиме, хтео бубањ, a родитељи су на тај предлог ставили вето. И Јоси се расплакао, чието нагонски – истог трена.
Tepao je тако неколико сати, a отац му je рекао:
– Само ти плачи колико хоћеш, мали мој, али бубањ нећеш добити.
Бубањ je добио два дана касније, јер су му се родитељи зажелели мало мира и тишине у кући.
Тако je Јоси научио што je притисак.
У седмом разреду учитељица je хтела да му да слабу оцену из владања. Јоси je отишао к њој и љубазно joj саопштио да он, Јоси, сматра да je његово владање сасвим у реду, али учитељицу у то није успео да увери.
Онда je Јоси послао у школу мајку, да сведочи у његову корист – али се учитељица није поколебала. Тада je Јоси послао новог сведока, оца, који je учитељицу упозорио да ће дете подивљати, па чак и побећи од куће ако му се службено не призна добро владање.
Учитељица je почела да попушта, a кад joj je Јоси рекао да има голему фамилију од које je сваки поједини члан спреман да дође и посведочити о његовом добром владању, учитељица je попустила и променила му оцену у „добар“, што je из основа променило читаву ствар.
Кад je Јоси напунио осамнаест година, војни лекар прогласио га je неспособним за војну службу због слабог здравља. Јосију je понос био тешко погођен. Од лекара познаника добио je уверење да je потпуно здрав, али се војска није сложила, па je Јоси скочио кроз прозор и сломио ногу.
Војни лекар je схватио да се Јоси не шали, па му je преиначио оцену у „способан за борбу“, по оној: „Кад je бал нек’ je бал“. Но, врло брзо je војник Јозеф Клајн открио да борба није баш оно што се сматра да јесте, па je отишао војном лекару и затражио прекоманду у писаре из здравствених разлога.
Лекар га je прегледао и нашао да je здрав као дрен, на шта je Јоси, да не би узалуд губио време и труд, одмах скочио кроз прозор, али je овог пута пао на гомилу ћебади и ништа му није било. Ипак, лекар je видео с ким има посла па je опет преоценио Јосија и препоручио војника Клајна за административну дужност.
Чим je изашао из војске, Јоси je закључио да je време да се ситуира. Kao прво, отишао je помоћнику директора Стамбеног одсека и затражио стан. Помоћник му je рекао да му je жао, али право на стан имају само демобилисани војници, па je Јозеф отишао помоћниковој сестри, коју je случајно знао, те je она, сестра, телефонирала брату и рекла да je Јозеф Клајн демобилисани војник.
Помоћник je рекао Јозефу да код њега те игре с ВИП-ом не пале. Да зло буде горе, прозори су имали решетке. Онда je Јозеф замолио помоћникову сестру да не попусти, a он je ступио у штрајк седењем испред Стамбеног с натписом који je гласио:
„Зашто стан добијају само демобилисани војници?“
Неко je упутио Јозефа да помоћнику покаже своје уверење о демобилизацији, али та смицалица није успела, као што се могло и очекивати. Недељу дана je сестра зивкала a Јозеф штрајковао, онда je Јозеф провалио у помоћникову канцеларију са гвозденом шипком у руци и почео да разбија намештај.
Помоћник je позвао полицију, али je полиција имала преча посла, па je на крају морао да призна Јозефу Клајну да je демобилисани војник и да му додели леп трособни стан са свим савременим комфором.
Е, сад je Јозеф Клајн научио да притисак није средство него систем са својим властитим правилима.
У међувремену се Јозеф заљубио у помоћникову сестру па joj je предложио да се уда за њега, али гa je она одбила јер није имао средстава за живот. Јозеф je замолио помоћника да позове своју сестру и убеди je да он, Јозеф, има средстава за живот, али то није помогло.
Онда je Јозеф написао љубавну песму, на мало више од две стране, и послао je својој љубљеној – узалуд. Написао je песму на пет страница и послао je са цвећем – опет ништа. Па песму од дванаест страница уз кактус у саксији – са истим резултатом. Онда joj je написао страсну оду на више од 24 стране и отишао да joj то лично уручи, с револвером у другој руци.
– Имам ли ja средстава за живот? – упитао je девојку.
– Ох, да! – шапнула му je девојка па су из тих стопа отишли рабину.
И Јозеф се показао као строг супруг који je својом женом владао гвозденом руком – али не и окрутно.
Пошто се оженио, Јозеф je почео да тражи од чега ће живети. Отишао je у Дирекцију за храну и лекове и затражио дозволу за деликатес, али није испуњавао услове јер се такве дозволе дају само младим брачним паровима. Онда je Клајн добио од свог стрица писмену препоруку с којом се вратио у Дирекцију, али je директор рекао да тог стрица он и не зна. Ha то je Клајн одмах извадио личну поруку једног истакнутог члана странке којом дотични упозорава њега, директора, да он, директор, зна стрица Јозефа Клајна, али се директор није дао јер он наводно не зна ни тог члана странке. Тада je Јозеф упознао директора с човеком из странке, a човек из странке je директора упознао са стрицем, и тако je изгледало да je све сређено. Али ђаво не спава, управо су тада директора упутили у неки погранични град да оживи локалну изборну кампању која je била запела, a нови директор je знао Јозефовог стрица па се није ни осврнуо на његову препоруку. Поврх тога, упозорио je Јозефа да су се правила променила и да нови усељеници више немају право на отварање деликатеса.
Јозеф je поднео жалбу општинском суду на ту арбитрарну промену правила, a затим се обратио вишем суду са захтевом да се општинском суду нареди да изнесе разлоге због којих га не жели саслушати. Kao идући корак, захтевао je да се виши суд позове да образложи због чега одбија да изда налог општинском суду. A као даљи корак, отишао je до директора у канцеларију с кантом врелог уља и полио га њиме. Ухапсили су га и у затвору je остао недељу дана. Чим je изашао уз кауцију, отишао je право директору с оном истом кантом и одмах добио дозволу. Сад je имао средства за издржавање своје мале породице. Наиме, госпођа Клајн je очекивала бебу. Јозеф ју je одвео у болницу и замолио лекара да буде тако љубазан и помогне његовој жени да роди сина, јер су мушкарци бољи за вршење притиска на овом свету. Лекар je рекао да он ту ништа не може, али je Клајн донео писмену поруку од свог шурака, помоћника. Лекар je остао при своме, па му се Јозеф вратио водећи на узици булдога – што je деловало. Лекар je попустио и Јозеф je добио сина по жељи. Тако je Јозеф Клајн, просечни израелски грађанин, проживео срећан и спокојан век све до дана кад га je сталан притисак скрхао a срце му попустило. Лично je то мирно примио. Ha самрти се чак и насмешио и рекао:
– Коначно ћy у овој земљи добити нешто без притиска.
Али се преварио јер je лекар као узрок смрти утврдио – високи крвни притисак.




Људи су склони да у свашта верују. He ja, мени све треба доказати, иако ипак настојим да будем опрезан, као кад видим црну мачку па се одмах окрећем налево-круг или je префарбам у бело. Испод мердевина нећу да прођем ако баш не морам, a за угао стола нећу сести да не бих остао нежења. У две речи, јесам сујеверан, па управо зато сматрам да у ову књигу морам да убацим и јеврејског саобраћајца. У сваком мом досадашњем хиту био je бар по један цајкан и сад се не бих усудио да кршим ту традицију. Мени саобраћајци доносе срећу, не било их дабогда.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raj u najam

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 2:13 pm





ВОЗАЧ МАНИЈАК

Пре неки дан враћам се колима кући кад ме изнебуха заустави неки будни саобраћајац. Завуче главу кроз прозор и каже:
– Молим документе. Возили сте седамдесет кроз насељено место.
– Није него! – дочекам га ja. – Можете ли то да ми докажете?
– Могу.
Сав сам се стресао. Покорно пођем за њим до паркираних полицијских кола где ми он показа неку паклену справу са којекаквим дугмићима и скалама. Замисли, проклети мућкови набавили радар!
Дотле je саобраћајац прелиставао моја документа.
– Новинар, a? – рече на крају. Ви бисте господине, морали да будете пример другима, a
не да возите као манијак.
– Ужасно се стидим, наредниче – одговорим. – Да сам знао да имате радар, никад то не
бих урадио.
– Значи, признајете да сте возили недозвољеном брзином?
– Свакако.
– A зашто сте возили недозвољеном брзином, господине?
– Јер сам брзао – одговорим. – Хоћу рећи јер ми се журило.
– A зашто?
– Јер нисам знао да je контрола у заседи.
– Па je ли то разлог да возите недозвољеном брзином?
– He, наредниче, није. Али, наредниче, верујте ми, осамнаест година возим и ово je први пут да сам возио пребрзо.
– Први пут да сте пребрзо возили, или први пута да су вас ухватили?
– Први пут да сам пребрзо возио.
– Je ли? Па како то да осамнаест година возите пристојно и савесно, a сад одједном радите обратно?
– To сваком може да се деси, наредниче. Како би било да платим казну и квит посла?
– И још сте новинар – с негодовањем ће саобраћајац. – Образован човек! A знате ли ви шта би се десило кад би свако возио недозвољеном брзином, господине?
– Било би несрећа.
– A да ли бисте ви хтели да будете узрок несреће?
– Боже сачувај!
– Па зашто сте онда возили недозвољеном брзином?
– Ни сам не знам – одвратим. – Добро, за пребрзу вожњу казна je 120 фунти и ево...
– Како то да знате колика je казна за пребрзу вожњу ако вас још никад нису ухватили? – прекине ме мој досетљиви саобраћајац.
– Па, чуо сам. To спомињу они који су ухваћени у прекршају.
– Хоћете ли ви икад више возити недозвољеном брзином?
– Хоћу! – заурлам. – Да, возићу недозвољеном брзином! Возићу недозвољеном брзином сваког дана док сам жив! Увек ћу дозволити брзу вожњу! Возну брзину...
– У реду! – љутито ме прекину саобраћајац.
– Хтео сам да вам прогледам кроз прсте и да вас опоменем, али не дозвољавам омаловажавање органа на службеној дужности. Казна je 120 фунти, господине.




Kao што свака домаћица зна, Папенов лонац мора да пушта пару, па тако и мали Израелац мора нечим дати себи одушка. Други се народи издувају у делиријуму фудбала, или у напетости покера, или у војним ударима. A ми у трачевима.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raj u najam

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 2:13 pm



У СТРОГОЈ ДИСКРЕЦИЈИ

Како изађем из куће Феликс се створи крај мене и пође укорак са мном.
– Јеси ли чуо? – упита ме. – Јеси ли чуо?
– Нисам – одвратим. – Шта то?
Феликс стаде и погледа око себе.
– Закуни ми се да нећеш никоме рећи!
– У реду – кажем. – Шта je?
Феликс се протегне на врхове прстију и завуче ми се у ухо.
– Онај архитект из угла са шевролетом – шапне. – Знаш с ким je ухватио своју пријатељицу?
– С ким?
Феликс заћута, на лицу му се огледала жестина борбе која je беснела у њему.
– He, бојим се да ћеш рећи – проговори коначно. – Видиш, заклео сам се да ником живом нећу рећи, a ево теби то спомињем. Да се та прича прочује, могле би се распасти три и по породице. Човек више ни у кога нема поверења.
– Н-да. Загуљено. To je факат проблем, Феликсе.
To je оно зло с трачем. Какав je смисао да дознаш најголицавије тајне – ко се од кога разводи, ко коме набија рогове и ко с ким и како оргија – ако их не можеш још топле сервирати пријатељима? Држати у себи трач, тежак je ризик. Већ се догађало да човек пукне од онога што je у њему.
Како било да било, етика je трача да онај који га преноси прво натера слушаоца на завет ћутања, a тек онда истресе причу. Глупе ли етике! Трач се мора преносити. Зато je и створен.
– Слушај – кажем Феликсу – у шта си се ти заклео?
– У све што ми je свето.
– Добро – кажем – то je неодређено.
Обично je боље избегавати да се закунеш на нешто конкретно, или на одређеног члана породице, осим ако баш нећеш да ти одапне. Нека то буде магловито и неодређено. Рецимо, добро je: „Тако ми свега!“, „Ма дај!“, „Па знаш ти мене!“ a безопасно je и „Ма ни својој жени“ и „Ваљда се шалиш!“. Лично се придржавам једног „Ах!“ што je кратко и необавезно. Или пак сецам на живот свога стрица Егона, покој му души!
– Но? – подстакну ме Феликс. – Кунеш ли се?
– He.
He знам који je ђаво ушао у мене, али ми je одједном пресела та комедија. Човекова побуна против друштвених конвенција. Феликс je само зинуо, у очима му се видело: „Шта je ово, који ђаво?“
– Знаш ли ко je ту све упетљан? – баци ми удицу. – Шофер једног помоћника министра!
– Престани с тим!
– Па један педер!
– Нећу да те слушам – кажем му одлучно. – Знам себе, Феликсе.
Једноставно нисам у стању да обуздам језик. Рећи ћу и Микију и сестри и вероватно старом Вертхајму. Дрмнем ли чашу вотке, раструбићу све и познатим и непознатим.
Феликс je био као на жеравици.
– Добро, али бар не спомињи имена – замоли ме.
– Зар има смисла без имена?
Јадан Феликс! Било ми га je жао тако да ме срце заболело.
– Ти добро знаш пријатељичиног мужа – он ће молећиво – и зато ово мораш да чујеш.
– У реду, али не јамчим за себе.
– Само ми обећај да недељу дана нећеш окусити вотку.
– Нећу ти ништа обећати.
Феликс je пропадао на моје очи.
– Ma зашто? – завапи. – Зашто ми то радиш?
– Из осећања части.
Феликс се расплака, a ja га потапшем по плећима.
– Слушај, a да ти све то лепо напишеш – предложим – и у запечаћеној коверти предаш свом адвокату?
– Архитекта – зајеца Феликс – покушао je аутом да згази шофера... зато се овај уселио код оне бивше жене помоћника министра... a педерова мачка...
Запушио сам прстима уши и удаљио се од њега.
– Немој! – заурлам. – Знаш да ћу то препричати сваком у листу! И репортерима! О томе ће цвркутати и врапци на крововима!
– Грозан си! – викну Феликс трчећи за мном. A знаш ли на кога je бацила око архитектова жена?
– Ha Бензиона Зиглера.
– Ka... како знаш?
– Идиоте – праснем. – Па ja сам ти испричао ту причу око Хануке, a ти си ми се заклео и небом и земљом да то нико неће извући из тебе, макар ти језик ишчупао.
– Тако je – сети се Феликс. – Шта ћеш, испричао сам толикима да сам заборавио од кога сам чуо. Па чуј, онда je у реду, могу ти све испричати јер опет остаје међу нама, je ли тако? Чак ми се ти и не мораш заклети! – Пресрећни Феликс ухвати ме под руку. – Дакле, онда je Зиглерова жена назвала ту фуфу, a на телефон joj се јавио познати мушки глас. Мирно je спустила слушалицу, зграбила камеру и оволики спреј с инсектицидом, позвала такси...
Упијао сам с највећим задовољством све детаље. Све време смо се обојица лудо церекали. Свега и свачега има у овом нашем граду! He бих веровао – да ту причу нисам сам измислио!




Ово je домаћа варијанта Љубавне приче. Верујем да није ништа мање дирљива од оригиналне. Она нас учи како се и најстраснија „узвишена љубав“ једног дана може распасти.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raj u najam

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 2:14 pm




ПЛАТОНСКА ЉУБАВ

Moj рођак je седео загледан у плафон.
– To je био пример љубави на први поглед – рече ми тихо. – Из те жене зрачила je племенитост духа и неизрецива унутрашња ведрина. Један једини поглед из оних тајанствених смеђих очију и ja сам био готов. Ишао сам за њом као у трансу. И није ме волела.
– Ma немој!
– Рекла je да нисам довољно осећајан. Она je иначе песникиња. Састали смо се неколико пута, расправљали о својим схватањима, и то je све. Имала je неког чувара плаже, Југословена. Ja сам проводио ноћи наврх степеница пред њеним вратима и завидио њему. A ујутро, кад би ме послала по кикирики, био сам најблаженији међу смртницима.
– Ma немој!
– Радо je примала од мене ситне поклоне, ту и тамо и нешто у готовини, али никако да се загреје за мене. Трпео сам као пас. Једне ноћи тако сам живо замислио тог Југовића како joj сапуња леђа у кади да сам одлучио да побегнем. Читаве ноћи само сам јурио улицама, било куда, само што даље од ње. A ујутро сам се опет нашао пред њеним вратима с кикирикијем. Шутнула ме без пардона. Моји пријатељи видели су да сам спао на најниже гране па су скочили да ме спасу. Једне вечери зграбе ме и вежу за столицу за љуљање. A мени пред очима опет само онај њен нежни осмех. Добауљао сам до телефона и носом окренуо број полиције. Ставили су ме у патролна кола и одвезли к њој да je запросим.
– Ma немој!
– Није била код куће. Сигурно je била изашла с оним својим Југосом. Испричао сам све једном психијатру и он ми je објаснио да сам као одојче мрзео мајку и сад je све ово мој систем да joj се осветим. A може бити и да сам волео мајку па сад ту жену идентификујем с њом. Било како било, нисам могао да изговорим њено име a да се не расплачем као љута година. Доктор се драо на мене да прекинем с тим, нисам ваљда дете. Скочио сам с кауча и отишао својој љубави. Одлучио сам да joj поклоним све што имам.
– Ma немој!
– Она се у начелу сложила и ту ме први пут пустила у стан. Има културан стан, пун атмосфере. Читали смо поезију. Кад je отишла у кревет, дозволила ми je да joj придржим свећу. Восак ми je цурео по прстима, a ja сам се oceћao као у рају. Онда je дошао Југовић. Има свој кључ. Meнe су затворили у фрижидер. Почео сам да пијем: виски, рум, соду, шта год сам нашао, али ништа није вредело. Превртао сам се свестан да не могу дуго да живим без ње ако joj не слушам глас и не осећам вибрације њене личности. Замолио сам je да ме пусти да спавам под њеним креветом, али није хтела. Скочио сам кроз прозор.
– Ma немој!
– Био сам спреман да умрем, али сам само сломио ногу. Лежао сам с ногом у гипсу три месеца и учио језик Југовића. Зивкао сам je сваких десет минута, али je она искључила телефон. Венуо сам, био сам као авет, ни налик на себе. У пиџами сам шмугнуо из болнице и довукао се до њеног стана. Отворила ми je врата и од тог трена за мене као да не постоји. Нека je Југовић задржи.
– Шта се десило?
– Угојила се.




Израелски „шалом“ није само кратак и диван поздрав, с којим се може упоредити само боемски „ћао“, него je и најлепши поздрав на свету. Значи и „мир“, док „ћао“, како су ми сами Италијани рекли, значи само ћао. Има неке историјске ироније у томе што тај изнад свега мирољубив поздрав припада једином народу који je још од колевке у рату, али ипак помаже да јеврејски папагаји науче да говоре, нарочито данас.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raj u najam

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 2:15 pm




ПЛАТИ ПА ВРАТИ

Пре неки дан смо констатовали како нам je ове јесени стално спарно, па je женица споменула клима-уређај. С џепом на уму као и увек, прогунђао сам да ћемо се усосити, али je женица одвратила да je боље да се усосимо него да се динстамо. Чудном игром случаја, наишла je на велик оглас неког предузећа које се зове „Клима сад, Д.Д.“, где се у звезде кује најновији модел назван „Шушањ“ који те гарантовано хлади лети и греје зими, a у свако je доба тиши од миша.
Сутрадан je главни инжењер „Клима сада“, неки Шломо, дошао да изабере најпогоднији прозор ради инсталирања. Објаснио je како тај нови модел има специјалан прекидач, „утишивач“, само га притиснеш и она неизбежна бука се као чаролијом утиша на зуј који није вредан ни спомена. То право чудо кошта само 4.999 фунти, плус 1.500 фунти за инсталирање, што све треба платити готовином и унапред. Упитао сам га зашто je инсталирање тако скупо, a Шломо ми je лепо објаснио да je то зато што ми на рупу у зиду дају једногодишњу гаранцију.
Сама трансплантација протекла je лако и глатко, као да ју je радио доктор Бернар. Дошла су два мацана и под Шломовим личним надзором одвалила подножје изабраног прозора, мало стругала и тестерисала, па je у тихи час „Шушањ“ постао саставни део нашег живота и дневног боравка.
– Честитам – рече нам Шломо. – Уверен сам да ћете уживати у пријатној атмосфери.
Остатак његове поруке нисмо чули јер je Шломо тог трена укључио уређај и наша соба раширила je крила и одлетела на ваздушно крштење. Добро, није баш узлетела, али je с нашег прозора бучало као да се тресе и грми „боинг 747“.
Стајали смо на својој кућној писти, тотално забезекнути самом том милином од акустике. Пошто je та милина потрајала двадесетак минута, a ми само и даље били у ваздушном саобраћају, окренуо сам се Шлому:
– Мало je бучан, a?
– A? – на то ће Шломо. – He чујем вас!
– Бука! – заурлам. – Бука!
– Шта?
– Б-У-К-А!
– Ma какви! – издра се Шломо из свег гласа.
– Бука? Где?
Будући да слабо читам с усана, махнем му руком нека дође са мном у кухињу где ћемо то расправити у релативном миру. Шломо ми објасни да „Шушњу“, као и свакој девичанској справи, треба дан-два да се ухода, да се његова компликована утроба тако рећи аклиматизује. Но, за сваки случај, рече Шломо, ево броја телефона, молим, нека га позовем сутра ујутро, биће му драго да му се јавимо.
Te ноћи имали смо боговски звучно-светлосни спектакл. Наиме, жена ме je сваких десет минута терала да устанем, упалим светла, приђем звуку и стално изнова притискам дугме „утишивача“ – али самим тиме нисам могао да утишам хистеричну жену. Разлику у децибелима између нормалног и тихог рада ваљда je могао да осети само слепи миш. Kao непоправљиви оптимиста, прво сам установио да човек навикне на све, али ми се у два сата по поноћи прекидач „утишивача“ сломио у руци, a ja сам прешао на течни мађарски жаргон.
Морам да признам да je у соби било пријатно свеже. A и да су нам деца навраћала да нам кажу како не могу да спавају јер им се кревети тресу као луди. Отприлике у три сата жена je свима поделила чепиће за уши и око нас се одмах спустила пријатна тишина, ничим непоремећена осим грмљавином „боинга“. У пет сати жена je на блоку који je лежао између нас написала: „Врати тај ужас Шлому“, a ja сам joj телеграфски отписао: „Ха! Плаћено унапред. Ха!“ Женица je предложила да се позовемо на ништавност уговора на основу моје пословне неспособности, али je онда мени синула бриљантна идеја. Дошуњао сам се на врховима прстију до „Шушња“ и искључио га вештим покретом руке. Просторија стаде са рулањем, испуни je блажена летња врућина и ми заспасмо као пар шпијуна који je дошао с ветрометине.
Ујутру сам дрхтавим прстима окренуо Шломов број телефона.
– Слушајте – рекао сам Шлому – тај клима-уређај...
– У реду – сложио се Шломо. – Вратићемо вам пун износ цене уређаја.
Дошла су она два мацана и демонтирала „Шушањ“, па нам je у зиду зинула небеско-плава рупa коју су пристали да закрпе за тричавих 500 фунти на руке. Били смо тако радосни што смо се ослободили „боинга“ да се нисмо ценкали. Такви смо, знамо да гутамо.
Требало нам je извесно време да нам се уши опет навикну на тишину, али, како рекох, човек се навикне на све.
Онда смо једног дана посетили неке пpиjaтеље у Херзлији. Уђемо у њихову пријатно свежу собу за дневни боравак a уши нам проби позната луда тутњава „боинга 747“ у залету.
Приђем том њиховом девичњаку и да... баш као што сам наслућивао. Прекидач „утишивача“ сломљен. Ja сам га својеручно сломио мало пре у овој причи.
Дословце притиснут уза зид своје канцеларије, грла стиснутог мојим прстима, Шломо je брзо истресао врећу.
– С клима-уређајима нема зараде због високог пореза – објаснио ми je. – Сва je зарада у инсталирању и у крпању рупа...
Искренуо сам му руку и потерао га испред себе у складиште. Просторија je била готово празна у њој само једна једина справа, исти стари добри „боинг“, чувају га љубоморно она два мацана устa им пуна сендвича са саламом.
– Да – процедио je Шломо – исти уређај продајем сваког другог дана... Па од нечег се мора живети... деца, жена, љубавница...
Јесте ли запазили у новинама да je „Клима Сада“ пропала? Изгледа да су направили фаталну грешку: продали су „боинг“ неком старом чудаку у Хаифи, a стари глув као топ. Шломо два дана није мрдао из канцеларије очекујући уобичајени телефонски позив, a онда га je ухватила паника па je назвао старог чудака.
– Мало вам je бучан, господине, зар не?
– Жао ми je – одговорио je чудак – али овог петка не могу.
– Узећу га – вриснуо je очајно Шломо. – Вратићу вам пape!
– A?
И тако, лишен своје девице потуцаљке, Шломо je морао да затвори свој уносни дућан. Чуо сам да су још две фирме доживеле крах. Да ли je могуће да су све оне... ма све... фурале исти фазон са „боингом“?




Сад кад je израелска држава замакла у своју деценију, a нови миленијум нам je тако рећи на прагу, хтео бих да се вратим једном већ старом и драгом лансирању двојице израелских астронаута у свемир.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raj u najam

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 2:15 pm



ТЕЛЕФОБИЈА

Замислите само нашег момка, капетана Гиоре, како лебди међу звездама у свом астронаутском скафандеру, a једина су му веза са свемирским бродом, „Сенатором Јавитсом I“, танка цев за кисеоник и телефонска веза.
A ми, овде доле, слушамо разговор између њега и његовог друга у матичном броду.
– Овде пуковник Рони – каже заповедник брода „Јавитс 1“ нашем лебдећем јунаку. – Како си?
– Изврсно! Ha седмом небу!
– Инструменти у реду?
– K’o бог.
– Koja je спољашња температура?
– Молим, о томе нећемо телефоном.
Ево шта ће се десити. Мајке ми, хоће. Зашто да не? Зашто да само астронаути буду оптерећени тим израелским ендемијским опрезом који се огледа у оном стереотипном: „О томе нећемо телефоном.“ Јер управо се тиме пре или касније завршава сваки телефонски разговор у овој земљи. Назовем Вајнреба, причам с њим о свему и свачему, a онда га запитам:
– Ах да, a кад мислиш да ми вратиш оних осамдесет комада које сам ти позајмио?
Тишина, a онда опрезан шапат:
– Молим те, о томе нећемо телефоном.
– A зашто не телефоном, Вајнребе? Зашто не телефоном?
Зашто не проклетим телефоном?
– Имам своје разлоге.
– Koje? Какве разлоге? Реци ми! Дођавола, реци!
– Нећемо телефоном.
Откуда то? Национална опседнутост сигурношћу? Нека стара јеврејска фобија, као страх од паса? Ко ће то објаснити? Само једно знам: чим се у Израелу у телефонском разговору пређе на новац, бројке уопштено, имена, доба, карташке игре, царинске дажбине, трач и путовања у иностранство, мали Израелац завеже и само гукне: „Молим, о томе нећемо телефоном.“
Национално проклетство. Кладим се да му корени допиру у далеку, далеку прошлост. „Јеси ли ти“, глас допире оданде горе до Адама, „јеси ли ти jeo са стабла с којег сам ти забранио да једеш?“ A Адам одговара: „Молим, о томе нећемо...“
Додуше, оно и није био разговор на домаћој линији, али mиtatis mиtanдi, све je отада увек исто.




Што због стално заузетих линија, што због оног „молим, не телефоном“, спали смо на то да саобраћамо путем писма. Е, a ту нас чека хебрејска веза. Реч je о израелској страсти да се коверте затварају нитнама. Каква страст? Права манија.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raj u najam

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 2:16 pm




ХЕФТОМАНИЈА

He знам кад je то тачно почело, али сам сигуран, ако би икад прекопали Синајско брдо и нашли таблице Закона, да би на њима одмах открили оне познате рупице. Још од Сиона нема посланице без порције спајалица, a за свако отварање потребан je комбинован оперативни захват клештима и зубима.
To je болест – спајалицолепсија. Хебрејски чиновник затвара коверат једним рутинским лизом, онда хвата спајалицу, добро нанишани и два-трипут прихефта коверат скроз-наскроз без милости. To je болесно, просто болесно. Или je то можда зато што je људима у овој земљи толико на уму сигурност да хоће да лизну и захефтају сваки комадић хартије. Но, чињеница je да оно што je хефтоман спојио, то жив човек голим прстима неће раставити.
He зато што не покушава. Ево, ja увек почнем тако што настојим да исправим својим искрзаним ноктима, a онда гурам, вучем и чупам, не бих ли спајалицу с друге стране ишчупао оним што ми се нађе при руци. Но, та спољашња спајалица најчешће je само претходница, под њом je читава фаланга, неке су и камуфлиране ради већe сигурности. Кад год наиђем на такву несрећу, постајем фаталиста и једноставно поцепам коверат па нека буде шта буде.
Из неког разлога (не питајте којег), те спајалице ће својим ножицама редовно пробушити имена, бројеве и друге битне податке у садржају поруке. И то без пардона, право у мету, нема празних рупа. Реконструкција, састављање поцепаних комадића, претвара ми свакодневно читање поште у мозгалицу, у рекреативно лечење које препоручују психијатри.
Да, знам да постоји справица која обавља човеков прљави посао, скидање спајалица. To je врло компликован, врло паметан изум. Има га у свим бојама, a не вреди хартије коју сакати. To je заправо примитивна алатка која има две мане: прво, прегломазна je за обичну спајалицу домаће производње па je само искриви и с њом ишчупа потпис, и друго, никад није ту кад ти затреба. Нижепотписани je и сам, негде око Нове године, одустао од те неравноправне борбе. Данас једноставно не шљивим спајалице него одмах цепам коверат.
Израелског хефтаџију наћи ћеш међу свим друштвеним слојевима. Захефтана писма добијам и од банке, и од државе, и од војске и од др Флајшхакера, и од Електре. Никако не могу да укапирам зашто сви то раде, нити зашто je та појава ограничена само на ову земљу. Ту се крије либидо, кажем вам, и то што га нема. Јер, кад зрело размислим, то јесте неки еротски чин: што с актом хефтања што са задовољством коначног споја, то и може бити корисна замена за секс у нашим врућим летима.
Ево, баш сам прошле недеље добио од једне строго службене установе дописницу: обичну поштанску дописницу, a посред ње – две јаке, металне спајалице. Да незвани не би завирио у њу. У дописницу. Биће да je одатле потекла она узречица о хицу у празно.
Ha крају, замислимо свечано потписивање уговора о пријатељству између нас и, рецимо, белгијске владе, у Јерусалиму. Ту je помпа и парада, ту су дипломате, генерали, аташеи, црвени тепих, говоранције, сва чуда.
Наш министар иностраних послова парафира историјски документ. Онда га шеф протокола додаје Његовој Екселенцији белгијском министру који га потписује налив-пером. Окренута je нова страница у односима између наших земаља.
Наш министар устаје и рукује се са својим страним колегом. Грле се пред камерама.
Генерални директор др Гибаквеч увлачи руку између два загрљена министра и дискретно тихо захефта уговор о пријатељству са три спајалице: клик-клик-клик... Из позадине се дижу звуци државне химне.
Чини се да се то хефтарско дивљање може да се излечи само законском забраном. Нека се пошта ослободи окова! Прекршиоцима одредити по три месеца кућног притвора за први пут, a рецидивистима одузимати возачке дозволе, слати их на робију, ударити им тешке глобе и упућивати их на психијатријско лечење. Можда ћемо тиме обуздати хефтоманију, иначе више неће бити коверте која би могла да се отвори природним путем.
A дотле, нема промена на државном грбу: три кугле фелафела на пољу хумуса{3}, a у средини раскречена дивовска спајалица.




Уличне незгоде привлаче масе знатижељника још од трена кад се први пећински човек први пут спотакао на своју прву тољагу. Да није тога, тркалишта би била пуста, зар не? A данас и не мора бити праве незгоде – месна руља изрежира je сама, и то вештином и жаром достојним праве трагедије.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raj u najam

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 2:16 pm




СРЕЋА У НЕСРЕЋИ

Била је то незгода на уличном углу и ја сам је видео. Мали „фиат“ се срео с постаријом дамом, скренуо је да је избегне, ударио у паркирани комби и зајахао га до средине хаубе, само што се није попео на кров. Било је збиља лудо. Возач „фиата“ остао је на свом месту, с главом на волану, исплажена језика. Изгледало је да му није најбоље.
Двокрилна пирамида зачас је привукла гомилу. Млад војник на одсуству сачувао је присебност духа и отишао право до најближе телефонске говорнице. Неки минут касније врати се и рапортира:
– Обавестио сам их. Долазе. Сниматељ је рекао да се ништа не дира.
– Глупост – добаци један посматрач. – Неће стићи на вечерашњи дневник. А монтажа, а остало? Не могу стићи па да су не знам шта.
– Могу, могу.
Гомили су очи засијале телевиозионарским жаром. Водитељ ће рећи: „Наш је репортер разговарао са сведоцима на лицу места.“ Јао! Можда дођу с неколико камера. Можда с целом екипом. To би могао бити и фантастичан пропагандни спот за Министарство саобраћаја. Онда би га понављали сваке вечери у недељи. Бокте!
– Хеј, другар, не иди, бићеш на телевизији.
Тамо горе застењао je возач. У зао час, до ђавола, само нам још то треба – да се освести и све забрља!
A и полицајац je давио оним својим: „Одбиј-одбиј“.
– Je ли, Коџак – добацивали су му – хтео би телевизију само за себе, a?
Човек из оближње гвожђаре предложи да „фиат“ гурну мало више, ради боље драматургије.
– He дирајте га – рекао сам. – Овако je нajбоље.
И тако открише да сам с телевизије – гледали су ме у некој панел-дискусији о „израелском хумору данас“ – и настаде општа граја.
– Што су ти ваши тако спори? – љутито ме нападе једна домаћица. – Позовите их телефоном, реците им да су већ морали да буду ту...
Неко се опет пожалио на квалитет наших поп-песама.
– Гледајте италијанске певаче, човече, то je оно што се тражи...
Стара дама због које je „фиат“ скренуо упита ме зашто сам укинуо снижену претплату за старије особе.
– Хм – промрмља – нимало лепо од вас. Један ме пензос вукао за рукав: линије му на екрану стално скачу горе-доле, могу ли нешто да учиним у вези с тим?
По свему судећи, људи нису били нимало задовољни мојим начином вођења телевизијског студија, само што се нису усудили да то отворено кажу јер су сви желели да буду снимљени с „фиатом“. Тамо горе, возач je опет стењао.
– Ура! – одједном крикне пензос. Ево их долазе!
– Глупане – ућуткају га остали – то je само хитна помоћ.
У зао час. Јер, ако однесу тело, нема више шта да се снима, зар не?
– Молим вас – гомила je преклињала момке из хитне помоћи – немојте гa још носити. Треба да стигну сваког трена.
Момци су укапирали у чему je ствар, само je један од оних с носилима мало забринуто погледао горе у возача;
– A шта ако му треба трансфузија или што друго?
– Ma какви – одврати гомила. – Зар њему? Мрда се, видели смо. Уосталом, зар и њему није стало да буде у Дневнику?
Неколико малолетника четвероношке се попело на кабину, у стилу Старског и Хача, да се нађу у згодном положају одакле ће махати, церити се и надувавати балон-жваке кад дође право време.
Возач се опет помери.
– Воде – јекну. – Воде...
– Добићеш целу канту, куме, само сад не мрдај.
Аххх! Ha углу стаде такси и из њега изађе тип поспана лица, с камером, и неки мали с микрофоном.
– Шта je било?
Гомилу као да je гром ошинуо. Многима je то био први сусрет с телевизијом, тако рећи уживо. Један старац измрмљао je благослов. Ваљда je сада и вама јасно зашто су фузионисали министарства саобраћаја и комуникација.
Прва je дошла к себи она стара дама заслужна за скретање.
– Умало да ме прегази – цикну.
– Умало да ме прегази, да-да...
Зачас су je одгурнули. Светла позорнице преузео je неки самурај у мајици.
– Ja, ja сам све видео – скочи. – Овај овде комби врлудао je лево-десно као пијан...
ТВ-тип je укључио камеру да овековечи призор. Гомила je загунђала да то није поштено, самурај и није био ту, створио се однекуд тек пoслe хитне помоћи, a види ти њега, хоће да буде главни! Срам га било. И ja сам био револтиран. Зашто нису узели мене?
– И ja сам возач – говорио je самурај суочен с камером. – Имао сам „ферари“. Спортски. A онда ме зезнула швестерка, удала се за неког пропалицу, па je ћале рекао: „Доста, нема више трка.“ Тако сам извисио. A после, кад се развела, мислим од оне пропалице, више нисам био тако млад, хе-хе, па сам се окренуо керамици. Сад шљакам симултано на три тезге: у Хаифи, у...
Прогурао сам се у први ред, уз леви бок самурају, али ме стара дама гурала назад.
– Мене су прегазили – урлала je – мене, a не њих...
Није ми се баш свиђала та стара дама. Подсећала ме на Ливију из „Ја Клаудије“, само без чаршава. Ha крају се чак расплакала, само да би себе гледала на те-веу. Гром и пакао, мислио сам, ja сам ту, ja који сам се у оној панел-дискусији појавио у тоталу, a нико ме не зарезује – док ову стару козу без икаквог телевизијског искуства, њу узимају!
Покушам још једном. лактом изгурам Ливију, поново освојим свој пређашни бочни положај и упрем прстом у себе.
– Ево татице, – искревељим се својој девојчици. – Татица те љуби.
Неко упита да ли је то видео, или стерео или шта, а ја му рекох да не лупета, па нису ово „Чарлијеви анђели“ побогу, него обичне вести Дотле је самурај изрецитовао сестрину биографију, а сниматељ се попео на комби да сними возача у тоталу. Возач једва процеди:
– Немојте... из профила... ако бога знате...
Онај из гвожђаре дојури с чашом воде, проби се кроз гомилу и уђе у кадар.
– Ево, стари, донео сам ти воде. Попиј! – викну у камеру, смејући се отворених уста.
Возач се као неким чудом опорави. – Да ли сада да сиђем – упита сниматеља. – Само ми реците кад…
Онда су на ред дошла кола хитне помоћи с момцима и носилима који су се морали три пута враћати горе-доле, јер се на камери заглавио неки прекидач или питај бога шта. Вратио сам се кући пијан од среће.
Тачно у девет сати сви смо се окупили испред те-веа да видимо татицу. Спикер је неко време лупетао о нечем десетом, али је на крају ипак прешао на незгоду. Ту смо!
– Па где си ти? – упита ме моја девојчица. – Уопште те нема.
Било ми је ужасно. Приказали су повећи део самураја, нешто Ливије, а највише кола хитне помоћи. Мене су избацили. Уместо мене, узели су неког гњаватора који није ни био тамо, да им разглаба о безбедности саобраћаја. Е, нећу више учествовати у тим њиховим незгодама макар ме на коленима молили!




Највећа cpeћa коју Јеврејин може да пожели свом ближњем није добитак премије на спортској прогнози или пут на Бахаме – она блажена острва која немају ни зиме ни пореза на доходак – него једноставно „гесундхајт“, што ће рећи здравље. У томе има много здраве народне мудрости, с обзиром на баснословну цену лечења у Израелу. Уз то, наши хирурзи имају гадну навику да своје услуге наплате пре него што ће те засећи, иначе те нећe ни погледати: осим тога, имају апсолутну власт над својим телом, a о души да и не говоримо. Стога, однос између јеврејског лекара и његовог пацијента врло je сличан односу између Човека и његовог Творца. Само што Свемогући нема стажисте.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raj u najam

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 2:17 pm




ШОК ТЕРАПИЈА

Спопало ме усред папине турнеје. У трену кад ми je авион узлетао с неке тачке на екрану, штуцнем „хик“! – и тако наставим даље. Moja породица учинила je све што се од ње очекивало. Женица ми je поред ушију праскала надуване кесе, деца су ми урлала „бу!“ иза леђа, a ja сам наставио да штуцам као да ме спомиње пола света. Te ноћи нисам ока склопио, па сам ујутро отишао у болницу. Пријавио сам се, добио кревет какав je ред, у соби на крају ходника, и младу згодну медицинску сестру која je дошла и гурнула ми јастук под главу.
– Само се опустите – рече. – Сад ће профеcop Опит доћи на своју јутарњу визиту и он ће вас излечити у трен ока.
Онда ми je набила термометар у уста и затражила од моје жене литру крви, за сваки случај. Убрзо на одељење упловише беле сподобе професора и његове свите. Професор Опит имао je величанствену појаву, продоран поглед и гласину кoja je тутњала у глуво доба ноћи.
Професор прво некоме рече да с пода покупи комадиће термометра, a онда приђе мени и мојој штуцавици лично. Око њега je у побожној тишини лебдело туце стажиста и повелико јато студената жељних знања.
– Штуцавица – објави његова еминенција. – Типичан случај. Уочите промукло дисање.
Повуче ме за косу и ja седнем, кротко кашљући. Ко сам ja да се не придржавам оног шта један Опит каже?
– Ово би убрзо могло да се претвори у њакање – прорекну његова преузвишеност. – Пацијентови дисајни органи контраховани су због нагле оклузије гласних жица.
– Хик!
Кажем ja, добри стари слуга покорни.
– Пацијентови рефлекси могу да затаје – каже он – у толикој мери да може да буде тотално неспособан да дише на уста.
Демонстрације ради, дохватио ми je нос, стежући ми носнице палцем и кажипрстом.
– Лице поплави a дијафрагма реагује периодичким спазмима. Дужи недостатак кисеоника може пацијенту да оштети очи, што доводи до уништења рожњаче.
Царска пратња je у великом ишчекивању нетремице зурила у моје очи. Мени je одувек билo тешко без дисања. Учтиво сам рикнуо два-три пута и онда наставио са серијом штуцања.
– Опростите, господине професоре – усуди се један од његових ученика – a колико дуго могу потрајати ти напади штуцања?
– Ох, недељама – одговори Опит предајући мој нос на држање једном асистенту. – Месецима. Чак и годинама.
– И доводе до смрти?
– Апсолутно.
Без пардона.
Професор Опит ми раскопча пиџаму и спусти ми се свом тежином на трбух. Праћен мојим тихим цвиљењем, пробио ми се прстима до кичме. И душек je испод мене попустио.
– Сад сам тачно на јетри – обавести Опит аудиторијум. – У оваквим случајевима често долази до дегенерације околног ткива, a онда се азотне излучевине таложе у јетри и претварају у скроб.
Пре бих рекао у јетрену паштету. Уважени ме Опит превали на бок и зари ми главу међу колена. Био сам мањи од маковог зрна, да не бих покварио представу.
Сад руља пређе на другу страну, да јој ништа не промакне од мене. Професор Опит ми оловком разјапи уста, увуче руку и извуче језик напоље. Гласно сам простењао, a професор тек тада уочи да сам и ja ту.
– Добар дан! – поздрави ме. – Како сте?
– Хик!
И даље сам био бочно преклопљен, до врха пун скроба и исплаженог језика. Професор Опит има јаке руке, миришу му на сапун и етер, зноје му се од ауторитета.
– Уочите како je језик усахнуо због неадекватне саливације – објасни професор. – У шездесет посто случајева пацијентова карлична област захваћена je темпоралном парализом.
Окрену ми главу која зацвили „шкрип.“
Ако стигнем да жив изађем одавде, закунем се у себи, фанатично ћу се залагати за забрану вивисекције.
Држећи ми језик десном руком, професор поче левом да ме чука по темену како би демонстрирао попуштање рефлекса. Један стажист хитро прискочи и подметне скупљене дланове под моју браду да ми ухвати очи ако ми испадну из главе. Нетко догура операцијска колица, али тада ми се пробуди нагон за самоодржањем.
– He штуцам више! – викнем. – Хоћу везу с нашом амбасадом!
Пресветли Опит испусти мој језик и ja се свалим, сав се распаднем на све четири стране.
– Ето видите, господо – закључи Опит. – Ето шта мало штуцања направи од човека.
Проломи се аплауз аудиторијума, a његова се преузвишеност поклони.
– Возите га на ортопедију – рече Опит и добаци ми забринут поглед, па крену са гомилом стажиста на следећу демонстрацију.
Почео сам да скупљам своје расуте делове. Све сам нашао осим једног палца, али ми je он ионако био искоришћен, a човек мора нешто и да жртвује за науку.
Згодна медицинска сестра помогла ми je да све монтирам на своје место, па ме опрезно подигла на ноге.
– To je једино средство код напада штуцавице – објасни ми водећи ме полако до врата. – Шок-терапија. Професор Опит je у томе врхунски стручњак.
Ma шта ми кажеш!




По кулоарима израелске власти било je у последње време врло живо: неки су дошли, неки отишли, a неке су и ухватили. Ови последњи су велике зверке који су починили овакав или онакав функционерски злочин, па су изведени и пред суд, без обзира на то да ли су били на високом положају. Ипак, у тој похвалној кривичној пракси постоји један фелер: мало-мало па чујем како се јавни тужилац „договорио“ с адвокатима господина Зверковића у погледу одређених тачака оптужнице. По неком добро заплетеном дај-дам аранжману, две стране обаве трампу, једна нешто призна, друга од нечег одустане, према текућој вредности акција на берзи злочина. To се зове вансудско поравнање, a допало ми се као идеја. Идем да je испробам. Хајде да видим.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raj u najam

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 2:18 pm





СВЕ СЕ МОЖЕ КАД СЕ ХОЋЕ

Једне ноћи враћам се кући колима с неке луде оргије, кад у 23,43 спазим смеђег пса који ми се створио испред точка. Нагло заврнем лево, најашем на тротоар, пробијем излог пиљарнице, прошишам између наслага поврћа, одвалим задњи зид, избијем на тиху улицу, ударим у стуб електричне расвете и сравним га са земљом.
И ето ти цајкана. Извади нотес и поче да ме тражи међу крхотинама мојих кола. Најзад ме нађе у мотору како се држим за предњи погон.
– Шта се десило? – упита ме цајкан.
– Ништа – кажем – управо се паркирам.
– A јок – тако ће мени рука Закона. – Неопрезно сте возили, друшкане. Мислим да сте овај пут настрадали.
Гле, бистар овај момак, овај светли пример телавивских Недодирљивих. Извучем се из покојних кола и допузим до Закона.
– Човек се сматра невиним све док му се не докаже кривица – упозорим цајкана. – Човече, мућните мало главом.
– Ja пишем пријаву, друшкане.
– Због чега?
– Због упада у пиљарницу.
– Па то сваког дана раде многе домаћице.
– Да, али ви сте упали колима.
– Па шта? Имам кола па се возим. Шта ту не ваља?
Цајкан се почеша по глави. Поглед му паде на водоравно опружен стуб па опет скрене на мене.
– Тренутно сте паркирани на тротоару, друшкане.
– Тачно – одговорим – али само привремено. Нећете ваљда од тога правити проблем!
Закон се премести с ноге на ногу.
– A трговина...
– Молим вас, не спајајте трговину и тротоар – предложим – a онда бих ja могао да признам тачку о неопрезној вожњи.
– Како то мислите?
Једном руком загрлим Закон па га прошетам горе-доле тротоаром.
– Пазите – кажем му – исплати се обојици да се договоримо. Ем скратимо поступак, ем се ви спасите гњаваже да бог те питај колико пута излазите пред суд и натежете се с екипом превејаних адвоката зато што нема никаквих чврстих доказа. Дајте, зашто нас не бисте обојицу поштедели малтретирања бесконачним спором?
– Али ви сте возили сто на сат – рече светли пример чувара реда.
– Напишите шездесет и ja ћу то потписати. И то je изнад дозвољене брзине.
– Прегазили сте пса.
– Мачку.
Истрага je стигла до мртве тачке. Још једном сам му стрпљиво објаснио да сам спреман да признам неке тачке оптужбе, ако он испусти неке друге које ми нису нарочито симпатичне.
– Оставите ви трговину – кажем му – a ja признајем стуб.
– Ma како то могу?
– Добро – попустим. – Онда их у пријави рокирајте. Напишите да сам ушао у стуб a искривио трговину.
– Другар, овај стуб није искривљен него срушен.
Е, ту верзију нисам хтео да прихватим.
– Слушајте, – кажем ja, шетајући цајкана у поверљивом разговору – има отприлике пола године како сам прошверцовао телевизор без царине, нису ме ухватили. Ако оставите овај стуб на миру, признаћу шверц.
– Али у пријави морам бар да споменем стуб. Рецимо да сте га окрзнули.
– Онда ja признајем само транзистор.
– Оптужени je неовлашћено унео у земљу радио-апарат – на крају записа цајкан, a онда ме упита што ћемо с неопрезном вожњом? Добро, кажем, једном сам у марту непрописно затворио балкон па сам вољан да и то признам ако je тиме склопљен договор. Оптужба се сложила.
– Добро – рече Закон, стављајући тачку на крају наше пријаве. – Потпишите се ту, молим.
– Чекајте мало – проговорио сам с пером у руци. – А имате ли сведока?
– Богами немам! – Закон разрогачи очи. На улици није било никога.
– Осим мене! – допуним га. – Значи, ја сам сведок оптужбе, је ли тако?
Добро, добро, дајте да завршимо с тим. Већ је свитало. Потписао сам, као крунски сведок за радио и балкон, опростио се од Недодирљивог чврстим стиском руке и кренуо кући као слободан човек. Жена ме уплашено упита шта се десило, а ја сам рекао како ми је жао, драга, али је случај још sub judice.

Иако има неких ствари које се могу десити само у Израелу, како сам изложио у претходном ненадмашном поглављу, ипак постоји подручје у којем смо у длаку исти као и остали свет. Мислим на породични живот и родитељско васпитање. To je заиста универзални проблем, иако су израелска деца можда мало строжа са својим родитељима, траже беспоговорну послушност, па ће ту и тамо и одаламити шамарчину непокорном татици, за његово добро.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raj u najam

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 2:18 pm




Јеврејски родитељи су уопште слепо одани свом потомству, али овде, у Израелу, ми сигурно на своје потомство гледамо као на идоле. Децу постављамо на пиједестал – a онда нам се укочи врат од гледања у њих, тамо горе. Ионако су, узгред буди речено, много виша од нас, захваљујући обиљу сунца и сока од поморанџе. Чињеница je да смо заљубљени у њих – прву националну генерацију интернационалног јеврејства. Стога, шта онда ако су мало дрски? Што ако понекад знају да буду помало неучтиви, овлаш мрзовољни и тек малчице неотесани – укратко, апсолутно несносни? Ипак су то прва деца којима je после две хиљаде година матерњи језик хебрејски, a то je оно најважније.
Неки дан, на пример, дошао сам свом адвокату, a његов мали Авигдор, нема више од метра и осамдесет, прође кроз собу a да ме и не погледа. Но, мој адвокат зна шта му je родитељска дужност.
– Авигдоре – рече – да ли си поздравио нашег госта?
– Нисам – одговори мали Авигдор и изађе. Адвокат се окрете мени, лица озарена очинским поносом.
– Видите? – рече. – Moj буцко никад не лаже.
Што се тиче мојих балаваца, своје поштовање према њима држим у строго одређеним границама и безобзирно их користим за своје себичне литерарне сврхе. Другим речима, у своје књиге трпам Рафија, Амира, Ренану и слатку женицу, па куд пукло да пукло! Они су ми често сидро спаса: кад ми све друго затаји, кад ми ни у задњем делу мозга ништа не жмирка нити се цери, одем Амиру у собу и бацим удицу:
– Ух, овде je као у свињцу!
Или:
– Све четири увис, a? A да ли си написао домаћи задатак?
– Немам га – одговара ми мој риђокоси син, који исто тако никад не лаже. – Наставник нам се сутра разводи.
– Je ли? – кажем и трчим назад у радну собу, a у мозгу ми већ зује предивне смешне комбинације у вези с том идејом. Рецимо, та подла мизерија од наставника разводи се зато... зато... зато што су његови ученици у његово име дали у новине оглас под „Познанство“.
Moja се умотворина објави a сутрадан Амир завири својом пламеном гривом на моја врата и ошине ме погледом.
– Поручио ти наставник да дођеш – најави ми. – Лажовчино!
Наиме, моје потомство није беспоговорно задовољно тиме што ме снабдевају темама, него води рачуна и о резултатима. Пазите, не зато што би их моје писање као такво уопште интересовало, него зато што сматрају да ме треба држати под контролом. Оно што пишем читају a да им се мишић не помери на лицу, без трачка осмеха, a камоли да би макар једном речју похвалили моје бесмртне творевине. Ипак, ту и тамо се удостоје да изразе неко мишљење.
– Па, мени ово није нарочито паметно...
To je углавном сажетак мишљења слатке женице.
Рафи ће, међутим, заћи и у дубљу анализу, као на пример: – Ова последња реченица je језива.
Ренана je обзирнија према мени. He каже ни реч, само уморно и кратко одмахне руком, као да каже: „Jao, тата, што си ти досадан!“
Сматрају да je потпуно природно што тата пише свакакве причице о њима, полуистините или полуизмишљене, a свој тако стечени статус славне личности узимају као нешто само по себи разумљиво. Ако неко на улици заустави Ренану и каже joj:
– Здраво, госпођице, ниси ли ти она... – моја ће балавица с висине: – Ваљда.
Чујем да je једном приликом само подигла обрву и погунђала: – No comment. – И она je риђокоса, моја Ренана. Све троје су, дођавола! To им je од мајке.
И воле да све буде ни по бабу ни по стричевима. Чисто и поштено. Тако ће ми Амир као узгред добацити: – Тата, о Рафију си овог месеца написао две причице. – Размажене су моје мале звезде, a ко их je размазио? Ja. Шта да се ради?
Треба ми инспирација па je црпим одакле било.
Нe чудим се што време тече a њихово мишљење о мени остаје на истом ниском нивоу. Управо je ове недеље Ренана у свој тајни дневник, који жена и ja потајно читамо, записала: „Тата je у новинама опет написао неке грозне свињарије о мени! Taj нема ни стида ни срама!“
Сад се и женица придружила непријатељском табору.
– Ефраиме – рече ми синоћ – мени je већ доста славе, па што не нађеш неког другог за своје приче?
– У реду – мирно одговорим и скинем je с листе својих ликова. Али, у праву je. Морам да престанем с тим. Свакако. Од следеће књиге.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raj u najam

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 2:18 pm




МОЈА ПОРОДИЦА – МА КАКВА БИЛА



Ми смо просечна приградска двоколна породица, што значи да женица има властита кола. To je сјајан аутић, само с једном ситном маном: неће да повуче. Односно хоће, али прво мораш да спустиш ручну кочницу.
ГДЕ ИМА ДИМА...

Ствар je у томе што je женица заборавна, a то некако смета покретачкој снази аута. Пропиње се – ако разумете шта хоћу да кажем. Онда му се гуме задиме, a по мирису би се рекло да je Лаг Баомер{4} или су антинуклеарне демонстрације у неком арапском селу – у зависности од политичког гледишта.
Није то баш сваког дана, само што ретко кад није. A чим joj се то деси, она назове нашег Мицка, однекуд из града, и каже му:
– Слушај, Мицко, јутрос кад сам...
– Госпођо – каже Мицко Златоруки – отпустите кочницу!
Женина неоткочљивост ипак има једну предност: жену лако нађем.
Осетим да ми фали, рецимо као пример, па пожелим да знам где је. Ништа лакше. Попнем се на кров, загледам се према граду и видим стуб дима – a где има дима, ту има и гума. Врло je погодно, иако није оригинално: црвенокошци и кардинали се такође служе димним сигналима.
Но, како cpeћa служи знате већ кога, то се она побрине и да слатки аутић слатке женице не изгори у напону своје младости. “У одсудном трену, кад je аутић тик пред карданским инфарктом – женица остане без бензина. Није то увек, да joj нестане бензина, само што ретко кад није. Онда аутић дубоко удахне, кашљуцне једном-двапут, како му се плућа пуне ваздухом, и стане.
Зашто изабраница срца мога вози до задње капи, па и неки метар даље? Зашто правовремено не напуни резервоар? To je питање на које ће ваљда једном одговорити историчари. За мене je то мистерија.
Можда се женица нада да бисмо сваког часа могли наћи нафту у Еилату или негде другде, па ће цена горива стрмоглаво да падне. Или можда чврсто верује, можда одувек потајно чека неко савремено чудо Хануке – да аутомобили фурају по седам дана и седам ноћи са празним резервоаром.
Засад женин ауто кашљуца и стане, a најчешће се на путничком седишту нађе муж моје жене па му она каже:
– Ммм, мислим да сам опет остала без бензина. Дај скокни па ми га донеси, a?
To обавезно мора да буде на некој прометној раскрсници и увек суботом. После тога следи већ класично уље на платну „Човек с канистером“. Вечна му je тема муж женице с аутићем. A канистер, кад га већ спомињем, лежи у пртљажнику и у њему би требало да буде резерва горива, али je женица заборавила да га напуни. Ни то не мора да буде, само се није сетила да зашарафи затварач.
Годинама joj носим бензин: у пластичним чашама, у термосицама, у лименкама за тениске лопте, једном чак и у упаљачу из дежурне апотеке. Мото je: никад се не дај. У најгорем случају, увек се могу бацити пред нека кола и замолити запрепашћеног возача да ми да неку кап горива.
У тој последњој, камиказа-варијанти гориво треба исисати неком смрдљивом цевчицом, a зна се ко га сиса. Од тих дегустација језик ми се навикао на не баш пријатан укус „супера од 94 октана“. Но добро, нафтна криза je светски проблем и од онога што ja повремено гуцнем сигурно се неће заоштрити.
Пазите, немојте ме погрешно схватити: оно с кочницом, то je нешто што женица заборавља, али оно с празним резервоаром, то je њена трезна рачуница. Она je савесно проучила приручник с упутствима произвођача, a тамо пише црно на бело: „Кад игла показивача горива дође на црвено, у вашем резервоару има горива за још десетак километара вожње.“
„Све je у реду“ процени женица за себе. „Сад je на црвеном, до куће имам десет, највише дванаест километара, значи може.“ Сутра ујутро мотор ће за доручак гутати ваздух уместо октана, загушиће се и крепати, али њу због тога не боли глава. Где je сутра, о-хо-хо, a уосталом, што да се секира кад je власница оригиналног „човека с канистером“?
Догоди се понекад, рецимо двапут месечно, игла дође на црвено, али нам се кућа удаљила, сад je до ње петнаест километара. У таквој ситуацији женица може да бира: или ће купити бензин, или ће удаљеност до куће скратити за десет километара и тако се лепо наћи у приручниковој зони сигурности.
Прва солуција отпада. Женица никад не купује бензин и тачка. Што се тиче друге солуције, да скрати пут до куће, ту се поставља питање: како? Поготово зато што још није отпустила кочницу.
Немојте мислити да аутић моје женице нема црвену алармну лампицу која жмирка као луда кад je кочница затегнута. Има je, али je она и не гледа. Жмирка, жмирка и нервира je, каже. Уосталом, мисли су joj концентрисане на показивач потрошње горива, a има само пар очију, до ђавола! Мора да одлучи које ће црвено да гледа – да ли оно за гориво или оно за кочнице, на обоје не може да пази.
Једне недеље, после канистерског маратона претходног дана, одвезао сам аутић к Мицку Златоруком и замолио га да му монтира неку справу, некакав екстра-алармни систем поузданији од оног жмиркања. Рецимо нешто што ће, кад кочница није отпуштена, бучно залупати, или заурлати као фабричка сирена, или праснути малом експлозијом. Било шта.
Мицко ми одговори да нисам први, већ су га питали за то, али није много помогло. Један je муж толико забраздио да му je предложио да мaлo спетља жице да му жену дрмне струја чим заборави да отпусти кочницу.
Закључили смо да je то ипак мало превише, пa смо за моју жену изабрали музичку солуцију. Мицко ће кочницу спојити с механизмом који ће ударити марш тореадора из „Кармен“, у случају кочничког немара.
И тако сада стоји ствар.
Стога, драги читаоче, ако ти се деси да усред Тел Авива угледаш задимљен ауто који свира „Кармен“, знај да негде у близини на ту свирку игра „човек с канистером“.




Гостипримство спада међу најплеменитије врлине Истока. Бедуин неће ни дирнути свог најљућег непријатеља ако му се склонио под кров, још ће га почастити хумусом{5}. A ja, ето, нисам тако племенит и не трпим Шпигелове који нас посећују с времена на време.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raj u najam

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 2:19 pm





НЕМИЛИ ГОСТИ

Није да имам нешто против Шпигелових. Он je пристојан и мрзовољан тип, a она je дражесна и згодна крава. To су поштени грађани: ринтају и мућкају с пореском пријавом као и остали. Једина je невоља што понекад долазе к нама.
He долазе нам на позив јер их не позивамо. Само нам бану, као два грома из ведра неба. A кад нам се већ нађу под кровом, онда их наравно частимо чајем (или кафом?), па заједно прекрајамо свет и млатимо празну сламу до два или два и по после поноћи, a кад оду, редовно осећамо да смо упропастили једно изузетно лепо вече.
Напетост – то нас убија.
Ha пример, тек што смо сели да вечерамо, a женици и мени се погледи сретну и углас викнемо:
– Шпигелови!
И ето их. Увек незвани (ма зар не виде да ми никад не свраћамо к њима?) и увек без икаквог одређеног разлога. Мала пријатељска посета, знате. Онда попијемо чај (или кафу?) и тупимо га до 02,00 или 02,30.
Неко време разбијали смо себи главу није ли им можда посета везана за Месечеве мене, или са стањем на берзи, али смо онда одустали и само смо изоштрили инстинкт. Тако жена оде до прозора и промрмља: – Хм, облачно, доћи ће Шпигелови. – Или мени нагло падне на памет: – Славина je цурила целу ноћ. Шпигелови!
И нема грешке. Једне вечери, кишица je сипила, a ja објавим: – Пробада ме у левом колену.
– Одмах смо оставили све и отишли у биоскоп. To вам je најчистија екстрасензорна перцепција, или необјашњива загонетка. Недавно су мачке удариле у драње под нашим прозорима. Жена и ja смо се уплашено погледали, па сам одмах запушио ноздрве ватом и назвао Шпигелове:
– Чујте, назвао сам вас – шмрц – само да знате да смо обоје ужасно прехлађени – шмрц...
– Ох, – каже госпођа Шпигел – ако je тако – шмрц – ето нас, и ми смо прехлађени па... – Није ли то доста да почнеш да се тресеш?
Однедавно смо прешли на методе илегалаца. Наизменично стражаримо код прозора и чим угледамо Шпигелове како иду улицом, дунемо у пиштаљку – знак да у кући погасимо сва светла и престанемо да дишемо.
Добро. Једне вечери, док сам био на стражарској дужности, угледао сам Шпигелове како иду улицом, па смо одмах применили мере ванредног стања: погашена светла, ћутање.
Шпигелови се попну уз степенице, зазвоне, a ми, с друге стране врата, залепили се уза зид и укипили као да смо од камена. Шпигелови звоне и чекају, чекају и звоне, и на крају чујемо како госпођа Шпигел одахну.
– Хвала богу – каже мужу – нису код куће.
И шта сад?

To je у ствари стари сан. Човекова страсна жеља да разуме говор животиња. Господар свега живог пита се шта животиње мисле о њима. Како оне трачаре? Јесам ли ja, homo sapiens, у њиховим очима паметан момак, леп момак, или нека тамо наказа од животиње? Питања су тешка, a истраживачи зоолози пружили су нам досад делимичне одговоре: то јест, има људи који су научили да лају, али пси засад говоре само овде, у овој књизи. A онда пожелиш да завежу.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raj u najam

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 2:19 pm




ЧИМ JA МАХНЕМ РЕПОМ...

Једне ноћи сам у сну срео добру вилу. Јесте да je имала мало више од шездесет, али je још била привлачна.
– Доносим ти радосну вест – рече добра вила – да си на нашој новогодишњој лутрији добио премију па имаш право на три жеље. Дакле?
– Прво и прво, не желим више да плаћам порез – испалим сместа јер већ одавно чекам неку добру вилу. – Друго, хоћу да разумем језик животиња као краљ Соломон. И треће, желим да ми се убудуће испуњава свака жеља.
– Да видимо – рече стара дама. – Порез. Хм, ту ти ja не могу помоћи. Твоја трећа жеља своди се на обичну провокацију. Што нам остаје? Животиње. Животиње могу узети у обзир. Добро, нека ти буде: одсад ћеш их разумети.
Дотакну ми чело својим прилично ислуженим чаробним штапићем и оде. A ja се окренем нашем шнауцеру, керуши Макс која се опружила на тепиху крај мог кревета, и кажем:
– A шта сад, a?
– Ma дај – сањиво ће Макс. – И мене je прешла с тим трима жељама. Кажем joj да хоћу три овчја котлета, a та бабетина рече да им кухиња не ради ноћу. Но, каже она, за утеху што нема котлета, даће ми чаробну моћ да командујем својим газдом. Значи тобом. – Ma немој, – кажем ja, – као да си ми за то ти потребна! Тја, ионако je чврсто у мојим шапама.
– Ја?!
– A ко други? Нисам ли те ja издресирала? Штавише, скоро бих рекла да од власника паса које ja знам ти спадаш међу оне најбоље дресиране.
To ме мало штрецнуло. Хоћу рећи, да ми Макс говори као да сам ja шнауцер, a она писац. Али разумео сам сваку њену реч.
– Кад смо већ код тога – настави керуша – морам да ти признам да си се нарочито добро показао на вежбама послушности.
– Ma на каквим то вежбама?
– Послушности. Kao прво, с храном. Добро, мало сам се намучила, али ме сад слушаш, милина божја. Други ми пси кажу да сам чак и претерала, да од тебе правим робота без мозга, али ja мислим да си ти по природи питом. До тога сам сасвим случајно дошла једног дана кад си ручао. Видела сам да, чим станем на задње ноге и махнем репом, ти одмах скачеш, бацаш ми огриске из тањира и вичеш: „Хоп! Хоп!“ И отада пали сваки пут. Ако то није дресура, шта je онда?
– Чудно – кажем. – A ja сам увек мислио да ми машеш репом зато што ти бацам кости...
– Погрешно. Бацаш ми кости зато што ти ja машем репом. Ha пример, било ми je потребно да се само једном-двапут ритнем па да ти одмах реагујеш са:
„Лези! Лези! Kao да сам притисла дугме. Научила сам те и да ме прошеташ на време. Тачно у шест и по приђем ти, гурнем ти ногу, погледам те одоздо, теби je то знак да ми ставиш вођицу и кренеш са мном на улицу као добро подмазана машина. И ja радим оно што радим кад ми се ћефне, a ти стојиш и стрпљиво чекаш, не помераш се ни за центиметар. Послушан си, као шта сам рекла.
– A ja сам мислио да си ти...
– Пука самообмана. Ти ме заправо слушаш сасвим аутоматски, као онај Рус, Павлов. Ceћaш се оних експеримената које je с њим изводио његов пас? Да провери професорове рефлексе? Taj пас je био музикалан, a најдража су му била звона. И зато, чим би пожелео звона, само би замислио јело, да скупи мало киселине у желуцу, и хоп! Добро дресирани професор скаче на звоно. Ти си пак навикао на штап. Ja то зовем дрилом на отвореном: чим дођемо на обалу, на пример, теби прораде рефлекси и тражиш неки штап да ми га бациш. Могу ти га враћати колико год хоћу, ти ћеш га опет бацити. Молим, реци ако није тако.
– Мислио сам да волиш да доносиш штап.
– A ко ти je то рекао?
– Увек си тако радосна...
– Зато што уживам у дресирању човека. To ми пружа задовољство. Научила сам те неким триковима којима се збиља поносим. Ha пример, да ми држиш штап за прескок кад ми се скаче, или да ми почешеш леђа кад ме сврбе. Често се тиме правим важна пред момцима. „Само гледајте , кажем другим псима. „Прићи ћу том створу и само ћу га погледати, ево овако, а он ће као муња пружити руку да ме почеше. Ево! Један-два-три, вежба чешања сад!“ Ти си прилично добар материјал, знаш. Ниси генијалан, то не бих рекла, али употребљив, да, сасвим употребљив.
Био сам поласкан.
– Уосталом – покушах да јој се додворим – ко је псу најбољи пријатељ, а?
– Пријатељство нема никакве везе с тим – мирно ће Макс, као да хоће да каже: „Ово добро утуви у главу“. – Ти си ми протребан зато да задовољиш мој его. Ја сам властољубива. А сад, мали, на спавање, време ти је већ давно прошло.
– Али...
– Лези!
Дође ли ми вила икад више у сан, испрашићу је ногом у тур пре него што почне да ми продаје фазоне о жељама. Нећу да знам шта животиње говоре. Хоћу да остане онако како јесте, хоп-хоп-хоп, добра моја куцо, и завежи!




Ha овом месту одједном ме спопаде носталгија за носталгијом. Како je лепо размишљати о прошлости, кажем себи чежњиво, трагати за старим добрим данима кад je све било толико боље, слађе, лепше, осим можда мало тога, или боље речено, највише тога што je било просто одвратно. Kao спанаћ.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raj u najam

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 2:19 pm




У ПОТРАЗИ ЗА ИЗГУБЉЕНИМ СПАНАЋЕМ

He знам зашто, ваљда од шока мира или не знам чега, неки дан ми je одједном пало на памет моје срећно детињство. Срећно – то je права реч. Колико се сећам, нисам имао никаквих брига, осим што сам био изузетно мршав клинац. Био сам тако танак, кажу, да je деда говорио како морам двапут ући у собу да би се запазило моје присуство.
Мука je била у томе што je медицинска наука управо упловила у стадијум у којем je породични лекар у црном говорио родитељима како je дебљина све и свја здравља, јер се дебелим резервама масти и холестерола најбоље сузбија болест. Стога и није чудо што ме цела породица даноноћно упозоравала да морам да једем гомилу хлеба с путером, јер иначе нећу имати оволике брке па ме славна мађарска војска неће хтети. Морам, на жалост, признати да ни најмање нисам зарезивао ни брке ни хонведе.
Срж проблема био je па зна се - спанаћ.
У оно давно минуло доба, према једном дражесном јеврејском обичају, деца су морала да једу спанаћ. У пракси je то био неки џентлменски договор по којем деца мрзе спанаћ из дна душе, a родитељи од тога праве испит снаге. У мом случају, тај рат живаца губио je сав свој чар из два разлога: прво, што сам био танак као комарац, и друго, што сам обожавао спанаћ.
Како je до тога дошло, то нико не зна. Можда нисам био сасвим укапирао правила игре. Можда je сам спанаћ био крив, што ми je био тако сладак. Како било да било, то je моје родитеље убијало у појам: свако честито дете на овом свету мрзи спанаћ, a гле њиховог балавца, он га воли.
И зато, кад сам једном за ручком запитао своју добру мајчицу могу ли добити, молим лепо, још тога финог зеланиша, она je једноставно изгубила контролу.
– У реду! – планула je. – Али да си све појео или ће ти мама дати знаш по чему.
– Хоћу – одговорио сам безазлено. – Лудујем за спанаћем.
– Само неваљали дечаци не једу спанаћ – наставила je мајка. – Спанаћ je здрав. Пун je којекаквих витамина и да се ниси усудио да кажеш да je бљак!
– Није, мамице – рекао сам – ja волим спанаћ...
– Волео га или не волео, има да га једеш! Ако хоћеш да будеш добар дечак, онда мораш да једеш спанаћ! И да више нисам чула ни речи!
– Зашто, морам, мамице?
– Јер, ако нећеш, мамица ће те послати у ћошак све док тата не дође, a онда ће бити банана! Зато буди добар и брзо поједи сав спанаћ. Поједи спанаћ!
– Нећу!
Е, сад сам joj дошао на јесте. Кад се тата вратио кући, затекао ју je у сузама.
– Видиш – рекла му je. – Зар ти стално не понављам да га квариш?
Наравно, отац ме je прописно издеветао, па се отада наш кућни живот коначно нормализовао. Ja сам мрзео бљак спанаћ као што га никад нико није мрзео, a моји су родитељи били задовољни.
Сад je дошло оно право: балавац има да једе спанаћ, па макар се поставио на главу. Моји су родитељи сазвали шири породични савет како би размотрили васпитне мере којима располажу, што ће рећи Бабарогу, Баука, или „Старе ствари, старе ствари!“, скупљача непотребних ствари. Определили су се за овог трећег, с обзиром на то да je најпознатији.
– Опет си оставио спанаћ? – рекла би ми мајка. – Чекај, чекај, доћи ће „Старе ствари“ па ће те однети!
– Где ће ме однети?
– У свој брлог. И стрпаће те у гвоздени кавез!
И тако бих појео спанаћ, шта бих друго?
Отприлике два недеље касније, усред дневног окршаја око спанаћа, кућну идилу нам je нaглo уздрмао крик скупљача непотребних ствари. „Старе ствари! Старе ствари!“
Кашика ми испаде из руке, уста ми се разјапише и као муња стругнем под сто. A са мном и мој тањир спанаћа, наравно, који ми je спремно додала бака.
Моји продадоше старцу две комоде за мале пape, с молбом да буде тако добар и да увек сврати око подне. Toг лета угојио сам се за 220 грама и родитељи су просто цветали од среће. Ja сам, додуше, то лето завршио тиме што сам старцу спустио на главу пеглу с прозора првог спрата, али je пегла била хладна па га je само нокаутирала. Комшије су сажаљевале моје јадне родитеље који су били запрепашћени мојим неодговорним испадом. Ипак jeo сам спанаћ...
Дозволите ми да као post skriptиm додам како су моје уши пре неколико дана регистровале онај познати крик који полако нестаје са савремене позорнице. „Старе ствари! Старе ствари!“ Прво што ми je пало на памет није био спанаћ него Попај, омиљена телевизијска личност моје деце, с конзервом спанаћа и свим осталим. Времена су се променила, рекох тужно у себи. Нема више радости у васпитању деце.




Јеврејска вера одређује – не обазирући се на животну стварност и психијатре – да се мушко дете на 13. рођендан мора наједном сматрати одраслом и зрелом особом. Taj судбоносан догађај родитељи малог чуда славе приређујући раскошну кућну забаву звану бар-мицва, којом приликом се од тек искованог мушкарца тражи не само да одржи проповед као да je рутиниран рабин, него и да се сликовитим и китњастим језиком захвали оцу и мајци. У вези с тим верским обичајем, недавно сам добио један од најхитнијих задатака свог живота који ме je научио да бар-мицва не претвара само децу у зреле људе, него и родитеље у децу.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raj u najam

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu