Sve moje ljubavi...
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

Raj u najam

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Raj u najam - Page 2 Empty Raj u najam

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 1:56 pm

First topic message reminder :

Raj u najam - Page 2 Raj_u_10

Raj u najam je još jedna knjiga vrsnog humoriste Efraima Kišona koja dokazuje kako majstor satire i od najmanje sitnice iz svakodnevnog života stvara humorističke priče dovodeći ih često do apsurda.

Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole


Raj u najam - Page 2 Empty Re: Raj u najam

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 2:13 pm

Raj u najam - Page 2 Image



САМО У ИЗРАЕЛУ





Чак ћe се и наши најљући непријатељи сложити да je теже живети у Израелу него било где другде. He због удараца у тур него више зато што су друге државе настале одавно за време природних историјских раздобља, док je Сион букнуо тек јуче и то уз силну хистерију. Ипак, овде имамо мање-више све, иако пре мање негo више. Овде се и све догађа, само касније. Овде можете да добијете што год желите, само што je скупље. Све je овде више. У Израелу ће увек бити више станара него станова, више незапослених него радних места, више бушотина него нафте. Како било да било, просечни Израелац који седи у овом узаврелом претис-лонцу, oceћa се као риба у води. Питате, како то? Лeпo. Обично кад je реч о људима који радо слушају како пишти пapa. Истина. Од риба се још ни једна није пожалила.
KO ПРИТИСНЕ, ДАЋЕ МУ СЕ

Јозеф Клајн, просечни израелски грађанин, дошао je на свет под притиском. До свог рођења био je у неком мрачном, скученом простору, a онда се померио, свом снагом притиснуо све око себе, избио на светло дана и дрекнуо.
Начин рођења остао je закопан у подсвести детета све до дана кад je мали Јози, у својој трећој години, научио значење речи ,,притисак“. Јоси je, наиме, хтео бубањ, a родитељи су на тај предлог ставили вето. И Јоси се расплакао, чието нагонски – истог трена.
Tepao je тако неколико сати, a отац му je рекао:
– Само ти плачи колико хоћеш, мали мој, али бубањ нећеш добити.
Бубањ je добио два дана касније, јер су му се родитељи зажелели мало мира и тишине у кући.
Тако je Јоси научио што je притисак.
У седмом разреду учитељица je хтела да му да слабу оцену из владања. Јоси je отишао к њој и љубазно joj саопштио да он, Јоси, сматра да je његово владање сасвим у реду, али учитељицу у то није успео да увери.
Онда je Јоси послао у школу мајку, да сведочи у његову корист – али се учитељица није поколебала. Тада je Јоси послао новог сведока, оца, који je учитељицу упозорио да ће дете подивљати, па чак и побећи од куће ако му се службено не призна добро владање.
Учитељица je почела да попушта, a кад joj je Јоси рекао да има голему фамилију од које je сваки поједини члан спреман да дође и посведочити о његовом добром владању, учитељица je попустила и променила му оцену у „добар“, што je из основа променило читаву ствар.
Кад je Јоси напунио осамнаест година, војни лекар прогласио га je неспособним за војну службу због слабог здравља. Јосију je понос био тешко погођен. Од лекара познаника добио je уверење да je потпуно здрав, али се војска није сложила, па je Јоси скочио кроз прозор и сломио ногу.
Војни лекар je схватио да се Јоси не шали, па му je преиначио оцену у „способан за борбу“, по оној: „Кад je бал нек’ je бал“. Но, врло брзо je војник Јозеф Клајн открио да борба није баш оно што се сматра да јесте, па je отишао војном лекару и затражио прекоманду у писаре из здравствених разлога.
Лекар га je прегледао и нашао да je здрав као дрен, на шта je Јоси, да не би узалуд губио време и труд, одмах скочио кроз прозор, али je овог пута пао на гомилу ћебади и ништа му није било. Ипак, лекар je видео с ким има посла па je опет преоценио Јосија и препоручио војника Клајна за административну дужност.
Чим je изашао из војске, Јоси je закључио да je време да се ситуира. Kao прво, отишао je помоћнику директора Стамбеног одсека и затражио стан. Помоћник му je рекао да му je жао, али право на стан имају само демобилисани војници, па je Јозеф отишао помоћниковој сестри, коју je случајно знао, те je она, сестра, телефонирала брату и рекла да je Јозеф Клајн демобилисани војник.
Помоћник je рекао Јозефу да код њега те игре с ВИП-ом не пале. Да зло буде горе, прозори су имали решетке. Онда je Јозеф замолио помоћникову сестру да не попусти, a он je ступио у штрајк седењем испред Стамбеног с натписом који je гласио:
„Зашто стан добијају само демобилисани војници?“
Неко je упутио Јозефа да помоћнику покаже своје уверење о демобилизацији, али та смицалица није успела, као што се могло и очекивати. Недељу дана je сестра зивкала a Јозеф штрајковао, онда je Јозеф провалио у помоћникову канцеларију са гвозденом шипком у руци и почео да разбија намештај.
Помоћник je позвао полицију, али je полиција имала преча посла, па je на крају морао да призна Јозефу Клајну да je демобилисани војник и да му додели леп трособни стан са свим савременим комфором.
Е, сад je Јозеф Клајн научио да притисак није средство него систем са својим властитим правилима.
У међувремену се Јозеф заљубио у помоћникову сестру па joj je предложио да се уда за њега, али гa je она одбила јер није имао средстава за живот. Јозеф je замолио помоћника да позове своју сестру и убеди je да он, Јозеф, има средстава за живот, али то није помогло.
Онда je Јозеф написао љубавну песму, на мало више од две стране, и послао je својој љубљеној – узалуд. Написао je песму на пет страница и послао je са цвећем – опет ништа. Па песму од дванаест страница уз кактус у саксији – са истим резултатом. Онда joj je написао страсну оду на више од 24 стране и отишао да joj то лично уручи, с револвером у другој руци.
– Имам ли ja средстава за живот? – упитао je девојку.
– Ох, да! – шапнула му je девојка па су из тих стопа отишли рабину.
И Јозеф се показао као строг супруг који je својом женом владао гвозденом руком – али не и окрутно.
Пошто се оженио, Јозеф je почео да тражи од чега ће живети. Отишао je у Дирекцију за храну и лекове и затражио дозволу за деликатес, али није испуњавао услове јер се такве дозволе дају само младим брачним паровима. Онда je Клајн добио од свог стрица писмену препоруку с којом се вратио у Дирекцију, али je директор рекао да тог стрица он и не зна. Ha то je Клајн одмах извадио личну поруку једног истакнутог члана странке којом дотични упозорава њега, директора, да он, директор, зна стрица Јозефа Клајна, али се директор није дао јер он наводно не зна ни тог члана странке. Тада je Јозеф упознао директора с човеком из странке, a човек из странке je директора упознао са стрицем, и тако je изгледало да je све сређено. Али ђаво не спава, управо су тада директора упутили у неки погранични град да оживи локалну изборну кампању која je била запела, a нови директор je знао Јозефовог стрица па се није ни осврнуо на његову препоруку. Поврх тога, упозорио je Јозефа да су се правила променила и да нови усељеници више немају право на отварање деликатеса.
Јозеф je поднео жалбу општинском суду на ту арбитрарну промену правила, a затим се обратио вишем суду са захтевом да се општинском суду нареди да изнесе разлоге због којих га не жели саслушати. Kao идући корак, захтевао je да се виши суд позове да образложи због чега одбија да изда налог општинском суду. A као даљи корак, отишао je до директора у канцеларију с кантом врелог уља и полио га њиме. Ухапсили су га и у затвору je остао недељу дана. Чим je изашао уз кауцију, отишао je право директору с оном истом кантом и одмах добио дозволу. Сад je имао средства за издржавање своје мале породице. Наиме, госпођа Клајн je очекивала бебу. Јозеф ју je одвео у болницу и замолио лекара да буде тако љубазан и помогне његовој жени да роди сина, јер су мушкарци бољи за вршење притиска на овом свету. Лекар je рекао да он ту ништа не може, али je Клајн донео писмену поруку од свог шурака, помоћника. Лекар je остао при своме, па му се Јозеф вратио водећи на узици булдога – што je деловало. Лекар je попустио и Јозеф je добио сина по жељи. Тако je Јозеф Клајн, просечни израелски грађанин, проживео срећан и спокојан век све до дана кад га je сталан притисак скрхао a срце му попустило. Лично je то мирно примио. Ha самрти се чак и насмешио и рекао:
– Коначно ћy у овој земљи добити нешто без притиска.
Али се преварио јер je лекар као узрок смрти утврдио – високи крвни притисак.




Људи су склони да у свашта верују. He ja, мени све треба доказати, иако ипак настојим да будем опрезан, као кад видим црну мачку па се одмах окрећем налево-круг или je префарбам у бело. Испод мердевина нећу да прођем ако баш не морам, a за угао стола нећу сести да не бих остао нежења. У две речи, јесам сујеверан, па управо зато сматрам да у ову књигу морам да убацим и јеврејског саобраћајца. У сваком мом досадашњем хиту био je бар по један цајкан и сад се не бих усудио да кршим ту традицију. Мени саобраћајци доносе срећу, не било их дабогда.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Raj u najam - Page 2 Empty Re: Raj u najam

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 2:13 pm


Raj u najam - Page 2 Image


ВОЗАЧ МАНИЈАК

Пре неки дан враћам се колима кући кад ме изнебуха заустави неки будни саобраћајац. Завуче главу кроз прозор и каже:
– Молим документе. Возили сте седамдесет кроз насељено место.
– Није него! – дочекам га ja. – Можете ли то да ми докажете?
– Могу.
Сав сам се стресао. Покорно пођем за њим до паркираних полицијских кола где ми он показа неку паклену справу са којекаквим дугмићима и скалама. Замисли, проклети мућкови набавили радар!
Дотле je саобраћајац прелиставао моја документа.
– Новинар, a? – рече на крају. Ви бисте господине, морали да будете пример другима, a
не да возите као манијак.
– Ужасно се стидим, наредниче – одговорим. – Да сам знао да имате радар, никад то не
бих урадио.
– Значи, признајете да сте возили недозвољеном брзином?
– Свакако.
– A зашто сте возили недозвољеном брзином, господине?
– Јер сам брзао – одговорим. – Хоћу рећи јер ми се журило.
– A зашто?
– Јер нисам знао да je контрола у заседи.
– Па je ли то разлог да возите недозвољеном брзином?
– He, наредниче, није. Али, наредниче, верујте ми, осамнаест година возим и ово je први пут да сам возио пребрзо.
– Први пут да сте пребрзо возили, или први пута да су вас ухватили?
– Први пут да сам пребрзо возио.
– Je ли? Па како то да осамнаест година возите пристојно и савесно, a сад одједном радите обратно?
– To сваком може да се деси, наредниче. Како би било да платим казну и квит посла?
– И још сте новинар – с негодовањем ће саобраћајац. – Образован човек! A знате ли ви шта би се десило кад би свако возио недозвољеном брзином, господине?
– Било би несрећа.
– A да ли бисте ви хтели да будете узрок несреће?
– Боже сачувај!
– Па зашто сте онда возили недозвољеном брзином?
– Ни сам не знам – одвратим. – Добро, за пребрзу вожњу казна je 120 фунти и ево...
– Како то да знате колика je казна за пребрзу вожњу ако вас још никад нису ухватили? – прекине ме мој досетљиви саобраћајац.
– Па, чуо сам. To спомињу они који су ухваћени у прекршају.
– Хоћете ли ви икад више возити недозвољеном брзином?
– Хоћу! – заурлам. – Да, возићу недозвољеном брзином! Возићу недозвољеном брзином сваког дана док сам жив! Увек ћу дозволити брзу вожњу! Возну брзину...
– У реду! – љутито ме прекину саобраћајац.
– Хтео сам да вам прогледам кроз прсте и да вас опоменем, али не дозвољавам омаловажавање органа на службеној дужности. Казна je 120 фунти, господине.




Kao што свака домаћица зна, Папенов лонац мора да пушта пару, па тако и мали Израелац мора нечим дати себи одушка. Други се народи издувају у делиријуму фудбала, или у напетости покера, или у војним ударима. A ми у трачевима.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Raj u najam - Page 2 Empty Re: Raj u najam

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 2:13 pm

Raj u najam - Page 2 Image

У СТРОГОЈ ДИСКРЕЦИЈИ

Како изађем из куће Феликс се створи крај мене и пође укорак са мном.
– Јеси ли чуо? – упита ме. – Јеси ли чуо?
– Нисам – одвратим. – Шта то?
Феликс стаде и погледа око себе.
– Закуни ми се да нећеш никоме рећи!
– У реду – кажем. – Шта je?
Феликс се протегне на врхове прстију и завуче ми се у ухо.
– Онај архитект из угла са шевролетом – шапне. – Знаш с ким je ухватио своју пријатељицу?
– С ким?
Феликс заћута, на лицу му се огледала жестина борбе која je беснела у њему.
– He, бојим се да ћеш рећи – проговори коначно. – Видиш, заклео сам се да ником живом нећу рећи, a ево теби то спомињем. Да се та прича прочује, могле би се распасти три и по породице. Човек више ни у кога нема поверења.
– Н-да. Загуљено. To je факат проблем, Феликсе.
To je оно зло с трачем. Какав je смисао да дознаш најголицавије тајне – ко се од кога разводи, ко коме набија рогове и ко с ким и како оргија – ако их не можеш још топле сервирати пријатељима? Држати у себи трач, тежак je ризик. Већ се догађало да човек пукне од онога што je у њему.
Како било да било, етика je трача да онај који га преноси прво натера слушаоца на завет ћутања, a тек онда истресе причу. Глупе ли етике! Трач се мора преносити. Зато je и створен.
– Слушај – кажем Феликсу – у шта си се ти заклео?
– У све што ми je свето.
– Добро – кажем – то je неодређено.
Обично je боље избегавати да се закунеш на нешто конкретно, или на одређеног члана породице, осим ако баш нећеш да ти одапне. Нека то буде магловито и неодређено. Рецимо, добро je: „Тако ми свега!“, „Ма дај!“, „Па знаш ти мене!“ a безопасно je и „Ма ни својој жени“ и „Ваљда се шалиш!“. Лично се придржавам једног „Ах!“ што je кратко и необавезно. Или пак сецам на живот свога стрица Егона, покој му души!
– Но? – подстакну ме Феликс. – Кунеш ли се?
– He.
He знам који je ђаво ушао у мене, али ми je одједном пресела та комедија. Човекова побуна против друштвених конвенција. Феликс je само зинуо, у очима му се видело: „Шта je ово, који ђаво?“
– Знаш ли ко je ту све упетљан? – баци ми удицу. – Шофер једног помоћника министра!
– Престани с тим!
– Па један педер!
– Нећу да те слушам – кажем му одлучно. – Знам себе, Феликсе.
Једноставно нисам у стању да обуздам језик. Рећи ћу и Микију и сестри и вероватно старом Вертхајму. Дрмнем ли чашу вотке, раструбићу све и познатим и непознатим.
Феликс je био као на жеравици.
– Добро, али бар не спомињи имена – замоли ме.
– Зар има смисла без имена?
Јадан Феликс! Било ми га je жао тако да ме срце заболело.
– Ти добро знаш пријатељичиног мужа – он ће молећиво – и зато ово мораш да чујеш.
– У реду, али не јамчим за себе.
– Само ми обећај да недељу дана нећеш окусити вотку.
– Нећу ти ништа обећати.
Феликс je пропадао на моје очи.
– Ma зашто? – завапи. – Зашто ми то радиш?
– Из осећања части.
Феликс се расплака, a ja га потапшем по плећима.
– Слушај, a да ти све то лепо напишеш – предложим – и у запечаћеној коверти предаш свом адвокату?
– Архитекта – зајеца Феликс – покушао je аутом да згази шофера... зато се овај уселио код оне бивше жене помоћника министра... a педерова мачка...
Запушио сам прстима уши и удаљио се од њега.
– Немој! – заурлам. – Знаш да ћу то препричати сваком у листу! И репортерима! О томе ће цвркутати и врапци на крововима!
– Грозан си! – викну Феликс трчећи за мном. A знаш ли на кога je бацила око архитектова жена?
– Ha Бензиона Зиглера.
– Ka... како знаш?
– Идиоте – праснем. – Па ja сам ти испричао ту причу око Хануке, a ти си ми се заклео и небом и земљом да то нико неће извући из тебе, макар ти језик ишчупао.
– Тако je – сети се Феликс. – Шта ћеш, испричао сам толикима да сам заборавио од кога сам чуо. Па чуј, онда je у реду, могу ти све испричати јер опет остаје међу нама, je ли тако? Чак ми се ти и не мораш заклети! – Пресрећни Феликс ухвати ме под руку. – Дакле, онда je Зиглерова жена назвала ту фуфу, a на телефон joj се јавио познати мушки глас. Мирно je спустила слушалицу, зграбила камеру и оволики спреј с инсектицидом, позвала такси...
Упијао сам с највећим задовољством све детаље. Све време смо се обојица лудо церекали. Свега и свачега има у овом нашем граду! He бих веровао – да ту причу нисам сам измислио!




Ово je домаћа варијанта Љубавне приче. Верујем да није ништа мање дирљива од оригиналне. Она нас учи како се и најстраснија „узвишена љубав“ једног дана може распасти.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Raj u najam - Page 2 Empty Re: Raj u najam

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 2:14 pm

Raj u najam - Page 2 Image


ПЛАТОНСКА ЉУБАВ

Moj рођак je седео загледан у плафон.
– To je био пример љубави на први поглед – рече ми тихо. – Из те жене зрачила je племенитост духа и неизрецива унутрашња ведрина. Један једини поглед из оних тајанствених смеђих очију и ja сам био готов. Ишао сам за њом као у трансу. И није ме волела.
– Ma немој!
– Рекла je да нисам довољно осећајан. Она je иначе песникиња. Састали смо се неколико пута, расправљали о својим схватањима, и то je све. Имала je неког чувара плаже, Југословена. Ja сам проводио ноћи наврх степеница пред њеним вратима и завидио њему. A ујутро, кад би ме послала по кикирики, био сам најблаженији међу смртницима.
– Ma немој!
– Радо je примала од мене ситне поклоне, ту и тамо и нешто у готовини, али никако да се загреје за мене. Трпео сам као пас. Једне ноћи тако сам живо замислио тог Југовића како joj сапуња леђа у кади да сам одлучио да побегнем. Читаве ноћи само сам јурио улицама, било куда, само што даље од ње. A ујутро сам се опет нашао пред њеним вратима с кикирикијем. Шутнула ме без пардона. Моји пријатељи видели су да сам спао на најниже гране па су скочили да ме спасу. Једне вечери зграбе ме и вежу за столицу за љуљање. A мени пред очима опет само онај њен нежни осмех. Добауљао сам до телефона и носом окренуо број полиције. Ставили су ме у патролна кола и одвезли к њој да je запросим.
– Ma немој!
– Није била код куће. Сигурно je била изашла с оним својим Југосом. Испричао сам све једном психијатру и он ми je објаснио да сам као одојче мрзео мајку и сад je све ово мој систем да joj се осветим. A може бити и да сам волео мајку па сад ту жену идентификујем с њом. Било како било, нисам могао да изговорим њено име a да се не расплачем као љута година. Доктор се драо на мене да прекинем с тим, нисам ваљда дете. Скочио сам с кауча и отишао својој љубави. Одлучио сам да joj поклоним све што имам.
– Ma немој!
– Она се у начелу сложила и ту ме први пут пустила у стан. Има културан стан, пун атмосфере. Читали смо поезију. Кад je отишла у кревет, дозволила ми je да joj придржим свећу. Восак ми je цурео по прстима, a ja сам се oceћao као у рају. Онда je дошао Југовић. Има свој кључ. Meнe су затворили у фрижидер. Почео сам да пијем: виски, рум, соду, шта год сам нашао, али ништа није вредело. Превртао сам се свестан да не могу дуго да живим без ње ако joj не слушам глас и не осећам вибрације њене личности. Замолио сам je да ме пусти да спавам под њеним креветом, али није хтела. Скочио сам кроз прозор.
– Ma немој!
– Био сам спреман да умрем, али сам само сломио ногу. Лежао сам с ногом у гипсу три месеца и учио језик Југовића. Зивкао сам je сваких десет минута, али je она искључила телефон. Венуо сам, био сам као авет, ни налик на себе. У пиџами сам шмугнуо из болнице и довукао се до њеног стана. Отворила ми je врата и од тог трена за мене као да не постоји. Нека je Југовић задржи.
– Шта се десило?
– Угојила се.




Израелски „шалом“ није само кратак и диван поздрав, с којим се може упоредити само боемски „ћао“, него je и најлепши поздрав на свету. Значи и „мир“, док „ћао“, како су ми сами Италијани рекли, значи само ћао. Има неке историјске ироније у томе што тај изнад свега мирољубив поздрав припада једином народу који je још од колевке у рату, али ипак помаже да јеврејски папагаји науче да говоре, нарочито данас.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Raj u najam - Page 2 Empty Re: Raj u najam

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 2:15 pm


Raj u najam - Page 2 Image

ПЛАТИ ПА ВРАТИ

Пре неки дан смо констатовали како нам je ове јесени стално спарно, па je женица споменула клима-уређај. С џепом на уму као и увек, прогунђао сам да ћемо се усосити, али je женица одвратила да je боље да се усосимо него да се динстамо. Чудном игром случаја, наишла je на велик оглас неког предузећа које се зове „Клима сад, Д.Д.“, где се у звезде кује најновији модел назван „Шушањ“ који те гарантовано хлади лети и греје зими, a у свако je доба тиши од миша.
Сутрадан je главни инжењер „Клима сада“, неки Шломо, дошао да изабере најпогоднији прозор ради инсталирања. Објаснио je како тај нови модел има специјалан прекидач, „утишивач“, само га притиснеш и она неизбежна бука се као чаролијом утиша на зуј који није вредан ни спомена. То право чудо кошта само 4.999 фунти, плус 1.500 фунти за инсталирање, што све треба платити готовином и унапред. Упитао сам га зашто je инсталирање тако скупо, a Шломо ми je лепо објаснио да je то зато што ми на рупу у зиду дају једногодишњу гаранцију.
Сама трансплантација протекла je лако и глатко, као да ју je радио доктор Бернар. Дошла су два мацана и под Шломовим личним надзором одвалила подножје изабраног прозора, мало стругала и тестерисала, па je у тихи час „Шушањ“ постао саставни део нашег живота и дневног боравка.
– Честитам – рече нам Шломо. – Уверен сам да ћете уживати у пријатној атмосфери.
Остатак његове поруке нисмо чули јер je Шломо тог трена укључио уређај и наша соба раширила je крила и одлетела на ваздушно крштење. Добро, није баш узлетела, али je с нашег прозора бучало као да се тресе и грми „боинг 747“.
Стајали смо на својој кућној писти, тотално забезекнути самом том милином од акустике. Пошто je та милина потрајала двадесетак минута, a ми само и даље били у ваздушном саобраћају, окренуо сам се Шлому:
– Мало je бучан, a?
– A? – на то ће Шломо. – He чујем вас!
– Бука! – заурлам. – Бука!
– Шта?
– Б-У-К-А!
– Ma какви! – издра се Шломо из свег гласа.
– Бука? Где?
Будући да слабо читам с усана, махнем му руком нека дође са мном у кухињу где ћемо то расправити у релативном миру. Шломо ми објасни да „Шушњу“, као и свакој девичанској справи, треба дан-два да се ухода, да се његова компликована утроба тако рећи аклиматизује. Но, за сваки случај, рече Шломо, ево броја телефона, молим, нека га позовем сутра ујутро, биће му драго да му се јавимо.
Te ноћи имали смо боговски звучно-светлосни спектакл. Наиме, жена ме je сваких десет минута терала да устанем, упалим светла, приђем звуку и стално изнова притискам дугме „утишивача“ – али самим тиме нисам могао да утишам хистеричну жену. Разлику у децибелима између нормалног и тихог рада ваљда je могао да осети само слепи миш. Kao непоправљиви оптимиста, прво сам установио да човек навикне на све, али ми се у два сата по поноћи прекидач „утишивача“ сломио у руци, a ja сам прешао на течни мађарски жаргон.
Морам да признам да je у соби било пријатно свеже. A и да су нам деца навраћала да нам кажу како не могу да спавају јер им се кревети тресу као луди. Отприлике у три сата жена je свима поделила чепиће за уши и око нас се одмах спустила пријатна тишина, ничим непоремећена осим грмљавином „боинга“. У пет сати жена je на блоку који je лежао између нас написала: „Врати тај ужас Шлому“, a ja сам joj телеграфски отписао: „Ха! Плаћено унапред. Ха!“ Женица je предложила да се позовемо на ништавност уговора на основу моје пословне неспособности, али je онда мени синула бриљантна идеја. Дошуњао сам се на врховима прстију до „Шушња“ и искључио га вештим покретом руке. Просторија стаде са рулањем, испуни je блажена летња врућина и ми заспасмо као пар шпијуна који je дошао с ветрометине.
Ујутру сам дрхтавим прстима окренуо Шломов број телефона.
– Слушајте – рекао сам Шлому – тај клима-уређај...
– У реду – сложио се Шломо. – Вратићемо вам пун износ цене уређаја.
Дошла су она два мацана и демонтирала „Шушањ“, па нам je у зиду зинула небеско-плава рупa коју су пристали да закрпе за тричавих 500 фунти на руке. Били смо тако радосни што смо се ослободили „боинга“ да се нисмо ценкали. Такви смо, знамо да гутамо.
Требало нам je извесно време да нам се уши опет навикну на тишину, али, како рекох, човек се навикне на све.
Онда смо једног дана посетили неке пpиjaтеље у Херзлији. Уђемо у њихову пријатно свежу собу за дневни боравак a уши нам проби позната луда тутњава „боинга 747“ у залету.
Приђем том њиховом девичњаку и да... баш као што сам наслућивао. Прекидач „утишивача“ сломљен. Ja сам га својеручно сломио мало пре у овој причи.
Дословце притиснут уза зид своје канцеларије, грла стиснутог мојим прстима, Шломо je брзо истресао врећу.
– С клима-уређајима нема зараде због високог пореза – објаснио ми je. – Сва je зарада у инсталирању и у крпању рупа...
Искренуо сам му руку и потерао га испред себе у складиште. Просторија je била готово празна у њој само једна једина справа, исти стари добри „боинг“, чувају га љубоморно она два мацана устa им пуна сендвича са саламом.
– Да – процедио je Шломо – исти уређај продајем сваког другог дана... Па од нечег се мора живети... деца, жена, љубавница...
Јесте ли запазили у новинама да je „Клима Сада“ пропала? Изгледа да су направили фаталну грешку: продали су „боинг“ неком старом чудаку у Хаифи, a стари глув као топ. Шломо два дана није мрдао из канцеларије очекујући уобичајени телефонски позив, a онда га je ухватила паника па je назвао старог чудака.
– Мало вам je бучан, господине, зар не?
– Жао ми je – одговорио je чудак – али овог петка не могу.
– Узећу га – вриснуо je очајно Шломо. – Вратићу вам пape!
– A?
И тако, лишен своје девице потуцаљке, Шломо je морао да затвори свој уносни дућан. Чуо сам да су још две фирме доживеле крах. Да ли je могуће да су све оне... ма све... фурале исти фазон са „боингом“?




Сад кад je израелска држава замакла у своју деценију, a нови миленијум нам je тако рећи на прагу, хтео бих да се вратим једном већ старом и драгом лансирању двојице израелских астронаута у свемир.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Raj u najam - Page 2 Empty Re: Raj u najam

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 2:15 pm

Raj u najam - Page 2 Image

ТЕЛЕФОБИЈА

Замислите само нашег момка, капетана Гиоре, како лебди међу звездама у свом астронаутском скафандеру, a једина су му веза са свемирским бродом, „Сенатором Јавитсом I“, танка цев за кисеоник и телефонска веза.
A ми, овде доле, слушамо разговор између њега и његовог друга у матичном броду.
– Овде пуковник Рони – каже заповедник брода „Јавитс 1“ нашем лебдећем јунаку. – Како си?
– Изврсно! Ha седмом небу!
– Инструменти у реду?
– K’o бог.
– Koja je спољашња температура?
– Молим, о томе нећемо телефоном.
Ево шта ће се десити. Мајке ми, хоће. Зашто да не? Зашто да само астронаути буду оптерећени тим израелским ендемијским опрезом који се огледа у оном стереотипном: „О томе нећемо телефоном.“ Јер управо се тиме пре или касније завршава сваки телефонски разговор у овој земљи. Назовем Вајнреба, причам с њим о свему и свачему, a онда га запитам:
– Ах да, a кад мислиш да ми вратиш оних осамдесет комада које сам ти позајмио?
Тишина, a онда опрезан шапат:
– Молим те, о томе нећемо телефоном.
– A зашто не телефоном, Вајнребе? Зашто не телефоном?
Зашто не проклетим телефоном?
– Имам своје разлоге.
– Koje? Какве разлоге? Реци ми! Дођавола, реци!
– Нећемо телефоном.
Откуда то? Национална опседнутост сигурношћу? Нека стара јеврејска фобија, као страх од паса? Ко ће то објаснити? Само једно знам: чим се у Израелу у телефонском разговору пређе на новац, бројке уопштено, имена, доба, карташке игре, царинске дажбине, трач и путовања у иностранство, мали Израелац завеже и само гукне: „Молим, о томе нећемо телефоном.“
Национално проклетство. Кладим се да му корени допиру у далеку, далеку прошлост. „Јеси ли ти“, глас допире оданде горе до Адама, „јеси ли ти jeo са стабла с којег сам ти забранио да једеш?“ A Адам одговара: „Молим, о томе нећемо...“
Додуше, оно и није био разговор на домаћој линији, али mиtatis mиtanдi, све je отада увек исто.




Што због стално заузетих линија, што због оног „молим, не телефоном“, спали смо на то да саобраћамо путем писма. Е, a ту нас чека хебрејска веза. Реч je о израелској страсти да се коверте затварају нитнама. Каква страст? Права манија.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Raj u najam - Page 2 Empty Re: Raj u najam

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 2:16 pm

Raj u najam - Page 2 Image


ХЕФТОМАНИЈА

He знам кад je то тачно почело, али сам сигуран, ако би икад прекопали Синајско брдо и нашли таблице Закона, да би на њима одмах открили оне познате рупице. Још од Сиона нема посланице без порције спајалица, a за свако отварање потребан je комбинован оперативни захват клештима и зубима.
To je болест – спајалицолепсија. Хебрејски чиновник затвара коверат једним рутинским лизом, онда хвата спајалицу, добро нанишани и два-трипут прихефта коверат скроз-наскроз без милости. To je болесно, просто болесно. Или je то можда зато што je људима у овој земљи толико на уму сигурност да хоће да лизну и захефтају сваки комадић хартије. Но, чињеница je да оно што je хефтоман спојио, то жив човек голим прстима неће раставити.
He зато што не покушава. Ево, ja увек почнем тако што настојим да исправим својим искрзаним ноктима, a онда гурам, вучем и чупам, не бих ли спајалицу с друге стране ишчупао оним што ми се нађе при руци. Но, та спољашња спајалица најчешће je само претходница, под њом je читава фаланга, неке су и камуфлиране ради већe сигурности. Кад год наиђем на такву несрећу, постајем фаталиста и једноставно поцепам коверат па нека буде шта буде.
Из неког разлога (не питајте којег), те спајалице ће својим ножицама редовно пробушити имена, бројеве и друге битне податке у садржају поруке. И то без пардона, право у мету, нема празних рупа. Реконструкција, састављање поцепаних комадића, претвара ми свакодневно читање поште у мозгалицу, у рекреативно лечење које препоручују психијатри.
Да, знам да постоји справица која обавља човеков прљави посао, скидање спајалица. To je врло компликован, врло паметан изум. Има га у свим бојама, a не вреди хартије коју сакати. To je заправо примитивна алатка која има две мане: прво, прегломазна je за обичну спајалицу домаће производње па je само искриви и с њом ишчупа потпис, и друго, никад није ту кад ти затреба. Нижепотписани je и сам, негде око Нове године, одустао од те неравноправне борбе. Данас једноставно не шљивим спајалице него одмах цепам коверат.
Израелског хефтаџију наћи ћеш међу свим друштвеним слојевима. Захефтана писма добијам и од банке, и од државе, и од војске и од др Флајшхакера, и од Електре. Никако не могу да укапирам зашто сви то раде, нити зашто je та појава ограничена само на ову земљу. Ту се крије либидо, кажем вам, и то што га нема. Јер, кад зрело размислим, то јесте неки еротски чин: што с актом хефтања што са задовољством коначног споја, то и може бити корисна замена за секс у нашим врућим летима.
Ево, баш сам прошле недеље добио од једне строго службене установе дописницу: обичну поштанску дописницу, a посред ње – две јаке, металне спајалице. Да незвани не би завирио у њу. У дописницу. Биће да je одатле потекла она узречица о хицу у празно.
Ha крају, замислимо свечано потписивање уговора о пријатељству између нас и, рецимо, белгијске владе, у Јерусалиму. Ту je помпа и парада, ту су дипломате, генерали, аташеи, црвени тепих, говоранције, сва чуда.
Наш министар иностраних послова парафира историјски документ. Онда га шеф протокола додаје Његовој Екселенцији белгијском министру који га потписује налив-пером. Окренута je нова страница у односима између наших земаља.
Наш министар устаје и рукује се са својим страним колегом. Грле се пред камерама.
Генерални директор др Гибаквеч увлачи руку између два загрљена министра и дискретно тихо захефта уговор о пријатељству са три спајалице: клик-клик-клик... Из позадине се дижу звуци државне химне.
Чини се да се то хефтарско дивљање може да се излечи само законском забраном. Нека се пошта ослободи окова! Прекршиоцима одредити по три месеца кућног притвора за први пут, a рецидивистима одузимати возачке дозволе, слати их на робију, ударити им тешке глобе и упућивати их на психијатријско лечење. Можда ћемо тиме обуздати хефтоманију, иначе више неће бити коверте која би могла да се отвори природним путем.
A дотле, нема промена на државном грбу: три кугле фелафела на пољу хумуса{3}, a у средини раскречена дивовска спајалица.




Уличне незгоде привлаче масе знатижељника још од трена кад се први пећински човек први пут спотакао на своју прву тољагу. Да није тога, тркалишта би била пуста, зар не? A данас и не мора бити праве незгоде – месна руља изрежира je сама, и то вештином и жаром достојним праве трагедије.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Raj u najam - Page 2 Empty Re: Raj u najam

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 2:16 pm

Raj u najam - Page 2 Image


СРЕЋА У НЕСРЕЋИ

Била је то незгода на уличном углу и ја сам је видео. Мали „фиат“ се срео с постаријом дамом, скренуо је да је избегне, ударио у паркирани комби и зајахао га до средине хаубе, само што се није попео на кров. Било је збиља лудо. Возач „фиата“ остао је на свом месту, с главом на волану, исплажена језика. Изгледало је да му није најбоље.
Двокрилна пирамида зачас је привукла гомилу. Млад војник на одсуству сачувао је присебност духа и отишао право до најближе телефонске говорнице. Неки минут касније врати се и рапортира:
– Обавестио сам их. Долазе. Сниматељ је рекао да се ништа не дира.
– Глупост – добаци један посматрач. – Неће стићи на вечерашњи дневник. А монтажа, а остало? Не могу стићи па да су не знам шта.
– Могу, могу.
Гомили су очи засијале телевиозионарским жаром. Водитељ ће рећи: „Наш је репортер разговарао са сведоцима на лицу места.“ Јао! Можда дођу с неколико камера. Можда с целом екипом. To би могао бити и фантастичан пропагандни спот за Министарство саобраћаја. Онда би га понављали сваке вечери у недељи. Бокте!
– Хеј, другар, не иди, бићеш на телевизији.
Тамо горе застењао je возач. У зао час, до ђавола, само нам још то треба – да се освести и све забрља!
A и полицајац je давио оним својим: „Одбиј-одбиј“.
– Je ли, Коџак – добацивали су му – хтео би телевизију само за себе, a?
Човек из оближње гвожђаре предложи да „фиат“ гурну мало више, ради боље драматургије.
– He дирајте га – рекао сам. – Овако je нajбоље.
И тако открише да сам с телевизије – гледали су ме у некој панел-дискусији о „израелском хумору данас“ – и настаде општа граја.
– Што су ти ваши тако спори? – љутито ме нападе једна домаћица. – Позовите их телефоном, реците им да су већ морали да буду ту...
Неко се опет пожалио на квалитет наших поп-песама.
– Гледајте италијанске певаче, човече, то je оно што се тражи...
Стара дама због које je „фиат“ скренуо упита ме зашто сам укинуо снижену претплату за старије особе.
– Хм – промрмља – нимало лепо од вас. Један ме пензос вукао за рукав: линије му на екрану стално скачу горе-доле, могу ли нешто да учиним у вези с тим?
По свему судећи, људи нису били нимало задовољни мојим начином вођења телевизијског студија, само што се нису усудили да то отворено кажу јер су сви желели да буду снимљени с „фиатом“. Тамо горе, возач je опет стењао.
– Ура! – одједном крикне пензос. Ево их долазе!
– Глупане – ућуткају га остали – то je само хитна помоћ.
У зао час. Јер, ако однесу тело, нема више шта да се снима, зар не?
– Молим вас – гомила je преклињала момке из хитне помоћи – немојте гa још носити. Треба да стигну сваког трена.
Момци су укапирали у чему je ствар, само je један од оних с носилима мало забринуто погледао горе у возача;
– A шта ако му треба трансфузија или што друго?
– Ma какви – одврати гомила. – Зар њему? Мрда се, видели смо. Уосталом, зар и њему није стало да буде у Дневнику?
Неколико малолетника четвероношке се попело на кабину, у стилу Старског и Хача, да се нађу у згодном положају одакле ће махати, церити се и надувавати балон-жваке кад дође право време.
Возач се опет помери.
– Воде – јекну. – Воде...
– Добићеш целу канту, куме, само сад не мрдај.
Аххх! Ha углу стаде такси и из њега изађе тип поспана лица, с камером, и неки мали с микрофоном.
– Шта je било?
Гомилу као да je гром ошинуо. Многима je то био први сусрет с телевизијом, тако рећи уживо. Један старац измрмљао je благослов. Ваљда je сада и вама јасно зашто су фузионисали министарства саобраћаја и комуникација.
Прва je дошла к себи она стара дама заслужна за скретање.
– Умало да ме прегази – цикну.
– Умало да ме прегази, да-да...
Зачас су je одгурнули. Светла позорнице преузео je неки самурај у мајици.
– Ja, ja сам све видео – скочи. – Овај овде комби врлудао je лево-десно као пијан...
ТВ-тип je укључио камеру да овековечи призор. Гомила je загунђала да то није поштено, самурај и није био ту, створио се однекуд тек пoслe хитне помоћи, a види ти њега, хоће да буде главни! Срам га било. И ja сам био револтиран. Зашто нису узели мене?
– И ja сам возач – говорио je самурај суочен с камером. – Имао сам „ферари“. Спортски. A онда ме зезнула швестерка, удала се за неког пропалицу, па je ћале рекао: „Доста, нема више трка.“ Тако сам извисио. A после, кад се развела, мислим од оне пропалице, више нисам био тако млад, хе-хе, па сам се окренуо керамици. Сад шљакам симултано на три тезге: у Хаифи, у...
Прогурао сам се у први ред, уз леви бок самурају, али ме стара дама гурала назад.
– Мене су прегазили – урлала je – мене, a не њих...
Није ми се баш свиђала та стара дама. Подсећала ме на Ливију из „Ја Клаудије“, само без чаршава. Ha крају се чак расплакала, само да би себе гледала на те-веу. Гром и пакао, мислио сам, ja сам ту, ja који сам се у оној панел-дискусији појавио у тоталу, a нико ме не зарезује – док ову стару козу без икаквог телевизијског искуства, њу узимају!
Покушам још једном. лактом изгурам Ливију, поново освојим свој пређашни бочни положај и упрем прстом у себе.
– Ево татице, – искревељим се својој девојчици. – Татица те љуби.
Неко упита да ли је то видео, или стерео или шта, а ја му рекох да не лупета, па нису ово „Чарлијеви анђели“ побогу, него обичне вести Дотле је самурај изрецитовао сестрину биографију, а сниматељ се попео на комби да сними возача у тоталу. Возач једва процеди:
– Немојте... из профила... ако бога знате...
Онај из гвожђаре дојури с чашом воде, проби се кроз гомилу и уђе у кадар.
– Ево, стари, донео сам ти воде. Попиј! – викну у камеру, смејући се отворених уста.
Возач се као неким чудом опорави. – Да ли сада да сиђем – упита сниматеља. – Само ми реците кад…
Онда су на ред дошла кола хитне помоћи с момцима и носилима који су се морали три пута враћати горе-доле, јер се на камери заглавио неки прекидач или питај бога шта. Вратио сам се кући пијан од среће.
Тачно у девет сати сви смо се окупили испред те-веа да видимо татицу. Спикер је неко време лупетао о нечем десетом, али је на крају ипак прешао на незгоду. Ту смо!
– Па где си ти? – упита ме моја девојчица. – Уопште те нема.
Било ми је ужасно. Приказали су повећи део самураја, нешто Ливије, а највише кола хитне помоћи. Мене су избацили. Уместо мене, узели су неког гњаватора који није ни био тамо, да им разглаба о безбедности саобраћаја. Е, нећу више учествовати у тим њиховим незгодама макар ме на коленима молили!




Највећа cpeћa коју Јеврејин може да пожели свом ближњем није добитак премије на спортској прогнози или пут на Бахаме – она блажена острва која немају ни зиме ни пореза на доходак – него једноставно „гесундхајт“, што ће рећи здравље. У томе има много здраве народне мудрости, с обзиром на баснословну цену лечења у Израелу. Уз то, наши хирурзи имају гадну навику да своје услуге наплате пре него што ће те засећи, иначе те нећe ни погледати: осим тога, имају апсолутну власт над својим телом, a о души да и не говоримо. Стога, однос између јеврејског лекара и његовог пацијента врло je сличан односу између Човека и његовог Творца. Само што Свемогући нема стажисте.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Raj u najam - Page 2 Empty Re: Raj u najam

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 2:17 pm

Raj u najam - Page 2 Image


ШОК ТЕРАПИЈА

Спопало ме усред папине турнеје. У трену кад ми je авион узлетао с неке тачке на екрану, штуцнем „хик“! – и тако наставим даље. Moja породица учинила je све што се од ње очекивало. Женица ми je поред ушију праскала надуване кесе, деца су ми урлала „бу!“ иза леђа, a ja сам наставио да штуцам као да ме спомиње пола света. Te ноћи нисам ока склопио, па сам ујутро отишао у болницу. Пријавио сам се, добио кревет какав je ред, у соби на крају ходника, и младу згодну медицинску сестру која je дошла и гурнула ми јастук под главу.
– Само се опустите – рече. – Сад ће профеcop Опит доћи на своју јутарњу визиту и он ће вас излечити у трен ока.
Онда ми je набила термометар у уста и затражила од моје жене литру крви, за сваки случај. Убрзо на одељење упловише беле сподобе професора и његове свите. Професор Опит имао je величанствену појаву, продоран поглед и гласину кoja je тутњала у глуво доба ноћи.
Професор прво некоме рече да с пода покупи комадиће термометра, a онда приђе мени и мојој штуцавици лично. Око њега je у побожној тишини лебдело туце стажиста и повелико јато студената жељних знања.
– Штуцавица – објави његова еминенција. – Типичан случај. Уочите промукло дисање.
Повуче ме за косу и ja седнем, кротко кашљући. Ко сам ja да се не придржавам оног шта један Опит каже?
– Ово би убрзо могло да се претвори у њакање – прорекну његова преузвишеност. – Пацијентови дисајни органи контраховани су због нагле оклузије гласних жица.
– Хик!
Кажем ja, добри стари слуга покорни.
– Пацијентови рефлекси могу да затаје – каже он – у толикој мери да може да буде тотално неспособан да дише на уста.
Демонстрације ради, дохватио ми je нос, стежући ми носнице палцем и кажипрстом.
– Лице поплави a дијафрагма реагује периодичким спазмима. Дужи недостатак кисеоника може пацијенту да оштети очи, што доводи до уништења рожњаче.
Царска пратња je у великом ишчекивању нетремице зурила у моје очи. Мени je одувек билo тешко без дисања. Учтиво сам рикнуо два-три пута и онда наставио са серијом штуцања.
– Опростите, господине професоре – усуди се један од његових ученика – a колико дуго могу потрајати ти напади штуцања?
– Ох, недељама – одговори Опит предајући мој нос на држање једном асистенту. – Месецима. Чак и годинама.
– И доводе до смрти?
– Апсолутно.
Без пардона.
Професор Опит ми раскопча пиџаму и спусти ми се свом тежином на трбух. Праћен мојим тихим цвиљењем, пробио ми се прстима до кичме. И душек je испод мене попустио.
– Сад сам тачно на јетри – обавести Опит аудиторијум. – У оваквим случајевима често долази до дегенерације околног ткива, a онда се азотне излучевине таложе у јетри и претварају у скроб.
Пре бих рекао у јетрену паштету. Уважени ме Опит превали на бок и зари ми главу међу колена. Био сам мањи од маковог зрна, да не бих покварио представу.
Сад руља пређе на другу страну, да јој ништа не промакне од мене. Професор Опит ми оловком разјапи уста, увуче руку и извуче језик напоље. Гласно сам простењао, a професор тек тада уочи да сам и ja ту.
– Добар дан! – поздрави ме. – Како сте?
– Хик!
И даље сам био бочно преклопљен, до врха пун скроба и исплаженог језика. Професор Опит има јаке руке, миришу му на сапун и етер, зноје му се од ауторитета.
– Уочите како je језик усахнуо због неадекватне саливације – објасни професор. – У шездесет посто случајева пацијентова карлична област захваћена je темпоралном парализом.
Окрену ми главу која зацвили „шкрип.“
Ако стигнем да жив изађем одавде, закунем се у себи, фанатично ћу се залагати за забрану вивисекције.
Држећи ми језик десном руком, професор поче левом да ме чука по темену како би демонстрирао попуштање рефлекса. Један стажист хитро прискочи и подметне скупљене дланове под моју браду да ми ухвати очи ако ми испадну из главе. Нетко догура операцијска колица, али тада ми се пробуди нагон за самоодржањем.
– He штуцам више! – викнем. – Хоћу везу с нашом амбасадом!
Пресветли Опит испусти мој језик и ja се свалим, сав се распаднем на све четири стране.
– Ето видите, господо – закључи Опит. – Ето шта мало штуцања направи од човека.
Проломи се аплауз аудиторијума, a његова се преузвишеност поклони.
– Возите га на ортопедију – рече Опит и добаци ми забринут поглед, па крену са гомилом стажиста на следећу демонстрацију.
Почео сам да скупљам своје расуте делове. Све сам нашао осим једног палца, али ми je он ионако био искоришћен, a човек мора нешто и да жртвује за науку.
Згодна медицинска сестра помогла ми je да све монтирам на своје место, па ме опрезно подигла на ноге.
– To je једино средство код напада штуцавице – објасни ми водећи ме полако до врата. – Шок-терапија. Професор Опит je у томе врхунски стручњак.
Ma шта ми кажеш!




По кулоарима израелске власти било je у последње време врло живо: неки су дошли, неки отишли, a неке су и ухватили. Ови последњи су велике зверке који су починили овакав или онакав функционерски злочин, па су изведени и пред суд, без обзира на то да ли су били на високом положају. Ипак, у тој похвалној кривичној пракси постоји један фелер: мало-мало па чујем како се јавни тужилац „договорио“ с адвокатима господина Зверковића у погледу одређених тачака оптужнице. По неком добро заплетеном дај-дам аранжману, две стране обаве трампу, једна нешто призна, друга од нечег одустане, према текућој вредности акција на берзи злочина. To се зове вансудско поравнање, a допало ми се као идеја. Идем да je испробам. Хајде да видим.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Raj u najam - Page 2 Empty Re: Raj u najam

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 2:18 pm


Raj u najam - Page 2 Image


СВЕ СЕ МОЖЕ КАД СЕ ХОЋЕ

Једне ноћи враћам се кући колима с неке луде оргије, кад у 23,43 спазим смеђег пса који ми се створио испред точка. Нагло заврнем лево, најашем на тротоар, пробијем излог пиљарнице, прошишам између наслага поврћа, одвалим задњи зид, избијем на тиху улицу, ударим у стуб електричне расвете и сравним га са земљом.
И ето ти цајкана. Извади нотес и поче да ме тражи међу крхотинама мојих кола. Најзад ме нађе у мотору како се држим за предњи погон.
– Шта се десило? – упита ме цајкан.
– Ништа – кажем – управо се паркирам.
– A јок – тако ће мени рука Закона. – Неопрезно сте возили, друшкане. Мислим да сте овај пут настрадали.
Гле, бистар овај момак, овај светли пример телавивских Недодирљивих. Извучем се из покојних кола и допузим до Закона.
– Човек се сматра невиним све док му се не докаже кривица – упозорим цајкана. – Човече, мућните мало главом.
– Ja пишем пријаву, друшкане.
– Због чега?
– Због упада у пиљарницу.
– Па то сваког дана раде многе домаћице.
– Да, али ви сте упали колима.
– Па шта? Имам кола па се возим. Шта ту не ваља?
Цајкан се почеша по глави. Поглед му паде на водоравно опружен стуб па опет скрене на мене.
– Тренутно сте паркирани на тротоару, друшкане.
– Тачно – одговорим – али само привремено. Нећете ваљда од тога правити проблем!
Закон се премести с ноге на ногу.
– A трговина...
– Молим вас, не спајајте трговину и тротоар – предложим – a онда бих ja могао да признам тачку о неопрезној вожњи.
– Како то мислите?
Једном руком загрлим Закон па га прошетам горе-доле тротоаром.
– Пазите – кажем му – исплати се обојици да се договоримо. Ем скратимо поступак, ем се ви спасите гњаваже да бог те питај колико пута излазите пред суд и натежете се с екипом превејаних адвоката зато што нема никаквих чврстих доказа. Дајте, зашто нас не бисте обојицу поштедели малтретирања бесконачним спором?
– Али ви сте возили сто на сат – рече светли пример чувара реда.
– Напишите шездесет и ja ћу то потписати. И то je изнад дозвољене брзине.
– Прегазили сте пса.
– Мачку.
Истрага je стигла до мртве тачке. Још једном сам му стрпљиво објаснио да сам спреман да признам неке тачке оптужбе, ако он испусти неке друге које ми нису нарочито симпатичне.
– Оставите ви трговину – кажем му – a ja признајем стуб.
– Ma како то могу?
– Добро – попустим. – Онда их у пријави рокирајте. Напишите да сам ушао у стуб a искривио трговину.
– Другар, овај стуб није искривљен него срушен.
Е, ту верзију нисам хтео да прихватим.
– Слушајте, – кажем ja, шетајући цајкана у поверљивом разговору – има отприлике пола године како сам прошверцовао телевизор без царине, нису ме ухватили. Ако оставите овај стуб на миру, признаћу шверц.
– Али у пријави морам бар да споменем стуб. Рецимо да сте га окрзнули.
– Онда ja признајем само транзистор.
– Оптужени je неовлашћено унео у земљу радио-апарат – на крају записа цајкан, a онда ме упита што ћемо с неопрезном вожњом? Добро, кажем, једном сам у марту непрописно затворио балкон па сам вољан да и то признам ако je тиме склопљен договор. Оптужба се сложила.
– Добро – рече Закон, стављајући тачку на крају наше пријаве. – Потпишите се ту, молим.
– Чекајте мало – проговорио сам с пером у руци. – А имате ли сведока?
– Богами немам! – Закон разрогачи очи. На улици није било никога.
– Осим мене! – допуним га. – Значи, ја сам сведок оптужбе, је ли тако?
Добро, добро, дајте да завршимо с тим. Већ је свитало. Потписао сам, као крунски сведок за радио и балкон, опростио се од Недодирљивог чврстим стиском руке и кренуо кући као слободан човек. Жена ме уплашено упита шта се десило, а ја сам рекао како ми је жао, драга, али је случај још sub judice.

Иако има неких ствари које се могу десити само у Израелу, како сам изложио у претходном ненадмашном поглављу, ипак постоји подручје у којем смо у длаку исти као и остали свет. Мислим на породични живот и родитељско васпитање. To je заиста универзални проблем, иако су израелска деца можда мало строжа са својим родитељима, траже беспоговорну послушност, па ће ту и тамо и одаламити шамарчину непокорном татици, за његово добро.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Raj u najam - Page 2 Empty Re: Raj u najam

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 2:18 pm


Raj u najam - Page 2 Image

Јеврејски родитељи су уопште слепо одани свом потомству, али овде, у Израелу, ми сигурно на своје потомство гледамо као на идоле. Децу постављамо на пиједестал – a онда нам се укочи врат од гледања у њих, тамо горе. Ионако су, узгред буди речено, много виша од нас, захваљујући обиљу сунца и сока од поморанџе. Чињеница je да смо заљубљени у њих – прву националну генерацију интернационалног јеврејства. Стога, шта онда ако су мало дрски? Што ако понекад знају да буду помало неучтиви, овлаш мрзовољни и тек малчице неотесани – укратко, апсолутно несносни? Ипак су то прва деца којима je после две хиљаде година матерњи језик хебрејски, a то je оно најважније.
Неки дан, на пример, дошао сам свом адвокату, a његов мали Авигдор, нема више од метра и осамдесет, прође кроз собу a да ме и не погледа. Но, мој адвокат зна шта му je родитељска дужност.
– Авигдоре – рече – да ли си поздравио нашег госта?
– Нисам – одговори мали Авигдор и изађе. Адвокат се окрете мени, лица озарена очинским поносом.
– Видите? – рече. – Moj буцко никад не лаже.
Што се тиче мојих балаваца, своје поштовање према њима држим у строго одређеним границама и безобзирно их користим за своје себичне литерарне сврхе. Другим речима, у своје књиге трпам Рафија, Амира, Ренану и слатку женицу, па куд пукло да пукло! Они су ми често сидро спаса: кад ми све друго затаји, кад ми ни у задњем делу мозга ништа не жмирка нити се цери, одем Амиру у собу и бацим удицу:
– Ух, овде je као у свињцу!
Или:
– Све четири увис, a? A да ли си написао домаћи задатак?
– Немам га – одговара ми мој риђокоси син, који исто тако никад не лаже. – Наставник нам се сутра разводи.
– Je ли? – кажем и трчим назад у радну собу, a у мозгу ми већ зује предивне смешне комбинације у вези с том идејом. Рецимо, та подла мизерија од наставника разводи се зато... зато... зато што су његови ученици у његово име дали у новине оглас под „Познанство“.
Moja се умотворина објави a сутрадан Амир завири својом пламеном гривом на моја врата и ошине ме погледом.
– Поручио ти наставник да дођеш – најави ми. – Лажовчино!
Наиме, моје потомство није беспоговорно задовољно тиме што ме снабдевају темама, него води рачуна и о резултатима. Пазите, не зато што би их моје писање као такво уопште интересовало, него зато што сматрају да ме треба држати под контролом. Оно што пишем читају a да им се мишић не помери на лицу, без трачка осмеха, a камоли да би макар једном речју похвалили моје бесмртне творевине. Ипак, ту и тамо се удостоје да изразе неко мишљење.
– Па, мени ово није нарочито паметно...
To je углавном сажетак мишљења слатке женице.
Рафи ће, међутим, заћи и у дубљу анализу, као на пример: – Ова последња реченица je језива.
Ренана je обзирнија према мени. He каже ни реч, само уморно и кратко одмахне руком, као да каже: „Jao, тата, што си ти досадан!“
Сматрају да je потпуно природно што тата пише свакакве причице о њима, полуистините или полуизмишљене, a свој тако стечени статус славне личности узимају као нешто само по себи разумљиво. Ако неко на улици заустави Ренану и каже joj:
– Здраво, госпођице, ниси ли ти она... – моја ће балавица с висине: – Ваљда.
Чујем да je једном приликом само подигла обрву и погунђала: – No comment. – И она je риђокоса, моја Ренана. Све троје су, дођавола! To им je од мајке.
И воле да све буде ни по бабу ни по стричевима. Чисто и поштено. Тако ће ми Амир као узгред добацити: – Тата, о Рафију си овог месеца написао две причице. – Размажене су моје мале звезде, a ко их je размазио? Ja. Шта да се ради?
Треба ми инспирација па je црпим одакле било.
Нe чудим се што време тече a њихово мишљење о мени остаје на истом ниском нивоу. Управо je ове недеље Ренана у свој тајни дневник, који жена и ja потајно читамо, записала: „Тата je у новинама опет написао неке грозне свињарије о мени! Taj нема ни стида ни срама!“
Сад се и женица придружила непријатељском табору.
– Ефраиме – рече ми синоћ – мени je већ доста славе, па што не нађеш неког другог за своје приче?
– У реду – мирно одговорим и скинем je с листе својих ликова. Али, у праву je. Морам да престанем с тим. Свакако. Од следеће књиге.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Raj u najam - Page 2 Empty Re: Raj u najam

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 2:18 pm

Raj u najam - Page 2 Image


МОЈА ПОРОДИЦА – МА КАКВА БИЛА



Ми смо просечна приградска двоколна породица, што значи да женица има властита кола. To je сјајан аутић, само с једном ситном маном: неће да повуче. Односно хоће, али прво мораш да спустиш ручну кочницу.
ГДЕ ИМА ДИМА...

Ствар je у томе што je женица заборавна, a то некако смета покретачкој снази аута. Пропиње се – ако разумете шта хоћу да кажем. Онда му се гуме задиме, a по мирису би се рекло да je Лаг Баомер{4} или су антинуклеарне демонстрације у неком арапском селу – у зависности од политичког гледишта.
Није то баш сваког дана, само што ретко кад није. A чим joj се то деси, она назове нашег Мицка, однекуд из града, и каже му:
– Слушај, Мицко, јутрос кад сам...
– Госпођо – каже Мицко Златоруки – отпустите кочницу!
Женина неоткочљивост ипак има једну предност: жену лако нађем.
Осетим да ми фали, рецимо као пример, па пожелим да знам где је. Ништа лакше. Попнем се на кров, загледам се према граду и видим стуб дима – a где има дима, ту има и гума. Врло je погодно, иако није оригинално: црвенокошци и кардинали се такође служе димним сигналима.
Но, како cpeћa служи знате већ кога, то се она побрине и да слатки аутић слатке женице не изгори у напону своје младости. “У одсудном трену, кад je аутић тик пред карданским инфарктом – женица остане без бензина. Није то увек, да joj нестане бензина, само што ретко кад није. Онда аутић дубоко удахне, кашљуцне једном-двапут, како му се плућа пуне ваздухом, и стане.
Зашто изабраница срца мога вози до задње капи, па и неки метар даље? Зашто правовремено не напуни резервоар? To je питање на које ће ваљда једном одговорити историчари. За мене je то мистерија.
Можда се женица нада да бисмо сваког часа могли наћи нафту у Еилату или негде другде, па ће цена горива стрмоглаво да падне. Или можда чврсто верује, можда одувек потајно чека неко савремено чудо Хануке – да аутомобили фурају по седам дана и седам ноћи са празним резервоаром.
Засад женин ауто кашљуца и стане, a најчешће се на путничком седишту нађе муж моје жене па му она каже:
– Ммм, мислим да сам опет остала без бензина. Дај скокни па ми га донеси, a?
To обавезно мора да буде на некој прометној раскрсници и увек суботом. После тога следи већ класично уље на платну „Човек с канистером“. Вечна му je тема муж женице с аутићем. A канистер, кад га већ спомињем, лежи у пртљажнику и у њему би требало да буде резерва горива, али je женица заборавила да га напуни. Ни то не мора да буде, само се није сетила да зашарафи затварач.
Годинама joj носим бензин: у пластичним чашама, у термосицама, у лименкама за тениске лопте, једном чак и у упаљачу из дежурне апотеке. Мото je: никад се не дај. У најгорем случају, увек се могу бацити пред нека кола и замолити запрепашћеног возача да ми да неку кап горива.
У тој последњој, камиказа-варијанти гориво треба исисати неком смрдљивом цевчицом, a зна се ко га сиса. Од тих дегустација језик ми се навикао на не баш пријатан укус „супера од 94 октана“. Но добро, нафтна криза je светски проблем и од онога што ja повремено гуцнем сигурно се неће заоштрити.
Пазите, немојте ме погрешно схватити: оно с кочницом, то je нешто што женица заборавља, али оно с празним резервоаром, то je њена трезна рачуница. Она je савесно проучила приручник с упутствима произвођача, a тамо пише црно на бело: „Кад игла показивача горива дође на црвено, у вашем резервоару има горива за још десетак километара вожње.“
„Све je у реду“ процени женица за себе. „Сад je на црвеном, до куће имам десет, највише дванаест километара, значи може.“ Сутра ујутро мотор ће за доручак гутати ваздух уместо октана, загушиће се и крепати, али њу због тога не боли глава. Где je сутра, о-хо-хо, a уосталом, што да се секира кад je власница оригиналног „човека с канистером“?
Догоди се понекад, рецимо двапут месечно, игла дође на црвено, али нам се кућа удаљила, сад je до ње петнаест километара. У таквој ситуацији женица може да бира: или ће купити бензин, или ће удаљеност до куће скратити за десет километара и тако се лепо наћи у приручниковој зони сигурности.
Прва солуција отпада. Женица никад не купује бензин и тачка. Што се тиче друге солуције, да скрати пут до куће, ту се поставља питање: како? Поготово зато што још није отпустила кочницу.
Немојте мислити да аутић моје женице нема црвену алармну лампицу која жмирка као луда кад je кочница затегнута. Има je, али je она и не гледа. Жмирка, жмирка и нервира je, каже. Уосталом, мисли су joj концентрисане на показивач потрошње горива, a има само пар очију, до ђавола! Мора да одлучи које ће црвено да гледа – да ли оно за гориво или оно за кочнице, на обоје не може да пази.
Једне недеље, после канистерског маратона претходног дана, одвезао сам аутић к Мицку Златоруком и замолио га да му монтира неку справу, некакав екстра-алармни систем поузданији од оног жмиркања. Рецимо нешто што ће, кад кочница није отпуштена, бучно залупати, или заурлати као фабричка сирена, или праснути малом експлозијом. Било шта.
Мицко ми одговори да нисам први, већ су га питали за то, али није много помогло. Један je муж толико забраздио да му je предложио да мaлo спетља жице да му жену дрмне струја чим заборави да отпусти кочницу.
Закључили смо да je то ипак мало превише, пa смо за моју жену изабрали музичку солуцију. Мицко ће кочницу спојити с механизмом који ће ударити марш тореадора из „Кармен“, у случају кочничког немара.
И тако сада стоји ствар.
Стога, драги читаоче, ако ти се деси да усред Тел Авива угледаш задимљен ауто који свира „Кармен“, знај да негде у близини на ту свирку игра „човек с канистером“.




Гостипримство спада међу најплеменитије врлине Истока. Бедуин неће ни дирнути свог најљућег непријатеља ако му се склонио под кров, још ће га почастити хумусом{5}. A ja, ето, нисам тако племенит и не трпим Шпигелове који нас посећују с времена на време.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Raj u najam - Page 2 Empty Re: Raj u najam

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 2:19 pm


Raj u najam - Page 2 Image


НЕМИЛИ ГОСТИ

Није да имам нешто против Шпигелових. Он je пристојан и мрзовољан тип, a она je дражесна и згодна крава. To су поштени грађани: ринтају и мућкају с пореском пријавом као и остали. Једина je невоља што понекад долазе к нама.
He долазе нам на позив јер их не позивамо. Само нам бану, као два грома из ведра неба. A кад нам се већ нађу под кровом, онда их наравно частимо чајем (или кафом?), па заједно прекрајамо свет и млатимо празну сламу до два или два и по после поноћи, a кад оду, редовно осећамо да смо упропастили једно изузетно лепо вече.
Напетост – то нас убија.
Ha пример, тек што смо сели да вечерамо, a женици и мени се погледи сретну и углас викнемо:
– Шпигелови!
И ето их. Увек незвани (ма зар не виде да ми никад не свраћамо к њима?) и увек без икаквог одређеног разлога. Мала пријатељска посета, знате. Онда попијемо чај (или кафу?) и тупимо га до 02,00 или 02,30.
Неко време разбијали смо себи главу није ли им можда посета везана за Месечеве мене, или са стањем на берзи, али смо онда одустали и само смо изоштрили инстинкт. Тако жена оде до прозора и промрмља: – Хм, облачно, доћи ће Шпигелови. – Или мени нагло падне на памет: – Славина je цурила целу ноћ. Шпигелови!
И нема грешке. Једне вечери, кишица je сипила, a ja објавим: – Пробада ме у левом колену.
– Одмах смо оставили све и отишли у биоскоп. To вам je најчистија екстрасензорна перцепција, или необјашњива загонетка. Недавно су мачке удариле у драње под нашим прозорима. Жена и ja смо се уплашено погледали, па сам одмах запушио ноздрве ватом и назвао Шпигелове:
– Чујте, назвао сам вас – шмрц – само да знате да смо обоје ужасно прехлађени – шмрц...
– Ох, – каже госпођа Шпигел – ако je тако – шмрц – ето нас, и ми смо прехлађени па... – Није ли то доста да почнеш да се тресеш?
Однедавно смо прешли на методе илегалаца. Наизменично стражаримо код прозора и чим угледамо Шпигелове како иду улицом, дунемо у пиштаљку – знак да у кући погасимо сва светла и престанемо да дишемо.
Добро. Једне вечери, док сам био на стражарској дужности, угледао сам Шпигелове како иду улицом, па смо одмах применили мере ванредног стања: погашена светла, ћутање.
Шпигелови се попну уз степенице, зазвоне, a ми, с друге стране врата, залепили се уза зид и укипили као да смо од камена. Шпигелови звоне и чекају, чекају и звоне, и на крају чујемо како госпођа Шпигел одахну.
– Хвала богу – каже мужу – нису код куће.
И шта сад?

To je у ствари стари сан. Човекова страсна жеља да разуме говор животиња. Господар свега живог пита се шта животиње мисле о њима. Како оне трачаре? Јесам ли ja, homo sapiens, у њиховим очима паметан момак, леп момак, или нека тамо наказа од животиње? Питања су тешка, a истраживачи зоолози пружили су нам досад делимичне одговоре: то јест, има људи који су научили да лају, али пси засад говоре само овде, у овој књизи. A онда пожелиш да завежу.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Raj u najam - Page 2 Empty Re: Raj u najam

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 2:19 pm

Raj u najam - Page 2 Image


ЧИМ JA МАХНЕМ РЕПОМ...

Једне ноћи сам у сну срео добру вилу. Јесте да je имала мало више од шездесет, али je још била привлачна.
– Доносим ти радосну вест – рече добра вила – да си на нашој новогодишњој лутрији добио премију па имаш право на три жеље. Дакле?
– Прво и прво, не желим више да плаћам порез – испалим сместа јер већ одавно чекам неку добру вилу. – Друго, хоћу да разумем језик животиња као краљ Соломон. И треће, желим да ми се убудуће испуњава свака жеља.
– Да видимо – рече стара дама. – Порез. Хм, ту ти ja не могу помоћи. Твоја трећа жеља своди се на обичну провокацију. Што нам остаје? Животиње. Животиње могу узети у обзир. Добро, нека ти буде: одсад ћеш их разумети.
Дотакну ми чело својим прилично ислуженим чаробним штапићем и оде. A ja се окренем нашем шнауцеру, керуши Макс која се опружила на тепиху крај мог кревета, и кажем:
– A шта сад, a?
– Ma дај – сањиво ће Макс. – И мене je прешла с тим трима жељама. Кажем joj да хоћу три овчја котлета, a та бабетина рече да им кухиња не ради ноћу. Но, каже она, за утеху што нема котлета, даће ми чаробну моћ да командујем својим газдом. Значи тобом. – Ma немој, – кажем ja, – као да си ми за то ти потребна! Тја, ионако je чврсто у мојим шапама.
– Ја?!
– A ко други? Нисам ли те ja издресирала? Штавише, скоро бих рекла да од власника паса које ja знам ти спадаш међу оне најбоље дресиране.
To ме мало штрецнуло. Хоћу рећи, да ми Макс говори као да сам ja шнауцер, a она писац. Али разумео сам сваку њену реч.
– Кад смо већ код тога – настави керуша – морам да ти признам да си се нарочито добро показао на вежбама послушности.
– Ma на каквим то вежбама?
– Послушности. Kao прво, с храном. Добро, мало сам се намучила, али ме сад слушаш, милина божја. Други ми пси кажу да сам чак и претерала, да од тебе правим робота без мозга, али ja мислим да си ти по природи питом. До тога сам сасвим случајно дошла једног дана кад си ручао. Видела сам да, чим станем на задње ноге и махнем репом, ти одмах скачеш, бацаш ми огриске из тањира и вичеш: „Хоп! Хоп!“ И отада пали сваки пут. Ако то није дресура, шта je онда?
– Чудно – кажем. – A ja сам увек мислио да ми машеш репом зато што ти бацам кости...
– Погрешно. Бацаш ми кости зато што ти ja машем репом. Ha пример, било ми je потребно да се само једном-двапут ритнем па да ти одмах реагујеш са:
„Лези! Лези! Kao да сам притисла дугме. Научила сам те и да ме прошеташ на време. Тачно у шест и по приђем ти, гурнем ти ногу, погледам те одоздо, теби je то знак да ми ставиш вођицу и кренеш са мном на улицу као добро подмазана машина. И ja радим оно што радим кад ми се ћефне, a ти стојиш и стрпљиво чекаш, не помераш се ни за центиметар. Послушан си, као шта сам рекла.
– A ja сам мислио да си ти...
– Пука самообмана. Ти ме заправо слушаш сасвим аутоматски, као онај Рус, Павлов. Ceћaш се оних експеримената које je с њим изводио његов пас? Да провери професорове рефлексе? Taj пас je био музикалан, a најдража су му била звона. И зато, чим би пожелео звона, само би замислио јело, да скупи мало киселине у желуцу, и хоп! Добро дресирани професор скаче на звоно. Ти си пак навикао на штап. Ja то зовем дрилом на отвореном: чим дођемо на обалу, на пример, теби прораде рефлекси и тражиш неки штап да ми га бациш. Могу ти га враћати колико год хоћу, ти ћеш га опет бацити. Молим, реци ако није тако.
– Мислио сам да волиш да доносиш штап.
– A ко ти je то рекао?
– Увек си тако радосна...
– Зато што уживам у дресирању човека. To ми пружа задовољство. Научила сам те неким триковима којима се збиља поносим. Ha пример, да ми држиш штап за прескок кад ми се скаче, или да ми почешеш леђа кад ме сврбе. Често се тиме правим важна пред момцима. „Само гледајте , кажем другим псима. „Прићи ћу том створу и само ћу га погледати, ево овако, а он ће као муња пружити руку да ме почеше. Ево! Један-два-три, вежба чешања сад!“ Ти си прилично добар материјал, знаш. Ниси генијалан, то не бих рекла, али употребљив, да, сасвим употребљив.
Био сам поласкан.
– Уосталом – покушах да јој се додворим – ко је псу најбољи пријатељ, а?
– Пријатељство нема никакве везе с тим – мирно ће Макс, као да хоће да каже: „Ово добро утуви у главу“. – Ти си ми протребан зато да задовољиш мој его. Ја сам властољубива. А сад, мали, на спавање, време ти је већ давно прошло.
– Али...
– Лези!
Дође ли ми вила икад више у сан, испрашићу је ногом у тур пре него што почне да ми продаје фазоне о жељама. Нећу да знам шта животиње говоре. Хоћу да остане онако како јесте, хоп-хоп-хоп, добра моја куцо, и завежи!




Ha овом месту одједном ме спопаде носталгија за носталгијом. Како je лепо размишљати о прошлости, кажем себи чежњиво, трагати за старим добрим данима кад je све било толико боље, слађе, лепше, осим можда мало тога, или боље речено, највише тога што je било просто одвратно. Kao спанаћ.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Raj u najam - Page 2 Empty Re: Raj u najam

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 2:19 pm

Raj u najam - Page 2 Image


У ПОТРАЗИ ЗА ИЗГУБЉЕНИМ СПАНАЋЕМ

He знам зашто, ваљда од шока мира или не знам чега, неки дан ми je одједном пало на памет моје срећно детињство. Срећно – то je права реч. Колико се сећам, нисам имао никаквих брига, осим што сам био изузетно мршав клинац. Био сам тако танак, кажу, да je деда говорио како морам двапут ући у собу да би се запазило моје присуство.
Мука je била у томе што je медицинска наука управо упловила у стадијум у којем je породични лекар у црном говорио родитељима како je дебљина све и свја здравља, јер се дебелим резервама масти и холестерола најбоље сузбија болест. Стога и није чудо што ме цела породица даноноћно упозоравала да морам да једем гомилу хлеба с путером, јер иначе нећу имати оволике брке па ме славна мађарска војска неће хтети. Морам, на жалост, признати да ни најмање нисам зарезивао ни брке ни хонведе.
Срж проблема био je па зна се - спанаћ.
У оно давно минуло доба, према једном дражесном јеврејском обичају, деца су морала да једу спанаћ. У пракси je то био неки џентлменски договор по којем деца мрзе спанаћ из дна душе, a родитељи од тога праве испит снаге. У мом случају, тај рат живаца губио je сав свој чар из два разлога: прво, што сам био танак као комарац, и друго, што сам обожавао спанаћ.
Како je до тога дошло, то нико не зна. Можда нисам био сасвим укапирао правила игре. Можда je сам спанаћ био крив, што ми je био тако сладак. Како било да било, то je моје родитеље убијало у појам: свако честито дете на овом свету мрзи спанаћ, a гле њиховог балавца, он га воли.
И зато, кад сам једном за ручком запитао своју добру мајчицу могу ли добити, молим лепо, још тога финог зеланиша, она je једноставно изгубила контролу.
– У реду! – планула je. – Али да си све појео или ће ти мама дати знаш по чему.
– Хоћу – одговорио сам безазлено. – Лудујем за спанаћем.
– Само неваљали дечаци не једу спанаћ – наставила je мајка. – Спанаћ je здрав. Пун je којекаквих витамина и да се ниси усудио да кажеш да je бљак!
– Није, мамице – рекао сам – ja волим спанаћ...
– Волео га или не волео, има да га једеш! Ако хоћеш да будеш добар дечак, онда мораш да једеш спанаћ! И да више нисам чула ни речи!
– Зашто, морам, мамице?
– Јер, ако нећеш, мамица ће те послати у ћошак све док тата не дође, a онда ће бити банана! Зато буди добар и брзо поједи сав спанаћ. Поједи спанаћ!
– Нећу!
Е, сад сам joj дошао на јесте. Кад се тата вратио кући, затекао ју je у сузама.
– Видиш – рекла му je. – Зар ти стално не понављам да га квариш?
Наравно, отац ме je прописно издеветао, па се отада наш кућни живот коначно нормализовао. Ja сам мрзео бљак спанаћ као што га никад нико није мрзео, a моји су родитељи били задовољни.
Сад je дошло оно право: балавац има да једе спанаћ, па макар се поставио на главу. Моји су родитељи сазвали шири породични савет како би размотрили васпитне мере којима располажу, што ће рећи Бабарогу, Баука, или „Старе ствари, старе ствари!“, скупљача непотребних ствари. Определили су се за овог трећег, с обзиром на то да je најпознатији.
– Опет си оставио спанаћ? – рекла би ми мајка. – Чекај, чекај, доћи ће „Старе ствари“ па ће те однети!
– Где ће ме однети?
– У свој брлог. И стрпаће те у гвоздени кавез!
И тако бих појео спанаћ, шта бих друго?
Отприлике два недеље касније, усред дневног окршаја око спанаћа, кућну идилу нам je нaглo уздрмао крик скупљача непотребних ствари. „Старе ствари! Старе ствари!“
Кашика ми испаде из руке, уста ми се разјапише и као муња стругнем под сто. A са мном и мој тањир спанаћа, наравно, који ми je спремно додала бака.
Моји продадоше старцу две комоде за мале пape, с молбом да буде тако добар и да увек сврати око подне. Toг лета угојио сам се за 220 грама и родитељи су просто цветали од среће. Ja сам, додуше, то лето завршио тиме што сам старцу спустио на главу пеглу с прозора првог спрата, али je пегла била хладна па га je само нокаутирала. Комшије су сажаљевале моје јадне родитеље који су били запрепашћени мојим неодговорним испадом. Ипак jeo сам спанаћ...
Дозволите ми да као post skriptиm додам како су моје уши пре неколико дана регистровале онај познати крик који полако нестаје са савремене позорнице. „Старе ствари! Старе ствари!“ Прво што ми je пало на памет није био спанаћ него Попај, омиљена телевизијска личност моје деце, с конзервом спанаћа и свим осталим. Времена су се променила, рекох тужно у себи. Нема више радости у васпитању деце.




Јеврејска вера одређује – не обазирући се на животну стварност и психијатре – да се мушко дете на 13. рођендан мора наједном сматрати одраслом и зрелом особом. Taj судбоносан догађај родитељи малог чуда славе приређујући раскошну кућну забаву звану бар-мицва, којом приликом се од тек искованог мушкарца тражи не само да одржи проповед као да je рутиниран рабин, него и да се сликовитим и китњастим језиком захвали оцу и мајци. У вези с тим верским обичајем, недавно сам добио један од најхитнијих задатака свог живота који ме je научио да бар-мицва не претвара само децу у зреле људе, него и родитеље у децу.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Raj u najam - Page 2 Empty Re: Raj u najam

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 2:20 pm


Raj u najam - Page 2 Image


ОДА ЗАХВАЛНОГ СИНА

У цик зоре звоњава телефона била je хистерично продорна.
– Хало! – чуо се напет мушки глас с оне стране жице. – Морам хитно да разговарам с вама.
– О чему? – питам.
– Нећемо о томе телефоном.
Дакле, почео je с класичним израелским гамбитом.
– Жао ми je одговорим, прелазећи на сицилијанску одбрану – али ме тако зову сваког дана по десет и више пута, a после испадне да je оно „хитно“ некаква Авигдорова беседа за бар-мицву коју бих ja требало да напишем.
– Господине! – огорчено ће онај тамо. – Зар мислите да бих вас због нечег таквог гњавио тако рано ујутро?
Сад се дотични и представи. Радило се о важној личности – на скали зверки негде између видре и шакала. Остало je учинио онај његов злослутни тон. Спустим слушалицу, оперем зубе, ускочим у први такси и одјурим на означену одресу вратоломном брзином, a пандурчићи могу само да гледају! Видра-шакал ме као на иглама чекао пред вратима.
– Прећи ћу одмах на ствар – рече док смо јурили уз степенице. – He смемо губити ни секунд. Реч je о мом сину Авигдору. Мали има бар-мицву за неколико дана, a још нема говор.
Укочим се једном ногом на другом одморишту.
– Знао сам!
– Морао сам да вас позовем – извињавао се човек. – Мали нас страшно обожава, знате, и гори од жеље да нам се достојно захвали за све бескрајне благодати којима смо га обасипали у његовом младом животу.
– A што он то сам не напише?
– Јер нема времена.
Надомак трећег одморишта сазнам да то мора да je као нека ода породици, дирљива и препуна излива дечачке захвалности.
– По могућности у стиховима – додаде отац – као оно што пишете за новине сваке недеље. Платићу вам ако баш хоћете. Хоћу рећи, новац није важан, бар се надам. Једино je важно време. Време!
Како да га одбијем? Човек je био на ивици нервног слома, a учинило ми се да je Авигдор драг дечак.
– За када вам то треба?
– За јуче – одговори с нотом благог прекора. – Па већ каснимо!
– Немогуће. Треба ми најмање два дана...
Moj се клијент стресе.
– He! Мали још мора то да научи напамет! Вечерас, преклињем вас!
Вечерас!
Видело се да га je сто мука спопало.
– Добро – прихватим на крају. – Рецимо, око девет.
– У осам и по. Молим вас, преклињем вас богом, у осам и по!
Хтео je да ми пољуби руку кад сам кренуо низ степенице, a на вратима je викнуо за мном:
– Трком! – машући ми с осам молећивих прстију. – У осам, молим! У осам!
Код куће ме je жена обавестила да су ме мало пре звали и оставили хитну поруку: „Може ли у десет до осам?“ Замолим je да ми скува лонац црне кафе, и бацим се на посао. Kao прво, покушао сам да се духовно идентификујем с Авигдором и његовим синовским осећањима која му испуњавају младе груди. Како би он изразио та осећања? Прва ми je верзија била мало штура, иако joj није недостајало заноса: „Родитељи моји мили / Живот сте ми срећан дали / Блажени ви мени били / И радосним се увек звали.“
Тад ми стиже цвеће с визиткартом на којој je писало: „Срдачно, настојте до 19,30.“
Опет сам се прихватио свог пера: „Драги тата, драга мама / Животна ми два ментора / Глас се хвале диже вама / Од оданог Авигдора.“ Ту ме прилично наљутило дечаково име. Што том клинцу нису дали неко име које се лакше римује, као Зоав или Моав, па да иде с љубав, рецимо, да и не спомињем Ефраима, на шта се просто лепи практична и увек релевантна реч. Јерушалаим. Али, шта да се ради, тако ти je то у животу, ништа без муке.
Идући телефонски позив затекао ме усред инспирације.
– Седам и по – чуо сам Зверкин шапат. – Да ли je већ готово?
Прочитао сам своје две верзије, које je примио некако кисело.
– Дете нас апсолутно обожава – нагласи отац. – Апсолутно! У седам и двадесет?
– Учинићу све што могу – одговорим. – Могућности су педесет пет посто.
Онда сам искључио телефон. Тако не могу да радим, потребан ми je мир.
Верзија број седам била je већ ближа оном „апсолутном“: „Данас ми пуноћу срца / И душе cpeћa прожела / Јер чедо сам оца свеца / И мајчице анђела.“
У четири сата стигао je телеграм: „ВИШЕ ДУШЕ ВИШЕ ТЕМПА СТОП СЕДАМ И ПЕТНАЕСТ МОЛИМ.“
Дотле ми се у глави помало смркло од напора. Око пет се у мени јавио некакав мрачан револт против идеалних родитеља, чак ми je и с Авигдора нестао ореол. У осамнаестој верзији je видљиво избила ерозија:
„У пресветли нам овај час / Тата мили и мама драга / Јединца свог почујте глас / И цмокните га сочно страга.“
Ту сам схватио да je ђаво однео шалу, скрећем на потпуно погрешну страну, па сам отишао под хладан туш. Онда je стигао курир, неки кршан клипан који се укопао у углу и забуљио у папире на мом столу.
– Доле сам оставио упаљен мотор – рече. – Чим завршите, пријатељу, ja бришем с тим!
И погнуо се за спринт док сам ja састављао своју крунску верзију, број 42, с осећањем да je у њој све што привржен родитељ може очекивати у ово злосрећно доба.
„О бесмртни ми родитељи / Бог нека вам све удели / Ти си, оче, права труба / A ти, мајко моја тамбура.“
Ради боље мере и сигурности, додао сам још два стиха:
„Што je сунце земљи, a торзо младом вајару / Авигдору су родитељи, па додајте још понеку пару.“
Курир ми истрже из руке још влажан рукопис и одјури. Било je осамнаест сати и педесет пет минута. Са задовољством човека који je управо ваљано обавио важан посао, свалио сам се на кревет и заспао као клада.
Прође недељу дана a од мога клијента ни гласа, a од његових пapa ни трага на мом рачуну у банци. Кад je прошао читав месец дана, позвао сам га и упитао да ли je било све у реду.
– Извините, али на шта мислите? – тако ће Зверка мени.
Објасним му да сам ja онај који je написао знате шта – за Авигдора.
– Ах, да – на то ће он. – Ах, да. Овај, жао ми je, али још нисам стигао да прочитам. Позовите ме средином идуће недеље или касније...
Зурио сам кроз прозор. Медитеран се опружио спокојно као и увек. Горе се скупљало неколико снених птичица, оглашавајући се неким необјашњивим цвркутом у којем није било ни трачка журбе.




Ja, Тиберијус Друзус Нерон Германикус Ефраим, месецима нисам радио ништа друго већ сам петком седео пред телевизором и гледао ту чаробну серију ББЦ-а у наставцима.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Raj u najam - Page 2 Empty Re: Raj u najam

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 2:20 pm

Raj u najam - Page 2 Image

КЛАУДИЈЕ И JA

Пуних седам дана од петка до петка у послу сам до грла рашчишћавајући ко je ко, то јест водећи бесконачне расправе с осталим члановима мог домаћинства око тога да ли je Марцел из прве епизоде Октавијин властити плод, или прве жене њеног мужа, и да ли je Август Цезару рођени унук или посинак.
Читаво то недељно друштво држи на окупу једино јака личност Августове жене, драге добре баке Ливије, која je заправо жена половине деда у екипи и која je за оних 186 година свог живота стигла да отрује сваког Томуса, Јанкуса и Павлуса у породици, осим Клаудија који je такав тупаџија да није заслужио ни кап доброг отрова, a ионако je доброћудан и сматра да му je боље без памети него Ливији у памети.
Ja сам пак стекао моћ да предосетим ко ће бити бабина следећа жртва па се у данима између два петка кладим с осталим члановима породице. Наиме, кад смо гледали трећу епизоду, открио сам да Богу на истину обично иду поштени републиканци. Чим видиш неког ко делује бар упола честито, или који je склонији републиканском него царском режиму, знај да ће тај пре или касније добити за десерт оно што му следује.
Кућна криза избила нам je негде око четврте или пете епизоде, кад je Друз отегао папке. Засад не бих улазио у то ко je или шта je Друз био, довољно je ако кажем да ме je женица, управо док je баба кувала и мутила оно своје, онако узгред упитала:
– Хоћеш ли мало воћа?
Ни сад не знам – да ли сам осетио нешто у њеном тону или ми се од богова тамо горе, упалио сигналчић упозорења? Како било да било, поглед ми je скренуо с тровачице на екрану и укочио се на корпици са жутим бресквама коју ми je пружала женица. Тако ти Јупитера, помислим, зашто баш брескве? Зашто дођавола брескве које иначе никад не купује?
– Хајде, узми – понуди ме женица. – To ти je здраво, мили.
Мили?!
Прострелим je погледом и упитам:
– Зар ти нећеш?
– He, нећу. Мучи ме желудац.
– И мене.
Нисам ни дирнуо брескве. Шта ja знам, и Ливија je наоко љубазна женска. Нећу да се излажем опасности. Није да имам неке доказе против женице или нешто слично. Напротив, она изгледа у реду, бар колико то жене могу да буду, и ja сам њен законити муж, уосталом – али, и Друз je био Ливији зет или шта ти ja знам, a она га je ипак отровала, негде у четвртом или петом наставку. Мислим да то нема везе с осећањима него како књига каже. Но, ако сам протеклих недеља нешто научио, онда je то да човеку никакав опрез није сувишан кад има посла са својом породицом. Па да, и Агрипа je, нека му je лака земља, појео неко воће пре два-три петка и види шта je било с њим. И тако, те вечери са Друзом и бресквама отворио сам за вечеру конзерву и сетио се Фридриха.
Фридрих je био наш папагај, почивао у миру. Био je велика причалица и нама врло драг све до оног дана кад je јадна птица научила да имитира кућно звоно. A докле ће човек стрпљиво да устаје, одлази до врата да би видео да тамо нема никог?
– Па он ће нас у гроб отерати – рекла je коначно женица. – Камо среће да га нисмо узели.
Једног дана, после те отровне примедбе, нађем Фридриха како се у кавезу изврнуо с ногама у ваздуху. Шта се тачно десило, то никад нећу сазнати, али у ноћи Друза сетио сам се тог догађаја и, још горе, одједном ми беше хладно око срца због још неких недавних чудних збивања у нашој кући.
Kao оно са стрицем Егоном кога моја жена не подноси јер се никад не сети да се послужи пепељаром и богами, пре неки дан стриц Егон нaглo одгурну од себе тањир с патлиџаном, ухвати се за стомак и отетура из собе. Позвали смо лекара и он није ништа нашао, али изволите саберите пепељару и патлиџан и добићете јасну слику. Да, кад већ спомињем слику, управо су приказивали агонију Гаја и Постума који одоше богу на истину да би рашчистили пут Тиберију, сину Ливије Косачице.
Боже драги, помислим, a да ли женица смишља... да среди ствар тако да њена деца све наследе? Te ноћи нисам ока склопио и тек сам се пред зору сетио да су њена деца и моја деца, па кад je тако, где je ту рачуница? Свеједно, држећи се оног да се никад не зна, ујутро сам просуо кафу у сливник. Била ми je сумњиво смеђа, још с некаквим горко-слатким укусом, a истекла je низ цев с неким злокобним клокотањем...
Онда сам узео брескву и пружио je псу. A Макс – ни да je пипне! Оњуши je, пребледи и покуњено се одшуња подвивши реп.
„Аха!“ шапнем у себи. „Аха! Одсад једем само оно што je пас први окусио. Нема друге, морам да се навикнем на кости.“
Добро, али зашто и моја жена избегава онај фини црвенкасти сир који сам донео из Холандије?
Неееее...
Август je умро у јулу од неке трбобоље. Отприлике при крају шесте епизоде имао je неке магловите слутње у вези са својом женом, a с обзиром на систематску чистку све његове браће, синова, стричева и нећака, с изузетком Ливијиног љубимца Тиберија. Te вечери цар je одлучио да се убудуће храни искључиво свежим смоквама право с дрвета, не знајући, јадничак, да je његова слатка женица отровала и стабло. A ja сам на лицу места објавио да ћемо одсад суботом јести само у ресторану.
– Сада? Уз ову све гору скупоћу? – упита ме женица неким чудним тоном. – He буди глуп!
У мислима ми пред очи изађе и дух мог стрица Шандора из Ходмезовашарђелија.
„Буди глуп, мали мој“, шапну ми стриц. „Буди глуп и остани жив...“
У међувремену je и бака Ливија лично и коначно одапела па се затрована атмосфера у кући мало ублажила. Осим ако je вечерас опет не замути Калигула. Чујем да он не трује људе него им само сече гркљане, што намерава да уради са свим својима ближњима следећих недеља. Богами, лепа перспектива за моју породицу!

Прво je била Мазал, врло чиста и уредна и љута спремачица, која нас je напречац оставила јер смо je смртно увредили. Затим je била слатка женица која je објавила да ће сама чистити и спремати, од спремачице ионако имаш више штете него користи. Њена je epa потрајала читав сат. Затим се женица читаве недеље распитивала по комшилуку постоји ли нека поуздана жена, a онда je дошла Етрога.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Raj u najam - Page 2 Empty Re: Raj u najam

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 2:21 pm



ПРИЧА О ЧАРАПАМА

Етрога нас je одушевила на први поглед па смо je убрзо у знак симпатије назвали Мазал Два. С нама се брзо сродила, постала нам je тако рећи члан породице, што значи да je жена почела и с њом да се свађа, што не значи да нисмо били задовољни њеним радом. Били смо.
A то опет значи да нам je било утолико теже кад je једне мрачне вечери женица упала у моју собу и узрујано ми саопштила:
– Нема твојих чарапе. Оних сивих.
Од тог ударца неко би се можда распао, али ja нисам од те феле. Ja сам од чврсте пластике с уграђеним амортизером.
– He верујем – одговорих. – Мазал Два никад не би спала на тако ниске гране. Мислим на чарапе.
Али je женица консултовала неке своје колегинице шпицловке из комшилука па ми je објаснила:
– Пази, ja не крадем чарапе, a ти сигурно не би украо своје, није ли тако? Остаје Мазал Два. Да ли си приметио какву торбетину вуче са собом? Све се слаже.
– У реду – кажем. – Отпусти je.
– Па да сама спремам кућу? He. Мазал Два je добра жена, чиста, пристојна и поуздана, и ja je нећу отпустити зато што мало крадуцка. He, с њом ћу ja друкчије. Упозорићу je. Оставићу joj поруку међу чарапама.
И тако, кад сам следећом приликом отишао до комоде да узмем пар чистих чарапа, нашао сам цедуљу на којој je писало:
„Етрога! У Књизи пише: „Не кради чарапе! Ми знамо све! Окани се својих мана!“
– Зар није лукаво, a? – похвали ми се женица. – Ми не желимо да je казнимо, него да je преваспитамо. Мазал Два ће прочитати поруку, видеће да знамо за чарапе, a моћи ће и даље да ради код нас и да се прави да не зна да ми знамо. Спасли смо образ, схваташ? Вратиће чарапе.
Васпитно или не, али није упалило.
Цедуља je у мојој комоди лежала данима, и Мазал Два ју je несумњиво прочитала, али нас je и даље прала и пеглала потпуно спокојно, a ако нам je нешто вратила, то нису биле чарапе.
Но, време лечи све, како кажу, па бисмо и ми можда на све то заборавили да нас није штрецнуло нешто ново.
– Па то je превршило сваку меру! – цикнула je женица пошто ми je као фурија упала у собу. – Сад je мазнула моје чарапе! Узела ми je перфектан пар најлонки, та роспија!
Опет сам изложио свој став о ниским гранама и чарапама, али без успеха.
– Средићу ja њу – разгоропадила се женица.
– Ох, како ћу je средити! Преврнућу joj торбу, ето шта ћу урадити! Ха!
Па ме остави, но тренутак касније ево ње опет без оних перфектних најлонки, додуше, али тресући се као прут.
– Види ово – рече, пружајући ми неку цедуљу. – To сам нашла у њеној торби.
„Госпон и госпођа“, писало je на цедуљи, „ако мислите да су мени потребне ваше поцепане чарапе, то избијте себи из главе. A сад ми копате по торби, a? Било би боље да закрпите чарапе! Етрога!“
– Куку мени – уздахну моја напаћена женица. – Како je Мазал Два знала да ћу joj претурити торбу? To није поштено.
– A шта je поштено у животу? – покушам да je утешим. – He секирај се. Само врати цедуљу у торбу и прави се да не знаш да Мазал Два зна да си joj претражила торбу. Схваташ?
Сутрадан je читава та мистерија била расветљена у најлепшем светлу.
Показало се да je женица приликом инвентара чарапа заборавила да урачуна и оне које смо имали на ногама. Следећих неколико дана мотали смо се по кући с тешким осећањем кривице, a онда смо одлучили да учинимо нешто што je сасвим у реду, то јест да замолимо Мазал Два да нам опрости. У ту сврху узели смо комад хартије дe lиxe па смо га ставили у комоду са чарапама с овом поруком:
„Драга Етрога! Била си у праву. Извини. Господин и госпођа.“
Одговор je стигао експресно – у торби.
„У реду. Није важно. Етрога.“
Ено je и сад код нас, и отада се ништа није променило, само што своје поруке сад потписује са „Мазал Два“.




Откад памтим. чекање на телефонску међународну везу представљало je такмичење у међународном стрпљењу. Назовеш „18“, одмах добијеш везу и онда чујеш како ти на неколико језика говоре да су све линије заузете, изволите, молим, сачекајте и хвала вам. И редовно ти слушалица испадне из утрнуле руке док чекаш да добијеш Чикаго у Илиноису. Ипак, катастрофу технолошког напретка не можеш да зауставиш. Једног лепог дана Министарство комуникација обавестило je своје претплатнике да одсад могу директно позвати све оне лепе земље између 19,00 увече и 07,00 ујутро, алелуја. A последица тога je да ћемо у банкротирати у великом стилу.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Raj u najam - Page 2 Empty Re: Raj u najam

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 2:21 pm

Raj u najam - Page 2 Image

НОВА ТЕЛЕФОНЕТИКА

Кад то први пут пробаш, права je уживанција. Пред сумрак, кад се стада оваца враћају кући с паше, a телевизија ионако прича арапски, човек одједном осети преку потребу да позове директно тетку Фриду у Лос Анђелесу у Калифорнији. Испружи прст па окреће ли окреће – 001213957342189 – a транзисторски апарат зуји. Затим бруји, па онда шкљоц, па дррр-дррр – a тамо, 20.000 километара даље, неко диже слушалицу.
– Тетка Фрида?
– Није – чује се мушки глас.
– Je ли то 001213957342189?
– Није – допире глас. – Овде je нула-шест-нула-нула ујутро, кретену!
Ипак je директно. Такав разговор, са својим технолошким узбуђењем, вреди до последње паре оних 17,90 фунти у секунди колико кошта према билтену Министарства комуникација. У истом билтену обавештавају се претплатници да телефонска служба више не региструје ко се и кад зове у међународном саобраћају, него само аутоматски задужује дотични број.
Ha тај параграфчић, који оном ко зове гарантује анонимност, пале се лампице у глави јеврејског претплатника па после кратке али дубоке медитације каже својој женици:
– Ja бих радо назвао Камчатку. Како би било да вечерас свратимо до Зелигових?
Остало je дечја игра. Te вечери у 22,30 – погодно доба за оне на Камчатки – скочиш из Зелигове фотеље као опарен, забринуто погледаш на сат и прогунђаш шапатом али глумачким:
– Тешко мени, рекао сам деци да ћу их позвати...
– Па изволи – каже Ерна Зелиг – телефон je у спаваћој соби.
Идеално. Усхићено се спустиш на меки душек Феликса Зелига и не прође дуго a ти разговараш с Лајошем Фридландером, својим некадашњим школским другом, који je направио животну каријеру као адвокат на Камчатки. Успомене на младалачке враголије таласају се тамо-амо жицом на Зелигов рачун, a после пола сата веселог чаврљања враћаш се у собу за дневни боравак и кажеш:
– Код куће je све у реду...
Ствар запе кад пет недеља касније Зелигови добију двомесечни телефонски рачун у којем се види повећање од 1800 посто у односу на претходно раздобље. Истог дана кад се Зелиг срео са својим рачуном, ja се сретнем са Зелигом и у оку му видим неми прекор, али се правим Енглез, нека се кува, доказа нема, зар није тако?
Најнепријатнији аспект тог посла избија на видело кад видим како je мој телефонски рачун нагло набрекао од катастрофалне своте од 13.000,75 фунти за два месеца, иако нисам ни са ким разговарао осим оне грешке с JIoc Анђелесом. Одмах ми скочи притисак јер схватам да je неко нечасно искористио моје гостопримство, моју наивност, моју племенитост, па je на мој рачун позвао свог стрица у Канзас Ситију или O.K. Коралу.
Али ко?
– Чекај мало – каже женица. – Сећаш се кад je Акива Пиклер питао може ли од нас да телефонира сестри? У петак? Е, онда je разговарао на италијанском!
Наслућујем да je кривац комшија Зелиг – кад се појавио оне ноћи без месечине и питао да ли би могао да се послужи нашим телефоном, за неке важне и битне разговоре, јер je његов телефон, како рече, у квару. Том списку сумњивих женица je додала неког типа наводно из сервиса за замрзиваче који je свратио једно вече у „рутинску контролу“, a затим je морао да се јави свом сервису. Највероватније у Филаделфији.
Тако ме изнервирао тај доказ људске пoкварености да сам приликом следеће посете Шпигловима успоставио директну везу са свим својим на све четири стране света, и за инат томе додао и Пентагон. При крају тог веселог породичног скупа одједном сам осетио нагло слабљење тона и укапирао да je госпођа Шпигл дигла слушалицу свог кухињског апарата да би ме прислушкивала, сумњичава кучка! Брзо сам изговорио на хебрејском:
– Добро, онда сутра долазим по кола!
И спустио слушалицу, остављајући свог рођака у Кардифу мало у чуду, нажалост.
Тако, без чекања на милост осамнаестице него позивајући директно преко својих комшија, Израелци учвршћују своје крвне везе са широким масама родбине у дијаспори, па чак обнављају везе и с најдаљом родбином које се ни у сну нису сетили још од размеђе векова. Истина, обављање бесплатних телефонских разговора захтева одређену досетљивост, јер, на пример, не смеш да будеш исувише гласан док разговараш са „систерком“ у Њу Џерзију, a најбоље je избегавати стране језике ако je то икако могуће. Што се тиче саме подвале, свима нам савест може бити чиста јер на крају ипак плаћамо те украдене телефонске разговоре, иако заобилазним путем, пељешењем ближњега свога.
Но, да се с тим ипак не би претерало, написао сам и оставио на кућним вратима малу поруку: „Посете искључиво од 07,00 до 19,00. Осим тога, телефон je у квару a пас уједа. Дозволите да ми дођемо вама.“




Од важних збивања која овде описујем, ништа не би било да бесмртна Бјанка није ипак преминула, a тетка Илка на њено место усвојила другу мачку. Заплет се претвара у тешку петљанцију с мачком лаког морала и пуним месецом.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Raj u najam - Page 2 Empty Re: Raj u najam

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 2:22 pm

Raj u najam - Page 2 Image


...И СВИ МАЧИЋИ HA БРОЈУ

Знао сам да ће бити свашта чим нам се тетка Илка нацртала на кућном прагу, стежући уза се овећу корпу, и рекла:
– Мили моји! Како сте били златни кад сте се сетили мог рођендана! Какво слатко писмо! Ви сте предобри према мени!
Нисмо знали шта да кажемо. Обоје смо добро знали да у последње време нисмо писали никаква писма, a поготово не слатка. Рођендан? Који рођендан? Но, узвратили смо joj осмехом и одговорили:
– Ma нема на чему, тетка, није то ништа.
– He, не – била je она упорна – ви сте ме усрећили па сам себи рекла: морам на неки начин да захвалим тим анђелима.
– Ma, тетка...
– A шта ће самохрана старица као ja, не може да купи нешто заиста лепо, па сам вам донела ово... и тетка Илка извуче из корпе клупче длака.
Маче.
Стајали смо као Лотова жена у трену кад се претворила у нерафинирану со. Табла чоколаде – то би било у реду. Спомен-албум о Садатовој пoсети Јерусалиму – то бих разумео. Али маче! Па коме треба маче? Побогу, не правимо зоолошки врт! Шта ће нам маче од недељу дана, па ма како слатко било?
– He, тетка – рекох – молим те, извини, али такав леп поклон не можемо да примимо. To je за тебе превелика жртва.
Али тетка Илка ни да чује. Ми смо заслужили маче, каже, па ћемо маче и имати. Опрезно смо упитали ког je пола и добили смо поуздан одговор да je, зна се, мушког рода, a зове се Херкул.
Тако се Херкул уселио у наш дом па je почео да расте и да се шири на све стране као мрља влаге на плафону и био je доброћудан, тај Херкул, волео je читав људски род, сваком би редом скакао у крило предући као добра весела пећ на нафту. Паде ми на ум да, кад већ имамо мачора, онда би могао да нам лови мишеве. Али, као да му je био потребан неки стимуланс па сам првом згодом поставио пред Херкула живог миша, да му пробуди успаване нагоне, али je он добио нервни напад и стругнуо под кревет. Значи, није дивља мачка.
И још нешто није био.
– Чуј – кажем једног дана женици – ти преждераваш ту животињу. Само слаже сало.
Женица je била истог мишљења па je Херкулу прописала дијету, али по свему судећи то није деловало.
– Боже драги – завапи женица неки дан касније. – Херкул ће се омацити!
Да ти тетку Илку! Рекла je да je бата, a оно сека. Целог дана сам само скидао све по списку, a онда сам се вратио свом филозофском бићу – из те коже се не може, удри бригу на весеље и све у том смислу. Штавише, код женице се пробудише мајчински нагони, па je у једном углу кухиње поставила корпу за рубље и у њу ставила пелене. Очигледно се радовала срећном догађају.
– Два слатка мачета – шапутала би сањалачки. Једно бело, друго шарено...
A онда – инвазија!
Једнога јутра приђем корпи у рутинском обиласку и умало што нисам пао у несвест.
Седам.
Херкул je омацио седам мачића.
Мачићи су били слатки, у реду, било их je и белих и шарених, али их je било као песка у мору. Треба ли да додам пред каквом страшном дилемом смо се нашли? Нисмо намеравали да од куће правимо зоолошки врт, то сам већ рекао, али нисмо имали ни срца да мачићима хладнокрвно заврнемо шије.
Ha сву срећу, упалила ми се сијалица.
– Знаш шта? – кажем женици. – Поклонићемо их.
– Добро – прихвати она – али под каквим изговором?
– Ma одакле знам. Рецимо, у знак захвалности за рођенданску честитку...
Сутрадан смо с корпом под руком отишли до Пашутових. Женица ми се топила од излива захвалности госпођи Пашут која je према нама тако драга и неизмерно љубазна, a онда сам ja извукао маче.
– Немојте – прошапута госпођа Пашут – нема смисла... не могу... не смете...
Остали смо глуви на све њене протесте.
Гарантовали смо госпођи Пашут да je маче мушко, зове се Ромео, опростили се и отишли кући с песмом у срцу.
Да, рачун – али без крчмара.
Ујутро зачујем неко чудно гребање на вратима. Отворим и гле! Ето Херкула a у зубима носи Ромеа. Херкулу je мајчинско срце крварило као Хагарино за Исмаелом, па je отишла и из даљине довукла сина.
Вратимо се на почетак.
Toг дана Херкул се није мицао из корпе, дојила je своје седморо беба и гледала око себе сва задовољна, ако мене питате, од чега je у мени све више расла одлука да не дозволим да ме надмудри било каква лукава мачка, била бата или сека. Стога, кад je сунце зашло, узео сам младунче Koje ми je изгледало најјаче и однео га на вожњу аутобусом. Да скратим ствар: из аутобуса сам се искрцао без мачета.
Тако их je остало шест.
И остало их je шест пуна два дана, a трећег дана чуо сам како женица у кухињи овако броји.
– Један, два, три, четири, пет, шест, седам!
Све се око мене окренуло. У реду, и ja сам чуо те приче о чудесном мајчинском нагону и тако даље, али да обична мама-маца оде на аутобуску станицу и преузме своје маче на Одељењу за изгубљене ствари – признаћете да je то ипак превише! Избезумљено погледам мачју колевку и схватим да je одговор много једноставнији; седма je бебица била нахоче, потпуно ново, чоколадно смеђе посвојче.
Наслућивао сам што се десило. Херкул je поступио као чувари конц-логора: важно je да су логораши на броју; побегне ли неко, хватај за шију првог намерника и готова посла – сви су на броју.
Ситуација je била драматична, тим пре што су мачићи брзо расли те je дошло дотле да више ниси имао где да седнеш у кући a да испод тебе не зацвили неко маче.
Онда ми се упалила нова, блистава сијалица.
– Вратићемо поклон тетка Илки – рекао сам – у знак љубави и захвалности.
– Мислиш читав чопор?
– He, само Херкула.
Речено – учињено. Загрлили смо тетку, честитали joj оздрављење (?) и поклонили joj Херкула. Дирљивим речима описао сам како Херкул вене за њом. Мијауче из дубине душе, рекао сам.
Херкул je као по команди скочио тетки у крило, и стао да преде, јер уосталом и тетка Илка припада људском роду. Тетка Илка се прописно разнежила и обрадовала изгубљеном сину, a ми смо се опростили и отишли.
To je било у среду.
У четвртак су нестала два мачета, у петак три, a у недељу није било више ни једног. Тако je људска домишљатост још једном надјачала дивљу природу.
Наше перманентно привремене економске тешкоће личе на мало магаре којем су на леђа упртили две челичне касе, пет барела нафте и сандучину муниције. Јадно магаре одважно тетура тридесетак корака, a онда – гле чуда! – сруши се изнемогло и плачно њакне:
– И-хо! Зајам!
У Израелу свако новорођенче дође на свет с дугом од осам хиљада долара (за близанце само 15.000). Дугујемо баснословне своте Американцима, Светској банци, иранском шаху (покојном) и коме год хоћете, па и себи самима. Израелска фунта губи вредност брже и равномерније од најфантастичније скидачице килограма, у трговинском билансу влада нам фрка и стрка, a на грбачи сваког нашег радника произвођача седе по три и по канцеларијска службеника и штрајкују.
Ha седници владе расправа о нашем годишњем буџету отвара се отприлике овако:
– Господо – каже министар финансија – овогодишњи предвиђени приходи биће пет милијарди долара. Предвиђени су следећи трошкови: 1. Ратно вазухопловство седам милијарди долара, 2. ...
Треба ли да настави или да одмах њакне?
Израелска економија je болесна и – ако не добијемо неким чудом Холанђане и Енглезе за комшије – ништа je не може излечити, осим хумора. A ми га, на сву срећу, имамо. Кад нам се над главом подигну олујни таласи економије, кад државни брод тоне a изнад воде вири још само глава капетана, тренутног министра финансија, та ће усамљена глава зинути и рећи:
– Уверавам вас да ћемо за пет година постићи економску стабилизацију те нам више нећe бити потребна... било каква... страна... помоћ... помоћ!... бла-бла-бла...
A кад и мехурићи нестану па више ничег не буде на површини воде, појавиће се дух америчког председника с врећом долара... Што се тиче нас, обичних грађана и пореских обвезника, ништа нам друго не преостаје него да се придружимо свом капетану – то јест његовој глави која вири из воде – и покажемо мало тог фамозног јеврејског смисла за хумор. Kao, на пример,кад сам пре неко вече на тротоару испред своје куће затекао човека који седи и тресе се од смеха. Тресе се од оног лудачког смеха који може изазвати само стопроцентна инфлација.
– Шта вам je, човече? – упитах га. – Зашто тако седите ту на улици?
– Хо-хо-хо... хи-хи-хи – смеје се он даље.
– Боље вам je да устанете – кажем. – Назепшћете ваљајући се тако по бетону.
– Хи-хи-хи... проћи ће ме... хо-хо-хо... шта могу кад не могу... да цркнеш од смеха... хи-хихи... само кад се сетим... ха-ха-ха...
– Кад се сетите чега?
– Ha... наше... економске стабилизације... хууу, ха-ха-ха... jao, мајко моја, умрећу од смеха... умрећу...
– Због наше економске...
– He, не говорите то! Чим чујем... економска стабилизација... ja сам готов... хо-хо, ха-хаха... Јутрос прочитам у новинама како се у владиним круговима пред... хи-хи-хи – предвиђа да ћемо се приближити економској... хи-хи-хи...
– Да вам донесем мало воде?
– Вода je опет поскупела.:. хо-хо-хо... само 65 посто...
– Ви бисте морали код лекара, пријатељу.
– Био сам... јуче... Докторе, кажем, кад год се сетим... ха-ха-ха...
– Наше економске...
– Немојте, молим вас! Ха-ха-ха... A доктор, чим je то чуо... економ... ха-ха... ухватио се за стомак... A кад ћемо je постићи? загрмео je... До краја столећа?... Хи-хи-хи... Ух, све ме боли... Рекао je да ће ми дати нешто ако баш хо... хо-хохо...
– И онда?
– Хо-хо... хоћу... И онда видим да за буџет идуће године... предвиђају нових дванаест и по хиљада државних службеника.
– Па ради бољег функционисања си... хохо-хо...
– Ха-ха-ха, па читаве чете њих...
– A сваки с платом за пут око света. Морају се и стручно оспособити, je ли тако?
– Чујте, чујте... генерални директор једне државне дирекције полудео... хтео je да се одрекне луксузних службених кола.
– Ma шта кажете!
– Да! Хтео човек да буде о... о-хо-хо-хо... оригиналан... И да га науче памети, они њему дају и шофера...
– Ху-ха-ха-ха... стезање ремена!
– Ефикасност!
– Радна етика!... Тешко мени, излетеће ми црева... Чујте... мени кров прокишњава... нађем два радника... били су код мене петнаест дана... неће да се пењу на кров... Хо-хо-хо... кажу, прокишњава... хи-хи-хи... траже специјални додатак за тешке услове рада... хи-хи-хи...
– Доста, пући ћу...
– Четрдесет посто више... хо-хо-хо...
– Скоро пола занатлија и трговаца уопште не воде књиге...
– Хо-хо-хо... неконтролисан економски раст...
– И још кажу... доведите стране инвеститоре...
– Мисле на оне који ће само давати...
– He седите тек тако... на бетону...
– He седим тек тако... ха-ха-ха... ja овде штрајкујем... као и сви остали...
– Економска...
– Немојте!
– Стабилизација... ух!... ха-ха-ха...
– Хи-хи-хи...
– Хо-хо...
– Ха...
– Ma, станите мало, шта je тако смешно?
– He знам.
– Зашто се онда смејете?
– A шта ми друго преостаје?
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Raj u najam - Page 2 Empty Re: Raj u najam

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 2:22 pm

Raj u najam - Page 2 Image


EKOHOMCKA СТАБИЛИЗАЦИЈА

Инфлација делује по принципу ланчане реакције, и то овако: цена нечега скочи, на шта неко затражи да му се повећа плата, због чега они опет дижу нечему цену, a неко опет удари у штрајк за још већу плату, и тако даље aд infinitиm. Наравно, тај процес ланчане реакције могли би прекинути тако да истовремено подижу и неком плату и нечему цену, или пак да обоје држе на леду – али то се коси с правилима игре по којима треба наизменично ударити контру и реконтру. И тако идемо право у пропаст. Кад Израелци праве инфлацију, онда то изводе темељито, само у недоглед штампају новац тако да на крају сахрани чак и онога којем je то постао хоби.
ВИЗИОНАРСКИ ХЕРЦЛОВИ

– Значи, ви покрећете стечај, je ли тако?
– Да, господине управниче, немам другог излаза.
– A што сте рекли, у којој сте бранши?
– Фалсификовање новчаница.
– Претпостављам израелских фунти.
– Да, херцлова. Пре смо правили и новчанице мањих апоена, али се то није више исплатило, па смо прешли на те лепе плаве новчанице од сто фунти са Херцловим ликом{6}.
– Инфлација.
– А-ха. И увек први страда ситни фалсификатор. Пазите, ja сам почео с врло солидном, да тако кажем, кућном производњом. Мали сутерен, једноставна штампарска машина, ништа нарочито. Жена би понекад прискочила да ми меша боје или нешто слично. Ех, тада сам лако зарађивао по хиљаду фунти на дан.
– Свака вам част.
– Хвала. Онда су ме лани наговорили да пређем на офсет ради повећања производње. Наручио сам савремену опрему за штампу из Америке, коштала ме сто педесет хиљада долара.
– A онда je дошла велика девалвација, je ли тако?
– Тачно! Жена и ja морали смо да радимо прековремено да бисмо надокнадили курсну разлику фунте. Ha крају сам био присиљен да узмем људе с Берзе рада и да их масно плаћам.
– Колико данас добијају?
– Стручни фалсификатор неће данас да вам ради за мање од 16.000 фунти месечно, господине мој. Осим тога, готово ни један од њих неће да буде плаћен производима штампарије. У међувремену су подигли минималац, не заборавите, и стопу резервног фонда, и све могуће доприносе...
– Да ли сте икад покушали да заинтересујете раднике за плаћање по учинку?
– И те како! Понудио сам им нето 700 фунти на сваких 20.000, a они су то глатко одбили. Лани je њихов раднички одбор три пута предузео санкције против мене.
– Какве?
– Па такве да су ми штампали само једну страну новчанице. Да бих их задовољио, морао сам да подигнем кредит. И да на то плаћам 48 посто камате. Према томе, господине, можете замислити моју ситуацију: фалсификатор новца с перманентним проблемом ликвидности.
– Да ли сте се обратили властима?
– Наравно. Затражио сам извозни кредит, a они су ме само завлачили. Рекли су да наша фунта нема тржишну вредност ван земље. Они из Министарства финансија сугерисали су ми да пређем на швајцарске франке, али те новчанице су двапут веће од нашег херцла. Зато сам их питао ко ће ми платити толику хартију. Својевремено je бала папира коштала 430 фунти, a данас je 52.100 у велепродаји. Осим тога, од пре неког времена су удвостручили царину, a и порез на боје као на луксузне артикле. Па сад изволите па радите.
– A субвенције? Да ли сте покушали нешто у том правцу?
– He би ми ни мртвом дали. Државна штампарија добија стимулације отприлике сваке друге недеље, a приватном сектору не дају ни пребијене паре! Рекао сам им: „Пазите, па не можете тако са мном! Па ja храним дванаест породица и једва састављам крај с крајем, a ви мени оволику казну, кад ћу то да наштампам...“
– Какву казну?
– Због непријављених залиха. Једног лепог јутра упадну код мене и пријаве ме због 600 херцлова које сам имао већ сложене и спремне за дистрибуцију. Морао сам да ангажујем адвоката и тако оде пола моје залихе. Онда су ми стигле нове машине из Америке, па ме сваки дан лучке лежарине коштао читав сат производње. У међувремену je скочила цена струје. Скочио je и порез на дозволу за рад. A инфлација ме je дотукла, господине мој драги. Дошло je до тога да смо радили у три смене, a опет нисам могао да држим корак с повећањем цена.
– Штета, заиста штета... Уосталом, земљи су потребна продуктивна предузећа.
– Знам, али сам јуче ceo и рачунао: цена једног херцла Израелске државне банке сада je на црној берзи 4,55 долара, док ме моја фалсификована новчаница кошта 6,70 долара, с тим да ту још нису урачунати порези. Значи, да се одерем од рада само зато да отплаћујем дугове? He, господине, мени je тога доста. Зато покрећем стечајни поступак. Нека повериоци изволе да дођу и сами себи одштампају све што им дугујем, до последње пape. Што се тиче моје залихе, 8.000 фунти у херцловима, само je ви слободно заплените и продајте на јавној лицитацији. Можда ћете за њих добити око хиљаду до хиљаду и по фунти.
– Предузећемо одговарајуће мере. A, ако смем да питам, шта ћете ви радити?
– Играћу лото.




Државна власт располаже многим начинима да своје грађане претвори у преваранте честим девалвацијама, на пример, због којих се стално топе штедни улози грађана, па астрономским порезима на приход којима се кажњавају марљивост и таленат, и, што je круна свега, строгом контролом промета стране валуте. У том погледу наша je лабуристичка власт била особито бриљантна: за све време своје дугогодишње владавине није дозвољавала грађанима да располажу страном валутом – ни да je држе код куће ни у банци – осим ако грађанин може да докаже да жели да je до последње паре списка у иностранству. Резултат je био неизбежан: величанствен процват црне берзе долара и екстрасензорне перцепције.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Raj u najam - Page 2 Empty Re: Raj u najam

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 2:23 pm

Raj u najam - Page 2 Image


ЕПС ИНСПЕКТОРА ФИШБАУМА

Изванредне способности инспектора Хананија Фишбаума из ПОС (Пореска обавештајна служба) откривене су захваљујући пукој, слепој срећи.
Почело je тако што je неки Фреди Мизрахи, трговац на велико тракторима, пријавио као годишњи приход суму од 413 фунти, док je у истом периоду купио пола једне улице и пар дресираних делфина.
Ha доставу из неидентификованих извора, ПОС je почела да скупља информације о Мизрахију. Упутила je неколико агената трагом тракторских бразди, ступила у везу с Интерполом, консултовала једног психолога, и нон-стоп кљукала до грла своју грдосију од компјутера прикупљеним подацима. С временом je тај напоран рад уродио плодом. ПОС je закључила да je Мизрахи прикрио део својих прихода.
Бригада ПОС-а, под личном командом инспектора Фишбаума, извршила je препад на раскошан стан осумњиченог тачно у пет сати и пет минута ујутро. Kao и увек брзи и ефикасни, агенти су кренули право у гардеробу и извукли 20.000 швајцарских франака и тајне рачуне са прикривеном добити од 340.000 фунти месечно.
Гледајући продорним очима најгорње дугме Мизрахијеве пиџаме, инспектор Фишбаум рече:
– Само четристо тринаест фунти, a?
– Молим вас – дрхтао je Мизрахи – верујте ми, хтео сам то данас да рашчистим. Намеравао сам управо јутрос, као прво, да позовем свог референта и...
– Ma немојте! – иронично ће инспектор Фишбаум. – A ja се кладим у шта хоћете да вас референту не би могли одвући ни сви ваши трактори, господине Мизрахи.
– Шта трактори? Какви трактори? – шапну човек. – Ja нисам Мизрахи, ja сам Биншток.
Ко ради, тај и греши. Бригада je, дакле, упала у погрешну гарберобу. Фишбаум нареди својим људи да ухапсе Бинштока, па упита где у том случају станује онај с тракторима. Но, тада Биншток паде у несвест, па je Фишбаум закуцао на суседна врата која му отвори нека старија жена.
– Извините што сметамо тако рано – правдао се инспектор. – Ми смо из ПОС-а и тражимо...
Жена нагло врисну и појури у спаваћу собу.
– Шмуел! – заурла. – Ту су! Чековне књижице! Брзо!
Док je наша јуначка бригада упадала у спаваћу собу, Шмуел je стигао да прогута три чековне књижице једне угледне банке, успели су да му ишчупају само кључ од сефа који му je запео у грлу. Шмуелове марке (западнонемачке) нађоше се у Јеврејској енциклопедији, негде између „лакомости“ и „лососа“, a на Шмуеловој жени, која je само стајала и муцала: – Рекла сам ти Шмуеле, рекла сам ти да морамо да пријавимо бар нешто... – открише тридесет долара којима je као виклерима наковрџала косу.
У ћорку с њим! – рече Фишбаум и лаконого скочи на трећи спрат где по именима на вратима нађе Мизрахијев стан. До краја подмукли Мизрахи хтео je да се обеси у купатилу само да избегне руку закона, али су му на време ускратили то задовољство. Књиге су му нашли у замрзивачу па су их одмрзнули и утврдили да му годишњи приход није био, како je стајало у пријави, 413 него 12 милиона фунти. У кухињи неко стаде на једну расклиматану плочицу и под њом нађоше око седам килограма прочишћеног урана. Ето што значи бити срећне ноге.
Мизрахи je ухапшен, стан му je закључан и Фишбаум оде до настојника да му преда кључ.
– Ja сам Фишбаум из ПОС-а – представи се настојнику. – Дошао сам да вам... He!
Но, забринуо се без потребе. Настојник je скоком кроз прозор пао у траву и само угануо ногу. Иако je својих 30.000 јена бацио у клозетску шољу, није стигао да повуче ланчић, a његов подстанар имао je пуне руке посла скривајући газдино злато у теглу с пекмезом.
Toг јутра, у 07,30, бригада се у тријумфалној поворци вратила у Управу, вукући пет пореских пријава, врећу плена, и такву масу података да ће компјутер имати шта да жваће...
Тако je почела чудесна каријера Хананија Фишбаума, званог Голдфингер.
Глас о његовом фантастичном таленту за хватање поресних прекршилаца проширио се Министарством финансија као преријски пожар. Нашли су се неки да приговоре како je то што je те кривце шчепао у истој згради пука случајност, али ће даља збивања убрзо показати да се ту радило искључиво о чистом и оригиналном пореском феномену.
Узмимо случај тројице доктора Блуботла.
Доушник број 181302 упозорио je ПОС на неког доктора Блуботла, али није био у стању да о њему било шта каже. Компјутер je избацио три потенцијална пореска прекршиоца с тим презименом и у Управи су чупали косу од очаја, кад се неко сети Фишбаума. Па наравно!
Написали су на парче папира адресе тројице Блуботла – адвоката, гинеколога и аутомеханичара – и списак дали Фишбауму. Инспектор се загледао у списак, читав je минут напето зурио дубоко концентрисан, a онда му се (златни) прст нагло опружио и убо у адресу аутомеханичара. Да не дужимо, човек je имао непријављен приход од три милиона фунти, у купатилу каду од чисте платине, a пуну шаку дијаманата у комаду сапуна.
Тако je Фишбаум постао жива легенда. Кажу да зна да отвори телефонски именик, западне у лаган транс, прстом полако прелази преко стране па се нагло заустави на неком имену. Истог тренутка креће командоска група и нема бојазни да ће се вратити празних шака.
Jep Фишбаум није још никад погрешио. Ни једном!
Чак су и парапсихолози запрепашћени његовим страшним способностима. Најгоре их обара с ногу то што je тај његов ЕСП с временом све јачи. Однедавно, на пример, више му нису потребни ни спискови. Само непомично седи извесно време, мало медитира склопљених очију, па скаче на ноге и објављује: – Taj и тај из Реховота, у тој и тој улици, тај и тај кућни број, трећи спрат, прва врата десно! – Никад не греши. Па то je да ти се кожа најежи! A прошле недеље одједном je насред улице упро прстом у једног пролазника и викнуо: – Држ’те га! Taj je утајио порез! – Верујте ми, човеку су на лицу места попустили живци и све je признао.
Фишбаумови претпостављени у ПОС-у не знају више што да учине да задрже тог чудотворца. Дрхте од страха при помисли да би могао да их остави и пређе у приватни сектор. To би их упропастило до даске jep би онда, ако би и даље хтео да им пружа услуге свог шестог чула, захтевао нормалну достављачку провизију од шест посто, као и сви остали. Нека откуца само пола становништва, за годину дана био би милијардер.
Зато je Хананије Фишбаум тренутно најтетошенији живи државни службеник. Баш му je неки дан Министарство финансија доделило посебно признање: медаљу с ликом Урија Гелера на једној страни и стопроцентним пореским плафоном на другој.




Мислим да би се с нашим пореским системом и свим осталим што уз то иде, Франц Кафка осећао међу нама као код куће. Зна се да у Израелу пореска стопа може да пробије плафон од сто посто, због чега се наш новац у промету спустио тако ниско да je отишао у подземље, односно боље под сто. Код нас je манипулација новцем на црно нормална навика, те грађанин покорни који држави даје све што му je прописано убрзо бива изопштен – као монструм и друштвени шљам.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Raj u najam - Page 2 Empty Re: Raj u najam

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 2:23 pm

Raj u najam - Page 2 Image


ГРЕШНИ БЕЛАЦ

Једног дана слатка женица рече:
– Ово je изборна година. Било би добро да у нешто уложиш новац.
У некретнине, наравно. И ja право до угледног посредника, господина Нисима Цванцингера.
– Добро јутро – кажем. – Купио бих неку парцелу, кућу, стан, било шта.
– Лeпo – каже господин Цванцигер. – Колико имате?
Кажем му.
– To није важно – рече посредник. – Него, колико je од тога црно?
Достојанством честитог човека обавестим га да нема чега да се плаши, ja немам ни паре црних фондова.
– Ma нисам то мислио – љубазно ми објасни Цванцигер. – Само вас питам колико сте од тога добили испод стола.
– Све je било на столу.
– Ja мислим – стрпљиво ће Цванцигер – на оно што сте добили a да нисте дали признаницу, на оно што није пријављено властима.
– Све je пријављено. Ha све сам платио порез.
Господин Ц. се весело насмеја.
– Одлично! – загрме. – Ваш познати смисао за хумор! Како знате да направите озбиљно лице и, не трепнувши, кажете: „Ја, пријатељу, плаћам порез до задње паре.“ Ха-ха, кад то испричам својима!
Уплашио сам се да ће се угушити од смеха.
– Добро – рече коначно, бришући очи – насмејали смо се, мало се нашалили, a сад да пређемо на посао. Колико вам je новца црно?
– Све је бело.
Видео сам да се већ помало љути.
– Слушајте, промет некретнинама je поверљив посао – рече. – Гарантујем вам апсолутну дискрецију. Колико je од тога црно?
– Ни једна једина пара...
Ц. поцрвене од беса.
– Овде смо само нас двојица! – викну. – Можете ми слободно рећи!
A ja сам слободно ћутао. Нека сам и бедна кукавица, али збиља сам све пријавио и поштено платио порез. И шта сад?
– Aко хоћете, могу вам се заклети и пред детектором лажи – шапнем. – Уопште немам црних фондова.
– Шта онда тражите од мене? – упита ме господин Ц.
To сам се и ja питао.
– Мислио сам да сте озбиљан клијент – прекорно ће посредник. – Склапао сам милионске послове за цењене архитекте, гинекологе, фармере, водоинсталатере, и никад ми нико није правио проблеме с белим новцем! Последњи пут вас питам: колико je од тога црно?
– Ммм – неодређено промрмљам – a зашто je то важно?
– Да ли се ви шалите? – запенуша Ц. – Или хоћете да ми солите памет? Шта мислите, да у целој овој земљи постоји неко ко одмах пише признаницу за сваку пару коју прими и све то трпа у пријаву и на све плаћа порез? Будите паметни, пријатељу мој! У сваком честитом послу службено се пријави десет посто, a остало иде из руке у руку испод стола, часно и поштено. Па шта мислите, одакле нам инфлација? Од месечних плата?
– У реду – поклекнем пред снагом разборитости – кад je тако, подвалимо продавцу некретнина. Рецимо му да je новац црн.
– A, то никада! – на то ће Ц. дижући главу.
– Ако ме не зезате и ако вам je новац заиста бео, онда вам je у књигама, или на рачуну у банци, опрости ми Боже, и они из пореског нађу га као од шале. Дирнути такав новац исто вам je као да себи стављате омчу око врата. Ни у сну не бих дозволио да неког свог клијента увучем у нешто слично! Можда и нађете неког посредника који ће хтети да ради са чистим новцем, али ja нисам тај. He, господине мој!
Коначно сам схватио у каквој сам очајној ситуацији. Ту je тај добро уходан систем, a ту сам ja – сам као прст – прихефтан новцем на који сам тако непромишљено платио порез, и сад сви беже од мене као од куге. Moj новац не вреди, то je отров којим не можеш купити ни чачкалицу!
– Ипак – кажем молећиво – ваљда постоји начин да нешто учините.
Господин Цванцигер ме тужно погледа. Био je збиља добронамеран, само што није желео да има непријатности с властима.
– Једном давно дошао ми je један такав као ви – насмеши се. – To je било 1968. Неки луди адвокат који je на сваки начин хтео да плати предузетника четворособним панорамским станом с терасом! Избацио сам га без пардона. „Је ли, пријатељу“, рекао сам му, „ако нећете да нам платите црним новцем, хоћете ли нам онда рећи како ћемо ми сваком грађевинском раднику у Израелу исплатити две трећине плате испод стола, ха?“
Сагнуо сам главу. Нисам ништа бољи од тог адвоката. Ja сам прави идиот. У овој земљи и мала деца знају азбуку здраве социјалистичке привреде, a гле мене који би хтео да je упропастим својом девичански белом готовином. Господин Ц. ме одведе до отвореног прозора.
– Ево, овако се ништа неће чути од буке с улице – шапну ми на ухо – па не морате да се плашите да ми кажете: колико вам je новца црно?
Потекоше ми сузе од немоћи.
– Ала сте ви кукавица – уздахну господин Ц. и на парчету хартије написа: „Верујте ми на поштену реч да овде нема микрофона.“
Узмем перо и напишем одговор: „Верујем вам, али сам бео.“
To je препунило чашу. Посредник затвори прозор, свали се у фотељу и просикта:
– Марш напоље!
Одвукао сам се као пребијена мачка. Друштво ме je одбацило као трулу јабуку.




Пре неки дан прочитао сам у новинама да су варнице летеле између наша два градоначелника. Градоначелник Теди из Јерусалима тражио je за главни град искључиво право да буде домаћин свих међународних конвенција, a градоначелник Тел Авива je на то поносито одвратио: „Ако Јерусалим има виши статус, ми имамо већи дуг!“
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Raj u najam - Page 2 Empty Re: Raj u najam

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 2:24 pm

Raj u najam - Page 2 Image


КОНВЕНЦИОНАЛНО

Ствар je у томе што je сваки конгрес вредан пажње исто тако злата вредан у девизном приливу града-домаћина. Нормална je градоначелникова молитва: „Господе, конгрес наш свагдашњи дај нам данас.“ A добри Господ у милости својој каже светским дерматолозима: „Дижите се и окупите у Мајамију и останите тамо шест дана у блаженом ленствовању.“ Ha то се еминентни видари сјате у Мајамију и расипају новац шаком и капом и плажу опходе. У своје доба историчари су ту појаву звали масовном миграцијом, a данас je она позната као међународни конгрес. Отприлике једном годишње – најчешће у пролеће, кад цветају бадеми и срце за срцем вене – светске урологе, метеорологе и екологе нагло спопадне неодољива нужда да се негде нађу и недељу дана истутње, a све о трошку неке организације спонзора или државне установе, другим речима – на твој рачун, премили читаоче! И убрзо ето делегата који одасвуд ваздухом иду као птице што свом јату лете.
Ha тим конвенцијама посета je увек одлична. Истина, на Међународном форуму кунићара у Белфасту, присуство може бити ограничено на кунићаре и њихову родбину, али ако човек ради свог задовољства смисли неки генијалан назив, као на пример Осамнаести конгрес слободе мисли, нема разлога да се ико искључи, па чак ни они без икакве стручне спреме као што су политичари.
Но, све у свему, ипак je најбоље нешто у вези са социјализмом. Ha ту тему нагрнуће мали милион на колосалну журку у Монте Карло, па ако треба на крају ће и у колу запевати Интернационалу усред казина.
Конвенције се углавном рађају у некој градској буџетској рупи. Градски оци се састану и почну да трљају главу: хоће ли опет неки конгрес ихтиолога? Или Пети форум хомеопата? Чим се договоре о називу, шаљу позиве на све стране и масовна миграција почиње. Делегати се лепо сместе у Хилтону – на твој рачун, читаоче – сваки с пластичном картицом на реверу, на којој пише да je дотични, рецимо, др Алфонсо Федерико Гарсија Гонзалес Голдбергер, Хондурас...
Прва тачка програма редовно je гала-вечера са много доброг коњака и добрих жеља и двочасовном поздравном беседом господина министра трговине. Ту je новопридошлом прилика да се код ветерана распита колико котира долар на црно, које су најлепше плаже и најбоље робне куће у граду, jep, ако министру и доликује да цигира Маркса, ми немојмо заборавити Спенсера. Једино свето правило које важи за сваку конвенцијску вечеру јесте да министар има реч пре, a не после јела, да делегати не би нестали после баварског крема a министар остао без речи.
Сувишно je рећи да на сваком међународном конгресу достојном свог реномеа мора бити и неколико званица из државне репрезентације. О томе се делегатски одбор договара унапред, и то овако:
– Дакле, позваћемо председника и прву даму – каже секретар – па премијера и министра одбране, и тачка. Но, ако мало боље размислимо, биће добро да позовемо још и начелника генералштаба, шефова опозиције, двојицу врховних рабина, и то je све. Наравно, ту су обавезно Јеврејска агенција, па синдикалне, омладинске и женске организације. Новинари нека седе на прозорским даскама заједно с делегацијом руских досељеника. Да, али у том случају морамо позвати и мароканске досељенике, Радне мајке, феминистички покрет, па ПЕН, Хелену Рубинштајн, Фудбалски савез и доктора Гинбома који ми je рођак.
– Твој рођак отпада – упада председник одбора. – Ово je конвенција, a не пикник.
И тако je практично позвана цела земља – осим доктора Гинбома.
Права квака сваке међународне конвенције je симпозијум који je њен raison д’etre. To ће рећи да трећег дана безбрижног провода морате да пођете на неку дебату или дискусију, или шта ти ja знам, на тему „Семантичка кретања у текућим идеолошким приступима“, где угледни норвешки професори иступају с бесконачним тирадама на матерњем језику, што je уби боже.
Писац ових редова, на пример, добро се ceћa како се срушио са столице на Деветом светском конгресу за људске слободе у Берлину, на који су ме позвали jep je месни старешина јеврејске заједнице хтео да будем на његовом новогодишњем добротворном вашару, a конгрес je био згодан начин да ми плати пут. Гала-вечеру сам витешки поднео, захваљујући пилетини, али ме на самом симпозијуму дотукао неки сенегалски песник који je монотоним и уњкавим гласом прочитао своја сабрана дела.
После тога сам на симпозијуме одлазио само по хранарину и џепарац. Постоје ли људске слободе или не постоје? Ипак сам, реда ради, присуствовао и завршној свечаности где сам се, као и све друге поштене душе, руковао с председавајућим и чуо га како пита: – A ко je овај? – Рекао сам му да сам дух измученог јеврејског народа, a он ми je климнуо главом, и њему je конгрес испио крв на сламчицу.
Све у свему, конгреси су ипак здрава ствар, препоручују их и лекари. Конгреси све усреће, и госте и домаћине, a с њима и месне хотеле, трговине, ресторане, да и не спомињемо салоне за масажу. У тој игри једини je губитник мали порески обвезник, као што сам рекао, али он je у мањини. Већина je на конгресу.




Од свега чиме je Свемогући погодио нашу привреду, да je казни за њене грехе, бирократија мора да je најпогубнија. Није она никаква слабост наше власти, како мисле оптимисти, него je она само власт. Бирократија je политички систем владајуће класе, већине класе – чиновништва. Проблем очигледно није у томе како га се ослободити, jep je то немогуће, него како смислити неки посао за широке масе државних службеника. Тежак je то проблем, с обзиром на то да их има као песка у мору, само што песку не мораш сваког првог дати плату.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Raj u najam - Page 2 Empty Re: Raj u najam

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 2:24 pm


Raj u najam - Page 2 Image


ВРЕМЕ НИЈЕ ПРОБЛЕМ

Упознали смо га пуким случајем. Једног дана ме назвао, представио се као Гершоновиц, или тако некако и упитао ме треба ли ми каква помоћ у мом раду који он, ако сме рећи, збиља високо цени. По гласу ми се учинио поштењачина, па сам га упитао да ли би радио неку коректуру.
– Бих – прихватио je Гершоновиц. – Када?
– Сутра ујутро – рекао сам – a мора бити готова до прексутра.
– Нема проблема.
Рано ујутро, ето њега. Изглед пристојан, четрдесетогодишњак, носи кравату, брије браду. Ту су наочаре и црна актовка, симболи статуса. Тениске патике. Гершоновиц.
Узео je шифове, угурао их у актовку, рекао: Хвала, сутра се видимо – и отишао.
Сутрадан je донео коректуру. Добро обављен посао. Додуше, превидео je неке грешке. Па и није само неке, него многе, a неке и катастрофалне. Укратко, упрскао je ствар, али, молим, завршио je на време и сам je донио шифове, није тражио да неко дође по њих, a то je оно што се данас цени. Упитам га колико му дугујем, a он одговори:
– Нема проблема.
Што ће рећи – прилично. Ипак, како сам рекао, обавио je посао и сам га донео. Питам га које име да напишем на чеку, a он каже да још не уписујем. Па ни датум. Па ни своту. Него, имам ли још неки посао за њега? Дирнут таквом ревношћу, кажем му да би у подне могао да оде у штампарију и обави ревизију.
– Свакако. Нема проблема.
Нисам га питао како намерава да оде тамо, прво зато што je штампарија далеко у Рамли, a друго зато што сматрам да послодавац мора задржати одређену дистанцу између себе и радне снаге. Тако je Гершони провео у штампарији на ревизији и суперици од понедељка до четвртка, од 11,30 до 19,00 сати, a онда се тихо појавио у тениским патикама и питао шта ће сад. Рекао сам му да ми да број телефона, a он ми je дао број свог пиљара, али ме упозорио да трговац не воли да га зивкају код њега.
– Ja ћу вас назвати – додао je. – Нема проблема.
Идућег јутра – зврр-зврр. Сад сам му дао два задатка: да у 10,30 оде на царину да преузме ролну тапета, a у 16,30 да опет оде и покуша то исто. Случајно нас je моја женица чула, па га je замолила да у 17 сати сврати до месара и преузме оно што je поручила.
– Свакако – рекао je Гершони, чини ми се да je при том још и прогунђао.
– Нема проблема.
Укратко, дошло je дотле да смо почели да бринемо што ћемо без њега ако га којом несрећом изгубимо. Ипак смо само људи. Није нам дао никакву адресу, ништа о њему нисмо знали, само број тог његовог мрзовољног пиљара. Чак нисмо били сигурни ни како се тачно зове. Женица je рекла да je уверена да се заправо зове Гершоновски, али да се тога стиди. Како било да било, једно нам je било јасно: да га једноставно морамо непрестано оптерећивати послом. Тако сам га упитао да ли би стражарио уместо мене.
Наиме, бака Јулишка, која у моје име редовно стражари пред школом мог сина, била je опет болесна па ми je био потребан дублер. Гершони je пристао, па je верно седео пред школским вратима од 06,30 до 14,00, a онда ми се јавио и одвео ми кћер на час ритмичке гимнастике. После тога водио ју je сваке недеље и убрзо смо постали неизлечиви Герш-зависници.
„Ко je он?“ питао сам се. „Одакле се створио?“ У себи нисам налазио одговор, али би ми жена рекла:
– Kao да je важно ко je и одакле je, само нека je увек на располагању.
Управо je то било код њега најчудније – та његова расположивост.
Герши, наш ринташ, наш Петко и девојка за све, увек спреман да дође и пође, да донесе и однесе, човек ослобођен сваког временског и просторног ограничења. Ноћу нам води пса у шетњу, па мог ујака Егона чека на аеродрому пуних 48 сати, a једном приликом je уместо мене водио некакву грозну дечју представу.
Хонорар му константно стоји на оном „нема проблема“. Увек спреман, увек на располагању. Нема да урани, нема да закасни, ту je и тачка. Користан je и финансијски, само скупља потврде a никоме не даје никакве. Једном зимус, ујутро ме заменио на некој сахрани, у подне ми je помогао да решим укрштене речи, a вече je провео на каучу нашег дневног боравка са својом актовком, чувајући нам дете.
– Ma ко je он? – питала ме женица. – Пошто je већ две године ту, ваљда имам право да знам!
Герш je све више постајао Проблем. Пиљар нам je осорно одговорио да не зна никаквог Гершона – ни са „ски“ ни са ,,овиц“ ни са „берг“. Женица му je једног дана прекопала актовку, али je нашла само неке хартије, беле, ружичасте и жуте, све празне. Хтели смо да ангажујемо неког да га прати, али нигде не можеш наћи расположивог човека – осим Гершија.
У марту сам донео одлуку. Позвао сам Гершија тачно у подне, рекао му да седне у фотељу испред мене и рекао:
– Герши, ви сте сада већ као члан наше породице, па би било време да нам кажете ко сте и шта сте.
Герш je оборио поглед пипкајући бравицу своје актовке.
– Знате, морам да допуним плату неким хонораром...
– Какву плату? – упитао сам љубазно али одлучно.
– Своју – одговорио je Герши. – Ja сам државни службеник.




Треба рећи и неку реч о лоповима с белом крагном, то јест о момцима митолозима. За „Како успети у послу a да те не ухвате“, мито je најчистији и најотменији рецепт. Оно je и мене одувек привлачило, али на жалост, чини се да посао хумористе није још никога тако дирнуо да ме покуша подмитити. Стога ћу своје пригушено огорчење излити у кратком примеру мита високог ранга.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Raj u najam - Page 2 Empty Re: Raj u najam

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 2:24 pm

Raj u najam - Page 2 Image

ПРОФЕСИОНАЛНИ ПРИСТУП

– Изволите сести – господине генерални директоре.
– Хвала. Конобар, два чаја.
– Овде можемо разговарати на миру.
– Тако je.
– Лепо време, a?
– Баш дивно.
– Само, штета што толико пада киша.
– Да. Прогнозирају снег.
– Хм. Но, a што je ново?
– Ништа нарочито. Спремамо се за изградњу нове дванаестоспратнице Управе за промет храном и лековима, чији сам стицајем околности ja генерални директор.
– Заиста? Koje ли случајности! Наиме, видите, ja сам представник грађевинске фирме која конкурише за извођење радова.
– Ma ко би то рекао!
– Могу вам рећи, господине генерални директоре, да бисмо ми извођење тог пројекта сматрали правим националним задатком.
– Врло лепо од вас,
– A јесте ли већ одлучили коме ћете поверити изградњу?
– Нисмо још. Што питате?
– Ma, тек онако. Случајно сам се сетио како je баш јутрос неко у нашој управи рекао да би нека друга фирма, која не држи до пословне етике као ми, понудила позамашну донацију вашој странци у којој сигурно имате важну функцију.
– Па што не кажете! Но, ви свакако знате да бисмо и моја странка и ja сместа, без дискусије, одбили такву понуду.
– Наравно. Друго не бих могао ни замислити. Но, тек ради академске дискусије, да ли бисте могли да ми кажете који би то износ ваша странка одбила без дискусије?
– Немам појма. Видите, ствар je у томе што je управо неки дан извршни орган моје странке пропустио да поднесе конкретан предлог о везивању уговора о изградњи за донацију од 325.000 фунти у готовини. Стога не видим разлог да даље разматрамо то питање, зар није тако?
– Апсолутно. Тим пре што моја фирма, кад би била тако луда да се упусти у такву незакониту делатност, вероватно не би била спремна на више од 200.000 фунти у три једнаке рате.
– Па, све je то само хипотетички, наравно, али вам могу рећи да смо моја странка и ja добили неке лепше понуде од те, али смо их, наравно одбили с индигнацијом.
– Разуме се. Сад, слажем се да има таквих непоузданих фирми које вам пружају могућност крупнијег одбијања, али солидна и одговорна фирма као што je моја не може себи да дозволи тежу индигнацију од тога.
– Сви ми морамо знати границе своје непоузданости.
– Жива истина! Кад ствари тако стоје, да ли би ваша странка могла толико да се индигнира да одбије 250.000 фунти?
– Да ли je то ваша последња понуда за одбијање?
– Мислим да јесте.
– Онда не верујем да ће моја странка уопште разматрати њено одбијање.
– Хм. Могу ли да додам да та имагинарна свота не би искључила и наш посебан допринос приватном фонду?
– Мислите мом?
– Боже сачувај!
– Е сад, пазите, пријатељу мој, једно су страначки послови, a друго je приватно, и ту вам морам рећи: „Доста!“ Па ваљда не мислите да сам ja, државни функционер, спреман да чиним услуге за некакву двоспратну викендицу с тениским игралиштем?
– A где?
– Ha мору. Рецимо у Херзлији. Али не далеко од аутопута, ако je могуће. И не морам да вам кажем да бих такву понуду сматрао најгором личном увредом.
– He сумњам у то.
– Према томе, мислим да je најбоље да завршимо с тим.
– А-ха. Кад ћемо се опет наћи?
– У уторак. Овде. С коначним одбијањем.




A ево сад кратког објашњења свега из претходних прича.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Raj u najam - Page 2 Empty Re: Raj u najam

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 2:24 pm


Raj u najam - Page 2 Image


ЧОВЕК HA КИШИ

Како сам био у Јерусалиму, отишао сам да посетим Флајшерове.
Мада je било облачно, седели смо на балкону и управо кад смо у разговору стигли до Ситуације, неки човек у пиџами изађе на задња врата куће преко пута и поче да качи веш на конопцу у својој башти.
– Па шта je оном? – упитам Флајшерове. – Зар не види да тек што није пала киша?
– И хоће, не брини – потврде Флајшерови.
Чим он качи веш, ето кише.
Пиџамаш повеша све што je имао па устукну корак-два да би се дивио свом делу.
– За који трен ће му пући конопац – упозоре ме Флајшерови. – Увек га преоптерети.
У међувремену je пиџамаш отишао до супротног краја баште и отворио неку славину. Повећа прскалица почела je весело да залива травњак. Пиџамашу je пиџама зачас била скроз мокра jep je морао да прође испод млаза да би се вратио у кућу.
– Сваки пут исто – обавесте ме Флајшерови – Замисли ту интелигенцију, да прскалицу постави на други крај баште!
Прасе!
Пуче уже и пре времена, jep je прскалица обилато натопила веш. Ha вратима се појави пиџамаш, појури кроз млаз воде и искључи славину. Затим стаде стоички да сакупља упропашћено рубље, сад већ скроз наквашено, jep je у тај час почео пљусак.
– Каква шепртља – ускликнем. – Зашто том јаднику не кажете како се шта ради?
– Покушали смо – рекоше ми Флајшерови – али не зна хебрејски.
Мокар до коже, пиџамаш je уредно слагао свој упрљан веш за нову партију у машини за прање веша. Затим уђе у кућу, затвори све прозоре и стаде да јури горе-доле млатећи зидове пешкиром. Посматрали смо га с балкона – ja у све већем чуду a Флајшерови равнодушно, као људи који су на то навикли.
– Побогу! – узвикнем. – Шта му je сада?
– Убија комарце.
– Зар не зна да за то постоје спрејеви? Ma ко je тај, уосталом?
– Дошао je летос, на позив наших власти – обавесте ме Флајшерови.
– О њему ништа не знамо, само да je неки стручњак за организацију административног пословања.
– Ах – изустим. Тада ми je много тога постало јасно.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Raj u najam - Page 2 Empty Re: Raj u najam

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 2:25 pm

Raj u najam - Page 2 Image



ЛAKA ЗАБАВА





Јевреји воле да причају, a кад кажем причају, то значи пусте језик без краја и конца. Чак имају и посебну реч за то: шмуз. Однедавно смо открили начин како обичан разговор може да се претвори у зачарани круг, назван иначе кружни шмуз. Магична реч за то.
ИНАЧЕ

To je национални проблем. Тиче се свих нас.
По правилу избија напољу, под ведрим небом, кад човек с улице на трен застане на неком углу како би изменио реч-две са својим драгим Мицом. Разговор започе глатко у познатом стилу – ах, шта ћеш, више и немаш с ким да разговараш, a и зима je, a шта je с тим ветром да тако дува, a ситуација, a цене, a грип, a морал, a како су твоји, и што те никад нема, и нема смисла да се секираш, и такав ти je живот, и шта си ти мислио, a Јоске, зар то, па још ме питаш, дај, ваљда се шалиш, и тако даље, и тако ближе, све док не прорешетамо – ja и Миц – све што нас изједа живе и у земљи и у свету, унутра и споља, с врха до дна, и да, видели смо Бегина, и чули Картера, и знали што ће бити, и коначно, испуцани и крепани, стежемо руке и мрмљамо како се једном заиста морамо наћи и поштено испричати, те поздрави ми жену, назваћу те ових дана, и само што се нисмо растали, a Миц ме, држећи ме још за руку, упита:
– A како си иначе?
Ето шта каже ,,иначе“. To.
Ту, у тој тачки, у трену који означава заправо крај – ja колабирам. Једноставно, да ме убијеш, не знам да одговорим на то питање. Само то питање избацило ме je из концепта. Хоћу рећи, који je сад ђаво? Нисмо ли надугачко и нашироко расправили о томе како сам и све то? Па онда, како бих то могао бити иначе? Како то мислиш иначе, господине Мице?
Дакле, како си ми иначе, драги читаоче?
Све се своди на то да се више не могу тек тако окренути на петама и отићи. Ни случајно. Поново треба да се премештам с ноге на ногу на том истом уличном углу и промрмљам неки одговор не скидајући смешак с лица и бесконачно се рукујући.
Али који je прави одговор?
„Тако-тако“, није довољно коначно. „Изврсно“, није тачно. „Зар то“, то смо већ рекли. Шта ми преостаје? Једино да прогунђам нешто неодређено попут: „Ах, шта ja знам, уопште се ни с ким не виђам“, или нешто томе слично, али на то Миц одмах узвраћа са Ђором, ма да ли си чуо за Ђору? И хајде Јово наново.
Да, Ђора. Лоше je с њим, знаш? Упропастила га она његова несрећна афера. Чујем да су им се адвокати већ двапут састали, a њој се одједном све смучило па ни пет ни шест остави га и оде у Аустралију с оним својим типом архитектом. И тако млатимо празну сламу са Ђором и његовом несрећном афером све до сумрака, и опет се рукујемо, a онда ja кажем – бог те пита зашто – дакле, уместо да се оберучке истргнем из стиска, ето и мене који кажем:
– A, како си иначе?
Па то je болесно, то инаћење!
Најгоре je кад неко озбиљно схвати тај завршно-почетни гамбит, па се ухвати за њега као пијан плота и стане да ти истреса душу с тим како су га у синдикату гадно притегли да мора средити оно са Шехтером a он им je онда рекао: „Слушајте, другови, и с црним ђаволом, али са Шехтером не...“
Ту бујицу са Шехтером можеш обуздати само на један начин, то јест да дотичном у секунди предаха на брзину убациш питање о Ђори. Онда ће се разговор неко време вртети око оне несреће, али извлачио се ти било како, ето те где ћеш с временом опет главачке упасти у онај неизбежан закључак с варијантом и...
Сећам се, као да je то било јуче, случаја кад су Мики и Миц читавих девет сати стајали на уличном углу и никако да се растану, јер би у завршници сваки пут један од њих упитао знате већ шта, и већ су пет пута испреметали горе-доле и Ђору и Шехтера, и држали се за зид и дували као два маратонца која су залутала са стазе, a онда се Мики скљокао на бетон у дубокој несвестици. Како Миц тврди, последње су му речи биле:
– A... како си...
Ужас!
Пре неки дан сам Мицу, који ме je упитао како сам и тако даље, рекао да ћу га о томе обавестити писмено. И то сам управо учинио, јер сам осећао да не бих могао ни иначе, ни овако ни онако.




Био ми je потребан читав живот да откријем алармантно новинарско начело да квалитет интервјуа не зависи од духовитости и разборитости интервјуисаног, него од коефицијента интелигенције оног који интервјуише. Уосталом, интервју ће он написати.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Raj u najam - Page 2 Empty Re: Raj u najam

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 2:25 pm

Raj u najam - Page 2 Image


... И САМО ИСТИНУ

Интервју, онако како je текао.
– Број’тро, Пески. Ja сам Мајк, дошао сам да вас интервјуишем за свој лист.
– Изволите сести. Добро, стојим вам на располагању.
– Богами, леп вам je стан, Пески. Три балкона и оволики комфор.
– Мм.
– Диван поглед! Мора да вас кошта гомилу пара.
– Аха.
– Н-да. Дакле, ja сам ту зато да напишем нешто о том вашем историјском роману. Мислим, као поводом тога што сте га управо завршили, Ваљда сте га завршили, a?
– Јесам.
– Одлично. A како се зове?
– Прах ти cи.
– Ко?
– To je наслов мог романа: Прах ти cи.
– О! To ће сигурно бити неки суперхит. Па и иначе се ваше ствари увек продају као алва, зар не?
– Па, трудим се што најбоље могу, a на читалачкој публици je да оцени колико то вреди.
– Ma немојте. Чујте, Пески, a шта вас je натерало да напишете то, како ли се зваше, тај роман, мислим, a?
– Извините, али ми ваше питање није сасвим јасно.
– Није? У реду, није важно. Добро, a о чему се ради?
– Мислите, која je тема мог романа?
– Н-да. Тема. Зар нисам тако рекао?
– Зар нећете записати шта ћу рећи, господине, овај, Мајк?
– Зар ja? Да запишем? Брат све памти, друшкане мој, све. Дакле, у чему je ствар?
– Па, то je заправо romaн-a-clef. Главна личност je војник у Јеврејској бригади у Другом светском рату који се заљубљује у ћерку градоначелника једног градића у јужној Италији па...
– У Италији? Одлично? Тамо je оно право. Црвене бригаде и остале фрке. Има ли доста пуцњаве и отмица у тој вашој причи?
– Па сад, то би био приличан анахронизам, зар не?
– О! Значи, уопште нема никаквог ватромета?
– Сад, наравно, у роману су описане и неке ратне акције, али то je више у позадини. Мени je у средишту преокупације криза савести код нашег војника.
– Чијег војника?
– Нашег. Мислим, мојег. Из романа.
– Ха.
– Видите, с једне стране, тај војник зна да, ако je икад било праведног рата, онда je то овај. С друге стране, душа га боли због крвопролића...
– Браво, човече! A каква je она слика тамо?
– Koja слика?
– Она тамо на зиду.
– To није слика него докторска диплома мог сина.
– О-хо, колосално! Дакле, та ваша књига о Италији, то му дође као нека истинита прича, a?
– Па да, у одређеној мери. Позадина je аутентична, али je сама прича у ствари савремена верзија теме Антигоне.
– Како?
– Знате... Софокла.
– Ах. Али ви сте рекли нешто као анти... анти... кога?
– Антигона. Еурипидова кћи.
– Ах, та! Да-да, као Фројд и компанија, a? Значи, о томе ви причате, зар не?
– Па, ако смем тако да кажем, моја je прича о сада и овде, али je њена порука за сва времена.
– Ma не секирајте се, имам ja фантастично памћење. И шта још? Да, да ли сте срећни, Пески?
– Срећан?
– Па, да, мислим, због тог вашег романа, схватате, a? Kao пијани од среће, a?
– Мм.

Интервју како je објављен
„Пијан сам од среће!“ кличе аутор дела Испраши га! нашем дописнику Мајклу Арнаву у ексклузивном интервјуу.
Познати аутор О. Пески дочекао ме je у свом дому ради ексклузивног интервјуа у част објављивања свога новог романа за који се нада да ће бити „суперхит“. Разговарали смо у пишчевој пространој радној соби где су се на благој светлости истицали високо чело и танки нервозни прсти човека који je седео преко пута мене.
Пески: – Како вам се свиђа моја кућа?
Ja: – Врло je лепа.
Пески (поносно): – Три балкона и сав комфор! Величанствен поглед. Централно грејање. Кошта ме силне паре.
Ja: – Да-да. Но, дозволите ми, господине, да вас питам која je тема вашег новог романа?
Пески: – Тема? Свакако. Е, видите, ту je један војник из Црвене бригаде, који се зове Клеф, и он се одједном разболи. Kao, срце му рикнуло. Тамо се негде води рат, знате, кољу се, има крви до колена, свега. Е, онда та девојка, Марија, она je Италијанка, па... ето, загледала се у свог оца, али тај момак...
Ja: – Мислите, наш војник?
Пески: – Да-да (кија). Он je против свега, зато што je он као неки мисаони тип, капирате? Тако он и та девојка Марија...
Ja: – Тренутак, господине Пески, ово ми изгледа некако познато. Нисте ли идеју за ту причу узели од Софокла?
Пески: – Па него шта? Дакле, као што рекох, та девојка Ана, она je хроничан случај. Пошизила je за војником, па...
Ja: – Мислите, за Клефом?
Пески: – Н-да (сагиње се дa почеше колено). Требала ми je та прича од Софокла јер, заборавио сам да вам кажем, тај војник je тешка кукавица, само то крије. To je истинита прича, знате?
Ja: – Зар не би било боље да кажемо да je то прича о сада и овде, али с поруком?
Пески: -Тако мислите?
Ja: – Свакако.
Пески: – Па сад (трља браду)... Није да се правим важан, знате! Али ja сам доктор филозофије.
Ja: – Мм.
Пески: – Колосално, a? Има ли још?
Ja: – Шта мислите како ће Испраши гa! проћи, ако смем да питам?
Пески (поверљиво): – Дајем главу да ће се продавати ко алва.
Ja (растужен и опамећен): – Хвала вам, гoспoдине и срећно вам било!
Пески: – Браво, човече!




Од телефона који ти стално зврнда уз уво има само једно горе зло: телефон који ти уопште не зврнда, јер je цркао. Ha то ти телефонска компанија ситно кида живце тако што ти данима не шаље никога да га поправи, или те комплетно истера из коже тако што га ипак пошаље!
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Raj u najam - Page 2 Empty Re: Raj u najam

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 2:26 pm

Raj u najam - Page 2 Image


ТРИКОМАТ

Улазна врата се широм отворише и у ходник упаде мој пријатељ инжењер Глик. Хуктао je као ковачки мех и гледао очима паћеника.
– Све je почело једног уторка, кад ми се телефон покварио у среду – поче да прича. – Позвао сам 16, Пријаву техничких сметњи, и неки дан касније дошао je техничар. Раставио je апарат па ми je рекао: „Телефон je у реду, само му треба нови трикомат.“ Одговорио сам му да уради шта je потребно, a он без речи право на врата и оде. Чекао сам и чекао, али га није било, па сам опет позвао број 16 и рекао им да ми телефон није поправљен.
Глик застаде да дубоко уздахне.
– Прошло je неколико дана, па je дошао други техничар, раставио апарат и саопштио: „Треба му нови трикомат.“ Знам, рекао сам, његов колега који je био пре већ ми je рекао да je трикомат пукао. Али техничар ми одговори да он код себе нема трикомата и оде. Чекао сам читаву недељу, па сам опет назвао број 16 и тражио да ми неког пошаљу.
– Али нису послали никога.
– Не, послали су. Дошао je техничар, неки трећи, раставио апарат и рекао: „Пазите, пријатељу, тек толико да се зна: овде у мом радном налогу пише да вам je пукао трикомат. Kao што видите, раставио сам апарат и утврдио да je то тачно: пукао je трикомат. Збогом.“ И оде. Позвао сам број 16 и рекао да ми створе тај трикомат, жив или мртав, иначе ћу направити русвај. И тако опет дође неки техничар...
– И рече ти да ти je пукао трикомат.
– Не. To je већ знао из налога, зар не? Него, раставио je апарат па ме запитао шта мислим, где он да нађе нови трикомат? Не знам, одговорио сам, ja не држим резервне трикомате, нека га негде измоли, позајми, украде, само да ми више не излази на очи без њега. И он оде. Онда сам писмено поручио трикомат од телефонске компаније, a они ме писменим путем упитају да ли хоћу свећицу или ротациону плочицу? У међувремену сам почео да сањам огромне инструменте од трикомата који ме гоне неком црном шумом и гађају ме зрацима из својих електронских очију. Шта ћеш горе него кад ти кажем да сам у ресторанима поручивао трикомате на роштиљу и сличне ствари! Кад сам већ помислио да сам зрео за лудницу, сине ми идеја. Позвао сам број 16 и рекао им нека ми лепо пошаљу нов апарат, a они се одмах сложише да ће то ипак бити најбоље решење...
– И добио си нов апарат?
– Чекај! Дошао je неки техничар, с новим апаратом под мишком, али je прво раставио мој апарат и онда ми рекао: „Је ли, пријатељу, a шта ће вам нови апарат? Овом треба само променити трикомат.“ Тихо сам се ишуњао у суседну собу и напунио револвер, али je техничар у међувремену извадио из џепа пуну шаку трикомата, монтирао у апарат нови и ено ти мог телефона како ради као швајцарски сат.
– Па од чега си онда тако нервозан?
– Од овог загуљеног времена.


Кад сам већ код трикомата, искористићу прилику да донекле раскринкам један од најподлијих трикова у издавачкој игри. Мислим на изливе безграничног дивљења које савремен аутор инкогнито просипа на свој рачун.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Raj u najam - Page 2 Empty Re: Raj u najam

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu