Raj u najam

Strana 4 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Raj u najam

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 1:56 pm

First topic message reminder :



Raj u najam je još jedna knjiga vrsnog humoriste Efraima Kišona koja dokazuje kako majstor satire i od najmanje sitnice iz svakodnevnog života stvara humorističke priče dovodeći ih često do apsurda.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Raj u najam

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 2:26 pm





КЛАПНА ДЕЛО КРАСИ

Прво, добра вест: после дугог оклевања, издавачка кућа Цалман Шехтерман – Ко. коначно je одлучила да објави роман Реувена Бар-Она Распродаја. Сам господин Шехтерман позвао je младог аутора.
– За почетак, штампаћемо 350 примерака – објави он свечано. – A после, видећемо.
Од силног узбуђења млади романописац je остао без речи, a Шехтерман га очински загрли једном руком и поведе ка вратима.
– Знам, младићу, знам, 350 je мало мршаво, али људи више не читају као некад. У ствари, уопште не читају.
– Како то мислите, не читају? – успротиви се Бар-Он. – Па ми смо народ књиге!
– И јесмо – сложи се издавач – просечан Израелац се изнад свега дичи својим књигама. Врло je пажљив према њима: држи их уредно сложене на полици и сачувај боже да их дирне. Ако то ипак учини, онда то чини само зато да баци поглед на последњу страну. Или да потражи сочне пасусе. Углавном чита само клапне. Зато, младићу, хајде кући и напиши леп текст за клапну своје књиге.
– Ja? – збуни ce млади писац. – Зар да ja сам...?
– A ко ће други? – на то ће Шехтерман. – Па нико не може знати о теби и твом роману више од тебе, зар не? Уосталом, шта си мислио, ко пишe све оне славопојке на клапнама ако не сами аутори?
– Зар то њима не смета? Наиме, овај...
– Ma не, нико не зна, па и није важно. Уосталом, не преостаје им друго. Ja, као издавач, сигурно не могу то да напишем, јер бих морао да прочитам књигу, a тада бих био пристрасан, разумеш? Ако аутор не може сам себи да напише текст за клапну, какав ми je то аутор? Дођи да ти покажем.
Шехтерман приђе свом радном столу и узе уредно откуцану страну текста за клапну.
– Ово ми je Финкелштајн написао за своју последњу ствар:
„Најомиљенији приповедач Израела, који je својом претходном збирком освојио земљу на јуриш, овде нуди својој великој читалачкој публици праву посластицу од прозе.“ To je оно што хоћу, видиш? Сад иди кући, младићу, и буди широке руке. Никакве лажне скромности, јасно?
Бар-Он оде кући, стаде испред полице с књигама и прочита десетак клапни због инспирације. Онда седе и румених образа написа прву реченицу о себи:
„Својом незаборавном прозом, оштроумним схватањем и понирањем у тајне човекове мотивације, Реувен Бар-Он сврстао ce међу најистакнутије младе писце данашњице.“
Затим устаде, погледа ce у огледало, пљуне сам себи у лице, поцепа оно што je написао, баци комадиће хартије у корпу за ђубре и оде у кревет, задовољан као човек коме je пао тежак камен са срца.
„Не“, шапну у свој јастук, „литерарна проституција није за мене!“
Ујутро ce Бар-Он пробуди и зачу како му неки унутрашњи глас говори како je то, уосталом, најстарији занат на свету. И одмах оде у кухињу, ишчепрка оне комплименте из кошаре, па их састави и слепи селотејпом. Онда их поново прочита и закључи да и није много претерао, само што би можда требало додати неки прилог.
Почетак нове верзије гласио je: „Својом уистину незаборавном прозом, неоспорно оштроумним схватањем и дубоким понирањем у тајне...“
Црвенећи ce од стваралачког жара, Бар-Он je осетио да тек сад, први пут у животу, чита голу, праву истину о себи.
Око подне одједном поче да ce тресе од беса.
„Како то мислиш, да ce сврсташ међу најистакнутије младе писце?“ прекори ce. „Па ти и јеси најмлађи и најистакнутији од целог тог ђавољег друштва!“
Но, убрзо ево и реакције. Огроман талас срама и гађења преплави Бар-Она, па палцем и кажипрстом узе несуђену клапну, спусти je у клозетску шољу, повуче воду и осети како му ce камен свалио са срца.
Te вечери, пролазници су могли да виде једног младића како крстари улицама и себи у браду гунђа: „Литерарни див... синуо као комета... као метеор...“
– Јадан човек! – рекоше пролазници. – Мора да напише текст за клапну своје књиге.
Ујутро je Бар-Он поцепао све што je написао, па je бацио папириће кроз прозор и одахнуо. Онда je отишао да мало протегне ноге око куће, покупио све оно с тротоара, вратио ce кући, расплакао ce и позвао Шехтермана.
– Господине Шехтермане – зајеца у микрофон – ja то не ногу. Умирем од стида.
– To je добро – живахно ће издавач – мртви аутори имају бољу прођу. Уосталом, имам лошу вест: на телевизији ће ускоро опет емитовати полицијску серију Хаваји 5-0, па, искрено речено, сумњам да je ово погодан тренутак за објављивање...
Млади Бар-Он спусти слушалицу, зграби текст и одјури издавачу таквом брзином да му путем испадоше три суперлатива. Презриво баци лист хартије пред Шехтермана и, гадећи ce самог себе, гледаше како издавач чита текст.
– Хм, није лоше – рече на крају издавач. – Треба га само мало дотерати. Јеси ли видео? Рекао сам ти да само писац може дати аутентичну слику о самом себи.
Шехтерман узе оловку, промени неколико речи, избаци једну реченицу овде, убаци другу онде, па задовољно климну главом над коначном верзијом која je гласила овако:
„Реномирана издавачка кућа Цалман Шехтерман – Ко. пружа вам најбоља дела хебрејске литературе у погодном и јефтином издању. Кућа Цалман Шехтерман – Ко. поносно вам нуди овај роман, с интегралним, непрочишћеним текстом, у предивној штампи и повезу, по багателној цени од само 179,95 фунти. У истој библиотеци ускоро објављујемо врхунски амерички бестселер Бордел: историјски преглед. Раскошно илустрован. Поручите га одмах!“
Бар-Он приђе и преко издавачевог рамена и прочита текст.
– Ово? – упита промуклим гласом. – To je текст за клапну?
– Да – потврди Шехтерман. – Зашто питаш?
– Зар нисте рекли да то редовно пише сам аутор?
– Па, добро – дочека Шехтерман – ако баш хоћеш. – Па узе оловку и испод текста дописа: „Изјава аутора“.
Реувен Бар-Он ce тихо ишуња из издавачеве канцеларије, оде кући, узе конопац и хтеде да ce обеси. Онда осети како му омча мало превише стеже врат и, у страху да ce не угуши, пресече уже и камен му ce свали са срца.




Статистика каже да просечни грађанин западног света осећа потребу да путује у иностранство једном у две године. Израелац одлази у свет двапут годишње. Хоће-неће, мора: јер je први комшија био већ три пута. Ништа га не може спречити, ни астрономска цена авионске карте, ни гужва у Европи, ни лед на Аљасци, ни спарина на екватору. Чак га ни вакцинација против богиња неће задржати код куће. To ће га само подстаћи да устане у борбу за самоодбрану, како то стоји у Повељи Уједињених нација.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raj u najam

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 2:27 pm



БОГИЊЕ

Пре неки дан морао сам да кренем у иностранство, па ме гадно потресло кад сам прегледао документе и видео да ми je истекла вакцинација против богиња.
Истина, можете проћи целу Европу a да вас нико и не пита за уверење о вакцинацији, али je то ризично; нека ce само начује да je нека скитница у Тунгузији добила осип, одмах стану да те прегледају и двапут проверавају документе на сваком аеродрому.
Једна инјекција важи три године.
A мојој рок je прошао.
Проклетство! Морам да одем у онај проклети дом здравља где ће ми она дивљакуша од сестре зарити у мишицу ону своју проклету иглетину, па ће ми рука отећи и ужасно ме болети и сврбети као сам ђаво. Јер шта они раде? У ствари те заразе – како они кажу – благом дозом богиња. Тврде да су ти уштрцали крепале вирусе. Трт!
Сазвао сам хитан састанак пријатеља и путника.
– Покушај да ce провучеш са старим уверењем – предложи ми инжењер Глик. – Ha Хитроу имаш типа који редовно изгуби главу пред хебрејским писмом које ce још чита обратно. Можда ce извучеш код њега.
– Да – убаци Ђора – a ако не прођеш, даће ти инјекцију одмах тамо на аеродрому, па од трљања нема ништа.
Ta му je била на месту. Kao што свако дете зна, од здравствених власти и њихових вируса можеш да ce заштитиш само тако да одеш право у први тоалет и тамо отворену раницу трљаш марамицом док не остружеш сав отров. Делује као да си узео противотров.
– Да би био сигуран, узми стерилну газу – предложи ми Феликс Зелиг.
Тако сам открио да у граду постоји апотека у којој можеш да добијеш специјалну антивариолску газу. Некима je, међутим, дража обична вата, a марамица им служи за подвезивање да ce отров не шири. Госпођа Блум ми спомену колоњску воду. Добро ce напрскајте и зачас ћете уништити оно говно. Иначе, додала je, можете да урадите и оно што ce ради код уједа змије – да исисате рану.
Да скратим, отишао сам у дом здравља наоружан најмодернијом технологијом: великом марамицом од јаког материјала, пуном боцом алкохола, газом и упијаћом хартијом. Претражио сам кухињу не бих ли нашао неку крпу, али ње није било. Злокобан знак.
У дому здравља je процедура била иста као и раније: платио сам тровачу дажбину и заврнуо леви рукав, a сестра ми je забила иглу. Видео сам да ју je зарила веома дубоко, како би ми онај ужас што сигурније и боље ушао у тело. Да добра јеврејска девојка може да учини тако нешто свом ближњем Јеврејину...
– И да ce нисте купали недељу дана!
Пази да не бих, госпођице!
Одјурио сам с руком у тоалет, али како рекох, нисам имао срећан дан. Секунду пре мене докопао ce врата неки млади стругач опасне фаце и закључао ce унутра. Облио ме леден зној. С богињама нема шале, ту je важна свака секунда. Ако одмах не ликвидираш оне бештије, појуриће убојитим трком венама и онда си настрадао. Пројурио сам с краја на крај дома здравља, тражећи неки кутак за стругање, али je све било пуно као шипак. Све просторије заузело je бездушно особље, a двориштем je кружила једна сестра и садистички ми ce церила.
Ha крају сам одјурио до својих кола где сам за воланом нашао мелем за своју живу рану.
Али, тај један пропуштени минут показао ce фаталним.
Приликом узлетања почело je да ме сврби, a изнад Париза и да отиче. Док смо стигли у Лондон, рука ме болела као да je боду козорози, a не богиње, вриснуо бих чим би ми ко само дирнуо раме. Недељу дана провео сам у пакленим мукама. Онда сам ce у нашој амбасади распитао како то да ме je инјекција толико уздрмала кад сам рану темељито стругао читавих десет минута.
– Е, глупане – рекоше ми они из амбасаде.
– Зар не знаш да већ неколико година у Израелу дају људима специјалну вакцину која ce прими тек кад je добро утрљаш у кожу?
Где ми je била памет! У борби малог човека против мрачних сила пресије, увек губи један те исти. Они, власт, само мирно седе и смишљају начине како да подвале малом човеку, како да га шиканирају и на њега навуку свраб.
Обогињавили ce, дабогда!




Kao што рекох, сваки родољубиви грађанин радује ce путу у иностранство јер му то пружа неизмерну срећу да ce поново врати кући, и тако у бескрај. Једина мана те лепоте je што човек не путује сам него с пртљагом, a њега крвнички прогоне чопори аеродромског особља.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raj u najam

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 2:27 pm




ДРЖИ ВАГУ HA ОКУ

He, драги читаоче, нису ми на уму калорије, него пртљаг. Говорим о тужном обичају авиокомпанија да те бездушно глобе чим ти je лични пртљаг тежи од 20 кг. Где су ту права човека? To je најобичнија дискриминација, ето шта je. Дебела волина од сто двадесет кила, с личним пртљагом од 20 кг (укупно 140 кг!), пролази без проблема, a путника мршавка од 70 кг, с кофером од 25 кг (укупно 95 кг), глобе на лицу места.
A човеков пртљаг увек има више од двадесет килограма! Можда у одласку и нема, али у повратку му пртљаг сигурно тежи више него што je дозвољено, да и не спомињемо кишни мантил који на киши носи преко руке, с пеглом у сваком џепу.
Прекомерна тежина je нешто што нема никакве везе с објективним околностима. Ако у иностранству не купиш ни иглу, опет ће ти на повратку кући кофер бити тежи неки килограм више. Чињеница. Неки тврде да ствари у иностранству мењају специфичну тежину, или шта ja знам.
Шта може јадни путник који вуче свој пртљаг, пред четама аеродромских службеница? Може да мољака за милост, мало разумевања за израелске економске тешкоће и томе слично. Зато настоји да уочи најпогоднију керберку с неком искрицом хуманости у оку, a обично га љупка девојка анђеоског лица сажаљиво погледа и каже:
– Имате седам и по килограма вишка, господине. Изволите на нашу благајну, други шалтер лево...
Тешко je речима описати дубину мржње коју човек oceћa у таквом тренутку. Ma та жена, шта она хоће? У реду, на карти пише да ce не сме носити више од 20 кг, па шта? Шта све пише да ce не сме, па шта? Пише и да не смеш пожелети жену ближњега свога, a види шта ce ради! Зашто ми онда ова загорчава живот? Перверзњакиња!
Но, зашто je Човек јачи од Звери? Зато што човек може да оде шефу. Шеф, врло љубазан, глатко избријан тип, љубазно саслуша твоју оправдану жалбу што ти праве проблем због бедних седам и по килограма вишка, па те лично враћа да ствар среди компромисом.
– Да, господине, тачно, седам и по килограма вишка. Благајна вам je...
Ево им шипак што ћу икад више летети њиховим авионима. Ђаволске гуликоже с вагом! A чујем и да им ни авиони нису ни сенка оног што причају. A знате ли, господине мој, шта они деле својим путницима пре слетања, a? Деле им хладне облоге, ето шта, да-да!
Да ce не бисмо погрешно разумели: не боли човека то што ће да плати, него та што су гa ухватили. Рецимо, мораш да истресеш неку фунту глобе, па шта? Невоља je у томе што мораш да истресеш читаво богатство. За сваки килограм вишка плаћаш 402,30 фунти! Човек ce рецимо враћа из дијаспоре с комплетом чуњева за куглање за свог сина Авигдора, a керберка на аеродрому каже да je ту, молим, вишак за 1931,52 фунте, a не мисли на то да нам je земља под опсадом, дођавола! Kao да сам ja крив што те проклете чуњеве оптерећују оловом!
Просто те терају да предузмеш мере самоодбране. Купиш путну торбу и у њу набијеш оних пет кокосових ораха и бицикл. Ово je само мала ручна торба, госпођо, она ce не рачуна. Невоља je у томе што у пресудном часу мораш да подигнеш ту ручну торбу, и то да je подигнеш с највећом лакоћом, као да у њој нема ничег осим четкице за зубе и марамице. A Анђелија гледа у вагу с твојим кофером (20,75) и пита:
– Имате ли ручни пртљаг, господине?
И сад мораш да дигнеш торбу као да je у њој перје, a не кокоси. Па од тога можеш да окилавиш! Анђелија ока соколова каже:
– Да ли бисте и то ставили на вагу, господине?
He бих, јер ће ce зачас видети да je торба још тежа од кофера – због свећњака.
Најгори очајници остављају своје торбе у неком забаченом углу пре него што приступе ваги где ће утврдити да су у машку. Аеродроми широм света врве од тих напуштених торби.
Онда je ту још један тест. Анђелија издаје специјалне картоне које мораш да закачиш за сваки комад пртљага који носиш. Тужна je истина да не верују човеку. A очајник затвори очи и удари право на авион без картона, па куд пукло да пукло! Шта бре картон, какав картон, госпођо, па ваљда ми je испао, као да ми je то неки страшан грех!
Професионални закидачи на ваги туку систем за мерење тактиком локера. Знате оне локере на аеродромима које можете изнајмити за ситну пару да бисте тамо сместили пртљаг? Добро. Дођете с торбом којој пуцају шавови, узмете локер, пренесете у њега шверц, онда одете до Анђелије, спустите joj празну торбу на кантар и ха-ха, лака као перо, a добили сте драгоцен картон. Вратите ce до локера, вратите све у торбу, па кренете на авион високо подигнуте главе и bonjoиr tristese...
Свуда у свету видећете их како ce мувају око локера... ти мали инсекти што грозничаво пакују зној лица свога. У зони локера службени језик je хебрејски! A чим вам ce авион у лету накриви, знаћете на којој страни седе Израелци...
Због свега тога, нема већег уживања од тога да не платиш пртљаг. Психолози тврде да то долази одмах после секса. Човек ce лежерно дошета до авиона с торбом од 32 закинута килограма – верујте ми, то je веће уживање од прељубе. Што ce мене тиче, само зато и путујем по свету.




Онда je ту проблем број два путника Израелаца, проблем у којем je, попут других, новац алфа и омега.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raj u najam

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 2:27 pm




ЦЕНА СЛАВЕ

Овај писац сматра да je решио већину животних загонетки, па и како поправити патент-затварач који ce заглавио, али je жалосно крахирао на једном питању, a то je – колику напојницу треба дати? To нема никакве везе с данашњом инфлацијом и шта ти ja знам с чиме. He, то je чисто психолошки проблем. Чим ce нађем очи у очи с достављачем из цвећарнице или аждајом с гардеробе, мени мало припадне мука и дланови ми ce озноје. Стално понављам у себи да у томе нисам сам, свако жив има исти проблем: то je у ствари проблем који датира још од Адама. Кад боље размислим, Змија je искамчила нешто од њега и Еве зато што им je показала које je дрво оно право.
Дакле, све то знам, као што видите, па опет ме начисто излуди сваки конобар који ми усред одреска приђе и каже: – Господине, нисте ваљда Американац? Американци су тврди на пару да им нема равних... – Ha такву префињену алузију дође ми да треснем новчаник на сто и кажем човеку да узме колико мисли да je потребно. Једном сам у неком париском ресторанчићу управо то и учинио, па сам ce у хотел вратио пешке.
Каткад ми ce чини да уопште нема решења. Коначно, читава та ствар с напојницом спада у некакву ничију земљу где ce чак ни синдикат ништа не пита. To je као неки импровизирани окршај између две противничке стране од којих je увек иста у горем положају – ja. Побогу, никад не знам колико треба да дам.
Најгоре je што то могу увек врло добро да проценим – после. Хоћу рећи, кад видим како таксиста све кофере један по један тегли право до хотелске рецепције – е, онда знам. Други су знаци предебеле напојнице широк церек од уха до уха, вратар који диже капу с главе више од два центиметра, много скакања чим пружим руку да отворим врата властитим снагама. Од тог правила су изузетак британски вратари који ће и пред највећом дарежљивошћу остати хладни као стена. Турски носачи су, с друге стране, неподмитљиви: не знам колико да им дате, опет пружају руку, као да xoћe да кажу: „У реду, ово je била напојница, a где je бакшиш?“
Бакшишопис je, укратко, ствар земљописа. Напојница ce по правилу пење са сунцем и шири с топлотом. По Средоземљу скаче у стратосферу. Ha пример, има већ двеста година како код „Лида“ у Венецији неки чича зарасле браде пружа своје непроцењиве услуге туристима гондолашима тако што свакоме ко долази и одлази говори: „Пазите на степенице! Пазите на степенице!“ Зна тај чича и истрести гомилу сочних сицилијанских псовки, али ће вам за све што je више од двеста лира рећи ,,Grazie“, за 500 навише окренуће на енглески са зубатим цереком, за 100 неће ни да бекне, a за 50 ће пљунути.
Ту бих рекао неку реч у част радника на бензинским станицама убаве Италије. Ти комбинатори округлих свота у комбинезонима пуниће вам резервоар и не осврћући ce на то колико сте тражили бензина, него увек тачно на 9.900 лира и ни капи више рачунајући да je човеку непријатно да тражи бедних сто лира од 10.000, особито пошто су вам обрисали стакло, a каткад и измерили притисак у гумама.
Невоља je у томе што висина напојнице зависи од много сложених фактора. Ha пример, виша je у земљама с високом пореском стопом, јер je у нето износу. Вртоглаво ce пење у социјалистичким земљама, јер je тамо законом забрањена, a свако зна да кршење закона скупо кошта.
Ha њу ce и другде гледа прекорно, нарочито код социолога, вођа синдиката и министарстава Рада, који je сматрају увредом достојанства трудбеничких маса. Саме масе су ипак еластичније, па ce не вређају толико на саму напојницу колико на малу напојницу. Према њиховом схватању, то можете извести и културно и како доликује тако што ћете напојницу оставити на столу, па нека je конобар после покупи, иако вам ce може десити да таквим методом усрећите идућег госта неочекиваним поклоном.
Осим тога, сви ти реформисти и моралисти занемарују оно битно, то јест да je напојница социјални егализатор par ехеllепсе. Помислите само: иде конобар код брице преко пута на јутарње бријање, па му за прстохват ласкања и једно срдачно „Живели!“ да богату напојницу. A онда кад дође подне, брица затвара радњу па одлази у ресторан преко пута и за исто ласкање и „Живели!“ врати ону исту богату напојницу конобару. Тако ce ствара права равнотежа између два сталежа – оних што седе и оних што стоје – a то значи да пуним једрима пловимо у социјалну једнакост.
Наравно, од свих тих дубоких мисли нема ни трунке помоћи кад ce нађеш пред фундаменталним питањем: колико да дам?
Sиmma sиmmarиm, напојницом добијате само осмех оног другог, односно, у најбољем случају, спасавате ce од његове грдње. Из тога следи да je висина напојнице директан одраз вашег карактера. Што вам je лабилнији, то сте спремнији за веће мито, за онај пролазни тренутак спокојства. Тешкоћа je у томе што сами самцати и у делићу секунде морате да процените колико вреди пажња бабе која вам je у кафани придржала капут. Штавише, морате да процените не само своју вредност него и потенцијалну зловољу сваког послужитеља на којег ce намерите, и његову способност да вам неком добро пласираном примедбом упропасти вече. Можда ће компјутерско доба донети неко олакшање.
Ту обична људска довитљивост очигледно није довољна. Швајцарске власти, на пример, годинама покушавају да укину напојницу. Девојци у малој швајцарској patisserie дате напојницу, a она вам с висине одвали да je „сервис укључен у рачун, годподине“ Ако ви ипак инсистирате, ваш ће новац шетати тамо-амо по шанку све док једно од вас двоје не попусти. Власти су такође одредиле и тачан износ напојнице таксистима. To јест, швајцарски порезници аутоматски додају десет посто на износ у пријави таксисте и при том их уопште не интересује што ce таксијем возе и израелски туристи. И баш зато, чим стигнете на одредиште, циришки таксиста ће вам категорички рећи:
– To вам je десет франака за вожњу и франак и по за напојницу, молим лепо!
Наивци ће упитати, ако je већ тако, зашто вожња није 11,50 франака и чиста посла, али онај ко би знао одговор на то, решио би загонетку људске душе. Ja само знам да швајцарски таксисти нису нимало срећнији од својих другова на другим странама света. Можда им je држава фиксираном напојницом спасила понос, али су с друге стране лишени оног дивног тренутка неизвесности који напојницу и чини тако омиљеном институцијом.
Необјашњиви швајцарски метод довољан je да нас једном заувек поучи како je напојница исто такав неизбежан саставни део позорнице живота као што су семафори и порези на наследство, и како je борба против ње бесмислена. Остаје још само једно једино питање: побогу, колико?




Ево случаја где висина напојнице уопште није била проблем.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raj u najam

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 2:28 pm




КРАЉ КРЕЛАЦА

Верујем да за наслов најгорег кретена на свету не недостаје кандидата. Неко време био сам од срца спреман да тим насловом почастим оног кипарског водича који нас je водио у обилазак па није знао да ce врати, те je коначно бризнуо у плач и завапио: – Ma кунем вам ce да je пут јуче био ту! – Али онда су ловорике прешле на израелског саобраћајца који нам ce пришљамчио на терену у Херзлији, јер je хтео да зна како ce зове филм који снимамо. Рекао сам му: – sallah – a он ce намрштио, дубоко замислио и прогунђао:
– Sallah! Нисам га гледао.
Сад je тај рекорд оборен. У Шпанији, у Барселони. Титулу je с највећом лакоћом однео један љубазан хотелски рецепционер. Из своје собе позвао сам рецепцију, a он ми ce одазвао на нечему што je сматрао енглеским. Taj разговор спада у историју.
– Желео бих да сутра отпутујем авионом у Мадрид – кажем ja рецепционеру. – Како не говорим шпански, да ли бисте били тако љубазни да ми тамо резервишете собу с купатилом?
– Ви чекај, ja види – одврати рецепционер, оде па ce врати и каже: – Жао, гос’н, али празна соба нема ту. Ви зови друга недеља – и спусти слушалицу.
Опет га позовем: Погрешно сте ме разумели. Ja не тражим собу овде. него у Мадриду.
– Ах, жао, ви толико мучи звати из Мадрид, гoc’н. Ми нема соба, зови друга недеља.
– Una momento! – вриснем. – Ja нисам у Мадриду! Само тражим собу у Мадриду.
– Жао гос’н, ово не хотел у Мадриду. Ово хотел у Барселона.
– Знам. Па ja сам у њему.
– Ви у њега?
– Да.
– И ваша соба не добро, гос’н?
– Мени je моја соба одлична, перфектна, али намеравам да идем у Мадрид као што вам рекох.
– Ви хоће ja узми ваша ствари доле, гос’н?
– He сада. Сутра.
– Врло добро, гос’н. Лаку ноћ – и спусти слушалицу.
Опет га позовем:
– Ово сам ja, онај који хоће сутра да отпутује авионом у Мадрид. Поново вас молим, ако икако можете, резервишите ми тамо собу с купатилом.
– Ви чекај, ja види – одговори рецепционер, оде, врати ce и каже: – Жао, гос’н, све собе резерве. Ви пробај...
– Ma ja нећу собу у овом хотелу! Beћ je имам! Ja сам у 203.
– Соба 203? Жао, гос’н, књига пише соба 203 окупација.
– Па наравно да je окупирана! Ja сам у њој!
– И ви хоће мења за друго?
– Нећу. Ja одлазим сутра у Мадрид. Дакле, можете ли ми тамо наћи собу?
– За сутра?
– Да.
– Ви чека, ja види – рече рецепционер, оде, врати ce и упита: – Са купање?
– Да.
– Ах, ви има велика cpeћa, гос’н. Ja има соба за вас сутра.
– Хвала богу.
– Соба 203 сутра празно.
– Баш вам хвала.
– Нема од чега. Још нешто, гос’н?
– Једну лимунаду.
– Одмах дође, гос’н.




Још од ране младости интересовала ме je једна форма ненародне забаве која има везе с феминизмом. Другим речима – харем. Искрено речено, одувек сам умирао од жеље да видим како изгледа прави харем – бар толико, ако већ не могу да га имам. Летос ми ce то коначно остварило. He да га имам – да га видим.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raj u najam

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 2:28 pm




ЕХ, ПУСТО ТУРСКО

Цариград je велика метропола, по броју становника скоро да je већи од читавог Израела, иако je праву афирмацију стекао тек пошто су у њему снимили филм. To je био трилер који ce звао „Топкапи“, у којем Петер Устинов дрпа царске драгуље, сигуран сам да ce сећате. Стога и није чудо што je за време наше недавне посете том граду слатка женица хтела да види место снимања.
Најмили смо водича и отишли у Топкапи, који су међувремену претворили у национални музеј па смо збланути од дивљења лутали лавиринтом предивних палата. Мислим да у историји није било нечега што би човека тако фасцинирало, осим можда данашњег Кремља.
– Ове дворане су праве ризнице блага древне цивилизације – верглао je службени водич. – Овде леже уметничка дела непроцењиве вредности, ту je чувена царска библиотека, ту je и највећa збирка минијатура на свету. Шта бисте желели да видите?
– Харем.
Слатка ми приговори како сам опет вулгаран, али je водич знао да бакшиш дају мужеви пa нас je одвео право у најлепше крило целог комплекса.
Изгледа да je читав Топкапи изграђен управо ради тог једног дела. У харему je свака просторија својеврстан бисер, a кревети с душецима мекани као душа, не смеш ни да помислиш на њих, као ни на раскошне будоаре где су дотеривали лепотице кад им дође ред за зна ce шта.
– Овде je Његово Величанство обично стајало и посматрало женски базен доле – рече нам водич – па je бирало коју ће од њих.
Пришао сам том прозору и покушао да замислим како je онда било, али ме женица прену из мојих полигамских снова и рече да би сад хтела да види мозаике. Рекао сам joj да не буде нестрпљива, нека ce и она нагледа тог историјског призора. И док сам тако стајао на тој осматрачници и буљио у мамутски базен капацитета хиљаду женскадије, запитао сам ce како ли je, побогу, он, султан, то објашњавао својој хануми.
– Je ли болан, Абдул Хамиде – каже му жена једне вечери – могу ли знати шта ти толико дуго сеириш с тог пенџера?
– Je л’ ja? – каже султан. – Ах, драга, само гледам какво ће време.
– A што су ти све оне женске тамо?
– Хм, све бих рек’о да ће киша.
– Мани то, ja те питам што су ти они буљуци жена тамо доле?
– Којих жена?
– Тих лепотица које ce купају. Још ћеш ми рећи да их не видиш.
– Душо моја, мени je важно небо, тражим облаке и звезде, што бих глед’о доле? Но, кад ми то већ спомињеш, све ми ce чини да je оно неки амам или штогод слично томе. Па знаш како je, раја ce мора негде и опрати.
– A откад то имамо амам за рају у сарају?
– Да ме убијеш, не знам, слатка моја голубице, али ћу ce свакако распитати. Знаш ако ми je забрљао онај угурсуз од неимара, дина ми, набићу га на колац.
– Абдул Хамиде, ти ми нешто плахо врдаш?
– Око моје једино, ма како можеш сумњати у мене?
– Je ли? Добро, онда ми реци зашто сваке ноћи бежиш у онај тамо башкалук?
– Ко, je л’ ja?
– Безбели ти! Само ћапиш силеџек и нема те више.
– Па идем у ћенифу, љубави моја.
– Зар на два дана?
– Шта ћеш кад ми дуго треба. A који пут, кад ми сан неће на очи, одем да играм шах с евнусима. Знаш онога шкембавог с кривошијом? Е, с њим задњи пут умало нисам награисао. Имао je ата више, али ja њему турнем топа па...
– Два дана!
– Па ce он намерачио на моју шахињу и...
– И вратио си ce без даха, тресла ти ce колена.
– И држ’ не дај...
– A дернек?
– Који дернек?
– Знаш ти добро који! Читав сарај не мере ока склопити од дефа, зурле и таламбаса с трбушним плесом.
– Мислиш, ja изводим трбушни плес?
– He ти, него оне.
– Koje?
– Твоје ајгируше.
– Јање моје, ма како можеш?
– He бургијај ми! Синоћ сам с пенџера викнула нека прекину, глава ме боли, a знаш шта ми je један од оних твојих чанколиза рек’о, a? „Мучи, жено“, рек’о je, „не квари мерак султану!“ Шта то треба да значи?
– Везе немам, мајке ми. Биће нека од тих цура има човека који ce зове Султан. K’o Јусуф Султан. И биће да je тај чувар амама.
– Ja још нисам видела ни једне једине мушке главе тамо доле.
– To je ваљда отуд што су те цуре чедне... знаш како je, рабинат и шта ти ja знам.
– Чедне кобајаги. A све голе к’о од мајке рођене!
– Ma ко?
– Te твоје успаљенице.
– Немогуће! Немају ништа на себи?
– Ниси глув!
– Аман јараби! Е, рашчеречићу тог кавазбашу, имама ми! Зар у мом рођеном сарају!? Баш добро да си ми то рекла, јаранице моја. Голе! A још! Из ових стопа идем доле да то испитам, па ако немају прописну дозволу за нудистичку плажу, има да их...
– Абдуле, болан, куда ћеш у том силеџеку?
– Морам намах онамо, премила моја. Ваља ми испитати те фуфице да видим шта им je то на уму и како. Ово je зорли проблем, знаш. Па ja сам ожењен човек! Голубице моја, ево ме за секунду.
– Крмак један!
– Чућемо ce, срећо моја, a буде ли што ново, само ми зврцни. Љубим те, шећеру мој преслатки, ћао!




Ова истинита прича тиче ce тајанственог света ресторана, али место злочина није наше подручје него једна далекоисточна кухиња на блиском западу. Ово je још један доказ у прилог троцкистичкој поставци да нагомилани квантитет лако пролази у квалитет, нарочито ако je покривен чоколадном пеном.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raj u najam

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 2:28 pm




ДИЈАЛЕКТИКА ЕГЗОТИЧНЕ КУХИЊЕ

– Молим вас – упитали смо на рецепцији хотела у Амстердаму – можете ли нам препоручити за вечеру неки локал с добром кухињом?
Били смо гладни, слатка женица и ja. Протекла три дана само смо обилазили холандске ресторане, бирајући их по инстинкту и ценама с јеловника на вратима. Али инстинкт нас je преварио: на пример, последњи оброк састојао ce од млевеног меса, сервираног у сировом стању. Уверавали су нас да je то холандски деликатес, па смо зато сад и били гладни.
Шта кошта да кошта, рекли смо, коначно ce једном морамо најести поштене хране.
– Па – рекоше нам на рецепцији – ако хоћете збиља добро да једете, онда je најбоље да одете у неки индонежански ресторан.
– Господине. Индонезија нема дипломатске односе с мојом земљом! – огорчено одговорим.
– Али то су добри Индонежани – на то ће онај. – Туристи су им страшно драги.
Па у том случају...
И тако, по рецепту са рецепције и инструкцијама, кренемо у „Бали“ и стадосмо у ред на тротоару. Власник ресторана, неки Индонежанин по имену Макс Флајшман, записа нам презиме и замоли нас да ce стрпимо, молим фино, па смо сели на ивицу тротоара и уз крчање у желуцу читали страну штампу.
Тек што смо стигли до малих огласа, коначно нас позову да уђемо. Локал гала, свеће, цвећe и остале финесе. Чета малих Индонежана, страшно фолклорна у пиџамама и марамама, трчкара између столова. Један од њих пружи ми јеловник, исписан лепим словима на јужноиндонежанском дијалекту, с посластицама као „гадо-гадо“, „наси-горенг“, „орангутан“ и шта ти ja знам, али, на сву срећу, дође Макс и рече да je свега нестало, имају још само plat dи joиr, типично индонежанско јело звано rifittafel. Случајно je управо оно било и најскупље на јеловнику, али смо Максу свеједно рекли нека га донесе.
Уследило je нешто достојно самога Лукула.
Најпре су око нас поставили још четири стола, па су на њих посадили одговарајући број свећица, a онда их натрпали са око 50 тањира препуних најукуснијих plats што их никад нисам видео током својих jours.
Ту je било пилетине, божанствено реш печене, a пливала je у сосу, па димљеног језика, дивних краставчића, па малих цвекли, печурака, сардина, прокулица – све у свом ароматичном сосу – па колача с шлагом, свакаквих џемова, слаткиша и воћа. Женица и ja ce погледасмо – благо нама!
– Али – уздахну слатка женица – шта ти je Исток! Дарежљиви Исток!
Једноставно дају ти све шта имају, a ти изволи па бирај. Ja ћу, на пример, прво узети супу од корњаче, онда ћу печену рибу и шампињоне, па мало диње и...
У то нас прекину конобар с ружичастом марамом, који узе тањире испред нас.
– Ja серви ви јело к’о Индонезија – најави с покорним наклоном. – Хвала.
И тада Ружичасти узе кашику прженог пиринча, па je убаци у супу од корњача, дода напрстак цимета, умеша неколико кришки цвекле, неку кап вина, режњић-два лука, мало меда и трунчицу краставаца.
– Хеј! – кажем. – Ми хоћемо све посебно! He ђутуре! Сепарат!
– Ja серви к’о Индонезија – покорно ће конобар. – Хвала.
Слатка je женица зурила у печену рибу коју je конобар зачинио пиреом од банана, целером, трунком сенфа и богатим додатком павлаке.
Ja сам први дошао к себи. Неприметно пружим руку према пилетини, која je још била intacta, и стрпам je под своју салвету – али касно. Ружичасти ce смркну, одузе ми пилетину и умочи je као по казни у чинију са чоколадном пеном.
Женица ce штрецну и начас затвори очи, па их отвори и сналажљиво рече:
– У реду, идемо.
Зурећи у оно брдо смешних лепота пред собом, климнем главом.
– Конобар, ja плати.
– Одмах, господин.
Ружичасти сместа прекину своју злочиначку работу, извуче из џепа индонежански нотешчић и мирно надрља неке вртоглаве цифре.
– Кафу? – запита.
– Можда идући пут, – одговорим, па платим и устанем. С врата смо ce осврнули и видели како Ружичасти односи наше тањире у кухињу, где ће оне гнусне ђаконије опет рашчланити на своје елементе. Пази ти лукавог типа: раздвоји па владај, као Британци, изумитељи горке соли и топлог пива.




Летос ми je нагло синуло, по обичају, да ми je неопходно потребна недеља дана одмора како бих побегао од свега. Ту je исувише вруће, рекао сам себи, превише je буке, гужве и пореза на вишак вредности. Склони ce мало од овог левантинског дармара, крени у лепи свет!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raj u najam

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 2:29 pm




ПРАЗНИК У РИМУ

У једној путничкој агенцији резервисао сам хотелску собу и отпутовао у Рим. Одувек сам ce дивио оном изгледу спокојства и задовољства којим зрачи папа. Ако je њему тако, зашто не би било и мени?
Лет je био перфектан. Што смо ce више приближавали Европи, чинило ми ce да и авионски мотори ублажавају свој бучан ритам. Кад смо слетели – као руком спуштени – осетио сам како и сам губим ону неуротичну напетост која je толико урођена нашем шиканираном племену, па сам весело отишао да преузмем свој пртљаг, не марећи за тропску врућину и што нигде није било знака који ће малог путника упутити по аеродромском лавиринту. Окренем ce пандуру који ми je погледао визу и упитам га на свом најбољем енглеском куда да кренем.
– Ritorna vincitor – љубазно ми објасни полицајац – е del mio labbro usci l’empia parola{7} – или je бар мени тако звучало.
– Жао ми je – рекох но италиано, но парламо, но италиано каписко нихт.
– V’a bene – на то ће полицајац – gloria mundi{8} – или нешто у том смислу.
И тако, скренем лево. Цела Италија скреће лево. После краћег трагања са скакањем упразно, налетим на салу за пријем пртљага где су на 12 покретних трака улазиле поворке кофера, кружиле наоколо и опет одлазиле. Једина je незгода била у томе што нигде није писало с којег je лета која стаза. Стотине туриста који су ce сјатиле из целог света на одмор у предивној Италији, махнито су јуриле да ce докопају својих кофера, док су кофери за свој рачун улазили и излазили по систему затвореног круга. Ту су седела два службеника Италијана и весело расправљала о текућим збивањима. Приђем им.
– Ел Ал – рекох им. – Из Израела. Где моји кофери? Ел Ал.
Пантомимом ми објасне да не разумеју шта хоћу. Дотле je већ врућина била мало гора него што je у просеку на Мртвом мору. Неки моји сапутници скинули су кошуље и у мајицама трчали уз оних 12 стаза. Једној ce дами помутила памет јер je демонстративно села на једну покретну траку и нестала с њом. Нико није ни трепнуо.
Онда сам ce одједном срео са својим кофером у једном забаченом углу сале. Био je недирнут, само су му почупали каишеве, браве су одолеле нападу. Потражио сам колица, али ми je она једина у кругу однео испред носа неки локални снагатор. Нигде ни трага од носача. Кофер ми je био ужасно тежак, јер су ме сви били упозорили да је у Европи хладно, да не идем без капута и каљача. Ипак сам некако успео да га одвучем из аеродромског терминала без ичије помоћи.
Напољу je стајало на десетине таксија, али у њима нигде таксиста. С друге стране, фаланге туриста стрпљиво чекају у реду уз ограду такси-станице. И ja ce стрпљиво прикључим реду. Отприлике сат касније обузе ме сумња да нешто није у реду, јер за све то време ни један такси није кренуо у град.
Тад уочим тројицу савремених Римљана који стоје поред реда путника и спокојно пуше.
– Зашто но такси? – упитам их. – Мио туристо. Хоћу таксио.
To су разумели.
– Штрајк – рече један од њих. – Возач, шофер, tиtti штрајк.
– Сутра – рече његов другар на течном енглеском – сутра такси. Данас не такси, њет такси.
– Па онда – на то ћу ja, a скочила ми температура – зашто пуштате оволико људи да ту чекају? Зашто им не кажете?
– Vincitor del padre mio – рече онај што je знао енглески. – Sacro fondamento!{9}
Италијанске опере одувек волим, али италијанске аеродроме сачувај боже! Опет дохватим кофер, отетурам до првог аутобуса и упитам туристе срећнике који су њему седили куда иде. Али ни они нису знали, само су навалили да ce дочепају седишта. Онда ce обратим возачу:
– Мио туристо! Мио хотел! Мио аутобус за мио хотел?
Човек je буљио у мене, па je превртао очима и слегнуо раменима, није му било јасно шта хоћу. Наравно, то нисам могао да му замерим.
Створи му ce пред носом туриста с кофером у руци, код аеродрома, и виче му: „Хотел – аутобус – хотел!“ Како ће забога знати што тај тип хоће? И ко би то погодио?
Mamma mia!
He, ово последње сам сигурно рекао на мађарском и још додао неку колоквијалну реч, јер je возач очито схватио да сам странац и интелигентно упро прстом у један шалтер у путничкој дворани аеродрома. Ha њему je стајао велики натпис: „Hotel Service“, на свим човеку познатим језицима, a око њега ce окупила маса очајника. Ha самом шалтеру није било никог. Упитах једну кршну даму колико ту чека, a она рече да чека од зоре. Очи су joj биле врло снене, a слепоочнице ишаране танким венама. Настависмо разговор и сазнам да je из Швајцарске, дошла je у дивну Италију ради одмора и релаксације. Расправили смо пропадање и пад Римског Царства и закључили да немамо чему да ce чудимо.
У међувремену сам огладнео. Но, није лако поћи у лов на храну теглећи кофер од тридесетак и више килограма, па сам нашао згодан и миран кутак испод неких степеница и одлучио да ту одседим до смене режима.
A онда – деси ce чудо. Појави ce згодан младић, благо ме потапше по рамену и рече:
– Хотел! Ви хотел?
Погледах га и схватих како изгледају анђели небески.
– Да – дочеках, a грло ми ce стегло од срећe. – Ja хотел. Да хотел. Си хотел.
Лепотан подиже руке и рашири ми све прсте пред носом. Било их je дванаест.
– Дванаест хиљада – рече. – Дванаест хиљада lirette.
Toг трена бих га од свег срца именовао наследником свих својих земаљских добара. Изађосмо из зграде и уђосмо у приватна кола мог анђела милосрђа. Била су ’45. годиште, али се мени учини да су тријумфална кола богова.
Путем смо причали: ja сам га питао колико je до хотела, a он ми je одговарао дванаест хиљада. Онда уђосмо у Вечити град и мене обузе дивљење: какве лепоте, какве скулптуре, какви ресторани, какве pizze и piazze. A предивна бука, a страшна гужва и кркљанац, a крш и руине. Управо смо пролазили поред Колосеума где се Нерон забављао фаширањем хршћанских туриста, па сам питао колико je стар, a лепотан одговори петнаест хиљада. To јест, кад смо стигли у хотел, зграбио je мој кофер, одвукао га до рецепције и рекао петнаест хиљада – дванаест за вожњу и три за кофер. Рекао сам да нисам тражио да ми га понесе, на што je он одговорио: „Presago il core della tua condanna, in questo tomba che per te s’apriva io penetrai furtiva, e qui lontana da ogni umano sguardo nelle tue braccia desiai morire!“{10}
To сам прихватио, али сам запео на двадесет хиљада па смо остали пријатељи. Ha рецепцији се представим ко сам, a они мени како немају појма, никад чули, нека им опростим, али им je хотел дупке пун. Ту ми паде на ум да реч „одлазак“ вреди и за овамо и за онамо. Ипак одлучих да још једном покушам: позваћу путничку агенцију у Израелу и питаћу их што je било с мојом резервацијом.
Уђем телефонску говорницу да наручим међународни разговор и – гле дивна чуда! – намерим ce на телефонисткињу која помало натуца немачки! Упитах je колико ћу чекати на везу с Израелом, a она ми рече да не зна, зависи. Ипак, навалих, хоће ли то бити за пет минута, за шест сати, за који дан? He зна. У реду, опет ћу ja, a колико ce у просеку чека? He зна. Добро, прихватим, a ко зна? He зна. Па шта ћу ja онда? He зна...
Недеља дана у телефонској говорници прошла ми je релативно брзо, a у четвртак, управо са задњим залогајима обилатог доручка, добих везу с Израелом.
– Hy! – јави ce Шула из Тел Авива. – Шта сад хоћете?
– Кући – данем у микрофон. – Хоћу кући, у најлепшу, најнапреднију, најекспедитивнију, најчистију земљу на свету...
Апелујем на наше државне власти да свакако финансирају масовна путовања у предивну Италију. Ради нашег морала.




Дошао je тренутак истине, куцнуо je час признања: овај писац лудо воли варалице.
To заправо и није чудно, јер су професије хумористе и преваранта врло блиске. Обојица живе на рачун људске глупости. Обојица ce хране бирократском збрком, кућним недаћама, човековом неспособношћу да самостално мисли, његовом таштином и лицемерјем, слабостима појединца и друштва. Варалица и хумориста – два интелектуална криминалца, први на делу, други на речи; први универзалан, други интернационалан; два ниткова, два брата по млеку.
Још ce од малих ногу дивим професионалном мућкарошу, па и данас потајно држим палчеве сваком талентованом мајстору преваре кога Интерпол хвата по свету. Добро ce сећам да сам као дете, док су моји вршњаци сањали како ће летети на Месец или у племенитом двобоју убијати једнооке гусаре, у својим дечачким фантазијама замишљао како ћу некој угледној господи за скупе паре уваљивати старе мостове на Дунаву.
To што никад нисам отишао даље од дечјих маштарија, није заслуга неког нарочито високог моралног становишта, него чињенице да једноставно нисам имао живаца за оно право, за рентабилну превару.
Штета, у ствари, јер ме моја урођена радозналост за људе и њихове разне манифестације инстинкта крда прилично добро извештила за преваре. Још док сам имао десет година са својим вршњацима и себи сличним клинцима открио сам како можеш да окупиш поприличну гомилу ако само станеш на ћошак, упреш очи у небо и загледаш ce у неку тачку у простору. С временом ми je маштовитост порасла. Једном je брат, као средњошколски балавац, отишао са својом разредном мафијом у луна-парк: сели смо чопоративно у „сабласни воз“ који вози кроз „тунел страве“, под окриљем мрака искрцали ce усред тунела, неко иза крештаве сове, неко иза висећег костура, па смо посетиоце из воза шамарали све у шеснаест кад год би прошли. Боже, какав провод!
Сећам ce и згоде, које се још помало стидим, кад сам својим разредним друговима рекао:
– Ко воли дуплу порцију сладоледа од ваниле, нека после фискултуре остане у сали.
Остало je пола разреда. Пажљиво сам их избројао и задовољно констатовао:
– Хм, више него што сам мислио.
Руља je упитала где je сладолед.
– Какав сладолед? – одговорио сам. – Мене je ту занимала само статистика – и ухватио маглу да спасим главу.
A телефон! Ах, какве могућности пружа та ђавоља справа!
Kao, рецимо, оне моје незаборавне ноћи с Матилдом. Kao прави неуморан малолетник, устао бих из кревета усред ноћи и телефоном позвао нашег првог комшију. Човек би поспано прогунђао: – Хало – на што бих ja врло дубоким и врло секси гласом шапнуо име његове жене:
– Матилда?
– Ко je тамо? – заурлао би комшија.
– A ко je тамо?
Клик!
Спустио бих слушалицу па бих с најслађим уживањем слушао страховиту свађу између Матилде и њеног мужа с оне стране зида. Каткад би ce почупали с правим шекспировским жаром, a ja сам слушао и свашта учио о животу. Да, то су били дани. Са 16 година одржавао сам страсну љубавну преписку са средовечним Казановом, који ce одазвао на оглас који сам дао у новине: „Млада и усамљена удовица тражи животног друга, пожељан човек који може да je посаветује како да уложи свој капитал.“
Такви су били моји први књижевни огледи. Недуго затим, током црног нацистичког раздобља, мој смисао за обману ce тако изоштрио да ми je спасао живот – али то je друга прича, за неку другу књигу.
У међувремену сам штафетну палицу предао свом предузимљивом пријатељу Ервинкеу који изводи све оно за шта сам ja већ мало престар. Искрено ce дивим Ервинкеу, иако признајем да je протува. Штавише, могао бих рећи и да je лења протува, али има мозак у којем стално врцају блиставе идеје како да човекове слабости искористи за своје добро. Где ли само проналази све те идеје, питам ce понекад, с обзиром на то да сам ja само измислио њега, Ервинкеа. Ваљда je сад већ почео живети неким својим властитим животом, па ce и мени, свом зачетнику, кези и плези.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raj u najam

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 2:29 pm





ЕРВИНКЕ



ОДСЕЧЕНО С ПАЊА

Седели смо на врху Кармела, пијуцкали еспресо и гледали чисте улице Хаифе и пристојне становнике каквих нема. По столу je тумарала нека усамљена мува, али се није усудила да гласно зуји. Ваздух je био тежак али непомичан. Подбочивши браду дланом, Ервинке je листао гомилу магазина и хмкао над трач-рубрикама.
– Уцена има свој резон – закључи на крају мој пријатељ. – Хоћемо ли?
Платим и кренемо. Први нам je месар био одмах преко пута кафане.
Ервинке раскопча кошуљу до пупка па уђосмо.
– ’Број’тро – најави се Ервинке. – Ми смо нова мафија.
Месар збуњено погледа.
– Шта? – упита. – Шта се десило?
– Стара се повукла и ми преузимамо посао – објасни Ервинке. – Јеси ли плаћао месечно или по испоруци?
– По испоруци.
– Сад ћеш плаћати месечно. Три хиљаде сваког првог.
– Три хиљаде?
– To ти je тарифа. Да ли je теби јасно колико данас кошта одржавање мафије?
– Извините – успротиви се месар – али ja сам досад плаћао само половину те суме.
– To исто рекао je и стари Шлезингер, покој му души – прогунђа Ервинке и немарно спусти руку у десни џеп панталона. Месар устукну, бесног погледа.
– Ja... ja, заиста, жалићу се Тржишној инспекцији.
– Ma буди паметан – насмеши се Ервинке.
– Одатле и долазимо.
– Жалићу се Комори!
– Kao што се и Левинсон жалио у уторак? – Ервинке се овлаш намршти. – Тражиш ђавола?
– Ja плаћам синдикалну чланарину!
– Зар то сви не радимо? – на то ће Ервинке.
– Онда?
– Сам ћу возити месо – зарежа човек. – Борићу се за своја права и у самој странци!
– Пуфф – Ервинке се попљува од смеха. – Странка... Ху-ху! Ta ти ваља...
Једва je успео да се смири.
– Чуј, тикване – коначно ће љубазно – зар си заборавио што je било с оним јадним старим Митагесеном?
– Обратићу се полицији!
– Могу да ти уштедим труд – рече Ервинке чистећи нокте. – У два сата сам на ручку с главним инспектором.
– Обавестићу градоначелника!
– Ух, сад си ми утерао страх у кости!
– Ићи ћу ако треба и до министра!
– Можемо заједно.
– Тешко мени – простења месар. – Боже, смилуј ми се!
– Он то све зна.
Месар се расплака, a Ервинке га помилова по глави.
– Знамо да ти je тешко – рече му благо – али такав ти je живот, драги мој! Трошкови све већи. До недавно си могао да набавиш прилично добру машинку за пет сомића. Данас кошта дупло. A мито? Ево, још лани си начелника у просеку добио за два сома, сад сви траже чистих шест до осам сомова! Судија ни да чује испод дванаест сомова! И што ту можемо?
Ha крају смо се сложили да плаћа у две рате – једна одмах, друга на крају на месеца. За то je месар добио право да своје месо вози у своју месару својом хладњачом. Човек није знао како да нам захвали. Био je заиста добричина. Само мало нервозан, то je све. Испратио нас je с туцетом јагњећих леђа и с ћурком. Сви они с временом науче шта je ред.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raj u najam

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 2:29 pm





ИСКРЕНО ДИВЉЕЊЕ

Напољу се спремала трећа олуја у сезони, a Ервинке je некако намрштено листао новине.
– Средили смо Кипар са 6:1 – коначно одахну. – Јака ствар!
– Ипак – кажем ja. – Ипак!
– Ma пусти! – огорчено ће Ервинке. – По ономе како новине пишу, фудбалери су дар Божји човечанству. Какво ми je то чудо да неки идиотски клипан не зна ништа друго него да шутира глупу лопту наоколо?
– Још у древној Грчкој...
– Ma пусти Грчку! Знаш шта ме највише живцира? Кад гледам како ти луфтигузи деле аутограме! „Видиш оног тамо?“ шапуће руља као да je видела бога. „То je онај што je увалио трећи гол Кипранима! И то главом!“ A у тој глави нема мозга ни колико црног испод нокта.
У том трену отворе се врата и уђе висок, крупан момак. Био je то Померанц, велики Померанц из тима који je прошле недеље до ногу потукао Кипране.
– Види га како се држи као да му je круна на глави – запенуша се Ервинке. – Боже, како бих волео да му у брк скрешем шта мислим о њему!
– Наравно – потврдим злобно. – Хајде, ja ти не сметам. Изволи, узми му меру.
– Одлично!
Ервинке устаде и заурла из све снаге:
– Хеј, Померанче, гаде један! Дођи овамо, до ђавола!
Крв ми се следила у жилама. Момак je био двапут већи од мене, a ударцем ноге могао би да ме лансира право кроз плафон.
– Шта чекаш? – дрекну Ервинке. – Рекао сам да дођеш овамо, ђаво те однео!
Померанц зину у нас и полако нам се приближи – цела кафана пратила je без даха његов корак. Кад нам je пришао, Ервинке га у знак поздрава жестоко одалами по широким плећима.
– Ђубре једно! – викну. – Како си то извео, ђаво те однео? Шест – један, a?
Померанц се мало накашља, a онда му се лице озари.
– Јеси ли икад видео оваквог вола? – Ервинке ће мени, ударајући песницама играча по грудима. – Да ли си икад видео да овакав балави хулиган постигне гол као из топа са двадесет и пет метара? Како си то извео, глупи троглодиту?
Померанц се пристојно измакну у страну да избегне најтеже буботке, сав блажен од Ервинкеових комплимената.
– Ах, овај... – промуца усхићено – добио сам тачан пас...
– Мало сутра тачан! – загрме Ервинке. – Само je такав тешки дебил као ти могао онако да изради читаву одбрану као мајмуне!
Фудбалер раздрагано загрли Ервинкеа, па се обазре да види чују ли сви те његове похвале.
– Мислиш ли да уопште зна да игра? – Ервинке ће опет мени и подмукло удари Померанца у цеваницу.
– Ma то ти je неписмена пропалица, једва да зна да сриче слова! Најлепше три године живота одседео je у другом разреду! Али из те коже не може, je ли тако, Поме? Ти си једноставно рођен с главом у ногама, ха, пропалитету?
Померанц се дословно топио од cpeћe, a ужарене очи су му говориле: „Боже, шта ме овај хвали пред свима!“
– Ma не – рече скромно, црвен до ушију – мало смо и тренирали...
– Завежи, идиоте! – прекори га Ервинке. – Кретен који на овакав начин испраши Кииране, не рађа се сваки дан! Да ми je само знати како такав деген, такав мамут, таква глуперда и простачина...
– Како, молим?
– ... може да има онако страшан ударац, бог те видео!
И ту Ервинке сочно пољуби Померанца у прилично изубијано лице, зграби га за крагну и одвуче до врата.
– Марш напоље док те нисам убио! – врисну. – Чиме смо те уопште заслужили? Увалио три гола, пекао се у паклу, дабогда! Напоље, кад ти кажем! НАПОЉЕ!
Померанц се свом дужином прући по тротоару, али одмах устаде и изнемогло махну Ервинкеу кезећи се задовољно. Човеку je вероватно лепо кад види како му се други диве.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raj u najam

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 2:30 pm





ЗЛАТНО ПРАВИЛО ЕСКИМАЖЕ

Седимо Ервинке и ja у нашој кафани, пијуцкамо своје кафице, a осећамо се некако спутани. За суседним столом Гури шапуће у уво Шлому неке масне вицеве од којих све жене наоколо мењају боју као семафори. Од облака дима нигде не видиш конобара. To je некада био згодан и миран кутак.
– Чуј – каже Шломо коначно – хајде да негде нешто убацимо у кљун.
– У реду – сложи се Мики – али где?
To и јесте проблем број један целе ове послератне генерације. Камо ћемо одавде? Другим речима – где су нестали сви добри ресторани?
– Слушај – каже Гури – што не бисмо пробали како je у оном новом румунском локалу код шеталишта?
– Таман посла – на то ће Ервинке. – To je бирцуз да нема горег. Чаршави прљави, кухиња прави свињац, конобари наркоси, a вентилатори шкрипе...
– А-ха – слаже се Шломо – то сам и ja чуо. Боље да потражимо неки други локал...
И одоше у ноћ. Тек што су изашли, Ервинке устаје и протеже се.
– Тако je – објави. – Идемо код тог Румуна.
– Али сад си рекао...
– Наивчино!
Онда ми, на путу до ресторана, детаљно објасни откуд тај епитет.
– Пази – каже Ервинке – старог пионирског духа више нема, и тако сад имамо ескимско златно правило очувања квалитета. Видиш, на Арктику je Ескима сваке године све више, a фока сваке године све мање. Зато, кад Еским открије нову колонију фока, не јури одмах да то раструби читавом племену. Напротив, он то љубоморно чува за себе, штавише, остале ловце упућује на погрешну страну. Капираш?
– Не баш.
– Па то je као два и два. Рецимо, у овој нaшoj мајушној земљи неко наиђе на натпросечни ресторан. За недељу-две то се прочује на све стране и онда можеш да прецрташ то место са своје листе за сва времена, јер ће се тамо сјатити свака шуша. Биће препуно, пребучно, загушљиво, спарно, нећеш моћи доћи до стола, третираће те као да си нико и ништа, на свако јело чекаћеш по пола сата, лакат оног до тебе биће ти међу ребрима, његова виљушка у твом тањиру и његов нож у леђима. Зато наш израелски Еским мисли: „А што да будем луд?“ Па слатки лепи локалчић пљује како би му остао сладак и леп. Капираш? Кад je друг Троцки рекао оно о прерастању квантитета у квалитет, имао je на уму румунске ресторане. Веруј ми – закључи Ервинке – пролетерска будућност je нужна у свако доба. Рецимо, нађеш доброг зубара, не дао бог да га препоручиш пријатељима ако нећеш да после сатима висиш у његовој чекаоници. Ако имаш cpeћe да налетиш на пристојног кројача, клевећи га на сва уста ако нећеш да ти још исте године астрономски дигне цену.
– Хм, кад већ то спомињеш – кажем – моја жена се стално жали да joj je фризерка језива...
– Чиста ескимажа!
У међувремену смо стигли до шеталишта и већ су нам расле зазубице при помисли на шницле. Испред ресторана налетимо на руљу која je долазила с друге стране улице.
– Гле, гле! – нацери се Шломо. – Зар и ви овде?
Али je Румун био затворен. Лупали смо по решеткама док неки станар са спрата није провирио кроз прозор.
– Можете да одете! – довикну нам. – Јадна поштењачина je крахирала. Читав град га je толико пљувао да му више нико није долазио. Штета, кунем вам се да je то био најбољи ресторан у Тел Авиву.
Окренемо се на петама и пођемо кући дубоко утонули у мисли.
– Ах – процеди на крају Ервинке – тешко поштеном човеку у овој земљи.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raj u najam

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 2:30 pm






ЗАВЕРА ЋУТАЊА

Седели смо уз своје кафице, али нисмо бистрили нашу несрећну привреду, што je необично али није чудно. У томе уживамо Ервинке и ja – да седимо код Густија, пијуцкамо еспресо и не бистримо ту нашу несрећну привреду. Локал je иначе био празан, био je ту само Густи који je на столици хркао с новинама у крилу. Типично спокојно поподне у овом неспокојном кутку света.
– Како ja волим тишину – рече Ервинке тихо. – To je нешто тако чисто, тако... фундаментално. Јеси ли позван код Вајнреба вечерас?
– Ha жалост, јесам – одговорим. – Зашто?
Вајнребови су нам заједнички пријатељи по интелектуалној линији. Код њих ћете увек наћи неког шмекера, много друштвеног крема и гомилу језивих давитеља.
– Знаш шта? – рече Ервинке. – Хајде да им приредимо једну вечеру без спаситеља.
Платим и кренемо Вајнребовима. Тамо затекнемо пола туцета крема, међу њима великог Зиглера, инжењера Глика и буљооку поетесу. Ервинке повуче Вајнреба у страну па му рече:
– Ко je вечерас спаситељ?
– A? – наш домаћин избечи очи.
– Да ти објасним – рече Ервинке. – Вероватно већ знаш да на оваквим скуповима увек дође тренутак кад се тема разговора исцрпи и одједном сви ућуте. To je шкакљив тренутак, јер што je човек слабијих живаца, то га теже подноси. Зато се јадни слабић не може стрпети да разговор опет природно потече, па попусти и извали нешто без везе, рецимо: „Ах, па да“, или „Да, тако вам je то, а?“ Схваташ? Дакле, тај дотични, најслабија карика у нашем друштвеном ланцу, то нам je спасилац...
– Жива истина – потврди Вајнреб. – To ми никад није пало на ум.
Ервинке ми очима даде знак да прелази на идућег, те инжењеру Глику изложи исту теорију. Затим je дошао ред на Зиглера и у року од десет минута Ервинке je целу ствар поновио – сваком тобож у поверењу – целом друштву. Онда смо се нас двојица повукли у аут и чекали. Правовремено je стигло и ћутање, тачније, пошто je поетеса рекла:
– Ах, мислим да ће идуће године бити још горе...
Томе нико није могао да противуречи и у соби завлада мртва тишина.
Поетеса као да je хтела још нешто да дода, али се сети Ервинкеове теорије и стеже усне. Ha лицима осталих такође се видела чврста одлука да не буду спасиоци вечери. У муклој тишини протекло je десет ужасних секунди. Ервинке ме погледа и подиже обрве у знак похвале како се друштво одупире искушењу. Вајнребу су на челу искочиле жиле, али je држао језик за зубима као заклет. Прође пола минута – читава вечност. Зиглер je тешко дисао. Глик je комуницирао са својом лулом. Минут и десет секунди. Поетеси су очи искочиле. Минут и четрдесет секунди. Неки се мршави адвокат закашљао и готово загрцнуо кад су се све очи упериле у њега. Људима су по челу избијале грашке зноја. Скоро три минута. Чинило се да je Вајнреб на ивици слома, али се прибрао и није нас спасао. Четири и по минута гробне тишине, не дај боже да икад више доживим такву страхоту. Пет минута. У глави ми се вртело. Ервинке ми махну главом и на врховима прстију изађосмо и куће...
До данас нисмо срели никог из оног друштва. Да ли je могуће... да још... Није ваљда!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raj u najam

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 2:30 pm






ХОКЕР-ПОКЕР

A сад, дечице, да будете мирни као бубице, па ће вам чика Ервинке испричати причу о човеку који се звао Бирнбаум. Ово je истинита прича. Питајте тату ако не верујете.
Дакле, једном давно живео вам je тај чика Бирнбаум, био je сиромашан али срећан. Имао je лепу пријатну породицу, с добром и верном женом као што je ваша мајчица и два неваљала дечачића као што сте ви, ха-ха. Чика Бирнбаум je радио у једном великом предузећу где je био само мали чиновничић, па му зарада није била богзна каква, али ипак довољна да некако саставља крај с крајем.
Онда једне вечери нашем Бирнбауму дођоше неки пријатељи и један од њих предложи да мало играју покер, тек онако, другарски. Јесте ли чули за ту игру, децо? Али, шта и питам, сигурно сте чули јер je та хазардна игра строго забрањена. Добро. И чика Бирнбаум рече: „У реду, што да не? Да убијемо време.“ И, да вам много не дужим, те вечери je Бирнбаум добио шест фунти, a њему je то било много пара. Сутра увече опет je играо и онда опет свако вече, углавном je добијао и све му je ишло да не може боље.
Али, jao! Кад те зло покера зграби у своје канџе, децо, више те не пушта. Чика Бирнбаум није се више задовољавао такозваним другарским партијама, него je почео да залази у тајне коцкарнице. To су вам места греха, дечице моја драга, која се поново отварају чим их полиција затвори. Но, добро, наш чика Бирнбаум био je срећне руке. По тим разним коцкарницама згрнуо je лепу гомилицу, па je својој малој породици купио велик стан и телевизор у боји, можда и два, не знам. Али га je верна жена стално опомињала: „Чекај, чекај, Бирнбауме, то на добро неће изаћи!“ A чика Бирнбаум би се само насмејао и рекао: „А где пише да човек мора да губи на картама?“ Штавише, играо je за све веће улоге, a за то му je био потребан новац. И шта мислите, шта je чика Бирнбаум онда урадио? Узео je паре из благајне предузећа! „После ћу га вратити“, рекао je у себи. „Нико неће ни приметити...“
Па добро, децо, и сами наслућујете шта je даље било. Кад човек почне да пропада, онда му нема спаса. Ноћима je чика Бирнбаум играо украденим новцем. Картао се понекад и читаве ноћи, стално у све веће улоге, a онда je једног дана устао од карташког стола блед и уморан и закључио да je сад страшно богат човек. Да-да, тај чика Бирнбаум je збиља знао шта je покер. A новац који je мазнуо није никад ни вратио, јер je у међувремену купио читаво предузеће. Па je купио и кућу са десет соба, и двоја кола, и висок положај у друштву. Данас je врло угледна личност у земљи, a синови му иду у приватне школе и имају море играчака.
Наравоученије ове приче je: „Децо, оставите ме на миру! Јесам ли вам ja крив што вам тата није тата-мата за покер?“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raj u najam

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 2:31 pm






CBE ПОШТЕНО

– E, ала сам насео – рече Ервинке. – Joj, како сам насео!
Седели смо код Густија, a како je изгледало да ће прича бити подужа, поручим две кафе и припремим се да je слушам.
– Пре неких петнаест дана упознао сам ту мачку – започе мој пријатељ, нервозно премећући кашичицу. – Зове се Либи. Свиђала ми се, a рекло би се и ja њој, па смо почели да се састајемо. Њој je импоновао мој прагматични дух, a ja сам се дивио њеним ногама и смислу за минђуше. Све je лепо кренуло, a онда смо се договорили за прави вечерњи провод...
Ервинке дубоко уздахну.
– Предложио сам joj да прво одемо на кафу и колаче, па онда на неку представу, a после тога на праву гала вечерицу.
„У реду, Ервинке“, рекла je Либи, „али нећу да ти све плаћаш. Ja сам савремена девојка!“ Рекао сам да ми je испод части да водим рачуна о сваком и најситнијем трошку, a онда да од ње узмем пола од тога, a она ће мени на то: „Добро, Ервинке, ево како ћемо: плаћаћемо наизменично...“ У реду, тако смо и почели. Нашли смо се на аутобуској станици и одвезли се до кафане. Чим смо ушли у аутобус, Либи je рекла: „Даме имају предност, Ервинке, карте плаћам ја!“ И тако je купила две карте од по шест фунти. Онда смо дошли у кафану где смо уз капућино смазали шест парчета торте с чоколадом и бадемима, и ja сам платио 420,70 фунти, јер je сад био мој ред...
Ервинке се намршти па настави:
– Онда смо се укрцали у аутобус за позориште. Опет je Либи платила карте, добацивши ми преко рамена како свака жена има своје принципе, a она од својих не одступа ни за длаку. После тога сам ja купио карте за представу, и то оне од 480 фунти, јер она види добро само из првих редова, a она je, све по договору, платила пола фунте за гардеробу. Сама представа и није била лоша, али су мени мисли лутале, јер, како сам сконтао, сад ћу ja платити аутобус, a онда ће она платити вечеру, a то je оно најважније...
Ha тој тачки приче Ервинке замоли Густија Да му донесе чашу воде коју затим попи наискап.
– Кад je завршио први чин, Либи je предложила да мало протегнемо ноге у фоајеу. „Ма, зашто, драга“, кажем, „види како нам je овде лепо и пријатно“, али она хоће да изађе па бог. Добро. У фоајеу je завеслала право на шанк и узела сендвич са сиром. „Ммм“, замумљала je слатко жваћући, „изврстан je. Твој ред, Ервинке.“ Мени je у глави већ звонило сто аларма, јер ће сад Либи платити аутобуску карту, a ja вечеру, сто му богова. Зато сам сачекао крај паузе и у последњем трену изнебуха рекао: „А да попијемо кока-колу?“ Због нечега joj се није пило, али ja, да изгорим! „Плати, мила, 60 агорота“, кажем, a она богами мушки плати! Тако je прошао цео други чин, с тим да je сад мој ред, према томе ja плаћам вожњу до ресторана. У другој паузи нисам се дао, изговорио сам се на лумбаго. Либи ме дуго гледала оним својим смеђим очима па рече: „Ах ja те разумем. Само зовни момка...“ мислећи на оног балавца што je с послужавником јурио пролазом горе-доле, што би требало да забране. Укратко, платио сам joj тај ђавољи сладолед и зато појма немам што je било у трећем чину, јер сам манијачки претурао по глави како да се извучем из гована. Кад je представа завршена, устадосмо, a ja скренем разговор на глумце и кажем: „Знаш шта? Да купимо програм!“ Њој као да je нека сенка зачас прешла преко лица. „Зар сада?“ рече. „После представе!... Ах, добро, Ервинке, ево ja плаћам.“ И плати.
Ервинкеу се на уснама појави неки чудан осмех.
– Кад сам узео аутобуске карте – настави – осећао сам се као мали бог. У ресторану сам се распиштољио до даске. Узео сам consomme, па пилетину a la дoиphinoise ca шпарглама, и салату, и кафу, и штрудлу, и ананас. Либи je само немоћно зурила у мој тањир, своје јело готово није ни окусила. Ha крају поручим и цигару, иако не пушим, и затражим рачун. Либи je затворила очи и дубоко удахнула... a онда, баш тога трена, у ресторан уђе онај гад...
Ервинке опет затражи чашу воде.
– Уђе онај гад што продаје пертле. Молићу лепо! Пертле! Усред ноћи! Најрадије бих тој хуљи заврнуо шију, али нисам смео ни да тренем да Либи не би скренуо пажњу на њега... „Рачун! Сместа!“ дрекнем конобару, a онда, шта мислиш, што се десило? Онај ме гад чуо како вичем и сместа пришао нашем столу. Стрељао сам га погледом да се торња у вражју матер, али узалуд...
Ервинке простења:
– И Либи купи пар црних пертли за 80 агорота, a ja испљунем 12.823 фунте плус сервис за гозбу. После тога, наравно, она je платила аутобус до куће, све поштено и прописно... И то још није све! Кад смо коначно стали пред њена врата, a ja кренуо да je пољубим за лаку ноћ, она ме одлучно одгурне и рече: „Е, видиш, Ервинке, зато и нисам хтела да ти мени плаћаш!“
Ервинке je зајецао.
– Зато... чујеш ти мене... баш зато она... није хтела... да ja плаћам...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raj u najam

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 2:31 pm






И БЕЗ МУКЕ ИМА НАУКЕ

Идеја се родила пре неки дан, уз врели еспресо. Ервинке и ja били смо забраздили у дискусију о галопирајућој инфлацији, a то нас je само од себе довело до поређења фунте с наполеоном. Ha то je Ервинке утврдио да je Наполеон, онај с великим словом, умро 1883. у америчком изгнанству на броду „Јелена“, док сам ja био сигуран да je умро много раније. Хтео сам и да споменем тачан датум, али, колико год мозгао, нисам могао да се сетим. Позвао сам нашег Густија и питао га да ли се он ceћa нечег од те заврзламе. Густи се дубоко замислио, али се није могао сетити ничега, осим чињенице да се Наполеонова смрт спомиње у уџбенику за други разред гимназије, на страни 147, у другом реду одоздо, и да je он на маргини те странице нацртао стилизованог орла како сиса цуцлу.
И ту je Ервинкеу пала на ум идеја.
– Тако je! – рече. – To je то!
Разбијали смо главу неким датумима и подацима које смо својевремено учили у школи, па смо увидели да нам je у памћењу заправо остало само место у уџбенику где се дотични догађај описује, a не и сам догађај. Споменусмо то своје лудо откриће још некима из сталног друштва и они нам потврдише како се сећају само страница у уџбеницима и места цитата у Библији. Сад je дошло до жестоке препирке око тога на којој се страници Наполеон оженио.
Онда je Ервинке резимирао наше истраживање овим речима:
– Сад морамо поставити себи ово питање: Зашто бубати сву ту хрпу података кад ће се они ионако заборавити? Зашто се не би памтило само оно што човеку остаје у памћењу: то јест, на којем се месту у уџбенику налази одговарајући податак? Промислите само колико би било логичније да се испитивање води онако како гa ja замишљам. Ha пример, наставник пита: „Где je почео амерички грађански рат?“ A марљиви ученик одговара: „На 41. страници Историје за средње школе, од Ј. П. Морланда, треће издање. A на идућој страници je генерал Грант извојевао своју прву победу.“ „А како се рат завршио?“ „Ситним фонтом, са сликом при дну, на 45. страници исте књиге.“ „Одлично, хвала.“
Надам се да ће Министарство просвете посветити дужну пажњу Ервинкеовој методи. Смешно, али су новине управо прошле недеље објавиле мишљење министра просвете о томе на четвртој страници, у другом ступцу, масним словима. He питајте ме шта je рекао министар.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raj u najam

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu