Sve moje ljubavi...
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

Šalu na stranu

Ići dole

Šalu na stranu - Page 2 Empty Šalu na stranu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 3:27 pm

First topic message reminder :


Šalu na stranu - Page 2 Salu_na_stranu

Ova knjiga uspomena nastala je na temelju niza razgovora koji je s Kishonom, u njegovom domu u Švicarskoj, vodio izraelski novinar Jaron London. Iako, kako je sam rekao, nikad nije želio pisati autobiografiju, Šalu na stranu ipak je autobiografsko djelo u kojem je Kishon vrlo otvoreno progovorio o svom židovskom porijeklu, o obitelji, o svojim djelima te o odnosu prema radu, Bogu, prijateljima, politici te životu općenito. Kishon je i u ovoj knjizi satiričar u duši sposoban i tragične situacije sagledati u vedrijem tonu pa je Šalu na stranu iznimno zanimljiva, iskrena i duhovita knjiga.
------------------------
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole


Šalu na stranu - Page 2 Empty Re: Šalu na stranu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 3:34 pm

Šalu na stranu - Page 2 Vtmir_kart16


Ипак тај мој роман, крунисан наградом, није никад објављен. Само што је жири обелоданио своју одлуку, пало је некоме од њих на памет да је глава тадашњег диктатора Ракосија гола као угланцана билијарска кугла. И тако је мој роман опет прогутала нека фиока. Ипак ми је пре тога отворио врата „Лудаша Маћаша“, сатиричког часописа који је добио име по једном народном јунаку, некој врсти мађарског Тила Ојленшпигла, часописа који је био врло омиљен и имао високи тираж.
С времена на време написао бих неки прилог за тај часопис, више части него хонорара ради. Новцем који сам добио од књижевне награде купио сам свој први моторцикл, а из тог малог флерта родила се доживотна љубав. Био је то аутријски „пух“, црн и тих, који сам у редовним размацима растављао и поново састављао.
После петнаестогодишње романсе с мотоциклима прешао сам на четири точка, али сам у себи остао веран младалачкој љубави. Откако су јапанске лепотице освојиле светско тржиште, моја љубав добила је нове импулсе. Ипак се не усуђујем да зајашем те нове огњене коње него их само гледам, као што су она три старца гледала Сузану док се купа.
Тада сам се ипак још највише бавио златарством. У међувремену сам опремио и праву правцату радионицу. Крајем 1945. године добио сам понуду да се запослим у редакцији „Лудаша Маћаша“ и тако сам једним скоком прескочио више пречага на друштвеној лествици комунистичког друштва.
Захваљујући повластицама које су се изненада излиле на мене као млака кишица, постао сам угледан члан владајуће класе. Добијао сам већа следовања животних намирница, легитимацију којом сам се бесплатно возио у свим средствима јавног саобраћаја, био сам ослобођен мрских пореза и имао сам приступ до места о којима обични смртници, који нису припадали том новом племству, нису могли ни да сањају.
Био сам наиван и лакоуман као и сви остали, ништа није могло да поколеба моје поверење у моје доброчинитеље. Осим тога, није баш лако одбити велико следовање маслаца и брашна кад се заузврат од тебе тражи само једна ситница, а то је да прећуткујеш истину. Па шта онда, умиривао сам сам себе. Кад ме већ нико ништа не пита, не морам ваљда да вичем на сав глас да знам истину.
Главна мета напада „Лудаша Маћаша“ била је омражена црна реакција, речју, све што је одступало од партијске линије. А сви су знали каква је партијска линија.
Ко год мисли да се под диктатуром непрестано одозго добијају тачна упутства, тај нема појма шта је право угњетавање. Сваки књижевник тачно зна шта се од њега очекује. Тек у изузетним случајевима добија на обичним папирићима пријатељске савете о чему треба да пише а у шта не треба да дира. У тој телепатски вођеној дисциплини могу ипак да се поткраду грешке, а онда лете главе.
И моја глава умало да одлети, бар једанпут. Тада ми је већ била поверен частан и мрзак задатак да састављам текст за карикатуру која се редовно објављивала на насловној страни. Та карикатура имала је функцију уводника, њоме су се коментарисали најважнији политички догађаји и прибијали на стуб срама непријатељи радничке класе који нису били способни да мисле на дијалектички начин. А тако лако је било дијалектички мислити, једноставно није требало мислити, то је све.
Пропаст се надвила над мојом главом једне недеље у којој се ама баш ништа није догодило. Владало је тотално политичко затишје. Карикатуриста није нашао ништа што би га надахнуло па ми је дао згодну али прилично безвезну карикатуру која је представљала неку источњачку сцену из Хиљаду и једне ноћи. Текст који сам коначно смислио био је у најмању руку исто тако безвезан као и сама карикатура:
„Бадаваџије, ево вам муфтије!“
Нешто пре закључења броја зазвонио је телефон, главни уредник пажљиво је саслушао саговорника, два-три пута снажно заклимао главом и онда нам свечано објавио:
– Управо су ми из ЦК јавили да за два дана стиже у Будимпешту југословенски председник маршал Тито. Од чланова редакције очекује се да изразе поштовање и љубав које слободни мађарски народ осећа према том заслужном борцу за победу социјализма.
Тако се онда говорило и тешко оном ко би се при томе макар и овлаш осмехнуо, јер нико није знао ко је од колега облигатни денунцијант.
Сходно ситуацији, наручио сам из архива фотографије друга Тита на којима је изгледао посебно снажно и свечано. То уопште није било тешко јер је маршал био стасит човек који је касније. кад му је било скоро деведесет година, имао дивну бујну косу, црну као што је била омражена реакција или одређена фарба којом се боји коса.
Све се то догађало много пре него што је Југославија искључена из Информбироа, док је Тито још уживао глас бесмртног хероја мировне стране. Изабрао сам једну слику, одредио јој место у десном горњем углу насловне стране, написао изнад ње: „Добро нам дошао, вољени маршале Тито!“ и вратио се својим верним мотором задовољан кући.
Сутрадан ујутру дочекале су ме у редакцији ћутљиве колеге чија боја лица једва да се разликовала од бело окречених зидова. Без речи су ми пружили нови број нашег листа. Фотографија је додуше била крунисана натписом „Добро нам дошао, вољени маршале Тито!“ али је испод слике живе легенде писало „Бадаваџије, ево вам муфтије!“
У тим временима стаљинистичког терора није било ни најмање сумње да ми је судбина запечаћена. Питање је само било да ли ћу да завршим сам у подрумским мучионицама или цела редакција. Главни уредник, такође блед као крпа, врпољио се на својој столици, наредио нам је да останемо на својим местима и одвезао се на разговор с Маћашем Ракошијем. Чекали смо на извршење пресуде.
Главни уредник био је књижевник Габор Андор. То што га је Ракоши уопште примио имао је да захвали чињеници да је био стари комуниста. Био је један од оних који су после пропасти владе Беле Куна побегли из Мађарске у Русију и после 25 година, уз помоћ бајонета Црвене армије, поново преузели власт у Мађарској. Сати су нам одмицали споро као дани. Коначно се Габор вратио и рекао нам је да смо боље прошли него што смо могли да се надамо. Ракоши је одлучио да прихвати извињење свог доброг пријатеља. Да је тог јутра генерални секретар Партије случајно устао на леву ногу, Ферике би лично упознао Гулаг у Сибиру.
Ни после тога нисам још до краја прозрео ситуацију, али сам постао буднији. Принцип да човек не мисли својом главом био је претпоставка за функционисање комунизма. То ми је постало јасно већ на првој прослави Првог маја. Свакако да је то био незабораван Први мај, као што је свака комунистичка приредба морала да буде незаборавна. Режиму су били потребни ти врхунци уметничког заноса као и свим великим религијама. Нису случајно комунисти штошта позајмили од Католичке цркве.
Уместо исповедања, на пример, увели су самокритику, а стара добра Инквизиција била је узор мучитељима у Штазију. Лукаво смишљене методе великог инквизитора Торквемаде усвојене су и на подручју државног психичког терора. Бољшевичке јеретике нису називали издајицама ни отпадницима него смрдљивим пацовима из клоаке реакције. И Ферике је у тој држави, коју је Орвел онако визионарски описао, пао под утицај комунистичких слепаца као и све остале интелигентне и оштроумне колеге у редакцији „Лудаша Маћашија“.
Корачали смо у беспрекорним редовима кроз град, носили транспаренте, урлали да челична песница пролетеријата зна где треба да удари, и клицали министру унутрашњих послова Ласлу Рајку да је он победнички мач ослобођеног, срећног народа, све док га нису обесили као прљавог ционистичког издајицу. Подразумева се да смо приступали добровољно, без икакве присиле. Нико није морао да учествује у тим парадама, него „само они који то заиста желе, другови“. И, за дивно чудо, сви смо то желели.
Смучило ми се тек кад је наш главни уредник Габор, поводом 400.000 продатих примерака листа, најавио прославу. Прожет пролетерском солидарношћу, хтео сам да позовем на прославу и раднике из штампарије.
– Немој – задржао ме је Габор – радници смрде.
Такве симптоме сам потискивао у себи јер сам се у ствари добро осећао у редакцији. Скоро све колеге су биле старије од мене, ја сам био Бенџамин и зато општи љубимац. Мој духовни отац био ми је заменик главног уредника Таби Ласло, невероватно оштроуман хумориста и циник из уверења. Он је избегао смрт у холокаусту на сличан апсурдан начин као и ја кад сам побегао из руске логорашке колоне.
Године 1942. Таби је био с другим Јеврејима у сточном вагону који га је возио из руске равнице кад су нацистички стражари изненада зауставили воз. Табија су послали по воду у оближње село. Али управо док је он пумпао воду, воз је кренуо даље и он је остао у селу с кантом у руци. Рекао ми је да управо тој канти има да захвали што је остао жив, јер док ју је год држао у руци, сви су мислили да је управо примио нечији налог.
Пола рата је провео с том кантом у руци. После неког времена наишао је на преостале војске мађарске јединице која је претрпела тежак пораз на Дону па им се ненападно придружио. С њима је био и у цркви на миси захвалниим где су му се, при температури много нижој од нули промрзли прсти на нози.
Клко је само живот све то изрежирао! Тај човек је стотине километара срећно препешачио на својим излизаним ђоновима, а на миси захвалници на крају, кад се спасио, остао је без прстију на нози! Рекло би се да судбина воли црни хумор.
Хумористички дар помаже човеку у животу, поготово под диктатуром. Срећом, хумор, посебно јеврејски, врло је отпоран на све. На врхунцу прославе доношења петогодишњег плана шапутали смо један другом у редакцији да би „несташица тоалетног папира, која је планирана за две године, могла да наступи већ ове године“. А када би случајно неко из редакције простењао, опоменули смо га:
– Само без политичких алузија, друже!
А да и не говоримо о завитлавању које сам ја практиковао с „водећим социјалистичким хумором“. Кад је из ЦК стигла инструкција да „Лудаш Маћаш“ не сме да се штампа у шест боја зато што се совјетски сатирични лист „Крокодил“ штампа само у четири, осветио сам се тако што сам у сваком броју објављивао грозоморне совјетске вицеве из „Крокодила“.
Бесмисленост је била органски део режима, иако је сваки, ма колико апсурдан поступак, имао своје идеолошко оправдање. У томе је била главна разлика између комунизма и организованог криминала. Док мафија има јасне циљеве и правила, а да и не говоримо о строгим породичним законима Коза ностре, комунизам је био само један велики неред.
Ако човек посматра ту појаву из прикрајка, рецимо као историчар или социолог, можда и може да открије неке законитости. Али, ако се налази унутар саме те појаве, као што сам ја био, онда не зна од данас до сутра шта је опортуно или дозвољено, шта је по живот опасно а за та може да буде награђен. Деспотске диктатуре самом својом суштином изазивају смртни страх како би људе држале у шаху, а увек лако могу да нађу помагача у злочину.
Моју комшиницу, председницу забрањене Социјалдемократске странке, одвели су силом из стана у три сата ујутру. О њој се никад више ништа није чуло, једноставно је нестала без трага. Тек после неколико месеци њеној родбини враћено је њено крваво рубље без речи коментара.
Али нас, уреднике „Лудаша Маћаша“, кловнове међу новинарима, штитио је друг Лењин лично. У једном његовом тексту пише наиме да на свакој важнијој функцији треба да буду особе радничког или сељачког порекла. Међутим, пак постоји један изузетак, додао је, а то су хумористи који успевају само у крилу оне проклете буржоазије, па на том подручју ти реакционарни елементи привремено морају да се трпе.
Нашем главном уреднику већ тада је било јасно да тај изузетак неће дуго важити. Упозорио ме је на то и љубазно ми препоручио да уђем у Партију. Ја тада више нисам био смотан, знао сам шта је Комунистичка партија, јер је сваки члан редакције одлазио, добровољно, разуме се, једанпут недељно на марксистичко-лењинистичко-стаљинистички семинар, који је водила другарица Клајн. Учили смо напамет Стаљинову Библију, „Историја СКП(б)-а“, само што нам појам „дијалектички материјализам“ никако није ишао у главу, као ни „материјалистичка дијалектика“. Ја ни до дана данашњег нисам одгонетнуо ту загонетку, данас то смем да признам, хвала Богу.
На крају школског часа другарица Клајн је овако завршила предавање:
– Другови, данас смо добрано поодмакли у упознавању дела Лењина и Стаљина. Колико је сати?
Устао је један од наших најстаријих колега, Киралихеђи Пали. Он је на почетку тридесетих година емигрирао у Америку, направио каријеру у Холивуду и врло брзо потом вратио се у Мађарску да не закасни на експресни воз за Аушвиц, како је сам причао. Измакао је крематоријуму али је упао у стаљинистичко заточеништво, а сад је устао и озбиљно одговорио другарици Клајн:
– Друг Лењин каже да је пола седам, другарице Клајн.
То је апсурдан хумор, толико апсурдан као што је и судбина мађарских Јевреја и као што је и следећа истинита прича.
Била је година 1942. На широким руским снежним пољима среле су се две колоне јеврејских робова у мађарској војсци, исцепаних и похабаних одела, попуњених новинским папиром, у ципелама оплетеним жицом. У једној колони ћопао је чувени кабаретиста Холми, а у другој познати новинар Голдман. У будимпештанским интелектуалним круговима било је познато њихово вечито супарништво. Кад су пришли ближе једни другима, препознали су се, а Голдман, онако полумртав и безуб, обратио се аристократски елегантно одрпаном кабаретисти овим речима:
– Код кога шијете одела, пријатељу?
И наставио је да посрће кроз снежну пустињу у сигурну смрт. То Вам је стара јеврејска верзија изреке „умрети од смеха“.
Пали, који је цитирао Лењина у пола седам, нестао је без трага две недеље после тога. Чим би неко нестао, нестало би и сећање на њега. Нико није питао где су га одвели ни кад ће се вратити, шта је с његовом породицом. Његово место остало је празно, испражњен му је писаћи сто, име му је избачено из списка чланова редакције.
После неког времена нико више није знао да ли је заиста некада живео или је то само пука уобразиља. Заборав је био спасоносан, човек никад није знао шта ће прошлост да му донесе.
Тек пре неколико година сазнао сам шта је било с Палијем.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Šalu na stranu - Page 2 Empty Re: Šalu na stranu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 3:34 pm


Šalu na stranu - Page 2 Vtmir_kart15

Кад сам поново посетио Мађарску, састао сам се с двојицом својих последњих колега који су још били живи. Они су ми испричали да су Палија отерали у неки колхоз на „преваспитавање“. Морао је да ради најтеже физичке послове и, што је за њега било још горе, из дана у дан да слуша бескрајне идеолошке придике.
На савет главног уредника, поднео сам молбу да ме приме у Партију па су ме позвали у комитет. Да бих донекле прикрио своје грађанско порекло, преко ноћи сам своје презиме Хофман мађаризовао и тако постао Кишонт. Пред другом који ме је примио, лежало је на столу брдо папира, а кад сам сео, почео је он нешто да листа да ми покаже да је мој живот пред њим као отворена књига.
– Друже Кишонт, Ви дакле желите да приступите елити радничке класе?
– Да, друже, то ми је животни сан.
– Ако је то истина, онда Вас питам зашто сте из редакције донели кући забрањени капиталистички петпарачки лист „Швајцер Илустрирт“?
– А кад је то било, друже?
Тачно је знао. Неко је чак запазио да сам га читао и у трамвају.
– Друже Кишон, како сте могли, као представник мађарског радног народа, да учините нешто тако гнусно?
Одговорио сам му:
– Као новинар који се у свом мишљењу држи социјалистичких идеала, сматрам својом дужношћу да се, прожет пролетерском будношћу, информишем о непријатељу. Како ми можемо, друже, да се боримо против њега ако не познајемо све његове подле побуде и прљаве трикове? Ето, зато сам, само зато, друже, потегао за тим бедним капиталистичким ђубретом, како бих сутра могао још боље да служим социјалистичким снагама.
Друг је промрмљао нешто себи у браду, размислио је и онда ми саопштио да се моја молба одбија зато што код мене није још потпуно развијен осећај солидарности с пролетерским покретом. Обећао сам му да ћу посебно да се потрудим око свог преваспитавања како бих могао да буде примљен у елиту радничке класе. Затим смо се поздравили подигавши шаку у ваздух и рекавши један другом: „Слобода!“ јер је то био уобичајен поздрав у том највећем затвору на свету.
Ипак ме никад нису примили у Партију. Пре него што сам прикупио потребну количину патриотске свести, напустио сам Мађарску. Наиме, управо за време тог преслушавања први пут сам осетио неодољиву пролетерску жељу да збришем из слободне Мађарске.
Једно вече, пошто смо још једанпут заједно отпевали псалм Стаљину, пошао сам с уредником Табијем кући. На Маргаретином мосту на Дунаву, он се опрезно осврнуо око себе и шапнуо ми на ухо:
– Од свега тога хвата ме мука. Да сам у твојим годинама, ухватио бих маглу.
Ипак се нисам још сасвим одлучио. У редакцији ми је било добро, а моји скечеви извођени су с великим успехом на малим сценама, не само захваљујући мом таленту него и зато што сам био готово једини драмски писац који је од малог човека с улице направио позоришног јунака. После сам неке од тих својих скечева превео па су их изводили познати комичари од Италије до Америке. Међутим, 1949. године за мене су се интересовала само позоришта у Мађарској а ускоро је требало да ми изађе и збирка кратких прича. Зашто бих тај безбрижан и пријатан живот заменио скроз-наскроз неизвесном будућношћу?
Ипак ми Табијев савет није излазио из главе, поготово што ме и самог све више обузимало гађење. И шта је тада урадио велики режисер Случај? После неколико дана примио сам позив од самог министра културе и просвете да га посетим. Примио ме је изванредно љубазно, није штедео похвале на мој рачун и изразио је жељу да напишем први мјузикл у социјалистичком духу. Опрезно сам га приупитао да ли друг министар можда већ има неку идеју на уму. Одговорио ми је:
– Напишите једноставно мјузикл о водећој улози индустријског пролетеријата у преображају друштва.
– Друже Реваи – одвратио сам му – сместа ћу се посветити том узвишеном задатку. Слобода!
Отишао сам из његовог кабинета с чврстом намером да коначно озбиљно схватим тај поздрав.
Али где сам могао да одем? Израел за нас није тада још био никакав појам, изгледало нам је да се његова борба за ослобођење води на некој другој планети. Читао сам додуше у новинама да су Израелци срушили пет британских борбених авиона , и сећам се како сам се чудио што Јевреји у Палестини знају да рукују оружјем. Чудио сам се, али то је било све.
Међутим, тада нам је моја сестра Агнес дошла из Карлових Вари у посету и рекла нам је да се оданде може отићи у Израел. Чехословачка влада допуштала је Јеврејима да се иселе у нову јеврејску државу. Аги и њен муж намеравали су да искористе ту могућност, а можда бисмо и ми могли да се преко Чехословачке легално докопамо Запада? Али за то на је била потребна дозвола за исељење у Чехословачку, а тај ретки документ је добијао, ако се уопште и издавао, само један брачни партнер, а други се задржавао као талац.
Моје одуговлачење да донесем одлуку довело је после неколико недеља до праве филмске сцене. Обећао сам Аги у четири ока да ћемо да се иселимо с њом у Израел, али је она заборавила да је исељавање из Мађарске у било коју другу земљу осим у Чехословачку строго забрањено. Кад је она хтела из Карлових Вари телефонски да нам да упутства шта да предузмемо, ја сам морао огорчено да одбијем њен предлог, а она није могла да се начуди шта се догодило. На свој потпуни очај, чула је како јој одговарам, из страха да нас прислушкују.
– То је, другарице сестро, гнусан предлог. Радије бих умро него што бих напустио своју социјалистичку домовину!
Што се она више трудила да ме наговори да заједнички емигрирамо, то сам ја жешће дрхтавим гласом истицао своју непоколебљиву приврженост Партији и радном народу. На крају је она спустила слушалицу чврсто уверена да јој је вољени брат пошандрцао.
Тек тада смо Хава и ја почели да се спремамо за бекство. Нисмо намеравали да напустимо домовину победоносног социјализма из сопственичке нужде као многи други, него из душевне тескобе. Ја сам морао за собом да оставим домовину и матерњи језик, изванредан друштвени статус и врло пристојне приходе и да одем у пустињу, у неизвесност. Само комунизам је могао да постигне тако нешто.
Морали смо да пронађемо прави начин како да побегнемо. Тада је још, срећом, могло да се путује по земљама у источном блоку. Тако је, рецимо, могло да се отпутује из Мађарске са службено организованом групом туриста. На тај начин смо добили излазну визу да посетимо неку изложбу у Прагу. Све што смо имали оставили смо за собом својим најбољим пријатељима, који су нам за то дали неколико долара сакривених у чарапи. Ипак, дан уочи одласка Хава је од страха и узбуђења добила високу температуру па смо се прибојавали да неће моћи да поднесе путне напоре. Зато сам назвао државну туристичку агенцију да се распитам за следеће термине.
Јавила се нека збуњена млада девојка чији пискутави глас нећу заборавити до краја живота. Не, она, на жалост, не зна када ће да крене следећа група, ако уопште крене, наши папири су закључани у фиоци, а кључ је код њеног шефа, не, на жалост, она нема појма када ће он да се врати, страшно јој је жао али ми заиста не може помоћи.
Замуцкивање те девојке изазвало је у мени озбиљну сумњу да ћемо икад више добити излазне визе. Да та девојка није била толико смушена, ја би и данас био пензионисани мађарски новинар, сиромашан, непознат и огорчен. Зар не може, у ствари, да обесхрабри човека чињеница да најважније одлуке у животу не доноси он сам?
Били смо дакле у последњој групи која је возом отпутовала у иностранство. Сутрадан ујутро потражили смо у Братислави јеврејску општину и тамо изјавили да желимо да побегнемо у Израел.
– А да ли сте Ви уопште Јеврејин? – упитали су ме опет због моје спољашњости.
Тутнули су ми у руке јеврејски молитвеник, који сам прихватио наопако јер нисам баш често пре тога видео хебрејска слова. Није их задовољило ни стање моје обрезаности. Тада су се наиме нацистички ратни злочинци издавали за избеглице па су се ради тога чак и обрезивали. Срећом, сетио сам се неколико речи из оног неразумљивог текста који сам изговарао при обреду бар-мицве.
Доделили су нам човека по имену Ковач, члана оне дивљења вредне тајне организације која је пола милиона Јевреја прокријумчарила из Европе у Израел.
После неколико дана Ковач нас је одвезао на железничку станицу. Чланови јеврејске тајне организације поткупили су словачке жандаре да дозволе да се с још неколико младих бегунаца укрцамо у воз, пошто су нас, дабоме, олакшали за сав наш новац, сатове и накит.
Сакрили смо се под хрпу сена у сточном вагону и воз је ускоро кренуо. Прво што сам угледао кад смо стигли на одредиште био је плакат на коме се видело како кардиналу Мидсентију у затвору силом дају инекцију. Тада, на врхунцу хладног рата, на Западу су веровали да НКВД на тај начин измамљује од својих жртава признања за никад почињене злочине. Данас се зна да то исто може да се постигне систематским ускраћивањем сна и држањем у мрачној самици. Било како било, схватили смо да смо у Бечу, на слободи. Пао сам на колена, пољубио прашњави асфалт на перону и од радости и олакшања бризнуо у плач.
Никад, зачудо, не сањам доба нацизма, али врло често сањам како сам се вратио у стаљинистичку Мађарску, како ударам главом о зид и вичем:
– Идиоте, зашто си се вратио? – Тог сна још не могу да се ослободим. У једном другом ружном сну који се понавља, пишем матурски задатак из математике и никако не могу да се сетим шта су синус и косинус.
Нашли смо се дакле у Бечу с хиљадама јеврејских избеглица из свих делова Европе. Било је то време великог таласа досељавања у Израел који се звао „Алија“. Милион избеглица придружило се тада Израелцима којих је било свега 600.000. Најпре су нас сместили у Ротшилдову болницу. После неколико недеља стигли су за нама и родитељи моје жене, који су имали право да се иселе из Мађарске јер су били аустријски држављани. Преселили смо се у бедан стан који су они изнајмили.
Беч је четири године после рата изгледао управо као у филму Трећи човек. Острво опкољено совјетским тенковима, под влашћу четири окупационе силе. У том послератном хаосу цветао је шверц. Све је могло да се купи, од лажних пасоша до морфијума, од машина из стратешких резерви америчке војске до плаћених убица. Новац који је мој таст понео са собом променио сам на црној берзи у доларе, па смо купили токарску клупу и разне машине. Хавин стриц, који је живео у Америци, послао нам је 100 британских фунти па смо и ту крупну своту уложили у техничку опрему.
За време тих припрема за неизвесну будућност, неки пољски варалица утрапио је Лисију „машину за електронску производњу дугмади“ и сировине за ту сврху које су биле довољне да снабдемо дугмадима сав Блиски исток у наредних десет година, само кад производња сваког дугмета не би трајала три и по минута. Да не дужим, помно смо утрпали све своје залихе у контејнер који је за пола године требало да стигне у Израел.
После неколико месеци, четири или пет, дошло је време да кренемо на пут. Потрпали су нас у теретњак, свако је носио са собом свој ковчежић, а у возачкој кабини седео је наш вођа пута снабдевен гајбицом вотке. Изашли смо из Беча и приближили се совјетском сектору. С обзиром да нисмо познавали пут, бојали смо се да поново не паднемо у руке нашим „ослободиоцима“. Међутим, били смо врло пријатно изненађени. Кад год бисмо се приближили некој контролној тачки, наш возач би бацио кроз прозор у великом луку боцу вотке па смо мирно наставили пут. Кад смо остали и без последње боце у сандуку, били смо већ у Италији.
У луци у Барију чекао нас је расклимани избеглички брод „Галилеја“. На ту олупину су, уз многобројна извињења, укрцали нас 3000 људи. Осећали смо се као кокошке допремљене у великом кавезу на пијацу, кокошке које кокодачу на дванаест различитих језика и немају ништа заједничко осим страха и наде. Кад смо се приближили обалама нове домовине, поделили су нам слатке наранџе, а група девојака позвала нас је да заиграмо с њима коло, које нам се у први мах учинило да је румунско, али смо ускоро дознали да је то у ствари наше национално коло звано „хора“. Око средине маја 1949, кад су већ били замрли последњи хици у ослободилачком рату стигли смо у Израел.
Већ сам у својим ранијим књигама испричао како ми је ново име дао непознати чиновник у луци у Хаифи. Питао ме је на јидишу:
– Како се зовеш?
Одговорио сам му:
– Кишонт.
Он је записао „Кишон“ и приупитао ме:
– А име?
– Ференц.
– Таквог имена нема – промрсио је и записао „Ефраим“.
И то смо дакле обавили.
Из луке су нас одвезли право у логор „Врата домовине“, огромно насеље од барака покривених таласастим лимом у који је сунце несметано упирало. Оба моја пријатеља била су сместа регрутована. Ја сам био ослобођен војне обавезе јер сам био ожењен.
Хава и ја смо доспели у бараку с неком мароканском породицом од једанаест чланова. Цика слатких малишана била је заглушујућа, без обзира на то да ли их је отац тукао или миловао. Хава која је знала понешто француски упитала је човека шта је по занимању:
– Машиновођа – одговорио јој је.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Šalu na stranu - Page 2 Empty Re: Šalu na stranu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 3:34 pm

Šalu na stranu - Page 2 Vtmir_kart14

Трудећи се да настави разговор с њим, Хава га је упитала на којим пругама у Мароку је возио возове. Господин Са’адја одговорио јој је да није никад управљао локомотивом, али да је то иначе лепо занимање.
Кад смо отишли из тог логора даље, забораиио сам на Са’адју и његову породицу. Међутим, после неколико година он је поново оживео ма мом писаћем столу као Салах Шабати, национални јунак мог позоришног комада, филма и мјузикла. Био сам толико слободан да му променим занимање. Мој јунак није машиновођа него обућар који никад у животу није видео калуп за ципеле.
Био сам радознао како ће на мене да делују сусрети с људима тако различитих култура који су боравили у том логору, али до правих сусрета уопште није дошло. Ни с ким од њих нисам могао да разговарам јер једини језик који сам у својој новој домовини разумео био је језик птица. Само неколико корака од мене живео је тада мали, дванаестогодишњи марокански дечак који би ме свакако занимао, јер је после одиграо одређену улогу у мом животу. Тај дечак био је Зев Ревах а дошао је у Израел с породицом свог оца, рабина. После четрдесет година играо је главну улогу у мом мјузиклу Салаху на сцени Народног позоришта. Још једна прилика да се понови како је живот заиста велики режисер и како није ни лош хумориста.
Јарон: Шта мислите о односу европских Јевреја и Јевреја из арапских земаља?
Покушаћу да одговорим на то питање најискреније што могу. Мој однос према тој проблематици је противречан. Кад сам дошао у Израел и први пут се суочио с том оријенталном културом, био сам разочаран. Имао сам утисак да је културни ниво оријенталних Јевреја испод нашег. Истичем да сам имао „утисак“, а не да сам тако и мислио јер сам се стидео тих својих осећања.
Покушао сам да изнесем ту своју самокритику у књижевним делима. Тако сам написао и позоришни комад Црно на бело за Народно позориште. Ту сам однос између етничких група у својој домовини упоредио с односом између белих и сивих мишева, при чему бели мишеви који потичу из Европе мисле да их је домаћин куће створио на своју слику и прилику, а сиви мишеви мисле само на мачке, ни на шта друго. Тај комад инсцениран је врло маштовито и отада је извођен на многим позорницама, па и на Западу. Ипак, сумњам да је схваћена његова друштвена порука.
Својски сам се трудио да схватим сиве мишеве, али сам се прибојавао да ћу после новог таласа досељеника из арапских земаља морати да живим с монотоном источњачком музиком. Бојао сам се те стране културе чији језик не разумем. Тек сам мало-помало схватао да је тај мој страх био неоправдан, не само зато што сам научио да ценим таленте оријенталних Јевреја с којима сам се спријатељио, или можда зато што сам открио да се источњаци могу преваспитати у Европљане, него и зато што сам одједном спознао, баш као да сам из мрака изашао на светло, да чињеници да наша држава постоји имамо у ствари да захвалимо оријенталним Јеврејима. Испрва сам се прибојавао да ће се код нас угасити европска културна баштина, а онда сам изненада схватио да без оријенталних Јевреја Израел не би опстао.
То је прави однос према домовини, однос који узима у обзир значење оријенталних Јевреја из исламских земаља за Израел, родољубље без сумње и без комплекса. Они још могу да мрзе непријатеља као што сваки нормалан човек и треба да се брани од свих оних који га нападају. У оној маси која је у Тел Авиву демонстрирала против рата са ПЛО-ом у Либану, скоро да нисте могли да видите оријенталне Јевреје, а то није случајно.
Ипак, хтео бих да избегнем сваки неспоразум у том погледу. Ја поштујем људе који припадају другим културама, управо зато што знам да су другачији. За мене је расизам неопростив грех, а у расизам спада и мржња сопствене расе.
Мислим на ону мржњу на саме себе која је обузела левичарске интелектуалце у Израелу, који су, уосталом, готово искључиво европски Јевреји. Више пута сам размишљао о том облику јеврејског антисемитизма. Можда је 2000-годишњи прогон Јевреја уверио неке од њих да су Божја пасторчад, вечите жртве, па се то горко уверење преноси с колена на колено и подстиче неке јеврејске интелектуалце у иностранству и „душебрижнике“ у Израелу да непрестано клевећу нашу домовину.
Јарон: Причате о интелектуалцима као што пољски антисемити причају о Јеврејима. Откако у њиховој земљи нема више јеврејских интелектуалаца, они једноставно све интелектуалце називају Јеврејима.
Немам ја ништа против интелектуалаца, него само мрзим мржњу на себе саме. Чак помало завидим Палестинцима на њиховој бескомпромисној борби за своју ствар.
Желим да кажем да ми који смо преживели холокауст не бисмо смели да будемо некакви душебрижници, да би нам жртве из наших редова морале бити више при срцу него убице из терористичких организација, без обзира на то какви им мотиви били. Ја признајем да нисам никакав либерал, него човек који и кад падне мрак радо излази у шетњу по улицама, и који нипошто не заступа мишљење да му деца морају узимати дрогу зато што је то једноставно цена демократије, јер препродавци дроге не смеју да се осуђују на казне доживотног затвора.
Антилиберал као што сам ја тврди да смо се сви ми вратили у домовину својих предака да решимо проблеме прогоњеног јеврејског народа, а не проблеме 21 арапске државе.
Ја лично мислим да је либерална линија председника Џимија Картера проузроковала светску катастрофу, и да ће и наши унуци још да трпе од последица његове политике „заштите људских права“, после смене окрутног персијског шаха човекољубивим ајатолахом Хомеинијем.
Ја ћу и даље да тежим за истим циљем као и либералне снаге у Израелу, за миром са нашим комшијама. Само што они желе да постигну тај циљ спречавањем даљег насељавања Јевреја, а ја претњом подизања нових насеља. Према томе, једина разлика међу нама је у методи. И још нешто никако не смемо да сметнемо с ума, а то је да смо још увек у ратном стању с већином арапских земаља.
Него, хтео бих да наставим са својим животописом. Године 1950. запажао сам у Израелу само оно што се мене лично тицало. Превише се утисака било нагомилало да бих могао одједном да их средим. У етапном логору је било превруће, нисмо имали посла, оглувели смо и ослепели, спавали на исцепаним душецима, а тешко је било пазити на личну хигијену јер су јавни тушеви били далеко и владала је несташица сапуна. Најгора је ипак била неизвесност. Кад ћемо да се извучемо одатле. Куда ћемо даље?
Понекад би ме спопала чежња за мирним животом који сам оставио за собом, иако ми је било јасно да повратка нема. Већ сам из Италије послао колегама у редакцији разгледницу на којој сам написао: „Много поздрава слободним Мађарима од слободног Кишонта“, потпуно у духу сабласне комунистичке ироније да се име угњетавачке државе увек украси атрибутом „слободна“.
Још у Бечу ми је један познаник, који је напустио Мађарску мало после мене, пренео поруку: главни уредник Габор лично гарантовао ми је да ми се ништа неће догодити ако се оканем ционистичких будалаштина и вратим у своју комунистичку домовину.
Дотле је у Израелу живот у логору текао својим једноличним током док једног дана није стигао преплануо, мусав момак у плавој кошуљи и сандалама. Тражио је неког Хофмана.
– Замолили су ме пријатељи из Будимпеште да Вас одведем у наш кибуц.
– А шта је то кибуц?
– Кибуц Вам је израелска радна задруга – објаснио нам је кршни младић. – Али морам прво да поразговарам са секретаријатом.
После неколико дана докотрљала се коњска запрега из кибуца „Кфар Хакорес“ из околине Назарета.
Сву своју имовину потрпали смо на брзину у два мала нарамка. Довезли смо се колима до стрмог и кршевитог брежуљка на чијем врху се нешто зеленело и могло се видети неколико барака и једна зграда, „наш хотел, један од наших најважнијих извора прихода“, као што нам је објаснио наш пратилац. Доделили су нам собицу у једној бараци, у којој је био само један кревет и неколико пластичних сандука за поморанџе уместо ормара. Одједном нам је животни стандард знатно порастао. Сутрадан ме је позвао секретар кибуца. Он је, срећом, говорио мађарски јер су у том кибуцу били скоро све сами Мађари. Становници су додуше међу собом већ течно говорили хебрејски, али су сачували наш типични акцент на првом слогу речи, тако да је све заједно изгледало као мађарски филм с титловима на хебрејском. С обзиром да сам ја поприлично време провео у том кибуцу, у својој наивности сам поверовао да је то прави хебрејски изговор. Зато и дан-данас изговарам „барака“ уместо „барака“.
Кад ме је секретар упитао шта сам по занимању, трудио сам се да га уверим да су ми као дипломираном металском вајару добро познати и сви браварски послови. Кибуцник (тако се зове члан кибуца) упитао ме је још да ли се можда разумем и у струју. У непобедивој мађарској војсци својевремено сам научио да на таква питања постоји само један одговор: „Питате ме да ли се помало разумем у струју? Драги мој пријатељу, Томас Едисон могао би код мене да узима допунске часове!“ И тако сам постао заменик главног електричара, а тај је био нико други него онај препланули младић који нас је довезао из логора.
Било је уобичајено да нови чланови буду првог дана слободни како би могли да упознају кибуц. Тако смо открили чудо заједничке трпезарије. Открили смо маслине, пистаће и бамије, дечји дом, плантаже цитруса и осећање заједништва којим је прожет живот у том колективу. Одавно Хава и ја нисмо били тако срећни као у „Кфар Хакоресу“.
Моја примедба изречена у секретаријату онако у шали: „Ја сам додуше мађарски писац али израелски електричар“, стављена је још исто вече на озбиљну пробу. Док смо седели за заједничком вечером, дојурио је секретар кибуца и замолио ме је да сместа дођем у хотел. Покварио се генератор и у хотелу је мрак као у рогу. Главни електричар покушао је већ да се снађе у оној салати од каблова, али узалуд. Можда бих ја могао да им помогнем?
Био је то тек мој други дан у кибуцу а већ ћу бити раскринкан као фолирант. Очајнички сам се приближио оној грдосији у хотелском подруму коју је покретао бензински мотор. Стао сам пред компликовану разводну плочу од које је водило мноштво жица, нисам имао појма шта да радим сем да бројим дугмад на својој кибуцкој кошуљи и да молим Бога за ново издање библијских чуда.
Међутим, и опет ми је прискочио у помоћ онај велики режисер.
Док сам онако без везе петљао по кабловима, изненада ме је неко иза леђа приупитао:
– Да ли имаш неких проблема, пријатељу?
Био је то један од хотелских гостију којег је нестанак струје затекао у тоалету.
– Морати правити светло из генератор – одговорио сам му на свом рудиментарном хебрејском.
– Дај да ја видим – предложи ми Deux ex machina – ја сам електроинжењер.
Човек је разгледао неко време разводну плочу, цимнуо мало овамо, мало онамо, и гле, би светло! Пољубио сам му руке и вратио се у трпезарију. Усред бурног аплауза присутних, скромно сам се провукао између столова и сео на своје место окружен задивљеним погледима девојака. Те вечери родила се једна легенда. Кибуцом се муњевито пронео глас:
– Међу нама је и један електрогеније!
Неколико месеци сам био електричар док кибуцники нису мало-помало посумњали у моје стручно знање. Тада су ме преместили на плантажу цитруса, где сам копао јаме за стабла, пребацивао шмркове и преждеравао се од поморанџи. Вероватно сам мало у томе и претерао јер ми се пробудио успавани чир на желуцу па сам морао да се одрекнем цитруса. Моје следеће радно место било је коњушар. На тај посао сам такође дошао захваљујући лажном приказивању чињеница.
Тврдио сам наиме да сам добар јахач, иако сам до тада јахао само на дрвеном коњићу у дечјем вртићу. Подразумева се да су ме коњи у кибуцу из така прозрели па сам падао с њих као зрела крушка. При једном паду сломио сам два ребра, али пошто сам се опоравио од шока, постао сам после неког времена сасвим пристојан јахач. За неколико месеци већ сам јахао по киши без седла, баш као да сам се сродио с мајчицом Природом. Постао сам луд за коњима, спријатељио се с тим лепим животињама.
Мој главни посао као коњушара био је да јашем до пумпе за воду која је била неколико километара удаљена од кибуца. Тако сам свако вече задовољно галопирао на својој кобили Анабели по околним бреговима. Међутим, ускоро је прогрес стигао и до нас па су коњи нестали из кибуца и мојој коњушарској каријери одједном је дошао крај.
Али дотле је већ била на помолу нова каријера. Новине „Уј Келет“ које су излазиле на мађарском објавиле су једну моју причу и наручиле још нових текстова. Писао сам о свему што сам видео око себе. О машини за производњу дугмади у Бечу, о својим познаницима који су желели да се отарасе нових досељеника, о својим доживљајима као електричара и коњушара и о свим осталим утисцима који су нас у последњих неколико година преплавили као бујица.
Не знам баш да ли сам био први у Израелу који је свет једног емигранта приказао на хумористички начин, али нико пре мене није доживео такав успех. У мојим причама нису уживали само мађарски досељеници, јер их је у међувремену превео на хебрејски један стари песник мађарског порекла и објавио у књизи Нови досељеник који нам иде на живце.
Та књига доспела је у руке утемељивачу и главном уреднику дневника „Маарив“ и привукла његову пажњу. Укратко, већ неколико месеци по доласку у Израел био сам опет надомак своје некадашње професије. Доживео сам успех зато што сам погодио у неуралгичне тачке друштва па су моје приче имале успех и међу староседеоцима у Израелу.
Међутим, морао сам да се опробам у још једној професији, која је, ма колико то невероватно звучало, подстакла мој литерарни успех. Оснивачи кибуца су наиме прописали да сваки кибуцник, од професора до баштована, мора неко време да обавља и кухињске и „санитарне“ послове. Тако сам и ја дошао на ред да чистим септичке јаме. Рибао сам под у клозетима, прао шкољке лизолом и спаљивао употребљени тоалетни папир у зарђалим бурадима. Обављао сам те послове три дана, а онда се по обичају опет састао социјални одбор да се посаветује о следећем мом задужењу.
– Шта би још волео да радиш? – упитали су ме.
– У кокошињцу, у пољу, или би можда хтео да будеш Катица за све?
Катица за све био је стални помоћни радник који је ускакао свуда где је било потребно. Мислим да их је мој одговор ипак мало изненадио. замолио сам их наиме да и даље будем „санитарац“.
– Колико још дуго? – запитали су ме.
– До краја – одговорио сам.
Наиме израчунао сам тада да ми је потребно свега пола сата да очистим клозете да се блистају, а да онда у преостало време могу да учим хебрејски из граматике коју ми је позајмио један добар комшија. Пошто су се повукли на ванредно већање, одборници су ме поново упитали да ли остајем при својој намери.
– Ја обожавам тај посао – одговорио сам им. – Још ми је из млађих дана потајна жеља да чистим клозете.
И тако сам на клозетској шољи направио своје прве несигурне кораке у хебрејском језику.
Јарон: Зар Вас није кибуц подсећао на омражено комунистичко друштво?
То никако не може да се упоређује. Кибуц је пројекат вредан дивљења који се највише приближио позитивном остварењу утопијског колектива. Наш филозоф Мартин Бубер добро је рекао да је кибуц пример идеје која није затајила.
Ипак, признајем да ја нисам рођен за живот у колективу. У оним годинама тамо је друштвена равноправност била врховни закон. У томе се ишло тако далеко да кибуцник није смео ништа да поседује, чак ни тако безвредан предмет као што је чајник, ако нису и сви други чланови имали своје чајнике.
Једном је на скупштини чланова из мене проговорио хумориста:
– Принцип једнакости мора доследније да се спроводи у дело – изјавио сам. – С обзиром да сам ја овде једини који има кијавицу, предлажем да сви чланови кибуца обришу себи нос мојом марамицом како би се бацили подједнако поделили међу нама.
Секретар ме је оштро укорио. Рекао је да се с неким стварима ипак не можемо спрдати.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Šalu na stranu - Page 2 Empty Re: Šalu na stranu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 3:35 pm


Šalu na stranu - Page 2 Vtmir_kart13


Уз то се проширила и гласина да се Хава и ја увече забављамо играјући с хотелским гостима. О томе није било ни говора јер сам ја после обављеног посла помагао Хави око прања суђа у хотелској кухињи, а баш да смо и желели да заиграмо, ноге би нам од умора отказале послушност. Међутим, нису нам поверовали.
Нас двоје ипак нисмо пристајали уз ту заједницу. Иако смо због тога помало жалили, било је само питање времена када ћемо да се растанемо с кибуцом. Нисам више био „санитарац“ него стална судопера, и на дванаест недеља ускраћена су ми политичка права. Дотле су моји пријатељи Гури и Лиси одслужили војни рок и понудили ми да будем ортак у њиховој новоотвореној радионици. Понуду сам оберучке прихватио. Машине које смо набавили у Бечу биле су већ монтиране у једној изнајмљеној штали у градићу Пардес Хани, требало је још само да пронаћемо стан за све нас. Стамбено питање решили смо на невероватно једноставан начин – спавали смо под ведрим небом, на оближњој пољани. С поруџбинама је већ ишло мало теже. Ту и тамо бисмо поправили неки стари мотоцикл, али тиме, наравно, нисмо могли да се прехранимо..
Једног дана Лиси се одушевљен вратио из Тел Авива и објавио нам:
– Добили смо посао. Један човек с наочарима и његов брадати иријатељ, мислим да су из Румуније, нуде нам да израђујемо за њих лопате, знате, оне којима раде зидари.
Лиси је био избезумљен од радости – мислио је на зидарске лопатице.
„Човек с наочарима и његов брадати пријатељ“ наручили су прво једну лопатицу за пробу, па смо се одушевљено прихватили посла. Наш аквизитер Лиси однео је пробни примерак у град, а увече нас је усхићено обавестио да нам је поруџбина од 2000 лопатица у џепу. Даноноћно смо снажни Лиси, Гури и моја маленкост ринтали на нечем што никако није била хидраулична преса. Роба је била на време испоручена па смо лову стрпали у џеп.
Још исте вечери, на пољани која нам је била дом, а овој романтичној слици могу да придодам још и месечину, моја два ортака су ми збуњено саопштила да желе да се растану са мном. Радионица може да прехрани само две породице, а ја сам, уосталом, ионако књижевник, ваљда ћу да се снађем некако и без њих.
– Хајде да се разиђемо као пријатељи.
Обећали су ми да ће ме исплатити, и заиста су то поштено и урадили.
На жалост, производња зидарских лопатица била је последњи велики посао те фирме. Онај човек с наочарима и његов брадати пријатељ брзо су установили да су лопатице израђене од обичног лима па да стога већ први контакт са зидом нису преживеле. Моји бивши ортаци морали су да врате сав зарађени новац. Колико год ми било жао због тога, морам накнадно да изјавим да ми је драго што је тако брзо завршила моја браварска каријера која је много обећавала.
Гури је ипак успео. У Пардес Хани може и дан-данас да се види његова фабрика која успешно послује, а на њој се кочопери стара фирма на којој сам ја својевремено својим рукама исписао назив „Дару“. „Дару“ је врста птице а на мађарском значи и „дизалица“.
То је други разлог због кога ми је драго што је све тако испало. Нама је већ био дојадио живот на селу. Мени пејзажи никад нису много значили, људи су ме одувек знатно више занимали. Моје радне собе у Тел Авиву и Апанцелу подсећају чак помало на бункере, без прозора су и погледа од којег застаје дах. Месецима сам, рецимо, боравио у Бафалу, на неколико метара од водопада Нијагаре, али ме је огорчени црни вратар много више занимао од оближњег чуда природе.
Преселили смо се дакле у околину Тел Авива. Власник „Уј келета“ др Мартон примио ме је за члана редакције и одредио ми је чак и плату, која није додуше била велика с обзиром на тираж тог листа, али се мени сиромашку чинила фантастичном. У Израелу је тада било око 250.000 мађарских читалаца, највише досељеника из Трансилваније. Многи од њих су били образовани људи, али нису знали хебрејски. После су те новине доживеле исту судбину као и сви остали досељенички листови, чија је историјска улога посредника између овдашње, етаблиране и увозне културе постала сувишна.
Ускоро сам постао ноћни уредник. Др Мартон је мислио да већ знам толико хебрејски да ћу моћи да се споразумем с разним изворима информација. Он је био угледан ционистички челник, али се у овом случају преварио.
Једне ноћи назвао ме је неко од војних власти. Страховито брзо причавши, при том још и у војничком жаргону, обасуо ме бујицом наредби. Пре него што сам успео да га замолим да ми све то понови на енглеском језику, спустио је слушалицу. Сутрадан се показало да смо објављивањем броја пушака у једном пограничном насељу угрозили државну безбедност. Желећи да ме утеши, др Мартон ме је потапшао по рамену и рекао ми:
– Синко, време је да добро научиш хебрејски и постанеш прави писац.
То је један од разлога зашто ћу довека да останем захвалан др Мартону. Да није било овог његовог добронамерног савета и жеље да ме се ослободи, вероватно бих и даље тапкао у месту. Али исто тако дугујем захвалност и свом наставнику у језичкој школи „Улпан Езион“ у Јерусалиму.
Следи прича о једном пустињаку. Пуних годину дана живео сам у потпуној аскези у тој школи, у скоро празном собичку. Ормар, комода, кревет. Да сам знао колико ће ми бити тешко да научим хебрејски, не бих ни покушавао. Али ја нисам учио тај језик из задовољства него из очаја. Гледао сам пре тога како моје мађарске новинарске колеге, међу њима и врло талентовани људи који су у Мађарској стекли одређену репутацију, вегетирају као биљке без воде, мољакају људе да им текстове преведу на хебрејски. А када би коначно изашао лош и прескуп превод, нико се више није интересовао за њих. Хтео сам да избегнем судбину вечног досељеника, а већ сам помало и слутио какав ће јединствени доживљај бити читање Библије у изворном издању.
Међутим, једно је било хтети, а друго моћи. Скоро је немогуће научити тај архаични језик, разумети текстове Библије, Талмуда, хебрејске књижевности, ако човек није с њима одрастао.
Али кад је нечим опседнут, онда ће да оствари и најнедоступнији циљ. Ја и данас пишем и читам хебрејски много боље него што га говорим зато што сам тај језик научио из књига, а не у дечјем вртићу, па ми његова мелодија не звони у ушима. Тек кад седнем за писаћи сто, немам више мађарски акценат.
Иначе, израелско досељеничко друштво много је сношљивије према свему туђем, према свему што другачије звучи, него иједно друго друштво. Тако је и мађарски акценат с временом постао мој знак распознавања. Већ ми се више пута догодило, кад се јавим на телефон, да ми нечији непознати глас на мој „Хало“ одговори:
– Погрешан број, господине Кишон.
С друге стране није добро што мој изговор са широких мађарских пуста очигледно делује заразно. Људи с којима долазим у контакт обично покушавају после неког времена да ме имитирају. Можда мисле да у друштву с хумористом треба показати смисао за хумор? И зато морам вицеве које ми људи непрестано причају да слушам још и с мађарским акцентом!
Разлика између мог говорног и писаног језика довела је више пута и до смешних последица. Кад ми је главни уредник „Маарива“ др Карлбах понудио нешто што ни један израелски новинар не би могао да одбије, наиме да сваког дана напишем по једну шлајфну за његове новине, Ферике му је одговорио:
– Извињавам, не разумео шта ти рекла.
Др Карлбах је помислио да се шалим на рачун говора нових досељеника па је праснуо у грохотан смех. И ја сам се насмејао, али знатно тише од њега.
Јарон: Познато је ипак да још неки познати писци нису писали на свом матерњем језику, рецимо Џозеф Конрад, или Артур Кестлер, Ежен Јонеско и Семјуел Бекет.
То није сасвим тачно. Џозеф Конрад, на пример, тај литерарни и језички геније, написао је своју прву књигу на енглеском тек више година пошто је ступио у службу у британској трговачкој морнарици. Мађарски Јевреј Артур Кестлер говорио је у детињству немачки и почео је да пише књиге на енглеском тек пошто је неколико година као светска скитница био извештач британских новина. Драматичар Јонеско говорио је од малих ногу француски, као и сви румунски интелектуалци, а Бекет је био професор француског језика и проборавио је много година у Паризу.
Сви ти писци су се кретали дакле у европској језичкој породици у којој се пише латиницом. Новохебрејски је изнова оживљен семитски језик који се пише без самогласника тако да се изговор и значење појединих речи могу разабрати тек из контекста. Сем тога, ни један од тих мојих великих претходника није био хумориста, а свако од нас се ваљда бар једном уверио колико је тешко испричати или разумети обичан виц на страном језику. Ја нисам дакле писац који је у европском културном простору променио језик којим пише, него човек који је 25 година писао слева надесно а следећих 25 здесна улево.
При томе сам свакако натрапао и на неке нове аспекте хебрејског језика. Већ много година „путујем“ кроз хебрејски језик, па сам, као и сваки радознали туриста, открио феномене које домороци уопште не примећују. Био сам баш као дете које забавља одрасле својим шаљивим језичким стваралаштвом. Сваки двосмислени појам схватио бих у погрешном значењу, а неколико мојих апсурдних језичких творевина ушло је у општу употребу и могу се наћи чак и у речницима.
У седамдесетим годинама, на пример, сковао сам глагол „згамзити“ према имену озлоглашеног позоришног критичара др Гамзе који је сваки мој позоришни комад сасекао. Тако је тај нови хебрејски израз настао из осветничких побуда. Данас се у сваком хебрејском речнику налази реч „згамзити“ у значењу „жучно напасти из бусије“.
Свој мотоцикл назвао сам по нацистичком злочинцу др Ернсту Калтенбрунеру, зато што је, баш као и тај окрутни официр, био аустријског порекла и у најмању руку исто тако ђаволски црн. Ђаволски сам уживао јурцајући на том Оберштурмбанфиреру и гонећи га у кривинама као ђаво грешну душу. Моји читаоци су већ били навикли да читају о том „доктору“ па сам, уместо „возити мотор“, увео глагол „докторирарти“. Зато у мојим причама можете да наиђете на овакве реченице: „Докторирао сам кући кажњивом брзином“.
Јарон: Помоћу каквог појаса за спасавање се одржавате на води у најновијој поплави хебрејског језика?
Помоћу очију. Ја не мислим да сам посебно талентован за језике. Међутим, прилично сам талентован за математику и имам, срећом, управо фотографско памћење. Са та два Божја дара уредио сам себи живот како сам најбоље знао и умео.
Сваку појединост, од идеје за фељтон до телефонског броја свог зубара, бележим већ годинама у нотес. Међутим, треба само да у духу замислим страницу и форму белешке па да ми жељена информација буде очас доступна, иако сам је можда уписао пре десетак година. Речник који сам „позајмио“ из библиотеке у кибуцу научио сам једноставно напамет у оном собичку у језичкој школи „Улпан“. Можда понекад и заборавим понеку реч, али не и њено место у речнику.
У мојих педесетак књига на хебрејском нећете ни уз најбољу вољу успети да нађете ни једну једину граматичку грешку. Што се тога тиче, исто толико сам педантан колико и моја палестинска најбоља од свих жена у погледу изговора, јер је она концертна пијанисткиња и природно је обдарена музикалношћу. Кад бих је једног дана изненадио вешћу да сам добио Нобелову награду за књижевност, сигуран сам да би ми одговорила као из топа:
– Нобел? Не, него Нобел! Колико пута морам да ти кажем да се на хебрејском каже Нобел, да је нагласак на задњем слогу?
Јарон: Надате ли се можда Нобелу или Нобелу?
Ни једном ни другом. Хумористи не освајају Нобелову награду. Кад се људи нечему смеју, то не може да буде, по мишљењу тих судија, озбиљна литература. Моји читаоци се, на жалост, смеју мојим причама, па су зато моје шансе равне нули. Можда ће ме номиновати у деведесетој? Не љутим се због тога јер сам већ освојио исто тако важну награду, способност да пишем на мени некад сасвим непознатом језику.
Ипак, умало да ми није ускраћен тај дар Божји. Једног дана снашла ме у „Улпану“ судбина сваког Израелца, позван сам у војску. Ништа ми нису вредела уверавања да сам спреман да проливам крв за домовину, само да ме прво пусте да проучим нијансе хебрејског језика. Спас ми је стигао с неочекиване стране. Кад су ме измерили, установили су да сам прелаган. Са својих 180 сантиметара висине, имао сам мање од 50 кила.
Када сам после годину дана, упркос перолакој категорији, морао на одслужење војног рока, било ми је тачно 30 година и два дана. Та дава дана омогућила су ми да и даље учим хебрејски у „Улпану“ јер је у Израелу 30 година старосна граница за служење војног рока. У резерви сам био кућни аутор и водитељ војног позоришног ансамбла.
Чим сам завршио учење хебрејског, понудио сам своје фељтоне разним израелским новинама. Сви су ми рекли да ми је хебрејски у реду, али да се мој хумор, тај хумор дијаспоре, једноставно не уклапа у локално поднебље. Зато сам и даље седео сваке ноћи у редакцији „Уј Келета“, а ујутру се потиштен враћао кући, у центар Тел Авива, где смо у једној собици живели као подстанари.
С обзиром да се великом режисеру Судбини журило, управо тада су стигли у Израел Хавини родитељи, а мало потом и моји. Од моје мршаве плате требало је сада да живе три породице. Био сам сав изгубљен, моју утученост било би тешко описати. Чинило ми се да су сви они моји надљудски напори били узалудни. Иако сам хебрејски знао за 5, бојао сам се да ћу у Сионској земљи довека остати Еским и да никад нећу постати њен приповедач.
Јарон: Како су Вас примили тамошњи писци староседеоци?
Примили су ме врло љубазно. Били су то, уосталом, успешни књижевници с сасвим друкчијом културном традицијом, које је моја судбина занимала отприлике исто толико колико нас данас занима судбина досељеника из Русије. Чаврљали су са мном у кафани где су се окупљали уметници, грлили ме и питали: – Како је, Ефраиме, шта има ново, Ефраиме? – и тако ме тешили више него што су и сами слутили. Али ни њима није било тешко са мном, јер мени није никад на лицу описала озлојеђеност на цели свет ни осећај мање вредности спрам тамо рођених „сабри“. Смејао сам се с њима и изгледао кобајаги задовољно, али никад нисам потпуно припадао њима. Одувек сам био и остао помало странац у својој земљи.
Позитивна промена наступила је изненада, кад ми је прилику пружио новопокренути лист за нове досељенике писан на лако разумљивом хебрејском. Ту сам објавио своје прве сатире написане на хебрејском, међу којима је једна привукла посебну пажњу. У њој је реч била о једном лудаку који је побегао из луднице и у главној улици Тел Авива почео да копа велики канал. Уместо да га поново стрпају у лудницу, сва бирократска елита градске управе одушевила се тим његовим лудим пројектом и пронашла је чак и неко оправдање за тако нешто у ционистичкој науци.
Наслов те сатире био је „Блаумилхов канал“, а једна млада новинарка одлучила се на историјски корак да је обелодани у гласилу израелских синдиката. Срећа која ме је тада обузела може да се упореди само са срећом фудбалера који је постигао одлучујући погодак у првој лиги.
Јарон: Можда би се требало поново вратити на хронологију у Вашој биографији? Сад смо већ у педесетим годинама и родитељи су Вам у међувремену такође постали израелски грађани.
Није то било баш тако једноставно. Они су своје последње ствари дали професионалним кријумчарима који су им обећали да ће их пребацити преко границе у Чехословачку. Читаву једну ноћ пешачили су према граници, с осталим бегунцима. Било је међу њима и мале деце коју су ошамутили таблетама за спавање. Уосталом, такве приче су добро познате из социјалистичког фолклора.
Ту групу граничари су ипак у зору ухватили и вратили у Мађарску. Бегунце нису, противно очекивањима, ликвидирали, него само оштро укорили. Можда су господари Кремља у то време очекивали да ће у Израелу комунисти да приграбе власт? После је око 3000 старијих Јевреја добило службено овлашћењем да се иселе у Израел, а међу њима су били и моји родитељи.
Међутим, у Израелу се коначно распала породична идила. Моји родитељи су се развели, а и сестра је оставила свога Словака за кога се била удала непосредно после рата. Пре тога једва да су се познавали – њихово венчање је било последица жеље двоје младих људи да од рушевина што пре изграде нешто ново. Није им то пошло за руком. Аги је затим неко време живела с неким земљопоседником, али ни та веза није била дугог века. На крају се мајка преселила код ње, а отац је живео с нама у једноипособном стану у предграђу Тел Авива.
Бивши управник банке прехрањивао се прикупљањем претплатника на „Уј Келет“. У квартовима мађарских досељеника ишао је од куће до куће, а после је на тај исти начин продавао и моју прву књигу коју сам написао у Израелу. Наслов јој је био Иге-Миге, што је била шала на рачун мађарског акцента. За годину дана отац ми је продао свега 140 примерака. То сећање ме и дан-данас боли. Живот нам се састоји од самих кашњења.
Јарон: Колико времена је протекло од Вашег похађања језичке школе „ Улпан“ до првог извођења Вашег првог комада у Народном позоришту „ Хабима “?
Око две године. Године 1951. био сам у „Улпану“, а 1953. изведен ми је Штићеник.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Šalu na stranu - Page 2 Empty Re: Šalu na stranu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 3:35 pm



Šalu na stranu - Page 2 Vtmir_kart12
Већ тај комад написао сам на хебрејском, а први пут је изведен омашком. Била је то грешка Фрида Миксе, тадашњег доброћудног управника „Хабиме“, који је имао незахвалан задатак да извуче из тешке финансијске кризе чувено национално позориште које је дошло из Москве.
Фрид је своје економско знање стекао у финансијском бироу, а с позориштем није имао благе везе. Ту своју неупућеност инвестирао је у бројна путовања у иностранство, путовања која су у оно време била права посластица. Добри Микса није пропустио ниједну прилику за путовања, под изговором да мора да погледа нове представе. На једном од својих шопинг-путовања открио је и књижицу Канаста. А New Play. Чак и кад су драматурзи у „Хабими“ установили да у књижици није реч о новој представи него о једној новој карташкој игри, Фридова репутација вредног позоришног трудбеника није била ни најмање пољуљана.
Моју представу, оштру сатиру уперену против корупције међу чиновницима, најпре су без дискусије одбили драматурзи под вођством Макса Брода, али је Микса једногласно одлучио да је прихвати. Био је наиме одушевљен мојом причом о копачу канала. Прочитао је у новинама „Блаумилхов канал“ и побркао га с комадом Штићеник, у чији текст није претходно ни завирио. Како су се Миксе сви одреда бојали, па су чак и глумци од имена и угледа стајали дрхтећи пред вратима његове канцеларије не би ли их примио на разговор, нико се није усудио да се супротстави његовом мишљењу да је „тај комад о каналу“ управо фантастичан и да безусловно треба да буде изведен.
Уочи почетка експеримента одржана је конференција за штампу на којој је Микса упозорио присутне да „Хабима“ први пут у историји изводи једну комедију. Причао им је о новом досељенику из Мађарске који пише на хебрејском, истакао је национални задатак који његово позориште тиме испуњава и, штавише, избрбљао о чему је реч у представи:
– О лудаку који копа тунел.
Године 1952. „Хабима“ је још била дубоко обележена Москвом. Стари, заслужни глумац Бертонов пресрео ме је једном пред вратима своје гардеробе и замолио да свратим начас до њега. Затим сам морао два и по сата да га слушам како рецитује Пушкина на руском.
Вратар на улазу за глумце био је такође из Русије, познат по изразитој аверзији према телефону. Кад год би телефон зазвонио и неко затражио неког глумца, он би се издрао у слушалицу: – Није она ту! – без обзира на то да ли је тражена особа била он или она, да ли је била ту или није, па би треснуо слушалицу псујући као сибирски кочијаш.
Једног јутра сам дошао у позориште да пратим, као и обично, пробу из једног од задњих редова, али ме је вратар зауставио већ на самом улазу:
– Не мораш уопште да улазиш – рекао ми је – скинули су ти представу.
У сали је заиста био мрак, а и мени је пао мрак на очи.
Одјурио сам као да ме фурије гоне до режисеровог стана. Јесте, одбор, некакав одбор гледао је задње пробе и закључио је да тај дилетанстки комад не заслужује да се изводи на позорници једног угледног позоришта.
– Ама, молим те да још поразговараш с њима – почео сам да преклињем режисера – молим те да учиниш нешто!
Режисер је потражио Бертонова, признао му је да представа заиста није богзна шта, али да је дан премијере близу, и чему овако обесхрабривати једног младог новог досељеника!
Бертонов је као најстарији глумац уживао посебан статус у позоришту. Поразмисливши начас, одлучио је овако:
– Ма добро, нећемо ипак да будемо тако тврди. Одиграћемо једну затворену представу, младом позоришном писцу за љубав.
Поставио је ипак један услов. Пре него што се дигне завеса, он ће да замоли публику да не буде исувише критична према представи, јер је у овом случају више реч о интеграцији једног новог досељеника у наше друштво него о позоришту.
Пробе су одржаване до краја у погребном расположењу, а уместо свечане претпремијере одржана је затворена представа за шачицу добронамерних пријатеља. Бертонов је, према договору, прво изашао пред завесу и у име управе изразио уверење да је ово само почетак и да ће Ефраим Кишон сигурно написати још боље комаде. После те срдачне препоруке публици подигла се завеса и започео је један од највећих тријумфа у израелској позоришној историји и успех једног младог, непознатог писца.
Греде су се у гледалишту савијале од смеха и пљеска, представа је двадесетак пута морала да буде прекинута. Свака политичка алузија пропраћена је радосним и изненадним клицањем, јер се први пут неко јавно наругао владајућој лабуристичкој странци, и то још с позорнице Народног позоришта! Тих дана су права сензација били овакви дијалози из Штићеника: „У којој сте Ви странци?“ – „Нисам ни у једној, ја већ имам стан.“ Био је то заиста тријумфалан успех, поготово када је председник Кнесета демонстративно напустио представу кад је главни јунак мог комада изговорио име „Давид“ циљајући, сачувај Боже, на премијера Бен Гуриона.
Посебан куриозитет је да су моја дела, од свих језика, најпре преведена на јидиш. После тога сам још доста времена писао за последње велике комедијаше на јидишу Ђигана и Шумахера. Тако нешто је само у Израелу могуће, да једног мађарског хумористу, чији је хебрејски још на климавим ногама, преводи бивши студент Талмуда Шумахер на језик њихових предака, о којем он, аутор, нема појма.
То ме је сваки час доводило у смешне ситуације. На једном извођењу седео сам у првом реду и слушао, али нисам ништа разумео од онога што је Ђиган говорио уњкајући и чему се публика грохотом смејала. Обузет радозналошћу, обратио сам се човеку до себе:
– Извините, молим Вас, да ли можете да ми објасните чему се то људи толико смеју?
Комшија ми је одговорио да не може, јер ко није посисао јидиш с мајчиним млеком, не може да разуме тај посебни хумор.
– Баш ми је жао – рекао сам му – јер сам то ја написао.
Јарон: Колико дуго сте објављивали сваки дан шлајфну у „ Маариву “?
Тридесет година. Двадесет година писао сам пет пута недељено по једну кратку причу и једанпут недељно нешто дужу за недељно издање. То је било невероватно оптерећење за мене, али да бих сарађивао у тим новинама, вероватно бих писао и по две приче на дан, само да су то затражили од мене.
Није ми било лако да се пробијем у том листу јер су се у почетку сарадници „Маарива“ и читаоци мрштили и говорили:
– Какав је то другоразредни страни хумор?
Ипак је главни уредник др Карлбах стајао иза мене као стена и свима говорио да ћу се ја још прославити.
После отприлике пола године почеле су заиста да пристижу прве одушевљене реакције, а ја сам, захваљујући тим шлајфнама, постао најчитанији новинар у Израелу и добио најважнију израелску новинарску награду, „Соколовљеву“.
За то високо признање које ми је додељено дознао сам док сам лежао у војној болници у Бафалу с перфорираним чиром на желуцу. Било је то 1958. године, био сам тада гост америчке владе. На далеком путовању преко океана пратила ме је бол због коначног раскида с мојом младалачком љубави Хавом. Уз то је још мој домаћин, главни уредник локалних новина, увртео себи у главу да ме упути у тајне бејзбола, чиме ми је задао последњи ударац.
Једног јутра сам се скљокао и једва сам се некако довукао до телефона. Лекар из јеврејске општине одвео ме је у болницу под именом Фриц Хофман.
– Боље ће бити да се представите као Немац – рекао ми је.
Недељу дана лежао сам на интензивној нези, а у Израелу се већ проширила гласина да сам отишао Богу на истину. Нешто пре него што је „Маарив“ објавио некролог, мој добри пријатељ Томи ипак је, на жалост, дознао да сам још у животу и тако ме лишио прилике да прочитам нешто лепо о себи у израелским новинама.
Ускоро сам се вратио здрав у Израел, срећан што је путовање иза мене. И иначе не волим да путујем, једино волим да стигнем на одредиште. Кад желим да се нагледам света, купим гомилу разгледница. Мрско ми је да сатима пакујем ствари, а да онда узалуд чекам да стигну на покретној траци на аеродрому. Проблем је само у томе што и дан-данас морам много да путујем.
Није то једина контрадикторност у мом животу. Ја сам стидљив, интровентан човек, миш у фиоци писаћег стола, а ипак волим да наступам пред бројном публиком. И сигурно сам најмарљивији од свих људи којима се гади да раде. Мука жива ми је да пишем, небројено много пута преписујем и исправљам оно што сам написао, после пола века рада стекао сам праву правцату алергију према писању, а опет скоро ништа друго и не радим. Сањам о животу без обавеза, а преузимам обавезе једну за другом. Волим да ленчарим, а непрекидно црнчим. Ја сам човек супротности, ухваћен у мрежу својих успеха.
Јарон: Да ли мислите да бисте освојили публику и у земљи чија је култура хомогенија од оне у Израелу?
Сигурно не бих, иако срећа не зависи од географског положаја. Ја ипак зависим од закона хумора, који су опет тесно повезани с тананим вибрацијама језика и културе. Доселио сам се у земљу у којој се становништво за једну деценију утростручило, и мада су друштвене и политичке структуре у суштини остале исте још много година после мог досељења, у подсвести становника догодиле су се важне промене. У то сам и ја умешао своје прсте. Књижевност, посебно хумористичка, врло је осетљив сеизмограф за промене расположења јавности. Свакако да зуб времена неће да поштеди сва моја дела, али ја се надам да ће моји унуци морати да добар део мојих прича и позоришних комада пређу у школи.
Јарон: Шта мислите о својим годинама?
Већ сам рекао да ми се гаде. Радим по 18 сати на дан, сваког дана пливам и још у ствари пристојно изгледам. Управо због тога ми смета број година. Да сам данас олупина од човека, као што бих у ствари морао да будем, једва бих чекао крај. Љутим се што сад, кад сам најбоље упознао себе и коначно прозрео животна правила игре, што се управо сад велики режисер спрема да спусти завесу. То није фер. Како да одиграм трећи чин за десетак минута?
Тражим у најмању руку оне године које ми је Долфи одузео, оних пет-шест грозних година. Осећам се као човек кога је лекар потапшао по рамену и рекао му: „Десила ми се незгодна грешка. Имате још две године пред собом.“ Оно што је битно у овој причи није време које ми је преостало, него чињеница да руку лекара већ осећам на рамену.
Јарон: Да ли стварно имате осећај да сте изгубили оне године?
Тај осећај ми не да мира. Осећам се преварен. Не ради се ту о успеху ни о престижу, него о осећају празнине који као да је обложен ватом, осећај који ме прати од оног времена проведеног у подруму, међу боцама парадајза, о неком необјашњивом немиру кога не могу да се ослободим чак ни у часовима највеће среће. Чак и онда када сам стајао на позорници у Холивуду да примим награду Golden Globe (Златни глобус) и кад су ми аплаудирале најславније филмске звезде, мислио сам само: „Зашто, до ђавола, нисам срећан, сад кад би требало да ходам по облацима? Зашто не могу једноставно да се радујем?“ На бини су пре тога стајали Одри Хепберн и Клинт Иствуд и објавили: „ And the winner is... („А добитник је...“) и изговорили моје име и име моје домовине. Сећам се још само зачуђујуће високог, скоро женског гласа Клинта Иствуда, и сећам се да ме је мучила горушица.
Вероватно сам ја типичан јеврејски интелектуалац па сам незадовољан и онда када би требало да ђипам од радости. Непрекидно само размишљам, премишљам, комбинујем и мучим се чак и у сну тим својим мислима. Једини ми је спас што ипак могу да се смејем сам себи.
Ја сам дакле неуротичар који, као и сваки креативан човек, исцрпљује своје духовне способности до крајњих граница и плаћа за то високу личну цену. Али умишљам и да сам професионалац кад је реч о послу и договореним терминима. Прошавши кроз небројене пустоловине, постао сам прекаљени борац који зна да се снађе у свакој животној ситуацији. То је као и код животиња у џунгли где додуше важе други закони преживљавања. Ја могу да напишем врцкаву комедију и кад ми уопште није до смеха, путујем и држим предавања и кад ми душевни барометар падне на нулу. Не покривам се смоквиним листом и не спавам на ловорикама. С кратким прекидима, водим борбу која се претворила у рутину и која ће се окончати тек кад заувек склопим очи.
Ипак, нисам због свог променљивог расположења постао човекомрзац него сам тек спознао границе својих потреба за међуљудским односима. Унутар тих граница налази се моја породица, моја домовина и малобројни племенити људи који су ми усред пакла пружили руку.
Јарон: Када сте обично депримирани?
Најчешће ујутру, ако је горушица била целе ноћи на делу.
Јарон: А кад сте најсрећнији?
Ујутру, ако немам горушицу. Вероватно много људи саосећа са мном, јер болест нашег века није сида, него депресија. Она нема видљивих разлога и зато је иеизлечива. Ја сам јој ипак наговестио борбу на живот и смрт. Не дам се, псујем као глупи деран Ферике, присиљавам себе да радим, гутам таблете, отпливам једну рунду, седнем за свој шаховски компјутер и пребацујем се с једног канала на други. Једноставно се трудим да се не обазирем на депресију. Често успевам, понекад не.
Па ни алкохол ни дроге нису никакво решење. Некад ми је било довољно две-три капи вотке да се ослободим неких мушица, данас ми то више није потребно јер сам се у међувремену ослободио већине мушица, а од преосталих ионако више не могу да се ослободим.
У животу нисам попушио ни једну једину цигарету, не знам ни сам зашто. Ни моје троје деце не пуше, само најбоља од свих жена попуши једну до две цигарете, дванаест пута на дан.
Ипак, пре неколико година одолео сам једном необичном искушењу. Спријатељио сам се са светски чувеним писцем Артуром Кестлером, који је, за разлику од мене, у свако доба био спреман на лудо смеле експерименте. Посетио сам га у његовом стану у аустријском селу Алпбаху. Разговарали смо о годинама које је провео као пионир у Израелу кад одједном он промени тему разговора и покуша да ме наговори да пробам ЛСД. Рекао ми је да је под утицајем те дроге видео ствари које је до тада сматрао немогућим. Тврдио је још да је захваљујући тој дроги у свом књижевном стваралаштву дотакао до тада непознате врхунце. Ако није био у праву, ушао бих у непотребан ризик, а мени је било преко главе ризика, поготово непотребних. А како би ми тек било да је био у праву! То би значило да заиста постоји чаробна формула за улазак у тајанствени свет подсвести, психички „Сезаме, отвори се!“ Ипак, нисам био сигуран да заиста желим да сазнам шта се све нагомилало у дубинама моје душе. Довољно ми је и ово што знам, штавише, и то ми је превише.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Šalu na stranu - Page 2 Empty Re: Šalu na stranu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 3:36 pm


Šalu na stranu - Page 2 Vtmir_kart11
Било како било, у овој позној фази живота желим још само да будем здрав и богат, иако се у тој жељи крије природна противуречност. Много чиним за своје здравље. Сваког дана испливам одређени број тура, иако ми је тај спорт у најмању руку исто толико досадан колико и коректура сопствених књига у рукописима. Али није много забавније ни седети у ортопедској чекаоници па радије пливам, чак и кад немам воље, чак и кад киша пада, чак и кад нема воде у базену. Осим тога, прехрањујем се којекаквим некалоричним и неукусним препаратима без холестерола, не пушим, не пијем и не спавам.
Јарон: Да ли сте некада били у борделу?
Морам да признам да ми постављате заиста чудна питања. Изгледа да волите орални секс, односно не можете да држите језик за зубима кад је реч о љубави?
Што се мене тиче, пријатељи из гимназије су ме једном одвукли у јавну кућу у Будимпешти. Ферике се тресао као трска у води и побегао пре самог чина главом без обзира. Много година касније свратио сам у иностранству у неки ноћни бар. Тада сам установио да не знам шта да радим са женом према којој ништа не осећам.
Ипак ме је свет проститутки одувек фасцинирао, па сам провео неко време у друштву дама које се баве најстаријим занатом на свету. Фасцинира ме како се приближавају својим жртвама, каквим се прастарим триковима служе, како се умиљавају „јачем полу“ и стварају код њих утисак да су нешто посебно, а све то тако једноставно као кад се упали џепна лампа.
Посебно ме је занимао економски аспект тог занимања. Сазнао сам тако да од вртоглаво високе цене коју муштерија плаћа, рецимо, за боцу шампањца пријатељица ноћи добија само десет посто, заиста бедну провизију, иако на њу додуше не плаћа порез. Рекли су ми да то не спада у сам посао. Ако дама уложи петнаест минута у ћаскање с муштеријом, онда је ствар части саме муштерије да наручи шампањац.
С једном таквом професионалком чак сам се и спријатељио. Пре неколико година упала ми је у очи на новинарском балу у Минхену једна укусно одевена, згодна млада дама која је необично грациозно плесала. Кад је приметила како је задивљено посматрам, пришла ми је и рекла:
– Имам утисак да бисте хтели да играте са мном?
Разуме се да сам њену понуду прихватио и заиграо, иако нисам богзна какав играч. Да бих прикрио своју збуњеност, покушао сам да заподенем разговарам с њом:
– Извините, госпођице, да ли смем да Вас питам шта сте по занимању? Да нисте можда новинарка?
– Нисам – одговорила ми је дама маестрално се вртећи око мене – ја сам проститутка.
С обзиром да нисам баш био начисто како би требало да се понашам у оваквој ситуацији, само сам промрмљао:
– Ах, заиста занимљиво!
Упитала ме је да ли бисмо могли неки пут да се састанемо. Одговорио сам јој да мора, ако жели да се виђа са мном, сваки пут да плати моју уобичајену тарифу од 100 марака на сат. Она је пристала на то па смо се једне од следећих вечери састали у једном малом ресторану, вечерали и поразговарали, а онда сам ја погледао на сат и установио да ми дугује 150 марака.
Платила ми је без поговора па смо тако успоставили коректне односе. Кад бих ја њу пожелео да видим, платио бих ја њој. Али кад год би она мене назвала, био је на њој ред да плати мени.
Зове се Уши, врло је интелигентна жена, кћи доктора, и штошта сам научио од ње. Управо сам ових дана примио писмо од ње. Иселила се у Аустралију, где је мање-више успешно наставила каријеру све док јој прикупљена уштеђевина није омогућила да на миру напише мемоаре. Иако пише помало неспретно на енглеском језику, рукопис јој је фасцинантан као и сама ауторка. Препоручио сам је свом издавачу.
Јарон: Какав је Ваш став према тој теми?
У колективној подсвести западног света Јевреји и проститутке изазивају подједнако незаситу знатижељу. Велика загонетка је зашто су те две групације у светској историји побудиле тако велико интересовање, па и одбојност. Узмимо само филмове. Откако постоји кинематографија, видљив је зачуђујући несклад у третирању тих двеју групација и остатка човечанства. У оба случаја реч је обично о примени психичке и физичке силе. Можда зато и осећам солидарност према проституткама.
Јарон: Наши рабини жестоко би протестовали против таквог Вашег размишљања.
Они мудри међу њима не би се наљутили на мене. Докле год им није угрожен ауторитет, они су необично толерантни. Управо сам недавно био у гостима код једног познатог рабина, управника велике рабинске школе у околини Тел Авива. Док сам грицкао колач који је испекла његова жена, рекао сам му да ми загонетка свемира никако не да мира.
– Поштовани рабине – отворио сам дискусију – реците ми, молим Вас, зашто је уопште створен овај бескрајни свемир, у коју сврху, за кога, забога?
Јарон: И да ли сте добили одговор на своје питање?
– Синко – рекао ми је рабин – да ли бисте можда још један колач?
Немојте да мислите да му се сад ругам. Он је само хтео да ми да на знање да ни он нема појма.
Јарон: Како бисте дефинисали своје јеврејство?
Мој идентитет дефинисао је Адолф Ајхман. У првом делу мог живота моје јеврејство није играло важну улогу, а данас је дефинисано у суштини тиме што сам Израелац. Током празника читам у кругу своје породице из молитвеника, при чему прескачем неке странице да бих пре дошао до супе. Читам због тога да бих појачао националну свест своје деце.
Јарон: Да ли то значи да се плашите да би Ваша деца могла да се одрекну јеврејства?
Да, плашим се, јер би онда били осућени па пропаст. Наше порекло не одређујемо ми већ наши непријатељи. Ко год покуша да негира своје јеврејство, мора да проведе живот под маском. Хтео бих да својим унуцима приштедим такав двоструки живот.
Ја лично сам срећан што припадам том малом племену које је толико допринело историји човечанства, али сам несрећан што смо од памтивека прогоњени и понижавани. Не поносим се превише тиме што смо „упркос свему“ преживели и успели да очувамо, упркос свим прогонима, у неколико хиљада година свој карактер, своју традицију и свој језик.
И Кинези и Индијанци очували су своју велику културу, ни Цигане нису ништа мање прогонили током историје, па су и они очували своје традиције и своју веру, баш као и ми.
Ја сам душом и телом Јеврејин и Израелац. Међутим, за мене као појединца не би била никаква несрећа ни да сам дошао на свет као син норвешких родитеља. Јеврејски народ је несумњиво обдарен посебном интелигенцијом, али сумњам да смо изабрани народ, што је одредница која после холокауста има ионако циничан призвук. Уосталом, као Норвежанин, једнако одлучно борио бих се против антисемитизма и за опстанак државе Израел као и Јеврејин.
Јарон: Да ли сте онда на првом месту човек, или Јеврејин?
Ја сам на првом месту Израелац јер је то једина могућност да не будем више „вечити Јеша“.
Јарон: Да ли то значи да не једете свињетину?
Ја не волим свињетину.
Јарон: Немојте сад да ми врдате.
Али шта могу кад је тако! Не подносим масна јела. Али кад и не би било тако, не бих јео свињетину зато што поштујем историјске вредности свог народа. Ипак, на сабат возим ауто, држим предавања и радим сваког дана, сем за Нову годину и на Јом Кипур.
Јарон: Рекли сте да радо наступате пред бројном публиком. Зашто у ствари?
Тиме компензујем један свој стари комплекс. Ја једини у свом разреду нисам никад наступао на школским приредбама. Тај панични страх од публике пратио ме је много година, чак и пошто сам из непосредне близине упознао позоришни свет. Одлучио сам зато да надвладам тај страх и да освојим публику својим личним наступом, а не само преко глумаца или преко својих књига. Присилио сам се да савладам ту мучну трему и успео сам. Данас могу сатима да разговарам с публиком, без бележака и без великих припрема, на четири језика, од којих сваки звучи као мађарски.
Пошто сам савладао тај страх, уживам у јавним наступима. Чак и онда кад покушавају да ме спрече у томе, као на пример у Келну. Закаснио сам на почетак па нису хтели да ме пусте унутра јер је приредба већ почела.
– Али ја држим предавање – уверавао сам плећатог Кербера на вратима. Ипак он је остао при свом:
– То, господине, може свако да каже, али нема више места у сали.
Кад је нестрпљива публика већ почела да звижди, подмитио сам вратара са 30 марака да бих могао да одржим предавање.
Не уживам у томе само ради аплауза него због самог догађаја, почев од тренутка кад станем пред непознату публику па до оног часа кад ме охрабре први таласи симпатије који заструје према мени.
Јарон: Ви тај однос између човека горе и публике доле описујете скоро као да је реч о еротском односу?
Жао ми је, господине, али Ваша алузија је потпуно промашена. Хумориста никада не може да буде Фирер или Дуче, то је искључено. Јер хумор је управо она сићушна игла којом се диктаторски патос пробуши тако да пукне као балон.
Међутим, посебно задовољство у мом послу ми је потписивање књига. Многи писци сматрају то муком живом и тврде да то чине само издавачу за љубав. То Вам је чисто лицемерје. За мене је свако потписивање књига доживљај. Цео живот седим у некој мрачној соби и пискарам оловком, увек само оловком, а да немам појма за кога у ствари пишем. Па зар онда није природно што управо жудим за тим да лично сретнем своје читаоце?
Пре неколико месеци био сам у бившем Источном Берлину и потписивао своје књиге у књижари пред којом се ред протезао скоро до западног дела града. Питао сам се шта те добре људе у ствари тера да сатима стоје на хладноћи и чекају аутограм. Шта имају од тога? Биће да им је потребан лични контакт с аутором, баш као што и аутор тежи за контактом са читаоцима.
Јарон: Колико је Ваших књига до сада продато у свету, и на колико језика?
До сада је продато толико мојих књига на 34 језика да су ме многи замрзели. Ипак, мангупски уживам кад год позовем пријатеље и колеге у Израелу у своју радну собу у којој је 650 мојих књига поређано на полицама. Тада се наслађујем стакластим погледима својих критичара.
Ипак због тога ништа боље не спавам. Обично заспим тек у првим јутарњим сатима, па и онда само у херметички затвореној соби и с ватом у ушима. Зар је онда баш толико одбојно што упирем поглед у своје књиге на јапанском не бих ли коначно заспао прожет осећајем да сам у животу ипак нешто постигао?
Кад се пробудим, књиге су на јапанском, срећом, још увек ту. Не знам да објасним своје успехе у земљи излазећег сунца, као што не знам да објасним ни неуспех тих истих књига у другим земљама. Не знам да ли је у питању срећа, случај, квалитет превода, што такође опет зависи од среће. Другим речима, и књижевност је само шоу-бизнис.
Уосталом, што се Јапана тиче, моја прва књига објављена тамо никако није доживела успех, па сам се тешио мишљу да је барем приватна изложба мојих књига порасла за један егзотични примерак. Међутим, малој Јапанки по имену Шаико Ишикара, која је студирала у Немачкој, а такође и преводила моје књиге, пала је на памет генијална идеја. Отишла је до најбољег јапанског хумористе, чије је име и презиме једноставно немогуће запамтити, дала му на увид свој превод моје нове књиге и остала код њега све док није отворио рукопис. Кад га је прочитао, рекао јој је:
– Мистер Киш-Он је добар хумориста, ја му се дивим.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Šalu na stranu - Page 2 Empty Re: Šalu na stranu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 3:36 pm

Šalu na stranu - Page 2 Vtmir_kart10

– Можете ли то да ми дате написмено? – упитала га је Шаико.
– Зашто да не? – гласио је одговор, па је тако књига изашла с оваквом препоруком одштампаном црвеним словима: „Свакако треба прочитати ову књигу!“ Нису га, додуше, баш сви Јапанци послушали, али не могу да се пожалим на продају.
Јарон: Да ли Ви некад тражите аутограме од колега?
Једини писац од кога сам затражио аутограм био је мој пријатељ, невероватно талентовани хумориста Дан Бен Амоц. Било је то на оној његовој незаборавној опроштајној вечери коју је приредио неколико месеци пре своје смрти. Тај необични реквијем био је велики доживљај, али и велико разочарање.
Очекивао сам да ће тај enfant terrible, тај ненадмашни сатиричар да умре онако како је и живео, као неко ко се не покорава лицемерним законима друштва, ко се одупире конвенцијама. Био сам уверен да ће да умре у великом стилу, да ће накратко да заузда смрт, као што је учинио велики енглески филмски глумац и сноб Џорџ Сандерс, кога сам упознао у Холивуду. Он је заиста умро као сноб, у правом значењу те речи. Са својих 70 година, закључао се у своју хотелску собу, попио две флаше црног вина попио више десетина пилула за спавање и оставио на столу папирић на којем је писало: „Досадно ми је“.
Тако некако сам замишљао и Данову опроштајну вечеру. И умало да није успео да нас завара бројним шалама и филозофским дијалозима с пријатељима, који су допутовали из целог света да виде својим очима дијагнозу у којој су му лекари наговестили скорашњу смрт од рака и коју је он пројектовао на зид. Ипак, Дан је умро као и сви други смртници. Једна његова пријатељица запевала је неку веселу песмицу, али је усред певања бризнула у плач, и ту је био крај Дановом храбром држању, пали су једно другом у наручје и зајецали.
Главни глумац није се више држао текста који му је написао велики режисер. Ко год почне, пред сам пад завесе, да се цењка, још само мало, молим вас, још само два-три дана, постаје кукаван створ, баш као да је рођење награда, а смрт, напротив, казна.
Ја се дивим кандидатима за смрт који не моле за милост. Али ни за себе не бих ставио руку у ватру. Надам се само да ћу у таквој ситуацији имати снаге да одузмем себи живот. Нашто ипак поуздано знам, а то је да моја смрт неће бити никакав хепенинг.
Дотле се ипак трудим да продужим себи живот. Моја приручна апотека која ме прати на свим мојим путовањима, из године у годину је све већа и шаренија. На крају крајева треба своје тело бар исто тако озбиљно схватити као и свећице у свом аутомобилу.
Јарон: Које таблете редовно узимате?
Највише се уздам у деловању витамина гутам их по двадесетак на дан, има већ двадесетак година. Лако је могуће да ми само један витамин чини добро, али с обзиром да не знам који, гутам их за сваки случај све.
Јарон: Нисам још видео некога ко толико води рачуна о свом здрављу а да истовремено не води рачуна о квалитету исхране као Ви.
То је првенствено у вези с мојом хроничном несташицом времена, главним проблемом мог живота. Вероватно је та несташица и томе крива. Једење је за мене губљење времена па зато једем брзо и нимало елегантно. У ресторану наручујем, на велико чуђење конобара, супу с коцкицама леда да не бих морао да чекам да се охлади да бих могао да је једем. И волим кобасице. Помама за саламом и кобасицама потиче очигледно од мог мађарског порекла, психичког терора мог желуца и навика из детињства. Тачно знам да ће и најмањи комадић czabai colbazsze да ми изазове страшну горушицу, али сам увек спреман да уђем у тај ризик. Можда ми је та горушица и потребна да ми не би било превише добро?
Јарон: Какав Вам је дневни распоред?
Мој посао који захтева ред, а неумољиви термини предаје рукописа присиљавају ме да живот проводим иза затворених врата. Зато ми је свакодневни живот у мојим сталним боравиштима организован до најмање ситнице, и код куће у Афеки и у мом уточишту овде у Апенцелу. Недавно сам купио и један мали апартман у хотелу у Цириху, али ми он служи само као привремено боравиште између путовања.
С обзиром да често путујем на релацији између своја два стална боравишта, уредио сам их на врло сличан начин тако да могу без даљњег да започнем реченицу у Тел Авиву а да је довршим овде, у Апенцелу.
Из истих практичних разлога имам у оба пребивалишта готово идентичну гардеробу, са много црних кошуља које, по мом мишљењу, одлично пристају уз моју белу косу, а по мишљењу моје супруге, добро ми прикривају трбушчић. У обе куће налази се по један велики писаћи сто с дигиталним телефонима и препуним роковницима, а на зиду, укосо постављена, дрвена табла начичкана белим листићима исте величине. Ја наиме никада не пишем писаћом машином, па је један од најзаморнијих послова моје секретарице да одгонета и прекуцава моје хијероглифе.
И на једном и на другом писаћем столу стоји ми по једна кутија пуна писаћег прибора, оловака, обичних и хемијских, резача, гумица за брисање, маказица, селотејпа, једноставно свега онога што је човеков болесни мозак измислио од првих почетака писања до данас. И уз један и уз други сто стоји лево од мене по један шаховски компјутер, уз чију помоћ убијам досаду за време писања. Док други писци зевају, протежу се или пуше, ја повучем потез, а мој компјутер затим стрпљиво чека да нађем времена за следећи потез. И у једној и у другој кући имам факс, ону чудесну справу која истовремено улепшава и скраћује живот. Под ми је и у једној и у другој радној соби прекривен дебелим теписима по којима трчкарам у дебелим белим чарапама да не бих сметао сам себи при раду.
Код куће имам читаву гомилу доказа да нисам сасвим нормалан. Собе су ми, на пример, осветљене јаким рефлекторима јер сам још у млађим данима установио да ме слаба расвета депримира. После открића халогених светиљака знатно су се скратиле моје депресивне фазе. Зидови су ми до последњег сантиметра обложени сликама, фотографијама, документацијом мојих малих победа и личних вицева. Најпоразније критике и најподлије клевете које су икад написане о мени уоквирујем и вешам на зид да би поглед с времена на време могао да ми одлута с њих до полице с мојим књигама које ме умирују.
У тој општој збрци висе и слике мојих личних и политичких непријатеља јер једино тако могу да се навикнем на њих. Над писаћим столом у Афлеки, на пример, виси ми портрет Стаљиновог крвника Берије, с црно оивиченом партом, у којој напредни елементи оплакују смрт Стаљина, тог сунца свих народа. Подразумева се и да ми и у једној и у другој радној соби виси Мао Це-Тунг, а у близини се налази и његова Црвена књижица, та јединствена збирка идиотских цитата. Изнад своје телефонске секретарице обесио сам Пабла Пикаса и Јасера Арафата, ту двојицу необично талентованих мангупа, иако сасвим различите сорте.
Да, за важне ствари у животу као што су такве којештарије увек имам времена. Оне треба с времена на време да ме подсете да себе и сву ову лудницу око нас не схватам исувише озбиљно.
Јарон: Такав живот могу себи да приуште само врло богати људи.
Мој живот се равна према мојим потребама, а оне су врло скромне. Па видели сте и сами шта једем, краставац и пола ротквице, видели сте како живим у овој сеоској кући, у коју је уложено много љубави, али мало новца. Оно што људи осећају према милионерима не разликује се много од расне мржње. Ја, уосталом, нисам своје милионе стекао на берзи ни пословним мућкама него оловком БЗ. Немам коњушнице, немам ловишта, немам свој оркестар, немам јахте и, што је најжалосније, немам времена. Једини ми је луксуз, осим билијарског стола и предности што смем да говорим истину, шаховски компјутер.
Шах ми је, уосталом, спасио живот, па ћу и због тога, између осталог, да останем веран тој игри до краја живота. Осим тога, постоји тесна веза између шаха и хумора, сигурно није случајно што се подједнако предано бавим и једним и другим. Шах није спорт, као што се обично мисли, него наука, а то је и један од разлога зашто већина великих шахиста нема смисла за хумор.
Насупрот томе, сви велики хумористи су и добри шахисти. Арт Бухвалд, на пример, или мој пријатељ Томи који ме ту и тамо победи, после чега одмах доживи оргазам. Хумор и шах су дакле сијамски близанци.
Али хумор је и мистерија. Има психолога који истражују питање зашто се човек уопште смеје. Ни ја немам спреман одговор на то. Ипак, када се упореде правила шаховске игре са структуром хумора, открива се необично занимљив феномен. Шахиста предвиђа по неколико потеза унапред, а онда усмерава игру на сасвим неочекивану страну. Управо то исто ради и хумориста док покреће оловку по папиру.
Кад планирам свој први потез, и у шаху и у писању, имам већ у глави следеће потезе. Кад стављам на папир причу или комедију, морам још само неке делове да скратим а друге да проширим, да извршим тако рећи козметичке захвате, јер имам већ у глави костур, заплет, расплет, поенту. У техници насмејавања публике имам већ толико искуства да могу с великом дозом сигурности да предвидим колико ће публика на којем месту да се смеје. Кад бих исто тако добро познавао шаховску игру, не би ме Гари Каспаров онако брзо смлатио.
Јарон: Може ли заиста вежбањем да се постане добар шахиста, или је посреди само природни таленат?
Безусловно мора много да се вежба. Чак и прилично неталентован човек може уз много труда и упорности да постане сасвим добар играч. И с хумором је слично. Ја сам рођени хумориста, али је требало много година да постанем међународни мајстор. Данас могу додуше да дам свакоме техничка упутства за стварање хумора, али не и гаранцију да ће хумор да делује. Могу само да анализирам креативни процес. Узмимо, на пример, мото који сам ставио на почетак своје књиге о гигантском краху комунизма у свету: „Комунизам је величанствена теорија“, написао сам тамо. „Несрећа је била само у томе што је био остварљив.“ То није виц од кога би се човек угушио од смеха, али кад мало боље размисли, осмехне се. А зашто? Вероватно због ефекта изненађења.
Последња негативна ствар која се очекује од једне величанствене теорије јесте да је остварљива. С обзиром да је величанствена, шта има лоше у томе ако може да се оствари? Противуречност у те две реченице иритира здрав разум, па је читалац у први мах збуњен. Мало-помало ипак му постаје јасно да у том апсурду има истине. Идеја комунизма је у ствари узвишена, само што из темеља противуречи људској природи, па да би се та идеја наметнула људима, морају да се примене нељудске методе. Кад читалац одгонетне ту загонетку, осећа се као да је изборио неку победу и циљ је постигнут, он се смешка.
Наравно да свака хумористичка идеја може и да се упропасти лошим формулисањем или пласирањем у погрешном ритму. Могао сам, рецимо, и овако да напишем: „Комунизам је величанствена идеологија која побуђује опште дивљење. У њој се, на жалост, ипак крије једна парадоксална несрећа, а то је да је понекад заиста и остварљива.“ Ефекат је пропао, текст је предугачак, језик укочен, а сувишно објашњење спречава читаоца да сам извуче поенту. Снага хумора је у језгровитости, једноставности и правом ритму.
Узмимо још један пример. „Бог види све, осим Даласа.и Ово сам написао у једној од својих ранијих књига, кад је та телевизијска сапуница управо кренула на победнички поход по малим екранима. Духовито је, али зашто? Због чудне надградње и зато што се у тих пет речи крије много упитника. Први део реченице „Бог види све“ стара је узречица коју читалац може озбиљно да схвати или може у њу да сумња, али се у оба случаја налази на познатом терену. Оне две речи „осим Даласа“ које изненада следе говоре да чак и Бог мисли да ту серију треба гледати. Свакако да сам могао да напишем и овако: „Серија Далас значи увреду разуму“, али не бих тиме спојио узвишено са смешним, одрекао бих се ефекта изненађења који је основно начело хумора, и изостао би смешак.
Хумор има врло осетљиву механику. Хумористичка изненађења могу да настану и повременим преласком с отвореног на вулгарно с истине на лаж или с патетичног начина и зражавања на шатровачко. Хумор на високом нивоу треба у ствари два пута да се чита.
На подручју хумора има, као и у шаху, неизмерно много варијанти. Узмимо, на пример, формулу коју ћу у високопарном научном стилу да назовем „контроверзне асоцијације“. У једној својој причи седим на балкону и слушам с осталим станарима нашег уличног блока радио-пренос Девете симфоније. Изненада приметим да је мој комшија ухватио жену за руку, и коментаришем то овако: „Још једанпут је Бетовенова божанска музика успела да споји срца двоје одбојних људи“. Капирате? Духовито је зато што је Бетовен доведен у везу с неочекиваним погрдним атрибутом „одбојан“.
Јарон: Који Вам је јунак из Ваших прича најдражи?
Ја. Сваки професионални хумориста смеје се на првом месту себи и тиме даје својим читаоцима или гледаоцима повод за злурадост. Најбољи пример за то је Чарли Чаплин који се непрестано руга лику кога сам игра на филмском платну. Ја, његов скромни следбеник, трудим се да идем његовим стопама. Али најбољи хумор је онај који пише сам живот. У једној од својих прича сусрећем свог агента осигуравајућег друштва који је мојих година, али му је коса црна као угаљ. Обузет завишћу, питам га како то постиже, а он ми одговара:
– Од младих дана се бавим спортом, сваког јутра се туширам хладном водом и четкам челичном четком, претплаћен сам на порнографске часописе, уредно живим и једем здраву храну. Осим тога, фарбам косу.
Али посебно је ефектна она сцена у којој крупан генерал, начичкан ордењем на грудима, опрезним кораком обилази почасну чету а онда пада на леђа. Досад још ништа боље није измишљено у царству хумора.
У мојој генерацији израелских хумориста има изванредних талената, само што се они највише баве политичком сатиром. Ипак, заборављају да ће министри једном да оду у пензију и да ће нам интифада кад-тад изаћи на нос, а да су ситне ствари у животу као што су веш-машине, лимари, зубари и наш однос према кључевима од аутомобила, псу и наочарима које непрестано губимо, вечне теме.
Не желим тиме да кажем да политичка сатира није добра и важна. Па и сам сам написао безброј политичких сатиричних прича које нису преведене на стране језике због актуелног односа света према Израелу. Политичка сатира је опасно оружје које није само забавно него може и да повреди. Крилатица о старом, болесном Менахему Бегину, који је доказ, како се у том вицу каже, да „постоји живот и после смрти“, оставља горак укус у устима. То није духовито него злоћудно, и ја сам се постидео због онога ко је то измислио.
Ја сам се увек трудио да својим оштрим пером не погодим поједине људе него само свете краве.
Јарон: Који погодак Вам је донео највише задовољства?
Највише сам уживао кад сам у књизи Пикасо није био шарлатан коначно изразио своје уверење да је такозвана модерна уметност јавни скандал. Небројени одзиви на ту књигу пријатно су ме изненадили јер се просечан грађанин нерадо бави проблемима који њега лично не погађају. Кад га, рецимо, велепоштовани критичари уверавају, и то неразумљивим језиком, да су гомиле отпада, душеци и клозетске шоље уметност, онда он без речи резигнира. Мафија модерне уметности држи у ствари цео свет под својом влашћу.
Намерно користим реч мафија зато што је један познати немачки ликовни критичар, после расправе на једној трибини, рекао мојој жени да ће да ме прогута мрак ако наставим да хушкам јавно мнење против модерне уметности.
Али ја не намеравам да бацим копље у трње. Ја не мислим да је модерна уметност велики блеф, ја то знам. Жалим само данашње уметнике који морају да пливају низ воду да би преживели, што морају да се помире с мацкањем и ружноћом.
Једна друга вечна тема јесте однос свете краве према волу. У својим комадима Венчани лист и Била је то шева отворено сам изнео своје мишљење о небројеним слабостима институције брака. Ипак, о оргији лицемерја у љубави која се данас зове секс нисам писао толико често колико сам желео, јер нисам хтео да ражалостим најбољу од свих жена. У свим мојим књигама зазирем од сваке примедбе која би њу могла да повреди. Такве примедбе можете евентуално да нађете само у каснијим издањима мојих књига.
Јарон: Него, да се вратимо на Вашу уметничку каријеру. Како је настао Ваш највећи успех, филм и мјузикл Салах?
То је напета прпча која је почела тако што је Коморно позориште припремало забавну ревију. Кад су и мене замолили да им напишем један скеч, изненада сам се сетио Са’адје, свог комшије у логору „Врата домовине“, његове грлате деце и ћутљиве жене. У то време код нас у Тел Авиву бесплатно је становала једна млада девојка која се, рецимо, звала Јозефина. Јозефина је заједно с нама отишла из кибуца и уписала се на студије социологије. Пошто ми је испричала неколико типичних дијалога између нових досељеника из арапских земаља и европске локалне власти, скечу сам дао наслов Са ’адја и јавно добро.
Режисер је прочитао текст и болно се нацерио. Тада сам отишао с рукописом под руком до војног позоришног ансамбла и дао га деветнаестогодишњем нареднику Каинеку Тополу да га прочита. Наредник Кајнеке закључио је да је текст прилично слаб и да уопште није смешан. Тада нас двојица нисмо били још вршњаци, ја сам био једанаест година старији од њега, па сам могао без даљњег да наредим да се Са ’адја изведе. Ансамбл је послушао мене, старог шепртљу, али су се иза мојих леђа зезали на рачун мог акцента и шапутали да ми је успех Штићеника изгледа помутио разум. Скеч Нова социјална радница, како се првобитно звао комад, није постигао успех него је изазвао прави урнебес. Топол је био незабораван Салах, а остало припада историји. На теретњаку којим су се глумци војници превозили у све делове земље и кош је уједно служио и као покретна позорница, Топол је стотињак пута одиграо насловну улогу која му је користила у његовој даљој позоришној и филмској каријери.
Сад долази напети део приче. Сав свој хонорар који сам добио од војске, поклонио сам Јо зефини коју смо тада издржавали. Уз новац сам приложио и папирић на којем сам јој у шали написао:
„Уз срдачну захвалност за сарадњу у креирању Салаха“
И тај папирић је одиграо важну улогу у мом животу.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Šalu na stranu - Page 2 Empty Re: Šalu na stranu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 3:37 pm

Šalu na stranu - Page 2 Vtmir_kart09


После десетак година мој филм Салах постигао је невероватан успех у израелским биоскопима па сам коначно могао да саградим кућу у Афлеки. Насупрот томе, чиста добит од приказивања филма у иностранству била ми је само вредна лекција из начина пословања у шоу-бизнису. Власник фирме за дистрибуцију филма у Њујорку убацио је наиме у уговор једну сасвим малу клаузулу, према којој само он може да одлучује о улагању зарађеног новца у рекламирање филма. На тај начин за пуних девет месеци колико се филм приказивао у Њујорку, успео је да пребаци читаво једно мало богатство у новоосновану рекламну агенцију свог шурака. Од тада помно читам све уговоре од почетка до краја и не потписујем ни један од њих ако ми није загарантована минимална свота од зараде остварене на филму.
То ипак није била једина поука коју сам извукао из тог успеха. Моје наводно богатство стечено тим филмом привукло је наиме више пијавица. Ускоро пошто је Салах почео да се приказује у биоскопима, примио сам захтев, срочен према свим правилима правне струке, да изволим да половину својих прихода од филма дозначим својој равноправној партнерки у стварању Салаха. Захтеву је приложена копија оног шаљивог писамца које сам јој својевремено написао.
Тек што сам се мало опоравио од првобитног шока, троје новина известило је своје читаоце о тој афери. Тако, дакле, помислио сам, сад су ме ухватили на делу, сада ће сви сазнати да су сви моји комади, моји скечеви, моје књиге, све што сам икад написао, да је све то потекло из Јозефининог пера.
Назвао сам је.
– Па ти си се обогатио – одговорила ми је. – Зашто нешто од тога не препустиш и мени!
Јозефина је у судници доживела пораз. Наиме њен адвокат је сметнуо с ума да ауторско право штити само написани текст, а не и идеју. Накнадно је аргументовао одштетни захтев тврдњом да ми је његова клијенткиња издиктирала своју идеју. Ако је тако, одговорио сам му, онда сам ја био само њен писар, па њој не припада половина мојих хонорара него све. Парница је окончана усред општег смеха.
Али не извлачим ја поуку само из разочарања. Могу да Вам наведем и нека своја пријатна искуства, иако из јавних медија добро знамо да позитивне ствари нису ни приближно толико занимљиве као негативне.
Кад су чланови војног позоришног ансамбла, који су извели Салаха, одслужили војни рок, основао сам с тим необично талентованим глумцима своју вољену малу сцену „Зелена луковица“. Ти млади људи припадали су некаквом социјалистичком покрету па су пошто-пото хтели да оснују своје седиште у пустињи. Њима је животни сан био да им позориште буде у кибуцу. Ја сам био одушевљен том идејом јер ме је фасцинирала животна радост тих младих људи, а ваљда и зато што су били потпуно друкчији од мене.
Мала сцена „Зелена луковица“, на пример, није никад ангажовала ни једног јединог адвоката да расправи размирице између својих чланова. Кад би избио неки спор између њих, моји млади дивови пријатељски би се насмешили противнику и покушали да га умире отприлике овако:
– Код нас ти нема сућења него одмах прелазимо на батине.
Тако се све увек брзо и глатко решавало, а ја сам од њих научио да једна мала ћушка може да буде делотворнија од најбољег адвоката.
„Зелена луковица“ постигла је велике успехе, али опет само код публике. Велики немилосрдни критичар др Гамзу сваки пут би нас „згамзио“, сасекао у својим критикама. Када се наша дружина распала, пожалио се: „Где су она златна времена ’Зелене луковице’?“ Само су мртви на цени.
После три године и пет необично успешних забавних програма наш колектив се распао после трагичне смрти једног популарног глумца. Па и ја сам се уморио и повукао, и као аутор и као управник. Ипак смо успели да затворимо наша врата без икаквих дугова и без губитака, што је права реткост у позоришном свету пуном ризика.
У средишту „Зелене луковице“ неоспорно је стајао Топол, не само зато што је био врстан комичар него и због шарма и мужевности који су зрачили из њега. Његова личност се не разликује од улога које игра, у животу је исто тако драг као и на позорници или на филмском платну, а то се заиста само за врло ретке глумце може рећи.
Често се виђамо, али још увек збуњујемо један другог својим црним хумором. Кад Топол неком стане на жуљ и промрмља: „Извините, било је намерно“, тада би жртва морала да зна да је то кишонизам који је Топол усвојио.
Али никако му не недостаје дрскости. После извођења Виолинисте на крову у Лондону (била је то изванредно успешна свечана божићна представа), посетио сам га у гардероби. Скромно сам чекао док се поздрављао с лордом Маунтбатеном и надбискупом од Кантерберија. Пошто се љубазно поклонио пред том високом господом, пресвукао се па смо заједно пошли из позоришта. Вратар је довикнуо за нама:
– Срећан Вам Божић, господине Топол!
Шаимке се окренуо и добацио му а да није ни оком трепнуо:
– Ми нисмо срећни због тога, наиме ми смо га убили.
Мени та његова примедба није уопште била смешна па сам га запитао како може себи да дозволи тако нешто.
– То ти је сасвим једноставно – одговорио ми је Шаимке – ја сам ти овде звезда.
Свакако да је био двоструко у праву, прво, зато што је заиста звезда, а друго, зато што провокативно понашање припомаже слави. Али мој светски чувени пријатељ има још једну особину ретку у позоришном свету. То је шеретско намигивање које код гледаоца буди осећај олакшања и које као да говори: „Ми ово само играмо, није све то тако озбиљно.“ Његов посебан значај је у томе што је у исти мах и глумац и гледалац.
Тако се дакле распала „Зелена луковица“, између осталог и зато што сам ја хтео да се избавим из тог затвора у којем сам већ следећег дана после премијере морао да пишем нови комад. Али био сам већ заражен позоришним вирусом и даске позорнице значе ми и дан-данас живот. Само што сам се ипак мало опаметио. Још увек пишем комедије и мјузикле и режирам их од Амстердама до Сент Полтена, од Базела до Њујорка, али финансијске и администратишк бриге препуштам другим управницима.
У мом репертоару има и дела која нису стандардна. Колико знам, моја опера Варалица је једина у историји музике уперена против пореза на доходак. Публика у телавивској опери топло је поздравила њену премијеру.
Али мој највећи домет је сарадња у оперети Стамболска ружа.
Предлошци за ту представу у нашем великом ревијалном позоришту били су пожутели либрето и партитура из двадесетих година овог века. Неколико дана пре премијере све је ухватила паника јер је нестао текст трећег чина. С обзиром да није било времена да се набаве нестале стране из Истанбула, управник ме је пробудио усред ноћи и саопштио ми своју заиста необичну жељу да до јутра напишем трећи чин који недостаје.
Испричао ми је у неколико реченица дотадашњу радњу и оставио ме да се сам ухватим укоштац са својим драматичним проблемом. На моје питање како треба, забога, да се оконча судбина оне турске лепотице, управник ми је одговорио да је то моја ствар, да не може он све сам да уради.
Учинио сам шта сам могао. Премијера која је одржана после неколико дана постигла је велики успех, и представа се давала пола године а да ником није упао у очи мој скромни допринос. Вероватно се композитор Лео Фол превртао у гробу, али негде далеко од Тел Авива.
Моје следеће интересовање била је филмска режија. За то треба да захвалим својој радозналости и филмским критичарима.
Кад се шездесетих година, због даљег прилива родбине, опет погоршало моје финансијско стање, продао сам права за свој мјузикл Ни речи Моргенштерну израелском филмском продуценту који се до тада специјализовао за увоз индијских и турских филмова. Тај човек је волео филм као мало дете, сваке недеље је мењао режисере, а резултат је сваки пут бивао све гори. Критичари, којима сам већ тада био трн у оку, учинили су све што је било у њиховој моћи да ме што више повежу с неуспехом тог филма. „Коначно је истина избила на видело“, писали су, „то је прави Кишонов ниво“.
Тада сам се зарекао да ћу убудуће своја дела да поверавам само себи, па сам тако сам режирао своју породичну комедију Венчани лист. Био сам и сам изненађен како ми то иде од руке. Док човек пише позоришни текст, истовремено га режира у глави, а технику режирања може врло брзо да научи из праксе.
Тврдим без лажне скромности да сам сасвим пристојан позоришни режисер, можда и зато што сам до сада постављао на сцену само своје комаде. С обзиром да опрема сцене мојих текстова, осим мјузикла Салах у којем је учествовао ансамбл од 60 људи, није постављала превелике захтеве, нисам с те стране имао проблема. Али најлепше од свега је то што као режисер нисам морао да се истичем на рачун аутора.
Венчани лист је у међувремену постигао светски успех. Само у Немачкој и Аустрији извођен је на стотине пута. Тајна његовог успеха лежи у томе што се та мала комедија заснива на вечној теми, квадратури брака. У ствари је то трагикомична слика потпуно нормалних брачних парова. Снага комада крије се у једноставној радњи и симпатичним ликовима. У Истанбулу се давао под насловом Лимар и његова жена, а у Паризу као Водоинсталатер из Тел Авива. У Турској се приказивао две године па је млади глумачки ансамбл који га је изводио у Истанбулу на крају купио позоришну зграду у којој је играо.
Не знам зашто, али у Турској сам имао врло много успеха. Десетак књига ми је преведено на турски. На јубиларној представи комедије Била је то шева у Народном позоришту у Анкари Сара и ја били смо гости турске владе. Министар културе седео је до мене док су пред позориштем чланови ПЛО-а демонстрирали против мене.
Ако бисте ме питали који ми је позоришни комад најдражи, не бих знао да Вам одговорим сваки уметник, као и сваки отац, највише воли своју слабију децу. Али ја волим баш оне најуспешније. Већ сам рекао да бих радије био Салијери него Моцарт. Али кад бисте ми баш уперили пиштољ у груди, признао бих Вам да ми је ипак најдражи сатирични комад о шарлатанству у модерној уметности Извуци прекидач, вода кључа.
Та комедија извођена је на целом свету, сваке недеље на некој другој малој сцени. На великим сценама се врло ретко изводи. Велика, субвенционисана позоришта не усуђују се да провоцирају чланове одбора за културу. У тој мојој сатири, наиме, реч је о финансијским махинацијама културне мафије. На позорници се, између осталог, прави и „апстрактна“ слика прскањем боја. Управо ових дана кинеска телевизија ми је јавила да жели да емитује филм који сам снимио по том комаду за Sender Freises Berlin (Станица Слободни Берлин).
Јарон: Позоришна режија свакако може у релативно кратком року да се научи. Али како сте се снашли у компликованој техници филмске режије?
Већ само по себи је апсурдно што је филм Салах, који је био номинован за „Оскара“, реализовао тим чије је непознавање филмске технике било ваљда јединствено у историји кинематографије. Нико од нас 1962. године није имао појма како се снима филм, а најнеискуснији је био Ферике лично, режисер, чије је једино искуство на том пољу био пројектор који је сам направио у кутији за ципеле када је имао девет година.
Знао сам, додуше, да филмски режисер мора да виче на енглеском „Action“ али ја сам се усуђивао само да шапућем. Нисам познавао чак ни основне филмске изразе као што су „tilt“, „close-up, „over-the-shoulder“, а камоли неке компликованије стручне термине. Кад се мало боље погледа филм Салах, није тешко уочити да Топол на почетку филма има браду, а после је обријан. Нисам ни знао шта је континуитет радње. Уместо професионалног сценарија, нацртао сам сцене како сам их замислио у машти, и обичним, говорним језиком описао сам шта би у том оквиру отприлике требало да се догоди. Неколико недеља пре почетка снимања отпутовао сам са Саром у Венецију, где ме је, једне од најромантичнијих ноћи на Тргу светог Марка, спопао паничан страх тако да сам се издрао на сироту Сару:
– У шта сам се то увалио? Откуда ја уопште могу да знам како се снима филм?
Ипак, нисам могао да се повучем јер су припреме за снимање биле у пуном јеку.
Мој продуцент Менахем Голан довео је са собом из Холивуда симпатичног дедицу Флојда Крозбија, сниматеља који је за свој рад на филмском класику Тачно у подне добио „Оскара“. Понадао сам се да ћу да се спасим користећи се његовим богатим искуством. Међутим, Крозби ми је убрзо јасно ставио до знања, на свој амерички начин, да има намеру да се бави својим послом само као „director of photography“. У току снимања ипак су се међу нама развили срдачни односи, па ми се пожалио, између осталог, како га син, музичар, само срамоти и како се одао дроги. Срели смо се опет после две године, кад сам дошао у Холивуд да примим по други пут награду „Golden globe“. Тада ми је испричао да се стање мало поправило и да му је проблематични син прилично добро стартовао са својом групом „Crosby, Stills, Nash & Young“.
Са Салахом је у вези још један догађај од којег умало да нисам добио инфаркт, нешто што само хумористи може да се деси. Одиграло се то у Сан Франциску, на првом филмском фестивалу на којем смо Шаимке и ја учествовали.
Салах је дошао на ред после једног грчког филма и у ствари је све ишло како треба. Публика се смејала на правим местима и изгледало је да је филмом усхићен и сам жири којим је председавао глумац маркантног носа, Карл Малден. Шаимкеова жена Галиа шапнула ми је да нам је награда тако рећи већ у џепу, кад се над нама надвила катастрофа.
Већ негде при крају филма појавио се изненада крај мене кино-оператер и шапнуо ми:
– Чујте, мистер, последња ролна Вашег филма случајно је замењена последњом ролном грчког филма.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Šalu na stranu - Page 2 Empty Re: Šalu na stranu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 3:37 pm


Šalu na stranu - Page 2 Vtmir_kart08


Иако је и Шаимке чуо ту јововску поруку, седео је и даље мирно на свом месту и није видео разлог да се узрујава, док је мене тако рећи парализовала помисао да ће ускоро, уместо Салаха, на платну да се појави неки грчки хулиган.
Изашавши из мрака дворане, сазнао сам да су Грци већ однели нашу ролну на представу у неки други биоскоп. Преостало ми је још десетак минута времена. Ускочио сам у први такси, добацио Грцима њихову ролну и одјурио с нашом ролном назад. Пет минута – четири минута – три минута – у последњи час убачена је права ролна у пројектор. Нико није ни приметио каква драма се одиграла. Шаимке је изјавио да је он знао да ће све добро да се заврши, али ја све нешто мислим да сам тог дана почео да седим.
Међутим, догодило се још нешто од чега сам могао да добијем инфаркт. Први фестивал је као и прва љубав па се још и дан-данас сећам свега до последње ситнице. У жирију је тада седео и најзначајнији совјетски филмски режисер који је освојио пет Стаљинових награда. Био је Јеврејин, али није смео да покаже своја права осећања према нама зато пгго је био под будним оком својих пратилаца.
Увече, дан уочи доделе награда, срели смо га ипак самог на улици. Ухватио ме је обема рукама за рамена и шапнуо ми на руском нешто као:
– Какој красивуј! – што ни ја ни Шаимке нисмо разумели. Одмах затим је нестао, а ми смо, заражени његовим узбуђењем, потом јурили улицама Сан Франциска и питали сваког пролазника који је изгледао иоле руски да ли зна можда шта то значи „какој“.
Одговор смо сазнали сутра на додели награда. Наш совјетски брат хтео је да нам каже да смо освојили-две прве награде.
То ми је био први филмски фестивал у животу. Данас се више не узбуђујем толико због фестивала и доделе награда. Смирио сам се. Данас разумем старог краља Соломона који је имао своје царство и хиљаду жена, а ипак је на крају живота дошао до закључка: „Сујета, сујета, све је само сујета!“ Почасти губе мало-помало своју младалачку драж. Кад је мој трећи и најпознатији филм, Блаумилхов канал, такође номинован за „ Golden globe“, све је већ била пука рутина.
Јарон: Зашто се нисте онда коначно повукли у пензију?
Из страха да онда не бих више био ништа друго до стари, огорчени писац. Пре три године почео сам чак и да учим француски. Када сам већ знао да срочим једноставна писма на том дивном језику, престао сам да га учим. Не због својих година него због једне посете Паризу. Дошао сам у тај предивни град, али нисам разумео ни реч. Стекао сам утисак и да је Французима сасвим свеједно да ли знам да причам с њима на њиховом језику или не знам. Зато сам окренуо Французима леђа и задубио се у један други језик, језик компјутера.
Немам додуше свој компјутер, али имам саме професионалце око себе. Мој син Амир је доктор информатике, а и Ренана својим „Еплом“ ствара импресивне графике. Ја лично држим се подаље од тих чудесних справа, из страха да ме не заробе. Такође сам и престар да пређем с оловке БЗ на „word processor“. Компјутером би нестали и докази за потомство мојих бескрајних исправки у тексту којима се радо дивим као траговима „претрпљених болова“.
Па ипак, један шаховски компјутер носи моје име. Он је моје дело а производи се у САД. „Кишон-Честер“ први је хумористички шаховски компјутер на свету који може да буде врло забаван, поготову кад му противник има смисла за хумор као што га има Анатолиј Карпов.
Сваки мој наступ у симултанци против тог некадашњег светског првака почиње и завршава смехом. Једном сам у Бечу повукао први потез, устао и изјавио: – Предајем се! – Карпов се насмејао и пружио ми руку у знак да је партија завршена. Нисам се покајао због тога. За добар виц увек сам спреман да изгубим игру, поготово кад је ионако од самог почетка изгубљена.
Током годинама се између Карпова и мене развио необичан однос, мада је он декларисани комуниста и мада је био љубимац Брежњева. Од њега сам добио и један посебан поклон, делић ракете којом је један од совјетских космонаута полетео у свемир.
Ипак с „Кишон-Честером“ је лакше играти него са самим Карповом, мада мој компјутер не зна да држи језик за зубима. Он сваки потез коментарише мекетавом примедбом или псовком, према томе у каквом је положају. То је омогућено тиме што су амерички научници произвели чип који савршено имитира људски глас и интонацију. Фабрика за производњу шаховских компјутера „Fidelity“ у Мајамију одлучила је да искористи тај изум у своје сврхе, па ми је преко своје немачке пословнице „Мephisto“ понудила да срочим текстове којима би компјутер коментарисао потезе кад би имао смисла за хумор.
Другим речима, Ја сам постао Пигмалион шаховских компјутера. И тако сам измислио примедбе за свог Честера као што су: „Драги мој, ја сам прејак за тебе, купи себи неки јефтинији компјутер“, или: „Играш темпом пужа, изгледа да желиш да потрошим своје батерије, мани се ћорава посла!“ Добре потезе свог противника „Кишон-Честер“ награђује оваквим коментаром: „Па ти играш боље него што изгледаш“. Али кад му противник повуче неки слабији потез, обаспе га погрдама, каже му чак и: „Срање!“ али му се одмах потом извини.
Није било тешко смислити праве речи, али је било теже ускладити реакције компјутера с квалитетом потеза. Иако су ми стручњаци при руци, морао сам добро да научим како компјутер функционише. Да сам унапред знао какве ће муке да ми зада та мала пустоловина, сигурно се не бих упустио у њу. Утрошио сам на то годину и по, али сам сада заиста поносан што први шаховски компјутер са смислом за хумор носи моје име.
Јарон: Зар не мислите да Вам нису понудили сарадњу у изради тог компјутера толико због Вашег шаховског знања колико због Ваше популарности?
У то нема сумње, али мени то не смета. Ми данас живимо у једно ново камено доба са старим, примитивним законима. Побеђује онај ко има бољу секиру, а то је данас успех. Ко је славан, тај је и моћан, сви му се клањају зато што су га синоћ видели на телевизији. Кад би Клаудији Шифер пало на памет да направи сценографију за оперу Тоска, или Хансу-Дитриху Геншеру да управља расветом у неком хорор-филму, свака оперска кућа и сваки филмски продуцент сместа би потписали с њима уговор. Велике компаније спремне су да плате огромне износе да Борис Бекер носи њихово име на левом рукаву и да се нека врста колоњске водице зове „Сабатини“, иако сви знају да аргентинска тенисерка нема ама баш никакве везе с том течношћу.
Па зар је онда срамота припадати том новом високом племству. Уверен сам да ће моје име као изумитеља нове врсте шаховског компјутера навести неке људе да купују моје књиге, а да ће моје име као писца навести и неке шаховске компјутере да се заинтересују за тог човека. Живимо у свету који засипа купце робом, тако да и један писац мора да води рачуна о својој тржишној вредности. Зато се и не опирем тим недостојним чињеницама него се трудим да им се прилагодим. И чиним све да бих остао и славан и нормалан. Знам да је то готово немогуће, јер сам, на своје велико изненађење, схватио да велики успеси могу човека исто тако лако да упропасте као и велики порази.
Кад сам први пут био у Холивуду, упознао сам се с Елвисом Прислијем који је тада био на врхунцу славе. Био је добро грађен, изгледао је још боље него на филмском платну. Поразговарали смо за време паузе на снимању па сам се уверио да је то симпатичан и пристојан дечко чији сензибилитет нема никакве везе с његовим дивљим ритмовима.
После неколико година поново сам га срео, овог пута у Лас Вегасу. Био је подбуо, дебео, под јаким утицајем дроге и сав ознојен. Да га нисам видео у његовим најбољим данима, вероватно се не бих толико шокирао. Међутим, с обзиром да сам раније упознао тог дивног момка, није ми било јасно шта се то с њим догодило.
Питам се зашто човек тешко подноси успех који би морао да га усрећи, зашто не може да се извуче из тог смртоносног вртлога? Да није можда слава за којом се жуди само дрога која човека, из страха да је не изгуби, тера у пропаст?
Мислим да сам избегао ту опасност. Не зато што сам посебно јак него зато што на путу преда мном непрестано искрсавају нове препреке. Ја сам човек коме је пут до славе била у ствари трка са препонама. На томе морам да будем чак и захвалан. Моја слава је расла тек мало-помало, корак по корак, паралелно с мојим развојем као писцем, па је лако могуће да ми је управо због тог поступног, дозлабога спорог напредовања душа остала неповређена.
Иако се не може рећи да сам претерано скроман, ја увек тачно знам коју је пресудну улогу у мом животу одиграла срећа. А не бојим се више ни да ће срећа да ми окрене леђа. Пропустила је прилику. Данас више не зависим од среће. Срећа зависи од мене.
Јарон: Шта Вам то значи?
Не знам још. Морам да размислим.
Јарон: Видим да Вам хумор помаже да се обрачунате с опасностима славе.
Па и са свим другим духовним опасностима. Скоро све професионалне хумористе хумор је спасио од неизбежне празнине, или им је бар помогао да олакшају себи напаћену душу. Хумор их је заштитио, допринео њиховој психичкој равнотежи, излечио их.
Рекао сам Вам већ да је хумор способност да се очекивани ток збивања изненада окрене на другу страну, да се истина уздрма и да се стварност сагледа из неконвенционалног угла. Међутим, човек који поседује способност да апсолутно намерно учини нешто необично, мора у првом реду да добро познаје стварност.
Писци су такви људи. Ко зна да напише пародију, зна да напише и оригинал. Другим речима, хумориста је човек с изразитим сопственим мишљењем и с инстиктивном спознајом о релативности таквог мишљења. Ко је наоружан таквим погледима, не искаче из коже само зато што се прославио.
Слава је пријатна и доноси са собом материјалне предности, али докле год човек зна да се насмеје сам себи, нема, на сву срећу, опасности да ће да изгуби главу.
Јарон: Све је то заиста дивно и добро, али радо бих Вас видео у тренутку кад осећате иза леђа задивљене погледе и знате да ће ускоро да Вам приће зајапурена млада девојка и да Вас замоли за аутограм. Шта радите у таквој ситуацији?
Очешљам се. То нема везе с сујетом него само с помишљу да су можда у близини фото-репортери. Можете слободно да ме презрете, али ћу без лажне скромности да Вам признам да сам прихватио одређене друштвене норме да бих могао да задржим потпуну личну слободу. То је данас моја сасвим лична истина.
Јарон: А шта је с будућношћу?
Будућност сам, због недостатка интереса за њу, прецртао. Она је, хвала Богу, иза мене.

1 Бивша источнонемачка тајна полиција (Staatssicherheit).
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Šalu na stranu - Page 2 Empty Re: Šalu na stranu

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu