Sve moje ljubavi...
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

Pomozi svetu na svoju štetu

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Ići dole

Pomozi svetu na svoju štetu  Empty Pomozi svetu na svoju štetu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 4:39 pm

Pomozi svetu na svoju štetu  Pomozi10

Jedna od Kišonovih knjiga u kojoj se na duhovit način obračunava sa komunizmom - od dolaska Crvene armije u Mađarsku do sopstvenog bekstva u Austriju i, konačno, Izrael...
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Pomozi svetu na svoju štetu  Empty Re: Pomozi svetu na svoju štetu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 4:39 pm

Pomozi svetu na svoju štetu  SHORPY_4a04052a_0_1899




„ Комунизам је величанствена теорија. Несрећа је у томе што је био остварљив. ”

Е.К.





Ова књига није анализа велике демократске револуције која је задала смртоносни ударац комунистичкој империји. Исто тако, није јој сврха ни да објасни зашто је до тога морало да дође.
Међу нама речено, до тога није ни морало да дође. Било је то право чудо.
Ја дакле описујем како је уопште та немогућа револуција била могућа. А то не чиним зато што бих ја можда био један од оних совјетолога који су се грдно обрукали, него зато што сам био сведок догађаја.
Међутим, ко од мене очекује нова пророчанства, боље да не чита ову књигу. Чак ни делфијско пророчиште не би могло поуздано да предвиди да ли ће Горбачов ући у историју као Месија или само као смешни чаробњаков ученик. Већ се увелико прича да се у ери Брежњева чекало петнаест минута мање у реду за шаргарепу...
За мене је Михаил Горбачов ипак импозантна личност, макар шаргарепе потпуно нестало са руског тржишта. Његова револуција која је потресла свет својеврстан је one-man-show, он ју је сам извео. Мојсије је имао брата Арона, Маркс је имао пријатеља Енгелса, а Горбачов је има само бриге.
Моментално сам ипак исто толико збуњен као и сви остали.. Зар је све оно ипак била само ноћна мора, трећеразредни филм страве и ужаса? Зар су они генерали, фосили без лица, с безбројним блиставим одликовањима, заиста били господари свемира? Зар је у Румунији заиста постојао крволочни гроф Дракула? Зар је онај осредњи агент осигуравајућег друштва Ерих Хонекер заиста био тиранин од кога су сви стрепели?
Зар је све то био само лош виц?
У овој књизи писаћу дакле само о оним догађајима који већ спадају у прошлост и које више нико не може да измени. Осим, наравно, совјетских историчара.

Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Pomozi svetu na svoju štetu  Empty Re: Pomozi svetu na svoju štetu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 4:40 pm


Pomozi svetu na svoju štetu  SHORPY_1a35231u_41




Ја сам члан једног од најексклузивнијих клубова на свету, Савеза писаца дисидената којима је пошло за руком да побегну из стаљинистичког Алказара. Одувек смо се слагали са мишљењем нашег председника Александра Сољженицина да је коначна победа комунизма у свету само питање времена.
То мишљење било је логично. Свет је подељен на два велика блока, говорили смо једни другима. У слободном свету на Западу, нарочито у Европи и међу њеним интелектуалцима, све више преовлађују комунистичко-социјалистичке идеје. Насупрот томе, у Совјетском Савезу и његовим сателитима ствара се борбени антикомунистички покрет. Али како су могућности Запада много разноврсније од могућности совјетског блока, нема сумње да ће комунистичке масе са Запада једног дана кренути на јуриш и освојити антикомунистичке бастионе на Истоку...
Ово можда данас звучи као јефтин виц, али пре четрдесет година, када сам бежао из стаљинистичке Мађарске, то није било ни мало смешно. Половина Европе била је црвена. Готово да нисам срео писца, уметника или професора на Западу који није припадао антиамеричкој новој или старој левици. Блажени академици нису крили уверење да будућност припада црвенкастом социјализму. Они су на сав глас сањарили о систему који је у људском, социјалном, економском и сваком другом погледу тотално омашио.
Са сигурне удаљености хвалили су режим који је веровао да се боље разуме у уметност од самих уметника, који је своје грађане сматрао одговорним за порекло својих родитеља, нељудски режим који је своје границе начичкао минским пољима, осматрачницама и дресираним псима.
Али нису црвену будућност предвиђали само интелектуалци. Када сам се илегално пребацивао из Италије у Израел, у Бриндизију ме упозорио један забринути италијански морнар:
– Па ви сте луди, Црвена армија ће за три недеље стићи у Палестину.
– Знам одговорио сам му али се исплати и за те три недеље.

Убрзо сам схватио да постоји само један сасвим безопасан начин живота живети као комуниста на Западу. На жалост, ја више нисам могао да живим тако, био сам заувек излечен од тога. Међутим, зато сам био и кажњен на одговарајући начин. Током ових дугих четрдесет година ни један новинар са Запада није пропустио прилику да ме запита како је могуће да ја, за разлику од већине мојих хуманих другова по перу, не припадам табору левице.
А како би човек с толиким тиражима књига могао да буде социјалиста? покушавао сам да се нашалим, али се ни један од њих није никада насмејао на ове моје речи. Ту и тамо понеки окорели напредни елементи настављали су да ме преслишавају:
– Ако нисте социјалиста, шта онда мислите који је друштвени поредак најправеднији?
– Мени је добар сваки поредак који ми дозвољава да се иселим.
Пуних четрдесет година оптуживали су ме да сам непоправљиви црни реакционар. Па ипак, сада када је први пут у историји човечанства победила ћутљива већина, и кад табор левице стоји пред нама у гаћама, не осећам велико задовољство.
Ја нисам био паметнији од својих колега. Само сам био на месту догађаја.
Када се добро размисли о свему, чињеница је да је прича о Совјетском Савезу прича о суштим успесима. Стаљину је, у крајњој линији, пошло за руком оно о чему су руски цареви могли само да сањају. Пропала је само идеологија, марксизам. Русија је додуше постала велесила, али не захваљујући комунизму, него упркос њему.
Јер све је, на крају крајева, била само лаж.

„Капитализам је неравномерно подељено богатство, а социјализам је равномерно подељено сиромаштво”, наводно је једном неко рекао, али је и та тврдња лажна јер бољшевизам чак и беду дели неравномерно. Нема друштвеног поретка у свету у којем постоји дубљи јаз међу људима него управо у том уређењу друштвене једнакости. Управо је зато то уређење и најлицемерније у историји, па и најнеподношљивије.
Ово што ћете читати на следећим странама јесу књижевни изливи моје четрдесетогодишње политичке изолације на Западу. Овој књизи сам мирне душе могао дати наслов „Мајн кампф”, да ме није предухитрио Стаљинов узорни ученик.
Помогни свету на своју штету заправо је дневник. А у дневнику нису дозвољене измене, све мора да остане онако како је својевремено написано, у време када је Михаил Горбачов био још само пуста жеља.
Први пут сам се срео са Јосифом Стаљином 1942. године на матури у Будимпешти. Тема матурског задатка из књижевности била је помало тенденциозна: „Мађарска, тврђава европске културе, одолева нападима бољшевичких хорди”.
У то време непобедива мађарска армија је под високим покровитељством Вермахта била на најбољем путу да је Црвена армија потпуно потуче. Ипак, тешки порази на снежним украјинским пољима нису добре Мађаре код куће ни на који начин спречавали да свакодневно објављују по један нови закон против „јеврејске експанзије у привреди и култури”.
Тада сам на часовима фискултуре стајао у ћошку, одвојен од свог разреда. Жута трака на мојој левој надлактици била је прописно широка шест центиметара и преко потребан доказ мог ниског порекла.
У таквим приликама није никакво чудо што мој антикомунистички матурски задатак није испао баш најсјајнији. А, тако ми Алаха, учинио сам све што је било у мојој моћи да најживљим бојама насликам историјску мисију Мађарске као неосвојиве тврђаве хришћанства и да истовремено стргнем маску са богињавог лица међународног комунизма, али очигледно да нисам био превише уверљив. Можда је то било и због тога што сам, док сам писао задатак, испод клупе држао палчеве да Црвена армија дође што пре до Будимпеште како би ме ослободила оваквих испитних тема.
Стигла је после три године.
Дотле се штошта збило. Пошао сам на занат код једног добронамерног златара али убрзо после уласка немачких трупа победничка мађарска армија стрпала ме је у концентрациони логор, одакле сам успео да побегнем минут пре доласка Адолфа Ајхмана. После тога сам тренирао фалсификовање докумената и разапињање на крст. У уличним рацијама узвикивао сам „Хајл Хитлер” и скривао се по пустим пећинама и мрачним окнима лифтова. Када ми је и последње склониште уништено бомбардовањем, појурио сам главом без обзира у предграђе Будимпеште не бих ли се дочепао прве руске линије фронта. Војници иначе непобедиве мађарске армије трчали су ми у сусрет, показивали нешто за собом и довикивали:
– Чувај се момче! Тамо су бољшевици!
– Где? Тамо? – запиткивао сам их пун наде хитајући у сусрет комунизму. Ипак, никада нисам стигао до њега. Фронт се управо у том тренутку зауставио и претворио у поприште непрекидног топовског надметања. Под кишом граната стигао сам на адресу коју ми је дала једна племенита мађарска породица немачког порекла као последње уточиште...
На том месту сам затекао само рушевину куће у којој је само подрум остао читав. У тој рупи сам нашао шездесетак боца сока од парадајза и школску мапу хартије које су сигурно оставили за собом укућани бежећи од куће.
Проседео сам тако пет недеља усред фронта. На крају ми је желудац био сав изједен од парадајза, али се у мапи налазио мој први сатирични роман. У тој алегорији нажврљаној окрајцима оловака и нагорелим шибицама било је речи о измишљеном политичком покрету против светске доминације ћелаваца. Написао сам је из неке неодољиве потребе, на коленима, у подрумском мраку, Бог ће га знати зашто и због чега.
У глуво доба ноћи извирио бих кроз рупу из свог бункера. Сатима бих посматрао канонаду руских топова на хоризонту.
– Ма дођите већ једном! – шапутао сам у топлу летњу ноћ. – Забога, дођите коначно!
Коначно су дошли, мало пре него што сам потрошио три последње боце сока од парадајза. Прва украјинска армија маршала Малиновског најзад је пробила фронт и ја сам угледао оно што сам прижељкивао све време своје изгубљене младости – првог руског војника.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Pomozi svetu na svoju štetu  Empty Re: Pomozi svetu na svoju štetu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 4:40 pm

Pomozi svetu na svoju štetu  SHORPY_1a35017u_42


Снажним ударцем ноге развалио је подрумска врата и упао унутра. Показао сам му своја брижљиво фалсификована документа, али он на њих уопште није обраћао пажњу. Било је очигледно да није пријатељ бирократије.
Био је обичан војник, не више особито млад, лице му је било округло а нос црвен. На угојеном телу носио је отрцану блузу украјинске армије, а на ногама јахаће панталоне румунске коњице. У десници је држао руски аутомат са округлим оквиром за муницију, а у левици кесу пуну лука, кобасица и колоњске воде.
Нисам могао а да не заплачем од радости. Никада пре тога нисам видео заноснији призор од тог запуштеног човека у два дела различитих униформи. Рекло би се да сам целог живота чекао само тог Украјинца црвеног носа...
Био је врло љубазан. Спонтано је поделио са мном своју кобасицу и почео је халапљиво да је гута мљацкајући на сав глас. С времена на време провирио би кроз рупу и испалио из свог „калашњикова” рафал, тек толико да стави до знања да је ту. Његово надмоћно спокојство уливало ми је дубоко поверење.
– Немци, Дојче, капут! – објашњавао ми је. – Берлин рускиј.
– Да, да – климао сам главом пресрећан, а онда сам спонтано додао: – Ја велики комунист.
– Ја њет – одвратио је војник и показао своје прилично неговане руке. – Ја буггалтер – упро је поносно прстом у себе. Књиговођа.
У тим историјским тренуцима први пут сам схватио да и најстрожи тоталитарни режим има своје границе – Руси још увек не могу да изговоре глас „х”. Тада ми је то изгледало необично симпатично па сам хтео нешто мало да испричам човеку о себи. Ударио сам се шаком у груди и рекао: – Жидов – претпостављајући да је то руска реч за Јеврејина.
– Часи, ура – одговорио ми је мој новопечени пријатељ док ми је, широко се осмехујући, скидао сат с руке како би га сврстао међу своје благо. Лева рука била му је све до рамена украшена десетином сатова.
– Давај! – рекао ми је затим. – Мало на работу.
То је значило: „Мало ћеш на рад, прикане, али то је час посла.” Тек сам после сазнао да је та мала колегијална помоћ у просеку трајала по четири-пет година...
Тада ме мој ослободилац одвео иза линије фронта, у импровизовани заробљенички логор. Био сам уверен да је реч о пуком неспоразуму, па сам се обратио руском заповеднику логора:
– Ја Жидов, никс солдат. Ја антифашист, никс нацист. Ја Јеврејин.
Заповедник логора климао је главом одобравајући и запитао ме немам ли можда сат.
– Немам, на жалост – одговорио сам му и заврнуо оба рукава – све сам их већ поклонио.
Ускоро се видело да међу логорашима има поприлично Јевреја. С једне стране било ми је драго што су неки од њих преживели, али с друге стране...
С друге стране, маршал Малиновски јавио је неколико дана пре тога генералисимусу Стаљину да је заробио осамдесет хиљада немачких војника, мада је заправо могао да му испоручи само четвртину тог броја. Стога је похватано шездесет хиљада цивила који су на улицама Будимпеште одушевљено клицали ослободиоцима. За непуна двадесет и четири сата победничкој Црвеној армији пошло је за руком да похапси све комунисте, социјалдемократе, Јевреје и илегалце и да их хитно транспортује у Белорусију. Једини мушкарци који су после те акције остали У Будимпешти били су, логично, фашисти и колаборационисти који се нису усуђивали да изађу на улицу...
Ако је то била лудост, у њој је било система. Ако је то био систем, свакако је био луд. Али у оној еуфоричној фази ослобођења ми једноставно нисмо могли да замислимо да победници над нацистима не представљају нешто супротно нацистима. Као и сви остали, избрисали смо из сећања пакт о пријатељству склопљен између Молотова и Фон Рибентропа 1939. године.
И тако сам се нашао на најбољем путу да завршим у Белорусији.
Путем је један заробљеник покушао да побегне из колоне према Словачкој. Док је бежао, један га је руски водник ранио. Одмах затим тај се исти водник нагнуо над рањеником, превио му рану и поклонио му две јабуке и пољски дурбин.
Било је то парадоксално хумани народ у нехуманом поретку!
Предвече смо стали код једне опљачкане бакалнице да се у њој мало одморимо. После десетак минута стражар је наредио да кренемо даље. Сви су поустајали и наставили да пешаче. Сви осим једног. Ја сам остао да седим сам на поду. Претварао сам се да спавам. „Ако ме открију, бар имам изговор,” рекао сам себи покушавајући да се присетим молитви из детињства...
Колона је наставила даље. Без мене.
После неколико година сазнао сам од једног од оних који су имали срећу да се врате како је тек на мађарско-пољској граници примећено да ме нема. Колони је одмах прикључен први пољски сељак који је наишао јер је број заробљеника морао да буде тачан.
Тако је дакле изгледало моје ослобођење. Вратио сам се пешке у разорену Будимпешту и утврдио да ствари не стоје баш онако како то изгледа на први поглед.

Ову сам епизоду заборавио релативно брзо јер смо моји родитељи и ја преживели рат и из свег срца смо желели да верујемо да ће нам ослободиоци донети хуманији облик владавине и праведнији друштвени поредак. Наду су нам потхрањивали шарени плакати руских власти: „Човек је наше највеће богатство! Стаљин.” Да, сасвим једноставно: Стаљин. Без титуле. Без икаквог додатка. Без икаквих скрупула. Стаљин.
Тог једноставног човека видео сам и у биоскопу, у филмском журналу. Очински је изљубио плавокосе девојчице које су му на незаборавној прослави Првог маја предале букет црвених каранфила. Шта ту још да се каже, био сам дирнут. А пошто сам још у Будимпешти видео наступ дивног „Хора Црвене армије” и присуствовао заносној представи Бољшог театра, за мене више није било ни трачка сумње да сваки колико-толико нормалан човек мора да буде комуниста.
Чудан обичај руских војника да недужне пролазнике усред ноћи натерају да се свуку па да њихову одећу сутрадан ујутро продају на црној берзи, тумачио сам сам себи као пубертетске испаде.
Није ми много сметала ни чињеница што је политички утицај малобројне Комунистичке партије под вођством кадра „made in Moscow” из часа у час растао. Поготово што су представници опозиционих странака један за другим нестајали без трага. Овај је политички трик после постао популаран под називом „тактика сечења саламе”.
Али, међу нама речено, ко не воли мађарску саламу?

Када сам се вратио кући са „мале работе”, имао сам свега 35 килограма, у ципелама без ђонова. То ме ипак није спречило да се одмах упишем на Академију ликовних уметности, на одсек скулптуре у металу. За мене је то био природан наставак моје славне прошлости златарског шегрта. Додуше морао сам да студирам три године, али ми је после тога припала част да спретност својих руку ставим на располагање комунистичкој власти. Мој задатак је био да креирам службена одликовања за уметнике који су се истакли у уметности и Партији – нарочито у овој последњој...
Међутим, да није било тетке Анушке, ова би се књига на овом месту завршила.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Pomozi svetu na svoju štetu  Empty Re: Pomozi svetu na svoju štetu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 4:41 pm

Pomozi svetu na svoju štetu  SHORPY_1a34882u_42


Та моја тетка с мајчине стране нашла је у некој фиоци хартије на које сам већ заборавио, хартије на којима сам у подруму са соком од парадајза окрајцима оловака нажврљао памфлет против совјетске завере ћелаваца. С наивним одушевљењем какво може да обузме само једну стару тетку према њеном нећаку, Анушка је села за писаћу машину и једним прстом откуцала мој роман. Затим га је тајно послала највећем мађарском недељнику за књижевност.
Да скратим причу – освојио сам прву награду на књижевном конкурсу тог недељника. Свакако ће бити оних који ће то сматрати пуким случајем. Па и ја сам један од њих.
Како било да било, преко ноћи сам се прочуо у књижевним круговима. Роман ипак није угледао светлост дана, напротив, закопан је дубоко у земљу зато што је тадашњи комунистички диктатор у Мађарској, који је био страх и трепет, Маћаш Ракоши, био потпуно ћелав, као зимски пејзаж на Месецу. Међутим, популарни сатирични часопис „Лудаш Маћи” понудио ми је посао у уредништву. После дугог оклевања да ли да стварно напустим свој омиљени вајарски атеље, прихватио сам понуду.
Нисам приступио Комунистичкој партији. Боље рећи, нисам се усудио да поднесем молбу за учлањење зато што сам, на крају крајева, дошао на свет као копиле – отац ми је био, Боже ме прости, банкар! Али, мада сам био рођени класни непријатељ, нису ме узнемиравали ни у уредништву ни у позориштима где су почеле да се приказују моје представе.
Нисам знао да самом себи тачно објасним ту великодушност све док ме уредништво није коначно упутило на стаљинистичко-лењинистичко-марксистички семинар. Добровољно похађање било је обавезно за све чланове уредништва. На семинару ми је један стручњак коначно разјаснио да ме друг Лењин лично штити својом руком. Наиме Лењин је својевремено прописао да Партија на све кључне положаје мора да постави праве правцате пролетере, уз један једини изузетак – хумористе.
– Нема пролетерског хумора – туробно је утврдио друг Лењин – постоје само они проклети буржоаски хумористи.
Матори је, доврага, био у праву! Показало се да су очеви готово свих чланова уредништва били у најмању руку трговци на велико. Управо је због тога неопходно да се преваспитате, рекла је на свечаном отварању семинара руководилац, другарица Вајс. Дакле, писац ових редова је дипломирани бољшевик. Најмање три године пузао сам пред другарицом Вајс и научио историју Комунистичке партије напамет. Трудио сам се да се непријатеља Партије, другим речима друштвеног шљама, гнушам са спонтаном класном мржњом и да заволим Великог брата колико год могу. Да, настојао сам свом снагом да симпатишем друга Стаљина, али ми некако није ишло. Можда ми је сметало то што се од свих нас у уредништву тражило да сваког дана отпевамо псалм у славу сунца свих народа. „Стаљин значи рад, Стаљин значи мир,” певали смо у хору сваког јутра ја и потомци трговаца на велико и индустријалаца. То ме је заиста нервирало. Човек је или хумориста или верник. То двоје обично не иде заједно.

Моји школски другови били су истог мишљења, али се нико није усудио ни да писне јер нисмо знали ко је међу нама дежурни доушник. На семинару другарице Вајс седеле су најумније главе у Будимпешти, које су на лукава и подмукла питања другарице Вајс одговарале као издресирани папагаји:
– Реците ми, драги другови, али заиста сасвим искрено, да ли вас неко тера да код мене стичете идеолошко образовање?
– Нипошто, другарице Вајс – одговарали смо једногласно. – Коме би уопшге пала на памет таква идеја?
Ипак нам није било до смеха. Једном нас је при крају часа другарица Вајс упитала колико је сати. Један од нас, карикатуриста у годинама, није могао да се обузда а да јој не одговори необично удворички:
– Друг Лењин је рекао да је осам и тридесет.
Другарица Вајс се захвалила, прибележила нешто у нотес и наместила сказаљке на свом сату. После недељу дана стари карикатуриста је нестао – послат је у неки далеки колхоз на преваспитавање...
Не, одавно се више нисмо смејали. Нико се није смејао. Једну нашу комшиницу, осумњичену за социјалдемократска застрањивања, одвукли су из стана усред ноћи. После два месеца њена породица примила је поштом пакет од непознатог пошиљаоца. У њему је било само њено крваво рубље. Ситуација је постала крајње озбиљна. У мучилишту нема ни трага од весеља.
Док сам седео на семинару и напето пратио како се мичу усне другарице Вајс, имао сам довољно времена за размишљање. Мало-помало бивало ми је све јасније да ја читавог боговетног дана не радим нишга друго него ударам џиновске лажи у бубањ и разглашавам их. Синуло ми је да сам постао члан најпослушнијег марионетског позоришта на свету.
У нашем позоришгу лутака другарица Вајс тумачила нам је челична начела комунистичког учења, на пример како дијалектичко мишљење изискује трезвено одмеравање свих могућих политичких односа. Рекла је да сељака у Кини не можемо да ослободимо докле год не ликвидирамо румунске шпекуланте нафтом. Из разумљивих разлога нисам јој признао да је мени блискији румунски шпекулант нафтом него кинески сељак...
Негде при крају прве године мог социјалистичко-лењинистичко-марксистичког семинара установио сам да више не осећам безгранично поштовање према народној власти.
„Друже Кишон,” рекао сам сам себи кад никога није било у близини, „овај режим није ослободио човека његових проблема, већ је те проблеме само институционализовао.”
Нисам више волео Великог брата, мрзео сам га као и сви други. Често сам се присећао оног филмског журнала и очинских пољубаца које је на незаборавној прослави Првог маја Стаљин делио малим Лолитама. Одатле сам извукао следећи закључак: ко год види онаквог срдачног човека у униформи окруженог слатким девојчицама, не сме оклевати ни часа да га уклони са лица земље пре него што он нама дође главе.
Наравно да су те моје мисли биле сасвим теоретске природе. У пракси сам стајао у строју са својим колегама и с њима углас певао свакодневни псалм нашем оцу у Москви, као што је био ред. Одушак свом очају и разочарењу давао сам на једини начин који писцу стоји на располагању – писањем.
У тихим ноћима, између три антиколонијалистичка прилога за своје уредништво, писао сам кратке приче о стаљинистичкој стварности, приче које су некако увек испадале предугачке. На моју велику жалост, те новеле нису ни хумористичке ни сатиричне. Оне описују само голу стварност. Али и то је већ нешто.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Pomozi svetu na svoju štetu  Empty Re: Pomozi svetu na svoju štetu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 4:41 pm

Pomozi svetu na svoju štetu  SHORPY_1a34868u_42



СЕМИНАР

Јозеф Сас, службеник национализоване фабрике у Будимпешти, седео је као укочен на столици, само му је поглед поскакивао тамо-амо, попут преплашеног певца. Начинио је неопростиву грешку и најрадије би треснуо својом глупом главом о зид. Кришом је посматрао остале полазнике семинара, али они нису приметили шта се догодило, или су се бар правили да нису приметили. Поготову се није усуђивао да погледа у очи предавачу, другу Покорнику. Стога је шврљао по својој бележници као да тобож хвата белешке. У себи је свесрдно молио Бога: „Боже драги, учини да он то није приметио, он то ваљда ипак није приметио, је ли, драги Боже да није приметио?”
Јозеф Сас се никада не би пријавио за овај семинар да му код куће жена није приредила хистеричну сцену. Пре отприлике два месеца културни референт Золтан обилазио је оделења на њиховом спрату и обавештавао их да ће Партија организовати идеолошки семинар за фабричке службенике. Семинар ће се одржавати сваког дана по један сат после завршетка радног времена, и то само за чланове Партије, под условом да се пријаве добровољно.
Док је референт чекао пријаве, владао је тајац. Нико да подигне поглед.
Радни дан је ионако трајао до шест сати увече откако су службеници гласали за предлог да једним добровољним радним сатом сваког дана потпомогну испуњавање новог петогодишњег плана, како би се први пут укинуле класне разлике између интелигенције и радништва.
Кад их је референт за културу обавестио да ће се организовати семинар, сви су знали да су им угрожени и последњи сати слободног времена. Прошло је неколико мучних минута а да се нико није ни померио. Али изненада је устао правни референт Колтај, пришао референту за културу и уписао се у листу полазника. Колтај је због своје социјалдемократске прошлости морао да се труди више од осталих.
Пошто се његова странка удружила са покретом, он је извршио самокритику и пријавио неке од својих непоправљивих другова. Тако је успео да задржи своје радно место, али је знао да будно мотре на њега. Стога је сваког месеца давао прилоге за револуционарни фонд и за севернокорејску сирочад.
После Колтаја пријавио се књиговођа Марморек. На њему се лепо видело како се ждере што се није први пријавио, а због страха од последица уписао је своје име ситним словима изнад Колтајевог. Чим се Марморек, сав црвен у лицу, вратио на своје место, скочили су готово у исти мах сви остали јер нико није желео да буде последњи. Само су двојица другова остали по страни, Јозеф Сас и стари, сувоњави књиговодствени ревизор Хелер. Њих двојица су и даље седели за својим писаћим столовима, али су зазирали да се погледају. Сасу ни самом није било јасно откуд је смогао духовне снаге за тако нешто, али је стиснуо зубе и није се ни померио с места.
„Својим лажљивом идеологијом можете да ме пољубите у дупе,” мислио је. „Оставите нас већ једном на миру, бестрага вам глава...”
Сас је исто тако био последњи у одељењу који је поднео молбу за пријем у Партију. То се догодило у соби заменика директора који му је без речи пружио формулар, а он га је затим исто тако ћутке испунио. После две недеље секретар Окружног комигета главом уручио му је црвену партијску књижицу и рекао му да јунаци Совјетске армије обично пољубе партијску књижицу кад је добију, а затим је носе на срцу борећи се и даље за ослобођење народа и за друга Стаљина. Сас је већ годинама познавао секретара, некадашњег агента осигуравајућег завода, који због своје наметљивости није био нарочито омиљен.
У међувремену су се сви уписали у листу полазника семинара, осим Саса и Хелера. Референт за културу прострелио је погледом оба бунтовника, али их је љубазно запитао:
– А ви, другови, зар не желите још нешто да научите?
Сас је већ наумио да резигнирано устане, али се у том тренутку Хелер огласио промуклим гласом:
– Ја бих хтео да проводим нешто више времена са својом породицом.
Референт за културу склонио је листу и хладно одвратио:
– Добро, како хоћете.
Поздравивши их службеним партијским поздравом: „Здраво, другови!” изашао је из просторије.
Сас је имао осећај да се десило нешто непоправљиво, па је ошинуо старог књиговодственог ревизора бесним погледом. Колеге су посматрале обојицу, неки сажаљиво, а неки злурадо. Вероватно ће обојица добити моментални отказ. Ипак, само је Хелер нестао из њиховог одељења, и то тек после неколико недеља.
Када је Сас све ти испричао жени, њу је заболело срце и морала је да прилегне.
– Мора да си полудео – кукала је она. – Зар заиста хоћеш да те избаце из Партије и баце на улицу? Зар да скапамо од глади само зато да ти не би морао на семинар?
– Да, управо то хоћу – одвратио је Сас, блед као крпа. Жена му на то удари у грчевит плач и поче да га преклиње да исправи ту своју грешку. Износила му је на стотине примера шта се дешава кад се човек дохвати са Партијом. И Сасу је пукло пред очима шта је учинио, па се брже-боље вратио у град а да ништа није окусио.
– Узми такси – повикала је жена за њим. – И немој да заборавиш да споменеш да ти је Шандор ујак...
Шандор му је био само даљи рођак, којег је цела породица игнорисала због његовог двоструког живота, све док стари није постао директор термоцентрале. Отада је Сас радо тврдио да му је Шандор рођени ујак.
Потражио је референта за културу Золтана у фабрици, али му је портир рекао да је видео како га је шофер одвезао из фабрике. Сас је успео да сазна од портира Золтанову кућну адресу па је ускочио у такси. Референтова кућна помоћница му је рекла да ће се газда вратити кући касно, али је Сас изјавио да ће га причекати. И заиста га је чекао у мрачном ходнику великог стана читавих пет сати скапавајући од глади.
Золтан се вратио добро расположен, али се смркнуо када је угледао незваног госта. Зловољно му је рекао да ово није тренутак за рашчишћавање ствари. Сас је промуцао како само жели да се пријави на семинар, и да је то исто желео и јутрос. Референт се нацерио и казао:
– Ништа ви не морате, поштовани друже. Партија изграђује народну елиту. Марксистичко-стаљинистичко образовање није за сваког.
Сас је слутио да ће добити отказ, па само што није проплакао.
– Друже Золтане, ја апелујем на вашу пролетерску свест – изустио је дрхтавим гласом и пошао за референтом у трпезарију као испребијан пас. – За мене је идеолошко образовање од прворазредног значаја. Верујте ми, друже, па ја потичем из радничке породице, мој ујак је Шандор...
Золтан му нестрпљиво упаде у реч:
– Биће боље да не говоримо о вашем пореклу, друже Сас – окоми се референт на њега и зазвони кућној помоћници да му донесе вечеру. – Ми знамо све о фабрици стакла ваше мајке.
Сас поцрвене и ојађено промрси:
– Па, то је једна мала фабрика стакла...
– Па наравно да је мала – насмеја се референт пуним устима – кад смо све велике затворили.
– Врло ретко виђам мајку – прошапута Сас. – У ствари, уопште је не виђам...
Помислио је на своју стару мајку и осети неодољиву жељу да физички нападне референта што једе у сласт, и да га млати свом снагом док му из гнусног тела не истера гнусну душу. Золтан је наточио себи чашу црног вина и поново зазвонио кућној помоћници. После извесног времена рече:
– Размислићу још једном о томе, друже Сас, да ли вам је потребан семинар. У сваком случају морате се својски потрудити да превазиђете своје буржујско порекло.
Следеће недеље биле су за породицу Сас испуњене убитачном неизвесношћу. Сас је једва могао да се концентрише на свој посао, а да ствар буде још гора, жена му је затруднела. Захтевао је од ње да абортира зато што се партијскополитички није још осећао довољно сигуран да рађа децу. Међутим, жена је одгађала ствар све док јој мужа нису примили на семинар. Тада су одлучили да задрже дете. Сас се очас због тога покајао кад је једног јутра у ходнику срео партијског секретара Голдмана и кад му је овај на његов гласни поздрав: „Здраво, друже Голдман!” једва отпоздравио. После тога је Сас похитао кући да поново затражи од жене да абортира, али га је већ сутрадан партијски функционер у пролазу потапшао по рамену, тако да су Саса поново обузела очинска осећања.
Семинар је у међувремену почео и полазници су на самом почетку могли за симболичну суму да набаве неколико бројева часописа „За трајан мир и народну демократију”. После првих неколико сати могло се разабрати ко је од полазника искрено пригрлио напредне идеје, а ко није баш тако озбиљно схватио читаву ствар. Марморек је, на пример, више пута изненадио колеге жестоком мржњом према свима који су застранили у комунистичком покрету у Русији као што су били народњаци, утисовци, социјалреволуционари, трудовци, бухариновци, економисти, троцкисти, зиновјевци и многе друге опортунистичко-ревизионистичке групе. И Колтај је морао, због своје социјалдемократске прошлости, да учи више од осталих па је савршено савладао материју. Посебно је велико знање стекао на подручју ликвидације колонијалистичког империјализма и неминовне победе социјализма. Сас је спадао међу просечне ученике. Могао је готово без грешке да наведе све догме дијалектичког материјализма, али му је недостајала она фанатична вера без које, као што је друг Покорник лично потврдио, „нисмо достојни свог великог учитеља, друга Стаљина”. Сас се искрено трудио да покаже одушевљено лице, нарочито због детета које је било на путу, али је непрестано наслућивао да не задовољава велике захтеве међународног пролетаријата. Донекле су га тешили само радници који су хркали у задњим клупама и с времена на време жучно тражили веће плате.
Први предавач био је средовечан правник који је од својих ученика захтевао да се бескомпромисно одрекну свих остатака злочиначког доба угњетавања народа.
– Друг Лењин је рекао – радо је истицао – да је диктатура пролетаријата једини начин да се оствари социјализам. Ми ћемо свим средствима бранити народну власт!
После је тај исти човек био осуђен због проневере друштвене имовине. Наводно му је ипак пошло за руком да са својом секретарицом приватним колима у последњем тренутку побегне у иностранство. Кажу да је данас представник једног великог банкарског концерна у Аустралији.
Нови предавач, друг Покорник, био је прилично млад. Лице му је било глатко избријано и затворено. Причало се да има добре везе са челницима. Било како било, на све је остављао снажан утисак тиме што је течно говорио руски. Одржавао је присне, пријатељске односе са директором фабрике, Русом.
Те вечери семинар је почео у уобичајено време. Друг Покорник је необично помно прешао читав списак и уз нека имена нешто забележио. Ти су појединци у таквим тренуцима нервозно зверали око себе. Нико није знао шта у ствари пише у тајном списку свемоћног предавача. Ипак, чинило се да неће бити згорег да се с времена на време значајно климне главом, на заборављајући ни једног тренутка вођење бележака. Колтајева црвена оловка није се одвајала од хартије, а Сас је гледао како му се бележница испуњава спиралним редовима.
Тада се десила несрећа.
Један од полазника семинара био је шездесетогодишњи Чонакош, предрадник са села. Он је био задужен за добровољни рад у радионици, али су недавно пуким случајем откривене његове реакционарне склоности. Наиме, док је разговарао са својим братом у портирници о томе како је зарастао у браду, неки су сведоци чули како је рекао: – Само амерички жилети још нешто вреде. – У том тренутку ушао је у портирницу секретар Голдман главом и брадом. Чонакошев брат је брзо додао: – Али совјетски производи су најбољи! – Ипак, било је касно. Секретар је подигао обрве и изашао без речи. Отада је Чонакош из дана у дан чекао решење о отказу, мада је његово чисто сељачко порекло свакако представљало олакшавајућу околност.
Међутим, сада му је предавач поставио прилично закукуљено питање:
– Друже Чонакош, која је разлика између капиталистичке и социјалистичке радне дисциплине?
– Пред капиталистичким газдама, ђаво да их носи, ми пролетери смо дрхтали од страха – почео је предрадник сасвим исправно – а данас...
На том месту Покорник прибележи нешто у списак па сироти старац, који је већ месецима стрепео да ће добити отказ и да ће га стрпати у логор, није био у стању да проговори ни једну сувислу реч. Непрестано је понављао замуцкујући:
– А данас... а данас... а данас.
То понављање је звучало заиста смешно и у ваздуху се осећала некаква ведрина. Сас није могао да прикрије смешак. Ипак је нагло престао да се смешка, јер се Покорник окренуо и упро, обузет језиво поузданим инстинктом, ледени поглед у Сасова полуотворена уста у трећем реду. Никад га пре тога није удостојио ниједним погледом, а сада га је нетремице гледао пуних пет секунди.
Затим је опет нешто прибележио.
Сасу само што срце није искочило из груди. „Како сам био лакомислен, Боже мој!” пребацивао је сам себи. „Сву сам своју будућност ставио на коцку. Сви су дисциплиновани, само се ја смејуцкам!” Прошли су га ледени жмарци, удови су му се укочили од страха. Сетио се своје жене у петом месецу трудноће. Можда још није касно за побачај, треба да се распита. „Ако сутра добијем отказ” размишљао је, „имам право на још три месечне плате, али да ли ћу их заиста добити? Уз паметно економисање могло би се од тога живети још четири до пет месеци. А онда? То је дете права несрећа. Боже мој, зашто сам морао да се смејем, чему то? Ако човек хоће да се насмеје од срца треба само да оде у државни кабаре па да ужива у успелој сатири на рачун империјалиста и да се грохотом смеје – а не да се смејуцка на партијском семинару!”
„Боже драги, учини да он то није приметио, он то ваљда ипак није приметио, је ли, драги Боже, да није...?”
Ипак је приметио. Покорнику није промакло то смејуцкање и из тога је извукао своје судбоносне закључке. Није ли предавач можда само случајно, на њему задржао поглед? Ако је тако, овда би Сас ипак могао да прави децу и да још неко време живи у миру. Никада се више неће смејуцкати. Ма шта је уопште учинио? Подигао је само десни угао усана – добро се сећа да му је леви угао остао потпуно непомичан – подигао је десни угао тек малчице, највише за један центиметар. Дрхтавим рукама покрио је уста као да чачка зубе, а заправо је врховима прстију желео да измери за колико је центиметара подигао десни угао усана. Коначно је проценио да га је подигао за мање од једног центиметра. То га је донекле умирило. Такав незнатан покрет уснама могао је бити и нервозан трзај.
Ипак, зашто је Покорник нешто прибележио? Сас није хтео ништа да сакрије пред самим собом. По свему судећи у именику већ стоји записано: „Ј. Сас презире вредности радничке класе. Избацити га из Партије. Отпустити.” Или можда чак и ово: „ Ј. Сас. Малограђански циник. Утицај стакларских кругова. У логор.” Да, биће да је баш тако. Онај ко је последњи ступио у Партију, морао би ипак да буде мало опрезнији. Ништа од овога не сме да каже жени јер би још могла да роди недоношче. Скупио је храброст и погледао предавача. Покорник је гледао на другу страну и тумачио чврстим гласом како монополисти у Сједињеним Државама преплављују своје вазалне државе фалсификованим пропагавдним материјалом. Насупрот томе, Совјетски Савез не меша се у унутрашње послове малих народа и не намеће им своју идеологију. Сас се нагнуо над свеску и почео да шара. по њој оловком не би ли добио у времену. Морао је о свему добро да размисли.
Једно решење се већ назирало. Доказаће Покорнику да подизање угла усана није било никакво провокативно смејуцкање него само и једино лоша навика, без икаквог политичког значења. Да, тако ће бити најбоље. Или можда ипак неће? „Могао бих и да прокријумчарим писмо тетки у Бразил,” синуло му је, „да ми осигура визу. Има људи који ће за паре да нас пребаце преко границе. Морали бисмо да продамо стан...” .
Узалудан љубавни труд! Дете је на путу.
Сасу је било јасно да не сме ничим да покаже да се боји. Вешто одглумљено сампоуздање могло би да поколеба предавача у његовом уверењу да га је видео како се смејуцка. Тада је Покорник задао друговима питање:
– Чији је животни стандард часнији, стандард америчког народа или народа који је своју судбину узео у своје руке?
Сас се одмах досетио тачног одговора па је подигао руку. Јавио се за одговор, значи да се не боји, значи да је с њим све у реду.
Предавач је посматрао полазнике семинара и окрзнуо погледом Сасову подигнуту руку, али је сам дао исправан одговор:
– Амерички народ живи у беди и сиромаштву.
Сас је полако спустио руку, замало да се није онесвестио. Да, ово је несумњиво крај. Јер он се једини јавио да одговори. То је могло само да значи да га је Покорник већ избацио са листе. „Бићу трговачки путник,” закључио је Сас, „то још могу. Чешљеви, дугмад, кратка и плетена роба и сличне ствари.” Овде ће на његово место доћи неко други ко ће боље да контролише углове својих усана. Можда неки продавац кратке и плетене робе? Такви су, уосталом, природни закони. Само идеолошка зрелост осигурава напредовање у послу.
А како би било да замоли ујака Шандора да назове из термоцентрале Покорника и да му каже да његов нећак уопште није склон смејуцкању? Ипак неће, ујак Шандор ионако не би ни прстом мрднуо. Сас кришом погледа на сат. Још свега два-три минута до краја наставе. Одавно је већ престао да слуша предавача спремајући се последњи пут за борбу да поново задобије поверење Партије.
Напето је чекао док предавач није опет погледао на његову страну, а онда је нагло подигао десни угао усана како би показао да је код њега у ствари реч о фацијалном грчу. Међутим, Покорник је клизнуо погледом преко њега, чему се Сас у ствари обрадовао. Предавач би још могао све заједно да схвати као поновно, провокативно смејуцкање.
У следећој прилици није више подигао угао усана него је само развукао усне за један центиметар у страну, тако да је отпала свака сличност са смејуцкањем. Кад год би Покорник погледао на његову страну, он би развукао усне надесно. Свакако да би било много боље када би могао да наведе неког ко ће посведочиги како он одувек, много година пре почетка семинара пати од таквих тикова. Али ко би се усудио да се изложи таквој опасности када се из дана у дан раскринкавају империјалистички агенти који су се увукли у партијске редове? Осмотрио је своје колеге. Уморне прилике са скамењеним изразом на лицу, више не гледају ни лево ни десно, па можда чак ни право испред себе. У очима немају ни трачка сјаја. Личе на уловљене животиње. Откако се међу собом називају друговима, нема више ни пријатељских разговора.
Предавање се ближило крају. Покорник је завршио офуцаном тврдњом како је победа пролетеријата загарантована зато што је социјалистички лагер моћан и што на челу напредних снага стоји друг Стаљин.
Полазници семинара већ су знали да сваки реферат завршава Стаљиновим именом. Тромо су поустајали и пробудили раднике који су хркали у задњим клупама па су изашли из сале уз звуке „Интернационале”. Сас се прогурао до Покорника и упро у њега молећив поглед. Тада је заурлао из петних жила, развукавши угао усана у страну:
– Устајте ви презрени на свету, ви сужњи које мори глад...

Да бих отклонио све неспоразуме, хтео бих овде да напоменем да ова прича није аутобиографска него само истинита репортажа. Уосталом, комунистички режим није ме ништа мање размазио него и сваког другог писца, сликара или новинара који је био употребљив за партијску ствар. Редакција нам је чак дала и легитимације украшене лепом црвеном звездом. Уз помоћ те важне исправе могли смо бесплатно да користимо јавни саобраћај и да пролазимо – каквог ли луксуза! – кроз све полицијске блокаде. Чак смо били ослобођени пореза, и смели смо да станујемо сами у својим становима.
Шта би човек још могао да пожели?
Писац ових редова био је дакле у то доба „млади књижевник који много обећава”. То је ишло чак тако далеко да је тадашњи министар просвете лично наручио од мене педагошки мјузикл у коме ће се „одразити водећа улога индустријског пролетеријата”. Тако се дословце изразио. Ја сам том моћнику одговорио онако како ми је налагало добро васпитање:
– Величанствена идеја, друже министре! Дубоко сам вам захвалан на указаном поверењу.
У таквим дирљивим тренуцима јавила ми се први пут у дубини срца помисао да ћу кад-тад морати да одем из те земље.
Често сам у својој свакодневној радној монотонији у чуду гледао око себе и питао се да ли сам то ја у вртићу тетке Вајс или у лудници стрица Орвела. Моји некадашњи школски другови, иначе све сами одрасли људи из добрих породица, говорили су ми чврстим гласом не трепнувши: „Растом производње наше привреде надмашићемо срамне остатке колонијалног империјализма”, или нешто томе слично. Мој одговор је редовно гласио: „Свакако!” Истовремено сам се клонио тих својих пријатеља што сам више могао. Ко зна не мисле ли они то са империјалистичким колонијализмом озбиљно. Ипак, у нешто сам био сто посто сигуран – што се Комунистичка партија, уз снажну подршку совјетских окупационих снага, више петља у скоро сва подручја свакидашњице, то се више људи својски труди да верује у праведност комунистичког уређења. Није их поколебала стварности. Нису веровали у оно што виде, него само у оно што су прочитали у својим књигама. И то упркос чињеници што нам је свима дијалектички материјализам, или у парне дане материјалистичка дијалектика, била толико неразумљива и нејасна да је према њој свако наклапање о модерној уметности било јасно као сунце.
Човек је способан да о свему има своје мишљење, али изгледа да људи нису.
Уосталом, баш сам недавно прочитао једну занимљиву причу о вери. Догодило се то у Енглеској пре много година, када су католици и протестанти једни другима разбијали главе. Та активност је тада нервозним људима била једна од ретких могућности да поново стекну душевни мир. И тако је једног лепог дана један протестант мирно шетао када је изненада наишао на групу ратоборних разбијача. Један од њих, са батином у руци, осорно га је запитао:
– Хеј, ти тамо! Да ли си католик или протестант? Које си вере?
Тада се још нису носиле страначке ознаке па наш протестант није знао са ким има посла. Зато је уљудно одговорио:
– Ја сам вам, господо моја, исте вере као и овај симпатични господин са батином.
Е да, батина је одувек била моћно средство уверавања. Узмимо, на пример, демократију у коју већина људи верује, али која се нерадо брани силом, и супротставимо јој режим којим управља мали број људи који, међутим, витлају дебелом батином...
Зато је и мене све више хватала паника док сам гледао како омражени режим слави победу и ван нове совјетске империје. Тај незадрживи процес почео је 1946. године капитулацијом Француза у Дијен Бијен Фуу а није завршио ни кад је Чанг Кај Шекова Кина покопана на густо насељеном гробљу савезника Сједињених Држава. На изборима у Француској и Италији комунисти су постигли изванредне резултате, у Сједињеним Државама несимпатични ловац на комунисте, сенатор Макарти прибавио је Русима велике симпатије, а на Куби је Фидел већ чекао на хитац стартног пиштоља...
Коначно се Стаљин домогао и атомске бомбе.
Тада је Запад бацио пешкир у ринг. Није више било реч о батини него о буздовану. Слободни свет није више могао да се ослободи муцања. Он је за преговарачким столом недвосмислено био на страни губитника.

Ми смо у Мађарској, срећом, били на страни победника, иако је тај наш савез на махове био опасан по живот.
Ја сам се, на пример, једном нашао страховито близу дијалектичког понора. Један од мојих тада најважнијих послова у редакцији био је да смишљам духовите коментаре уз карикатуре на насловној страни. Тог кобног дана сам за једну карикатуру на оријенталну тему предложио следећи кратак текст:
„Бадаваџије, ево вам муфтије!”
Али шта је тада урадила моја реакционарна подсвест?
Управо када смо се спремали да предамо прву страну у штампу, стигао је из ЦК курир са узбудљивом вешћу да за који дан у Будимпешту долази маршал Тито, један од најзначајнијих комуниста 20. века. Другови су замољени да високог госта поздраве како доликује.
Било је већ касно јер је недељник сутрадан ујутру морао да изађе. Зато сам пронашао у архиви велику фотографију пресветлог југословенског госта, налепио је на прву страну и изнад ње ставио натпис: „Добро нам дошао маршал Тито!”
После тога сам лепо отишао кући.
Сутрадан ујутро затекао сам целу редакцију у стању парализованости, није била у стању чак ни да запева обавезни јутарњи псалм Стаљину. У руци заслужног комесара редакције тресао се нови број недељника који је већ био у продаји. Није тешко погодити да је мој срдачни поздрав ресио племенито лице маршала Тита, а да је испод његове слике било одштампано крупним словима: „Бадаваџије, ево вам муфтије!”
Наметнуло се питање ко ће да сноси страшне последице тог гафа – само ја или цела редакција? Већ сам био спреман да саставим тестамент, само што нисам имао шта да оставим за собом. На моју неописиву срећу, наш главни уредник био је добар пријатељ Маћаша Ракошија још из лепих старих московских времена. Спреман па најгоре, одјурио је у лављу јазбину и вратио се тек касно по подне тотално исцрпљен. Скљокао се на столицу и прошапутао:
– Све је у реду, синко. Маћаш је зауставио тајну полицију...
А ја сам се по други пут родио.
IIIто се тиче маршала Тита, он се после неколико месеци дрско супротставио Стаљину и забранио Црвеној армији да пређе југословенску границу. Због тог свог безобразлука сместа је кажњен искључењем из срећне породице марксистичких земаља.
Пет минута после доношења те одлуке стигао је у нашу редакцију курир из ЦК и донео нам нове инструкције: име те балканске гњиде мора убудуће увек да буде пропраћено епитетима: „крволок из Загреба” или „смрдљиви пацов”.
Бадаваџије, ево вам муфтије!
У редакцији су почели да цене мој пророчански дар и мени је нагло порастао углед.
Тада нам је исказана још једна посебна част: совјетски праволинијски сатирични недељник „Крокодил” позвао је све чланове наше редакције да дођу у Москву на прославу Нове године.
Тај позив је у ствари био нека врста мита јер су нас совјетски другови истовремено замолили да наш будимпештански дневник „Лудаш Маћи” престане да се штампа у пет боја, с обзиром на то да се московски „Крокодил” штампа само у четири.
Покорили смо се том захтеву. Ипак, одлучили смо да се због овог неколегијалног мешања у наше послове осветимо елегантно али окрутно. Ја лично сам сваке недеље бирао најлошије вицеве из „Крокодила” и објављивао их на почасном месту у нашем недељнику. Додуше ту и тамо бих ухватио скептичан поглед нашег заслужног комесара, који није могао ни у сну да помисли да водећи совјетски часопис не објављује само најбоље вицеве...
На крају године цела редакције отпутовала је у Москву. Осим мене.
У ствари у то време ходочашће у Москву није било ништа посебно, јер су са свих крајева света тада нагрнуле напредне делегације у колевку социјализма.
Радна стратегија социјалистичког лагера била је једноставна и практична – са Запада су се позивали револуционари без револуције, стаљинисти без Стаљииа и шачица напредних професора, којима су се придруживале фрустриране жене и неколицина лево оријентисаних новинара. Том ексклузивном друштву потом би се упутио позив следећег садржаја:
„Врховни совјетски одбор за мир у свету, у сарадњи са Државним циркусом у Москви, има част да вас позове на крстарење по Совјетском Савезу како би се на Западу подигао углед комунистичког режима, обманула духовна елита слободног света и наљутили Американци. Тамно одело и откопчана крагна пожељни.”
Срећни чланови делегације читали су скривене алузије између редова и паковали четкице за зубе и најтамнија одела. У себи су мислили: „Другови у Москви ваљда мисле да могу да нас купе једном бедном визом. Али, кад једном будемо тамо, скресаћемо им у лице све што мислимо.” И заиста, већ после првих сусрета са најнижим функционерима московске елите и после незаборавне панорамске вожње кроз Лењинград, чланови делегације су устајали и довикивали измученим совјетским народима оно што им се током година било наталожило у души:
– Живео победнички социјалистички лагер!
– Живео вечни савез индустријског пролетаријата и поштене интелигенције!
– Руку под руку корачамо за великим Стаљином!
Да, оно што је члановима западних делегација на уму то им је и на језику. Додуше, могли су евентуално да спомену и двадесет милиона људи на присилном раду и пет милиона изгладнелих сељака, али о таквим деликатним стварима радије су разговарали у четири ока са циркуским редарима. Уместо тога, делегати певају сузних очију „ Интернационалу” на добро организованим масовним митинзима.
Заслужили су сваку рубљу коју су организатори уложили у њих! Ипак, када се врате кући, причају мало другачије:
– Драги пријатељи – извештавају они своје другове жалостиво се смешећи – да смо случајно јавно начели нека шкакљива пигања о Гулагу, сместа би нас шутнули...
Што се тога тиче, били су потпуно у праву, јер да нису били на том крстарењу, не би код куће могли ништа да причају о крстарењу. И тако су делегације са Запада, једна за другом, путовале у узорни социјалистички лагер, у коме су могле да виде све осим онога што нису хтели да им покажу.

Док су моје колеге из редакције падале ничице у свечаној сали у Кремљу пред ноге комесару за културу другу Жданову, ја сам се на брзину пребацио у империјалистички табор.
Године 1949. побегао сам са својом првом женом у њен завичајни град Беч. Није било другог избора. Јасно сам осећао како се с годинама претварам у плаћеника режима који мрзим из дна душе.
Главни уредник позвао ме је мало пре тога на страну и шапнуо ми да морам што пре да ступим у Партију. Као московски ђак, знао је да се спремају монтирани процеси и хтео је да ме сачува од мрачне будућности. Мислим да сам му био симпатичан. Био је и он мени.
Сигурно није потребно да описујем осећања човека који напушта своју домовину, или писца који се одриче матерњег језика. Једино комунизам може да натера писца да остави све за собом и само са одећом на себи побегне негде где неће морати да лаже од јутра до сутра.
Бекство нам је омогућила моја књижевна репутација. Као љубимац мађарског државног руководства, уживао сам нечувену повластицу: дозволили су ми да са женом отпутујем у иностранство. Наравно да нас нису пустили на Запад, него на Међународни сајам у Праг. Али то је нама било довољно да се одважимо на велики скок.
На путу за Праг, сишли смо у Братислави с воза и обратили се за помоћ тамошњој јеврејској општини. Рабини су били неповерљиви према мени због моје аријевске спољашњости. Тутнули су ми у руке хебрејски молитвеник и затражили од мене да се помолим. Умало да ме нису избацили на улицу јер сам молитвеник држао наопако. Нисам још знао да дешифрујем хебрејска слова.
У подруму јеврејске општине провели смо ноћ какву бих само највећем непријатељу могао да пожелим. Сутрадан рано изјутра пробудили су нас изасланици новорођене јеврејске државе. На брзину и без речи одвели су нас до железничке станице, где су нас сакрили под сламу у вагону за стоку. Вагон су закључали и после бескрајно дугог путовања поново га отворили:
– Шалом! – поздравио нас је неко. – На слободном сте тлу.
Бризнули смо у плач. Клекнуо сам и пољубио прљави асфалт на бечкој Западној станици.
Од тог тренутка осећао сам се као човек.
Могли смо додуше да се иселимо у Америку код богатих рођака, али смо се радије одлучили за пустињу. Дубоко у мени тињао је гнев који је вукао порекло из димњака у Аушвицу.
У младости сам био поносан Мађар, али су онда Мађари успели да ме увере да сам Јеврејин.
Па добро, рекао сам сам себи, ако већ сви тако тврде, онда идем кући, у јеврејску земљу.
Те године било је скоро милион Јевреја на листи чекања за Израел, а није било чак ни сплава да се њиме пребаце преко Средоземног мора. Моја жена и ја становали смо у Бечу код њених родитеља, чекали и чекали. Прошла је прва радост, а на њено место у нас се уселила сумња. Нова земља, нови народ и језик на коме се пише у супротном смеру...
Међутим, једна читуља у службеном гласнику Комунистичке партије Мађарске распршила је зачас све моје сумње:
„Кукавички дисидент Ференц Кишонт издао је градитеље социјализма у својој земљи и пребегао у корумпирани капиталистички свет. Испраћен је презиром и мржњом слободног мађарског народа, сељака, радника и поштене интелигенције.”
Та вест је додуше била објављена у црном оквиру који је требало да истакне страхоту моје издаје, али је у мени изазвала радост. Дохватио сам се пера и одмах написао причу о слободном мађарском народу који ме је наводно испратио презиром и мржњом.
Било је то последње дело које сам написао на свом матерњем језику. Уједно је то и последња дуга кратка прича у овој књизи. Ипак, ко на овом месту удахне ваздух и не уплаши се броја страна ове књиге, можда ће на крају да схвати зашто ја и дан-данас сваког јутра захваљујем свемогућем Богу речима старе библијске молитве: „Хвала Теби, Господару света, што си нас извео из земље ропства.”
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Pomozi svetu na svoju štetu  Empty Re: Pomozi svetu na svoju štetu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 4:42 pm

Pomozi svetu na svoju štetu  SHORPY_1a34715u_43



ШТРАЈК

Резултат вишегодишњег мукотрпног партијског рада био је да је машиниста Иштван Драхош изабран за партијског повереника у Трећој слагачници. О тој одлуци обавештен је на редовном партијском састанку у уторак. Драхош је помало збуњено захвалио на указаном поверењу.
„Ја нисам никакав говорник” рекао је тражећи праве речи „али вам обећавам да ћу као рођени пролетер за борбено јединство трудбеника, убудуће као и до сада, а ту су и сведоци...”
Ту је запео, али се онда изненада обратио великим гестом својим друговима из слагачнице, ударио шаком по столу и викнуо:
– Момци, ово значи за све вас већи комад хлеба...!
После овог излива, брже-боље је опет сео. Партијски секретар му је стиснуо руку. Буран пљесак пропратио је ову дирљиву сцену.
После је Драхош размислио о томе шта је у ствари рекао, па је закључио да је речима о „већем комаду хлеба” можда ипак мало претерао. Партијски повереник није имао никаквог утицаја на лични доходак другова за које одговара. Његов је задатак био да партијски усмерава другове, да проверава њихово присуство састанцима, да скупља месечну претплату на партијске листове и часописе. Опрезно је погледао око себе да види не збија ли можда неко шале на његов рачун, али сви су се нормално понашали. Никоме од њих није било ништа необично да невешти говорници зачине говоре политички исправним али иначе понекад неразумљивим изјавама. На Драхоша је деловала и његова склоност према пићу. После доручка и ручка он би, као и многе његове колеге из штампарије, обично гуцнуо чашицу-две ракије. Ипак, нико није могао да тврди да је икад видео машинисту да посрће. Драхош је добро подносио алкохол јер је био висок и снажан, понекад су му се само малко цаклиле очи или је причао више него обично.
Један једини пут је доживео непријатности због пијанства. Било је то непосредно после преврата, кад се опио у малој радничкој кантини па је почео да урла из свег гласа: „Ја рускиј солдат, у нас култура, давај тај сат!” Тада замало да га није ухапсила полиција, једва га је спасила жена. Клела се да је Драхош као радник пролетерског порекла једва дочекао долазак совјетских војника. То није било потпуно тачно јер је породица Драхош већ имала окапања са Црвеном армијом.
Кад је први совјетски војник ушао у њихову кућу, Драхош се од страха сакрио. Пошто га је пијани црвеноармејац пронашао, заурлао је: „Шпијун!” и потегао је револвер да га устрели.
Драхошу је у последњи час пошло за руком да од војника откупи револвер за три кила сланине. Црвеноармејац је отишао главињајући, са сланином под мишком, али се сутрадан ујутру вратио трезан са два друга. Без речи су претражили стан. Госпођа Драхош била је родом из Словачке па је, сва очајна, покушала на рудиментарном словенском језику да им објасни да је њен муж „rabotпу”, то јест радник.
Али један од Руса, ваљда вођа, показао је на слике што су висиле на зиду, па је презриво рекао:
– Буржуј!
На сву срећу, у том тренутку наишао је неки руски војни полицајац и послао војнике назад у касарну, а онда је узео Драхошев стари будилник, навио га пред вратима, принео га уву и бацио успут преко крова оближње школе.
Међутим, један од оних војника дошао је опет после неколико дана сам, без пратње, ставио на сто кутијицу амонијака, коју је вероватно узео из оближње дрогерије, па је пољубио госпођу Драхош у уста и отишао без речи.
Драхош је дакле имао лоша искуства с Русима, па је зато морао да буде још срећнији што је у Партији на тако добром гласу. Ипак, треба признати да је он то све вешто извео.
Већ првог дана кад се вратио на посао у штампарију, поднео је молбу да га приме у Партију. Партијска књижица биће му најбоља заштита ако га Руси опет једном позову на одговорност. После се показало да Русе уопште не занима партијска књижица, али да му она зато све више вреди у штампарији. Одмах је премештен на виши положај, о његовој прошлости није више било ни речи, и ускоро су га послали у партијску школу, на идеолошко васпитање. Није додуше потпуно схватао све оно што је слушао у партијској школи, али је инстинктивно појмио да је ово сад један други свет, свет у коме владају неки нови људи.

Једном је предавач рекао да је сад на власти радничка класа у спрези са сељаштвом. Драхош се правио да му је то потпуно јасно, иако у ствари није био начисто шта значи та спрега са сељаштвом, и шта значи да је он сад на власти. Међутим, машиниста је без по муке схватио теорију о капиталистичком израбљивању и презирао је из дна душе власнике који су још имали утицаја у фабрици. С том „господом генералним директорима” није никад имао много посла, највише што их је својевремено понизно поздрављао а они му нису чак ни отпоздрављали.
Једном давно, можда пре десетак година, после изненадног отпуштања петорице другова, у штампарији је избио штрајк. Драхош је тада био члан радничког одбора који је организовао штрајк и који се обратио газди. Гојазни генерални дирекгор није хтео ни да чује да поново прими на посао петорицу отпуштених, и избацио је делегацију из своје собе. Међутим, синдикат је остао упоран и штампарске машине мировале су недељу дана. Отпуштени радници су додуше враћени на посао, али је у Драхошу остала одбојност спрам бездушних капиталистичких израбљивача.
Захваљујући стеченом знању у партијској школи, сад је могао боље да анализира узроке те своје несклоности. Постало му је јасно да капиталисту интересује једино профит и да је радник за њега само лимун кога треба да исцеди и после употребе баци. Стога народ мора да узме судбину у своје руке како би стао на крај израбљивању човека и претворио производна добра у заједничко власнишгво. Тако капитализам ствара своје властите гробаре, раднике. Драхош се обрадовао кад је спознао да је и он гробар тог проклетог друштвеног поретка.
Непосредно после тога штампарија је национализована, па радницима велики зелени ауто генералног директора, крај кога су пролазили свако вече, није више био трн у оку, зато што је председник Пословодног одбора, који је преузео аутомобил, одлазио кући већ после подне. Тих је месеци Драхош постао уверени комунист, понет страственом вољом своје Партије да обнови и повећа производњу. У међувремену је заволео и Русе. Руси су једном позвали раднике штампарије на представу грузијске плесне групе – Драхош није никад видео ништа лепше у животу.
Партија га је научила и да о големој социјалистичкој велесили не сме да суди по понашању шачице руских војника, и то још пијаних! Машиниста је прихватио то објашњење и зато што су совјетски војници у међувремену напустили градски кварт у коме је он становао.
У том пехару радости била је само једна капљица вермута, а то је била његова жена. Насупрот мужу, госпођа Драхош је била религиозна и користила је сваку прилику да грди комунистичке безбожнике. Међутим, упркос њеној побожности, на махове ју је спопадао материјализам, јер кад год би машиниста одлазио на партијски састанак, подсећала га је на његову дозлабога ниску плату.
– Боље донеси кући паре уместо комунизма – говорила му је, а Драхош се још више љутио зато што му је плата заиста била мања него икад.
– Шта год добијем, радије ћу да попијем – обично би јој одговорио и залупио вратима.
У штампарији је мало-помало постало општепознато да је Драхош уверени комунист. Видело се то и по томе што га другови нису више у пролазу тапшали по рамену и говорили као некад: „Хеј, Драхоше, стари мој, како си, како иде?” него су већ издалека приносили прст капи као модерни, свесни радници и поздрављали га са: „Здраво, друже машиниста!”
Драхош се поносио својим новим достојанством, већ зато што никад није искористио свој утицај у Партији ни против ког колеге на послу. Само се једанпут осетио обавезан да пријави једну радницу пакераја зато што се извукла из добровољне протестне акције против погубљења на електричној столици у САД, а други пут је затражио да се искључи из Партије слагач који је недолично причао о народној милицији. У оба случаја су га другови послушали и уклонили дотичне са њихових радних места. Тада је Драхош задовољно установио да идеолошка поткованост заиста значи моћ, баш као што је био прорекао друг Лењин. И тако је машиниста Драхош мало-помало постајао страх и трепет на партијским састанцима јер је у сваком тренутку био спреман да у име радника узме реч. У таквим приликима је полагано устајао, гледао око себе и говорио:
– Другови, ја сам тек обичан радник и нисам јак на језику као неки други, али ово што је друг сада рекао ја потпуно подржавам и предлажем да обновимо обећање које смо задали једни другима да нећемо никад да постанемо издајице радничке класе, ни плутократи...!
Затим су његове реченице бивале све запетљаније, али кад би сео, разлегао би се буран пљесак.
У првомајској поворци носио је Драхош најпожељнији и најважнији транспарент: „Фабрика је наша! Ми радимо за себе!” Исто тако је помоћне раднике, док су ваљали тешке бале папира покрај њега, бодрио повиком: „Напред, другови, до нових радних победа!” А они су му одговарали: „Ми, друже, ваљамо ове бале свим срцем зато што их ваљамо за себе!” Драхош је затим намрштен гледао за њима, обузет некаквим нелагодним осећајем иако није знао зашто.
Иначе, Драхош је именован за партијског повереника захваљујући срећним околностима. Репортер великог комунистичког дневника посетио је штампарију, случајно се у гардероби обратио машинисти и упитао га како се зове. Драхош је стајао пред њим у гаћама и збуњено му одговорио сричући своје име и презиме.
– А која вам је функција у штампарији? – било је следеће питање.
– Ја сам машиниста, а од самог ослобођења сам члан Партије. Сигуран сам да ће Партија...
Није наставио јер је репортер погледао некуд изнад њега и отишао.
У јутарњем издању новина објављена је сликовита репортажа о штампарији, а мапшнисти су посвећени следећи пасуси:
„...Снажно грађен радник који стоји поред огромне, захуктале офсет машине. Рукује њоме мирним, самопоузданим покретима. Нежно мази руком челичног дива. Пази на сваки шраф, на сваку ситницу, на сваку капљицу уља. Свестан је чињенице да ова мапшна припада народу. А он је син тог народа, Иштван Драхош, пролетер, који је своју судбину узео у своје руке. Комуниста.
’Упућујем поздраве наше штампарије светски чувеним совјетским друговима графичарима’ каже ми гледајући ме право у очи. ’У војницима славне совјетске армије који су нас ослободили, упознали смо нове људе новог света. Запишите, друже, да и ми желимо да постанемо нови совјетски људи, достојни њих...’
Ти ћеш то и постати друже. Колико могу да судим по твојим снажним рукама, по твојим сунцем опаљеним грудима које се виде испод отвора на комбинезону, и по твом отвореном погледу, верујем да ћеш постићи свој циљ. Пут до њега је трновит, али си добро кренуо. Носи и даље високо победничку црвену заставу Партије!”
После објављивања овог чланка Драхошу је силно порастао углед у штампарији. За свакога је била част да буде виђен у разговору са њим. Само је госпођа Драхош, са својим уобичајеним подсмехом, упитала мужа да ли је он то стварно све тако рекао. Драхош је неразговетно промрсио да човек не може увек да се сети баш сваке своје речи. Затим је опет дошло до лома у браку јер је госпођа Драхош поново утврдила да плата њеног мужа покрива само трошкове ручка, а не и вечере. Драхоша је највише разљутило што му је она то и доказала. На крају се он позвао на спремност комуниста на жртве.
– Ниси ти баш тако велики комуниста као што мислиш – одбрусила је она. – Него кад будеш имао ауто и вилу као прави комунисти, реци им нека ти дођу са својом блесавом спремношћу на жртве! Тикване! Не видиш даље од носа.
После два дана Драхош је изабран за партијског повереника. У ствари то није била никаква важна функција, али је била политички мотивишућа и подигла је машинисти самопоуздање. Никад није пропуштао прилику да спомене ту своју функцију.
Уосталом, он је савесно извршавао све своје задатке. Десеторици другова у Трећој слагачници које је политички предводио, постао је други отац, одређивао им смер и циљ. Наравно да су се и стари пријатељски односи међу њима донекле променили. Међутим, он је праведно поступао са друговима, баш као што су прописивали бољшевици у популарној брошури „Предводници СКП(б)-а”. Енергично је убирао чланарину, новинске претплате и добровољне прилоге за белгијске поштаре који су штрајковали, али је и сам давао пример осталима претплативши се на пет примерака часописа „Партијски функционер”. То је опет изазвало свађу са његовом бољом половином, која се разбеснела када је видела пет прилично безбојних примерака часописа, те је рекла мужу да би ипак било боље да је те паре пропио.
– Упркос реакционарним ставовима белосветских паметњаковића, победиће фронт радничког јединства – гласио је Драхошов пркосни одговор, а да би жену још више наљутио, сутрадан је дао позамашан прилог за изградњу новог синдикалног дома тако да на крају недеље није од плате добио ни паре.
Као партијски повереник долазио је у контакт са руководством штампарије. Чак га је и партијски секретар Замнец, миран човек са наочарима и однегованим брцима, позивао понекад у своју собу како би прочаврљали о раду штампарије и партијским пословима, а понајвише о друговима којима је Драхош био повереник. Замнец је хвалио Драхоша зато што му је овај давао интелигентне и поуздане податке о политичком расположењу, о пријатељским и родбинским везама својих другова.
Машиниста је био већ неко време партијски повереник кад се збило нешто невероватно. Четворица радника из Треће слагачнице, бледи у лицу, показала су једног јутра Драхошу службени допис којим им је управа саопштила да су отпуштени и да им отказни рок тече већ од првог дана тог месеца. У саопштењу штампарије „Црвена застава” није било никаквог образложења те одлуке. Неколико радника из суседне слагачнице и из складишта папира примило је исте такве дописе од управе.
Драхош је у први мах остао без речи. Он је био додуше начуо нешто о неким отказима, али до тада још нико из његове околине није био отпуштен. Умирио је другове речима да ће видети о чему је реч. Мора да је посреди нека забуна јер су сви они ипак чланови Партије и добри радници.
До тада су већ све штампарије биле национализоване па су отпуштени другови знали да ће се, ако се ништа не промени, наћи на улици. Појма нису имали због чега су отпуштени. Посебно је био огорчен један стари слагач зато што се још пре недељу дана говорило како ће управо он, као изврстан радник, бити одликован. Тек се сада сетио да је недавно пред комисијом за расподелу дохотка рекао „после рата” уместо „после ослобођења” и да су му другови то одмах замерили.
Један други слагач претпостављао је да је добио отказ због свог брата. Брат му је наиме такође радио у штампарији као алатничар, али је недавно побегао у Аустрију и запослио се код неког сељака.
Ипак, уз све мозгање, Драхош није могао да открије иикакав систем у тим отказима. Једино му је упало у очи да већина отпуштених припада старијим годиштима.
У подневној паузи потражио је Драхош председника Пословодног одбора, али је овај био на неком састанку па је машиниста могао да разговара само са његовом секретарицом, згодном, младом женом блазираног израза лица. Секретарица му је рекла, држећи цигарету у углу усана, да је одлуку о свим отказима донела Партија и да жалбе немају никаквог смисла. Међутим, Драхош се није дао тек тако одвратити.
– Али сви ти другови су добри другови – рекао је – ја као партијски повереник могу да потврдим да су све то вредни радници, и те како корисни пролетаријату. И заслужили су у најмању руку толико, другарице, да им се каже зашто су отпуштени...
– Молим вас да ме не ометате у послу! – другарица је постала нервозна. – Ако вам нешто није право, обратите се синдикату!
Њен непријатељски тон заплапшо је Драхоша па се необично уљудно опростио од ње.
Напољу у ходнику чекали су га отпуштени другови. Драхош им је рекао да није успео да разговара са председником Пословодног одбора и да сад синдикат треба да им помогне.
Тог истог дана по подне Драхош је сат времена лутао по мермерним ходницима огромног Дома синдиката не би ли дознао на ком спрату, и у ком броју собе треба да се распита за судбину својих другова.
Портир није хтео да му да пропусницу зато што није знао да каже кога тражи, па га је пустио тек после вишекратних молби. По ходницима су јурили службеници и на сва његова питања само су без речи слегали раменима. Драхош се са чежњом присетио старих времена угњетавања када је синдикат графичких радника имао само две просторије и када је свако свакога познавао. Најзад је ипак нашао оно што је тражио: Пододсек за пријављивање радне снаге. Шеф одсека био је управо на неком састанку, али је зато његов заменик, добро одевен и предусретљив друг седе косе, учтиво саслушао Драхоша.
– Ти откази се, на жалост, морају третирати као приватна ствар државних предузећа – најзад је објаснио синдикални службеник. Синдикат има додуше одређени утицај, али се синдикат највише бави усмеравањем људског материјала, политичким образовањем и културним радом.
Драхош је био срећан што је коначно нашао добронамерног друга који је спреман да му помогне.
– Ја сам партијски повереник – рекао је значајно јер друг није смео ни да помисли да је он уопште кадар да подржава некакве реакционарне идеје. – Али другови који су добили отказ добри су другови, обични радници као и ја... или... хоћу да кажем...
Службеник се благо осмехнуо, положио руку Драхошу на раме и рекао му:
„Нешто ћемо већ да предузмемо, друже, али молим вас да ме сада извините јер имам посла.”
Драхош се наљутио због поновљеног неуспеха.
– Ја сам се увек борио када би неко од другова био отпуштен – напоменуо је самосвесно. – Ја сам због тога, за време капитализма, три пута штрајковао...
– Да, да – одвратио је службеник већ помало нестрпљиво. – Ви сте свакако заслужан друг. Али данас фабрика припада самим радницима. Данас радници сами одлучују кога ће да учине, а неће ваљда да штрајкују против себе, зар није тако?
Драхош је напето размишљао. Коначно несигурно изусти:
– Ипак стоји чињеница да човек не би ни сам себи дао отказ.
Службеник се насмејао и љубазно одгурао Драхоша до врата.
– Ја ћу свакако нешто да предузмем – обећао је и срдачно му стиснуо руку – ако икако буде могуће. Било ми је драго. Здраво, друже – па затвори врата за њим.
Драхош се осећао још беспомоћније него пре, па и помало огорчено. Шта ће му рећи другови када схвате да им је повереник потпуно затајио?
Можда ће друг заменик ипак нешто да предузме? Враћајући се кући, сетио се да га синдикални службеник није питао ни за име штампарије ни за његово име, а још мање за имена отпуштених радника, па да ни уз најбољу вољу не би могао да им помогне. Стога је одлучио да сутрадан ујутру, упркос свему, оде до партијског секретара да се њему пожали. Али ни сутра ни прекосутра није могао да поразговара са Земнецом зато што је секретар непрестано био на састанцима. Када је коначно успео да дође до референта за кулгуру, овај му је одговорио гласно и јасно да не покушава да се меша у политику управе. Једном је Драхошу пошло за руком да ухвати председника Пословодног одбора у WС-у, у који је овај свратио између два састанка, али ни председник није могао нишга друго да каже сем да је одлука дошла одозго и да свако мора партијски дисциплиновано да јој се покори.
Мало-помало се по штампарији проширио глас о Драхошевој очајничкој борби и радници су после дужег времена опет почели да га поздрављају са дубоким поштовањем. Међутим, неки од њих су настојали да шмугну поред њега бојећи се да би он због своје тврдоглавости могао да падне у немилост Партије. Драхош се све огорченије борио да се повуку откази радницима. Свакако да га је највише љутило то што никако није могао да сазна ко је и зашто донео одлуку о отказима.
И тако су пролазили дани – очајни другови вршили су притисак на њега, а он је своју немоћ утапао у ракији.
Једног јутра изгубио је стрпљење па није отишао на своје радно место, него је стао пред врата собе партијског секретара и чекао га све док Земнец није у пола једанаест стигао у штампарију својим аутомобилом.
Секретар се ражестио што Драхош није на радном месту. Међутим, кад је видео да Драхош само што се није расплакао, примио га је на „пет минута”. Драхош је истресао пред њега све што му је било на срцу и оставио је на њега снажан утисак својим несебичним заузимањем за другове, тако да је секретар покушао да га утеши.
– Ви сте, друже, добар друг – рекао му је. - Срце вам бије за ваше другове, али свеједно одлуку треба да препустите Партији...
– Ама, све су то добри другови и добри радници...
Земнец је поразмислио шта да каже машинисти, а онда га је великодушиим гестом привукао себи.
– Чујте, Драхош, ја се сад обраћам партијском поверенику који зна да држи језик за зубима – прошапута важно. – Национализовањем штампарије дошло је до одређеног дефицита или, да будем јаснији, до губитка у билансу штампарије. Не морам ваљда да вам објашњавам да ово предузеће сада припада народу и да сви ми одговарамо народу. Зато не смемо да закинемо радницима ни пару. Да ли сте све досад разумели?
Драхош је климао главом.
– Сировине не можемо јефтиније да набавимо, а подизање цена наших услуга угрозило би успех целокупне планске привреде. Према томе, руководству Партије није преостала никаква друга могућност него отпуштање. Верујте ми, друже, да смо се тешка срца определили за ту меру.
– Али зашто су другови дирекгори отпустили управо наше одане, заслужне другове?
Секретар се надао да ће својим другарским поверавањем да зачепи уста Драхошу, па се наљутио због његове тврдоглавости.
– Немојте сад ту да ми изигравате паметњаковића, Драхош! Имали смо свакако своје разлоге.
– Какве разлоге, молим лепо?
– Партијске, више циљеве, друже Драхош.
– Али то је свеједно неправда.
Секретар је устао и одмерио Драхоша претећим погледом.
– Упозоравам вас, друже, да тако говори реакција!
Промена секретаровог расположења заплашила је Драхоша, али га је у исто време и разбеснела. Док му је као повереник преносио информације о друговима, секретар се сасвим другачије понашао. Устао је и машиниста, коме овог пута није задрхтао глас:
– Друже, ја гарантујем за те другове!
Земнецу су опасно севнуле наочаре.
– Ви гарантујете за те другове? – приупитао га је претећи. – Е, мој Драхош! А ко гарантује за вашу клерикалну, фашистичку жену? Да, да, пријатељу мој, знамо ми за ваше испаде по крчмама и за ваше совјетске песмице! Саберите се, Драхош, пре него што буде касно! И ви можете да одлетите, и то нимало нежно!
Драхош је пребледео и ухватио се рукама за писаћи сто. Уходили су га дакле као неког криминалца! То је дакле хвала човеку који је жртвовао душу за Партију и, штавише, шпијунирао своје властите другове. Начас му се учинило да губи разум. Тад је ударио шаком о сто тако јако да се разлетео писаћи прибор на мермерном постољу. Избезумио се, а на челу су му набрекле жиле.
– Хоћете ли да примите ту неколицину сиротих радника назад на посао или нећете? – заурлао је. – Ионако је срамота колико су плаћени за свој рад!
Земнец се препао и устукнуо.
– Друже, да ли сте ви полудели?
Неколико секунди је Драхош стајао тешко дишући очи у очи са секретаром, а онда је опет лупио шаком по столу.
– Е, онда ћемо богами у штрајк...!
Та му се мисао већ данима врзмала по глави.
Истрчао је из собе, сјурио се ииз степениште у слагачницу, бацио се на разводну таблу и зауставио машине, баш као што је урадио пре десетак година.
– Другови – узвикнуо је – хајде да оснујемо штрајкачки одбор јер по свему судећи откази неће бити повучени. Ко год има у себи трунке поштења, оставиће посао као што смо га некад остављали. Ја, партијски повереник, нећу више да радим, одлазим кући. Ко је за мене, нека пође за мном...!
Настало је комешање. Дотрчали су радници, збуњено се у први мах згледали и замишљено се чешкали по глави. Отпуштени радници били су још пуни наде, али су онда запљуштала питања где је партијски секретар, и шта на то каже синдикат...
Нико није знао шта да ради. После неког времена Драхош је узео свој огртач и причекао неколико минута без речи, скамењен, на вратима. Затим је изашао из хале. Нико није пошао за њим. Безвољно се одвезао трамвајем до своје крчме, али није био расположен ни да пије. Отишао је кући и без речи се извалио, онако обучен, на кревет.
Жена га је уплашено упитала шта му је.
– Па ваљда видиш да штрајкујем.
Од тог тренутка није више изустио ни реч, само је непомично лежао и буљио у таваницу.
Око поноћи неко је закуцао на врата и у стан су ушла два припадника службе државне безбедности. Госпођа Драхош је плакала и грдила мужа, питајући се шта му је то требало!
Црним аутомобилом одвезли су Драхоша у злогласну сиву зградурину. Отерали су га мрачним ходницима у собицу, у којој га је при јарком светлу већ чекао неки официр. Била су ту и два десетара. Официр је полако обишао сто и пришао раднику, а онда га из све снаге ошамарио. Драхош је пао на под.
– Е, а сад, птичице, певај...

Овом једноставном причом хтео сам да покажем како под диктатуром пролетаријата највише од свих трпе сами пролетери. Ову причу нисам написао за фиоку. Прво, зато што сам већ био у земљи у којој се није кажњавало слободно изнето мишљење, а друго, зато што више уопште нисам имао фиоке. Кад сам напустио домовину, имовина ми се састојала од коришћена четкица за зубе – додуше, са женином четкицом, било их је две. А ипак смо били неизрециво срећни.
То чудо беше заслуга комунизма.
Тако сам мање-више раскрстио са мировним покретом. Одрекао сам се свакидашњег хвалоспева јутарњој звезди рада и мира – али још нисмо били сасвим умакли њеним пипцима. Наиме, кад нас је тајна израелска организација пребацивала у Италију, морали смо да прођемо кроз обруч Црвене армије око Беча. Возили смо се некаквим дрндавим теретњаком крцатим уплашених избеглица.
– Шта ћемо сада? – упитао сам нашег израелског пратиоца.
– Будите без бриге! – умиривао нас је човек и показао на сандук пун флаша вотке до возачевих ногу.
Све је било тако лукаво испланирано да нисмо морали ни да се задржавамо на совјетском граничном прелазу. Две флаше вотке биле су довољне да стражари заузму став „мирно” и да нас пропусте исказујући нам све војне почасти.
Са лепог италијанског Југа јавио сам се колегама у редакцију разгледницом: „Слободној Мађарској срдачан поздрав од слободног Кишонта”.
И то је било то.
Брод којим смо се љуљали преко Средоземног мора био је тако трошан да смо се ми исељеници прибојавали да ћемо морати да весламо као робови на галији у филму Бен Хур. Шушкало се да гонич на галији очекује од нас напојницу кад стигнемо у Хаифу...
Око поноћи допловили смо ипак живи и здрави у луку, где нас је дочекао постарији чиновник са наочарима са рожнатим оквиром седећи мртав уморан за писаћим столом. Није се ни најмање устручавао да прецрта слово „т” у мом презимену и да му дода име „Ефраим”. На мој бојажљиви приговор да ми је име Ференц, мој нови кум је одговорио:
– Таквог имена овде нема. Следећи, молим!
Од тада се зовем Ефраим.
Међутим, ја нисам хтео у овој књизи да пишем о себи него о социјализму. Само ћу укратко да испричам шта је даље било са мном. Моја жена и ја животарили смо неколико месеци у приватном логору, који се звао и „пролазни” иако није никуд водио.
На том тужном месту изгубио сам извесно време и смисао за хумор. Али судбина је хтела да ми га поново врати јер је мене, који сам побегао од Стаљина, бацила на најкомунистичкије место на свету – у кибуц!
За оне ко ји први пут чују за тај појам – пољопривредно насеље кибуц у ствари је јеврејски колхоз. Једина разлика је у томе што се у кибуцу живи добровољно, што се за колхоз не би могло а приори рећи. И тако смо ми неколико година провели у изразито лево оријентисаном кибуцу „Кфар Хахореш” код Назарета поштено се трудећи да остваримо марксистички идеал: „Рад према способностима, плата према потребама”. Моје прво питање је било: „А шта онда ако су моје потребе врло висока плата?” Одмах су ме строго упозорили да не збијам шале са тако светим појмовима као што је апсолутна једнакост. Ипак сам морао да признам сам себи да се у том добровољном комунизму не осећам лоше. Моја жена је радила у обданишту јер у кибуцу деца живе одвојено од родитеља како би остала нормална. Па и родитељи.
Ја сам радио у коњушници јер коњи једини осим мене нису знали хебрејски. Ипак, све своје слободно време проводио сам учећи слова која се пишу у супротном смеру од свих међународних саобраћајних прописа.
Већ после пола године интезивног учења савладао сам језик својих предака у тој мери да сам сваког пролазника могао да упитам без трунке дијалекталног изговора:
– Реци ми молим те колико има сати. Али на енглеском.
Нисам поседовао никакав речник јер је у кибуцу тада врховни закон био да нико не сме ништа да назове својим приватним власништвом ако то не поседују и остали чланови. А то је била суштина комунизма, крајњи циљ марксистичке еволуције. Или је сваки члан кибуца имао мачку или је није имао ни један. Или је свакоме стајао на располагању један транзистор или никоме. Другим речима, у кибуцу није било ни транзистора ни мачака.
Мени је напокон у кибуцу одзвонило кад сам на годишњој скупштини затражио реч и рекао промуклим гласом:
„Драги другови, добио сам грип. На основу нашег светог начела апсолутне једнакости, захтевам од свих чланова да се сместа заразе од мене. Хвала вам, другови, на пажњи.”
Сео сам мртав озбиљан, а ускоро сам добио и рачун за тај свој иступ. Сутрадан ми је секретарица кибуца саопштила опште мишљење да ја очигледно нисам – ваљда због својих материјалистичких склоности – кадар да се уклопим у колективни живот. Према томе, ако ми се више свиђа тужни живот „тамо напољу”, нема разлога...
Заиста није било разлога. Опростио сам се с коњима и напустили смо кибуц са пријатељским осећањима које смо до дана данашњег сачували. „Кфар Хахореш” живи данас од богатих, америчких туриста који одседају у његовом феудалном хотелу. А сваки кибуцник има свој стереоуређај.
Што се тиче живота „тамо напољу”, био је тако тужан да не вреди о њему ни говорити. Бубао сам хебрејски, заменио једну најбољу жену другом, направио троје хебрејске деце и седам филмова. Ничег другог се не сећам.

Него да се вратимо мом дневнику.
Година је 1950. Најбоља од свих жена и ја водимо у свом малом стану у околини Тел Авива безнадежну борбу са хордама комараца. Нешто даље на истоку, у Кореји, генерал Мек Артур огорчено се бори са исто толико кинеских војника који су наоружани до зуба заплењеним производима америчке војне индустрије. Истини за вољу морам да кажем да сам тада врло површно пратио светска политичка збивања. Пажња ми је много више била усредсређена на наше арапске суседе јер су ми били много ближи.
Корејски рат је ионако био један од најбесмисленијих ратова који су икад вођени. У њему је изгинуло скоро милион људи а завршио је тачно тамо где је и почео, на 36. степену географске ширине. У току рата извршене су и овде и онде неке чистке. У САД је председник Труман најурио генерала Мек Артура, који је био толико блесав да је хтео да добије рат без подршке телевизије. У совјетској империји пак очишћена је власт од Јевреја. Стаљин је најзад хтео да учини нешто по вољи широких маса.
Та фаза развоја народног социјализма ушла је у подсвест под именом „Прашки процеси”. Први јеврејски државни поглавар, који је пред народним судом признао да се бавио неотитоистичком и ционистичком шпијунажом у корист Американаца, био је Рудолф Слански, свемоћни антиционистички тиранин Чехословачке. Пошто је тај подли издајица заједно са многобројним ортацима обешен, руководиоци ционистичког порекла у свим совјетским колонијама стајали су стрпљиво у реду да признају све своје злочине.
Кад сам у израелским новинама видео све оне језиве наслове о стаљинистичким процесима педесетих година, био сам заиста срећан што још не знам да читам хебрејски. Тада је изгледало да су у источноевропским земљама изненада откривени сви министри унутрашњих и спољних послова, па и кардинали, као Јевреји и ционистички агенти. Пред судовима су окривљавали сами себе налик на безвољне пајаце за свакојаке апсурдне и смешне преступе. Како би се распршили и последњи остаци сумње, свакако да су била наведена и јеврејска имена оптужених. Било је управо несхватљиво како је непосредно после холокауста могла опет да узме маха та стара епидемија.
Ако добронамерни читалац због свог нежног узраста није проживео ту последњу епоху стаљинизма примењеног у пракси са свим његовим стравичним сликама, ево му прилике да из следећег судског извешгаја понешто о томе сазна. Мени је срце лупало док сам га писао под утиском злогласних апсурдних процеса, кад је антисемитизам постао не само тема погодна за разговоре у салонима него и тако рећи неслужбена идеологија.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Pomozi svetu na svoju štetu  Empty Re: Pomozi svetu na svoju štetu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 4:43 pm

Pomozi svetu na svoju štetu  SHORPY_1a34659u_43



СЛУЧАЈ ЛЕФКОВИЦ ИЗ ПЕРА ЦИОНИСТИЧКОГ ЗЛИКОВЦА ЛИЧНО

Отворише се врата суднице и двојица стаситих полицајаца поведоше ме до оптуженичке клупе. Сала је била дупке пуна. Сви присутни су пратили презривим погледима како сумњиво неодлучно корачам.
Оборих главу. Како би се уопште усудио да погледам у бистре плаве очи представника здравих народних емоција? Сви они су дошли да виде како ћу одговарати за своје гнусне злочине.
Сметено седох до другооптуженог, трговца мртвачким сандуцима Шакора Ицига, тескобно ишчекујући своју судбину.
Негде иза себе зачух глас радио-репортера:
– ... Ево овде преда мном смрди дивља звер у људској сподоби Кишон, алиас Хофман Ефраим, један од најодвратнијих убица које је икад произвела ционистичка раса. Реч је о ниској креатури са њушком искривљеном од мржње, њушком подмуклог шакала. Изгледа да је напокон сломљена његова телесина која улива страх. Само му се још крваве шапе грчевито трзају, као да би опет да убијају, као да би опет да разбијају недужне главе...
Ипак, пре него што сам могао све да признам, судије су ушле у салу. Завладао је мук пун страхопоштовања. Председник суда, човек у најбољим годинама који је изгледао необично отмено, свечано устаде и рече:
– Отварам суђење ционистичком пискаралу и новинарском шкрабалу Кишону-Хофману Ефраиму као главнооптуженом, и ционистичком трговцу Шакору-Шварцу Ицигу као другооптуженом. Као што је из оптужнице видљиво, Кишон-Хофман оптужен је да је испланирао и својеручно извршио убиство блаженопочивше удовице Лефковиц, после чега је њено тело транжирао, делове леша потрпао у сандук и крвави терет бацио у море. Море је одмах прогутало сандук ужасног садржаја тако да га више нико није видео. Упркос овој чињеници, дуга рука пролетерске правде шчепаће кривца и, чим необориво докаже његов злочин, добиће заслужену казну. Позивам све заинтересоване да устану и саслушају пресуду.
Сви поустајаше, а ја први. Председник задовољно климну главом и настави:
– У име народа утврдићу да је Кишон-Хофман Ефраим по свим тачкама оптужнице крив. Као олакшавајућу околност суд сматра то што ће оптужени ционист драге воље у току суђења да призна инкримисани злочин не би ли побудио самилост. Стога ће високи суд да одлучи да главнооптуженог Кишона-Хофмана осуди на смрт вешањем, а његов ортак, ционистички трговац сандуцима Шакор-Шварц, извући ће се са петнаест година робије. Истовремено ће обојици злочинаца бити одузета грађанска права следећих седам и по година. А сад вас молим да седнете.
И тако је почело суђење.
Судија: Кишон-Хофман, да ли сте спремни да признате своју кривицу?
Ја (дубоко се клањајући): Све признајем, часни суде. У току истраге био сам све свеснији чињенице да сам најгори шљам и да је џелатово уже у ствари предобро за мене. Понекад не могу да се начудим како може човек рођен од жене бити тако скроз-наскроз покварен као што сам ја.
Судија: Сада када стојите преда мном свесни своје кривице и упрљани крвљу, покушавате да спасите своју кожу кукавичким цвиљењем, борите се рукама и ногама за голи живот?
Ја: Тако је. Цвилим упрљан крвљу и борим се рукама и ногама за голи живот.
Судија: Кишон-Хофмане, ваш цинизам је управо монструозан. А сад нам испричајте како сте извели тај свој крвави злочин.
Ја: Часни суде, чим помислим на своја недела, спопадне ме таква мука да не могу ни реч да изустим. Признајем дакле да сам убиство починио ђаволски хладнокрвно. Моја несрећна жртва, благопочивша удовица Лефковиц, била ми је годинама прва комшиница. Одувек је према мени била посебно љубазна и то је побудило у мени жељу да је мучки убијем. Те суморне среде, тачно у 7 и 30...
Судија: Оптужени, откуд знате да је било тачно 7 и 30?
Ја: Прочитао сам, часни суде, у својој изјави.
Судија: Добро. Наставите, оптужени.
Ја: Узео сам такси и одвезао се од свог стана право до моје комшинице. Знао сам да је удовица Лефковиц скоро глува, па сам на прстима ушао у њен пријатни стан како не бих дизао буку...
Судија: Чекајте, оптужени Кишон-Хофмане! Открио сам у вашој изјави контрадикцију. Да ли су врата удовице Лефковиц била откључана или закључана?
Ја: Часни суде, ако ми постављате питање тако да имам два могућа одговора, како могу да знам шта треба да одговорим?
Судија: Добро, онда ћу питање да преформулишем. Признајете ли да су врата стана била широм отворена?
Ја: Да, врата су зјапила отворена.
После тога ништа више није могло да ме заустави. Испричао сам до у танчине како сам фалсификованим кључевима откључао врата, како сам се са предумишљајем пришуњао блаженопочившој удовици Лефковиц која је спавала у својој кади, како сам потегао револвер и давио је тако дуго док нисам својим челичним стиском удавио несрећну удовицу. Затим сам се наслађивао стравичним описивањем комадања њеног тела и трпања крвавих удова у сандук. После тог прљавог посла упутио сам се до пустог моста у центру града како бих свој ужасни терет бацио у мрачне морске дубине...
Судија: Кишон-Хофмане, досад сте нам олако прећутали гнусни мотив свог недела. Зато вас питам народски отворено: зашто сте убили удовицу Лефковиц?
Ја: Часни суде, одговор је сваком грађанину који објективно мисли јасан као на длану. Ја сам троцкист који је скренно удесно и придружио се империјалистичко-плутократско-капиталистичкој светској завери.
Судија: Тако дакле. Признајете да је овде реч о политички мотивисаном убиству?
Ја: Тако је, часни суде. Реч је о сексуалноционистичком убиству из пожуде.
Судија: Оптужени Кишон-Хофмане, хоћете ли можда још и то да признате, од кога сте добили фалсификоване кључеве отворених врата своје жртве?
Ја: Притиснут страховитом тежином доказа, не видим другу могућност. (Подижем глас.) Кључеве сам добио од вратара америчке амбасаде који је Јеврејин. (Салом се разлежу узвици: „Уа!”) Ми смо већ годинама нераздвојни. (Узвици „Уа!” су све јачи, а ја падам на колена и молећиво се обраћам публици.) Смилујте се! Сажалите се, најдражи моји другови...!
Судија: Оптужени, ви сте једна одурна гњида, једна одвратна ваш. (Бурно одобравање из публике.) А сада ћемо прећи на саслушање сведока.

Припадник тајне службе државне безбедности, који ме је својевремено ухапсио, пришао је одмереним корацима судском столу, положио руку на Капитал и заклео се да ће говорити истину, истину и ништа друго сем истине. Тада је, тек радознала публика чула језиве детаље самог убиства.
– Ухватио сам оптуженог ционисту тако рећи на делу. Управо је у по бела дана нападно равнодушно шврљао по центру града. Одмах ми је упало у очи да Кишон-Хофман не носи кофер у руци. Начас сам поразмислио: зашто овај човек није радије код куће, зашто овако провокативно шврља по јавним саобраћајницама? Да му можда водоинсталатери не пробијају зидове у стану, или их можда малају молери? Да не иде можда зубару? Или можда није могао да остане код куће зато што је убио своју комшиницу, а леш затим бестијално раскомадао, потрпао делове у сандук и бацио у море па га је нечиста савест у спрези са духом жртве истерала из сопственог стана? Сместа сам предузео темељну истрагу. Установио сам да су зидови у његовом стану читави и да нису свеже окречени, као и да оптужени не може да докаже да су га зуби толико болели да је морао да оде код зубара. Према томе, преостала је још само трећа могућност. Ја сам лично ухапсио оптуженог, а он је већ после четворогодишњег брижљивог преслишавања престао да се брани, одустао од бескорисног порицања и признао злочин.
Затим је устао другооптужени Шакор-Шварц Ициг и дао опсежан исказ.

Судија: Да ли се сећате ове звери у људском обличју?
Шакор-Шварц: Сећам се, часни суде. Тачно пре седамнаест година био је толико безочан да је код мене купио сандук. Пре тога сам га питао какав сандук жели, а он ми је одговорио овако: „Потребан ми је мало већи сандук зато што намеравам да у њега стрпам раскомадане делове тела једне убијене удовице.” Иначе ми ништа посебно није упало у очи.
Судија (извлачи испод своје столице сандук и подиже га увис): Шакор-Шварц, да ли је то овај сандук?
Шакор-Шварц (разгледа ковчег са свих страна): То је тај сандук, нема сумње.
Судија: Зашто нисте већ тада, пре седамнаест година, одмах обавестили власти о тој неприличној куповини сандука?
Шакор-Шварц: Зато што сам био плаћеник рабинско-клерикалних народних штеточина.
Само крајњим напорима пошло је за руком присутним милиционерима да заштите тог монструма од праведног линча публике.
Тада је у салу ступила достојансгвена матрона у црнини. Свакако да сам је одмах препознао. Била је то моја комшиница коју сам онако зверски убио.

Судија: Грађанко, да ли можда познајете овог човека?
Удовица Лефковиц (пок.): Познајем, часни суде. Он се издрао на мене: „У име међународног Јеврејства...”
Судија (узима у обзир наглувост сведока и љубазно подиже глас): То ће, грађанко, бити моје следеће питање. Прво сам вас питао да ли познајете овог човека?
Удовица Лефковиц (пок.): Познајем, то је мој убица! Он ме је удавио, транжирао мој леш и стрпао га у тесан сандук. Захтевам да га најстрожије казните.
Судија: Благопочивша грађанко, да ли се можда сећате шта је оптужени рекао пре него што је починио свој срамни злочин?
Удовица Лефковиц (пок.): Сећам се, рекао је гласно и јасно: „У име међународног Јеврејства као и Уједињених класноизрабљивачких космополита...”

Фииију!
Ваздухом је фијукнула секирица и забила се у зид тик до моје главе. Заслужни радник који ју је бацио заурлао је од беса и разочарења.
Милиција, увек спремна да притекне у помоћ, морала је да употреби сузавац како би донекле умирила до суза узнемирени народ.
Пошто је мир колико-толико поново успостављен, председник народног суда упитао ме је сажаљивим гласом:
– Оптужени Кишон-Хофман Ефраиме, имате ли можда последњу жељу?
– Имам, часни суде. Молим вас за милост да се пробудим.
Испуњена ми је последња жеља. Пробудио сам се у свом кревету на Блиском истоку. И отада могу најзад опет да спавам.

Догађаји у стварности нису били тако смешни као у овом судском извештају. Мени је, као и свима онима који су преживели нацистички режим, било тада јасно да се у совјетској империји спрема нешто страшно. Исто тако ми је било јасно да се то ничим не може спречити, осим ако се светска јавност не пробуди. Али није се пробудила. Никаквих критика није било, никаквих примедби, ничега. Запад је био сав заокупљен бурним демонстрацијама против Франковог режима.
Комуниста са дна бурета из нашег комшилука, Феликс, кога су сви звали „Црвени Чекић”, ипак није одступио ни за педаљ од своје непоколебљиве вере у социјализам:
– Капиталистичка наклапања занимају ме колико и претпрошли снег – обавестио нас је. – Подлим злочинцима поштено се суди. Својим признањима олакшавају само себи савест. То је све.
А зашто су онда ти подли злочинци скоро сви одреда Јевреји као и он сам, упитао сам га. Прожет класним поносом, Феликс Чекић одговорио ми је да се прави комунисти једноставно не баве таквим буржоаским трицама. Иначе је наш леви комшија сувласник бензинске пумпе која добро ради, а успут се успешно бави увозом и извозом француских козметичких препарата. То је све.
После неколико недеља догодило се оно што се могло очекивати.
Једна непозната руска докторка открила је у последњи час срамну заверу лекара Јевреја. Те крволочне хијене радиле су о глави човеку чије је само име било мелем за све потлачане народе на свету. Ти презира вредни медицинари, агенти ционистичко-империјалистичке организације познате у САД под називом „Joint”, признали су да су ковали злочиначку заверу против Стаљина, а њихова јеврејска имена одмах су затим објављена у „Правди”. Храбра докторка, која је открила то змијско легло, одликована је највишим одликовањем које додељује Врховни совјет, Орденом Лењина. Исплати се дакле бити добар.
– О да – рекао је и Феликс – тој жени би требало изљубити ноге.
Мање напредним људима било је јасно као дан да је посреди наставак Прашких процеса и да је генералисимус организовао свој први велики погром против три и по милиона Јевреја у својој империји. То су одмах запазили студентски поборници мира на Западу па су појачали демонстрације против Франка. Неке врло храбре новине у слободном свету ишле су чак тако далеко да су објавиле по који чланак о „процесу јеврејским лекарима”. Ипак су се и те како добро чували да из тога изведу било какве закључке, јер народ који је колико јуче наговорио сиротог човека по имену Понције Пилат да разапне Исуса, кадар је на крају крајева свашта да учини. Енглези би у таквој замршеној ситуацији рекли: „Stalin has the benefit of doubt.”{1} Уосталом, то су и рекли.
Совјетски Савез је зачудо и даље одржавао сибирски хладне дипломатске односе са јеврејском државом. Совјетске дипломате не само што су се састајале са представницима израелске владе него су у тим приликама производили и људске гласове. О тим отменим разговорима могли су се у новинама прочитати овакви извегигаји:
„На пријему одржаном поводом годишњице Октобарске револуције развио се међу присутнима живахан разговор. Господин Шварцбергер, шеф Одсека за руске Јевреје у Министарству спољних послова, поставио је совјетском амбасадору, његовој екселенцији, поштованом господину Абрамову, питање да ли је и у Совјетском Савезу зими хладно. Други секретар амбасаде одговорио је на питање господина Шварцбергера потврдно. Затим се господин Шварцбергер поново обратио његовој екселенцији, поштованом господину Абрамову, питањем да ли је добро путовао, на шта је амбасадор одговорио на руском:
– Да.
После тога је трговински аташе приупитао господина Абрамова да ли се добро осећа. Његова екселендија није одговорила на ово питање. Уместо њега је трећи секретар амбасаде, господин Пјотр Солчкинов, напоменуо да је совјетски циљ позитиван допринос развоју пријатељских односа међу свим народима света. Господин Шварцбергер захвалио је на овој напомени, коју није оценио неважном, на шта је његова екселенција, поштовани господин Абрамов, климнуо главом. Када је пријем око 20 сати и 15 минута био већ при крају, постављено је питање амбасадору да ли можда жели да се одвезе службеним колима. Четврти секретар, господин Владимир Фрошченко, одговорио је да ће на ово питање да одговори писменом нотом.” (Reuter)

Да, совјетска влада нерадо се меша у унутрашње послове других држава, али то исто очекује и од друге стране. Поготово кад се совјетска влада спрема да изврши погром у целој земљи. Судећи по свим знацима, требало је да руски Јевреји буду прогнани, као некада Поволшки Немци, у далеку Монголију. Требало је да ти паразити тамо изграде барем градове и бране за совјетски радни народ. Станове и имовину прогнаних заплениле би затим надлежне власти и поделиле их родољупцима према заслугама. Савршен социјалистички план који је управо вапио за остварењем.
Ипак, изненада се догодило нешто што се у историји Јевреја може сматрати јединственим.
Непријатељ Израелаца отишао је са овог света пре него што је спровео своју намеру у дело!
Не, тако нешто заиста се још никад није догодило. Израелци су, као што је познато, изабрани народ који има одређене привилегије. Стога се Свемогући одувек клонио мешања у јеврејске послове. Али овај пут се ваљда на небу десила нека зврчка јер је друг Стаљин мало прерано позван горе. Свега неколико дана пре операције „Монголија”...
Грешити је људски.
Совјетски челници су се још неколико дана надали да ће генералисимус ипак да се врати у живот. Најзад су, окупани сузама, прихватили чињеницу да је вољени вођа једном засвагда испустио душу. Над Русију се надвила дубока жалост. Обични грађани у фабрикама, у колхозима и у концентрационим логорима ридали су од јада кад су чули за тај страшни губитак. Чак је и слободном свету застао дах, а и они малобројни Стаљинови непријатељи међу европским интелектуалцима признали су на крају значај покојника као мирног човека и обзирног вође. Феликс Црвени био је скрхан болом, док сам ја прилично добро савладавао своју жалост.
Државна сахрана у Москви остала је свима у сећању као незабораван догађај. Ветерани комунистичког покрета носили су тело на својим плећима: Ворошилов, Берија, Микојан, Булгањин, Маљенков, Хрушчов – сви су били ту. У очима старе гарде беше поврх терета тела исписана бол. Берија је чак и плакао. Уосталом, он је врло брзо после сахране погубљен. Представници Запада пренели су колективном руководству искрено саучешће и дубоко разумевање својих влада. Па и ја сам одмах саставио алегоријско-поетични некролог, као што доликује државнику таквог формата.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Pomozi svetu na svoju štetu  Empty Re: Pomozi svetu na svoju štetu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 4:43 pm


Pomozi svetu na svoju štetu  Schwinnbike_49



СМРТ СУРОГ ОРЛА

У великом и широком свету има много земаља, а у земљама много градова, а у градовима много зграда, а у зградама много радњи. А у једној радњи, у једној малој антикварници, беше тушта и тма мува. Муве су зујале, играле, уживале, али антиквар, оснивач фирме, није се уопште освртао на њих, јер је сасвим нормална ствар да у таквој радњи све врви од мува.
Али међу мувама беше једна која је нешто постигла. Била је већа од других, можда и највећа од свих. Док су све друге остале да висе у пауковој мрежи, она, највећа од свих, није остала да виси. А када је једном ипак пала у мрежу, извукла се из ње. Беше то једна од најјачих мува. Није зато чудо што су је сви обожавали. „Ти си дивна, ти си прави гигант,” говориле су јој друге муве у антикварници. „Ти ниси мува, ти си прави правцати орао.”
Велика мува слушала је те ласкаве речи и топила се од милине, јер муве то могу када им се каже да су нешто више од мува. Поготово што је и сама после неколико недеља поверовала да није обична мува, па је покушала да организује муве у антикварници. Ковала је свакојаке планове, ликвидирала унутрашње непријатеље и победоносно привела крају рат против Краљевства мушица. Изјавила је за саму себе да је сунце и да се не боји ни свог највећег ривала, антиквара главом и брадом. Једном, када је антиквар хтео да је истера, заиста му није пошло за руком да је ухвати. Зато је мува мислила да је јача и од антиквара и ишла је чак тако далеко да је утврдила да антиквар уопште не постоји. Онда је једног дана дошла зима и велика мува се смрзнула и пала на под. Антиквар је није убио већ се догађа да муве зими падају мртве на под. А што је још жалосније, антиквар није ни знао да је баш највећа од свих мува пала мртва на под, јер је она за њега била обична мува као и све друге. И то је био крај највеће муве у малој радњи у једној кући у једном граду у једној земљи у великом и широком свету.
Ипак је угинуће те муветине имало и позитивних последица. Ново руководство, на челу са гојазним другом Маљенковим, прогласило је општу амнестију, иницирало мировне преговоре у Кореји и привремено замрзло планирани погром. За време националне жалости чак су и јеврејски лекари ослобођени тешких оптужби. То је опет довело до тога да је она подмула руска лекарка са орденом Лењина разоткривена као плаћеница америчког империјализма која није презала ни од тога да оклевета елиту совјетске медицине.
Феликс звани Црвени Чекић био је врло задовољан таквим развојем догађаја.
– А шта, сад ћутиш, филистре један? – довикнуо ми је са друге стране улице, опијен победом.
– Јесам ли ти лепо говорио да социјалистички суд никад не греши? А ако му се случајно ипак поткраде грешка, онда је одмах призна и исправи.
Шта сам могао да му одговорим? Социјалистичко племе је увек у праву. Једино што нисам никад, ни пре ни после, извео начистац, то је како су момци успели да смакну Лаврентија Берију, шефа тајне полиције.
То могу само да нагађам.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Pomozi svetu na svoju štetu  Empty Re: Pomozi svetu na svoju štetu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 4:44 pm

Pomozi svetu na svoju štetu  San_Francisco_on_Dec._8_1941._Japanese_restaurant_Monday_morni



КО ТО ЗВОНИ ТАКО КАСНО НОЋУ И ПО ВЕТРУ...

Те ноћи без звезда, тачно у три сата, пренула се другарица Берија из сна и продрмала мужа који је спавао као заклан.
– Лаврентије – узрујано му је шапнула – неко звони.
Лаврентије се покрио ћебетом преко главе.
– Зар сада – забрундао је – усред ноћи, па ти ниси при себи?
Опет је звонце зазвонило, овај пут јасно и гласно.
– Иди отвори – рече Берија жени. – Сигурно су комшије, хоће ваљда да позајме топломер или тако нешто.
– Лаврентије – зајеца другарица Берија – ја имам некакав предосећај да је то... да је то тајна полиција...
– Којешта – шапне Берија, али ипак седе у кревету. – Шта би полиција хтела од мене? Па ја нисам ништа учинио.
– Код вас пајкана то се никад не зна – јадиковала је жена. – Нису ти још опростили ни процес лекарима. Ја сам ти то одмах лепо рекла, када нису споменули твоје присуство на оперској премијери. Сигурно си у канцеларији опет извалио неку глупост...
Звонце је поново зазвонило.
– Смири се и отвори та врата!
– Отвори ти, Лаврентије, ја се бојим...
Берија огрну кућни мантил и пође тапкајући кроз мрачни ходник. Жена се шуњала за њим немо плачући.
– Престани већ једном да цмиздриш – обрецну се муж на њу и одшкрину врата. Пред вратима су стајала два мушкарца у сивим кабаницама. Један од њих одмах је подметнуо ногу између врата и прага, а други се машио за џеп.
– Лаврентиј Берија?
– Ја сам.
– Ухапшени сте. Пођите са нама.
Берија се наслони на зид.
– Боже свети – изусти уздишући – тајна полиција...
Жена му паде на колена дрхтећи и кукајући:
– Ја сам знала да ће ово да се догоди, ја сам ти одмах лепо рекла да оног дебелог на време ликвидираш, али ти мене никад не слушаш...
Берија се усправи и затражи од агената налог за хашпење. Један од оне двојице пружи му папирић. Берија летимице погледа и пребледе.
– У реду је – прошапута. – Ово сам ја потписао. Идемо, другови.

У вези са овим драматичним догађајима питао сам се шта је најтеже на свету. Сећи дрва у Сахари? Освојити Монт Еверест? Пливати уз Нијагарине водопаде? Вратити државни дуг Мексика? Не, Ефраиме, рекох сам себи, најтеже на свету је издавати совјетску енциклопедију.
Са јадницима који су се прихватили тог задатка најдубље саосећам. По мом мишљењу, просто нема безнадежнијег посла од састављања једне савремене енциклопедије. Деценијама нису одмакли даље од слова „Б”. А зашто? Због издајица. Увек када је у штампи нови том, догоде се неки жалосни политички неспоразуми. Као на пример када је она узорна совјетска лекарка у првом тому енциклопедије слављена као „вила која револуцији доноси срећу”, а одмах после изласка истог тома разоткривена као „сексуално болесна птица грабљивица”.
И шта сад? Како ствар може да се спаси?
Врло једносгавно. Заплени се цело издање и казне они који су већ набавили по један примерак. Сви заплењени примерци се спале, пепео се проспе на све стране и штампа се нови том.
Тhat`s all folks!{2}
Али шта ради друг Берија?
Он допушта да га ликвидирају управо онда када се појавио нови том, у коме је приказан као „оличење људске доброте и неосвојива тврђава социјализма”.
На сву срећу, недавно је либерално колективно руководство пронашло једно ново, достојније решење. Више се на спаљује скупоцени папир, него се по узору на Запад умеће папирић са исправкама. И тако се уз одредницу „Берија” појавила ова исправка:
Ред 3: уместо „...велики син радничке класе” треба да стоји: „...гојазно копиле фашистичког трговца коњима...”
Ред 5: уместо „...јунак Службе унутрашњих послова...” треба да стоји: „...један од најподлијих доушника страних агената...”
Ред 7: уместо „Његово ће име вечито остати у нашим срцима...” треба да сгоји: „Црк’о дабогда и био проклет за сва времена. Фуј!”
Беријин крвник, друг Маљенков, који је у своје слободно време био Стаљинов секретар, остао је на челном положају дуже него што се очекивало. Неколико дугих месеци био је на самом врху и борио се као лав против оживљавања култа личности, све док једног лепог дана његов колега, друг Никита Сергејевич Хрушчов, није узео реч пред Врховним совјетом и резимирао велике успехе колективног руководства.
Ево мог тајног записника са тог чувеног скупа:
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Pomozi svetu na svoju štetu  Empty Re: Pomozi svetu na svoju štetu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 4:44 pm

Pomozi svetu na svoju štetu  NYCITY1937_37




КРАЈ КУЛТА ЛИЧНОСТИ

Другови! Радници! Сељаци! Поштена интелигенцијо! Симпатизери и потенцијални другови! Народне масе! Данас смо се овде окупили да отворено анализирамо ситуацију која је настала после неочекиваног одумирања друга Стаљина (сви устају дирнути и ожалошћени), који је несумњиво био највећа гнусоба на овом божјем свету (сви седају изражавајући најдубљи презир). Већ је друг Лењин својевремено о њему рекао: „Овај Стаљин је налик на ташту. А без таште се ипак боље живи.” И друг Лењин је био у праву. Данас најзад можемо да откријемо свету да је друг Стаљин ту и тамо убијао без икаквог разлога (опште чуђење), да је крао, лагао, варао, пљачкао, фалсификовао, проневеравао, чинио прељубу и погрешно паркирао. Захтевао је од нас да га обожавамо и ми смо га, другови, обожавали (аплауз), чак и такву гузицу („Срамота! Срамота!”). Стаљин је наређивао министрима да играју пред њим и ми смо, другови, играли „казачок” како је он свирао (буран пљесак). Немојте сад, другови! (Пљесак се прекида.)
Друг Лењин је рекао: „Колективно руководство једина је права гаранција против злоупотребе човека по човеку и обратно”. Ви се другови сад сигурно питате: А зашто? („Зашто, зашто?”) Е па, другови, кад ме већ питате, онда могу поносно да вам изјавим да је колективно руководство, које се састоји од таквих беспрекорних бораца за мир као што су другови Берија, Маљенков, Молотов, Каганович, Суслов, Булгањин (при набрајању свих ових дичних имена разлеже се буран аплауз), да је ово колективно руководство, дакле, одлучило да уведе тоталну либерализацију какву свет није у таквим размерама још видео, нити ће можда икад више да види. Мислим да није потребно да чланове колективног руководства појединачно представљам. Сваки од њих је сјајан комуниста који је увек спреман да сваки покушај унутрашње саботаже немилосрдно угуши у зачетку. Тако је било и у случају агента међународног империјализма Берије, који је недавно предао своју судбину у народне руке (тихи звиждуци измешани са знацима пријатног изненађења). Хвала. Из доказног материјала јасно је као дан да је унајмљени професионални убица Берија у дванаестој година приступио шпијунској мрежи НАТО-а и планирао да запали Москву и прогласи се царем. Осим тога, био је и лажов. Ако је случајно међу нама неки друг који би хтео нешто овоме да приговори, молим га нека само дигне руку (нико не диже руку). Хвала, другови.
Ја не намеравам сад овде да присвајам себи искључиве заслуге за разоткривање тог плутократског шпијуна. Не, другови. Сматрам својом пријатном дужношћу да истакнем пролетерску будност друга Маљенкова (бурно одобравање), под чијим мудрим вођством упућујемо пламене поздраве слободе збратимљеним народним демократијама. Ипак, вероватно има другова који се боје да би превише слободе у нашим колонијама могло да доведе до пада вредности рубље. За те неверне Томе имамо само један одговор: молимо вас, другови, да имате мало више поверења у колективно руководство. Дајте нам времена да вам покажемо како ћемо ту надувану мешину од Маљенкова да издувамо (усхићено клицање). Хвала вам, другови, на поверењу. Ипак, своје одобравање не треба да упућујете само мени него у првом реду нашим заслужним друговима Молотову, Суслову и Кагановичу (опште одушевљење, појединачни узвици одобравања). Без њих не бисмо никако и никад успели да спроведемо у дело доследну мирољубиву политику наше Партије, која се заснива на хитном елиминисању оне свиње Лазара Мојсејевича Кагановича из наших редова (громогласан аплауз, појединачни расистички поклици). Хвала вам, другови.
Не можете уопште да замислите, драги другови, како ми је лако око срца при помисли да одговорност за власт не почива само на мојим погнутим плећима. То ипак никако није разлог да се одрекнем самокритичког размишљања о Партији. Напротив, другови. Ако, на пример, друг Суслов мисли да се друг Молотов огрешио о социјалистичку дисциплину, онда треба да се послужи својим другарским правом да друга Молотова самокритички стави под лупу. Зар није тако, другови? („Тако је, тако је!”) Друг Суслов апсолутно има право да изнесе своје мишљење, које колективно руководство може да уважи али и не мора. У овом конкретном случају свакако га уважава зато што су завереничке сплетке Молотовљеве клике већ поодавно постале неподношљиве (бучни повици незадовољства). Молотовљева разбијачка банда примила је новац од америчког Министарства иностраних послова под шифром „Мађарски устанак” и тежила за припајањем Украјине ционистичкој општини у Мајами Бичу (узвици чуђење). Да, другови, колективно руководсгво је у последњи час избегло гнусну завере свих тих друмских разбојника, од оног бесног пса Суслова па све до одвратног Микојана (жестоки изливи беса), хм... Само мало... Не, Микојан још није на реду („Ми-ко-јан! Ми-ко-јан!”).
Да, драги другови, кад смо се прихватили тешког задатка да укинемо култ личности, нико није веровао да ћемо успети. Само смо ја и мој стари пријатељ, дични маршал Бугањин (гласни узвици дивљења), непоколебљиво веровали у будућност. И, ево, другови, управо се у овом нашем нараштају остварује сан човечансгва. Поносан сам што могу овде и сад да изјавим да ћемо једном заувек да се ослободимо тог оронулог старкеље Булгањина. Видим да се чудите, другови. Другови, зар нисам управо рекао да се чудите? (Опште чуђење.) Треба ипак знати да је тај сенилни криминалац хтео да укине колективно руководство како би приграбио сву власт у своје руке (заглушна бука). Поврх тога, слушао је и рок-музику (ритмички пљесак делегата). Престаните! А чачкао је и нос. („Није могуће!”) О да, драги другови, ма колико то непролетерски звучало, маршал Булгањин често је чачкао нос (звиждуци). Хвала, другови.
Као што видите, другови, колективно руководство треба да почива само на једној јединој снажној личности која може несметано посветити све своје снаге унапређивању колективне идеје. Да, другови, оно што је нама данас потребно, то је снажан, колективни руководилац, узоран вођа радништва, блистава плејада на Млечном путу социјализма, да споменем само неке од његових познатих особина. („Хру-шчов! Хру-шчов!”) Хвала, другови! У скорој будућности ћу пустити да ми израсту црна коса и бркови, ако немате ништа против. („Не! Не! Напротив!”) Хвала вам, другови. Има ли питања? Молим, другови, зар нема никаквих питања? Одлично. Онда молим другове у првом реду да устану и да ми одиграју један мали весели казачок. (Другови из првог реда устају и весело играју казачок.)

Открића о Стаљиновим злочинима изнета у чувеном тајном говору друга Хрушчова изазвала су неизмерна чуђења на обе стране. На Западу људи су се чудили злочинима, а на Истоку открићима.
У комунистичким партијама у слободном свету учестали су напади несвестице. Западни другови запали су у панику и грозничаво тражили веродостојно објашњење „бласфемичног говора” којим је Стаљин часком избачен из редова светаца.
Комунисти на Западу доспели су у шкрипац. Са једне стране безгранично су се дивили, из пуке навике, покојном генералисимусу, а са друге стране нису смели да посумњају да шеф Совјетског Савеза, Никига Сергејевич Хрушчов, није сто посто у праву.
Ипак су нашли излаз из ове дилеме:
– Другови! Друг Хрушчов рекао је пролетерски отворено да је друг Стаљин починио страшне злочине, побио милионе недужних људи и земљу претворио у један велики затвор. Да, другови, нико не оспорава те тврдње. Сигурно је да су се другу Стаљину поткрале неке грешке. Није ни он био савршен. Рецимо радије да није био потпуно савршен. Или, можда је и био потпуно савршен, али то опет није био разлог да се онако понаша. Питање којим смо ми заокупљени у овој фази дијалектичког развитка гласи: да ли је друг Стаљин гајио култ личности из личних побуда?
Није, другови, генералисимус Стаљин био је током целог свог живота усамљен и сам, па му се не може узети за зло што је био жељан мало љубави. Ко тражи грешке, другови, наћи ће их и код других људи. И друг Стаљин био је човек од крви и меса, и ми, другови, морамо да га прихватимо онако како син прихвата оца. Јер, он је нама заиста био отац, прави добротвор, љубазан и хуман, јединствен у свом покољењу, сјајна звезда водиља, укратко – устаните, молим вас, другови – Стаљин је умро, живео Стаљин!

Дотле се у социјалистичком лагеру форсирана „дестаљинизација” претварала у умерену „либерализацију”, која је све више узимала маха чисткама преосталих завереничких банди. Тај охрабрујући процес је даноноћно и неуморно текао. Колективни руководилац бољшевичке Партије друг Хрушчов исказивао је Западу једну љубазност за другом. То се огледало и у томе што су западне дипломате сада смеле да се крећу у кругу од 35 километара од Москве уместо пређашњих 20. Проносили су се чак и гласови да је, у оквиру нове мировне кампање, Партија спремна да службено призна да макароне нису измислили совјетски научници.
О да, свежи либерални ветрови дували су на Хрушчовљевом Истоку. Совјетски грађанин, који је у мрачно Стаљиново доба због најмањег прекршаја био без суђења изведен на стрељање, могао је сад да рачуна на фер судски поступак пре него што би га извели на стрељање. Непознати писац који се звао Солжењицин или тако некако, објавио је чак и књигу о концентрационом логору под насловом Један дан у животу Ивана Денисовича. А што се тиче злогласне тајне службе државне безбедносги, она је укинута. Уместо ње је основана „Служба за заштиту државе”.
У тој краткој али срећној епохи совјетски грађанин није више морао да се престрави када би му неко ноћу закуцао на врата. Знао је да су се времена променила. Сада су грађане хапсили тек ујутру.

Галопирајућа дестаљинизација утицала је и на односе у великој марксистичкој породици. Једног лепог дана Хрушчов је одлучио да лично са својом пратњом наврати до маршала Тита. Састанак помирења у Београду између совјетских челника и југословенског вође протекао је у прилично напетој атмосфери, у ствари без трунке срдачности.
Хрушчов: Дакле...
Булгањин: Хм...
Тито: Рекли сте нешто?
Хрушчов: Хтели смо само да те питамо да ли се још љутиш?
Тито: Да, љутим се, неке ствари не могу тако лако да се забораве. Уосталом, у „Известији” је писало да сам ја „одвратна мешавина друштвеног талога и сасушеног говна”.
Делегација (церека се): Ах, којешта...
Громико: Берија је увек био простачина.
Тито: А чије је масло она карикатура у „Крокодилу” на којој сам приказан као вашка избуљених очију која гмиже по лешу социјализма и урла: „Сисаћу крв радницима све док се не распукнем, ха-ха-ха”?
Булгањин: Појма немам. Ја из принципа не читам новине.
Тито: Добро, чије је онда то масло?
Хрушчов (изненада се сети): Ах, да, тако је, кад сам једном био код Берије, видео сам га како прави ту карикатуру. Још сам му рекао: „Слушај, Берија, то је просто неукусно. Тито је ипак момак на месту”. Тада је Берија побеснео и отрчао до оног... ма како се оно звао... до ђавола, на врх језика ми је...
Микојан: Стаљин?
Хрушчов: Јесте, тако је! Берија је отрчао до Стаљина и пожалио се код њега да сам ја на Титовој страни.
Тито (помало сумњичаво): Е па, слушајте, оне злогласне памфлете Коминформа ипак није потписивао Берија.
Булгањин (смејуљи се): Ех, да, оно су били згодни памфлетићи...
Хрушчов: Битно је да је Беријино време прошло. Кад смо приметили да те он не воли, сместа смо га послали на стрељање.
Тито: Знам, читао сам о томе у новинама. Али, што се мене тиче, то стварно није било потребно...
Ах, није вредно спомена. Шта све човек не би урадио за пријатеља!
Другарица Јованка (после одласка делегације): Тито! Ко нам је то прогорео нови столњак?
Тито: Шта мислиш, ко?
Другарица Јованка: Берија?
Тито: А ко би други?
Допустите ми да изнесем још два-три важна податка о карактеру председника Тита.
Пре неколико година издале су ми југословенске власти посебно одобрење за улазак у њихову земљу, јер сам био позван у госте од тамошњег Савеза књижевника, упркос мојој споредној делатности као ционистичког агента. Моје југословенске колеге дочекале су ме увече на аеродрому и повезле службеним колима у град. Овај је гест био утолико вреднији што је у то доба процвата социјалистичке привреде месечна потрошња била ограничена на четрдесет литара по возачкој глави и носу. Сем тога, у градовима уопште није било струје. Изузев у хотелима и у комитетима, наравно. Спомињем ово само зато што је баш у то време била годишњица Титове смрти па нас је слика вољеног маршала поздрављала са сваког кућног прага. На жалост, тешко смо могли да га препознамо на плакатима јер није горела ни једна једина улична светиљка. Југославија, наиме, није могла више да плаћа рачуне за нафту, а „без струје нема светла”, као што је друг Лењин добро запазио.
Док смо се тако возили, један од хрватских књижевника узбуђено је узвикнуо:
– Ено, погледајте тамо лево, тамо почиње!
– Шта – упитао сам га – шта то почиње?
– Чекајте само мало.
Прошло је петнаеет минута тајанственог ћутања. Возили смо се поред брежуљака, зидова, паркиралшггга и лепих вила све док мој хрватски колега није поново показао налево и гласно узвикнуо:
– Ево овде, овде завршава!
– Шта завршава?
– Титов посед, наравно.
Тако сам сазнао да је тај вођа тако близак народу генијално спојио начела социјализма са својом личном тежњом за скупљањем латифундија и палата, а да и не говоримо о његовим ловиштима стратешки распоређеним по целој Југославији, ловиштима која су још од Октобарске револуције уведена као традиционални заштитни знак просечног комунистичког високог руководиоца.
Идеолошку лепоту ових феномена открио је, сем мене, и југословенски књижевник Милован Ђилас. Он није био само познати идеолог него и Титов заменик и добар пријатељ. Ипак, једног дана је чак и њему дозлогрдило то обиље палата па је написао своју познату књигу Нова класа. У тој књизи утврдио је да је у комунистичким режимима у току година настала нова партијска аристократија која ни по чему не заостаје за својим оригиналним узором. Због тог безобразлука Ђиласа је његов пријатељ ловац бацио на више година у тамницу. Ђилас ипак није ништа од свега тога схватио него је остао при свом мишљењу и у својој ћелији све док маршал није отишао у вечна ловишта. Престолонаследници су најзад пустили Ђиласа на слободу, али он и данданас заступа своју теорију, због чега морам да га упозорим да је у великој заблуди.
У чему је заблуда друга Ђиласа?
Друг Ђилас је упао у заблуду кад је поверовао у изреку друга Лењина: „Другарска критика је најефикасније оружје партијског апарата”. Колико ја знам, друг Лењин није то баш тако озбиљно мислио. Друга велика заблуда друга Ђиласа је у томе што је поверовао да је Титова Југославија нешто као грађанска демократија. При томе је сметнуо с ума чињеницу да је маршал одобрио нешто мало слободе и понешто од људских права само зато да наљути Стаљина.
А у чему је друг Ђилас потпуно у праву?
У праву је кад тврди да је стварно настала једна нова партијска аристократија. На крају крајева, не може свако од њих да назове вилу у којој станује својом, као ни црну лимузину са шофером, зар није тако?
Свакако да има разних врста аристократије. Ону старомодну измислио је неки ненародни војсковођа, краљ или тако неко, кога су морали понизно да ословљавају титулом „Ваше Величанство”. Те крунисане ништарије можемо, уосталом, још и дан-данас понегде да видимо. На фудбалској утакмици, на бициклу или у диско-клубу.
Али постоји и једна друга аристократија коју је утемељио неки народни вођа, човек из наших редова, човек истог кова као и сви ми. Њега сви зову „друг”. Да, сасвим једноставно, друг. Народ додуше не познаје изблиза тог народног вођу. Бар док вођа прерано не сконча. Тада се наиме његов напуњен леш стави у стаклени сандук у храму социјализма, да га гледају широке народне масе.
И тада је напокон бесмртан.
Да, само у врло ретким случајевима исплатила се критика комунизма. И то, наравно, само онда кад је била конструктивна.
Узмимо као пример за тако нешто случај Варга. Године 1950. питао је генералисимус Стаљин свог провереног економског саветника професора Варгу да ли ће америчка привреда оптерећено кризом напокон догодине да испусти своју прљаву душу. Професор је одговорио да то, на жалост, није вероватно. Тада је тај бедни дилетант сместа бачен у најближу затворску рупу где је требало да цркне. Године 1961, после десет година, у оквиру опште амнестије за привредне криминалце, Варга је пуштен на слободу те је одмах извршио самокритику и признао све своје заблуде.
То су међутим тек смешне ситне грешке какве увек могу лако да се догоде, ситнице у поређењу са силним међународним успесима колективног руководиоца Хрушчова. Током његовог дванаестогодишњег мандата заиста је изгледало да ће он да одржи задато обећање и „једном заувек да покопа капитализам”.
Посебну пажњу заслужује приступање Фидела Кастра моћном социјалистичком лагеру, поготово што су му управо Американци помогли да сруши бивши корумпирани режим на Куби. Али зна се да је љубав небеска сила. Да, млади, брадати револуционар се преко ноћи заљубио у врлине марксизма и оставио Америку на цедилу. Отада су те две суседне државе непрестано на ивици рата, а понекад чак и пређу ту границу. Баш као пас и мачка. Или, боље рећи, као слон и миш.
Али што јесте, јесте! Кастро можда није највећи комуниста свих времена, али је свакако највећи љубитељ телевизије. Посебно воли да на малом екрану гледа Фидела. Можда жели да уђе у Гинисову књигу рекорда? Било како било, ишчепркао сам пожутели новински исечак у коме сам својевремено описао једну седмицу у животу кубанског вође. За наслов сам изабрао појам из области савремене психијатрије.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Pomozi svetu na svoju štetu  Empty Re: Pomozi svetu na svoju štetu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 4:45 pm

Pomozi svetu na svoju štetu  Maryland_2_62



КАСТРОФОБИЈА

Недеља. Др Фидел Кастро одржао је говор на телевизији у коме је изнео своје гледиште о осетном захлађењу односа са САД због његовог јучерашњег говора на телевизији. Председник је упозорио Американце да Кубанци нису додуше народ великих речи, али да то нипошто не значи да ће подвити реп пред империјалистима. Емисија је трајала непуних шест сати и телевизијски пријемници старијих година масовно су отказивали послушност. После емисије одржане су пред ТВ студијом ноћне антиамеричке демонстрације. Др Каегро је узео реч и одржао на месечини подугачак говор, у којем је разоткрио мрачну америчку администрацију као јединог кривца за беспарицу на Куби. Том приликом је др Кастро обавестио демонстранте да сутра рано ујутру могу на радију да слушају његов говор, који ће се емитовати уместо емисије о аеробику.
Понедељак. Говор који је био испуњен антиамеричким отровним стрелицама прекинут је сасвим неочекивано у 16 сати и 30 минута. Радио се нашао у врло непријатном положају зато што нису биле предвиђене никакве друге емисије.
Уторак. Др Кастро је позвао америчког амбасадора и упозорио га да ће се САД провести као бос по трњу ако се буду и даље тако немогуће понашале. За време дебате, коју је иначе телевизија уживо преносила, амбасадор је питао председника о чему је у ствари реч. Др Кастро му је објаснио шта је посреди опширним историјским прегледом, у коме није било много симпатија за САД и њиховог излапелог председника. После тог реферата амбасадор је превезен колима хитне помоћи у своју резиденцију, одакле је телеграфски затражио хитан премештај из здравствених разлога. Због јаке југовине обновљене су антиамеричке демонстрације на југу земље.
Среда. Телевизија је објавила да др Кастро данас неће одржати ниједан говор, али да нема разлога за забринутост. Др Кастро лично је потврдио то саопштење у живахном наступу на телевизији (од 10.15 до 21.00), у коме је, између осталог, оптужио САД за антикубанску хајку којој нема краја.
Четвртак. Како се дознаје из поузданих извора, др Фидел Кастро преселиће се у зграду Кубанске радио-телевизије како би могао да непрекидно буде у непосредном контакту са својим народом. Председник је искористио прилику да се у „говору за ранораниоце” обрати нацији и да оштро нападне САД што се мешају у суверену совјетску ракетну политику на Куби. После тог говора кренула је одушевљена бакљада до америчке амбасаде и поразбијала све прозоре на њој громогласно скандирајући: „Доле Амери који су измислили телевизију!”
Петак. Америчка влада смањила је економску помоћ Куби. Директор телевизије саветовао је народу да се снабде већом залихом „кокица” за дуге вечери уз телевизоре.

Ништа не може боље да осветли дијалектички материјализам од бурне љубавне афере педесетих година између Никите Хрушчова и египатског председника Гамала Абдела Насера. И опет се показало да љубав не познаје границе. Никита је читао сваку жељу Насеру из очију и обасипао га скупоценим поклонима као што су ракете, бране на рекама, бродови, кеш – за Гамала је било добро само оно најбоље. А мора да је био фантастичан осећај сама чињеница што човек може потпуно да се ослони на пријатељску велесилу.
Карактеристично је за тај изванредно срдачни однос заснован на обостраном поверењу, на пример, писмо које је Насер упутио другу Хрушчову тог врелог лета:
„Сигурно ти је већ познато, најдражи мој Ники,” писао је Гамал, „на какву је тешку пробу стављена наша млада Република у последње време. Разни револуционарни преврати као и општи крвави обрачун коју смо морали да извршимо међу комунистима и другим издајничким елементима, изазвали су знатне губитке људског материјала који нам је стајао на располагању. Тиме смо угрозили и нашу економску стабилност. Дубоко сам уверен да се СССР, та тврђава свих ослобођених народа, исто као у прошлости, неће ни сад двоумити да помогне арапским народима да остваре националне циљеве и да једном за свагда потамане бољшевичку гамад. Молим те да нам стога што пре ставиш на располагање совјетске стручњаке који имају богата искуства у истребљивању комунистичких илегалаца. Унапред ти захваљујем и поздрављам те нашим борбеним поздравом: Јединство – слобода – социјализам, заувек твој Гамал”.
У Кремљу је ово писмо изазвало мучан утисак. Са једне стране, друг Хрушчов имао је потпуно разумевање за ослободилачку борбу арапских народа против империјалистичко-ционистичких претњи и био потпуно спреман да пошаље мировно оружје и помоћ за развој пријатељске земље. Са друге стране, с обзиром на захтев да им пошаљу и ловце на комунисте, постављало се питање да нису можда посреди мали идеолошки неспоразуми. Наводно је у Кремљу вођена око тога дуготрајна дебата.
– Другови – објаснио је на крају Хрушчов – боље да ми обучимо Арапе у истребљивању комуниста него да то учине Американци.
– Свакако – подржали су га његови експерти за Блиски исток. – Али, како би било да им пошаљемо источнонемачке стручњаке?
– Ни говора. Тиме бисмо повредили Гамалов понос.
Жестока дискусија је завршена закључком да треба наставити борбу против ционистичке агресије и да се у Египат пошаље врхунски тим руских стручњака. Изабрани су само они који су имали значајних искустава у комунистичким чисткама још из Стаљиновог доба. Стручни тим је одлетео авионом у Египат, где је одушевљено дочекан. Већ сутрадан је почео интензивни курс у војној академији недалеко од Каира. У току студија о лову на комунисте, бистри египатски питомци показивали су велику ревност. У практичним вежбама које су после тога следиле, успели су чак да изненаде цео совјетски тим експерата и после мукотрпног саслушавања да изнуде од њих признање да су чланови Комунистичке партије и да примају налоге из Москве. Експерти су изведени пред војни суд који их је осудио на двадесет година робије. Према тврђењу египатске новинске агенције, председник Насер затражио је у следећем писму од друга Хрушчова да му пошаље нову екипу совјетских стручњака.

Свакако да освајање света није дечја игра. Увек може да се догоди да се понешто изјалови. Понеки терориста умакне из полицијских шапа, понеки тајни агент упадне у клопку, или контрареволуционарни устанак реакционарних народа угрози развој који је много обећавао. Најбољи пример за ово последње је вероватно мађарски устанак 1956. године, који је, као што је познато, завршен победом социјализма на тенковским гусеницама.
Упркос просторној удаљености, пратио сам са великим интересовањем шта се збива у мојој старој домовини. Међутим, извештаји су били толико противуречни да сам на крају могао да се ослоним само на службени орган коме сам одувек потпуно веровао, на „Правду”.
Према извештајима совјетске новинске агенције ТАСС, мађарски устанак је овако некако текао.
Реч је у ствари била о побуни безначајне полицијске јединице коју је предводила шачица контрареволуционара. Мађарски народ помогао је свим силама совјетској армији у њеним напорима да угуши устанак мађарског народа!
Похватани мађарски контрареволуционари већ су обновили своје уобичајене радне активности у Сибиру. Бивши мађарски председник владе Имре Нађ био је присиљен да замоли совјетске војне власти да га прокријумчаре у иностранство како би избегао гнев радничке класе. Захтев Организације уједињених нација да упути двојицу својих посматрача у Мађарску представљао је грубо мешање у унутрашње, суверене послове Црвене армије.
Тако је отприлике о збивањима у Мађарској писала „Правда”, што иначе значи „Истина”. Хуманитарна војна акција „Пропаст Будимпеште” изведена је сасвим у складу са марксистичко-лењинистичко-хрушчовљевском доктрином: „У доба у коме поробљени народи теже за ослобођењем од окова, мора се челичном песницом у зачетку осујетити сваки покушај ослобођења од окова.”
Према том начелу, тенкови из Монголије прегазили су у најкраћем могућем року мађарски устанак. При томе су сравњени са земљом читави квартови Будимпеште, једног од најлепших и најстаријих градова Европе. Запад није ни прстом мрднуо, а није показао ни трунке гриже савести. Уосталом, није Запад ни молио Мађарску да диже устанке кад јој се прохте. А монголске возаче тенкова болело је уво за све заједно јер ионако нису имали благе везе где се налазе. Код куће су им рекли да морају да угуше устанак нацистичке Немачке против Монголије, и тиме је њихова радозналост била задовољена.
Битно да је социјализам опет славио победу. Неке изразито десничарске новине у Европи осудиле су додуше бруталност којом су угушени немири у Мађарској, а студенти су и даље демонстрирали против Франка, али светски медији нису баш много марили за слободу малог чешког народа. Они су имали пуне руке посла око технолошког достигнућа века – совјетског Спутњика.
Да, класним непријатељима као што сам ја овог пута заиста није било лако. Совјетски успех био је стварно фантастичан и довео је у сумњу техничку и електронску надмоћ слободног света.
Постојала је додуше одређена сумња да Спутњик није само плод рада совјетске науке. Он је у првом реду био најбољи доказ која је од две велесиле имала ефикаснији технолошки потенцијал да у потребним количинама придобије за себе бивше нацистичке ракетне експерте. Осим тога, појава Спутњика дала је свим задртим комунистима прилику да се избезуме од радости.
– Кружи – урлао је и Феликс звани Црвени Чекић ужарених очију, еуфорично упирући прстом у свемир – кружи тај мали ђаво, кружи!
Био је ван себе. У последње време био је већ мало разочаран комунизмом а lа СССР. Почело је то напрасном смрћу генералисимуса, наставило се галантном продајом совјетског мировног оружја земљама на Блиском истоку и завршило драстичним смиривањем побуњене Мађарске. Начас је заиста изгледало да ће Феликс звани Црвени Чекић прећи у мој, империјалистички лагер. Али тада је изненада засијао тај вештачки сателит на небеском своду као кажипрст судбине који показује да је правда ипак на страни моћног социјалистичког лагера.
А ја сам поново могао да се уверим да историјска правда није ништа друго него демонстрација силе.
То ме је подсетило на гледаоца у биоскопу који ми је за време пројекције филма приговорио да се врпољим на седишту као да имам буву у гаћама. Осетио сам се погођен тим његовим речима. У паузи сам дакле устао, примакао му се и замахнуо руком да га ошамарим. Тада је и он устао. Ни дан-данас ми није јасно како је тај див могао да изгледа на седишту онако ситан. Рекао сам му:
– Па добро, нећу више да се врпољим на седишту као да имам буву у гаћама. Молим вас да ми опростите.
Одједном сам се уверио да је човек у праву. У ствари мушкарци преко два метра увек су у праву.
Тако смо и нас двојица, Запад и ја, стајали зачуђени и уплашени пред зачуђујућом величином Совјетског Савеза. Али ни то још није било све. Док је моћни социјалистички лагер слао у свемир већ и лабораторије и радионице, западни медији су америчке спутнике кржљавих крила поспрдно називали „капутници”. Сваког дана су из Пентагона стизала службена саопштења: „Старт нове пробне ракете. Стоп. У лету експлодирала. Роџер.” Какви глупаци! Ко их је терао да своје неуспехе оглашавају на сва звона? Зар нису једноставно могли да држе језик за зубима? Ма какви, они су са дирљивом наивношћу демократских друштвених уређења морали увек изнова да трубе на све стране: „Опет се један срушио.” Ипак, мени се та сувишна честитост баш свиђа. Чак бих се усудио да тврдим да та наивност сведочи о снази.
Али шта ми је вредела ова лепа теорија кад је у пракси Спутњик, тежак 50,83 килограма, преваљивао удаљеност од миротворног Дамаска до милитантног грешног Вавилона Тел Авива у рекордном времену од седам секунди? За нас су те чињенице биле као со на рану, поготово што нас је Црвени Феликс по три пута дневно извештавао о тим совјетским успесима. Зрели људи у компшлуку плакали су као мала деца кад је Месец моћног социјалистичког лагера емитовао са неба веселе пискутаве звуке док су амерички капутници пузили по песку Мајами Бича као хроме корњаче.
Нама реакционарима није преостало ништа друго него да стиснемо зубе и надамо се чуду. И тада, заиста, тог славног поподнева, радио је јавио да смо овог пута успели, да је амерички спутњик најзад остао горе, на небу.
Појурио сам и сударио се са Феликсом.
– Кружи тај мали ђаво, кружи – клицао сам. – Живео први слободни спутњик! А Хрушчов је био и остао ћелавац.
– До ђавола – прогунђао је Црвени Чекић – свега 15 кила, па зар ви то називате сателитом?
Али ми се нисмо дали поколебати:
– Тежина није важна – узвикнули смо углас – најважнија је висина. Наш сателит кружи око Земље на баснословној удаљености од 2700 километара, а она бедна руска чигра мучи се на смешној висини од једва 1700 километара...
Феликс се на наше очи усукао и отрчао на исток. Из задњице су му избијали дивљи пламенови и осветљавали далеки хоризонт.

Наша је радост ипак била краткотрајна. Убрзо пошто је Американцима пошло за руком да лансирају своје ананасе у свемир, полетео је и други совјетски Спутњик – овог пута са живим псом. Тај први четвороножни космонаут звао се Лајка. Ми, црни легионари, морали смо да се помиримо са сазнањем да тамо негде далеко, у неизмерном пространствту, лети око нас један мали комунистички пас.
Истовремено са том сензацијом, западни свет је био изненађен политичким новостима. Јунак другог светског рата, који је Хрушчову помогао да се дочепа власти, од свих поштовани маршал Жуков, као да је у земљу пропао. На истоку се нису због тога много узбуђивали јер су из искуства знали да у политичком рулету моћног социјалистичког лагера свако може без икаквих објашњења изненада да се појави и нестане. На Западу је случај Жуков чак и најмеродавнијим совјетолозима остао тајна са седам печата.
Данас најзад могу да вам одам шта се у ствари догодило.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Pomozi svetu na svoju štetu  Empty Re: Pomozi svetu na svoju štetu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 4:45 pm


Pomozi svetu na svoju štetu  Market_Street_1958




ЛАЈКА НИЈЕ ЛЕТЕЛА САМА

У редакцији „Правде” седели су у то доба спутњика уредници безбрижно за столом и састављали спонтане реакције народних маса на успехе совјетске власти. Одједном мирни ток састанка пресече продорни тон специјалног телефона. Јавио се најколективнији од свих вођа, друг Никита Хрушчов, главом и ћелом.
– Другови – објавио је необично узбуђено – ускоро ће пас да одлети.
И спустио је слушалицу. Вест се проширила редакцијом као шумски пожар. Главни уредник је сместа сазвао ванредни састанак и објавио како је обавештен са највишег места да ће једна велика зверка ускоро да одлети са свог положаја.
– А ко – упитала је нека дилеја – ко ће то да одлети?
Интензивно састанчење завршило се негде око поноћи. Закључено је да висококаратни велеиздајник не може да буде нико други него маршал Жуков. Он је наиме био једини који још није макнут са пута.
Моментално је састављен публицистички напад. Сутрадан је у „Правди” објављен уводник под крупним насловом: „Жуков, бесни пас Волстрита”. Текст се истицао необично оштрим тоном, али издајица радничке класе и не заслужује да се с њим поступа у рукавицама.
Хрушчов је ујутру прочитао у „Правди” тај текст, који је на њега оставио снажан утисак. Остало је познато. Жуков је одлетео.

Пошто је први пас облетео Земљу, и први човек је доспео у свемир, и то совјетски космонаут Јуриј Алексејевич Гагарин. Добро сам упамтио то име зато што је Феликс Чекић дао својој кћеркици име по њему. Али то је био тек почетак Пошто је Гагарин изашао из свог сателита и пред очима целог света урадио јутарњу гимнастику у свемиру, СССР је опет изненадио свет у смислу оног шлагера „Еverything уои сап dо, I сап dо better” („Све што можеш ти, могу ја још боље”) првим атомским ледоломцем на свету. Ново чудо пробило је себи пут до срца Северног пола и забило тамо у лед заставу са српом и чекићем.
„Боже драги на небесима,” стењала је Европа суздржаног даха, „ко ће да заустави руског медведа?”
Драги Бог је чуо ту молитву, а како је од самог почетка одбио да успостави дипломатске односе са комунистима, предузео је потребне мере.
Понекад заиста треба доста времена да човечанство схвати ко су му прави доброчинитељи. Узмимо само, на пример, једног од првих светских научника, Галилеа Галилеја, који је случајно открио да се ми вртимо око Сунца, а не Сунце око нас. Цео свој живот носио је главу у торби, а тек кад је своју јеретичку заблуду признао пред судијама свете Инквизиције, призната му је теорија.
Па и Маркс је мртав. Није му било дато да види како његове присталице ослобађају човека од окова. А да и не говоримо о Мојсију који је, као што је познато, четрдесет година узалуд чекао на визу.
Једини срећковић међу овим пророцима био је Мао Це Тунг. Велики председник још за живота постао је идол кинеске омладине, а слава на Западу није му потамнела све до смрти. У педесетим и шездесетим годинама постигао је незапамћане успехе чак и на књижевном пољу.
Наиме тада је његова црвена књижица, збирка изрека и мудрости, изашла на глас као саветник за скоро све животне ситуације.
Између безброј доказа магичног деловања црвене књижице које је тада нудила Нова левица, навешћу само причу једног младог кинеског пилота. Тај млади кинески пилот установио је згрануто за време лета да је авион изненада почео да му губи висину. Пилот се ипак није дао збунити него је брже-боље извадио из левог џепа на грудима црвену књижицу, отворио је на 101. страници и прочитао: „Гладан човек једе, жедан човек пије, али комуниста увек остаје комуниста!” И гле, авион је почео опет да се успиње, мотори су опет беспрекорно прорадили и лет је нормално настављен. Чудо? Чаролија? Легенда? Ништа од свега тога, него обична лаж.
Па онда она прича о старој Кинескињи која никако није могла да заспи. Лекари нису више знали шта да раде, све док старица није једног дана почела да чита мудрости великог председника Маоа. Од тада једва да су могли да је пробуде...
Све ово би свакако било још много забавније да велики председник није био владар непуне милијарде потпуно аутоматизованих људи. На незаборавним првомајским прославама масе његових обожавалаца, сваки од њих са црвеном књижицом у руци, корачале су у поворци којој није било краја. Последњи учесник стизао је до почасне трибине обично тек Првог маја следеће године. Маоу је то коначно досадило па је отишао кући и задубио се у читање црвене књижице: „Лифт се пење и лифт се спушта. Хајде, другови, да га заједно зауставимо!”
На смемо да заборавимо да је велики председник примио позамашан хонорар од кинеских издавача. Прво издање црвене књижице штампано је у 300 милиона примерака, а за друго су већ имали готов оловни слог.
Ако неко пак мисли да се ја шалим на рачун великог председника, једноставно нема, другови, потребне дијалектичке способности мишљења. Тај човек рата је, по мом мишљењу, очувао свих оних година свет од најужаснијег ратног сукоба.
Уверен сам, штавише, кладио бих се да би без Маоа моћни социјалистички лагер био већ одавно изазвао атомски рат. Маоу је на неки мистериозан начин полазило за руком да кремаљској елити утуви у главу толико мудрости да увек изнова успоставља дијалог са Американцима. Велики председник био је живо оправдање коегзисгенције САД и СССР-а, он је био једини залог трајног светског мира.
Ја мислим да би сваки град на Западу који иоле држи до себе морао већ одавно да има најмање један булевар са именом Мао Це Тунга.
Спор између две марксистичке велесиле започео је непосредно пошто је Стаљин позван Богу на исповест, па је Мао Це Тунг остао сасвим сам као дежурни револуционар. Чим је Никита Хрушчов почео да баљезга о „мирној коегзистенцији” и сличним малограђанским будалаштинама, Народна Република Кина ставила је свима јасно до знања да јој је преко главе тог дилетанта.
Дискусија између две велесила заоштравала се из године у годину, поготово пошто је Хрушчов у последњи час прихватио ултиматум председника Кенедија и повукао своје ракете са Кубе. Мао га је презирао због тог кукавичлука цитирајући Лењина: „Оружана борба против капитализма била је и остала једино решење за проблеме засране народне привреде”, или тако некако.
– Лако је вама Кинезима да причате – јадао се Никита код свог великог супарника. – Ви имате милијарду становника и после атомског рата остало би вас најмање још осам хиљада. А нас највише ако би остало шездесетак.
– Заједно би нас дакле ипак остало осам хиљада и шездесетак – одговорио је Мао. – Маркс би рекао да је то у овом нашем тужном свету довољан потенцијал за изградњу социјализма без проблема.
Али Никита није хтео ни да чује за то. Тада је у Русији већ било колачића са чоколадним пуњењем, па Никита није имао ни најмање воље да се претвори у облак. Стога се вратио кући и постао за маоисте и на Истоку и на Западу ништа друго него скроз-наскроз корумпирани ревизиониста.
Шта је опет Хрушчов мислио о Маоу, могу само да нагађам, јер Никита као прави Украјинац није одржавао односе са ционистичким агентима као што сам, рецимо, ја. Ипак је био вољан да позове делегацију напредних израелских елемената како би показао Американцима да је његов антисемитизам сасвим умерен. Истовремено је успео да спречи сваки контакт између ционистичких агресора и руских Јевреја.
Тако се догодило да је и Феликсов син, исто тако задрти комуниста као и његов ћале, позван са лево оријентисаном израелском фолклорном групом на гостовање у Москву. После повратка напредни јуноша ми је одушевљено причао о незаборавним доживљајима у земљи реалног социјализма.
– Штета што нисам писац – закључио је млади Чекић свој извештај. – Како бих волео да могу да изнесем своје утиске у књизи за будуће генерације!
– Не брини – покушао сам да утешим симпатичног јуношу. – Урадићу то уместо тебе.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Pomozi svetu na svoju štetu  Empty Re: Pomozi svetu na svoju štetu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 4:45 pm

Pomozi svetu na svoju štetu  Livingroomorama_63



ДОБРО ДОШЛИ У СОЦИЈАЛИСТИЧКИ ЛАГЕР!

Недеља. Коначно у Москви! У граду се одржава Међународни омладински фестивал. Предиван дочек. Нашу делегацију поздравио је лично руководилац совјетске омладинске организације Комсомола срдачним речима: „Мир је недељив. Млада авангарда социјализма залог је остварења бескласног друштва. Пролетери свих земаља, уједините се! Хвала вам.” После тог службеног дела, руковао се са свима нама и додао наглашенијим тоном: „Смрт империјалистима!” Захвалили смо му речима: „Доле ненародни колонијалистички режими!” Он је на то узвратио: „Раме уз раме градимо победоносну марксистичку привреду!” А ми: „Амин.”
Доживљај који ће нам остати у трајном сећању.
Вечерас смо имали први наступ. Тражили смо своја имена по плакатима, али тамо где је требало да буде најављен израелски фолклорни ансамбл, омашком је стајала временска прогноза. Имаћемо дакле лепо време. Супер. Одмах смо се обратили руководиоцу Комсомола и он нам је обећао да ће лично да се побрине да се наш наступ најави на радију. Страшна фаца. Слушали смо радио читавог дана. Чиста класична музика. Увече смо се раштркали и поделили летке на којима је писало где ћемо наступати. Уверили смо се у будност народне милиције: леци су сместа заплењени. Кажу да се за време фестивала не сме делити никакав пропагандни материјал. Опет смо се обратили руководиоцу Комсомола, који нас је уверавао да ће нам на одласку из Совјетског Савеза, наравно, сви заплењени леци бити враћени. На наш наступ дошло је 9000 Јевреја. Већина њих није добила карте па је морала да остане напољу ометајући саобраћај у околним улицама. Штета.
Понедељак. Посетили смо уметничку изложбу фестивала. Уз руску реалистичку уметност, изложена су и дела из осталих земаља Варшавског пакта. Сиријска делегација је делила брошуру у којој су описани израелски бомбашки напади на сиријске културне центре. Одмах смо се обратили руководиоцу Комсомола, који нас је умирио тврдећи да је у брошури реч само о сиреалистичкој уметности и да брошура нема политички карактер. Затим је узвикнуо: „Живела независност малих народа! Победа дијалектичког мишљења је осигурана. Чувајмо мир!”
Увече смо доживели пријатно изненађење. Радио Москва обавештавала је сваких петнаест минута слушаоце да ће израелски фолклорни ансамбл да наступи у Позоришту колективне Црвене звезде. Тек се у последњи час испоставило да је посреди мали неспоразум јер у том позоришту већ наступају револуционарни гитаристи из Омана. Сместа смо се обратили руководиоцу Комсомола, који није крио жаљење због ове непријатности. Одмах се побринуо да се за нас припреми гимнастичка сала „Доле кулаци”. На жалост, у тој школи је управо тада избио кратак спој па смо играли при светлу свећа пред 20000 Јевреја, који су испунили цео кварт и зауставили саобраћај. Представа је трајала до зоре и постигла фантастичан успех.
Уторак. Погрешили смо. Једног од наших играча заболео је зуб па смо замолили хотелског рецепционера за аспирин. Већ после десетак минута радио је јавио да се представа израелског ансамбла отказује због болести. Обратили смо се руководиоцу Комсомола, који је једва успео да савлада своје огорчење и који нам је обећао да ће да се побрине за зубара.
Уместо наступа, учествовали смо у пријатељском дружењу са ирачком делегацијом. Ирачанима смо се обратили речима: „Јунаци Багдада, дозволите нам да изразимо своје антиимперијалистичко савезништво са вама, као манифестацију искрених жеља за мир међународне омладине и напредне мисли!”
Вођа ирачке делегације, интелигентан и симпатичан момак, исказао је у свом кратком одговору чврсту наду да ћемо у најкраћем могућем року да дотучемо и последњег ционисту. Затим су пљунули и отишли. Обратили смо се руководиоцу Комсомола, који се разљутио и обећао да ће предузети одговарајуће кораке. „Водећа улога индустријског пролетеријата”, рекао је, „ван сваке је сумње. Потпишите уговор о разоружању!” После смо дознали да је позвао вођу ирачке делегације код себе и да је разговарао са њим пет и по сати. Сигурно му је јасно изнео своје мишљење.
Среда. Наш наступ опет није најављен. Обратили смо се руководиоцу Комсомола. Рекао је да је већ обавештен о том криминалном немару и да је кривца сместа послао у Иркутск, где је у међувремеиу оболео од тифуса и сад лежи на самрти. Руководилац Комсомола заиста је супер момак. Увек је спреман да нам помогне. Пре подне смо одржали пробу у „Позоришту рата против капиталистичке гамади”. Мало су нам сметали огромни багери који су копали дубоке ровове око позоришта, а постављена је и бодљикава жица испред улаза. Руководилац Комсомола рекао је да је то типично за совјетске урбанисте – вечито нешто раде, вечито се труде да улепшају лице вољене престонице. Челична шака ослобођених народа разбиће империјалистичку заверу.
Када смо увече дошли у позориште, ровови су били испуњени водом. На врху позоришта вртео се рефлектор и јарко осветљавао сву околину. Око 70000 гледалаца јеврејског порекла препливало је ровове пуне воде, пресекло бодљикаву жицу и нагрнуло у позориште, у коме су се зидови урушили од преоптерећења. Народна милиција интервенисала је помоћу хеликоптера тако да су се три гледаоца дала у бег. Наступ на обалама ископаних ровова пуних воде трајао је све до сутрадан по подне. Дубоко ганути гледаоци усхићено су нам се придружили у певању песама на јидишу.
Четвртак. Јутрос је стигао наоружан курир и донео нам саопштење да вечерас, на жалост, нећемо моћи да наступимо јер је изгубљен кључ „Позоришта устанка морнара на оклопњачи Потемкин”. Руководилац Комсомола је изјавио: „Онај ко је изгубио кључ одговараће пред војним судом. То му ја гарантујем.”
На његову велику жалост, нема ни једне друге сале која је слободна, али да не би, Боже сачувај, наш наступ отпао, он је реквирирао огроман амбар на колхозу „Код црвене свиње” недалеко од Омска. Одвезли су нас тамо камионима, а иза нас су одмах постављена минска поља. Ипак је 135000 јеврејских гледалаца, опремљених детекторима мина, нагрнуло пешке из свих крајева Русије. Такав успех није још виђен на овом омладинском фестивалу. Играли смо и певали са публиком пуна два дана и две ноћи.
Петак. Руководилац Комсомола, с којим смо непрестано у вези, одао нам је да су све досадашње сметње организовали остаци Беријине банде, али да ће одсад све да буде у најбољем реду. И заиста, већ у зору су у целој Москви осванули путокази на којима је писало: „Другови! Овуда се иде на израелску представу! Навалите!” Захвалили смо руководиоцу на том племенитом гесту, али он је скромно одговорио: „Совјетски Савез ступа на челу ослобођених народа. Црвена армија сузбиће сваку агресију.”
Пре наступа пошао сам у смеру путоказа и стрелица које воде до наше представе. Дошао сам до једне велике куће у предграђу на којој је био истакнут још један натпис: „Друже! Изволи на други спрат! Срећно!” Али већ на првом спрату сам прочитао: „Друже, припреми исправе!” А изнад једних врата писало је на хебрејском: „Добро дошли!” Ушао сам унутра и иза писаћег стола затекао мировну групу тајне полиције. Предао сам им своје исправе и после кратког, информативног саслушања био сам ухапшен. Међутим, руководилац Комсомола лично се заузео за мене па сам већ сутрадан ујутро пуштен на слободу. Срећом, радио је јавио да је због мог нестанка отказана израелска представа. Стога је по слободној процени стигло свега 250000 Јевреја да нас гледа. Многи од присутних су се помолили, а песма на јидишу о мами изведена је петнаест пута. Дубоко ганути гледаоци разишли су се после недељу дана јецајући.
Субота. Наш последњи наступ отказан због „недовољног интересовања публике”. Одмах смо се обратили руководиоцу Комсомола, који нам је врло увиђавно изашао у сусрет и дао нам реч да ће овог пута да предузме заиста драстичне мере. И стварно, после сат времена потрпали су нас у воз и послали кући. Социјалистички лагер је непобедив.

Историја има своје законе, поготово, другови, ако дијалектички размишљамо. Тако после дестаљинизације логично следи „делиберализација”. Управо се то и догодило у моћном социјалистичком лагеру у доба колективног Никите.
Када се подигла завеса изнад нове сцене, могли су да се чују и нови гласови. После Солжењицинових открића, објављене су у књижевним часописима и две-три тако бриљантне сатире на рачун цензора да овима није ништа друго преостало него да сместа забране сатире заједно са сатиричарима.
Ситуација је постала посебно шкакљива кад је Борис Пастернак за свој забрањени роман, зачудо, добио Нобелову награду за књижевност. Та исувише провидна капиталистичка провокација управо је вапила за хитном реакцијом совјетских трудбеника. У том смислу обављено је неколико кратких телефонских разговора и помно претражено неколико станова, све док Борис Пастернак није коначно одлучио да се из личних разлога и без полицијског саслушавања добровољно одрекне награде.
Највећи апсурд је у томе што је руски цензор могао мирне душе да одобри додељивање награде и обелодањивање књиге – не би се изложио ама баш никаквом ризику.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Pomozi svetu na svoju štetu  Empty Re: Pomozi svetu na svoju štetu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 4:46 pm

Pomozi svetu na svoju štetu  Lets_hear_it_for_the_195th._Fighter_Squadron_1958_the_Clarks



ТРАГЕДИЈА ДОКТОРА ЈУРИЈА ЈУРИШКЕ АНДРЕЈЕВИЧА ЖИВАГА

Наш интелектуални кружок састао се у суботу код вајарке. Док је домаћица точила гостима прави руски чај, свакако да смо током разговора дошли и до Доктора Живага.
– Каква књига! – уздахнуо је млади архитекта.
– Какво неизмерно обиље живописних реченица!
– Изванредно оцртани ликови, јединствени у савременој књижевности – утврдио је професор Билицер. – Тако руски а опет тако универзални!
– Рафинирана литература – убацила је домаћица – посебно оно псеудоисторијско поглавље.
– Каква снага израза! – напоменуо је Бен-Цион Циглер. – Човек просто не може да остави књигу док је не прочита.
– Ја чекам оригинално издање на енглеском – признао је инжењер Глик и поцрвенео. – Само због тога још нисам прочитао књигу. А о чему је у ствари у њој реч?
– О доктору Живагу – одговори млади архитекга.
– Да ли се сећате првог поглавља у коме је он тако заљубљен а све је против њега? – приупита Бен-Цион Циглер. Трудили смо се да га уверимо да се сећамо, дабоме, како би човек могао да заборави једно такво поглавље!
– Које је то поглавље? – запита Глик.
– Величанствено – потврдих ја – заиста изванредно поглавље.
– Управо тако – потврди моје мишљење професор – често мислим на оно трагично путовање онога, како се оно зове, Ларисе.
– Опростите – укључи се Бар-Хониг у разговор – али зар Лариса није женско име?
– Јесте – потврди домаћица – она је, уосталом, сестра Кује Николајевича Водњапина.
– Ма немојте! – расрди се Бен-Цион Циглер. – Куја Николајевич Водњапин у ствари је ујак Ане Ивановне Александровне Чупчик.
– Полако – простење Глик – молим вас, мало лакше!
– Опростите, молим вас – ражести се одједном млади архитекта – али ви стварно немате појма. Ана Карењина Наташа Чупчик у ствари је мајка Павла Павловича Јосифа Комсомолске Правде...
– Слушајте – пресекох га усред речи – да ли сте ви уопште прочитали ту књигу?
– Ха! Најмање три пута, пријатељу!
– Па о чему је онда реч у књизи? – поново ће Глик. – Реците ми већ једном!
– О Живагу.
– Па добро, али шта се догађа том Живагу?
– Боље питајте шта му се све не догађа.
– У реду. Шта му се не догађа?
– То не може само тако да се исприча – објасних му ја.
– Али у чему је суштина ствари? (Глик)
– Свашта.
– Доктор Живаго је тако рећи симбол.
– Симбол чега (Г.)
– Сасвим симболично...
Мени се одједном завртело у глави, руке су ми задрхтале и пребледех као крпа.
– Пријатељи – обратих се свима промуклим гласом – ја више не могу овако. Ја сам почео да читам Доктора Живага али сам негде у средини одустао. Једноставно нисам могао да попамтим сва она имена. Ето, сад знате све. Радите са мном шта хоћете. Мени је свеједно. Доктор Живаго није лака ствар.
Наш интелектуални кружок притиснула је тешка тишина.
Глик се први предао.
– Ни ја не чекам енглеско издање – простењао је. – Па ја и не знам енглески. Почео сам да читам књигу... и дошао сам до 14. стране... до Ивана Ивановича Џугашвилија, ако се не варам... и онда... и онда сам заспао...
– То и није тако лоше – прошапута професор Билицер оборивши очи. – Ја сам, надљудским напорима, догурао само до Игора Сергејевича Каспарова.
– А ја до Пјотра на 3. страни – признаде архитекта.
– А ја само до насловне стране.
Затим смо сасвим опуштени наставили књижевну дискусију и заиста смо уживали у разговору. Требало би коначно мало поразговарати и са члановима комисије за Нобелову награду. Да ми је знати до које стране су они дошли!

* * *


Промене које су се тих година десиле у европској јавности подстакле су одређени друштвени развој, који је, са искључиво социолошког становишта, необично оригиналан. Тај развој најбоље представља урбани тип левог интелектуалца о коме бих хтео нешто више да кажем. Јер ја просто не подносим тај тип.

Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Pomozi svetu na svoju štetu  Empty Re: Pomozi svetu na svoju štetu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 4:46 pm

Pomozi svetu na svoju štetu  Larkspur_lge_55


ЛЕВИ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ

Леви интелектуалац обичио је правник, режисер, понекад сликар или неко пискарало, а може да буде чак и глумац, професор или гинеколог аматер. Пошто је одбацио малограђанштину, осећа се у друштвеном животу лепих и богатих као риба у води. Због својих уметничких склоности, и међу боемима је радо виђен гост. Иако се у друштвеном погледу одрекао много хваљеног једноставног живота, од своје идеологије није одступио ни за корак. Остао је оно што је одувек био, левичар. Леви интелектуалац.
Није комуниста. Можда је некада и био, али то није услов. Било како било, годинама већ не прича о томе. Међутим, у приватним разговорима никад не иде тако далеко да једнострано осуди Стаљина. И даље је привржен Трећој интернационали, иако је ова распуштена пре скоро педесет година. Кад се у салону његове виле окупе високи гости па се поведе разговор о језивом сиромаштву у Совјетском Савезу, тада он само замишљено ћути или убаци понеку јетку примедбу о бедном животу Црнаца у Харлему. Истовремено је бескомпромисни противник атомских централа у близини свог пребивалишта, па је већ потписао и две петиције против њих.
Грози се шовинизма и осуђује рат као нешто сасвим сувишно. Ожењен је али живи сам. Има две кћери, Хајделинде и Ко, које похађају школу у Њу Орлеансу.
У нечему ипак не зна ни за какав компромис, а то је – незаборавна првомајска парада. Чак и на коктел-партијама свога таста милионера, он не крије да је њему највише стало до међународне радничке солидарности. Досад још никад није пропустио да за Први мај стави црвену заставицу на браник свог мерцедеса.
Сваког месеца пре пута у Њујорк, пута који финансира Рокфелерова задужбина, има таман толико времена да потпише још неколико петиција којима се тражи да се сместа пусте на слободу сви терористи заточени на Западу, па и убица Роберта Кенедија, за чије мотиве он у ствари има разумевања.
Левичар увек остаје левичар. И дан-данас су на његовој одећи јасно видљиви пролетерски трагови. И чистачица и шофер могу код куће да га зову Мајк. Он је са својом интелектуалном одлучношћу против империјализма. На отварању ноћног бара, чији је он тајни сувласник, изјавио је сасвим отворено пред новинарима да је он заклети марксиста и да је његов животни циљ одувек било укидање свих класних разлика. „Ја стојим на том становишту и нико не може да ме поколеба у мом уверењу,” објавио је свима заинтересованима. Када је због утаје пореза морао на суд, послао је свог мајордома на прославу Првог маја да маше заставицом. Пре тога је морао да отпусти шофера јер му је истекао пробни рад. Уместо договорене плате, могао је после тога да финансира нове петиције.
Никита Хрушчов могао је мирне душе да упише у своје заслуге значајне успехе у развоју атомских ракета и у муњевитом гушењу националних устанака. Али совјетски народ је и пре и после њега стајао у редовима пред празним продавницама, а ни капитализам са оне стране гвоздене завесе није још био сахрањен.
Све је то било мање-више у реду, али онда је Никита направио највећу омашку коју може да направи један прави комуниста, а то је да је потценио своје другове.
После његове десетогодишње колективне самовољне владавине поставило се дакле хитно питање: када би, где, како и под којим изговором било најзгодније уклонити Никиту? И ко ће да преузме његово место колективног руководства од једног човека?
Нема сумње да су се амерички кремљолози и овог пута нашли у незавидном положају. Али ја сам водио записник и на том тајном састанку у Белој кући.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Pomozi svetu na svoju štetu  Empty Re: Pomozi svetu na svoju štetu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 4:46 pm

Pomozi svetu na svoju štetu  Kidgas_40



КАКО СЕ РАЗБИЈА ШИФРА ИЛИ СИСТЕМ ЈАРИЋА

У просторији осигураној од прислушкивања седели су тројица мушкараца: шеф америчке контраобавештајне службе Берни Шварц, затим познати стручњак за совјетску унутрашњу политику и аутор бестселера Берија, човек будућности, као и лични изасланик председника САД. Седели су неми и непомични, обавијени густим облаком дуванског дима, са безнадежним изразом на лицу.
– Систем! – простењао је коначно шеф контрашпијунаже. – Ипак мора да имају неки систем.
Поново је завладала тишина. Свакако да имају неки систем, ко каже да га немају, само какав, какав?
– Шта ја знам! – промрмљао је Берни Шварц.
– Према најновијим информацијама које смо добили, Хрушчов је још више учврстио свој положај у војсци.
– Аха – одврати шеф контрашпијунаже. – Значи да ће војска ускоро да га скине.
– Није то опет тако сигурно – утврдио је Берни Шварц. – Понекад се догоди управо супротно.
– Систем! – уздахну председников човек. – Какав им је тај проклети систем?
Шварц прогута пилулу за умирење.
Милион долара ономе ко открије тај њихов систем чистки! Узмимо само као пример смењивање маршала Жукова. Ја сам резоновао потпуно логички и једноставно: Жуков је два пута спасио Хрушчова од смењивања, па Хрушчов мора да га кад-тад смени. Али, ако то мора да учини, онда баш неће то да учини. А ако то не учини, онда ће то учинити...
– Систем!
Попили су по још један виски.
– Држимо се радије објективних чињеница – предложи шеф контрашпијунаже и поче да копа по картотеци. – Маршал Булгањин седео је синоћ на представи у Бољшом театру у другом реду.
– Па што не кажете! – узбуђено скочи Шварц на ноге. – То је стварно занимљиво.
– И ја то сматрам значајним – прихвати шеф контрашпијунаже и извуче маршалов досије. – На дан 7.9.1955. седео је у трећем реду на месту број 15, а 3.4.1956. у другом реду.
– Тако, дакле! Већ тада је седео у другом реду – разочарано ће председников изасланик. – Па, шта се онда променило?
– Јуче је седео у средини.
– У средини?
– Кад вам кажем. Први пут од октобарске револуције. То свакако упућује на закључак да је његова позиција у врху ојачана.
– Обесиће га – замишљено ће изасланик. – И Берија је увек седео у средини.
– Али у трећем реду!
– Имам га, имам га! – распевао се Берни Шварц од одушевљења. – Сетио сам се! Боже драги, како смо били слепи! Провалио сам им систем! Увек смакну онога ко у позоришту седи у непарном реду!
– Будало! – одбруси му шеф контрашлијунаже.
– Покојни Лазар Каганович седео је увек у четвртом реду.
Шварц прогута још једну пилулу за умирење.
– Морамо опрезно да напредујемо, корак по корак – рекао је уморно. – Не смемо да заборавимо ни на случај са вицем. Прекјуче је Хрушчов на пријему приређеном у част авганистанског амбасадора почео да прича виц, али је изненада препустио Микојану да исприча поенту, иако је и Брежњев био присутан.
– Јасна ствар – рече шеф контрашпијунаже. – Брежњеву је одзвонило.
– То бих и ја закључио да Брежњев није те вечери попушио само дванаест цигарета. А просек му је у новембру био осамнаест. Значи да није нервозан.
Тајац.
– А да ли је Косигин зевнуо?
– Јесте, чак два пута, у 18,30 и у 21,10. Значи да је и он опуштен и уверен у свој успех.
– А можда је његово зевање само очајнички трик? Знате да је и Молотов недељу дана пре пада изуо леву ципелу испод стола. Хтео је тиме да покаже како је потпуно миран – рече Берни. – Тада сам ја, ако се не варам, на основу тог податка рекао председнику да је судбина Подгорнога запечаћена.
– Боже мили – простење опуномоћеник паћеничким гласом – а шта да му сад кажемо?
Шеф контрашпијунаже дохватио је телефон и затражио да га споје са Одсеком за црну магију.
– Врачеви погађачи управо су јутрос анализирали свежу утробу једног јарића – радосно је саопштио својим колегама. – По свему судећи, Хрушчов ће ускоро да падне.
– Да, ако до тога дође, биће смењен. Сада се једино поставља питање хоће ли да буде именован за председника Врховног совјета или ће сместа да га стрељају. Одмах ћу затражити мишљење компјутера из ЦИА-е...
У компјутер је убачен тајни материјал совјетолога и компјутер је ускоро почео да избацује све дијалектичке могућности које могу да се израчунају:
„Косигин – Подгорни – Брежњев омрзнути империјалистички агенти. Другови Суслов – Пољански на челу радничких маса.
Пољански – Брежњев подли ционистичко-амерички издајници. Другови Подгорни – Суслов – Косигин почистиће их све гвозденом метлом.
Кукавни плаћеници империјализма Суслов – Пољански – Брежњев – Подгорни показали су своје право лице. Друг Косигин је Лењинов наследник.
Подгорни и Суслов дувају у исту тикву са свињом Косигином.. Другови Брежњев и Пољански показују узорну пролетерску будност.
Барјактари социјализма, другови Косигин и Подгорни, разоткриће контрареволуционарне демагоге Брежњева и Пољанског. Друг Суслов онемогућиће опаку завереничку банду.
Смрдљиви поборници култа личности Косигин – Подгорни – Суслов неће се устручавати да дигну своје длакаве шапе на легитимног вођу светског пролетеријата друга Брежњева.
Ционистичко-троцкистички агент Брежњев...
Не, заиста се није лако снаћи у шаренилу социјализма. Сем тога, још увек нема компјутера који би знао да мисли дијалектички. Нема ни човека, уосталом. Али то није ни важно. На крају је главни погодак извукао Леонид Иљич Брежњев и није га испуштао из руку пуних осамнаест година.
Формално је имао уз себе још два колективна руководиоца, председника Подгорног и премијера Косигина, али њих није нико зарезивао. Уопште је то била једна од најлицемернијих епоха новије историје, мрачно и депримирајуће доба које је још једном показало да бирократија није слаба страна социјалистичког режима. Но, бирократија је сам режим.
Брежњев је имао и невероватну срећу.
Тај дебели срећковић је, наиме, чим се уселио у Кремљ, наследио онај дивни рат у Вијетнаму, у коме су се препуцавали напредни Север и империјалистички Југ. Овај последњи је позвао у помоћ збуњеног дива са друге стране Тихог океана, дива који увек спасава слободно човечанство а заузврат добија само подсмех и ругање.
Да, да, помози свету на своју штету! Злуради смешак титрао је у оним годинама на лицу слободног света док је Америка узалуд покушавала да заустави продор комунизма у југоисточну Азију. Многи су чак и одахнули јер је процват капитализма љутио све оне који не могу да поднесу успешне капиталисте. Гнев јавног мнења на Западу излио се с правом на главу председника Џонсона, који је послао своје маринце да тамо преко направе мало реда. На крају је око пола милиона претежно црних, америчких војника изгинуло у бескрајним џунглама југоисточне Азије.
За Запад је у том рату био само један противник сто посто прихватљив – Северни Вијетнам.
Тирани те регије вредне жаљења покупили су симпатије које се редовно исказују малом народу који ратује са велесилом, чак и онда кад се та велесила изразито неспретно понаша. Наиме, тешко је наћи неки други придев за колоса са друге стране океана који је кренуо у битку чврсто решен да је нипошто не добије. Зашто? Да осигура себи добре критике у слободној штампи. Ради чега би се иначе губили ратови, зар не?
А да би се уклонио и последњи трачак сумње, председник Џонсон изјавио је у прави час да његове оружане снаге никада неће прећи границе Северног Вијетнама.
„Па зашто то ниси одмах рекао?” упиташе га руководиоци Северног Вијетнама и пређоше границу Јужног.
Остало је ћутање.
Борбене јединице генерала Ђапа добро су напредовале у Кванг-Трију, али још боље на улицама Њујорка и Лос Анђелеса. Сједињене Америчке Државе могу поносно да утврде да су водиле најблесавији рат који се икад водио између нилског коња и комарца. Оне су могле да добију тај рат за десет дана, а изгубиле су га за десет година, иако свака малолетна велесила већ зна да се ратом који води дуже од недељу дана већ извргава руглу...
Али најгнуснији у целој тој игри био је Северни Вијетнам.
Северни Вијетнамци нису кренули у рат да уједине земљу него да је учине комунистичком.
Спаљивали су, мучили и убијали своју браћу на Југу исто онако немилосрдно као што су разарали своју земљу. Милион и по Северних Вијетнамаца изгубило је животе у том бесмисленом, идеолошком рату, цели Вијетнам претворен је у једну велику рушевину – али за све то комунистички деспоти марили су као за лањски снег на оближњем Килиманџару. Чак их је и судбина стотина хиљада њихових војника у заробљеништву на Југу остављала потпуно равнодушним, јер их је занимала само шачица америчких пилота које су држали у кавезима као животиње...
Међутим, медији слободног света доносили су из тог суптропског пакла само фотографије дрогираних америчких војника и извештаје о студентима у САД који су, церекајући се, јавно спаљивали позиве за војску. Част и слава припали су крвницима на Северу који су својим бездушним и сувишним ратом пружили човечанству једну једину поуку – данас рат може да добије само она страна која не допушта да о њему извештава телевизија.

Убрзо пошто је колективни Леонид врло дискретно поново увео култ личности, ступила је на снагу и Брежњевљева доктрина. Једино идеолошко значење те доктрине било је у томе што је свечано потврђено морално право и света дужност социјалистичког лагера да сваки покушај побуне у колонијама угуши бруталном војном силом, другим речима да се совјетска освајања благослове на вијеки вијекова.
Устанак у Чехословачкој 1968. године пружио је идеалну прилику да се доктрина провери у пракси, па се тако „Прашко пролеће” на брзину претворило у „Московску зиму”.
На велику жалост немоћних посматрача из целог света, Чеси и Словаци су имали пех што је на челу њиховог храброг устанка стајао плашљиви Александар Дубчек.
У току те мрачне чехословачке епизоде Руси су мимо обичаја рекли истину кад су утврдили да је „либерално пролеће” било само изговор. Културни чешки народ није желео никакав „комунизам с људским лицем”, између осталог и зато што таквог комунизма просто нема. Њима су дозлогрдиле све оне лажи и они су хтели да побегну од њих на Запад, где су се одувек осећали као код куће. Руси су то знали, Чехословаци су то знали, па и Александар Дубчек је то знао. Ипак, када су мировни тенкови Варшавског пакта нагрнули са свих страна, друг Дубчек није могао да се начуди:
– Зашто су нам наши комунистички другови то урадили?
Баш као да је заборавио шта се догодило у Мађарској. Баш као да има затвора без решетака, пакла без ватре. Уместо да је свој народ још на време мобилисао, сироти Дубчек је покушао да надмудри мајсторе обмане. Када су сахрањивали слободу у Прагу, он је корачао на крају погребне поворке и жалосно се руковао са својим крвницима. Затим је отишао на нову, шумарску дужност и чекао да се појави Горбачов...
Не, Александар Дубчек није, на жалост, био никакав словенски Христ прибијен на краке црвене звезде. Он је био само погрешан човек на правом месту.
Овде бих хтео да бацим поглед на наличје медаље.
Можда сам ја стварно богохулник, али никако не могу да се загрејем за успомену на легендарног Че Гевару.
Некада смо се једнодушно дивили том народном идолу, онда док се још борио против тираније, а не за њу, док је у кубанским брдима још војевао против сиромаштва, а не против својих политичких противника. Међутим, касније легендарни Че Гевара није сматрао људе ничим другим до стоком која је добра само за гулаге. Као светски револуционар, желео је да цело човечанство стрпа у логор под знаком црвене звезде. У току тих својих покушаја био је мањевише случајно убијен.
У западном свету он је још увек некакав јунак који се борио за слободу. И дан-данас се полажу ловорови венци на његов непознати гроб. Легенда о том црвеном Робину Худу преноси се са колена на колено, о том Робину Худу који се до последњег даха борио за режим мучилишта...
Рез!
Камера се окреће према Москви. Кад је Чехословачка била прегажена, ни светске велесиле нису се усудиле да подигну свој глас. Свеколико човечанство није ни писнуло. Једино се на Црвеном тргу окупила гомилица људи с транспарентом: „Слобода чешком народу!”
Тај дирљиви призор потрајао је тачно три минута. Човек који је играо солистичку улогу савести човечанства, Павел Литвинов, био је, наравно, сместа ухапшен и заједно са својим помагачима изведен пред социјалистички суд.
Павел Литвинов стајао је уздигнуте главе пред судијама.
– Знам шта ме чека – рекао је – али нисам могао да ћутим.
И придружио се безбројним безименим логорашима у Гулагу.
Тај Литвинов је бесмртан јунак. Он је оличење свега оног доброг, лепог и племенитог у човеку. За њега није нико демонстрирао. Али за Чеа...
Писац ових редова питао се безброј пута у ових последњих четрдесетак година: „А зашто, побогу, зашто никад не демонстрирају против прогонитеља Солжењицина и Сахарова? Против крвника Чехословака и Мађара? Против антисемита? Против убица људских душа? Зашто?”
Чини ми се да постоји нека строго чувана тајна, завера интелектуалног естаблишмента, чија основна правила мој разум не може да докучи. Не могу да се отргнем утиску да је јавно мнење слободног света у овом веку било слепо на лево око.

У тим годинама је поново дошло до идеолошког буђења маоиста у свету, пошто је блазирана Маова супруга, другарица Чјанг Чинг, одлучила да приушти себи големи народни хепенинг. У име свог сенилног супруга позвала је све Кинезе старије од 16 година да им очита незаборавну лекцију.
У првим данима културне револуције водио сам дневник који сада први пут објављујем, иако би његов садржај више одговарао некој књизи за децу...
Недеља. Тачно у 10 сати избила је у целој Народној Републици Кини култура. Најмлађи припадници Црвене гарде постављају пролазницима на улици закукуљена питања као на пример: „Шта је Мао Це Тунг написао о трулим западним животним намирницама?” Ко год не зна да одговори на то питање, зачас му обесе око врата таблу с натписом: „Ја сам контрареволуционарна свиња! Слободно ме шутирајте ногом у дупе!” Ко год неће да га удари ногом у дупе, проглашава се апстинентом од ударања ногом у дупе па пролазници смеју да га претуку. Ко год неће у томе да учествује, бива сместа стрељан. Биланс: 400000 повређених, рањених и погинулих. Мао шаље омладинцима поруку: „Нека цвета хиљаду цветова и нека виси хиљаду издајица!”
Понедељак. Људи смеју да се срећу улицама само читајући Маове књиге. Биланс: 300000 саобраћајних несрећа. Црвена гарда то коментарише овако: „Мао је написао да револуција изискује спремност на жртве”. Омладина проверава пролетерски морал по становима. Ко год поседује кашику за ципеле, бива сместа стрељан. Најмлађи гардисти крстаре по периферији и бацају становнике са највиших спратова кроз прозор на улицу. „Мао је написао,” кажу они, „ко год се постави високо изнад масе, пљује револуцији у лице!” Мао их исправља: „Ја нисам говорио ни о каквим спратовима.” Гарда му одговара: „Не мешај се!”
Уторак. Ко једе, бива ухапшен. Гарда објављује да је Мао написао: „Исхрана је срамна навика клерикално-бољшевичке малограђанштине”. Мао: „То сам ја написао? Не сећам се.” Гарда: „Онда читај своје књиге, матори сероњо!” У ресторанима се сервирају Маове књиге, печене или у сосу од парадајза. Биланс: 200000 мртвих. Гарда: „Ако је Мао на дијети, престаните да једете!”
Среда. У рано јутро може се видети Мао како у ноћној кошуљи трчи главном улицом. Пола милиона малих пролетера трчи за њим и бацају на њега књиге. Гарда: „Нема културне револуције без ексцеса и испада.” Демонстранти разбијају полицијске снаге. Ултиматум Црвене гарде: „а) апсолутна забрана дисања, б) колективна погубљења, и в) спаљивање Мао Це Тунгових књига.”
Четвртак. Гарда организује хајку на своје чланове под паролом: „Културна револуција мора да очисти своје редове од нас!” Наводе се речи Чјанг Чинг: „Масовна убиства су in!” Сунце социјалне правде, мира и напретка излази на истоку!”

С обзиром на огромне успехе тих кинеских малолетника који су знатно проредили редове старих нараштаја у Кини, желео сам коначно и сам да упознам Маов оригинални опус.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Pomozi svetu na svoju štetu  Empty Re: Pomozi svetu na svoju štetu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 4:47 pm


Pomozi svetu na svoju štetu  Jim_Mom_Jeff_58_De_Soto_64



МАОВО СВЕТО ПИСМО

Испред мене је згодна, практична књижица црвених корица чији је наслов Изреке председника Маоа. Нећу да вам одам тајну како је оригинално издање народне штампарије из народног Пекинга доспело у моје народне руке. Било како било, на црвеним пластичним корицама кочопери се звезда петокрака, а на другој страни је портрет усиљено насмешеног великог председника. Тим смешком је председник узвратио на спонтане овације VIII конгреса Комунистичке партије Кине. Овације су трајале четрдесетак минута, потпуно у складу са сентенцом коју је Мао изрекао на том конгресу:
„Само упорношћу се може напред”. (Страна 237. Маове Библије.)
А то је само једна од многобројних мудрих изрека које ћу још дословце наводити.
Ако ме памћење не вара, својевремно је председнику Лин Пјаоу припала част да напише предговор књизи којом се у светској историји највише махало. „Кад проучавамо дело великог председника Маоа,” написао је друг Лин Пјао пре него што је покушао да убије председника Маоа а затим био сам ликвидиран, „морамо увек да имамо на уму конкретан проблем на који се изреке председника Маоа могу стваралачки применити. Проучавање треба дакле повезати са праксом, то јест прво треба изучити шта применити, а онда применити оно што смо научили. На тај начин ћемо за кратко време постићи најбоље резултате.” Друг Лин Пјао је, ако се не варам, после неуспелог бекства авионом био свечано обешен.
Што се мене лично тиче, ја се данас трудим да се придржавам упутства покојног Лин Пјаоа, то јест изреке председника Маоа истовремено проучавам и примењујем. И не могу да порекнем чињеницу да сам отада задовољнији и срећнији.
Када нам код куће искрсне неки проблем који не можемо одмах да решимо, узмемо у руке црвену књижицу и прелистамо је као поменути бивши висећи потпредседник, док не наиђемо на прикладну изреку председника Маоа, па је проучимо и применимо у пракси.
Није нас нимало поколебало то што је велики марксистички учитељ тренутно изгубио нешто од своје популарности. Ако га садашње кинеско руководство назива крволочним старим мамлазом, то је њихова ствар. Ја лично остајем верни присталица његове практичне мудрости.
Да наведем само један пример. Када је најбоља од свих жена једном мало предуго седела пред телевизором, у кухињи нам је изгорела вечера и претворила се у угљенисану масу која није могла да се једе. Моја жена се избезумила, а за њом и ја, глад нам је начела утробу и деца су се расплакала. У тој очајној ситуацији посегнули смо за црвеном књижицом и нашли на 267. страни цитат из говора председника Маоа „О путевима народно-демократске диктатуре”, говора који је одржао 30. јуна 1949. На IV конгресу Партије: „Тешко је избећи грешке, али зато треба што мање грешити,” рекао је председник, и наставио: „Ако смо већ погрешили, онда треба грешку исправити, што темељније то боље.”
Ова дубока филозофска спознаја великог председника улила нам је нову животну борбеност. Проучили смо је и применили у пракси, то јест пренели смо телевизор у кухињу. И дан-данас је тамо. Сад код нас више нема изгорелих вечера и глади. Захваљујући Маоу.
Исто тако нећу никад да заборавим ону судбоносну ноћ када сам, играјући покер код Селигових, изгубио већ цело богатство. Када сам био на самој ивици банкрота, пала ми је на ум спасоносна идеја. Отворио сам испод стола црвену књижицу и после краћег листања нашао у њој изреку која се у потпуности могла применити на моју ситуацију:
„Буди одлучан, не бој се никаквих жртава и савладај све потешкоће, па ћеш да успеш у својим намерама.” (Из Одабраних филозофских дела, свеска трећа, страна 182.)
Одмах сам ставио 15 фунти на пар краљева, блефирао власника трилинга и на крају партије не само што сам вратио све своје губитке него сам још и добио четири фунте.
Важно је да вам црвена Библија буде у свако доба надохват руке. Ја се ни дан-данас не одвајам од ње, носим је са собом у кревет, стављам у касету за рукавице у колима. И моја жена је има увек уз себе када иде у пореско одељење или кад свира клавир. „При свирању клавира свих десет прстију је у покрету. Није довољно померати само неколико прстију, али ни истовремена употреба свих десет прстију није препоручљива. Да би се произвела складна мелодија, прсти се морају ритмички померати и координирати у складу са прописаним нотама.” (Из говора „О методологији рада у Централном комитету” одржаног 13. марта 1959.)
Није дакле никакво чудо што се више ни за тренутак не можемо одвојити од тог црвенозлатног извора мудрости. Понекад је заиста невероватно како упутства великог председника после ваљаног изучавања могу лако да се примењују у пракси. Чак ни мало дете не може да одоли њиховом дејству. Тако је, примера ради, наша кћеркица Ренана имала обичај да све што узме у руку испусти на под па да се онда расплаче. Једног дана, када јој је стварно много тога испало из руку, моја жена је дохватила црвену књижицу и села уз Ренану да јој прочита овај цитат из Маових Сабраних дела, свеска четврта, страна 110: „Све треба чврсто зграбити у своје руке. То значи да није довољно да Цетнрални комитет само нешто зграби у евоје руке него треба да то чврсто зграби. Тек када нешто чврсто зграбимо у своје руке држимо то нешто чврсто у својим рукама. Ако не зграбимо то нешто чврсто у своје руке, то је исто као да га и не држимо у рукама. Отвореном шаком не може ништа да се зграби тек када се шака стисне, као када се жели нешто зграбити, може стварно нешто и да се зграби. Али шака мора чврсто да се стисне јер иначе њоме не може ништа чврсто да се зграби. Све зависи о том чврстом стиску.”
И шта се догодило? Наша kћеркица Ренана слушала је речи председника Маоа и заспала. И ништа јој више није испало из руке све док се није пробудила.
Мао је волео омладину. „Млади људи морају да уче и да раде. Зато њихово учење и њихов рад треба врло пажљиво посматрати.” (Из говора на пријему Одбора за рад и учење на II народно-демократском омладинском конгресу 30. јуна 1953.)
Није потребно истицати да је велики старац знао све и о рату и да се од њега може и у том погледу много научити. Када би чланови генералштаба НАТО-а били паметни, озбиљно би схватили следећу реченицу из „Манифеста упућеног ослободилачкој војсци кинеског народа” у октобру 1947. године: „Сви официри и војници морају се и даље образовати како би храбро кренули у борбу и извојевали победу”.
Својим читаоцима могу само најтоплије да препоручим да набавне Маову Библију у некој антикварници и да у тренуцима немоћи, очаја или пуке зловоље дохвате лековиту црвену књижицу. Само нека је чврсто зграбе!

За Кинезе је Леонид Брежњев био подли издајник свете марксистичке науке. Када се састајао са представницима буржоаског капитализма, грлио је све могуће америчке председнике и често говорио, као и издајица Хрушчов, о детанту, то јест о условној коегзистенцији.
Да, Брежњев није презао чак ни од тога да са САД, Канадом и 35 европских држава потпише „Хелсиншки споразум”, којим је хладни рат између земаља учесница једном заувек стављен на лед. Тим важним међународним актом друг Брежњев се чак обавезао да ће да штити људска права грађана СССР-а и становника совјетских колонија. Сем тога, Хелсиншким споразумом загарантовано је свим грађанима Источног блока право да се иселе у коју год земљу на свету желе. Под условом да остану унутар „гвоздене завесе”.
У току ове галопирајуће либерализације интензивирали су се и трговачки односи између моћног социјалистичког лагера и слободног света. Запад је испоручивао Совјетима високу технологију, а СССР је заузврат продавао јеврејски људски материјал по посебним ценама. Та згодна навика да се за Јевреје присваја новац, како би смели да напусте поприште потенцијалних погрома, то хумано решење дубоко је укорењено у социјалистичком начину мишљења. Висина откупнине варирала је у зависности од квалитета јеврејског људског материјала и од става америчког Конгреса. Преминули румунски вођа Чаушеску, на пример, одредио је јединствену цену по јеврејској глави, коју је требало дозначити на један од његових рачуна у банкама Швајцарске. Напротив, друг Брежњев радије је одређивао цену према броју завршених школских година сваког појединца. За једног издајицу са завршеном основном школом добијало се дакле знатно мање него за јеврејског академика. Из овога можемо да закључимо да социјалистичкој револуцији никад не недостаје идеја, и да увек тражи нове путеве и оригинална решења.
Јевреји су се у Брежњевљево доба продавали полако али сигурно. Међутим, мере против „расистичких” циониста ишле су тако далеко да су изгледи да писмо из Израела стигне до примаоца у Совјетском Савезу били мањи од нуле. Као опасан ционистички шпијун, ја сам, наравно, за совјетску империју био реrsona non grata. Само у Румунији би ми изашла овде-онде по која књига. Прво издање обично би било разграбљено за сат времена. Друго издање не би никад изашло јер на одобрење за штампу у социјалистичким земљама требало је обично да се чека по пет-шест година, под условом да издавач има добре везе са Партијом.
Овде бих хтео да напоменем да се недостаци од којих пати социјалистичка штампа запажају и на другим подручјима свакидашњице. Социјалистичка пошта доставља пошиљке у року од месец дана или два, а социјалистички лифтови најчешће не иду даље од приземља, ако случајно у згради не станује неки члан Централног комитета...
Уопште, чланство у ЦК доноси са собом одређене привилегије. Као што сам већ поменуо, за време моје прве посете Загребу цела Југославија је била без девиза и електричног светла. Међутим, пошто је наш хотел имао свој генератор, отишли смо увече у ресторан.
Седели смо скоро сами у раскошно осветљеној сали. У њој је поред нас била само весела група мушкараца и жена који су безбрижно певали хрватске народне песме уз пратњу правог правцатог циганског оркестра. Мени је било помало необично што је ту унутра група домаћих људи тако добро расположена док је напољу цео град у мрклом мраку. Зато сам приупитао конобара ко су у ствари ти људи.
– Па ко би били? – просиктао је конобар. – Централни комитет!
Али тако нешто може да изненади само неког ко још никад није био у социјалистичкој земљи. Има ту безброј варијанти. За време наше прве заједничке посете Будимпешти, на пример, најбоља од свих жена критиковала је на сав глас у нашој соби на то „срање од хотела”.
– Лампе не горе, топла вода је ледена а ролетне не могу ни да се помере. Какав је то режим који трпи овакав јавашлук?
Ја сам јој без речи тутнуо у руку папирић на коме сам написао:
„Потпуно си у праву, срце, само што имају и савршене прислушне уређаје.”
Најбоља од свих жена схватила је ситуацију у трен ока:
– Али морам да признам – довикнула је лустеру – да све остало сјајно функционише. Ама, стварно, ти комунисти знају свој посао, свака им част!
Ипак, крајње је време да милостивог читаоца упознам и са социјалистичким клозетима.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Pomozi svetu na svoju štetu  Empty Re: Pomozi svetu na svoju štetu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 4:47 pm


Pomozi svetu na svoju štetu  Img503_58



СОЦИЈАЛНА ХИГИЈЕНА

Молим вас да ми опростите што своје погледе на тако осетљиву тему као што су социјалистички клозети износим у једној овако озбиљној књизи. Ову отвореност треба приписати мојим професионалним почецима у златно пионирско доба. Ма колико невероватно звучало, негде на почетку педесетих година био сам кратком али свечаном церемонијом крунисан за „клозетског краља Галилеје”.
Наиме, већ као новопечени кибуцник открио сам да је место чувара клозета у ствари диван посао. Клозети могу да се ујутро за само пола сата потпуно очисте па дежурном чувару остаје цео боговетни дан да буба хебрејску граматику. Зато сам у секретаријату кибуца покорно изразио жељу да останем доживотни чувар кибуцког клозета. Тај омрзнути посао обављао сам после тога месеце и месеце. Колико знам, то је случај без преседана у историји пољопривредног задругарства.
Зато сам дакле сачувао одређену наклоност према тој осетљивој теми. Познато је да ислужени професионалци изгубе сваки осећај за меру кад је у питању њихова струка. Ни ја нисам у томе никакав изузетак.
Толико за почетак. Велики друштвено-социолошки доживљај који овде желим да опишем, потиче из времена пре мог бекства из Мађарске, док сам био гост редакције једног великог мађарског дневника.
Редакција ме је позвала у госте по чисто синдикалној линији. Једна делегација шведског синдиката графичара на високом нивоу дошла је те зиме у добровољну обавезну посету мађарским друговима. Све је било организовано на најнапреднији начин. Ипак су домаћини, са изоштреним пролетерским инстинктом, наслутили да би им у таквој свечаној прилици добро дошао и један хумориста.
Почело је да не може боље. Гости из Скандинавије били су одушевљени социјалним тековинама у штампарији и редакцији, кошаркашким игралиштима, радничком кантином, марксистичко-лењинистичком библиотеком и осталим стварима. Тако је било све до тренутка када је неколико шведских другова осетило одређену сасвим природну потребу. Секретар редакције великог дневника помало се сметено осмехнуо, извадио зарђали кључ из фиоке и промрмљао на лошем енглеском:
– То вам је е литл компликовано, другови. Изволите за мном, плиз...
Мала група је кренула у затвореној формацији на пут. Прошла је кроз чисте ходнике и преко беспрекорно очишћених одморишта на степеништу изашла кроз грађевински довршене пролазе на задња враташца у двориште, у коме је била приређена импозантна изложба биране старудије. Ту је лежао, допола у блату, кадавер старе штампарске машине, тамо трула картонска кутија уз одбачене аутомобилске гуме, празне флаше и пирамида пожутелих новина, а усред свега тога беше укосо пободена избледела табла на којој је писало: „Другови! Пазите на чистоћу у дворишгу!” Блато је пак било природна последица кише која је непрестано лила, а због хиљаде барица које су се пресијавале на светлу двориште је личило на скандинавску језерску област.
Тражени објект налазио се на супротној страни дворишта, са оне стране брда папира, у окреченој рушевини. До њега се долазило стазом која је водила преко цигала у цик-цак линији. Секретар редакције задигао је прстима ногавице и – хоп, хоп, хоп – показао елегантним скоковима нордијској синдикалној организацији пут којим би требало да пређу по циглама кад...
... кад са друге стране поче саобраћај у супротном смеру.
Одједном је у дворишту било више ногу него цигала. Киша је и даље падала. Лепо васпитани гости стајали су с овлаш задигнутим ногавицама сваки на свом приватном острвцету, а судбоносно питање висило је неизречено у ваздуху: „Ко ће први да загази у блато?” Секретар, који је по свему судећи био добар шахиста, ипак није изгубио присебност духа него је узео режију у своје руке:
– Плиз, ју друже председниче пређи на ону циглу... а ју, друже, дођи на моју циглу... друг потпредседник нека плиз скокне на ону слободну циглу позади... вери гуд, Сер...
За непуних петнаест минута било је све успешно обављено. Страни гости одиграли су упечатљиву балетску тачку. Пљас, пљас, пљас – скакутали су напредни шведски другови до извесног места и излазили после неког времена из њега упрљани маховином, али иначе сасвим добро расположени. Другу председнику остала је додуше у шаци квака са неких непознатих врата, али такве ствари се понекад догађају у народној привреди.
Секретар редакције објаснио је гостима да је реч о импровизованом решењу због радова на инфраструктури, и обећао да ће у оквиру петогодишњег плана, до њихове следеће посете, бити обновљене цигле у дворишту.

На те ствари, другови, треба гледати овако – социјалистички клозети, тушеви, лифтови, све то у ствари представљња одређене сметње у беспрекорном функционисању народне привреде и стога иде на живце само тамошњим грађанима. Реч је дакле о потпуно унутрашњим стварима сваке земље.
Јер, што се иностранства тиче, ту су другови просто ненадмашни. Кад московски државни циркус дође на Запад, или руско марионетско позориште, или балет Киров, онда они без по муке засене све тамошње конкуренте. А у висок квалитет совјетских спортиста који још нису пребегли на Запад, сумњају евентуално само они стручњаци који ни после толико Олимпијских игара још нису научили напамет химну ДДР-а...
Успеси совјетског спорта стварно су импресивни. Свако гостовање неке руске екипе у иностранству доноси режиму прегршт признања и гомилу награда. Незгодно је једино када нека западна екипа дође у Совјетски Савез. Тада страни спортисти наиме виде бескрајне редове који се стварају где год се нешто продаје...
Посебно је незгодно када је реч о израелским спортистима. Ако случајно победе, руски Јевреји могу одатле да извуку погрешне закључке.
Али будите без бриге, дијалектички начин мишљења већ је предвидео сличне могућности па унапред предузима одређене мере. Пре неколико година, уочи гостовања тадашњег првака Европе у кошарци Макабија из Тел Авива, совјетска штампа објавила је упозорења упућена првенствено совјетским грађанима мојсијеве вере. Требало је на сваки начин спречити Јевреје да навијају за ционистичку екипу. Овако, на пример:
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Pomozi svetu na svoju štetu  Empty Re: Pomozi svetu na svoju štetu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 4:48 pm

Pomozi svetu na svoju štetu  Corvette_group_road_trip_-_Palm_Springs_March_1969


ДРСКА СПОРТСКА ПРОВОКАЦИЈА

Тек што су откривене хушкачке активности израелских агената међу совјетским грађанима јеврејског порекла, Московљани су сведоци још једне ционистичке провокације. Под фирмом спортског такмичења, покушавају да се распире шовинистички и националистички осећаји међу грађанима.
Израелска фашистичка влада, која не бира средства да заведе мојсијеве грађане совјетске вере, упутила је своје преко два метра високе агенте у нашу земљу са више него провидном намером да замаже очи совјетским грађанима јеврејског порекла пред чињеницом да им земља трпи глад и сиромаштво и да грађане поменуте вероисповести наведу да издају и напусте своју домовину.
Лажна фасада наводне спортске манифестације треба да прикрије издајнички план да се на рафиниран начин шири гнусна ционистичка пропаганда. То представља грубо мешање у унутрашње послове СССР-а. (ТАСС)

Такво је дакле било упозорење совјетске штампе. За пријатеље кошарке међу мојим читаоцима само ћу још да напоменем да је Макаби наступио против екипе Црвене армије у необично малој гимнастичкој сали и победио. У совјетским новинама сутрадан је писало да је израелска екипа изгубила утакмицу против Италијана.

Дуготрајна владавина Леонида Брежњева била је – барем за посматраче са стране – сензационалан успех. Леониду је пошло за руком да без неких видљивих напора избрише и последње остатке небитних догађаја у Мађарској и Чехословачкој из свести слободног света.
Запад је морао, хтео-не хтео, да призна идеолошку пробојну снагу детанта: „СССР неће да трпи никакво мешање у унутрашње послове социјалистичког лагера. Па ни у спољашње.”
У тим данима се сваком човеку који мисли својом главом наметало питање није ли генералисимус Стаљин својевремено својим поспрдним питањем „Колико дивизија има папа?” ипак можда био у праву. Животни стандард комунистичке империје деценијама је био раван стандарду Конга, али јој је војни потенцијал био раван потенцијалу НАТО-а на квадрат. Уместо краставаца у СССР су производили тенкове. Друговима је са годинама бивало све јасније да ће Запад да поклекне пред тенковима, а да пред поврћем не би никад поклекнуо.
Са друге стране гвоздене завесе било је поврћа у изобиљу, али врло мало воље да се дође у контакт са споменутим тенковима. Насупрот Брежњеву стајао је необично надарен човек који се варао само у битним стварима. Др Хенри Кисинџер био је, као што је познато, десна рука председника Никсона, а за свој значајни прилог крвавом освајању Јужног Вијетнама од стране Вијетконга добио је Нобелову награду за мир.
Министар иностраних послова Кисинџер био је такође један од утемељивача детанта. Он је био уверен да је попуштање напетости између две велесиле могуће зато што СССР може да освоји свет и без рата. Ипак се није устручавао да Брежњева два пута недељно упозори да и стрпљење САД има своје границе:
„Била би кобна грешка,” опомињао је др Кисинџер, „када би се на основу нашег ћутања на догађаје у Будимпешти и Прагу закључило да ће Америка и убудуће да седи скрштених руку!” Такве његове речи су остављале снажан утисак на моћни социјалистички лагер тако да се овај уздржао од даље агресије, осим у Камбоџи, Лаосу и Вијетнаму. Уз то су брже-боље упутили јединице кубанске армије у Африку да спрече инвазију стране војске у Анголу и околину.
Међутим, др Кисинџер није никоме остао дужан одговора:
„Ко год се заноси илузијама да ни после комунистичког заузимања Анголе, Родезије, Сомалије и Мозамбика ми нећемо да пружимо отпор глобалној стратегији Совјетског Савеза”, обелоданио је др Кисинџер, „тај се грдно вара”.
Социјалистички лагер нагло је устукнуо и сместа организовао упад у Персијски залив. Али успут се намерио на вођу који је био, додуше, само лукав политичар али зато велики државник. На Анвара ел Садата.
Председник Садат наследио је од свог претходника Насера 20000 совјетских „експерата” који су се са породицама настанили у Египту. Они су египатску војску припремали за регионалне конфликте који ће неминовно да унапреде стварање савеза са СССР-ом.
Међутим, председник Садат је знао да је најпречи корак до мира да се Египат што пре ослободи моћног социјалистичког лагера. Он је био човек акције, као што може да се схвати и из мог уводника који сам својевремено срочио за лист египатске владе „Ал Ахрам”, али га никад нисам објавио. Написао сам тај свој памфлет у патетичном стилу, у име светски познатог главног уредника Хејкала. Молим милостивог читаоца да уважи оријентални колорит понешто развучених реченица, али тако се пише на арапском, поготово када се жели бити посебно пристојан.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Pomozi svetu na svoju štetu  Empty Re: Pomozi svetu na svoju štetu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 4:48 pm

Pomozi svetu na svoju štetu  A_56_Bel_Air_HT_Coupe_63



ЕГИПАТСКО-СОВЈЕТСКО ПРИЈАТЕЉСТВО НА НОВОМ ВРХУНЦУ

Морам да признам да су ми још и те како у добром сећању они дани када сам са неколицином својих совјетских пријатеља разматрао одређене аспекте, чијем је изношењу недостајала отвореност са којом бих хтео овде и сада да проговорим о нашим односима са нашом драгом пријатељицом, совјетском велесилом, и то у оквиру дијалога који се, како ми се чини, не води више тако јасно откако су наши драги пријатељи силом прилика напустили Египат, како због идеолошког вакуума на који сам се позвао на почетку ове реченице, иако она због своје дужине није више сасвим разумљива, што је опет у природи сваког уводника који, на жалост, мора сваке недеље да испуни читаву страну, и то још на чистом књижевном арапском језику.
Ух!
Постоји дакле одређена напетост. О да, усудио бих се чак да кажем да се данас може јасно уочити одређена напетост у односима са нашом драгом пријатељицом. Можда је то тек нека пролазна напетост, али свакако остаје чињеница да је напетост. Да, недвосмислена напетост, ако ћемо право.
Ипак, египатско-совјетско пријатељство исувише је дубоко утемељено за једну такву напетост. То дубоко укорењено пријатељство датира још од фараонских времена и провлачи се као црвена нит кроз историју оба братска народа. У том смислу хтео бих да кажем јасно и гласно свима онима којима и иначе упућујем ове речи, како се надамо да ћемо једног дана са својом совјетском браћом по оружју повести раме уз раме свети рат, при чему ће наши совјетски пријатељи ставити на располагање своју војну опрему и људски потенцијал, а ми своју врхунску технологију.
Дозволите ми да на овом месту у својству главног уредника посведочим да је египатски народ већ поднео знатне политичке жртве за ту стратегијску сарадњу. Нека ми моји цењени совјетски пријатељи опросте што ћу са свега неколико бираних и једноставних речи да их подсетим на чињеницу да је египатски народ био спреман да за то традиционално пријатељство без речи упрти на своја плећа бреме социјалистичког уређења, иако тај поредак, уз све најдубље поштовање наших уважених совјетских пријатеља, важи као наусранији поредак на међународној сцени. Осим тога, нека ми буде дозвољено да додам да су огромне количине свиња, вотке и колоњске воде које су завршиле у незаситим желуцима наших драгих совјетских пријатеља за време њиховог боравка у Египту, ипак поприлично обележиле дубоко пријатељство које никако не може да се заснива на обостраном поштовању два народа.
Нипошто не бих хтео да се огрешим о то дубоко укорењено пријатељство, али ћу себи да дозволим да оне малобројне совјетске пријатеље који још увек, на жалост, бораве међу нама, упозорим на чињеницу да су исувише бројни ударци ногом у дупе које су наши цењени пријатељи, совјетски стручњаци, упутили египатским војницима, често оставили модрице на осетљивим местима египатске народне душе, поготово с обзиром на чињеницу да су наши совјетски пријатељи за своје вредне услуге били обилато награђени чврстом валутом, а они су и због најмањег кашњења у плаћању, уколико ме моје памћење не вара, пленили све употребљиве клозетске шоље по касарнама.
Ја ипак сматрам да све ове ситнице не могу да помуте дубоко пријатељство итд. и сл, а иначе се не сме придавати пажња изјавама неколицине египатских грађана да би по кратком поступку требало обесити све комунистичке стручњаке, јер наша влада нема законска овлашћења да удовољи тој општој жељи.
Пролазна напетост која је дакле настала између итд. и сл, и према којој сам ја, ако се не варам, већ на почетку горњег вишезначног текста заузео став, бејаше, колико ја знам, геополитички разлог што пријатељски односи између та два народа нису показали трајни карактер. На основу ових сазнања гарантовано ће сви моји совјетски пријатељи да схвате да се председник Садат осетио позван да, у уобичајеној, пристојној форми међу старим друговима, каже: „МАРШ НАПОЉЕ!” и да тако свим оним црвеним вепровима да дискретан знак да се лепо покупе кући.
Неочекивано иступање Египта из савеза мало је ослабило моћни социјалистички лагер, али се за утеху убрзо после тога остварио сан сваког агресивног режима – у непријатељском лагеру изабран је за председника либерал.
Председник Џими Картер, симпатичан, хуман и мирољубив човек, био је за Леонида Брежњева заиста прави дар са неба. Џими је имао добро срце и умилан смешак (због тог смешка је, на крају крајева, и био изабран), а својим пресудним доприносом израелско-египатским мировним преговорима у Кемп Дејвиду уписао се у историју јеврејског народа.
Никада не треба доводити у питање племените намере једног либерала. Он верује у човека као таквог. Либерал се труди да схвати чак и најподлијег злочинца и да врати у крило људског друштва чак и вође мафије. Ипак, судбина жртве га мање занима. Опљачкане и силоване не треба враћати у крило друштва, они су већ у њему, лежећи по болницама или у операционим салама.
Либерални авионски путник написаће својом крвљу на зиду авиона пре него што га терористи дигну авион у ваздух: „Захтевамо фер судски поступак за борце за слободу!” А затим ће му прочишћена душа одлетети у вечност.
Племенити либерал тврди да је смртна казна за убицу равна убиству, а да демократија, на жалост, само онда може бити трајна ако његова деца постану зависна од дроге и ако он сам не сме, чим падне мрак, да изађе на улицу.
„То је просто цена слободе,” каже слободни мислилац благо се смешећи. И то је сасвим у реду док такав мислилац не постане председник Сједињених Држава.
Штета коју је Џими Картер за време свог кратког мандата нанео свету на међународном плану, биће довољна да се њоме бави више генерација политичких научника. Није му било довољно што је помогао дичном ајатолаху Хомеинију да се попне на шахов престо, него је још забранио америчкој тајној служби ЦИА да предузме мере које би на било који начин биле у супротности с међународним правом, Женевском конвенцијом или кућним редом мајке Терезе.
Није потребно ни помињати да сам и о томе саставио тајни записник.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Pomozi svetu na svoju štetu  Empty Re: Pomozi svetu na svoju štetu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 4:48 pm


Pomozi svetu na svoju štetu  Austinpedalcar2_49




КАРТЕРОВА ДОКТРИНА ИЛИ ПОБЕДА ВРЛИНЕ

Негде у главном штабу ЦИА, у САД.
Шеф тајне службе: QХ 103, изабрали смо вас као једног од наших најискуснијих агената за једну необично опасну мисију. Треба да дознате појединости о броју и распореду совјетских ракета у Источној Европи. Чекају вас фалсификоване исправе, отров и конопац. Сутра тачно у поноћ наступате прерушени, као и обично, у овчарског пса. Желим вам много успеха, QХ 103. Да ли имате неких питања?
QХ 103: Yes, Sir. Да ли је све то легално?
Шеф тајне службе: Шта да ли је легално?
QХ 103: Моја шпијунска активност.
Шеф тајне службе: Шта вaм то сад значи, QХ 103? За шта вас иначе плаћамо?
QХ 103: Али није све у новцу, Sir. Ја сам, додуше, одрастао, као што каже председник Картер, у потрошачком друштву оријентисаном на новац, али се свеједно питам: шта то у ствари радиш, QХ 103? Шпијунирати људе који теби самом нису учинили ништа нажао, да ли је то баш у реду?
Шеф тајне службе: Вама се такве мисли мотају по глави, QХ 103?
QХ 103: Yes, Sir. Председник Картер није оставио места сумњи да је шпијунажа недолична делатност. Шпијуни нису добри Американци. Чим се нађем иза гвоздене завесе, савест ми неће дати мира. „Срам те било, QХ 103,” шапутаће ми. „Прикупљаш војне тајне служећи се нечасним методима!” Sorry, шефе али тако нешто ја више не могу да радим.
Шеф тајне службе (попушта): Слушајте, QХ 103, са чисто људског гледишта, ви сте свакако у праву. Али, знате шта, QХ 103, понекад, ђаво ће га знати зашто, не можемо без малко шпијунаже... Због сигурности, знате, ваљда...
QХ 103: То је, Sir, реакционаран начин размишљања, који никако не може да се уклопи у мирољубиву политику председника Картера.
Шеф тајне службе: Али... совјетске ракете...
QХ 103: Жао ми је, шефе. То што од мене тражите, тешка је повреда Хелсиншке конвенције о људским правима. Та конвенција, која је уговорена са легалном владом Совјетског Савеза, изричито забрањује превратничке планове било које врсте који нису најављени најмање 21 дан унапред. Ако ме Руси ухвате на делу, шта да им кажем?
Шеф тајне службе (јецајући): Не знам, QХ 103. Можда имате право, до ђавола све заједно! До сада смо били на странпутици, али нас је Џими извео на прави пут. Готово је са шпијунажом! Захваљујем вам од свег срца, QХ 103. Дозволите да вас од сада интимно зовем QХ03.

* * *


И тако њих двојица корачају руку под руку стазом врлине у сусрет либералној будућности. Хор Црвене армије дотле пева Шубертову Ave Maria. На тамноплавом небу лете совјетски голубови мира са атомским бојевим главама према Авганистану.

У Ирану, који је коначно ослобођен шаховог крвавог режима, котрља се дотле сваког дана просечно по 100 до 115 људских глава. Убрзо пошто је ајатолах такође добио са неба дар у облику либералног праведничког фанатика на месту америчког председника, дао је ајатолах револуционарним студентима зелено светло да крену у јуриш на америчку амбасаду и да целокупно особље са целокупном имовином узму као Мухамедове таоце.
Скоро две године је америчка велесила тупо буљила у Техеран а да није ни прстом мрднула.
Једном је додуше послала у Персију осам војних хеликоптера не би ли ипак тамо нешто предузели, али су се хеликоптери сударили у ваздуху па се екипа командоса вратила олакшана у своју базу у Калифорнији. Ја све мислим да се председник Картер свему томе лудо радовао, јер се неуспела спасилачка акција несумњиво косила са међународним правом.
Дотле је моћни социјалистички табор све то злурадо пратио. Да су они били на месту Американаца, већ би одавно претворили Техеран у једну огромну, џиновску рушевину...
Пошто се ни после две године од узимања талаца ништа није урадило, ја сам проценио да ће се карневал у Техерану отегнути унедоглед.
Зато сам о томе написао утопистичку сатиру, која је иначе објављена у нескраћеном облику у „Њујорк тајмсу”.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Pomozi svetu na svoju štetu  Empty Re: Pomozi svetu na svoju štetu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 4:48 pm

Pomozi svetu na svoju štetu  Anchor_49



ПЕРСИЈСКО ГОСТОПРИМСТВО У ХОМЕИНИЈЕВОМ СТАРАЧКОМ ДОМУ

Техеран, anno Domini 2020.


– Да ли је дозвољен разговор са таоцима?
– Како да не, само молим вас без напојнице...
Пријатни водич, кога нам је ставило на располагање ајатолахово Револуционарно веће, води нас до америчке амбасаде која је пре дванаест година проглашена за историјску знаменитост. Пробијамо се кроз мноштво знатижељеника који се гурају пред улазом. Постарији, брадати чувар са зарђалим карабином немарно салутира.
– И овај је некада био револуционарни студент – шали се на његов рачун наш пратилац и показује на балконе. – Тамо горе има још неколико заробљеника...
Два старца, по свему судећи Американци, седе на поду, играју шах и пуше на наргилу. Нису нас удостојили ни погледа, ваљда су навикли на туристе.
– Приходи од туризма скоро су исто толико високи као и од нафте – задовољно тврди наш персијски пратилац. – Прошлог месеца стигло је око шест хиљада туриста чартер летовима из Њујорка. Од почетка миленијума интересовање све више расте.
Амбасада је наводно заузета 1979. године. Ипак, нико овде не зна стварно које је то године било.
– Пожуримо – наваљује наш водич. – Тачно у 12 сати хране се таоци.
Присећамо се да се на улазу продаје кикирики. У ходницима на трулим плочицама пише: „Строго је забрањено хранити таоце”. На балконима виси неколико пожутелих парола против империјализма и остарелог америчког председника Мајкла Џексона. Молимо за дозволу да разговарамо са двојицом стараца.
– Опростите – обраћамо се старијем од њих, који носи разбијене наочаре – колико сте већ дуго у овом музеју?
Старац нас збуњено посматра и одговара на лошем енглеском:
– Бисмилах, не сећам се баш добро... Ипак, има томе четрдесет година, ако не и више...
– А зашто сте овде?
– Не знам... Мислим да смо били нешто као шпијуни... Колико се сећам, хтели смо да ајатолах Риза Пахлави стане опет на чело револуције...
– Да буде шах – исправља га његов шаховски партнер. – Ми Американци хтели смо да помогнемо шаху да се опет домогне власти.
– Будало! – окоми се на њега наш водич. – Па ти уопште ниси Американац, ти си бивши ирански студент!
– Ко, је л’ ја? – жмирка старац. – Може бити. Али у ствари је свеједно...
– Границе су се мало избрисале – објашњава ми члан Револуционарног већа. Само је један од ове двојице стараца Американац, некадашњи аташе за културу.
Ускоро му се опет развезао језик. Прича како му је првих двадесет година било додуше мало тешко, али се онда мало-помало навикао на нов положај, а данас више нико не зна ко овде кога чува. После су се измењивале делегације, школске екскурзије и групе туриста...
– Колико се сећам – шапуће аташе – једном је чак и сам папа дошао овамо. После тога је добио од ајатолаха бесплатну годишњу пропусницу за посете музеју...
Круже свакојаке легенде. Прича се да је пре много година америчком председнику Џимију Картеру понуђено да, обучен само у врећу и бос, дође пешке у Персију на ходочашће да пољуби ајатолаху руку. До тога ипак није дошло.
– Џими је захтевао да се то обави на неутралном терену – присећа се наш пратилац. – Али је зато послао Венса...
Афера која је у међувремену пала у заборав. Једног дана појавио се елегантни амерички министар иностраних послова Сајрус Венс са супругом у Техерану и понудио се да као талац замени службенике амбасаде. Ајатолах их је обоје драге воље укључио у круг талаца.
– Хеј – виче наш пратилац – Сајрусе, где си?
Из једне ћелије излази човек погрбљен од старости и жмирка према нама. Из безубих уста навре бујица неразумљивих речи:
– Међународне норме... санкције... присила... ембарго... имате ли можда неку жваку?
Водич му добацује кикирики. Венс је осуђен на сто година боравка у амбасади. Аташе је добио само шездесет, али он више и не жели да се врати у САД.
– Ја имам овде фамилију, унучад – каже нам. – Мени је овде добро, нека је хвала Алаху...
Негде око размеђа миленијума оженио се по традиционалном обреду револуционарном студенткињом која је чувала таоце. У тим романтичним сватовима био је скоро сав трећи свет. Када је године 2002. америчка влада коначно изгубила стрпљење и за сваког таоца понудила откупнину од милијарду долара, аташеа је ухватио паничан страх да ће силом да га врате кући. Срећом, показало се да су његова страховања била неоснована. Иранске власти су додуше примиле 49 милијарди долара до последњег цента, али је ајатолах на крају ипак одлучио да не пусти ни једног таоца.
– Хомеини се једноставно предомислио када је примио откупнину – задивљено каже некадашњи студент. – Баш је прекјуче рекао на телевизији да су Американци дегенерици и да са њима треба и поступати као са таквима...
– Шта, Хомеини је још жив?
– Па да, тек му је 123 године, нека му Алах подари дуг живот!
Као што је познато, Американци су повремено одржавали велике војне маневре у том региону, Шеста флота упловила је у Персијски залив, а априла 2014. године екипа командоса извршила је чак ваздушни десант на северу Ирана.
– Командоси су се тамо укопали у ровове и борили две недеље – присећа се наш пратилац. Тада је међутим дошло до протестних демонстрација у Вашингтону, унука Џејн Фонде отпевала је тамо једну протестну песму пред Белом кућом и командоси су хитно повучени.
У демонстрацијама против опасних војних акција 183 особе су изгубиле живот, а више од 2000 их је повређено. У нередима који су потрајали 72 сата противници употребе војне силе спалили су, између осталог, центар града.
– Американци су врло осетљиви када су у питању људски животи – каже наш водич.
Једна старица у прњама долази с кантом и метлом у собу и тера мушкарце са балкона сикћући на сав глас.
– То је госпођа Венс, супруга некадашњег министра иностраних послова – објашњава нам водич. – Она се овде брине о чистоћи.
Док старица чисти балкон, аташе и студент подижу са пода неколико транспарената. Њима је прешло у навику да заједно демонстрирају и моле се у џамији. После неколико минута допиру споља повици: „Хо-ме-и-ни! Хо-ме-и-ни!” измешани са жестоким критикама на рачун империјалиста и циониста. Изнад одушевљених повика диже се дрхтави, старачки глас аташеа: „Смрт нама! Смрт нама!” У његовом гласу одзвањају радост и понос што је хуманост надвладала мрачне нагоне бруталне силе, као што је лепо својевремено рекао председник Џими Картер.

Совјетско руководство читало је „Њујорк тајмс” и одлучило је да активно учествује у „Џимијевом народном карневалу”. Брежњевљеве ослободилачке трупе упале су у Авганистан и почеле да систематично десеткују локални живаљ. Џими, човек од акције, реаговао је врло оштро на ову отворену агресију и отказао је учествовање САД на Олимпијским играма у Москви.
Ако се не варам, Авганистанци су се од радости превртали преко главе...
Познато је да је Бог спор али достижан. То ипак не значи да је међународна заједница после овог бруталног кршења Повеље уједињених нација олако ставила тај случај на дневни ред. Та највиша инстанца народа целог света, која је до предаје ове књиге у пгтампу 192 пута осудила Израел, сазвала је Савет безбедности да расправи о мрским догађајима у Авганистану.
Ево нескраћеног извештаја са тог састанка:
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Pomozi svetu na svoju štetu  Empty Re: Pomozi svetu na svoju štetu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 4:49 pm

Pomozi svetu na svoju štetu  32246u_25




ПОСЕТА МЕЂУНАРОДНОМ ЦИРКУСУ

У раним јутарњим сатима пакистански делегат у Уједињеним нацијама поднео је председнику Савета безбедности захтев да се Израел осуди због совјетске инвазије на Авганистан.
У дебати која је уследила разне делегације су покушавале да пронађу формулацију која ће бити колико-толико прихватљива за све учеснике. Показало се, наиме, после неколико поверљивих разговора иза кулиса, да тешко може да се очекује да ће већина да гласа за поднети захтев јер га само осам држава безрезервно подржава у првобитној верзији.
Делегат САД изразио је ипак сумњу да је Израел једини одговаран за совјетску акцију. Зато су представници Белгије и Хондураса спонтано предложили да се дебата одложи док се не постигне компромис који ће бити прихватљив за све чланове Савета безбедности.
Непосредно пре него што је седница одложена, израелски делегат успео је да прецизира став своје владе, иако су скоро све делегације за време његовог говора демонстративно напустиле салу.
– Инвазију Авганистана није извршио Израел него ССС – утврдио је израелски амбасадор пред скоро празном салом. – Стога би требало предузети санкције против Совјетског Савеза, а не против Израела.
На то је и совјетски делегат напустио седницу и на одласку разјарено добацио израелском делегату:
– Овог пута неће вам помоћи ваше злогласне гебелсовске методе! Пазите, немојте се неодговорно играти ватром!
Никарагва и Замбија показале су извесно разумевање за израелски став у вези са окупацијом Авганистана. Са друге стране, према речима белгијског представника изреченим у поверљивом разговору са шефом израелске делегације, није имало смисла да се и даље заоштрава ситуација када се зна да се за израелски став никада не може очекивати већина гласова.
– На крају крајева – рекао је – нисмо више мала деца, зар није тако?
Представник Француске изразио је жаљење што у тренутку инвазије на Авганистан на месту догађаја није било ни једног јединог посматрача Уједињених нација, па права позадина збивања не може тачно да се реконструише.
Реакција делегата САД разликовала се од осталих највише по свом умереном тону:
– Можда у датим приликама може да изгледа оправдано да се Совјетски Савез позове на одговорност, али Руси имају, као што је познато, право вета у Савету безбедности. Стога о ситуацији треба судити са гледишта глобалне стратегије САД.
Стање у згради на Ист Риверу све више се заоштравало, поготово пошто су Ирак и Иран делили испод жита заједнички меморандум у којем је израелека политика жигосана као „ратоборна”. Либијска делегација отишла је још корак даље и оквалификовала Израел као „легло међународног терора”. Па и „Правда” је обновила своје нападе на „нацистичке кохорте” из Тел Авива, које се „наслађују јефтиним тријумфима своје неодговорне агресивне политике”.
Израелска делегација није међутим седела скрштених руку. Поднела је генералном секретару Уједињених нација аутентичан фото-материјал из којег је било јасно видљиво да совјетски тенкови заиста патролирају улицама Кабула. Ипак, британски представник је љубазним речима затражио од Савета да тим фотографијама не придаје никакав значај, јер „оптичка документација таквих невеселих чињеница није погодна да унесе светлост у ову замршену ситуацију”. Амерички делегат је пак упозорио Израелце:
– Немојте ништа да предузимате јер ми врло одлучно делујемо из позадине.
И заиста је енергично заузимање западних велесила изазвало очекивани успех. Совјети су одустали од захтева да се агресор у Авганистану безусловно осуди, а заузврат су им западне земље обећале да ће подржати следећу резолуцију: „Савет безбедности изражава жаљење због догађаја у Јужној Азији. Израел се изричито упозорава да убудуће не гази основна начела Уједињених нација.”
Не сме се изгубити из вида чињеница да се у овој коначној верзији резолуције не најављују, па чак и не спомињу, било какве санкције против Израела. Представник израелског Министарства иностраних послова задовољно је истакао како „резолуција Савета безбедности не повезује догађаје у Авганистану директно са Израелом, јер су обе цитиране реченице јасно одвојене тачком.” На крају можемо исто тако са задовољством да констатујемо да Савет безбедности изражава додуше „жаљење”, али не и „дубоко жаљење”, из чега јасно може да се разабере колико је наш амерички савезник помирљиво деловао.
Наш министар иностраних послова сажео је настојања израелске делегације овим речима:
„План да се Израел осуди због инвазије Авганистана неславно је пропао. За ову победу наше дипломатије заслужна су три битна фактора: а) наша широко заснована информативна кампања, б) непоколебљиво држање наших прекоморских савезника и в) пад цена нафте на светском тржишту.”

Можда ће се некоме учинити да је овај извештај из ОУН апсолутно претерана пародија која прелази границе доброг хумора. Па ипак, није реч о хуморески. Стварност сама ствара своју пародију, поготово у том храму дволичности у Њујорку.
Већ приликом самог оснивања Уједињених нација, њихови оснивачи, пет светских велесила, исказали су прилично надреалистички став. Унапред су одредили ко ће у међународним сукобима увек бити у праву – наиме они сами. Мафија светских велесила великодушно је једино самој себи дала право вета, а свим другим државама доделила је улоге брбљивих посматрача.
Та инситуција додуше има моћ да у случају нужде спаси светски мир, али у недостатку драматичних догађаја тај се форум бави бесмисленим наклапањем које би више пристајало политичком кабареу.
Да би некако скратили време, делегати су измислили чак и некакав свој тајни језик који нико други не разуме осим њих. Међутим, изван арене свакако да говоре другачије. Боље рећи, њихови поступци говоре сасвим друкчије. Активности СССР-а, на пример, пре доласка Михаила Горбачова на власт, заснивале су се на познатом начелу друга Лењина: „Да би свету кренуло боље, мора прво да му иде лоше”. Држећи се те мисли водиље, моћни социјалистички лагер ослањао се у својим настојањима да докусури Запад на три неизлечиве мане демократије: на дрогу, штрајкове и тероризам.
За шрајкове који се одржавају сваке недеље брину синдикати. Па и тржиште наркотика налази се у поузданим рукама. Изгледа да се отприлике једна трећина човечанства бави тим уносним послом. Стога је моћни социјалистички лагер могао да се концентрише на ширење терора на Западу и на Блиском истоку.
Најновији документациони материјал из ослобођених колонија доказује црно на бело да се моћни социјалистички лагер бринуо за наоружавање, финансирање, образовање, снабдевање и прикривање водећих међународних терористичких организација. Све се то, наравно, обављало у највећој тајности. Само се ту и тамо Запад чудио како сви ти борци за слободу нису никад отели ни један социјалистички авион. Министри унутрашњих послова слободног света нису ни слутили да су у мукотрпним преговорима са појединим терористима о пуштању талаца на слободу у ствари посредно били у контакту са фирмом „Брежњев & Хонекер д.д.”
У таквим приликама није чудо што је у надметању између хуманости и терора победу стално односио терор, и то из једноставног разлога што за анархисте људски живот нема никакву вредност, а у слободном свету живот једног јединог таоца представља хуманитарну одговорност, под условом да догађаје преноси телевизија. Ипак, морамо да признамо да се западни гледалац диви терористи, јер је терориста барем човек из једног комада који зна шта хоће. Повремено терористи пусте на слободу и понеку норвешку трудницу, која са сузама у очима прича затим о томе како су њени симпатични отимачи „коректно поступали” са њом. Буран пљесак, следећа емисија вести у 22 сата и 30 минута.
Ту и тамо крене нешто како не ваља па двојица-тројица терориста падну у руке полицији. Тада они улазе у судску салу у пратњи стотине уплашених полицијаца и десетак агресивних адвоката који дижу прсте у облику слова „V”. Њихове убијене жртве нађене су у пртљажнику украденог аутомобила, оковане и запушених уста, сломљених прстију. Да, даме и господо, то је једноставно цена демократије, као што истичу чак и совјетски идеолози...
Израелци су на самом врху листе кандидата за аутомобилске пртљажнике. Ипак, у новије време терористи дају извесну предност европским земљама зато што Израелци нису баш посебно предусретљиви. Ево једног примера за ову тврдњу.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Pomozi svetu na svoju štetu  Empty Re: Pomozi svetu na svoju štetu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 4:49 pm

Pomozi svetu na svoju štetu  30330u_21



ПОБЕДА АНТИТЕРОРИСТИЧКЕ БИРОКРАТИЈЕ

Било је гадно. Отети авион слетео је пре неколико минута на аеродром у Тел Авиву, терористи су саопштили своје захтеве радио-везом и на крају обнародовали да ће, ако њихови захтеви не буду испуњени, да активирају припремљени експлозив. У контролном торњу на аеродрому заседао је кризни штаб разматрајући шта треба предузети:
– Постоји само један излаз, банду треба исцрпљивати. Треба их изнурити до крајњих граница, довести до ивице нервног слома.
– Све је то лепо и добро, само како то извести?
– То може да изведе само један човек: друг Шултхајс.
После десетак минута стигао је колима шефа генералштаба, у поворци аутомобила са плавим сигналним светлима, Зекил Шултхајс, звезда бирократског крема нашег радничког покрета. Дошао је право из болнице, у којој је преговарао са вођама пекарског синдиката о 2 3/8 посто повишице. Преговарао је непрекидно три дана и три ноћи. У току преговора допремљени су мало-помало сви пекари у болницу са тешким симптомима исцрпљености, само Шултхајс, јунак социјалистичког рада, није изгубио ништа од своје свежине.
У случај отмице авиона упутио га је министар одбране лично:
– Ако не будемо могли да ослободимо путнике, разменићемо их за затворене терористе. Ви, Шултхајс, имате потпуно одрешене руке у преговорима са отмичарима. Послужите се уобичајеним синдикалним методама. Поступајте са тим типовима као са нашим пореским обвезницима.
– У реду – рекао је Шултхајс, поручио чај с лимуном и позвао телефонисткињу из своје канцеларије.
Пошто је Илана села за радио-уређаје, успостављена је веза са авионом.
Из авионске кабине зачуо је дубок мушки глас:
– Смрт Јеврејима! Овде организација Црни септембар. Слушајте моје налоге.
– Само тренутак – упао му је Шултхајс у реч. – Не чујем вас добро. Шта је црно, организација или септембар?
– Држите језик за зубима и слушајте...
– Извините, али ко сте ви у ствари?
– Како то мислите, ко сам?
– Како могу ја да знам да ли сте ви стварно терориста? Можда сте обичан путник.
– Па зар бих онда сад са вама разговарао?
– Можда вам неко држи цев револвера уперену у слепоочницу?
– Па шта?
– Тиме би се ситуација из основа променила. Онда ово не би били директни преговори него посредни.
– А у чему би била разлика, до ђавола?
– Огромна разлика, господине. Када би то било само посредовање, морао бих да укључим једну другу инстанцу. Ја имам најбољу намеру да сарађујем са вама, али морам да се придржавам прописа. Молим вас, како се зовете?
– Капетан Џамал Рафат.
– Са словом „к” у средини?
Чуло се неко промукло кркљање, а онда се јавио капетан авиона:
– Уверавам вас да је он вођа групе.
– Прихватићу вас као привременог сведока. Број вашег пасоша?
– 75 103/970 381.
– Када и где је издат?
Тада је капетан Рафат поново дохватио микрофон.
– Ако преговори не почну у року од двадесет секунди, дићи ћемо авион у ваздух.
– Двадесет секунди од ког тренутка?
– Како то мислите?
– Мислим, када почиње тих двадесет секунди?
– Почињу сад одмах, овог момента.
– А колико је код вас тачно сати?
– 11 и 29, до ђавола све заједно!
– На мом сату је тек 11 и 22, проверићу тачно време. У оваквим ситуацијама свака секунда може да буде пресудна. Молим вас да мало причекате.
– Хало! – заурлао је капетан Рафат, али је веза већ била прекинута. Прекид је трајао три минута. Тада је капетан Рафат поново успоставио везу са контролним торњем. Прво је зачуо Иланин глас:
– А ко вам је рекао да сам изашла са Тибијем? Дудик лаже. Па знате ви Дудика... Но, коначно. Већ смо вас тражили. Изволите.
Капетан Рафат поново проговори:
– Захтевамо да одмах пустите 390 бораца за слободу који су код вас у затвору. Ево њихових имена...
– Молим вас, немојте преко телефона – рече Шултхајс. – Сем тога, 390 затвореника много је више од одобрене квоте. Немамо ни превозних средстава за толико људи. Ја сам мислио на свега шесторицу-седморицу, највише осморицу.
– 390.
– Деветорицу. А још један од њих има и грип!
– Ја не намеравам да се с вама погађам!
– Па добро, онда, десеторицу. Шесторицу ћемо да ослободимо у тренутку ступања на снагу споразума, тројицу 31. октобра, а...
– Све сада одмах!
– Сву десеторицу?
– 300.
– Једанаесторицу, без признанице.
– 250. Ово је моја последња реч.
– Дванаесторицу. Па и мене више коштају.
Поново је прекинута веза између пилотске кабине и контролног торња. Пошто је наново успостављена, допрле су у слушалице на глави капетана Рафата загонетне испрекидане речи:
– Галилеја експорт-импорт... Шектер, Гуревич, Мисрачи... сви су отишли... овде више нема никога...
Тада се капетан авиона опет укључио у разговор узбуђеним гласом:
– Пажња, контролном торњу! Отмичари се спремају да активирају експлозив. Дају вам рок од тридесет минута. Они то мисле озбиљно, за име бога. Пажња, контролном торњу! Да ли сте ме разумели? Рок од тридесет минута!
– Разумем вас – одговори Шултхајс. – Ипак, потребно ми је све то написмено. Морам за сваки случај да се осигурам пред својим претпостављенима. Реците тим људима нека на писаћем папиру авионске компаније лепо напишу овако отприлике: „Ми, долепотписани терористи, адреса та и та, овим изјављујемо да смо минирали експлозивом авион који стоји на аеродрому том и том,” и тако даље, и томе слично. На три језика. На хебрејском, арапском и јидишу. Пожељне фотографије за пасош.
Капетан авиона није ништа одговорио. Уместо њега, јавио се опет Рафат и затражио амбулантна кола Црвеног крста.
– То се код нас зове Црвена Давидова звезда – поучи га Шултхајс.
Рафат је пречуо његове речи:
– Да се кола приближе авиону са белом заставом – завршио је тешко дишући.
– Које величине?
– Шта, које величине?
– Колика да буде застава?
– Мени је све то исто срање, будало једна! Нека буде мала застава.
– Имамо две заставе, једна је 78 пута 45, а друга 75 пута 30, али је та на прању. Ако вам је она прва превелика, могу из Хаифе да наручим неку мању.
Из грла вође терориста отело се потмуло јечање:
– Дођите без заставе.
– Ја или кола за спасавање? Молим вас да одлучиге. Иначе не знам шта да унесем у записник. Хало? Хало?
На другој страни завладао је мук. Затим су отмичари авиона јавили да ће да ослободе таоце у замену за 25 затворених Палестинаца, под условом да више не преговарају са Шултхајсом.
Шултхајс је предложио да се формира мешовита комисија састављена од једног акредитованог терористе из појаса Газе, једног ванстраначког судског службеника и секретара синдиката пилота авиона.
Капетан Рафат упитао је да ли би могли да му успут пошаљу и лекара. Глас му је звучао некако шупље и потмуло.
Па и његов заменик, који је од њега преузео микрофон, показивао је јасне знаке нервне растројености. Изјавио је да је екипа командоса која је отела авион спремна да одлети у неку другу земљу чим се авион снабде горивом.
– Спојићу вас са нашим складиштем горива – рече Илана и причека да сви присутни чују следећи дијалог:
Зива (телефонисткиња у складишту): Жао ми је, али шеф складишта није ту.
Рафат: Када се враћа?
Зива: Немам појма. Вероватно је отишао на доручак.
Рафат: Отворите складиште или ће се десити велика несрећа.
Зива: Али кључеви су код Моде.
Рафат: Бројим до три. После тога моји људи дижу авион у ваздух. Један... два...
Шектер: Хало, овде Шектер, Галилеја експорт-импорт. Изволите?
Рафат: Овде... Црни... хоћу да кажем... Црни септембар... Желимо да одемо одавде... одемо... одемо...
На овом месгу у разговор се поново укључио Шултхајс:
– Капетан Рафат? Све је у реду. Цистерна са горивом ускоро креће према авиону.
И климнуо је главом министру одбране. Министар одбране климнуо је главом вођи екипе командоса. Све остало познато је из репортажа новинских извештача, који су у том вртлогу догађаја превидели само једну ситницу. Наиме, требало је да на крају додају још и ово:
„Пошто је успешно испунио свој задатак на аеродрому, друг Зекил Шултхајс вратио се у болницу, где је наставио преговоре са синдикатом пекарских радника.”

На моју велику жалост, ово је била последња победа социјалистичке администрације на Медитерану и ван њега.
Ипак, можда би било време да скренемо пажњу са моћног мирољубивог лагера и да неколико страна посветимо другим, кудикамо симпатичнијим аспектима марксизма. То ипак није тако једноставно, јер Маркс и Енгелс обелоданили су свој Комунистички манифест 1848. године, а од тада је било толико варијанти те науке да ни сам Маркс више не би умео да се снађе у свему томе. Чак је и црвена застава, највећи симбол тог покрета, претрпела у међувремену различите промене значења и изгубила монопол као симбол левице.
Црвена застава данас је, између осталог, међународни сигнал за радове на путу и за предугачке камионе, а да не говоримо о ватрогасцима који су такође присвојили црвену заставу.
Социјалистички начин мишљења доживљава дакле на Западу мноштво политичких тумачења, а главни му је носилац социјалдемократски покрет. Циљ тог покрета заиста је вредан похвале. Он наиме не жели да марксистичке идеје спроведе у дело силом него демократским средствима као што су, на пример, слободни избори.
Што се тога тиче, све је у најбољем реду. Додуше, слободни избори изродили су се данас у забавни друштвени квиз, а изборна борба у „такмичење у давању пустих обећања”. Поједине варијанте тек су одраз појединих земаља и људи. У Италији избори нису ништа друго него сучељавања сиромаштва са Свемогућим оцем на небу, а у Америци су нека врста јавне анкете којој је циљ да установи који је од двојице кандидата сличнији Џону Ф. Кенедију...
У последњих четрдесетак година социјадцемократе у слободној Европи успеле су вишеструко да победе на изборима, што је плод њиховог страначког програма према коме се бескласно друштво неће остварити деловањем тајне полиције него праведном расподелом националног дохотка. Другим речима, системом прогресивног опорезивања.
Изборе су освојили, али пореске обвезнике нису.
Социјалистима у слободном свету поткрала се наиме једна мала грешка. Они су узели у обзир све што може да се замисли, осим једне ствари – људске природе.
Принцип да се талентованим, марљивим и имућним људима одузме њихов приход како би се разделио широким масама мање талентованих, марљивих и имућних, да, то је врло леп принцип. Осим тога то би још требало да буде и златни кључић за победу на слободним изборима, јер апсолутна већина бирача припада другој категорији.
Све би то дакле било јасно као дан и практично изводљиво, када не би било те проклете људске природе.
Протеклих четрдесет година до увођења Реганове револуционарне пореске реформе, порез на приход у Европи кретао се негде између 56 и 103 (словима: сто три) посто. Тако добијени новац омогућавао је властима да својим бирачима понуде мноштво социјалних повластица. Па ипак ствар је пропала. Не приликом расподеле него приликом убирања пореза. У целом свету није ни из најбољу вољу могао да се пронађе један једини талентовани и вредан човек који би пристао да дванаест месеци у години ринта као коњ да би на крају установио да је до 15. фебруара радио за себе и своју породицу, а остатак године за министра финансија.
Ипак је социјалистичким владама на Западу пошло за руком да створе социјалну једнакост грађана захваљујући пореским стопама, мада су мушкарци и жене, млади и стари, послодавци и запослени, службеници и самостални привредници тежили истом циљу: да заврну пореске органе где год стигну. Тако је дакле настало бескласно друштво западног стила. А ако узмемо у обзир да је сиротиња могла да превари пореске органе само за коју пару, а да је код богаташа реч о милионима, можемо мирне душе да утврдимо да се водило рачуна и о прогресивности.
Стога није ни чудо што се у западном социјализму обогаћују људи који не воде књиговодство о својим приходима. Да је друг Лењин написао ову књигу уместо мене, сигурно би задовољно утврдио: „Социјализам на Истоку служи радницима и сељацима, а западни социјализам је режим лимара и гинеколога”.
Уз астрономске пореске стопе, напредне владе су пронашле и друга врло поуздана средства и методе да целокупан народ претворе у багру превараната: на пример, контролу девиза. Грађанину је строго забрањено да поседује стабилне стране девизе, и код куће, и у банци, и у земљи, и у иностранству, и у џепу, и на Месецу. Неизбежна последица тога је цветање шверца девиза и откривање утајивача пореза видовњаштвом, о чему сведочи парапсихолошки чињенични извештај.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Pomozi svetu na svoju štetu  Empty Re: Pomozi svetu na svoju štetu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 4:50 pm

Pomozi svetu na svoju štetu  29945u_21



ИНСПЕКТОРОВО ШЕСТО ЧУЛО

Слепа судбина довела је до открића натприродних способности којима је обдарен инспектор Јохан-Рудолф Фишбаум из Управе за лична примања (УЗЛП).
То је почело када је извесни Фреди Миши, трговац пољопривредним машинама на велико, навео у пореској пријави приход од 413 фунти и 6 гроша, иако је те исте године купио читаву леву страну главне улице, ону с непарним бројевима, као и два дресирана делфина.
Анонимна пријава упутила је УЗЛП на Мишијев траг. Служба је почела да прикупља информације о њему, ступила у везу са Интерполом, консултовала се са психоаналитичарем и накљукала свој велики компјутер прикупљеним подацима. Истрага је уродила плодом – Фреди Миши је очигледно прикрио део својих прихода.
Под личним вођством инспектора Фишбаума, јединица командоса УЗЛП-а упала је изјутра у 5 сати и 5 минута у луксузни стан осумњиченог, одмах – онако искусна и пуна трикова – заузела положај испред ормара за одећу, извукла из њега на видело 20.000 швајцарских франака у готовини и тајну књигу благајне, из које је био видљив чист месечни приход од 40.000 фунти.
Инспектор Фишбаум прострелио је погледом Мишија кроз раскопчану рупицу за дугме на светлоплавој пиџами:
– То је дакле тих ваших 413 фунти годишњег прихода, је л’да?
– Ама, молим вас – прошапутао је уплашени утајивач пореза – управо сам се спремао да средим ту ствар. Колико данас мислио сам да одем до вас у пореску службу да...
– Паз’ да није! – саркастично га је Фишбаум пресекао усред речи. – Кладио бих се, господине Миши, да вас ни сви ваши трактори не би довукли до пореске службе!
– Немам ја никакве тракторе – одговорио је уплашени човек слабашним гласом. – Осим тога, ја се зовем Бинсток.
Испоставило се да је УЗЛП упао у погрешан стан, што Фишбаума ипак није спречило да изда налог да се Бинсток сместа ухапси. Тек тада га је упитао за стан трговца тракторима на велико.
Како је Бинсток пао у несвест те није могао да му одговори, јединица командоса зазвонила је на суседна врата.
– Опростите што вас тако рано узнемиравамо – поче Фишбаум. – Ми смо из пореске службе и хтели смо само да вас питамо...
Жена је вриснула и одјурила у спаваћу собу:
– Сами! Дошли су! Брже! Где су ти чековне књижице?
Кад су упадачи у стан стигли у спаваћу собу, Сами је већ био прогутао и трећу страницу чековну књижицу. Успели су још само да заплене кључић од сефа који му је запео у грлу.
Самијево спремиште немачких марака налазило се у томовима „Фиџи-Гранит” и „Мајмун-Перец” Опште енциклопедије. Жена му је остала напољу непрестано мрмљајући: „Знала сам то, Сами, лепо сам ти говорила да мораш бар нешто да пријавиш.” У њеним виклерима био је знатан број смотаних доларских новчаница.
– Ухапсити и кривично гонити – наредио је Фишбаум пре него што се хитрим корацима попео на следећи спрат, где је без већих потешкоћа – презиме је било лепо исписано на вратима – пронашао стан Фредија Мишија. Трговац на велико пољопривредним машинама настојао је да избегне хапшење и покушао је да се обеси у купатилу, али су људи из УЗЛП-а на време пресекли конопац, у замрзивачу открили пословне књиге, откравили их и установили да Мишијев годишњи чист приход не износи 413,06 фунти, као што је било пријављено, него округлих 12 милиона. Осим тога, испод неколико одваљених плочица у кухињи ишчепркали су веће количине обогаћеног урана.
Мипш је ухапшен а стан му је запечаћен. Фишбаум је наумио да кључеве преда настојнику.
– Ја сам инспектор Фишбаум из УЗЛП-а – представио се. – Овде су... ама, немојте, за име Бога...
Настојник је скочио кроз прозор, али је пао у леју са цвећем тако да је само сломио глежањ. Командоси су пронашли 30.000 холандских гулдена скривених испод четке у клозету. У 7,30 вратили су се у тријумфалној поворци у базу. Са собом су довели пет ухапшених утајивача пореза, пуну корпу плена и мноштво нових података које ће компјутер данима преживати.
Тако је започела чудесна каријера инспектора Ј.Р. Фишбаума.
Глас о његовом натприродном таленту за откривање пореских грешника проширио се по читавој пореској служби. Неки су појединци сматрали пуким случајем то што је Фишбаум ухватио пет утајивача у једној јединој стамбеној згради, али ускоро је нестало сваке сумње да је реч о натприродном феномену.
Треба се само присетити случаја тројице доктора Блуботла.
Порески доушник бр. 181302 скренуо је пажњу УЗЛП-у на неког др Блуботла али при том није навео његове тачне податке. Компјутер је избацио три потенцијална утајивача пореза истог имена и презимена. У пореској служби службеници су чупали косу док се неко није присетио Фишбаума.
Исписали су адресе тројице Блуботла – адвоката, издавача и лекара – на хартију и показали то Фишбауму. Фишбаум је часак гледао у те адресе, концентрисао се и – показао прстом на адресу лекара. И заиста, др мед. Блуботл имао је непријављен приход од три милиона, каду од платине и знатну количину златних полуга.
Фишбаум је још за живота постао легенда. Требало је само да отвори телефонски именик, и чим падне у лагани транс, пређе прстом по страницама, а кад застане код неког имена, можете мирне душе ставити руку у ватру да се јединица командоса УЗЛП-а неће вратити празних шака из пребивалишта носиоца тог имена. Чак ни парапсихолози не знају шта да кажу о том његовом шестом чулу. У најновије време нису му потребни ни писмени подаци. Само седи склопљених очију, неко време медитира и изненада скочи на ноге:
– Господин тај и тај, у тој и тој улици, број тај и тај, на трећем спрату, прва врата десно!
И увек погоди. Непогрешиво.
Недавно се чак догодило да је упро кажипрстом у наоко безазленог шетача и викнуо:
– Ухапсите га! И тај је утајио порез!
Човек је клонуо и сместа признао како је утајивао порез у последње 43 године. У порубу панталона имао је ушивених 30.000 јена и два плавичастобела брилијанта.
У последње време Фишбаум се више не бави појединачним случајевима него се служи својим натприродним телепатским способностима да колективно открива пореске и девизне прекршаје. Запада у дубоку аутохипнозу и, блед и исцрпљен, мрмља као да говори са оног света:
– Похапсите пола земље!
И никад се не превари. Његови претпостављени се већ прибојавају да се медицински феномен УЗЛП-а не осамостали и отвори приватну канцеларију. Постоји наиме лепа социјалистичка традиција да сваки бивши порески инспектор одмах по одласку у пензију, а у одређеним приликама и много раније, отвори приватну пореску канцеларију која затим врло добро послује.
Али, ако инспектор Ј.Р. Фишбаум буде и даље своје фантастично шесто чуло стављао на располагање пореским властима, онда за њега постоји могућност – које се порезници највише плаше – да као и сваки порески доушник затражи десет посто од утајеног пореза сваког појединца. На тај начин би за кратко време постао милијардер.
Ако при том Фишбаум и шпекулише са својом гомилом пара на берзи хартија од вредности, племенитих метала, нафтних и златних деоницама, онда ће у догледно време постати један од најбогатијих људи на западној хемисфери.
Наиме, на добит од шпекулапија и на хонораре за денунцијације не плаћа се порез на доходак. То је основно начело социјалдемократских система који остварују друштвену једнакост у државама општег благостања без примене силе, искључиво моралном економском политиком.

Тековинама европског социјализма припада свакако и следећа узвишена максима: „Апсолутно је асоцијално ако се човек обогати наследством својих предака. То наследство припада народу који је омогућио то богатство. Удовица, наравно, има право на одређену пензију, али оно што је човек згрнуо за време свога живота, припада држави.”
Несумњиво врло социјална мисао која човека дира у срце. На мене је барем оставила снажан утисак.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Pomozi svetu na svoju štetu  Empty Re: Pomozi svetu na svoju štetu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 4:50 pm

Pomozi svetu na svoju štetu  28790060_60




МАРКС ДАО, МАРКС УЗЕО

Када сам осетио да ме снага мало-помало издаје, позвао сам своје наследнике да се опростим са њима. Стајали су у полукругу око мене, представници народа, и нестрпљиво слушали моје последње речи. Била је поприлична гужва. Убирач државних прихода, на пример, дошао је са колицима, а др Ернст Наврхвођа из Социјалистичке странке повео је са собом носача намештаја. Шеф уједињених сабирних акција непрестано је покушавао да са мене стргне покривач. Али нисам му га дао.
– Крај се ближи, велики косац стоји пред вратима – прошапутао сам слабашним гласом својим наследницима. – Није ми остало много времена... хтео сам свима да захвалим... на срећи коју сте ми поклонили за живота...
– Ама, нема на чему – бранио се благајник градске скупштине – ми смо само вршили своју дужност.
– Не, не – наставио сам – посебно ми је драго што знам да моја породица неће да списка моја скромна овоземаљска добра, него да ће та добра бити враћена тамо одакле су потекла, у крило народа.
Порезник ме је помиловао по руци и по ручном сату. Поред врата је стајала најбоља од свих будућих удовица са децом, сви су ми махали рукама. Ипак их нису пустили до мене јер нису били представници јавности. Два инспектора градске скупштине пазила су да ми жена и деца не мазну ништа у кући. Замолио сам све присутне за тишину:
– Све своје некретнине желим да оставим синдикату како би индустријски пролетеријат могао те делове земље да назове својим – објавио сам тихим гласом. – За мој аутомобил нека министри коцком међу собом одлуче коме ће да припадне. Своје слике, наравно, остављам шефу државе.
– Извините – љубазно ми упадне у реч председник Скупштине – а да ли можемо да рачунамо и на нешто готовине?
– Ма наравно – одговорио сам – сви моји рачуни у банкама припашће Фонду за путовања скупштинских представника. Али своје хартије од вредности – додао сам – желим да оставим царинским властима.
– Хвала вам – климнуо ми је главом шеф царине. – Да ли бисте нам можда оставили и нешто намештаја?
Из гардеробног ормара допирали су пригушени повици. Представник електропривреде натезао се у мраку са представником водовода око мојих панталона. Шеф полиције морао је лично да интервенише и заплени сву моју гардеробу као доказни материјал. Замолио сам га да ми скине с врата моју сестру која је непрестано покушавала да се прогура између наследника. Положио сам руку на главу министру финансија који је побожно клечао уз мој кревет.
– Вама, господине министре – промрмљао сам – вама остављам своју пензију под условом да њоме санирате нашу текстилну индустрију. Моја кућа са предивном баштом, коју сам за живота пожртвовано неговао, нека буде одмаралиптге, нека врста „даче” за чиновнике извршне службе.
Разлегао се спонтан пљесак. Срце ми је испунио дубоки социјални мир какав још никад нисам осетио.
„Да,” рекох сам себи, „о, да, ради овога се заиста исплатило целог живота стављати сваки грош на страну, радити ноћима, годинама се одрицати одмора, да, за овај дивни, узвишени тренутак када коначно могу плодове свог рада да предам у руке својој влади и њеним јавним установама.”
Шефа сабирних акција клепио сам по руци јер је опет покушавао да стргне са мене покривач.
– Моје тепихе нека поделе Министарство иностраних послова и Завод за статистику – одредио сам – како се после моје смрти не би међусобно почупали. Своју библиотеку остављам Фудбалском савезу. То би било све. Оно што сам заборавио да набројим иде, наравно, у благајну странке...
Др Наврхвођа застао је начас при паковању телевизора и, дирнут, стиснуо ми руку. Представници јавне службе за превоз нису више могли да задрже сузе. Придигох се на својој постељи и објавих:
– Истини за вољу, сад када је све враћено онима од којих је цело богатство у ствари и потекло, осећам се већ много боље. Можда ћу чак и да оздравим, па вас зато најљубазније молим за разумевање...
Сви присутии нашли су се у чуду. Представник здравственог осигурања нервозно је погледао на сат. Моје жена и деца поново су дошли к себи и махнули ми рукама не би ли ме охрабрили. Смучило ми се како су својим асоцијалним понашањем похлепно рачунали да ће на лак начин доћи до наследства. Ништа ви нећете добити од мене, помислио сам, ама баш ништа, радије идите да радите као што ради власт. Уосталом, жени је егзистенција, с њеном породичном пензијом од 94 фунте и 83 гроша, ионако осигурана.
Устао сам и обукао се.
– Има ли међу вама правника?
Државни тужилац прокрчио је себи пут кроз гомилу.
– Предомислио сам се – рекох му. – Одлучио сам да своју имовину још за живота оставим јавности. Најпреча ми је жеља да спречим своју реакционарну родбину да којекаквим триковима преотму представницима народа њихово законито наследство.
Уосталом, то заиста није била лоша идеја. Сигурно је сигурно. Човек треба још за живота да остави своју имовину вољеној држави. Али, када добро размислим, у пракси је, у ствари, већ одавно тако.

Међутим, већ је крајње време да кажем нешто позитивно и о западноевропском социјализму. На крају крајева, тај социјализам је својим апсурдним пореским стопама постигао оно што лекарима и најбољим од свих жена још није пошло за руком, наиме да синове потрошачког друштва натера да прекину своју луду трку за успехом и богатством и да се мало одморе. И тако, високи порез на доходак даје врло значајан допринос јавном здрављу.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Pomozi svetu na svoju štetu  Empty Re: Pomozi svetu na svoju štetu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 4:50 pm

Pomozi svetu na svoju štetu  2012-10-21_11h48_58



ПОХВАЛА РАДНОМ МОРАЛУ

Исходиште мог интереса беше огледало у купатилу које је из чиста мира, док сам се бријао, пало на под и разбило се у парампарчад. То огледало је наиме било причвршћено на зид по чисто социјалистичким критеријумима, то јест једним и по завртњем уместо са четири.
Огледало је, како рекох, треснуло на под. Измерио сам његове некадашње димензије и упутио се у град, у угледну радионицу, да наручим ново огледало.
У радионици се чуло весело зујање више машина, а вредне руке нежно су брусиле велике стаклене површине. Поздравио сам се са власником радионице, господином Таненбаумом, рекао му да ми се разбило огледало, а он је обећао да ће ускоро да ми направи ново.
Било је то у петак.
У понедељак сам се машио за телефон и упитао господина Таненбаума да ли могу да дођем по огледало.
– На жалост, још није готово – одговорио ми је Таненбаум. – Морате да знате да сам овде сасвим сам. Јутрос ми није дошао ни један једини радник на посао.
– Како то?
– Понедељком радници најрадије остају код куће – објасни ми Таненбаум. – Данас се ни један није појавио.
– И шта ћете сад?
– Један од њих не станује далеко одавде. Отићи ћу до њега да поразговарам. Ако успем да га наговорим, одмах ћу да га доведем овамо. То ми је већ више пута успело. Молим вас, господине, да ме назовете опет сутра у ово исто време.
Било је то у понедељак. У уторак сам га опет позвао.
– Стварно ми је жао – извињавао ми се господин Таненбаум – али још увек сам сам у радионици.
– А онај радник о коме сте ми јуче причали, који станује недалеко од ваше радионице...
– Звонио сам му на врата, али није хтео да отвори.
– А да ли сте сигурни да је био код куће?
– Наравно, па чуо сам како је забранио жени да ми отвори врата.
– А остали радници?
– Један од њих има телефон па сам га назвао. Његова мајка ми је рекла да јој син управо размишља о томе да ли би више зарађивао као незапослен. Зато сам отишао до другог радника који станује на периферији, али мора да му је неко јавио да долазим, јер је побегао из куће преко кровова. Да ли бисте могли, господине, да ме назовете опет сутра у ово доба?
– Зашто?
– Имам адресу још једног свог радника који станује мало даље. Послаћу му телеграм.
Било је то у уторак. У среду сам поново назвао.
– Заиста ми је непријатно – рекао ми је господин Таненбаум – али још сам увек сам.
Глас му је звучао помало уморно.
– Господине Таненбаум – упитао сам га – да ли бисте могли да ми објасните зашто вам људи не долазе на посао?
– Зато што су уочи викенда добили плату. Или, боље рећи, оно што им је после одбитка пореза и осталих дажбина уопште још остало од плате. Увек је, на жалост, тако. После исплате тих мршавих примања нестану на неколико дана, изгуби им се сваки траг.
– А кад се опет врате на посао, да ли их питате зашто нису долазили?
– А што да их питам? Да експлодирам од беса? Потпуно сам се одвикао да их тако нешто питам. Кад људи дођу, онда су ту. Затим их опет нема недељама, па онда опет дођу. Ја њима ништа не говорим, они мени ништа не говоре. Тако вам је у свим радионицама у овом нашем крају. Сваког јутра овде вам је као лутрија. Колико ће радника да дође, колико неће? Већ сам се навикао да хитне послове одлажем до дана исплате плате.
– Па зар су сви такви?
– Нису, имао сам неког особењака који је долазио на посао и понедељком. Али онда, једног дана, купио је канаринца и од онда га више нисам видео. Пре две године дошао ми је предрадник и замолио ме да му вратим папире и унапред исплатим новац за годишњи одмор зато што одлази на две недеље у Америку. До данас се није вратио. Да ли бисте, господине, могли да ме назовете опет прекосутра? Можда ће ипак неко од њих да се појави!
Било је то у среду. У петак сам га поново назвао:
– Да ли вам је дошао неки радник на посао?
– Јесте, синоћ је један дошао – обавестио ме је господин Таненбаум. – Када је видео да нема ни једног од колега на послу, одмах је затражио повишицу од сто посто испод руке. Ја сам га онда упитао да ли је то ултиматум, а он ми је одговорио: „Свакако”.
– И шта сте онда урадили?
– Рекао сам му да ћу да затворим радионицу.
– А он ће на то?
– Рекао је: „У реду” и отишао. У међувремену сам отказао радњу и обавестио социјално осигурање да после 35 година затварам радњу. Осим тога, имам чир на желуцу.
– А моје огледало?
– Жао ми је, господине, али нећу моћи да вам га урадим.
Било је то у петак. У понедељак је лабуристичка влада одлучила да се повиси новчана помоћ за незапослене. Изборни одбор странке објаснио је да је та мера била нужна како би се сузбила све већа незапосленост.

Када је реч о социјалдемократији, никако се не сме испустити из вида други део тог појма. Насупрот источном брату, социјализам слободног света смеш да грдиш јавно, па чак и преко мегафона, без страха од било каквих последица. Али оно што је најважније – од њега можеш да побегнеш. Слобода ублажава бес. Човек се не може озбиљно љутити на режим који има две леве руке кад је и сам режим спреман да се грохотом смеје на свој рачун.
У дугим разговорима са социјалистичким руководиоцима своје земље увек сам се некако добро осећао. Ма какве неправде иначе чинили, обично су ме врло пажљиво слушали и често се слагали са мном, иако никад ништа нису предузимали.
Још ми је и сад, на пример, у живом сећању отворени разговор који сам пре неколико година водио са нашим министром финансија о порезу на доходак, у време када је тај порез премашио осетљиву границу од сто посто.
– Господине министре – рекао сам му смерно – у нашој земљи има грађана који плаћају више пореза него што зарађују.
– Реч о разлици од највише два-три посто – одговорио ми је министар. – То још ни издалека није пропаст света.
– Можда. Али, ако је тако, зашто би онда човек уопште радио?
– Да прехрани своју породицу, пријатељу.
– А на који начин?
– Повећањем продуктивности.
Објаснио сам свом саговорнику како је такав систем опорезивања у општој супротности са мојим реакционарним начелом. Тада ме је министар финансија одвукао у миран кутак и изрекао дирљиво признање:
– Па зар ви, пријатељу, можда мислите да сам ја задовољан оваквим системом? – шапнуо ми је.
– Приватно, и ја наравно сматрам да наши грађани не би смели да плаћају више пореза него што зарађују. Ради тога бих чак ишао и на барикаде. До последњег тренутка борио сам се рукама и ногама против тога да највиша пореска стопа буде већа од деведесет и девет посто. Али шта се онда догодило? Генерални секретар синдиката запретио је генералним штрајком уколико се одмах не побринем да и богаташи понесу на својим плећима национални терет. Реците ми, молим вас лепо, шта сам тада могао да учиним?
Стварно нисам знао шта да му одговорим јер моји злогласни социјални ставови не вреде ни пребијене паре. Ако ћемо право, спремност секретара синдиката да организује штрајк била ми је такође некако разумљива. И ја сам ту и тамо, на предлог Друштва новинара, штрајковао, и морам да признам да сам у томе лудо уживао.
Наиме, као и у многим другим областима живота, само први штрајк човеку тешко пада. По својој природи радни човек се боји непознатог, сукоба са послодавцем, друштвеног бојкота и других апсурдних визија. Али, чим једном скочи у хладну воду, убрзо установи да се у њој сасвим добро осећа. Нема ни трага од компликација или друштвеног притиска, а односи са послодавцем постају чак и некако приснији. Једино тако могу да се објасне незгодни, па чак и мучни осећаји који обузму пред штрајк раднике у слободном свету, који још никад, из неких необјашњивих разлога, нису учествовали у штрајку.
Постати звезда – сасвим је легитимна жеља. Главна глумица у представи упада у канцеларију управника позоришта и диже дреку:
– Публика долази у позориште само ради мене, прикане, а не ради вас. Ако ја вечерас не наступим због изненадне упале средњег ува, моћи ћете мирне душе да затворите то своје усрано позориште. Зато захтевам од вас дуплу плату и халогене сијалице у боји у клозету!
Жеље су јој испуњене. Ушла је у собу управника као глумица, а изашла је из ње као примадона, а да и не зна да је управо успешно окончала двоминутни штрајк. Реч је о сасвим истом процесу кроз који је прошао Јозеф Гинсбург, подсекретар синдиката, када је изненада схватио да он у ствари може да паралише целу земљу. „Благи Боже,” рекао је Гинсбург у себи, „Гинсбург, па ти си постао права звезда!”
Некада је Гинс био обичан радник као и сваки други, можда тек нешто мало напраситији и промуклији од других. Данас је председник Радничког савета и седи у потпуно климатизованој соби, са секретарицом у црвеним чизмицама. Као активни синдикални функционер зарађује, наравно, три пута више од сваког радника. А зашто зарађује три пута више? Зато што је он тај који организује штрајкове. Јесте, два пута годишње Гинс мора свима да пружи доказ да њега не могу да подмите газде експлоататори, па се неустрашиво заузима за интересе радничке класе. Иначе не би у фебруару био поново изабран на своју функцију. Шест недеља после поновног избора Гинс почиње тихо да куцка, после три месеца позове раднике на штрајк, а за две године дигне фирму у ваздух. Гинс је бомба са сатним механизмом.
Моћни синдикат са својим многобројиим чиновницима обавља на Западу двоструку функцију. С једне стране, његова је дужност да подржава раднике у њиховим штрајковима, а с друге стране социјалистичка влада очекује од њега да сузбије талас штрајкова. Синдикат успешно обавља обе функције, све док Гинс једног судбоносног поподнева не установи да су синдикати сасвим бескорисни, да у ствари наносе више штете него што користе и да се може и без њих. Тада долази до „дивљег штрајка” који је одувек забрањен. Међутим, апели синдиката код разуздане млађарије вреде отирилике колико и папирна екскомуникација „Црвених Кмера”. Гинсбурга исто тако баш брига за рок упозорења од шест недеља. Напротив, користи се ефектом изненађења.
А сад да се мало позабавимо питањем како уопште може да дође до тога да пампур кошта долар и тридесет центи.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Pomozi svetu na svoju štetu  Empty Re: Pomozi svetu na svoju štetu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 4:50 pm

Pomozi svetu na svoju štetu  18_snowflake_51




КАКО СЕ ОРГАНИЗУЈЕ БАНКРОТ

Фирма „Плута” која је основана тек пре неколико година убраја се данас међу најуспешнија предузећа у нашој привреди. Не само што покрива домаће потребе за плутом него је освојила и кипарско тржиште.
Наравно да власти иду на руку фирми и да јој за сваки долар извоза исплаћују субвенцију од 165 посто. Али треба узети у обзир да фабрика увози сировину из Нигерије и да раднике ангажује преко синдиката.
Како било да било, „Плута” је изванредно вођено и рентабилно предузеће, које ће још много успешније да послује када се једном укључимо у Европску економску заједницу.
Тачно се зна дан када је избила криза. Било је то 27. септембра.
Тог дана је господин Штајнер, оснивач фирме и председник Пословодног одбора, позвао председника Радничког савета и представника синдиката у њему, Јозефа Гинсбурга, и обратио му се овим речима:
– Фабрику, Гинс, ноћу нико не чува. То додуше није у вашој надлежности, али вас реда ради обавештавам да смо одлучили да ангажујемо ноћног чувара.
– А по чему то није у мојој надлежности? – приупитао га је Јозеф Гинсбург.
– Свакако, Штајнер, да је то у мојој надлежноети. Раднички савет мора тек да одобри предузимање те мере.
– Мени не треба никакво одобрење од вас, Гинсбург – рече Штајнер. – Али, ако вам је баш стало до тога, молим лепо.
Показало се да је ова препирка била сасвим сувишна. Раднички савет једногласно је одобрио да се постарији фабрички радник Требич постави на место ноћног чувара, под условом да добије одговарајући додатак за ноћни рад и трећину плате без пореза, па нека новинари пишу шта хоће! Пословодни одбор је пристао на ове услове и стари Требич је почео да обавља своју ноћну дужност.
Сутрадан је дошао код председника Радничког савета и рекао:
– Гинс, ја се бојим. Када сам тако целе ноћи сам самцат, мене једноставно спопадне страх.
Гинсбург је одмах о томе обавестио власника фабрике, који је пружио још један доказ свог непријатељског става према радницима.
Предложио је да се Требич, ако је за место ноћног чувара престар, сувише плашљив или из неког другог разлога неспособан, врати на своје старо радно место.
Али тада је чуо свог бога од Јозефа Гинсбурга:
– Шта ви у ствари умишљате, Штајнеру? Не можете ви једног човека да бацате тамо-амо као комад плуте. Осим тога, већ смо на Требичево радно место поставили другог човека; нећемо ваљда сада да га отпустимо само зато што сте ви асоцијалан тип. У интересу ваших добрих односа са запосленима, саветујем вам да не остављате старца ноћу самог и да запослите још једног ноћног чувара.
Штајнерови трошкови производње били су релативно ниски, око 30 центи по пампуру, и није му било у интересу да погоршава добру радну атмосферу. Следеће ноћи су у малој просторији, која је дању служила за одлагање робе спремне за отпрему, седела два ноћна чувара.
Гинсбург је сутрадан питао Требича да ли је сад све у реду.
– За сада није лоше – одговорио је Требич. – Али, када целе ноћи тако седимо, помало и огладнимо. Требала би нам ноћна кантина.
Овог пута је сукоб између Штајнера и председника Радничког савета попримио озбиљније размере. Пословодни одбор је још био расположен да запосли куварицу која ће да кува топлу супу за оба ноћна чувара, али чињеница је да је Гинсбург поврх свега тражио да се запосли и електричар који ће увече да упали светло а ујутру да га угаси. То је ипак било превише.
– Шта ћете још хтети? – ражестио се Штајнер.
– Зар два ноћна чувара не могу да се побрину за један прекидач?
– Прво, Штајнер, немојте да се дерете на мене јер вам то код мене не пали – одвратио је Гинсбург са себи својственом хладнокрвношћу. – Друго, свакако да два ноћна чувара могу да се побрину за један прекидач јер нису мала деца. Ипак, укључивање и искључивање електричних уређаја представља додатни радни напор који изискује запошљавање школоване радне снаге за то радно место. Ако управа жели да запосли два ноћна чувара, Раднички савет нема ништа против тога. Али ниједан ноћни чувар није дужан да ради још и као електричар.
– Гинсбург – рекао је Штајнер – о тим стварима одлучује једино управа фабрике.
– Штајнер – одвратио је Гинсбург – онда ћемо морати да изнесемо овај случај пред арбитражну комисију.
Тако је и било. Као што се могло очекивати, обе стране су се позвале на члан 27. Колективног уговора који гласи: „Послодавац има право да у погону предузме све техничке мере уколико се њима не мењају радни услови”.
– Ето видите, Штајнер – рекао је Гинсбург. – Променили су се радни услови!
– Нису, Гинсбург.
– Јесу!
– Нису!
Пошто је расправа потрајала 36 сати, Гинс је предложио синдикату компромис који неће занемарити интересе радника, а уједно ће омогућити „Плути” да спаси образ. Другим речима, запослиће се и куварица за ноћну кантину и висококвалификовани електричар за осветљење, али у ствари неће електричар да пали и гаси светло, него куварица, а електричар ће само да врши технички надзор.
После свечаног потписивања уговора, секретар синдиката који је посредовао у преговорима рекао је:
– Ја се искрено надам и верујем да на овом важном сектору наше домаће индустрије неће више долазити ни до каквих неспоразума и да ће све наше стваралачке снаге убудуће моћи да се посвете узвишеним циљевима наше нове економске политике, предвиђеној стопи раста производње, замрзавању личних доходака...
На овом месту Гинсбург га је прекинуо у говору и церемонија је била завршена.
Идућа два дана протекла су без икаквих проблема.
Трећег дана председник Пословодног одбора поново је позвао председника Радничког савета и дочекао га машући великим листом папира.
– Шта је сад опет ово? – просиктао је. – Шта вам ово значи?
– Ултиматум – одговорио је Гинсбург. – Зашто питате?
На папиру који је Штајнер држао у руци били су изложени захтеви ноћних радника, који су изабрали Требича, као најстаријег, за свог представника. Ево најважнијих тачака:
Запошљавање квалификованог портира који ће да откључава и закључава врата ноћној смени;
15% повећања оног дела плате за који не знају пореске власти, при чему се начин књижења кроз пословне књиге препушта управи;
Куповина младог, снажног пса чувара;
Пензије и осигурање;
Набавка довољних количина ћебади и душека.

Сви ови захтеви су оквалификовани као „апсолутни минимум”. У случају незадовољавајућег одговора, најављене су хитне штрајкачке мере.
– Гинсбург – простењао је Штајнер – на ове безобразлуке нећу да пристанем. Радије ћу да затворим фабрику, верујте ми...
– То би значило отпуштање радника заштићених колективним уговором. То синдикат неће да допусти. И ко сте ви, уопште, Штајнер, да нам стално нешто претите?
– Ко сам ја? Па ја сам власник ове фирме! Њен оснивач! Њен директор!
– На такве детињарије не могу чак ни да се насмејем. Фабрика припада онима који у њој раде.
– А ко још овде ради? Зар ви то зовете радом? Знате ли да нас израда једног јединог пампура кошта већ 75 центи?
Јозеф Гинсбург ходао је неко време горе-доле по соби док се није зауставио пред Штајнером.
– Штајнер – рекао је тужно – отпуштени сте! Подигните своју плату и губите се одавде...
Али Гинсбург је на то задобио тежак ударац. Стручна грана синдиката није се сложила са отпуштањем Штајнера.
– Друже Гинсбург – рекао му је синдикални повереник на самом почетку импровизоване седнице – не можеш ипак да избациш са посла човека са више од тридесет пет година радног искуства на руководећој функцији, а да му не исплатиш пристојну отпремнину. Стога ти саветујем да се одрекнеш једне или две тачке ултиматума. Шта ће ти, на пример, тај млади пас чувар?
– Другови – хладно је одговорио Гинсбург – ви сте слуге монополистичког капитализма, лакеји владајуће класе и издајице интереса радничке класе. На следећим изборима, другови, испоставићемо вам рачун.
Група Требич већ три дана је пружала пасиван отпор тзв. тихи штрајк. Оба ноћна чувара обилазили су фабрику спорим, мрзовољним кораком, куварица је кувала супу на тихој ватри, а штрајкачи је сркали кашичицама за чај. Када је дошло до изражавања солидарности сродних стручних грана и када су радници пивара и ноћних клубова одржали двоминутни штрајк упозорења, у читаву ствар се умешао главни одбор синдиката. Крупни капиталиста који је све закувао, позван је на разговор у управу синдиката, где су му рекли:
– Реч је у ствари о тричарији, друже Штајнер. Смилујте се ипак старом другу Требичу. Повисите му део плате без знања другова из управе прихода. Душеке и ћебад можете да добијете од нашег феријалног фонда, а за портира и пса можете ваљда да издвојите новац из фонда за развој. А што се пензија тиче, пре него што чланови групе Требич стекну услове за пензију, ваша фабрика ће ионако да буде национализована и више вас неће бити брига ни за шта. Будите разумни!
Али Штајнер је остао при своме:
– Ништа од тога, господо. Скините ми прво с врата Требичеву банду, па тек онда можемо да разговарамо.
– Још један, последњи предлог, друже Штајнер, да се спор мирно реши. Не морате да купите пса чувара ако докажете да би пас био сувишан. Али ради тога бисте морали да сву своју производњу пребаците у ноћну смену.
И тако је „Плута” прешла на ноћни рад. Сви запослени су радили у једној смени, то јест свих шест радника, секретарица и сам господин Штајнер. На почетку је било преклапања са неким вечерњим курсевима и културним манифестацијама, али су све потешкоће савладане уз помоћ техничких побољшања и дугорочних државних кредита. Фабрика је чак успела да фиксира цену извозних пампура на 1,30 долара по комаду. Духови су се смирили, производња се нормализовала.
Једне ноћи позвао је председник Пословодног одбора председника радничког савета и рекао му:
– Гинсбург, фабрику дању нико не чува. То додуше није у вашој надлежности, али вас реда ради обавештавам да смо одлучили да ангажујемо дневног чувара...

Нисам споменуо још један мали детаљ у овој причи. Увозни јапански пампур кошта пет центи по комаду, дакле, нешто је јефтинији од нашег. Пре него што ми љубазни читалац не упадне у реч: „Чудна ми чуда, уз оне бедне наднице у Јапану!” морам, на своју велику жалост, да признам да радници у земљи излазећег сунца зарађују исто толико колико и радници, рецимо, у Немачкој, само што азијски радник не ради 30 сати недељно, него двоструко више.
Јапан нема никакво рудно богатство ни изворе нафте, нити у њему цвета туризам. Тајна вртоглавих јапанских успеха лежи у слабим синдикатима.
Гинс не зна јапански. У Јапану нема штрајкова.
Код нас их има, и то колико! Напредне власти аутоматски подржавају сваки штрајк на свету. Смрад гомила ђубрета у Лондону, полумртви путници који леже на поду италијанских аеродрома, парализовани метро у Паризу, затворене болнице у Израелу – све то спада у сиву свакидашњицу, као и јутарње прање зуба.
Ма да, то је просто цена...
Овде се намеће једно необично актуелно питање. Ако је заиста било све тако страшно, како су, молим вас, социјалдемократе могле да остану тако дуго на власти у Европи?
Питање је без сумње на месту. Али, да бисмо на њега могли да одговоримо, морамо претходно да објаснимо неколико основних политичких правила.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Pomozi svetu na svoju štetu  Empty Re: Pomozi svetu na svoju štetu

Počalji od Mustra Uto Mar 13, 2018 4:51 pm

Pomozi svetu na svoju štetu  18_snowflake_37



ГАМБИТ ДРЖАВНОГ ДУГА

Пре свега, постоји један древни закон који каже да сваки демократски изабрани политичар настоји да све до своје смрти, па и после ње, ако је икако могуће, буде поново изабран на своју функцију. Стога током свог мандата мора да се клони сваког непопуларног корака. Од таквог би корака додуше могла да оздрави привреда земље, али би такав корак могао да иритира бираче. Са гледишта политичара, дакле, сврсисходније је иритирати привреду него бираче.
Како политичар то ради?
Сасвим једноставно, тако да на вештачки начин ствара економско благостање у коме може да ужива што више његових земљака, легално или илегално. У недостатку бољих идеја, то чудо се обично постиже посредним путем, иностраним кредитима.
Одговорни државни главешина резонује отприлике овако:
„Имам 65 година, дакле још сам млад политичар,” каже премијер сам себи. „Ако се ништа непредвиђено не догоди, могао бих још 15 година да обављам своју високу функцију. Према прорачунима стручњака, наша економија ће тотално да крахира тек онда када државни дуг, заједно са каматама и са каматама на камате, достигне суму од, рецимо, 45 милијарди долара. То значи да ја током своје преостале петнаестогодишње владавине могу од банака, Американаца и барона Ротшилда да позајмљујем по три милијарде годишње и улажем их у своју популарност. Према томе, наша ће економија најраније два минута после завршетка моје успешне владавине, дакле тек после преузимања од стране мог неспособног наследника, да се сруши уз заглупљујући тресак...”
Тако дакле гласи одговор на постављено питање: ако је социјализам тако лош, зашто је ипак тако добар?
То је дакле тај популарни гамбит државног дуга. Предузеће „После нас потоп”.
Свакако да је данас лако причати о томе. Свуда се пред зачуђеним очима света руше куле од карата, и од сто година марксизма не остаје ништа сем руске вотке, еколошких катастрофа и крвавих сукоба између Јермена и Узбека.
„Где год се теше, лети иверје,” наводио је некад Стаљин познату пословицу као алиби за своје злочине. Али сигурно није при томе мислио да ће после четрдесетак година његови партријски другови ишчупати све дрвеће из корена...
Левичарима у слободном свету не преостаје више ништа друго него да цитирају Феликса званог Црвени Чекић:
– У божју матер, како да се води класна борба без класа?

Да, то је горка истина. Кад више нема противника, ствар није интересантна. Левичари у слободном свету тренутно се држе по страни. А и шта ће друго? Витезови напредног лагера изгубили су битку на свим фронтовима.
Осим у јавним медијима.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Pomozi svetu na svoju štetu  Empty Re: Pomozi svetu na svoju štetu

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu