Pomozi svetu na svoju štetu

Strana 3 od 3 Prethodni  1, 2, 3

Ići dole

Pomozi svetu na svoju štetu

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 4:39 pm

First topic message reminder :



Jedna od Kišonovih knjiga u kojoj se na duhovit način obračunava sa komunizmom - od dolaska Crvene armije u Mađarsku do sopstvenog bekstva u Austriju i, konačno, Izrael...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Pomozi svetu na svoju štetu

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 4:51 pm





ФЕР-ПЛЕЈ ЈЕ ФЕР-ПЛЕЈ

Да, велики потрес је смањио и неке супротности. Нема више „смрдљивих комуниста” ни „капиталистичких ратних хушкача”. Живот је постао једноличан. Ближње можемо данас у најбољем случају да поделимо на две категорије, на напредне као што је читалац, и на реакционаре као што сам ја.
У чему је разлика?
Напредњак може да се препозна по томе што пред папирнатом салветом коју је ишарао Пикасо пада у екстазу, што је за повећање непосредних пореза и што пуши цигарете без филтера.
Реакционару се, напротив, повраћа при погледу на модерна уметничка дела, он је за повећање посредних пореза, а ако уопште пуши, онда пуши само цигарете с филтером.
Јаз је дакле непремостив. Једино је донекле утешно што су у демократским земљама могућности утицаја оба табора праведно расподељене. Радио, телевизија, новинске редакције, уметничка критика и додељивање награда остаје чврсто у рукама крајње левице, али зато левичари на изборима на једвите јаде освајају два до три посто гласова. Реакционари, напротив, освајају изборе, али никад не освајају књижевне ни ликовне награде.
И тако сигурно уопште не би било проблема кад се не би ту и тамо на државним радио и ТВ станицама састала неколицина пустоловно расположених интелектуалаца за такозваним округлим столовима.
Наиме, неписани закон захтева да у таквом дебатном клубу буду заступљене све духовне тенденције. Фер-плеј, што би се рекло. Иначе би могла да буде поремећена законом прописана равнотежа.
То је тренутак када се на малом екрану појављује Томас М. Шпицер.
Томас М. је бивши функционер неодређених година. Наводно је некада давно био чак и скупштински посланик или тако нешто. Било како било, није непозната фаца, иако нико не зна по чему је у ствари познат. Није посебно атрактиван, али је зато врло нервозан. Међутим битно је да заступа суперреакционарне идеје и да муца. У ствари и не муца, напротив, говори толико брзо да му се речи у устима преврћу преко главе, а последица тога је да га човек једва разуме. Ипак га некакав неодољив нагон тера да износи своје десничарске идеје пред најширу јавност. Он тачно зна како треба започети реченицу, али ретко кад успева да је доврши. У међувремену се дере на сав глас, а у посебно драматичним тренуцима и пљуцка.
Укратко, Томас М. Шпицер кудикамо је најслабији говорник данашњице, а сигурно је најсмешнији и најреакционарнији.
У томе се у ствари и крије тајна његове каријере. Кад год телевизијска мафија напредне левице бира друштво за дебату или округли сто, нема никаквих проблема при избору учесника.
Позива најумније главе из свог табора, дијалектички школоване дискутанте с пребогатим речником, а уз њих, равнотеже ради, и Т. М. Шпицера, реакционарног муцавца.
Тако телевизија постиже изванредне резултате. С једне стране, не може нико да јој приговори да је пристрасна, а с друге стране избалансирани политички разговор претвара се за неколико минута у јавно мрцварење жртве.
– ... С обзиром на гледишта која су овде изнета – течно говори неки леви мислилац – нема сумње да ће социјалнополитичка слика будућности, упркос у подсвести народа нагомиланим емоционалним и рационалним отпорима, за које бих скоро рекао да су иманентни систему, морати да садржи у сваком мирном решењу и јасно антикапиталистичко и антиамеричко језгро.
Водитељ му упада у реч:
– Овај необично интересантан аспект питања не би смео да остане без одговора супротне стране. Господине Шпицеру, шта ви мислите о овом питању?
– Ја... ја имам сасвим другачије мишљење о томе... боље рећи, и уопште, шта уопште значи антиамерички... то је сасвим ирелевантно што он каже... шта то уопште треба... хоћу да кажем, не само што је ирелевантно, него то што он хоће... ама, то је сасвим иреве... иреле... иревеле...
Водитељ ће затим брже-боље:
– Хвала вам лепо на вашим објашњењима, господине Шпицеру, добро је што смо чули и аргументе десног табора. Наше време је истекло, до виђења за недељу дана у исто време.
Тако се догађа да многи гледаоци који су пред телевизор сели као реакционари устају после Шпицеровог наступа као осведочени напредњаци.
На тај начин је Т. М. Шпицер постао управо незаменљив на свим округлим столовима. Док је год десничар и док год муца, док год има довољно снаге да са развијеним заставама и заплетеним реченицама јури од једне јавне дискусије до друге, на малим екранима му је загарантована будућност.
С друге стране, у његовим многобројним јавним наступима крије се и одређена опасност. У последње време запажено је наиме да напредује у вештини изражавања. Неки гледаоци чак тврде да је Томас М. недавно успео да повеже две реченице у јавној дискусији.
Ако настави овако да се развија, напредњаци ће морати да потраже неког другог реакционарног муцавца.

У социјалистичком лагеру је дотле све ишло својим уобичајеним током. Током година у совјетским грађанима су се збивале неке генетске мутације, тако да су већ били способни да, стојећи по читав дан у редовима за пола ролне тоалетног папира, дремају на ногама. Генералисимусу Брежњеву подигли су дотле више мермерних палата, а народни вођа је једну од њих чак почастио и личном посетом, која је потрајала пуних петнаест минута.
Та његова суздржаност се објашњава тиме што он у последњим годинама своје владавине није због болести могао више много да путује, па чак ни да шета. Када су му за 75. рођендан у Врховном совјету непрекидно аплаудирали 35 минута, није због поодмакле глувоће ништа од тога чуо. Ипак је могао барем да ужива гледајући како се делегатима руке ритмички покрећу, само да није био и напола слеп. Чак се прича да је био и неколико недеља мртав пре него што је то његова околина приметила...
После државне сахране састали су се високи свештеници Политбироа да међу собом изаберу новог председника, и то у складу са последњим чланом Брежњевљеве доктрине: „Совјетски вођа мора да буде стар и болестан”.
Обе ове предности неоспорно је поседовао Јуриј Андропов, иако се мало тешко држао на ногама. Није било чудо што га је после неколико месеци заменио један други фосил. Константин Черњенко завидео је свом претходнику на помпезној државној сахрани па је пре времена прекинуо свој пробни рок и преселио се на брзину у вечност.
Исцрпљеним члановима Политбироа дојадили су ови шокови па су направили животну грешку. Неопростиво лакомислено, не обазирући се на доктрину, изабрали су младог, снажног и нормалног вођу Михаила Горбачова.
О овој грешци пише у Библији: „Зло и наопако свим будућим комунистичким поколењима!”
Ту човек ипак мора да се упита: како су уопште, побогу, задрти комунисти са дугогодишњим искуством у систематичном тлачењу народа могли да дођу на трипер-идеју да повере вођење империје момку који тежи за тим – молим вас да се не смејете! – да подигне животни стандард у својој земљи а не да огњем и мачем шири комунизам у Анголи.
До Горбијеве прекретнице није дошло преко ноћи. Требало је неколико година да се на малом екрану историје појави реч „Крај”. Али коначно се појавила.

Свеж, опојни ветар који је задувао из Кремља срушио је затим и препреке које су биле подигнуте међу људима као што сам ја и оног дела света из кога сам потекао. Дотле су, четрдесетак година, односи између совјетских колонија и моје маленкости били мало поремећени.
Све до шестодневног рата 1967. године могли су још како-тако да се одржавају односи између једног израелског писца и моћног социјалистичког лагера. Често би већ после два-три месеца примио одговор на своја многобројна писма, а људи су ме ту и тамо потајно поздрављали преко заједничких пријатеља. Међутим, када је увређени друг Брежњев пуцнуо прстима, оштрица гиљотине челичне завесе пала је на наше главе и Израелци су за социјалисте који су вапили за арапском нафтом постали нешто као губавци.
Када сам на Сајму књига у Франкфурту сусретао источноевропске издаваче са којима сам се случајно зближио, они су нервозно зверали око себе, приносили дрхтави прст устима и показивали некуд горе – опрез, да нас не чује Велики брат!
У то време је почело да ми бива јасно да држање народа и влада према јеврејској држави и њеним грађанима није никакво политичко ни дипломатско питање, него је пре морални топломер у правом смислу те речи. Чим би се нека колонија барем малчице удаљила са пушкомета Црвене армије, њен први корак би био да кришом успостави везу са Израелом. То је функционисало тако поуздано да би могло мирне душе да се назове „Гајгеровим бројачем комунизма”. Кад ме је, на пример, својевремено чехословачка издавачка кућа „Млади фронт” изненада обавестила да ће ускоро да преведе једну од мојих књига у Прагу, ја сам одмах ступио у везу са Одсеком за Источну Европу у нашем Министарству иностраних послова и јавио:
– Момци, у Чехословачкој се нешто догађа.
И заиста, догађало се „Прашко пролеће”.
Потом је Црвена армија упала у Чехословачку, ухапсила Дубчека и запленила све примерке моје књиге. Баш тим редоследом. И данас још труну моје књиге тамо у неком подруму или су већ одавно прерађене у нову хартију.
После „плишане револуције” примио сам допис од чехословачке ауторске агенције, која ми се извинила: „Добили смо изричити налог да не штампамо и не објављујемо ауторе који су некад критиковали комунистички режим. Молимо вас да нам опростите”.
За ових двадесетак година екскомуникације више пута сам чуо за ту црну листу.
– Па, ја се шалим на рачун свега на свету – правдао сам се пред мени наклоњеним издавачем из ДДР-а – па зар да штедим само комунизам?
– Да.
Ипак, мора се признати да су издавачи у ДДР-у били у посебно тешком положају. С једне стране, моје књиге на немачком масовно су се кријумчариле у ДДР, а с друге стране у центрима за образовање друга Хонекера масовно су се образовали арапски терористи. Када издавачка кућа „Volk und Welt” није више могла да се уздржи да не објави моју прву књигу, послужили су се изговором који је био могућ само у књижевном свету моћног социјалистичког лагера. На омоту моје књиге написали су да сам ја додуше скроз-наскроз националистички и реакционарни тип, али да, на њихову жалост, нисам лош хумориста...
Кад овај мој дневник буде објављен, његов садржај ће већ да припада историји. Лице света потпуно се изменило. Социјалистички лагер је малаксао и није више тако моћан, али му је зато лице постало утолико хуманије. Понекад ме спопадне осећај да је можда дошло време Месије, када ће вук да лежи уз јагње а ја уз комунисту. Руски Јевреји смеју коначно да емигрирају у Израел, а ја сам – можда зато да оном источнонемачком издавачу докажем како се стварно шалим на рачун свега и свачега на свету – написао о томе једну малу сатиру с пролетерском самокритиком за кућну употребу.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pomozi svetu na svoju štetu

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 4:51 pm




РУСИ ДОЛАЗЕ

– Дозволите ми да будем први који вам доноси добру вест, из кругова блиских влади. Праву сензацију.
– Долазе нам досељеници из Русије?
– Тако је! У оквиру акције да се окупе растављене породице, долазиће по 20.000 особа месечно у Израел. Први транспорт очекује се већ у четвртак.
– Коначно! Коначно! Најрадије бих вас загрлио.
– Само изволите. Бог вас благословио. Вама је ова ствар одувек била при срцу.
– То стварно може слободно да се каже. Није било петиције коју нисам потписао, ни скупа на коме нисам устао да захтевам повратак наше браће која у Русији гину од чежње за нама.
– Ви сте руског порекла?
– Нисам. Ја сам само симпатизер. Какав је то првокласни људски потенцијал! Високи, снажни, здрави, радо једу, радо пију, радо добро живе.
– Да, то су дивни људи.
– Треба их само видети како играју. Или чути како певају. Очи чорније, очи красније. И, што је најважније, свака породица има најмање троје-четворо деце.
– То је наша будућност! Вредни, дисциплиновани људи. А пошто су одрасли под комунистичким режимом, навикли су да устају у зору и да напорно раде. То је пионирска генерација. Последице тог фантастичног догађаја за развој наше земље не могу уопште да се сагледају.
– Три милиона нових људи!
– И то каквих људи!
– Поздравите их у моје име!
– Па, моћи ћете и сами да их поздравите.
– Нећу, на жалост. Кола су ми на поправци.
– Не требају вам кола. Они долазе овамо.
– Ко долази овамо?
– Руси.
– Код кога?
– Код вас! Наравно, не сва три милиона. Само једна породица.
– Али ја немам породицу у Русији.
– Нисам ни мислио да имате. Свака израелска породица примиће једну руску породицу. А ја сам дошао да вам то јавим.
– Да ли је то законом прописано?
– За сада још није. Прво ћемо да покушамо на добровољној бази.
– Па, шта вам онда значи оно да ми то „јавите”? Прво сте ваљда морали да ме питате.
– После оног вашег излива радости мислио сам да је то у ствари сувишно.
– Излив радости, излив радосги... Свакако да се радујем. То је бар јасно. Не морате сада ви да ме подучавате чему треба да се радујем. Врата моје куће увек су отворена снажној бујици совјетских Јевреја. Само...
– Само?
– Двора свира.
– Не разумем...
– Одмах ћу вам објаснити. Једина слободна просторија у нашој кући је соба за госте. А у соби за госте је клавир. И ту моја кћерка Двора три пута недељно узима приватне часове код госпође Пресбургер. Госпођа Пресбургер предаје и на конзерваторијуму. Морали смо годинама да чекамо да пристане да држи часове Двори. Не могу сад од свега тога тек тако да одустанем...
– Можда би клавир могао да се премести у неку другу собу?
– Мислили смо већ на то, али где? Моја радна соба је исувише мала, трпезарија је пренатрпана, уопште, није баш лако преместити концертни клавир.
– Али само на одређено време...
– Е, да сте дошли пре две недеље, пре него што је Двора почела да учи да свира на клавиру, ја бих радо учинио нешто за нашу руску браћу. Али сада је касно. Да ли сте се већ распитивали у комшилуку?
– Јесам.
– И?
– Ваше комшије су све сами музикални људи. Сви одреда. Свирају на виолини. На труби. На кларинету. На алпском рогу.
– Да, тако вам је то. Људи су се тек недавно извукли из почетних тешкоћа. Па ето, и ја – шта сам ја добио када сам дошао овамо?
– Трособни стан.
– Само двоипособни, молим лепо. А ти ваши Руси навикли су на савим другачије стамбене прилике. Одрасли су у највећој немаштини и у тешким условима, то је општепозната ствар.
– Не можете дакле ништа да учините?
– То нисам рекао! Ја сам увек спреман на жртве, кад год је то неопходно потребно. Чекајте мало. Имам ту негде срећку. Главна награда је 12 милиона фунти. Ево, да видите какав сам ја човек, одричем се ове срећке. Дајте је Русима.
– А у међувремену?
– У међувремену волео бих да имам бар мало мира у својој кући. Ти људи устају у рану зору и праве страшан русвај око себе. Знам ја њих. Ништа друго не раде сем што играју, певају, очи чорније, очи красније, просто да полудиш! И сви имају по троје-четворо деце. Ипак они долазе из једног другог света, ту се ништа не може.
– Па шта ћемо онда?
– Ех, то је стварно тежак проблем. А да ли се добија неки додатак ако се ти људи приме?
– Не.
– Онда заиста не знам шта да вам кажем.
– Да их пошаљемо назад?
– Не знам...
– Штета. Стварно штета.
– Али то је само привремено. За неколико година моја кћерка ваљда неће више узимати часове клавира. Или ће госпођа Пресбургер да оде у пензију. Е, сад сам се сетио, госпођа Пресбургер има огроман стан а живи сасвим сама. Да ли хоћете њен број телефона?

* * *


Бригама с Русима никад краја. Али, Боже благи, каква разлика...
Мом четрдесетогодиишњем војевању свакако је дошао крај. Да бих последње догађаје сажео на марксистичко-лењинистичкој и не знам још каквој линији, хтео бих да у облику дијалектичког предавања извршим темељну самокритику за будуће генерације на Западу и за стару гарду на Истоку...


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pomozi svetu na svoju štetu

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 4:52 pm




ШТА СЕ, ДРУГОВИ, У СТВАРИ ДОГОДИЛО?

Другови и другарице! Ветерани покрета и сви они који би хтели да га напусте! Народне масе! Партијски функционери! Драги моји читаоци!
Данас смо се овде окупили да последње догађаје подвргнемо самокритичкој анализи, као што и доликује марксистичкој доктрини која је ипак седамдесетак година владала половином земаљске кугле. Можда је у историји било облика владавине који су се и дуже одржали, као на пример фараонска држава која је трајала пет хиљада година. Ипак су мудри Египћани увек пазили да им фараони не буду истовремено председници партије и шефови држава.
Било како било, драматичне промене које се ових дана дешавају у социјалистичком лагеру нипошто нису последица смене руководства, него неких ситних неспоразума до којих је случајно дошло у марксистичкој пракси.
Да, другови, хајде да другарски отворено признамо да у политичком систему у коме је пет несрећних генерација остало на пролетрском нивоу, ипак нешто не ваља.
Узмимо само нашу водећу совјетску пољопривреду која се одувек ослањала на марксистичко-лењинистичка и не знам каква начела: „Колхоз припада вама, другови сељаци, обрађујте земљу у своју корист!” Другим речима, поља, куће, стока, дугови – све је то припадало искључиво члановима пољопривредне задруге. Било је само неколико небитних ограничења, на пример да колхоз не може да се прода, да жетва не припада сељацима него Партији, и да сељак не сме никад да напусти колхоз. Али то је било све.
Ипак, драги другови, колективна пољопривредна делатност само је донекле успела. Комунистичка пољопривреда успевала је да произведе тек половину жита коју је производила пољопривреда у доба оних проклетих царева.
Другови се сад сигурно питају који је узрок том неуспеху. Одговор је јасан: „Временске прилике!”
Да, другови, све те тешкоће су биле изазване ћудљивим временским приликама и неприликама. Стварно, крива је само та луда клима. Ипак, морам комунистички отворено да признам да је међу нама било „стручњака” који су заступали и другачија становишта, али су побијени. Стручњаци, молим, не становишта.
Временом смо, другови, открили дијалектичку истину да човек ипак боље ради ако му се не одузимају плодови његовог рада. Ово сазнање је зачуђујуће, потресно, чак и одбојно, али свеједно неоспорно. То су црно на бело потврдила опсежна дијалектичко-материјалистичка истраживања меродавних партијских институција.
У оквиру првог експеримента којим се у пракси проверила истинитост тог сазнања, Партија је одобрила да колхозници гаје на окућници шта год желе, а да оно што произведу продају на слободном тржишту, под условом да површина тих окућница не буде већа од једне десетине колективно обрађиване земље.
Данас, драги другови, можемо слободно да кажемо да је тај експеримент потпуно успео. Мали повртњаци на окућницама показали су се десет пута плоднији од укупног колективног земљишта.
Зашто?
То нико жив не зна. Много је теорија изнето, између осталог: пуки случај, невероватна срећа, предност домаћег терена. Неки су говорили чак и о верском чуду, али је прави одговор остао тајна.
И као да то још није било доста, уз ту натприродну појаву збило се исто тако необјашњиво чудо у Мађарској.
Ти немогући Мађари, који су већ свету поклонили гулаш и неколико врсних хумориста, ти Мађари су открили нешто што је просто запрепастило све поборнике колективизације.
Мађари су се наиме запитали на свом неразумљивом, немогућем језику: „Зашто би тако било само у пољопривреди? Зар не би било поштено да се свим људима пружи шанса да уживају у плодовима свог рада?”
Била је то, другови, права идеолошка бомба. Нема боље речи за то. Испрва је било одобрено само малим погонима са највише 8 запослених да греше на бази приватне иницијативе. После неког времена тај број је повећан на 16. Када се показало да је мала привреда остварила већ једну трећину бруто националног дохотка, та квота је повећана на 32, па на 64, па на 128, и на крају, 256 запослених. Предвиђен је већ и следећи дијалектички скок: 512, ако се не варам.
Шта дакле можемо да научимо из тог лудо смелог мађарског експеримента? Веровали или не, драги другови, можемо да научимо да пољопривредни поседи, радионице и фабрике производе знатно више кад не припадају пролетерским масама у целини, него само појединим пролетерима. Или њиховим породицама, или групи људи који су лично заинтересовани за ствар.
Усудио бих се, другови, да утврдим да је ово сазнање после рајсфершлуса најзначајније човеково достигнуће.
Али свакако да се та појава нипошто не сме тумачити као неуспех социјализма, бар што се тиче наших настојања да човека преваспитамо на тај начин да окрене леђа корумпираном материјализму и проклетом новцу као једином животном циљу.
Марксистичко-лењинистичко и не знам какво васпитање успело је у последњих пет генерација да васпита новог совјетског човека коме новац није све. Нови совјетски човек воли додуше и злато, дијаманте, спортске аутомобиле и видео-камере, да наведем само неколико примера из широког спектра његових интереса. Совјетски човек ни у чеми не заостаје за потрошачем у слободном свету, исто тако се добро сналази – ако не и боље – на црној берзи. Интеграција тог новог типа човека у реорганизовану социјалистичку народну привреду, која се углавном ослања на западне кредите, органска стопљеност тих елемената гарантује светску победу примењеног марксизма.
Драги другови, дошли смо до сржи ове моје дијалектичке анализе. Прионите на посао да изградимо ново, бескласно, социјалистичко друштво на темељу класичних капиталистичких принципа!


{1} Стаљину треба радије веровати него неверовати.

{2} To je све, народе! (енгл.)

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pomozi svetu na svoju štetu

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 3 Prethodni  1, 2, 3

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu