Kišon za zaljubljene

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Ići dole

Kišon za zaljubljene

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 5:27 pm



Zbirka "najlepših satira za ambiciozne početnike ".

Knjiga predstavlja zbirku humoreski na teme ljubavi i braka, kojima se Kišon bavio veoma često tokom više od pola veka bavljenja humorističko-satiričnom prozom.

U ovoj zbirci su na meti Kišonovog oštrog pera zaljubljeni parovi ali pre svega bračni partneri sa dugogodišnjim stažom i uplakane udovice.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kišon za zaljubljene

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 5:28 pm








ИЗИ БИ СЕ ЖЕНИО

Када ме je угледао, Шимон се растопио од среће јер се управо тог дана селио у нову собу, мали му je имао богиње{1}, жена му je отишла да асистира некој крави која се скањивала да се отели, a он je морао хитно у трпезарију на пленум који ће расправљати о случају лудог Изија, човека који им je већ неколико дана пио крв захтевајући да му се да четири стотине фунти, иначе ће бити свашта.
– A шта ће кибуцнику новци? – упитао сам Шимона, трчећи поред њега у трпезарију.
– Да си купи жену – одврати ми сељачки директно Шимон, иначе благајник кибуца. Затим ми у трку исприча ту невероватну причу.
Дакле, кибуц je Лудог Изија поставио за набављача, па се он тако, у том својству, нашао у једном суседном селу и тамо се до ушију зателебао у младу Јеменку по имену Хефзиба.
To што се он презивао Краус a Хефзиба Хабивел, није му ни најмање сметало. Стао je пред брадатог господина Хабивела и изнео му своје надасве часне намере према његовој кћери.
Отац запрошене девојке одмах je тој молби дао своју безрезервну подршку, штавише, с обзиром на момкову незрелу младост, затражио je за кћер само четири стотине фунти (у готовом){2}
Изи се забезекнуо, али му je стрпљиви старац објаснио да он, као отац, има право на надокнаду за оно што je инвестирао у своју кћер, плус одређене камате (за ризик којем je био подвргнут уколико би му кћерка умрла или побегла од куће). Да скратимо причу, Луди Изи je обавештен да ту нема ценкања и с тим се вратио у кибуц.


Сад, градском човеку je лако у таквом случају. Лепо узме стамбени кредит, или прода бакин накит, или ударнички ради прековремено, или почне да фушери, или мазне паре из благајне.
Али, шта да изведе човек из кибуца? Нема шта да прода осим своје чисте савести која, у најбољем случају, може да му донесе 50–60 фунти. Зато он мора да се обрати секретаријату кибуца да му да лову којом ће да купи жену.
Након расправе од свега неколико минута, секретаријат je одбио захтев Лудог Изија као нереалан, из три разлога: a) жена се не купује за паре; б) не живимо у каменом добу; ц) ко je икада чуо за тако нешто?
С друге стране, секретаријат je одлучио да ступи у контакт са већ споменутим Хабивелом и објасни му по кратком поступку сву безумност његовог захтева.
Тако су секретар кибуца и председница социјалног одбора посетили старог Јеменца, па су се непуна два дана касније вратили и рекли да... искрено речено... ако се човек задуби у срж проблема... посматраш ли с Јеменчевог становишта... мораш признати да захтев старог Хабивела није баш безвезан – али je цена апсолутно претерана! (За четири стотине фунти добијеш краву музару или дизел–пумпу, забога!)
Ha то се Луди Изи ужасно разгаламио и затражио да му се Хефзиба сместа купи или ће он, животом се куне, да напусти тај скуп бедних шкртица и пресели се у суседно село, где ће да се бави узгојем цвећа и започне нов живот.
Руководиоци кибуца покушали су да гa умире, peкли су му да се мало стрпи, до врага, па су сазвали хитан састанак на који je сада журио Шимон са мном.
Атмосфера je била напета. Мушкарци су заузели положаје у првим редовима, жене су стајале уз зидове и плеле дебеле џемпере, a деца нису хтела да сиђу са прозора и оду у кревет. („Хоћеш да добијеш по гузи?” „Да, хоћу да добијем по гузи!”) У злокобној тишини, говорници je приступио секретар кибуца.
– Хаверим{3} – почео je – ми се овде налазимо пред до сада нечувеним проблемом. Изи тражи четири стотине фунти јер толико кошта његова млада. Сви знамо да je Изи стари члан колектива и добар радник. Зато предлажем да му се тај трошак одобри донацијом од две стотине фунти и кредитом од две стотине фунти на двадесет година.
Ha то je Луди Изи скочио на ноге.
– Мени не треба никаква ваша милост, смрдљивци! Женидба je биолошка потреба и зато ме третирајте као болесника. Je ли јасно?
– Само час! – прекинула га je председница социјалног одбора. – Ако je тако, зашто се ти не би лечио неком цуром из нашег кибуца?
– Тако je! Тако je! – прихвати скуп плетиља у последњим редовима.
Сада je Изи помахнитао.
– Хоћу жену са стране! – загрмео je. – Нећу ни да чујем за ове што се деле бадава. A нећу ни јефтинију од четири стотине фунти! Или тако – или никако!
Секретар je нервозно лупао шаком по столу.
– Хаверим, хаверим – рече – ово je емоционална криза коју ваља решити надљудским жртвама. Зато предлажем да кибуц повећа донацију на две стотине педесет фунти, a остало да се скупи од добровољног прилога.
– Мало морген! – гракнуле су жене. – Ни кинте! Нека дигне кредит код Емемефа! У том пресудном тренутку благајник Шимон затражио je реч и поставио једноставно питање: нека уважени секретар тачно каже са којег би рачуна дигао предложених две стотине фунти! Секретар je почео нешто да мумла о свакојаким могућностима... наћи ће начина... настојмо да решимо проблеме један по један... и тако даље.
– Можда из Фонда за развој? – добацио je неки добронамеран члан, али су му предлог дочекали урнебесном дреком.
– Ни случајно! –загрмела је гомила. – Зар због такве трице да угрозимо сигурност наше деце?
Изију je прекипело.
– A шта je са мојом децом? – распалио се. – Зар она немају право да се роде?
– Молим вас, хаверим! – Секретар je лупао по столу.
– Мора да се пронађе неки излаз. Молим... молим те, Изи, немој да ме погрешно схватиш, можда... можда бисмо могли да узмемо новац из... из Фонда за стоку... не прекидај ме, Изи, ево, случајно баш планирамо да купимо... једну... једну краву...
– Убицо! – одјекнуо je скуп мајки. – Како се усуђујеш! Играш се са здрављем наше деце! Отимаш им млеко из уста!
Расправа je запала у ћорсокак. Ван себе од беса, Изи je устао и гласом дрхтавим од узбуђења затражио да му се новац створи до сутра у подне, макар за то морали да продају пет–шест цура из кибуца, иначе ће им се тако осветити да ће се сви кајати.
To je Шимону дало идеју за могућу солуцију – предложио je да се формира Фонд за жене, у који би сваки неожењени мушкарац уплатио по двадесет до педесет фунти за своју будућу невесту, већ према тежини или неком другом критеријуму.
– Хаверим – рекао je секретар закључујући састанак – та идеја чини ми се добра, само бих молио дотичне да своје невесте, по могућности, одаберу међу девојкама нашега кибуца, a ако већ пошто–пото хоће неку са стране, нека нипошто не пристају на такве астрономске цене.
Тако смо се разишли. Није још било пет када сам коначно легао, a непуна два сата касније кренуо сам комбијем кибуца у мирољубиви Тел Авив и његово величанствено спокојство.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kišon za zaljubljene

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 5:30 pm






ТЕЖАК УДАРАЦ СУДБИНЕ ПОТОМКУ ВЕЛИКОГ СВЕШТЕНИКА

Иако Јанкела нисам никада пре видео, упропастио сам му будућност и породичну срећу у року од свега неколико минута.
Почело je тако што ми je такође сасвим непозната жена четрдесетих година дошла у стан и обасула ме бујицом речи које ни садржајно ни стилистички нису биле беспрекорне.
– Опростите драги господине што вам овако упадам иако једва да се познајемо али ja се управо спремам да се удам за Јанкела али ви не знате да сам се ja растала са својим првим мужем зашто није сад важно пио je и даривао друге женске a Јанкел не пије и лепо зарађује и не петља се у политику и већ je дуго у овој нашој земљи и има јако добро место у текстилној бранши и жели да има дете али брзо не може више дуго да чека уосталом није више у цвету младости али још увек јако добро изгледа иако нема ни длаке на глави a има чак и стан не знам право где али нас морате свакако посетити и сигурно ћете нам учинити ту малу услугу зар не?
– Ja вам, драга жено, од срца желим све најбоље – рекох. – Нека вам Бог благослови брак. Нека вам донесе мир за којим жуди свеколико човечанство. Шалом, шалом, и јавите се још који пут!


Хвала вам лепо пуно вам хвала али ja сам вам заборавила рећи да Јанкел овде нема пријатеља осим два-три староседеоца који не могу пред рабином да посведоче да Јанкел није никада нигде био ожењен a ви нисте још тако дуго у овој земљи и ви сте новинар и то je јако добро јербо онда можете да сведочите...
– Добро – рекох – написаћу вам два–три ретка.
– Али то знате ништа не вреди један нам je Јанкелов пријатељ већ послао писмено сведочанство неки стари дечко и то још на папиру од Пепси–Коле из Америке јербо он тамо живи али нам je рабин рекао да се само усмени исказ признаје и да мора неко лично да дође и ja вам унапред захваљујем на вашој доброти ja иначе обожавам ваше приче задња вам није била додуше богзна шта дакле сутра ујутро у девет сати испред мале кафане или још боље у самом рабинату a сад опростите морам да идем ja се зовем Шуламит Плони било ми je драго.
Ja генерално не волим ником да чиним ycлyге јер увек изискују превише труда. Али овога пута сам имао осећај да морам да помогнем овом пару који се воли. Осим тога, морам да признам да сам се мало и уплашио госпође Шуламит Плони. Зато сам сутрадан ујутро био тачно у девет сати у Врховном рабинату, где ме je већ нестрпљиво чекала ћелава људескара.
– Јесте ли ви сведок? – упита ме.
– Погодили сте.
– Пожурите. Већ су нас звали. Шуламит само што није стигла. Тражи на улици још једног сведока. Све укупно потрајаће тек минут–два. Морате само да кажете да ме познајете још из Подволоциске и да никада нисам био ожењен. To je све. Пука формалност. Je ли то у реду?
– Јесте. Реците ми само, онако у поверењу, стварно никада нисте били ожењени?
– Никада у животу. И овако сам увек имао брига преко главе.
– Е, то ми je драго. Али то место које сте споменули, ja уопште не знам за њега...
– Па ви сте новинар, зар не? Испричајте било шта. Реците да сте једанпут писали репортажу о Подволоциском и да сам вам ja годинама помагао у том послу.
– Е, то нам неће поверовати.
– Зашто неће? Зар мислите да овде ико зна шта je то уопште репортажа?
– Па, добро. Али сада сам већ и заборавио како се зове тај град чије име почиње на слово П...
– Ако вам je тешко да упамтите то име, онда реците да се познајемо из Бродија. И то вам je једно место у Пољској.
Броди ми je било лакше да упамтим. Требало je само да се сетим Јошке Бродија који је у основној школи седео у клупи иза мене.
Јанкел ме je још једном замолио да поновим то име, a онда се умирио и обавестио ме, за сваки случај, да се он презива Кухарчек. Нисам ни слутио да му je у то време судбина била већ запечаћена.
Онда je дошла Шуламит Плони и стварно довукла са собом другог сведока. Након што сам прописно ставио шарену мараму на главу, одвели су нас у рабинову собу. Рабин je био брадат, достојанствен патријарх с невероватно дебелим наочарима и још дебљим ашкеназијским акцентом. Срдачно ме je поздравио. Очито je мислио да сам ja млада. Пошто сам гa исправио, унео je податке о брачном пару у позамашну књигу и поново се обратио мени, као да je наслутио да сам ja најслабија карика у том ланцу.
– Колико већ дуго, синко, познајеш младожењу?
– Тридесет шест година.
– A јесте ли икада, макар и на краће време, били у лошим односима?
– Никада, ниједног тренутка.
Све je ишло по плану. Рабин je мирно примио име града Броди, није знао шта je то репортажа, све je лепо унео у књигу и још једанпут ме упитао:
– Ти, дакле, синко, можеш да посведочиш да младожења није никада био ожењен?
– Никада.
– И добро га познајеш?
– Лагао бих када бих рекао да бих могао и боље да га познајем.
– Онда ваљда знаш, синко, потиче ли можда из коханитског рода?
– Наравно да потиче. Како да не!
– Хвала ти, синко. Спречио си велику несрећу – рече ми рабин и заклопи књигу која je лежала пред њим.
– Овај човек не сме да се ожени овом женом. Никада не сме ниједан Коен, потомак великог свештеника, да ступи у свети брак са разведеном женом.
Шуламит Плони бризну у хистеричан плач, a Јанкел ме одмери крвничким погледом.
– Опростите, рабине – промуцах. – Ja сам у Мађарској васпитан у световном духу, па нисам ни знао за те ствари с Коенима. Молим вас да прецртате то место из мог исказа...
– Жао ми je, синко. Готови смо.
– Само тренутак! – скочи разјарени Јанкел на ноге.
– Можда ћете ипак и мене да саслушате? Ja се зовем Кухарчек и никада нисам био Коен. Штавише, ja сам потомак сиромашних, безначајних Јевреја, могло би се чак рећи и робова...
– A зашто je онда ваш сведок рекао да сте из коханитског рода?
– Moj сведок? Данас га први пут у животу видим. Откуд сам ja могао да знам да ће он доћи на ту луду идеју?
Рабин ме ошину таквим погледом изнад ивице својих наочара да оборих очи.
– To je истина – признадох. – Тек смо се данас упознали. Немам појма ко je он, ни шта je он. A не знам ништа ни о тим законима. Мислио сам да не може да му нашкоди да буде Коен. Помислио сам да ће му то можда чак и користити, да ће платити мању тарифу. Дајте, молим вас, ипак их венчајте!
– Не могу. Осим ако младожења не докаже да не потиче из коханитског рода.
– За Бога милога! – простења Јанкел – a како могу тако нешто да докажем?
– Не знам, то још никада никоме није успело – рече рабин. – A сад вас молим да напустите ову собу.
Напољу сам једва сачувао живу главу. Јанкел се заклео у своје сиромашне, безначајне претке да ће ми се још љуто осветити, a Шуламит je натопила сузама плочник.
– Зашто сте нам то направили? – цвилела je. – Што се гурате да нам будете сведок кад уопште не знате шта треба да кажете ви сте лажљивац да ето шта сте ви лажљивац одурни лажљивац.
Имала je право. Дао сам лажни исказ. Нека се драги Бог смилује мојој грешној души!




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kišon za zaljubljene

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 5:30 pm






ЗА КИМ ПОСУЂЕ ЗВОНИ

Ни моја жена ни ja нисмо неки загрижени верници, али празници у нашој кући строго се поштују. За празнике, пре свега, не мора да се ради, a осим тога доносе пријатну промену и у кулинарском смислу.
Зато je сасвим природно што сам пред празник Седер предложио жени да позовемо наше драге пријатеље Самсона и Двору на вечеру.
– Тако ћемо најлепше обележити празник у духу наших предака – рекох.
– Заиста? – ледено примети најбоља супруга на свету.
– Било би још лепше када би они позвали нас. Не пада ми на памет да спремам гозбу па да затим сатима перем и поспремам за гостима. Зато, боље ти иди код њих и реци им да бисмо их ми радо позвали, али да нажалост не можемо јер... чекај да размислим... јер нам се рерна покварила, или... још боље... сломило се дугме којим се укључује струја a тек за десетак дана ће моћи да се поправи, па да зато они морају нас да позову...
Покорио сам се њеној беспрекорној логици, пошао код Самсона и Дворе и у разговору споменуо како би било згодно да заједнички проведемо пријатно породично вече.
Предлог je радо прихваћен.
– Сјајно! – цвркутала je Двора. – Дивно! Само, нажалост, овога пута не можемо код нас. Покварила нам се, наиме, рерна, то јест сломило се дугме којим се укључује струја, a може да се поправи тек за десетак дана.


Од запрепашћења сам занемео.
– Доћи ћемо, дакле, за Седер код вас – закључи Двора немилосрдно. – Важи?
– Не важи – одвратих joj збуњено. – Можда звучи помало глупо, али и наша се рерна, ето, покварила. Иронија судбине. Kao да се неко нашалио с нама, али шта се ту може...
Самсон и Двора немо се погледаше.
– У последње време – наставио сам из пуке нелагоде – све се више догађају овакви кварови, и то у целој земљи. Можда je нека производна грешка?
Настаде дуга, натегнута тишина. Одједном Двора промукло крикну и предложи да у прославу укључимо и наше заједничке пријатеље Ботонија и Пирошку.
Закључили смо да пошаљемо двочлану (мушку) делегацију.
Самсон и ja сместа смо се упутили на задатак.
– Чуј, стари – рекох Ботонију одмах с врата, пријатељски гa тапшући по рамену – шта мислиш о једној заједничкој вечери за празник? Добра идеја, зар не?
– Могли бисмо да донесемо електрични шпорет ако je ваш случајно у квару – додаде Самсон за сваки случај.
– Може? Договорено?
– За име Божје – рече Ботони прилично кисело. – Значи, ви ћете доћи код нас? И моја жена ће се сигурно радовати да вас види.
–Бото–о–о–они!
Продорни женски глас готово нам je пробио бубне опне. Ботони устаде и послушно оде у смеру одакле се глас јавио.
Чекали смо не слутећи ништа добро.
Када се вратио, лице му je имало одлучнији израз.
– Када заправо ове године пада Седер? – упита.
– Дан уочи Пасхе – пожурих да одговорим. – To je једна од наших најлепших историјских традиција...
– Какав ли сам ja глупан! – Ботони се лупи дланом по челу. – Сасвим сам заборавио да тога дана спремамо, чистимо и кречимо стан. Мораћемо негде другде да једемо. И то што je могуће даље одавде. Због мириса.
Самсон и ja се погледасмо. Невероватно je какве све глупе и примитивне изговоре човек измисли само да избегне своје верске и друштвене обавезе. Није нам преостало ништа друго већ да му испричамо нашу причу о рернама које су у квару. Ботони нас je напето слушао.
– Заправо, ми смо врло безобзирни – рече напокон.
– Како смо могли да заборавимо на онако дивне људе као што су Мидад и Шуламит? И њих треба свакако да укључимо.


Срдачно смо загрлили један другога јер, на крају крајева, ми смо стари пајташи, и упутили се до Мидада и Шуламит да им изнесемо наш план о заједничкој празничној вечери.
Када су нас чули, очи су им засјале. Шуламит je чак од весеља запљескала рукама.
– Изврсно! Сви сте, значи, код нас на вечери! Погледали смо je запањено. Сви? Зар сви ми? Ha вечери? Само тако? Ту нешто није у реду.
– Само тренутак – рекох пошто сам се прибрао. – Мислите ли ви то на вечеру у вашем стану?
– Какво je то питање?
– A рерна вам функционише?
– Беспрекорно.
Сасвим сам се збунио. Приметио сам да je и Самсона и Ботонија ухватила паника.
– A зидови? –Ботони није могао да издржи. – Шта je са зидовима? Зар не морате да их кречите?
– Остави се глупости! – рече Мидад расположено и пријатно. – Ha празнично вече сте код нас, и готово.
Отишли смо од њих сасвим збуњени, ништа нам није било јасно. Само по себи се подразумева да за празнично вече нећемо код њих. Ту ипак нешто није у реду, не дамо се ми тако лако навући на танак лед. Нико од нас, ни случајно!
Сви ћемо лепо остати код куће, као што се то у духу нашег најлепшег историјског обичаја и очекује.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kišon za zaljubljene

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 5:30 pm




ПРИЧА О ЈЕДНОМ НОСИЋУ

Њујорк, у пролеће

Израелском министру председнику
У Јерусалиму

Поштовани министре председниче!
Иако ми je тек 21 година, чуо сам већ о Вашој лепој земљи врло много лепих схвари. Ja сам велики обожавалац државе Израел. Ово не кажем само као Јеврејин него и као истински интелектуалац. Посебно поштовање осећам према Вама и Вашим изванредним достигнућима у хемијским истраживањима.
Имам једну малу молбу за Вас. Пре неког времена добили смо од рођака који су посетили Израел једну малу кутију песка из Свете земље. Узели су то за нас са једне плаже у Тел Авиву. Отада стоји та кутија са песком на нашем камину и сви joj се наши гости диве. Али, није то разлог због којег Вам се јављам, него je та кутија била умотана у један израелски часопис који се зове „Dawar Hapoelet”. Ha једној фотографији у том часопису види се неколико девојака како беру пампу или како се то већ код вас зове. Мене je посебно очарала једна осамнаестогодишња берачица чији се слатки носић издваја међу осталима.
Била je то љубав на први поглед. Ta девојка je за мене оличење препорода јеврејског народа са земљорадничког становишта. Безусловно морам да je упознам јер не знам како ћу даље да живим без ње. Moje су побуде потпуно часне. Откако сам видео слику те девојке, не могу ништа ни да једем ни да пијем. Ходам по облацима. Какав носић! Прилажем Вам ту фотографију. Молим Вас да ми пронађете моју вереницу. Претпостављам да служи у војсци, вероватно као официр. Унапред Вам захваљујем,
Ваш одани

Хари Требиш



Строго поверљиво!
Израелска амбасада
Психопатолошко одељење
Вашингтон

KO JE ОВАЈ ЧУДАКОВИЋ?

Кабинет министра председника

Управник обавештајне службе



ХИТНО – TOP SECRET ИНФОРМАЦИЈА – ЊЕГОВ ОТАЦ HAM JE ДОНИРАО ЧЕТВРТ МИЛИОНА ДОЛАРА СТОП БУДИТЕ ОБЗИРНИ ПРЕМА ЊЕМУ

ШАЛОМ

АМБАСАДА ВАШИНГТОН



Господин
Хари С. Требиш
Њујорк

Многопоштовани господине Требиш!
Ваше писмо нашем министру председнику још je један доказ да се вечно светло које je миленијумима светлело јудаизам никада неће угасити. Потрудићемо се да пронађемо изабраницу вашег срца и већ смо кренули у потрагу за њом, a у потрагу je укључена и наша полиција са специјално извежбаним, за ту сврху, псима трагачима. Чим сазнамо прве резултате, обавестићемо Вас о томе. Дотле вам желимо све најбоље и СРДАЧАН ПОЗДРАВ ВАШЕМ ДРАГОМ ТАТИЦИ!

Министарство спољних послова

Секција за фото–идентификацију



МЛАДИ АМЕРИКАНАЦ У ПОТРАЗИ ЗА СРЕЋОМ
„САМО ТУ И НИЈЕДНУ ДРУГУ!” КАЖЕ МЛАДИ НАСЛЕДНИК ТРЕБИШЕВА ЦАРСТВА.
/ МЛАДА ИЗРАЕЛКА С ПРЕКРАСНИМ НОСИЋЕМ/ МЛАДИ ПАР УСКОРО HA МЕДЕНОМ МЕСЕЦУ/ НАЈПОТРЕСНИЈА РОМАНСА BEKA
(Извештај нашег специјалног дописника из Тел Авива). Цела земља овде напето прати љубавну причу младог америчког милионера и неодољиво лепе израелске пастирице.
Фотографија која je побудила жарку љубав младог Харија С. Требиша објављена je у једном овдашњем илустрованом недељнику и сада je проучава Антрополошки одсек Филозофског факултета у Хаифи. Радио Израел на сваких пола сата позива непознату Израелку да се јави. За сваку корисну информацију о њој предвиђена je висока награда.
Лични опис: мали, аристократски нос извијен je под углом од 12 степени. У последњих неколико дана у потрагу je укључено и израелско војно ваздухопловство. Сви се надају да ће се млади заљубљеници ускоро сјединити.
Последња вест. Контролне смотре одржане у женским полигонима израелске војске нису дале очекиване резултате.
И флота je спремна да се укључи у акцију.



Министарство спољних послова
Секција за фото–идентификацију
Јерусалим

Драги пријатељи!
У вези са Вашим дописом, морам да Вас, нажалост, известим да не знамо ко су девојке на оној фотографији. Једино што смо успели да утврдимо јесте да je та слика објављена у нашем броју од 3. августа 1967.
С радничким поздравом,

Главни уредник

„Dawar Hapoelet”



ХИТНО – МИНИСТАРСТВО СПОЉНИХ ПОСЛОВА ЈЕРУСАЛИМ – МЛАДИЋ JE ПОТПУНО ВАН СЕБЕ СТОП ПРОНАЂИТЕ СМЕСТА ТУ ДЕВОЈКУ ИНАЧЕ НЕМА ВИШЕ НИ ЦЕНТА ЗА ИЗРАЕЛ
ФРАНКЛИН Д. ТРЕБИШ



Господин
Франклин Д. Требиш
Њујорк

Сер,
Част нам je да Вас обавестимо да je израелским граничним патролама успело да пронађе дражесну власницу траженог носића. Она се зове Фатима Бин Мустафа Ел Хаџи, a на наше упорно инсистирање пристала je да се разведе од свог супруга и већ je напустила своје стално боравиште у Абу Цхирбат Ел–Азуну.
Тренутно je са својом децом на путу за Њујорк.
Нотирамо се с поштовањем

Израелска амбасада

Вашингтон



ХИТНО – ИЗРАЕЛСКА АМБАСАДА ВАШИНГТОН
– ХАРИ С. ТРЕБИШ НЕСТАО БЕЗ ТРАГА СТОП НАВОДНО ВИЂЕН HA АЉАСЦИ

ИНТЕРПОЛ



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kišon za zaljubljene

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 5:31 pm








ПОКЛОЊЕНОМ КОЊУ СЕ HE ГЛЕДА У ЗУБЕ

Да се разумемо, новац код нас не игра улогу све док постоји кредит. Муку мучимо увек само са питањем шта да купимо једно другом за бројне празнике.
Сећам се да ми je пре три године најбоља супруга на свету поклонила два старинска мача, a ja сам њој купио лепу малу стону лампу. Ja, успут речено, не мачујем.
Пре две године изненадила ме je сабраним делима Лопе де Beгe, a ja сам њој купио лепу малу стону лампу. Ja не знам шпански.
Прошле године досегли смо врхунац када сам најбољу супругу на свету даровао прекрасном малом стоном лампом, a она мене правом персијском наргилом. Ja не пушим.
Ове године заиста више нисмо знали шта бисмо једно другом поклонили. Све већ имамо.
Три недеље пре празника неко ми je рекао да je видео моју жену у живом разговору са трговцем некретнина. Облио ме je хладан зној: нас двоје имамо заједнички рачун у банци.
Одлучио сам да утичем на њен здрав разум.
– Слушај, драга – рекох joj. – To мора да престане јер ћемо иначе обоје да излудимо. Ти се мучиш и ja се мучим, a заиста не видим какве, рецимо, везе има празник са шкотским килтом, који ионако нећу никада да носим. Ми смо обоје одрасле, паметне особе и морамо да прекинемо са тим глупостима. Зато свечано обећајмо једно другом да нећемо да купујемо никакве поклоне за празнике.
Жена ми се обесила око врата и рекла како то никада не би очекивала од мене. И она већ дуго тако мисли, али се није усуђивала да ми то предложи. Сада joj je, Богу хвала, пао камен са срца. Насмејали смо се, пољубили и тако решили проблем даривања.


Ујутро сам се сетио да још увек не знам шта бих купио жени за празник. Прва помисао ми je била лепа мала стона лампа. Међутим, одустао сам јер je и са њеном досадашњом збирком наш стан довољно осветљен. Али осим стоне лампе не могу да се сетим ничег прикладног.
Преостаје још једино дијадема са бриљантима. To још нема.
Дао сам оглас у новинама: „Тражи се половна дијадема у добром стању.” Добио сам две понуде са ценом.
Дакле, ништа од дијадеме.
Две недеље пре дана X, моја жена се вратила кући с повеликом кутијом под руком. Бесно сам скинуо поклопац: млеко у праху. У неверици, узео сам сито и пpocejao цео садржај не бих ли пронашао какву дугмад за рукаве, иглу за кравату или нешто слично, али није било ничега осим чистог, недужног млека у праху. Упркос томе, похитао сам у банку да проверим рачун, и заиста – моја жена je подигла 2600 фунти и оставила на рачуну свега 80 агурота, које сам сместа подигао. Дрхтао сам од беса. У реду, драга моја, мислио сам, нека ти буде! Купићу ти такво крзно да ћемо обоје на просјачки штап. Запашћу у дугове, пропићу се, ма шта пропити, дрогираћу се. И то све само због тога што ниси знала да одржиш реч.
Стигавши кући, затекао сам жену како са огромним пакетом улази кроз задња врата.
Истргао сам joj га из руку и отворио. Наравно – туце мушких кошуља! Дограбио сам маказе и исекао их на комадиће.
– Ево ти га на! – процедио сам. – Ово ће те научити да држиш реч.
Moja жена, која je кошуље управо донела са хемијског чишћења, љутито ми je одбрусила:
– Ми смо одрасле, паметне особе. Морали бисмо да имамо поверење једно у друго.
– To и јесте најважније у браку. Међусобно поверење – рекох и упитах je шта je учинила са оних 2600 фунти.
– Ох, то! – рече она. – Тиме сам платила месечни рачун код фризера.
Осећао сам се попут последњег бедника. Како сам могао овако узорну, најбољу супругу на свету да оптужим да траћи новац на којештарије?
Насмејали смо се једно другом и наједном нам се цели тај неспоразум учинио детињастим. Направили смо од муве слона. Заверенички смо стегли једно другом руку и жмвот je oпет кренуо својим уобичајеним током.
Обућар, код кога сам наручио ципеле од змијске коже за своју жену, саопштио ми je да не може да их направи без мере и да би требало да му донесем једну њену стару ципелу. Ухватила ме je док сам тражио ципеле у њеном ормару.
– A, тако! – устремила се на мене. – To се зове савршен муж! Најпре жени очита лекцију о међусобном поверењу a затим joj забије нож у леђа! A ja сам ти, луда, веровала. Још ћеш ми замерити што ти за празник нисам ништа поклонила!
Овога пута смо се, положивши руке на једну од оних лепих малих стоних лампи, свечано заклели да никакве поклоне нећемо куповати за празник.
Te ноћи сам, први пут након дугог времена, мирно спавао.
Ујутро сам држао жену на оку, a када je изашла, пратио сам je – све до Јафе, где je ушла у продавницу. Погледао сам натпис: „Женско рубље”.
Задовољно сам се окренуо. Уосталом, празник je сутра и ту више не може да буде никаквих изненађења.
Ha путу ка кући свратио сам код познаника који у близини држи антикварницу. Код њега сам купио малу кинеску вазу из доба династије Минг. Али судбина je хтела другачије. Зашто ти шофери аутобуса морају увек тако нагло да коче?
Покушавао сам да je залепим али није ишло. Још боље! Овако барем жена не може да ме оптужи да сам прекршио обећање.
Најбоља супруга на свету дочекала ме je у свечаној хаљини и румених образа од узбуђења. Ha великом столу у трпезарији угледао сам беспрекорно поређане: електрични апарат за бријање, десетак хемијских оловака, траку за писаћу машину, кутију воска за мазање скија, канаринца у кавезу, шест пари чарапа, лепу малу стону лампу (?), актовку, уоквирену женину слику и мали грамофон (који je купила испод руке у трговини женским рубљем).
Стајао сам као одузет. Занемео сам. Жена ме je гледала са неверицом. Није могла да схвати да сам дошао празних руку. A онда je бризнула у плач.
– Ето видиш какав си ти! Ти ме уопште не волиш! Бар би могао једном у години мало да ме развеселиш, али то теби, наравно, не пада на памет! Одлази! Боље да те не видим!
Тек када се добро исплакала, посегнуо сам у џеп и извукао златни сат опточен драгим камењем.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kišon za zaljubljene

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 5:31 pm






CHERCHEZ LA FEMME

Попут многих наших земљака, и ми гајимо искрене симпатије према Холанђанима који су сачували достојанство и човечност чак и у доба када те особине у Европи нису баш биле на цени. Осим тога, чули смо много похвала о уметничком благу Холандије и грађевинским лепотама њених градова. Амстердам, тако су нам говорили, ни у чему не заостаје за Венецијом: величанствени канали... вртови и статуе... раскошна позоришта и концертне дворане... чаробни забати кућа... a да се и не говори о... о оној четврти у Амстердаму... у којој су девојке, хм... у излозима... позната четврт... тамо оне... тако. Седе у излозима, девојке, мислим.
Сасвим je разумљиво да се нисмо обазирали на те туристичке брбљарије. Чак ни ja нисам томе придавао неку важност. Te ствари ме не занимају. Ja сам озбиљан, зрео човек који je у животу доста тога прошао и који своја искуства већ има за собом.
Нећу се ваљда у граду, који je познат по својим музејима, задржавати само зато да бих можда... то ми ниje ни накрај памети.
– Ти, дакле, и не помишљаш на то? – климне ми најбоља од свих жена док смо улазили у авион. – Како хоћеш. Што се мене тиче, никако не бих хтела да пропустим да видим те девојке које седе у излозима.
Запитао сам je где joj je женско достојанство, али je она избегла одговор.
– Постоји чак и филм са Маријаном Влади у главној улози, који се одиграва у тој амстердамској четврти. Требало би свакако тамо отићи.
Довољно дуго сам у браку да знам када je сваки приговор узалудан. A како и сам дубоко у души нисам мoгao да потиснем изразиту знатижељу, попустио сам. Када смо улазили у такси, одлука je већ била пала. Отићи ћемо тамо.
Тамо? Куда? И како? Дотична четврт није означена ни у једном плану града, ни у једном туристичком водичу не пише како се тамо стиже.
– Онда мораш некога да питаш – рече ми најбоља супруга на свету.
– Питај ти.
– Ако се не варам, ja сам од нас двоје дама.
To je међу нама подстакло необично живу расправу. Објаснио сам својој супрузи да управо њој, зато што je дама, што као таква не побуђује никакве сумње, приличи да затражи овакву информацију, a не мени. Зар треба можда да зауставим првог пролазника (покушавао сам ситуацију да прикажем што смешнијом) и једноставно га запитам где се у Амстердаму... па, ето, где се могу наћи оне које седе у излозима? To од мене ипак не може да захтева.
Кукавица сам и морао бих да се стидим, закључила je моја супруга и нагнула се према возачу.
– Реците ми... шта je овде у Амстердаму посебно вредно да се види? Наглашавам, посебно?
– У Краљевском музеју je јуче отворена изложба савремене уметности – обавештено одговори возач.
– Кажу да je и међународни музички фестивал добро посећен.
– Да, наравно, али не мислим на то. Moj муж и ja хтели бисмо да видимо нешто посебно узбудљиво...
– Схватам. Онда пођите око пола ноћи у луку, где у то доба истоварују бродиће са поврћем. Тако нешто не виђа се често...
– Хвала вам на обавештењу. Хвала лепо.
Седео сам на задњем седишту сав црвен од стида. С друге стране, у мени je почео да се јавља мушки понос. Па нисам ja више дете које тапка за гувернантом држећи je за руку! Уколико желим да сазнам где су... где се налазе ти излози, једноставно ћу отићи до хотелског портира, нагнути се нехајно према њему и без околишања га упитати:
– Чујте, пријатељу, гдје je ту оно... знате већ... оно с излозима...
– Краљица je у ово доба у својој летњој резиденциЈи. Али краљевску палату можете да посетите у свако доба. Лако ћете je пронаћи. Свако ће вам показати пут.
– Хвала лепо.
Сад ми je већ постало преглупо. Кад помислим да можда тек неколико улица даље, чак можда иза првог угла, почиње кварт где вас јата жена посматрају нехајно наслоњене на стакло, a ми то не можемо да пронађемо! Сама та помисао може осетљивог човека да доведе до ивице лудила. Сва срећа што смо те вечери били позвани у холандски ПЕН клуб.
– Летимо сутра у осам – сиктала je најбоља супруга на свету. – Још вечерас морамо да сазнамо адресу.
Још вечерас. Онда, дакле, једино још можемо да се распитамо у ПЕН клубу. Али како да скренем разговор на тај колосек?
Када je прво уводно ћаскање замрло, сасуо сам у себе чашицу најјаче индонезијске пиринчане ракије и обратио се једном представнику домаће интелигенције:
– Спиноза, према коме ви зацело гајите симпатије које су и локално условљене, Спиноза je, дакле, поставио тезу да филозофију треба посматрати само као катарзу хипокритског хуманизма. To значи, филозоф разоткрива конвенционалне лажи друштва, у чијој сенци и под чијим окриљем људска хипокризија гради палате које, у ствари, нису ништа друго до, опростите ми на изразу, обични бордели.
– Да, да – сложи се мој саговорник, један од водећих теоретичара спознаје у својој земљи. – Спинозин оштри, аналитички ум je ненадмашив.
Тип je био кретен. Да je имао имало проницљивости и нагона, његов одговор требало je да гласи отприлике овако: „Када сте већ споменули борделе, управо ту у близини, усред Амстердама, постоји цела једна четврт где у излозима седе жене које можете да добијете по свакој могућој цени. Желите ли то можда да погледате?”
To би био прави одговор. Уместо тога, распреда ми тај кретен о филозофским анализама некаквог покрштеног Јеврејина... Искапио сам једну још жешћу ракију, склопио очи и покушао испочетка:
– Спиноза овамо, Спиноза онамо... али оно што ми се у вашој земљи нарочито свиђа, јесте здрав, отворен, неспутан начин живота. Ако сам добро обавештен, постоји ту усред Амстердама цела једна четврт у којој je, као што се зна, проституција јавна.
Moja жена ce пришуњала и, храбрећи ме, климала главом.
– Ах – насмејао ce теоретичар спознаје. – Ви очигледно мислите... хе–хе–хе... мислите на ону четврт где дотичне даме седе у излозима...
– Како молим? У излозима?
– Сасвим тачно. Заиста постоји код нас таква четврт.
– Заиста? A где?
– Овде у Амстердаму. Реке туриста хрле тамо.
У очима моје жене љутито блеснуше искрице које су ми говориле: „Видиш! Сви иду, само ми још ту седимо...”
– Истину говорећи – настави наш информатор – ми то толеришемо само ради туриста, Заправо je та четврт културна срамота. По целе дане и ноћи странци стоје пред излозима с фотографским апаратима и непрестано снимају, као да су у зоолошком врту. Једноставно одвратно!
– Одвратно – понових. – Лепо то могу себи да представим. Пожудна лица и фотографи... цела улица je пуна... цела... како ce оно беше зове та улица?
– Улица? To ce не догађа на улици. Пошто су ce господа туристи наснимали, нестају у кућама и сатима ce ценкају са сиротим девојкама. To je стварно неукусно!
– Неукусно je преблаго речено. – Стиснуо сам зубе да сакријем своје огорчење. Убрзо смо отишли правдајући ce мојом депресијом, која je била видљива.
Утврдили смо стратегију. Прочешљаћемо град. Поћи ћемо од источног краја према северу, затим ћемо проћи попречним улицама према западу и напослетку дуго ићи према југу, све док не наиђемо на црвено светло. Пре или касније, мораћемо да га угледамо.
Нити смо морали да гa угледамо нити смо га угледали.
Oко два сата ујутро застали смо исцрпљени да ce одморимо a да нисмо видели ниједну живу живцату проститутку. Ту и тамо, додуше, засветлело би црвено светло, али сваки пут je то био семафор. Апотекар у ноћној служби, којег сам пробудио из дубоког сна да бих са њим поразговарао о „најстаријем занату на свету”, љубазно ми je дао до знања да je Министарство правде ноћу затворено. Покуњено кренусмо безнадежно даље. До три и тридесет савладали смо тек петину града. Улице су опустеле. Амстердам je спавао.
Већ je прошло четири када сам пред зградом Концертгебова угледао полицајца. Сада ми je већ све било свеједно. Последњом снагом дотетурао сам до њега, ухватио га за ревере униформе и упитао без даха:
– Где су курве?
– Други мост од катедрале – спремно одговори чувар закона.
– Каналстраат.
Ево вам, дакле, врли читатељу, адресе. Каткад ce исплати и подужу причу прочитати до краја.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kišon za zaljubljene

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 5:31 pm





ТРЗАЊЕ ЛИЦА

Ова прича je настала само зато што сам био позван на свадбу младог Померанца. У сватовима je било још горе него што сам очекивао. Доктор Померанц очито није имао појма ко сам ja, његов син ми je растресено стиснуо руку, a млада ce није чак ни руковала са мном.
У том тренутку човек са нервозним тиком на лицу ступио je у мој живот. Стајао je покрај мене a лице му ce трзало. Трзало ce непрестано, у правилним размацима. Иначе нисмо проговорили ни реч, осим што ме je замолио да му додам сенф. Колико ce сећам, удовољио сам тој његовој молби.
Дозлабога досадно вече тек je малчице оживело када je младожења намерно пролио чашу црног вина по младиној снежно белој хаљини.
Комешање које je тада настало искористио сам да ce изгубим.
Ускоро сам затим заборавио на породицу Померанц, на свадбу, на трзање лица, на црно вино и све што je било с тим у вези.
Прошло je можда пола године. Куповао сам нешто у књижари. Покрај мене je стајао непознат човек. Погледао ме je и упитао:
– И како je оно наше двоје младих?
– Ha које двоје младих мислите?
Заиста нисам знао на кога мисли, али ми памћење освежи нервозни трзај на његовом лицу. Мислио je на млади брачни пар Померанц.
– Нисам после ништа више чуо о њима – одговорио сам искрено.
– Ни ja, али ce сећам како je млади Померанц пролио чашу вина по хаљини младе...
– Тачно, тачно. Надајмо ce да су добро.
И журно сам ce окренуо на другу страну јер нерадо разговарам са људима са којима немам шта да разговарам. Случајно смо на једној свадби стајали близу један другог, њему ce лице трзало, ja сам му додао сенф, изволите, хвала лепо, и готово, шлус. Зашто да човек памти нешто тако блесаво? Поново сам избрисао црно вино из сећања, поново ми je то пошло за руком.
Све док ce нисам једног дана попео у аутобус и нашао ce лицем у лице с путником који ми ce одмах учинио однекуд познат. Ha једној кривини аутобус га je бацио на мене и он ми ce извинио погледом, a лице му ce нервозно трзнуло због чега сам направио кобну грешку.
– Добар дан – поздравио сам га. – Како je оно наше двоје младих?
Истог трена проклео сам самог себе због брзоплетости. По изразу његовог лица није било сумње да ме je уопште препознао. Тек га je моја непромишљеност упутила на прави траг.
– Ах, да – промрмљао je. – Наравно. Померанцови, или како ce већ оно зову? Нисам их после више видео.
– Ни ja – узвратио сам брже–боље, надајући ce да ћe на томе и да остане. Али тада ce он присетио црног вина.
– A сећате ce како je младожења...
– ... просуо чашу вина – допунио сам га.
– По младиној хаљини.
– Црног вина, ако ce не варам.
– Тачно. Црног вина. Онда, кажете да су добро?
– Нисам чуо ништа супротно.
– Е па, надајмо ce да су добро.
Тиме je том подстицајном разговору дошао крај, a другу тему нисмо имали. Остатак пута провели смо у ћутању.
Отада сам био на опрезу и клонио ce јавног превоза. Купио сам ауто. У кафани сам увек седео само иза стубова. Нисам више одлазио у Јерусалим. Када сам једном у даљини на улици опазио познато лице како ce нервозно трза, збрисао сам у прву зграду, устрчао уз свих шест спратова и сакрио ce на тавану, јер сам знао да ако ме тај тип још само једанпут запита за црно вино или макар за чашу, шчепаћу гa за гушу и вероватно би ce ствар завршила леталним исходом.
Након неког времена повео сам свога сина Рафаела на поподневну ревију на леду. Блажено сам седео у ложи с малим Рафијем на крилу. Он није знао како би ce држао, желео je да подели своју срећу са целим светом, па и са дечаком који je у суседној ложи седео на очевом крилу. Тако и треба! Никада није прерано почети са успостављањем контакта са људима! Љубазно сам климнуо главом дечаку у суседној ложи. Он ми je исто тако љубазно узвратио. Али, лице му ce... тако ми Бог помогао ... почело трзати, нервозно и у одређеним размацима.
Од ревије на леду нисам више ништа видео. Окренуо сам леђа суседној ложи. Али тада je наступила пауза, a у паузи je из суседне ложе дошао отац дечака коме ce лице трзало. И њему ce трзнуло када ме je упитао:
– Нисте ли ви можда случајно... ама, знате... оно двоје младих...
– Моји кључеви! Боже мој, где су ми кључеви?
Пантерским скоком изгубио сам ce у оној гужви око нас. Рафаел je био сав уплакан када ме je поново нашао. Срећом, убрзо ce смирио.
– Тата – причао ми je – мој новопечени пријатељ рекао ми je да његов тата тебе познаје... да сте заједно били на некаквој свадби... Je ли истина да je младожења пролио црно вино по хаљини своје младе?
Све je узалуд. Мораћу да испијем до краја пехар жучи на који ме je осудио брачни пар Померанц. Лица туђих људи трзаће ми ce пред очима до краја живота, до трећег и четвртог колена, преносиће ce то с оца на сина и са сина на унука, трзаће ce лица за вјеки вјеков.
Ето шта алкохол чини од људи! Обична чаша црног вина. Ужас један!




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kišon za zaljubljene

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 5:32 pm






ШТА ПОКЛОНИТИ ВАСПИТАЧИЦИ У ДЕЧЈЕМ ВРТИЋУ?

Лежим потпуно обучен на каучу. Над главом ми блешти светиљка, a у глави ми ce мотају мисли.
Ha другом крају собе најбоља супруга на свету стоји пред огледалом и криви ce. To увек чини када жели добро да види шта ради. Овог тренутка покрива лице кремом биоплацентом, тим познатим чудесним средством за регенерацију кожних ћелија. Не усуђујем ce да сметам. Бар не засад.
Човеку у мојим годинама, ствараоцу, једном мора да дође тренутак када ће ce осврнути за самим собом. Већ недељама, већ месецима тишти ме страшна дилема. Морам са неким да поразговарам о кораку који ће бити одлучујући за остатак мог живота.
A зашто имам жену? Одважих ce:
– Драга – почех дрхтавим гласом.
– Хтео бих с тобом да ce посаветујем. Молим те, немој да ce узбуђујеш, немој на пречац да доносиш закључке. Дакле, већ одређено време осећам да сам стигао до краja своје стваралачке путање, па би било боље да престанем да пишем, да барем направим прекид од неколико година. Потребни су ми мир и опоравак да ce саберем. Можда ће онда опет кренути... Слушаш ли ти мене?
Најбоља супруга на свету покрива лице новим слојем биоплаценте и ћути.
– Шта ми саветујеш? – запитах бојажљиво, али упорно. Конзумент биоплаценте ce окрену, загледа у мене и уздахну.
– Ефраиме – рече. – Морам да купим нешто васпитачици. Преместили су je у Бер–Шеву и одлази већ крајем недеље. Морали бисмо да joj купимо опроштајни поклон.
Искрено речено, то и није био неки задовољавајући одговор на моје судбинско питање. To сам госпођи желео и да разјасним:
– Зашто ме никада не слушаш када желим с тобом о нечему важном да говорим?
– Слушала сам те пажљиво. – Сада je преко слоја биоплаценте мазала крему боје цигле.
– Могу да ти поновим сваку реч коју си рекао.
– Заиста? A шта сам рекао?
– Рекао си: „Зашто ме никада не слушаш када желим с тобом о нечему важном да говорим?”
– Тачно. И зашто ми онда ниси одговорила?
– Зато што морам да размислим.
To je већ имало неког смисла. Ha крају крајева, проблем са којим сам je суочио није био нимало једноставан.
– Мислиш ли – запитао сам je опрезно – да ce можда ради само о некој пролазној безвољности коју ћу моћи да савладам сам од себе? Рецимо да на неко време престанем да пишем?
Није било одговора.
– Јеси ли ме разумела?
– Наравно да сам те разумела. Нисам глува... Сам од себе да свладаш пролазну безвољност, или тако некако...
– И шта кажеш на то?
– Шта мислиш о бомбоњери?
– Молим?
– To je ипак нешто, a није ни прескупо. Шта ти мислиш о томе?
– Мислио ja или не, мој проблем тиме није решен, драга. Престанем ли да пишем на годину или две, или чак можда на три године, чиме да ce бавим? Чиме да испуним интелектуалну празнину која ће у мени да настане? Чиме?
Сад су премазани образи били подвргнути некој врсти масаже, лаганом лупкању, у чијем ce ритму с мало маште могла разазнати реч „васпитачица”.
– Слушаш ли ти мене? – запитах je поново.
– Немој непрестано да ме питаш да ли те слушам. Наравно да те слушам. Шта ми друго преостаје? Довољно гласно говориш.
– Тако. A о чему сам сада говорио?
– О празнини коју намераваш интелектуално нечим да испуниш...
– A да можда покушам да сликам? Или да ce бавим музиком? Тек тако, за почетак. Kao прелаз, у неку руку?
– Ja сам за то.
– Moгao бих, наравно, да идем и у лов на водене коње или да скупљам ексере.
Упијач, као за мастило, преко креме боје цигле, вештачке трепавице испод обрва и затим њен глас:
– Треба о томе добро размислити. Нисам знао шта бих на то рекао.
– Зашто ћутиш, Ефраиме?
– Мислиш да je крајње време да ископамо леш наше праље и стрпамо гa у зелени ковчег... Слушаш ли ме?
– Стрпати леш праље у ковчег...
Не да ce моја жена тако лако омести.
Сада je прелазила преко трепавица мајушном четкицом, наравно увозном. Чиним последњи покушај:
– Ако та укротитељка воли децу, могли бисмо да joj поклонимо малу зебру.
И опет сам промашио. Moja саговорница укључи радио и рече:
– Није лоша идеја.
– У том случају – закључих – брзо ћу отићи преко код своје најдраже љубавнице и код ње ћу преноћити.
– Да, слушам те. Преноћићеш...
– Дакле?
– Кад добро размислим, боље би било да joj уместо бомбоњере купим вазу. Васпитачице воле цвеће.
Тим речима најбоља супруга на свету упути ce у купатило како би са лица спрала наслаге.
Чини ми ce да ћу још неко време морати да наставим са писањем.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kišon za zaljubljene

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 5:32 pm






KOHTAKT CA СОЧИВИМА

– Ефраиме – рече ми жена, најбоља супруга на свету.
– Ефраиме... јесам ли ja лепа?
– Јеси – рекох. – Зашто питаш?
Показало ce да ce најбоља супруга на свету већ дуго бави тим питањем. Она, наравно, зна и признаје да на њој нема ничег посебног. Па ипак, упркос томе, нечега би, мисли она, нечега би ипак могло да буде. Да, било би када не би морала да носи наочаре.
– Жена с наочарима je – каже она – као цвет из споменара.
Ову песничку метафору није исисала из малог прста. Вероватно je ту бесмислицу негде прочитала. По свој прилици у неком новинском огласу који хвали најепохалнији изум свих времена откако je измишљен точак – контактна сочива. Цео цивилизовани свет их je пун. Два мајушна стаклена сочива пречника једва пет милиметара која се једноставно ставе на очну јабучицу – и већ je све у најбољем реду. Околина ништа не опажа, друштво ништа не примећује, само твоје изоштрено око све види. To je чудо и спас за кратковиде глумице, кошаркаше и старе фрајле.
И у нашој земљи проширило ce то велико чудо.
„Једна манекенка из Хаифе”, писало je на најновијем рекламном плакату, „почела je да носи контактна сочива и већ за мање од три месеца успела je да постане разведена супруга згодног јужноамеричког милионера.”
Сензационално откриће! Живела контактна сочива! Доле са старомодним, неудобним наочарима, крутим стакленим зидом који нас дели од лепоте женских очију.
– Имам адресу врсног специјалисте – обавести ме супруга. – Хоћеш да идеш са мном?
– Ja?
– Па ти, свакако! Због тебе и желим да будем лепа.
У чекаоници врсног специјалисте било je око хиљаду пацијената. Многи су већ имали искуства с контактним сочивима. Неки су ce тако на њих навикли да више ни сами нису знали носе ли их или не. To je вероватно и разлог што су дошли код врсног специјалисте.
Човек средњих година управо je демонстрирао са којом лакоћом ставља сочиво. Положио га je на врх кажипрста и онда, молим, припазите, гледајте пажљиво, подигао прст у равни са зеницом – и не трепнувши... стој – где je сочиво?
Сочиво му je испало на под. Пажња! Опрез! Молим мир! Молим вас, не померајте ce!
Искористили смо метеж и ушуњали ce у ординацију специјалисте. Згодан млади човек обављао je своје занимање са задивљујућим уверењем.
– To je сасвим једноставно – нагласио нам je. – Око ce с временом привикне на страно тело и у невероватно кратком року...
– Опростите – прекинуо сам га. – У колико невероватно кратком року?
– To зависи...
– Од чега?
– Од разних околности.
Стручњачки je извео низ стручних тестова и изјавио како je врло задовољан резултатом. Окуларна клима моје жене, објаснио je, врло je повољна за контактна сочива. Затим je демонстрирао како ce сочива једноставно полажу на зенице, и како ce једноставно после шест сати могу скинути.
Довољан je потез прстом.
Најбоља супруга на свету спремно je изјавила да ће ce упустити у тај смели подухват.
После недељу дана послали су joj у картонској кутији савршено избрушена сочива, за која сам морао да испуним чек на три стотине фунти.
Још исте вечери почела je у малом породичном кругу са привикавањем, строго по прописима којих ce и убудуће намеравала строго да придржава – први дан петнаест минута, други дан двадесет минута, трећи дан...
Трећи дан? Ma какав трећи дан, питам ja вас? Боље речено: какав други дан? И још тачније: какав први дан? Укратко: пошто je те две микроскопски ситне и незнатно заобљене стварчице очистила тачно по пропису, ставила je једно сочиво на врх прста који je почела полако да приближава зеници. Прст ce приближавао, све ближе... све je већи, још већи... застао je... попримио страховите размере...
– Ефраиме, страх ме je! – повикала je, сва бледа од ужаса.
– Само храбро, само храбро! – умиривао сам je и бодрио истовремено. – Не смеш да попустиш! Ha крају крајева, платио сам за то триста фунти. Покушај још једном!
Покушала je још једном. Дрхћући, стиснутих зуба, пружала je прст на којем беше сочиво према оку... ближе него први пут... већ je био сасвим близу циљу... већ je нанишанио циљ... и цап! – спустио ce на беоњачу.
Прошло je отприлике пола сата док сочиво није тачно легло на зеницу. Затим je све било прекрасно! Више није било наочара. Око je поново имало своју природну лепоту, сјајило ce, блештало – права раскош! Било je, наравно, још неких успутних последица и сметњи. Тако су joj, на пример, мишићи на потиљку били неко време умртвљени, a израз лица, које je стално држала окренуто нагоре, помало укочен. Али иначе ово јадно мало створење уопште не би ништа видело – морало би још и да трепће полузатвореним капцима. A са трептањем није баш ишло како треба. Болело je. Болело je. Болело je страшно када би само и покушала. Зато више није ни покушавала да трепће. Седела je попут дубоко смрзнуте скуше, с главом непомично положеном на наслон фотеље, a из очију које су укочено гледале у плафон, цуриле су сузе. Пуних петнаест минута. Онда више није издржала и скинула je сочиво.
Да, скинула би их да их je могла скинути. Али није, сочива су пркосила њеним све упорнијим покушајима да их скине. Ни да ce помакну!
– Што ту стојиш тако глупо! – цвилела je најбоља супруга на свету. – Учини нешто! Покрени ce!
Сасвим сам схватио прекор у њеном гласу. Ha крају крајева, она je на све те муке и невоље пристала само. због мене. Погледао сам у кутију са алатом не бих ли пронашао какав одговарајући предмет помоћу којег бих уклонио та подмукла стакалца, истресао сам цео сандук на под и нашао само зарђала клешта. У међувремену, непрестано сам морао да слушам јауке своје сироте жене. Ha крају сам назвао хитну помоћ.
– У помоћ! – повикао сам у телефон. – Хитан случај! Mojoj жени су упала у очи два контактна сочива. Хитно je!
– Тикване! – одврати ми хитна помоћ. – Идите код оптичара!
Учинио сам као што су ми рекли. Јадницу која je непрекидно јаукала подигао сам са столице, упртио je на рамена, однео je до аута, одјурио код нашег специјалисте и спустио je пред њега.
Он je у трен ока, једва приметним покретом прстију, скинуо оба сочива.
– Колико су дуго била на очима? – запитао je.
– Четврт сата добровољно, и још четврт сата присилно.
– За почетак није лоше – рече специјалиста. Ha растанку нам je поклонио малу гумену сисаљку, сличну оној којом ce отчепљују кухињски сливници, само што je била много мања. Ову минијатурну сисаљку треба, како je нагласио, ставити равно на минијатурно сочиво, и то тако да настане мали вакуум, услед чега ће сочиво само од себе отпасти. Врло једноставно.
Невероватно je шта све људско око може да поднесе, само ако хоће. Сваког јутра, тачно у девет и тридесет, савладавши панични страх, најбоља супруга на свету утиснула би у очи обе оне стаклене крхотине. Затим би ce ситним, несигурним корацима упутила ка мени у собу, тапкала испруженим рукама по мом писаћем столу и говорила:
– Погоди, имам ли сада сочива или немам? To je било у складу с рекламним текстом, према коме je немогуће простим оком разазнати јесу ли сочива на очима или нису. Отуда и популарност тог оптичког чуда.
Све остало време те дневне вежбе моја жена би тихо али истрајно јецала. Покаткад би несигурно тетурала по стану, a преко исушених усана непрестано би навирало:
– Нећу издржати... не могу да издржим...
Патила je, мора ce признати. Патила je и спољашношћу. Поружнела je, да ce боље изразим. Већ ионако упаљене очи стално су joj отицале, a непрестано плакање оставило je трага и на њеном лицу. И поред тога, цела та патња из дана у дан трајала je све дуже, као и свакодневна хитна вожња код оптичара да скине сочива. Јер, мала гумена сисаљка заказала je већ код првог покушаја. Вакуум који би, како je било предвиђено, настао, готово би joj исисао цело око.
Никада нећу заборавити дан када je јадница дрхћући стала пред мене и зајецала:
– Лево сочиво ми je склизнуло негде у угао ока. Ко зна где je сада?
Почео сам најозбиљније да размишљам о томе да узмемо болничарку специјализовану за скидање контактних сочива, али такве није било. Ни наше расправе да емигрирамо или да ce растанемо нису довеле ни до чега.
И кад сам већ, дословце у последњем тренутку, напустио сваку наду, догодио ce обрт набоље – сочива су нестала. Још ни данас не знамо где ни како. Ta сочива су тако мала, тако мајушна, да у трен ока заувек могу да нестану у прометном велеграду, ако их неко случајно испусти кроз прозор...
– Шта сада? – јадиковала je најбоља супруга на свету. – Управо сада када сам ce привикла на њих, нестала су. Шта да радим?
– Зар заиста хоћеш да ти кажем? – запитао сам je. Климнула je главом, сва обливена сузама, и климнула још једном кад сам joj рекао:
– Почни опет да носиш наочаре!
To je сасвим лако. Први дан петнаест минута, други дан двадесет и за недељу дана навикнете ce на наочаре. Али, с времена на време, можете ипак да одете негде у друштво без наочара и да ce хвалите пред целим светом како су изванредна та нова контактна сочива. Уопште ce не виде! Ако немате баш ту несрећу да преврнете постављени сто, свако ће вам поверовати и позавидети.





_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kišon za zaljubljene

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 5:32 pm




OCBETA КЕЛЕРАБЕ

– Ефраиме? – упита ме једног дана најбоља супруга на свету. – Ефраиме, јесам ли ja дебела?
– Ниси, жено – одговорих joj. – Ниси дебела.
– Али ти си дебео.
– A, тако? Онда морам да ти кажем да си ти пуно дебља.
У ствари, ниједно од нас двоје није „дебело” у дословном смислу те речи. Најбоља супруга на свету можда на одређеним деловима тела има неких облина, a што се мене тиче, у профилу се каткад чиним помало млохаво. Али, ток je више лични утисак него оно што би показивала вага.
Ипак смо, за сваки случај, ступили у везу с једном од станица за надзор телесне тежине, које су данас у моди. Пријатељице моје жене причају фантастичне приче о тим надзорним станицама, у којима престаје лаки живот тешке категорије. Тамо су толико смањили тежину једном у целом граду познатом фризеру да сада, уместо стотину тридесет, тежи само четрдесет килограма. Неки директор позоришта je, наводно за само два месеца, са деведесет килограма спао на апсолутну нулу.
У једној таквој станици споменуте организације примили су нас директорка и неки танушни доцент.
Неколико месеци пре (говоре његови одушевљени студенти) када би изашао из аутобуса, остала би два места слободна; данас повремено наступа у луткарском позоришту – кажу као авет...
Доцент нас je, без увијања, упознао са свим оним што нам предстоји; сваки кандидат за мршављење добија властити досије. Уз незнатну наплату сваке недеље подвргава ce прању мозга путем разговора, и добија листу јела које сме да једе. Не мора сасвим да престане да једе већ само неке одређене ствари, a пре свега мора да ce ослободи осећаја окуса. Нема више, дакле, хлеба, белог пецива, тестенине, путера, ничега што садржи маст, скроб и шећер. Уместо тога, у свим количинама, келераба, кисели купус и свежа риба. Две чаше млека дневно.
Никакве спортске активности јер оне изазивају жељу за јелом. Напослетку ce препоручује – једном недељно лежати испружен на поду и пити млаку воду. После седам дана пацијент ce мери у надзорној станици, a ако није изгубио на тежини, сам je томе крив и треба да ce стиди. Ако јe изгубио на тежини, добиће похвалу на тај начин што ће га помиловати по глави.
– Изврсно! – рекох. – Обоје жудимо за нежношћу.
Директорка нас je довела у другу просторију, где смо морали боси да станемо на вагу, али са свим оним што имамо у џеповима. Резултат je био поразан.
– Жао ми je – рекла je директорка. – Ви немате потребан вишак тежине.
Смркло ми ce пред очима. Никада не бих помислио , да би нам због такве формалности могли да одбију право на мршављење. Па мени недостају само три килограма да постанем службено оверени трбоња, a моја жена, премда ниског раста, прошла би да има само килограм и по више. Мерачи тежине нису ce дали уверити. Тако смо кренули кући и почели да једемо све што je забрањено. После две недеље поново смо дошли у надзорну станицу, оправдано ce надајући да нам сада више ништа не стоји на путу. За сваку сигурност, натрпао сам у џепове педесет фунти кованог новца.
– Добро дошли! – рече нам директорка након мерења. – Сада могу да вам отворим досије.
Затим нам je доцент дао упутства:
– Три главна јела дневно. Не смете да гладујете. Настојте да мењате храну. Када вам досади кисели купус, пређите на келерабу и обрнуто. Важно je: никаква масноћа, никакав скроб, никакав шећер. Дођите опет за недељу дана!
Седам дана и седам ноћи ропски смо ce држали свих прописа.
Сир који смо јели био je бео и немастан, хлеб прошаран зеленим краставцима, купус горак.
Следеће недеље јели смо само келерабу коју су нам камионом довозили право са кванташа. И стварно, нисмо добили на тежини али ни изгубили. Стагнирали смо. Казаљка мале ваге коју смо купили за кућну употребу, стајала je увек на истом месту. To нас je помало разочарало.
У некој старој апотеци у Јафи, најбоља супруга на свету открила je неисправну вагу, али je тамо у реду стајало пола женског становништва Тел Авива. Осим тога, у надзорној станици, истина ће ионако изаћи на видело.
Помало сам већ почео да сумњам. Зар да заувек останемо на садашњој тежини? Како то да моја жена није смршала? За мој случај постојала je нека врста објашњења; нешто сам начуо да сваке ноћи одлазим у кухињу како бих тамо водио герилски рат, уништавајући веће количине сира и кобасица.
Освета келерабе, којој сам ce следеће недеље опет приклонио, убрзо ме je стигла.
Седме недеље наших патњи (a познато je да je седма недеља критична) пробудио сам ce усред ноћи. Осетио сам неодољиву потребу за замамним мирисом и звуком масти која цврчи. Да не бих полудео, морао сам поштопото, и то сместа, да поједем нешто печено. Био сам спреман да убијем за неколико пишљивих калорија. Задрхтао сам од саме помисли на речи попут „пољупци пуњени кремом”. Прогониле су ме грозничаве визије „скроба”. Појам „скроб” причињавао ми ce као утелотворење у виду слатке, дражесне девојке која у белој венчаници, лепршаве златне косе, трчи преко ливаде...
– Скробе! – викао сам за њом. – Чекај, Скробе! Волим те! I love you! Je t ’aime! Ja тебја љубљу. Немој ми побећи, Скробе!
Следеће ноћи сам je сустигао. Искрао сам ce из кревета, одшуњао у кухињу, сасуо пуну кесу кокица на вруће уље, посипао по њима огромну количину шећера и све појео у трен ока. A то je био тек почетак фестивала калорија. Око поноћи спремао сам ce да на шпорету испечем крушке, када изненада испред мене искрсну крхка појава најбоље супруге на свету. Затворених очију, упутила ce право према корпи за веш и извукла из ње туце чоколада и сместа почела да ох отвара. Понудила je и мени, па сам ce ja почастио рокћући од ужитка.
Усред те оргије пробуди ce у мени нагон за мршављењем. Допузао сам до телефона и последњим снагама окренуо број надзорне станице.
– Дођите брзо... брзо... иначе ћемо појести... сву чоколаду...
– Сместа долазимо! – узвикну доцент на другом крају жице. – Већ смо кренули...
Ускоро затим зашкрипале су кочнице и пред кућом су ce зауставила кола надзорника тежине. Разбили су врата и провалили у кухињу, где смо ce нас двоје ваљали у хрпама станиола, печених остатака воћа и течног крема. Успели су да спасу половину чоколаде. Све остало већ je било у нашим желуцима и толико нас напумпало да ce нисмо могли препознати.
Доцент нас je ставио на колена, мене на десно a најбољу супругу на свету на лево.
– Ништа не брините, децо – тешио нас je очински. – Нисте ви први којима ce то догодило. Већ су многи наши чланови за само неколико сати намакли сву тежину коју су годинама губили. Почећемо опет испочетка.


– Али само не келерабом! – преклињао сам слабашним гласом. – Преклињем вас, не келерабом!
– Добро, нека вам буде! – одлучи доцент. – Само зелена салата.
Напустили смо редове надзираних дијеталаца. Потпуно смо затајили.
Каткад у профилу опет изгледам помало млитаво, a најбоља жена на свету на одређеним деловима тела има облине. Па шта? Познато je да добро ухрањени људи имају бољу нарав, да су љубазни, великодушни и склони животним радостима; укратко, имају више од живота. Оно што немају, то je келераба и салата. Али може ce и без тога!



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kišon za zaljubljene

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 5:33 pm





KO ИМА ДОБРЕ ПРИЈАТЕЉЕ НИСУ МУ ПОТРЕБНИ НЕПРИЈАТЕЉИ

Када смо крочили у дворану у којој ће Ивица и Грета да склопе доживотни свети савез, били смо дубоко ганути. Недељама смо разбијали себи главу шта ћемо да поклонимо младом пару. Вазе, на пример, сви поклањају. Не, ми смо хтели нешто посебно, нешто чега ће младенци да ce сећају до краја живота. Није нам било жао ни времена ни труда да обиђемо све продавнице док нисмо нашли једну прикладну вазу. Ставили смо je на сто за дарове и исписали крупним словима наша имена на пакету, и на још једном који je стајао до њега.
Дворана, једна од најраскошнијих у граду, била je прекрасно декорисана. Столови су ce савијали под теретом бираних деликатеса, a велики оркестар стварао je свечану звучну кулису. Од срца смо ce радовали што ће нам ce пријатељи венчати у тако дивној атмосфери. Тако нешто остаје у вечном сећању и даје снагу у тешким тренуцима.
И сви други присутни били су исто тако празнично расположени. Јасно ce осећало да je то и њихова свечаност. Неки међу старијим годиштима брисали су чак и сузе, чега ce нису уопште стидели. Уосталом, колико пута ce човек венчава у животу? Два, највише три пута.
Али, наравно, Ивица и Грета венчаће ce само једанпут, у то смо сви чврсто веровали, јер њих двоје гугутали су као два голуба.
– Чисти брак из љубави – устврдио je Густи, младин некадашњи дечко. – Пријатно je сазнање да још има романтике на свету.
To je могла да потврди и Лилика, Гретина најбоља пријатељица.
Ово двоје заиста су зацопани једно у друго. Испрва су, додуше, Гретини родитељи били против овог брака; Грета je, на крају крајева, јединица, па су joj желели нешто посебно, нешто изванредно. Међутим, Грета их je ставила пред алтернативу: или Ивица или ће видети шта ће ce догодити. Стога су им тешка срца дали свој благослов. Ипак, тај дечко добро зарађује, a имовно стање Гретиних родитеља није баш сјајно.

*


Утом ce појави Грета. Дивота. Супервитка девојка изгледа као фото–модел. Предивни профил застрт joj je велом и сјајем прве велике љубави. Да, та девојка зрачи чудесном чедношћу!
– Како си лепа! – кличе joj Клара, a Лилика не може a да je не загрли и пољуби у оба образа.
Венчаницу je сигурно сашила Сузи, уверена je Клара. После венчања Грета може мало да je скрати па ће имати елегантну вечерњу хаљину. Најмање 60 марака метар. Француска свила, дабоме. Када ће уопште девојка да носи тако ужасно скупу хаљину ако не на дан свог венчања? Поготово када je девојка прошла кроз сито и решето...
– Ma не питајте – шапуће Лилика – да знате само како je сиротица патила! Родитељи су већ хтели да je удају за једног кошаркаша, само да не остане стара фрајла. Већ je и венчање било најављено али ce у последњи час десило нешто страшно...
– Ma шта кажеш! – чудимо ce сви. – Стварно?
– Нека ово остане међу нама, важи? Недељу дана пре венчања појави ce наједном код тог кошаркаша једна пријатељица сироте Грете, знате већ те пријатељице које вас тобоже страшно воле a заправо вас стално иза леђа опањкавају, и исприча му којешта о Грети, али joj он уопште није поверовао него je само Грету питао да ли je то све истина, a она му je одговорила, ако он верује да je она таква, онда и није прави човек за њу па ће боље бити да ce растану. Дечку је дошло да ce убије, хтео je већ да ce обеси, али je био превисок, знате, због кошарке, глава му je скоро до плафона, па није успео. Сирота Грета почела je да ce опија, ма не питајте шта je све радила, на крају je он ипак хтео да ce узму, али му je она рекла: прекасно, Армине! Мислим да ce њих двоје још воле, али она ce већ спетљала с једним младим поручником, па je онда ишла, сиротица, из кревета у кревет... Заиста je заслужила мало среће са овим сиротим Ивицом...

*


Тада ce појавио и младожења. Елегантан, у тамном оделу, наоко врло интелигентан и симпатичан момак.
– A није ли он млађи од ње? – упитао ce Густи, али су га сви оповргли, тврдећи да je разлика можда тек који месец, највише која годиница. Зар je то уопште још данас важно? Грета ипак још фантастично изгледа и дипломирана je козметичарка. A шта je заправо Ивица по занимању, чиме ce бави?
– Ничим – одговори човек са лулом у зубима. – Жени ce.
– Познајете га?
– Јасно да га познајем, он вам je нико и ништа. Вероватно je и то одело позајмио.
– Сирота Грета – почели смо сви да je жалимо – Од чега ће уопште они да живе?
– Будите без бриге, он ће ce сигурно запослити код њеног оца – засмејуљи ce онај с лулом.
– Мотаће ce по његовој канцеларији...
Да, данас вам све функционише на тој бази. Чисти непотизам. Дође вам тако неки никоговић који ништа нема и ништа не зна, па ce попне тасту на грбачу. Сироти отац сироте Грете! Ено га, управо стоји уз сиротог рабинера и потписује венчани лист. Мало je ипак нервозан.
– Типични скоројевић – шапуће Густи. – Намлатио лову шверцом текстила па сада ћерки купује мужа.
Неко иза нас управо поче да говори о очевим мутним пословима. Али то данас уопште није важно. Најважније je да je скоројевић нашао једног шмокљана за сироту Грету. Нека га вода носи! Али види ce да je шкрт. Каква je ово уопште дворана? Обични шпајз. Зар није могао у целом граду да нађе ништа елегантније, или барем симпатичније? И какво je ово послужење? Неколико малих сувих сендвича, сољена харинга, кромпир–салата и сок од наранџе. Ипак су Ивица и Грета, тај згодни пар, нешто боље заслужили.
– Грета делује некако уморно – каже Клара – управо измождено. Ja увек тврдим да ce треба удати за своју прву љубав, a не за двадесету.
– Али она je срећна, a то je ипак најважније – брани Лилика своју пријатељицу. – Већ сам joj сто пута рекла да не пудерише нос светлим пудером јер тиме још више истиче трагове козметичке операције.
Сви je запиткујемо: Ma шта кажете?
– Па зар не видите? Свињарија. Toг доктора би требало налупати, кад вам кажем.

*


Гости ce окупљају око олтара. Родитељи никоговића дубоко су дирнути, грле скоројевиће, али не разговарају с њима. Чудно. Значи да ce не слажу баш са избором свог сина. Зар су нешто боље желели? Међу нама буди речено, човек може и да их разуме.
– A зашто су заправо толико журили са тим венчањем? – чуди ce онај с лулом у зубима.
Заиста наивно питање. Сви му ce помало подругујемо.
– Сада ce о томе заиста може већ отворено говорити – рече Густи – када већ цео град зна. Зимус je Ивица побегао од куће, родитељи су му ангажовали детектива који их je обоје пронашао у некаквој опскурној јазбини, тотално пијане. Гретин брат хтео je Ивицу да убије. Дошла je и полиција, било je повуци–потегни. Њен отац ce зарекао да ће уцмекати Ивицу као псето ако још икад покуша да ce приближи његовој кћери...
Ивица прилази Грети и нежно je милује. Онда разменише неколико речи.
– Како хоћеш, душо – одговара му Грета.
Eто видите, већ ce свађају. Како je то жалосно!
Почиње венчање. Никоговић стоји на месту као скамењен. Блед je као крпа. Сирота Грета малко шкиљи. Лилика нам шапуће да Грета иначе носи наочаре, пa сад сирота ништа не види.
Деверуше окружују младу. Диван тренутак. Никоговић ставља млади прстен, сасвим скроман прстен када ce зна колико тај човек зарађује.
– A куда ће на брачно путовање?
– Били су већ...
– Уосталом, није ни важно – каже онај с лулом – овог пута хотелске трошкове платиће тата Киршнер.
Исправљамо га да ce Гретин отац не зове Киршнер. Испоставља ce да je чова с лулом дошао на погрешно венчање. Али ће остати када je већ ту. Венчања су, уосталом, сва иста. Ивица згази чашу, као што налаже обичај, али неки мисле да je то учинио из беса.
– Када ли ће je први пут преварити?
Ово кобно питање све време je висило у ваздуху, па je било историјски нужно да ce напокон јавно и изговори.
– Ja лично – рече чова с лулом – дајем им највише три месеца.
Густи им даје недељу дана. Лилика je још већи песимиста.
– Није Грета тако глупа као што изгледа – шапуће нам Лилика. – Јуче му je већ рекла: Ивице, удаћу ce додуше за тебе, али нећу дозволити да ме вараш. Радије ћу да ce удам него да останем стара фрајла! A верујте ми да она зна шта говори.
Стан je преписан на њено име. Клара подсећа да познаје једног доброг адвоката, за сваки случај.
– Видећемо – мрмљамо сви скупа – видећемо...
Гледамо то двоје младих монструма. Усиљено ce смешкају једно другом, тобоже ce нежно љубе и играју пред нашим очима представу, иако већ сви јасно видимо у души њихов неумитни усуд. Венчање je завршено, прилазимо младом брачном пару и обасипамо га добрим жељама и влажним пољупцима.
– Све најбоље! Свако добро!
– Срећу и здравље!
– Дуг и срећан живот!
– Честитамо.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kišon za zaljubljene

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 5:33 pm







ПРИЧА О М. ИЛИ БОГИЊЕ СУ СМРТНЕ

Била једном једна сасвим обична девојка која је живела у Америци. Она je, рецимо да се звала М., била, како рекосмо, сасвим нормална плавокоса девојка која се ни по чему није разликовала од осталих нормалних плавокосих девојака. Стога су се мушкарци окретали за њом на улици и одавали joj признање звиждуцима, баш као и свим другим плавокосим девојкама. Њу je, као и све друге плавокосе девојке, привлачио филм. Али будући да je она, како рекосмо, била плавокоса девојка као и све друге, или није можда чак то ни била, добијала je увек само сасвим мале улоге као статиста.
Али што je Бог у својој доброти учинио?
Он je, као што je познато, својевремено створио небо и земљу, човека и животиње, па и потпуно сувишне инсекте. И тако се догодило да наша М., када се једног јутра пробудила, није могла да отвори очи. јер, ноћу ју je један крвожедни комарац убо у оба очна капка, као што се лети каткад догађа, па су joj ујутро капци толико натекли да их je једва успела тек малчице да отвори и кроз сасвим танку пукотину извири. Поред тога су joj се још и обрве помакнуле према челу, што joj je придодало оригиналан, изразито еротски израз.
Али М. je имала уговорен термин за снимање па je морала да оде, онако натечених очију, у филмски студио.
И тада се догоди чудо. Почело je већ у трамвају, када je М. пружила кондуктеру возну карту и тада га одоздо погледала силом прилика пришкиљеним очима. Човек je пребледео као крпа, клекнуо и запросио je, обећавајући joj да ће се након своје шихте растати од жене. Пре него што je стигла у филмски студио, М. je добила укупно 24 брачне понуде, и озбиљне и неморалне. Када je изашла из трамваја, зауставио се сав саобраћај, јер су сви мушкарци, пролазници и возачи, застали и пиљили у њу.
У студију je чудо настављено. Чим je М. ушла у своју гардеробу, салетели су je продуцент, редитељ и носилац главне мушке улоге. Носитељице главних женских улога позеленеле су од зависти.
Након обављеног снимања, продуцент joj je понудио главну улогу у свом следећем филму, за који je специјално ради ње намеравао да наручи сценарио. М. je у том филму требало да игра улогу богиње секса која треба само да погледа мушкарца па да овај сместа изгуби разум. Разуме се, само по себи, да je М. одмах потписала уговор.
Ha повратку кући обузео ју je нелагодан осећај да je чуду дошао крај. Капци су јој већ били спласнули a обрве се мало–помало враћале на своје место. Нико се више није окретао за њом, кондуктер je није ни погледао и ниједан од бројних путника je није запросио. Изгледала je као и све друге блондине које није убо комарац.
Туробно je седела у својој собици и буљила преда се широм отворених очију.
Тада изненада зачу тихо зујање које joj зазвуча као најлепша глазба.
З–з–з–з...
Комарац joj je облетао око плаве коде.
М. нагло устаде, добро затвори прозор, леже пуна наде у свој креветац и још једном се, пре него што заспи, жарко помоли Богу. И гле, када се ујутро пробудила, једва je успела да отвори очи, толико су joj капци били натечени.
Комарац je поштено обавио свој посао.
М. je ангажовала тим стручњака који се састојао од инсектолога, архитеката ентеријера и зидара, којима je задатак био да херметички затворе стан како joj комарац не би више могао да умакне.

*


Ниједна жена после Клеопатре није направила тако фантастичну каријеру као М. Њени филмови донели су милионе долара. Мушкарци свих старосних граница падали су, при погледу на њу, у транс, у свим цивилизованим земљама на свету порасла je квота бракоразводних парница, супружници су масовно остављали супруге јер ниједна од њих није имала онај посебан поглед одоздо, онако еротичан и пун обећања какав je имала та богиња секса.
Када je била на врхунцу славе, М. се удала за светски познатог драматурга по имену Артур, па су све троје – М., Артур и комарац – заједно. пошли на брачно путовање око света. Комарац, који je у међувремену почео да се одазива на име Гинсберг, пратио je брачни пар у кутијици обложеној изнутра ватом, са сићушним отворима и под сталном паском инсектолога, који je ту драгоцену животињицу само ноћу пуштао у богињину спаваћу собу. И тада се догоди несрећа. М–ин муж осетио je у полусну како га нешто на шији голица па je лупио руком по том месту и усмртио Гинсберга. Гинсберг je издахнуо под Артуровим дланом.

*


М. се додуше одмах растала од бруталног убице, али то ништа није променило на ствари – њена звезда je нагло гаснула и филмска компанија je ускоро раскинула са њом уговор. Покојни Гинсберг понео je са собом у гроб за сва времена њен божанствени сексепил.
Сада могу да вам одам тајну – јунакиња Гинсбергове caгe није била нико други до Мерлин, обожавана богиња из Холивуда која je у свом кратком веку све постигла, осим малко среће и приватности. Кажу, додуше, да je била срећна у прво време своје заљубљености у Артура Милера, али се и та лепа међуигра завршила, као и обично, венчањем. Ha крају се Артур развео од ње, иако je Мерлин због њега наврат-нанос код једног помодног рабина у Њујорку прешла у јеврејску веру.
Намерно спомињем помодност и место догађаја јер би у Израелу Мерлин могла најраније за десет година, ако би уопште и могла, да пређе у јеврејску веру.
Мојсијевска вероисповест не иде за придобијањем нових верника. To je ексклузивни клуб прогоњене чељади, па треба имати добре везе да би се у њега могло ступити, поготово ако je реч о шиксе. Ваља иначе имати на уму да je код нас, насупрот уобичајеном мишљењу шиксе апсолутно симпатичан назив згодне нејеврејке.
Међутим, нашим патријарсима није у начелу стало до тога да се наш клуб превише проширује јер немају времена за такве трице. Они су даноноћно заузети бројним седницама Владе.
Наше мале религиозне странке, наиме од памтивека, језичак су на ваги у свим преговорима о коалицијама, a њихов утицај je тако велики да je Мојсије могао само да сања о таквој моћи.
За моје немачке читаоце намеће ми се само од себе поређење – хоће ли ЦДУ (де–мохришћани) или СПД (социјалдемократи) бити на власти зависи само од тoгa да ли ће ФДП (либерали) прекорачити квоту од пет посто гласова.
Резултат тог демократског рулета je да код нас рабини седе за командном плочом и саодлучују о свим елементарним животним проблемима.


Заправо je за брак, за који je и у мојсијевској вероисповести пожељно да се склоди пре развода, меродавна држава, али држава се у те ствари меша само када je јавни морал у питању, то јест када се о томе распишу новинари. Иначе наши добри рабини чине само оно што они, дакле, Свевишњи, сматрају исправним.
Врховни рабинат нема ама баш ништа против бракова. Он прави потешкоће само ако разведена жена жели да се уда за мушкарца чије презиме почиње на слово К, што не значи Кишон него Коен, што ће рећи првосвештеник, или ако једна жена има смелу намеру да се поново уда након што joj je муж пре 30 година отишао да купи цигарете и успут се негде задржао. У таквом случају, рабини могу да приуште себи „привилегију дилеме” хоће ли се растресени супружник можда ипак вратити кући.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kišon za zaljubljene

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 5:34 pm






ЧИНОВНИЧКА ЕТИКА

– Циглер, молим вас, дођите на тренутак у моју собу и затворите врата за собом.
– Изволите, господине Шултхајс.
– Седите.
– Хвала, господине Шултхајс.
– Вероватно се питате зашто сам вас позвао.
– Да, господине Шултхајс.
– Данас je петак.
– Опростите, не разумем...
– Стрпите се мало. Управа обично избегава да се меша у оно што се догађа изван ове зграде, али као начелник овог одељења осећам се лично одговорним за своје људе.
– Јасно, господине Шултхајс.
– Бићу потпуно отворен са вама, Циглер. Шире се неке чудне гласине о развратним теревенкама у којима и ви учествујете преко викенда.
– Ja?
– Да, Циглер, и ви. Биће боље за вас да ми све испричате.
– Господине Шултхајс, заиста не знам... нас неколико нежења састајемо се у једном стану...
– У приватном стану?
– Да, приватном... Долазе и неке девојке... па плешемо...
– Тренутак само! Уз музику?
– Да, уз музику. Плешемо уз музику...
– Разумем, Циглер. Наставите! A како сте тада обучени?
– У панталонама смо... у кошуљама... чарапама...
– Питао сам вас за кол–герле.
– За кога?
– За девојке.
– Оне су у сукњама.
– У минићима?
– Да.
– Само сам то хтео да знам. Наставите!
– Плешемо и забављамо се. Па то сви раде, господине Шултхајс...
– Можда, младићу, али немају сви могућности да дођу до важних пословних тајни. Када једном кренете путем одавања тајни, Циглер, ништа вас више неће зауставити на том путу. Да можда не тврдите да се сећате баш свега о чему сте брбљали за време тих својих дивљих оргија?
– Па и не разговарамо баш све време, господине Шултхајс...
– Сигуран сам да не разговарате! Али, зар нисте никада помислили да, тако неразумно оргијајући, можете лако да постанете жртва уцене?
– Нисам...
– To сам и мислио! A шта пијете?
– Ништа. Вотку.
– Чисту?
– Не, са соком од парадајза...
– Једна трећина према две трећине?
– Да.
– Bloody Маrу! Kao што видите, младићу, управа je о свему прилично добро обавештена. A сада, с допуштењем, једно мало изненађење: ова je слика, исечена из новина, синоћ пронађена у вашој фиоци, сакривена испод извештаја Државне ревизије! Смем ли да вас замолим да ми то објасните?
– To je слика... једне девојке са наше забаве... Она je освојила прво место на такмичењу лепоте на плажи, па je зовемо Принцеза од Средоземља.
– A зашто je у бикинију?
– Није то бикини, господине Шултхајс... To je све насликано помоћу спреја...
– Шта je то насликано помоћу спреја?
– Њен бикини... насликан je помоћу спреја... a снимили су je... овај... на том такмичењу... Био je то заправо heppening...
– Па шта joj онда држи... како да кажем... груди?
– Ништа.
– Желите можда да кажете да je у ствари гола?
– Само je попрскана спрејом...
– Гола je, дакле! Дивно! И ви, државни службеник на одговорном положају, одржавате односе са особом кoja се тако слободно понаша?
– Не, господине Шултхајс, не би се могло рећи да...
– Могу да замислим шта се све тамо код вас догађа... Стриптиз! Трбушни плес! Групни секс!
– Какав групни...
– Не прекидајте ме! Не би ме нимало изненадило да чујем како међу собом делите те мачке...
– Како то мислите, делимо?
– Мислим да за вас, припаднике данашње златне младежи не постоје никакве забране. Најпре бацате коцку па онда поделите међу собом те голе кол–герле и повлачите се с њима у замрачене собе и ваљате се у дивљој екстази по душецима или воденим креветима, a за то време... откривате државне тајне, драгоцене, виталне податке до којих долазите у служби...
– Али, господине Шултхајс...
– Содома je то, Циглер, Содома и Гомора! Недавно сам разговарао о томе са својом женом. О томе, младићу, како мени у вашим годинама не би никада пало на памет да плешем како ви данас плешете. Не, ми нисмо дозвољавали да нама овладају тако ниске страсти, нисмо се деградирали делећи међу собом голе девојке! Нисмо се повлачили с њима у мрачне собе и тамо се у дивљој екстази ваљали по душецима и воденим креветима. Не, Циглер, за нас je морал, појам који je данас изгубио готово сваку вредност, још нешто представљао! Je ли плавуша?
– Ко?
– Она попрскана спрејом. Принцеза од Средоземља.
– Не, она je риђокоса, господине Шултхајс.
– И вероватно има зелене очи?
– Да.
– Te су најопасније.
– Хоћете ли ми сада вратити ту слику?
– Још не, младићу. Слику je запленила управа као доказни материјал. Биће нам потребна за дисциплински поступак који ћемо да покренемо против вас...
– Дисциплински поступак?
– Нема смисла да сад ту, Циглер, цмиздрите, то вам неће помоћи.
– Обећавам вам, господине Шултхајс, да никада више нећу ићи на те забаве. Верујте ми!
– To није никакво решење, младићу. Moje je гесло: Не бежи од проблема него се ухвати с њима у коштац! Могу да вам кажем да сам ja лично преузео вођење истраге о вашем случају.
– Ви лично, господине Шултхајс?
– Да, док сам год ja на челу овог одељења, и док год уживам поверење управе, морам лично да сносим одговорност! Овога пута ћу и ja поћи с вама, Циглер.
– Али... али ми смо... само неколицина младих...
– Будите ви без бриге, Циглер. Ja сам врло флексибилан, лако ћу се прилагодити вашем друштву. Плесаћу, пићу, a ако треба, учествоваћу и у деоби голих девојака и повући се с којом од њих...
– Ma добро, господине Шултхајс, али...
– Ни речи више! Moja одлука je неопозива.
– Заиста не знам, господине Шултхајс...
– Најважније од свега je да истрага остане у потпуној тајности. Нико не сме ништа да сазна! Да понесем коју флашу?
– Не знам...
– Понећу флашу француског шампањца. A знам и масу добрих вицева. Хоће ли и она бити тамо?
– Ко?
– Принцеза.
– Господине Шултхајс, молим вас да примите мој отказ.
– Захтев се одбија. Састајемо се у девет пред управном зградом.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kišon za zaljubljene

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 5:34 pm





САВРШЕНИ БРАК

Kao што je уобичајено на скуповима интелектуалног крема, даме су се повукле у свој угао салона, a ми мушкарци остали смо до краја вечери на окупу. Теме наших разговора кретале су се у распону од пореза на доходак преко афере Вотергејт до „Последњег танга у Паризу”, на којем смо се мало дуже задржали, вероватно зато што je већина нас била отприлике истих година као и Марлон Брандо у том филму.
– У овим нашим годинама – споменуо je инжењер Глик – човек више не може да побегне од спознаје да je институција брака чиста катастрофа.
Ha брзину спроведена демографска анкета показала je да je 85 посто лоших бракова, да их je 11 посто напросто неподношљивих, да их je три посто још како–тако, a да се о преосталих један посто не зна ништа поуздано.
Je ли могуће, упитали смо се, да кривица за ове депримирајуће цифре лежи на нама мушкарцима? Ту су се мишљења разилазила. Неко je од нас рекао да je један његов комшија већ 32 године срећно ожењен, додуше – с пет жена за редом.
– Какав je кунст – јави се један од гостију, Густав Шлезингер, који je до тада ћутао – разводити се и онда се увек изнова женити неком другом? Помоћу таквих трикова, наравно да се може бити срећно ожењен. Али узмите, на пример, мене и Кларису. Ми живимо већ двадесет година у складном браку.
Сви смо се загледали у присталог, елегантног мушкарца, већ помало проседог на слепоочницама.
– Не може се рећи да je Клариса некакво божанско биће – настави он – или да нам деца нису безобзирни шмркавци. Не, није ствар у томе, него смо ми само открили зашто се толики бракови најчешће распадају.
– Зашто? Који je разлог за то? – салетели смо га питањима са свих страна. – Будите мало јаснији! Због чега већина бракова пропада?
– Због разних ситница, господо. Због свакаквих глупости, због баналних трзавица које претварају живот двоје браком везаних људи у пакао. Дозволите да наведем само неколико примера. Ja бих увече хтео да спавам, a моја жена би хтела да чита. Ja се ујутро пробудим свеж и одморан, a моја je жена уморна и хтела би још да спава. Ja за доручком волим да читам новине, a она би за то време радије ћаскала са мном. Ja волим да једем ротквице, a моја жена не трпи никакво грицкање. Ja волим да се шетам, a она радије да слуша музику. Ja очекујем важан телефонски позив из Њујорка, a она сатима брбља с пријатељицама о проблему доставе купљене робе кући. Мени je стало до...
Ha овом месту неки гости су га прекинули.
– Само без сувишних детаља! Знамо ми што хоћете да кажете. Разговарате с искусним супружницима. Него, како тај проблем може да се реши?
– Решење лежи у доброј вољи дотичних особа. Сва она ситна неслагања која се нужно јављају у сваком браку, треба заједнички решавати у духу толеранције, љубазности и међусобног разумевања. Сећам се, на пример, како je једне вечери Клариса хтела да гледа на нaшoj израелској телевизији филм о Тарзану, a ja сам на јорданској хтео да гледам емисију о вероватно и вама добро познатој трбушној плесачици Фатими. Умало да тада није дошло до лома међу нама. Ипак, није дошло. Усред препирке изненада смо праснули у смех. Зашто, рекли смо једно другом, зашто морамо само да имамо свако свој пешкир? Зашто се не бисмо том методом послужили и у другим случајевима? И тако сам ja сутрадан купио Клариси нови телевизор.
Отада се никада више нисмо препирали око тога који ћемо програм да гледамо.
Густав Шлезингер застао je у говору.
– Je ли то све? – упитали смо га.
– Не, то je био почетак. Мало–помало увели смо тај двојни принцип и у неким другим аспектима нашег заједничког живота. Тако смо се претплатили на два примерка новина и часописа које смо најрадије читали. Имамо код куће и два радија, две филмске камере и двоје деце. Поклонио сам Клариси и нови аутомобил како би се слободније могли кретати по граду, a преуредили смо и балкон како бих ja имао своју спаваћу собу.
– Аха! – гракнули смо сви готово у један глас. – Аха!
– Само без тога „аха”! – одбруси нам Шлезингер. – Напротив, наш брачни однос досегао je нове врхунце, a када смо увели још један телефон, отпала je и последња могућност да се наруши хармонија у нашој кући.
– Али све те ствари страшно пуно коштају? – гласило je следеће питање које смо му поставили.
– За срећан брак ниједна жртва није превелика. Уз мало добре воље, лако се могу савладати и финансијски проблеми који настају из заједничке добре воље. Тако сам и ja, на пример, изнајмио атеље у нашој кући, иако сам због тога морао да подигнем кредит.
– Атеље? Какав атеље?
– Moj сопствени. Преуређење балкона било je свакако велика помоћ, али je остало још неколико малих могућности неспоразума. Рецимо, заједничко купатило. Или ормари за одећу. Или наши разговори. Кад je Клариса сазнала да je један атеље на врху куће слободан, одмах смо заједнички донели одлуку и ja сам се после недељу дана преселио горе. Немате појма колико je то добра донело нашој брачној заједници. Ујутро нисмо више морали седети једно насупрот другога зловољних лица, ja сам могао да једем хрскаве ротквице до миле воље. Па и пошту смо почели да примамо свако за себе...
– Како то?
– Клариса je опет узела своје девојачко презиме. Taко je започело једно од најсрећнијих раздобља у нашем браку. Али ништа није тако добро да не би могло да буде и боље. И даље смо морали да рачунамо с тим да ћемо се сретати на степеништу у тренутку када нисмо ни она ни ja у правом психичком стању за тако нешто. A мени je могла да смета и дечја вика. Зато смо одлучили да се ja преселим на други крај града.
– И то није лоше деловало на ваш брачни живот?
– Мислите на...
– Да.
– Па, забога, ту су и хотели! Сретали смо се и у биоскопу, a с времена на време и на улици. У свакој од тих ситуација љубазно смо се поздрављали. Али најважније од свега било je то што међу нама није више било ни трунке напетости. Далеко од тога. Једино je до спора још могло да дође око деце. Али и ту смо нашли решење. Када сам се ja преселио у Јерусалим, повео сам сина са собом, a ћеркица je остала код Кларисе. И могу да вам кажем да се тај аранжман показао врло успешним.
– И ваша je супруга задовољна свим тим?
– Одушевљена je. Последња разгледница коју сам летос добио од ње била je срдачна да не може бити срдачнија. Обоје смо поносни што смо, уз помоћ разума и добре воље, уклонили проблеме из нашег заједничког живота. Зато бих вам, драги пријатељи, нешто саветовао: пре него што се позабавите мишљу да се раставите, или пре него што се одлучите за неко друго модерно решење, треба са супругом да упрете свим силама да узајамним разумевањем уклоните све оне ситне, безначајне потешкоће са којима морате да се носите. Тада ћете имати исто тако срећан брак као и ja.
Густав Шлезингер завали се у фотељу излажући се помало самодопадљиво нашим завидним погледима.
– Свеједно – рече инжењер Глик – ja остајем при свом мишљењу да заједнички брачни живот у ово наше доба не функционише како треба. Ваш случај je изузетак.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kišon za zaljubljene

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu