Kišon za zaljubljene

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Ići dole

Kišon za zaljubljene

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 5:27 pm

First topic message reminder :



Zbirka "najlepših satira za ambiciozne početnike ".

Knjiga predstavlja zbirku humoreski na teme ljubavi i braka, kojima se Kišon bavio veoma često tokom više od pola veka bavljenja humorističko-satiričnom prozom.

U ovoj zbirci su na meti Kišonovog oštrog pera zaljubljeni parovi ali pre svega bračni partneri sa dugogodišnjim stažom i uplakane udovice.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Kišon za zaljubljene

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 5:35 pm







МАДЛЕН

Недавно, у смирај дана, док je из околних гајева наранџи допирао промукао смех шакала a ветар доносио жуте облачиће пустињског песка, појавио се изненада у мом врту Шултхајс. Обрадовао сам се што га видим после толико времена. Није се нимало променио, био je то онај исти, стари, елегантни Шултхајс, интелектуалац у правом смислу те речи. Само сам му у очима одмах приметио нешто необично тужно.
Понудио сам му да седне и попије чашицу здраве јорданске воде. Ћутке je попио неколико гутљаја.
– Морам са вама о нечему да поразговарам – рече.
– Само изволите. Претпостављам да сте ради тога и дошли.
– Није ми било лако да се одлучим на овај корак. Али не могу даље овако. Морам неком да се изјадам, иако сам виши државни службеник који мора да пази на свој добар глас.
Наточио сам му још мало јорданске воде и настојао да гa својим држањем охрабрим.
– Не знам одакле да почнем – настави он. – Ви ме већ дуго познајете. Знате да сам здрав, уравнотежен човек који ужива пуно поверење својих претпостављених.
– Знам.
– Тако се барем чини површном посматрачу са стране. У ствари, верујте ми да сам страшно усамљен. Остао сам нежења зато што никада нисам нашао одговарајућу животну сапутницу. A морате да знате да сам одувек чезнуо за мало топлине. Али никада je нисам нашао... све док није Мадлен крочила у мој живот.
Загледао се на трен у празно пре него што je продужио:
– Хм, човек никада не зна када ће му судбина покуцати на врата. Toгa дана нисам ни слутио шта ме чека. Било je то трећег новембра прошле године.
– Ваша веза траје већ шест месеци?
– Да. Toг јутра сам се пробудио са грозницом и позвао доктора, који je установио да ме тресе грозница од грипа и нешто ми преписао. Комшија je отишао по то у апотеку и вратио се са некаквом кутијом. Када сам je отворио, угледао сам у њој повећи предмет од ружичасте гуме.
– Термофор?
– Сасвим обичан термофор. С металним затварачем. Ништа посебно... Боже мој, како се стидим!
– Али зашто?
– Јако ми je тешко да говорим о детаљима из свог приватног живота. Имајте стрпљења са мном.
– У реду, у реду.
– Добро се свега сећам. Када сам први пут опипао ту грејалицу, напољу je падала киша a унутра je било хладно. Ставио сам грејалицу на груди и... и... веровали или не, први пут у животу срце ми je осетило нешто мало топлине. Први пут у животу нисам био сам. Да ли ме разумете?
– Наравно.
– Ту ти на грудима лежи та ствар, та топла, мека ствар, a једини joj je задатак да ти олакша живот. О, како сам био захвалан мојој Мадлен!
– Како? Молим?
– Тако сам je назвао. Мадлен. Чим сам je први пут угледао. Зашто Мадлен? Не знам. Можда сам једном давно у Паризу волео девојку која се тако звала. Можда сам само желео да je волим. Или сам можда само желео да видим Париз? Како било да било, од тог тренутка ништа ми више нису могле животне буре. Moja Мадлен je била са мном, под покривачем. Сматрате ли то апсурдним?
– Нипошто. Многи људи се служе разним грејалицама.
– Ви ипак не схватате сасвим добро мој случај. Размислите мало! Када су ми ноге хладне, Мадлен ми их угреје. Појаве ли се болови у куковима, Мадлен их одагна. Могу да je ставим и на стомак ако желим. Њене могућности су неисцрпне. A увек остаје скромна, увек верна, увек услужна. Ништа друго не тражи него само мало вреле воде. Дуго нисам то хтео да признам самом себи, али то не могу да порекнем...
– Заљубили сте се у њу?
– Да, могло би се тако рећи. Никако не могу a да се не сетим Пигмалиона. Познајете ваљда ту предивну причу о енглеском језикословцу који се заљубио у кип Афродите. Слично je некако било и са мном. Каткад се питам како je могуће да један одрастао, интелигентан човек лудује за једном безначајном, неугледном грејалицом! Колико их има лепших и већих од ње! Али мени je стало само до моје мале Мадлен. Штавише, морам признати да сам и љубоморан на њу.
– Вара вас?
– Једанпут ме je већ преварила. – Шултхајс припали цигарету и поче нервозно да увлачи дим. – Није она додуше била ништа крива. To се догодило стицајем околности. Пре неколико месеци Мадлен je почела да испушта воду. Како сам лудачки заљубљен у њу, стално сам хтео да ми буде још топлија па сам je толико напунио врелом водом да je задобила опекотине са стране и почела да цурка. Био сам сав очајан. Отишао сам с њом код најчувенијег специјалисте за термофоре... и тада се догодило оно страшно. Када сам увече дошао по њу, тај зликовац ми je тутнуо у руке неки сасвим десети термофор. Заменио ју je! Не верујем да je то намерно учинио, али га то ипак не оправдава. Затражио сам од њега попис свих муштерија и кренуо у потрагу за Мадленом по целом граду, уздуж и попреко. Напокон сам je негде око поноћи нашао, у кревету једног дебелог трговца мешовитом робом, који je запомагао на сав глас. Код њега сам je нашао...
– Ин флагранти?
Шултхајс без речи климну главом.
– Отада je више не испуштам из вида. Често се ноћу пробудим окупан у зноју зато што сам сањао да пропушта воду. Толико ме мучи тескоба да сам се обратио за помоћ и брачном саветовалишту. Саслушали су ме и установили да за мене постоји само једно решење како бих се напокон ослободио погубног утицаја који Мадлен врши на мене, a то je да купим нови термофор.
– И јесте ли га купили?
– Јесам. Ено га лежи неупотребљен у фиоци. Ja врло добро знам да по закону имам право да држим две грејалице. Али ваљда нико не може да ме присили да обе употребљавам?
– Наравно да не може.
– Мадлен и ja смо доживотно везани једно за друго. To je напросто тако, и ту се ништа не може.
– Дозволите да вам честитам. Такви снажни људски односи врло су ретки у животу.
– Чекајте мало. To још није све. Још вам нисам рекао зашто сам заправо дошао код вас. Колико ми год то било тешко, морам да признам да један сасвим одређен разлог квари наш срећан заједнички живот. Ти термофори, знате, имају ограничено време деловања, па чак ни Мадлен не остаје топла дуже од четири–пет сати. И тада... не знам како да се изразим...
– Мадлен je постала фригидна?
– Хвала вам. Хвала вам што сте ми узели ту реч из уста. Јер, уз сву своју љубав према Мадлен, морам да признам да нема скоро ничег непријатнијег него што je додир са охлађеном грејалицом. A када се то догоди, када на пример, пре него што заспим, осетим на ногама хладан додир тога гуменог предмета, онда избацим Мадлен ногом из кревета.
– Ma немојте!
– Варварски поступак, зар не? A ујутро, када се пробудим и спазим ту јадницу како лежи на поду онако млохава и исцрпљена... – Шултхајс бризну у плач.
– Стидим се пред самим собом. Никада не бих рекао да могу да будем тако окрутан. Док je фино топла, држим je у наручју, милујем и тетошим, a чим се охлади поступам с њом као са каквом крпом, бацам je на под и газим по њој. Шта ми вреди што ујутро опет клечим пред њом и заклињем се да то нећу никада више да учиним! Свеједно учиним... – Сав очајан, Шултхајс зари лице у руке. Био je на рубу нервног слома. – Помозите ми! – зацвиле. – Избавите ме из невоље! Реците ми шта да радим!
Дуго сам и напрегнуто размишљао. Ha крају рекох:
– Шултхајс, мислим да сам нашао решење. Не знам хоће ли то упалити, али могли бисте барем да покушате.
– Шта? – приупита ме Шултхајс напето. – Шта?
– Када приметите да вам се термофор охладио, лепо устаните из кревета и напуните га опет врелом водом!
Шултхајсово лице, избраздано од јада, разведри се. Устаде, стисну ми руку без речи и оде клањајући се од захвалности. Спасио сам један брак!





_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kišon za zaljubljene

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 5:35 pm



ЕХ, ПУСТО ТУРСКО!

Цариград je голема метропола, по броју становника готово већа од свеколиког Израела, иако je праву афирмацију стекао тек пошто су у њему снимили филм. Бејаше то трилер који се звао Топкапи, a у којем Питер Јустинов мажњава царске драгуље. Сигурно се сећате тог филма? Стога и није чудо што je приликом наше недавне посете том граду најбоља од свих жена пожелела да види локацију филмског снимања.
Узели смо водича и отишли у Топкапи, који je у међувремену претворен у национални музеј, па смо згранути од дивљења лутали лавиринтом прекрасних одаја. Мислим да у историји није било ничега што би човека тако фрапирало, осим можда данашњег Кремља.
– Ове дворане су права ризница блага древне цивилизације – верглао je службени водич. – Овде су похрањене уметнине непроцењиве вредности, овде je позната царска библиотека, овде je и највећа збирка минијатура на свету. Шта бисте желели најпре да видите?
– Харем – ланух.
Најбоља од свих жена приговори ми да сам опет вулгаран, али je водич добро знао да бакшиш дају мужеви, па нас je одвео право у најлепше крило свеколиког комплекса.
Рекло би се да je цео Топкапи изграђен управо због тог дела. У харему je свака одаја својеврстан бисер, a кревети с душецима као душа мекани, ни мислити не смеш на њих, као ни на раскошне будоаре у којима су дотеривали лепотице када би им дошао ред за зна се шта.
– Овде je Његово Величанство обично стајало и посматрало женски базен тамо доле – рече нам водич – па je бирало коју ће од њих.
Пришао сам том прозору и покушао да замислим како je то онда било, али ме најбоља од свих жена прену из мојих полигамских снова и рече да би сада хтела да погледа мозаике. Рекох joj да не буде нестрпљива, нека се и она нагледа овог историјског видика. И док сам тако стајао на тој осматрачници и зурио у мамутски базен капацитета хиљаду женскадије, упитао сам се како ли je, под милим Богом, он, султан, то објашњавао својој хануми.
– Je ли, болан, Абдул Хамиде – каже му тако жена једне вечери – смем ли да знам шта ти толико дуго сеириш с тог пенџера?
– Je л’ ja? – пита султан. – Ах, драга, само гледам какво ће време.
– A шта су ти све оне женске тамо?
– Хм, све бих рек’о да ће киша.
– Мани то, ja те питам шта су ти они буљуци жена онамо доле?
– Каквих жена?
– Тих лепотица што се доле купају. Још ћеш ми рећи да их не видиш?
– Душо моја, мени je важно небо, гледам облаке и звезде, зашто бих ja глед’о доле? Ал’, када ми већ то спомињеш, све ми се чини да je оно доле неки хамам ил’ штогод слично томе. Ma знаш како je, раја се мора негде и опрати.
– A откад ми то имамо у сарају хамам за рају?
– Да ме убијеш, не знам, слатка моја голубице, ал’ ћу се свакако распитати. Знаш, ако ми je што забрљ’о онај хрсуз од неимара, дина ми, набићу га на колац!
– Абдул Хамиде, нешто ми плахо врдаш?
– Око моје једино, како можеш посумњати у мене?
– Je ли? Па, добро, реци ми онда зашто сваке ноћи бежиш у онај тамо башкалук?
– Ко, je л’ja?
– Безбели ти! Само шћапиш силеџек и нема те више.
– Ma идем у ћенифу, љубави моја.
– Зар на два дана?
– Шта ћеш кад ми дуго треба. A који пут, кад ми сан неће на очи, одем да играм шах с евнусима. Знаш онога шкембавог с кривошијом? Е, с њим прошли пут умало да нисам награисао. Им’о je ата више, ал’ ja њему турнем топа па...
– Ал’ два дана!
– Па се он намерачио на моју шахињу и...


– И вратио се ти без сапа, клецала ти колена.
– И држ’ – не дај...
– A дернек?
– Који дернек?
– Знаш ти добро који! Читави сарај не мере ока склопити од дефа, зурле и таламбура уз трбушни плес.
– Мислиш, ja изводим трбушни плес?
– Не ти, него оне.
– Koje?
– Твоје ајгируше.
– Јање моје, ма како можеш?!
– Не бургијај ми ту! Синоћ сам с пенџера викнула да прекину, глава ме боли, a знаш шта ми je један од оних твојих чанколиза рекао, ха? „Мучи, жено!” вели ми он. „Не квари мерак султану!” Шта то треба да значи?
– Појма немам, мајке ми. Биће да нека од тих цура има човека који се зове Султан. Ко Јусуф Султан ил’ шта ти ja знам. И биће да je тај чувар хамама...
– Још нисам видела ни једну једину мушку главу тамо доле.
– To ти je ваљда отуд што су све те цуре чедне... знаш како je, рабинат и те ствари...
– Чедне кобајаги. A све голе ко од мајке рођене!
– Ma ко?
– Па те твоје успаљенице.
– Немогуће! Хоћеш да кажеш да немају ништа на себи?
– Ниси ваљда глув!
– Аман јараби! Е, рашчеречићу тог кавазбашу, имана ми! Зар у мом рођеном сарају! Баш добро да си ми то рекла, јаранице моја! Голе! Гле ти њих! Из ових стопа идем доле да то испитам, па ако немају прописну дозволу за нудистичку плажу, има да их...
– Абдуле, болан, куда ћеш у том силеџеку?
– Морам одмах онамо, премила моја. Ваља ми испитати те профукњаче, да видим шта им je то на уму, и тако... Ово ти je зорли проблем, знаш. Па ja сам ожењен човек! Грлице моја, ево ме натраг зачас, можда још овог месеца, a с првим ластама свакако.
– Крмак један!
– Чућемо се, срећо моја, a буде л’ шта новог, само ми зврцни. Љубим те, шећеру мој преслатки! Ћао!



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kišon za zaljubljene

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 5:35 pm





ОХ, КАЛКУТА!

Морам признати да ми жене неким својим особинама понекад ипак иду на живце.
Ту, у првом реду, мислим на њихову знатижељу.
Ha пример, причам ja људима који ме напето слушају о великом пожару у Калкути, и то причам као неко ко je тако рећи био сведок самог догађаја. У јарким бојама описујем како се један небодер срушио као кула од карата, како су неки неустрашиви ватрогасци заглавили у ватри, како je један очајни отац, кога сам тако рећи својим очима видео, тражио усред пожара своје дете, како je једна прелепа млада жена искочила кроз прозор...
Ту ме једна од слушатељки обавезно пита:
– A ко je била та жена?
Мени никако не иде у главу зашто се неко занима за личне податке жене у запаљеној Калкути. Али како желим да наставим причу, одговарам:
– Немам појма. Нека жена. Нека Индијка.
– Да ли je она тамо живела? – наставља питалица.
– Вероватно.
– Да ли je била сама? – пита ме даље.
И штошта ме још пита. Својим сувишним питањима блокира моје казивање, одузима му напетост, упропашћава га.
A ja бих тако радо причао о том пожару у Калкути који тако добро познајем из својих бројних казивања, са свим оним драматичним моментима који иду уз такву причу о једном великом пожару. Moje казивање увек безнадежно запне управо на том месту, код те лепе младе жене која je искочила кроз прозор. Никако да дођем до слонова који су се дочепали слободе у том пакленом пожару. Покушавао сам и да изоставим ону реч „лепа” али ми то није ништа помогло.
Све док ми једног дана није изненада пала на памет једна генијална идеја. Када ме je за време мог детаљног приповедања једна слушатељка опет приупитала ко je била та заносна индијска лепотица, одговорио сам joj као да je реч о нечему што се подразумева само по себи:
Рифка Вајнреб.
И први пут, за последњих двеста година, успео сам да довршим причу.
Тада сам открио основно правило за дуг и срећан живот – жене увек желе да чују имена. Опседнуте су тиме. Отада, кад год ме на врхунцу мог казивања прекине типично женско питање: „А ко je то био?” ja промптно реагујем траженим податком: „Capa Пиклер” или „Јосипа Камински”, и мирно настављам причу.
Свим припадницима мога пола који су жртве болесне радозналости својих слушатељки, саветујем да увек имају у рукаву више имена. Тиме ће обезбедити себи несметани ток приповедања и стећи унутрашње спокојство.
Посебно je ефектно име: „Мирјам Блументал”.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kišon za zaljubljene

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 5:35 pm





ГЕРШОНОВА УДОВИЦА

C удовицом сам се упознао у једном ресторану негде у пустој земљи телавивској. Управо су ми стигли јагњећи котлети, кад са суседног стола устаде постарија, ситна дама и приђе ми. Јесам ли то ja, умиљато ме упита, онај што прави оне смешне цртеже у новинама.
Moj покојни муж јако их je волео – објасни ми – иако сам није знао ни две црте да састави. Али je волео музику. И партију карата с времена на време. Играо je с апотекаром иза угла, знате. Јадан човек, био je сакат на једну ногу. Мислим, тај апотекар.
Ту информацију сам примио к знању како и приличи. Moja je удовица имала румено лице, седу косу на потиљку уредно сложену у пунђицу, окице налик на црне дугмиће, малену црну торбицу и згужвану марамицу. Црни дугмићи би се повремено замаглили, посебно на помен покојног мужа.
Ах – уздахну она – када би сад Гершон барем био овде с нама! Био би пресрећан са вама да поразговара. Како су га само занимали људи! „Берта” рекао ми je једном, „колико људи, толико ћуди”. Бавио се графологијом, знате! Наравно, само као хобијем, али ипак...
Упитах удовицу могу ли да joj наручим неки компот, a она npихвати и седе за мој сто.
– Најлепше вам хвала – рече. – И Гершон je јако волео слатко. „Берта”, рекао ми je једном, „није ме бригa шта каже доктор.” A здрав je био као дрен, само je патио од морске болести. Мислим, на броду. Једино чега се никад не би одрекао, то je био пренос фудбалске утакмице суботом увече на телевизији. Никада! Да, имао je он своја начела, мој Гершон. Ни рибу никада није jeo.
– Када вам je умро покојни муж? – европски васпитан, уљудно je упитах.
– Пре осамнаест година – уздахну Гершонова удовица – али ми се чини као да je то било јуче. Ах, какав je то био карактер! Новине би прогутао. Све их je куповао иако нисмо били богати. Али, ето, имао je своје навике, знате... Ha пример, никада се није возио аутобусом. Само таксијем, макар немао ни пребијене паре у џепу. Једном га један таксиста умало није убио. Звао се Зилберман. Зилберман? Тако нешто. Или je био Зилберштајн? Мислим, таксиста. Због тарифе. Гершон се згрозио. „Берта”, рекао ми je, „па ово je превршило сваку меру”.
Дотле сам прилично сетно жвакао своје котлете. Гершон ми се постепено обликовао у духу, али сам ипак осећао да би ми добро дошла промена теме, макар и привремено.
– Хмм – процедих – не смемо стално да живимо у прошлости, зар не?
– Тако je – сложи се Берта. – Шта je било, било je. Управо је тако говорио и мој покојни муж. „Берта”, рекао ми je једном, „важно je шта ће бити.” Таквог je био духа мој Гершон. Препирао се са сваким. Осим кад су били избори. Државни, мислим. О томе ни речи лоше, мислим. A марке? Какву je збирку имао! И знате шта? Није их држао у албумима, држао их je у папирној кеси!
– Хм... да – приметих – ко би то рекао! Али, драга госпођо, опростите што сам вас толико задржао...
– Ma ни говора – прекину ме удовица. – Навикла сам ja на то да се људц занимају за Гершона. Тако ми je једном рекао: „Берта, све у своје време.” Ето каква je био поштењачина! Ах, a како je тек уживао да иде у биоскоп! Од тога му је само једно било милије, да решава укрштеницу у својим пољским новинама.
Мало сам се промешкољио на столици.
– Па... – кажем – чини се де je јесен готово прошла. Убрзо ће зима.
– То je он увек осећао у костима, мој покојни муж. Промену времена мислим. „Берта” рекао ми je једном, „није ме брига шта доктори кажу...”
To сам већ био чуо. Гершон je почео да се понавља. Истини за вољу, већ ме je хватала жива антипатија према добром Гершону. Мислим, у првом реду, зато што je сваку мисао морао да почне са „Берта...” Закључио сам како je последњи тренутак да дух мужа њеног Гершона избацимо из разговора.
– Ово с Египтом – кажем – питам се шта ће од свега тога да буде. Шта ви мислите?
Удовица се замисли, a очи joj још више дођоше налик дугмићима.
– Да je мој покојни муж жив – напослетку закључи – сигурна сам да би рекао: „Берта, желим им свако добро.” Да, о свему je имао такав оштроуман суд. И није волео да ленчари, то никако. Празником би узео да везе. Додуше, само на крстиће. Не као ова данашња младеж. Обријао би се ујутро и увече, ако треба. „Берта” рекао ми je једном, „ту се не мењам...”
Дотле ме je већ обузела силна амбиција да из удовице исцедим барем једну безгершонску реченицу, макар само једну. Оставио сам политику и прешао на инфлацију („Берта, важна je ликвидност”), на спорт („Moгao je да пешачи километрима. До поште и назад!”) и, као круну свега, на прославу државне годишњице („Берта, сигурније ми панталоне стоје с хознтрегерима”).
Крах на свим фронтовима. Кроз све то, питао сам се о чему ли je Гершонова удовица разговарала са мужем док je тај јадник још био жив. Да ли je и њему стално цитирала њега самог? „Берта, рекао си ти једном мени, Гершоне...” Да не кажем колико ме je живцирало што сам од целог грешног света баш ja изабран да уз своје котлете кусам Гершона и Берту. Можда морам да престанем са прављењем оних сличица у новинама?
У међувремену, удовица je наручила компот од шљива.
– Гершон je jeo воће – рече. – Али чујте, ево, причамо и причамо, a нисам вам се још представила. Ja сам Берта.
Драго ми je.
– Чудно, али знате ли на кога ме ви подсећате? Ha мог покојног мужа. Да не поверујете! И он je имао такве, знате, усне. Мало по страни, мислим. Људи то нису уочавали, али je он то знао. Ха, знао je он свашта. „Берта” рекао ми je једном, „тако ти je то”. To je било онда када ме je оставио због оне дебеле праље због које je навукао упалу плућа. Знате шта? У животу ниje никада носио поткошуљу! „Берта”, рекао ми je, „радије ћу да ставим два шала”.
Ту, на два шала, искочио сам из коже. Испружио сам се преко стола и просиктао:
– Берта, споменете ли још само једном Гершона, послаћу вас за њим!
Али се Берта није нимало омела.
– Но, но – рече мирно – зар je то начин? Да je мој Гершон још жив...
Паде ми на ум да знам од чега je Гершон умро – није то била упала плућа. Спасавај се, Ефраиме, док још можеш! Устадох да пођем од стола, али ме Берта зграби за руку и не хтеде да ме пусти.


– Moj покојни муж – рече – јако je волео куглање...
Остало нисам чуо јер сам гласно позвао у помоћ, на шта je конобар самарићанин дојурио и ослободио ме. Похитао сам кући, где сам тек под леденим тушем охладио жељу да Берти заврнем врат.
Te ноћи ми се у сну јавио Гершон, стиснуо ми руку немо и саосећајно, и весело одмаглио с дебелом праљом. Благо теби, Гершоне!


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kišon za zaljubljene

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 5:36 pm







СЛАБОСТ ПРЕМА МОРНАРИМА

Недавно се најбоља од свих жена вратила раздрагана из града.
– Ефраиме – довикну ми весело – купила сам ти праве жилете!
Какво изненађење! Прави жилети, ммм...
Отрезнио сам се тек после неколико сати, када сам се сетио да се бријем електричним апаратом, и то већ поодавно. Шта ће ми онда жилети? Истина je убрзо изашла на видело. Moja женица луњала je по Дизенгофовој улици, где се суочила са једним новим симптомом приватне иницијативе. Реч je о портабл–дућану у облику отвореног ковчега на плочнику.
– Кријумчарена роба – рекла ми je узбуђено, дрхтавим гласом. – Један морнар продаје те ствари испод руке...
Упитао сам je каква je то рука испод које се у по бела дана тргује на главној улици, али ми она, уместо одговора, развезе о напетости и узбуђењу који прате такве трансакције.
Наравно да je купила још неке ситнице – оригиналну корејску ружину водицу с екстрактом од борових иглица, једну таблу израелске чоколаде која се лиценцирано производи у Сингапуру и привезак за кључеве на којем виси један мали компас. Сложио сам се да би тај компас могао добро да нам дође када се једном изгубимо у Сахари. Само звирнемо на њега и већ знамо на којој се страни света налази кућа чија врата отварају ти кључеви.
Најбоља од свих жена после тога није хтела пола дана да разговара са мном, али je онда омекшала.
– Дабоме да ja знам да нама ово све не треба – признала ми je – али нисам могла да одолим напасти. Имам тако неку слабост према морнарима.
Показало се да je у међувремену опет била у куповини. Поносно ми je показала тек купљене залихе за тешка времена. Ту су биле три флаше малезијског учвршћивача за косу, сијасет пасти за зубе, папуче, кинески ручни рад, прокријумчарене споредним путем, преко Тибета, у Дизенгофову улицу.
– Не само да ти морнари имају превисоке цене – пожалила ми се најбоља од свих жена – него су још и безобразни. Ниједан од њих ништа ти неће рећи о пореклу робе. Најрадије бих их пријавила полицији.
Током поподнева претражио сам joj ташну, нову новцату, од бамбусовине, и пронашао још нешто од шверцоване робе – један чисти посребрени упаљач из Грчке који je купила за мене. Ja сам иначе непушач.
– Женска главо – брецнух се на њу – само још један морнар и затражићу да нам одвоје рачуне у банци.
Најбоља од свих жена покуњено обори главу и учини ми се као да се излечила, једном заувек, од своје морске болести. Ипак сам, с времена на време, правио мaлe штих–пробе и тако једног дана пронашао комад индонезијског сапуна с мирисом лаванде који беше сакривен међу њеним вешом и бочицу помаде за улепшавање која je сумњиво мирисала на океан.
– Жао ми je – тихо je процедила – ово ми je заиста последњи пут.
A онда, једног тмурног четвртка, болест се поново јавила. Moja жена се бледа вратила кући и сручила уморна у фотељу.
– Рекла бих да сам стварно пролупала – простењала je. – Купила сам једног мајмуна.
Ни њој самој то није било јасно. У последње време држала се само оне стране Дизенгофове улице на Kojoj нема тезги како би избегла испружене канџе морнара. Али не лези враже! Данас je један од тих мангупа прешао са својим морнарским ковчегом на другу страну улице. У свом асортиману имао je и тог малог, слатког мајмуна на батерије, made in Hongkong, који удара у бубањ.
Шверцована роба, наравно.
– Жао ми je – рече ми жена сва уплакана – али једноставно не могу да одолим морнарима...
Ухватио сам je за руку и сместа je одвукао у Дизенгофову улицу. Морнар je још увек био на свом месту, са својим морнарским ковчегом и шверцованом робом. Однекуд ми беше познат.
– Чујте – рекох му – да нисте ви можда држали ону малу парфимерију на Ротшилдовој авенији?
– Јесам – одговори ми он. – A зашто ме то питате?
Погледавши своју супругу која пати од морске болести, приметио сам како се мирис широког, великог света око ње расплинуо у трен ока. Индијски шампон који већ беше узела из морнарског ковчега испаде joj je из руке...
– A још ми je покојна мајка лепо говорила – шапну ми – да не смем да верујем морнарима.
Код куће je, сломљеног срца, извадила батерије из оне мале кинеске играчке. Коме je још до мајмуна бубњара који je потпуно нормално оцарињен и легално увезен?




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kišon za zaljubljene

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 5:36 pm






РАПСОДИЈА У ЗЕЛЕНОМ

Поодавно смо планирали то путовање које je сада напокон могло и да се оствари. Прошли су они тешки дани испуњени свакојаким припремама и кренули смо на пут.
Недељу дана у Паризу! Ох–ла–ла!
Већ у ваздушном простору острва Родоса обузео нас je онај осећај среће, типичан за израелске грађане када су далеко од своје хваљене домовине, a тај осећај нас je пратио и када смо крочили у одвратни париски хотел са пет звездица. Потрајао je још двадесетак минута.
A тада се то догодило.
Стајао сам крај хотелског прозора и уживао у прекрасном погледу на париске телевизијске антене. Изненада зачух иза себе продоран женски крик:
– Ајој!
Окренух се и угледах најбољу од свих жена како, разрогачених очију, суманутим покретима копа по својој ташни.
Ja сам, уз ту стамену жену, преживео већину ратова на Блиском истоку. Штавише, заједно смо се од градске управе у Тел Авиву изборили за грађевинску дозволу за нашу кућу. Ипак, никада je нисам видео тако очајну.
– Боже мој! – кукала je. – Изгубила сам je! И изађе из хотела да се изгуби у велеградској вреви, a мене остави самог усред крша из напола испражњеног кофера. Сати су пролазили, па сам се већ помало и забринуо. Једино ме je мој грозоморни француски изговор спречио да се обратим полицији.
Одједном се врата широм отворише и најблеђа од свих жена баци се на кревет јецајући на сав глас:
– Не могу да je нађем... Нема je у целом Паризу!
– Чега то нема, за име Божје?
– Moje зелене сенке за очи!
Показало се да je моја добра женица, када смо стигли у хотел, установила да joj недостаје нешто што je иначе чувала као зеницу ока свога – зелену сенку за очи која je једина могла да прави контуре на њеним бадемастим очима. Једна обична шарена сенка!
Трагала je за њом по целом Паризу, обијала прагове свих бутика и парфимерија, испробавала на туце сенки, да би на крају, сва утучена, установила да у Паризу нема сенке такве посебне зелене боје. Уосталом, тада сам тек успут сазнао да je реч о производу званом velvet green који производи фирма Maubelle of Michigan. Њој ниједна друга сенка није ваљала.
– Ама, душо – покушах да je утешим – иза тих твојих наочара нико жив не може да види зелене обрисе око твојих очију.
– A шта ти мислиш, глупане, шта ће бити кад скинем наочаре да их обришем?
Никада нисам тврдио да разумем жене и њихове недокучиве душе. Слабији пол живи у свом сопственом свету, са својим сопственим законима и сопственим шареним сенкама за очи. Жене су напросто различите од нас мушкараца. Луцкасте су, између осталог.
Moja жена се, на пример, тада расплакала као кишна година. У таквим околностима она никако није могла сутра увече да пође са мном на пријем у нашу амбасаду.
– Без своје шминке на коју сам навикла осећам се као да сам гола – рекла ми je. – Иди ти сам на тај пријем.
И показала ми je своје црвене очи.
– Погледај ми само очи које сам својом старом сенком могла још некако и да спасем. A сада, можеш и сам да видиш на мом левом оку како изгледа та одвратна боја коју су овде у Паризу хтели да ми подвале. Видиш ли разлику?
Прегледао сам joj оба ока што сам помније могао, али нисам видео никакву разлику између њих. Зелена je црта – зелена црта. И тачка. Можда joj je лево око било чак и малчице лепше. Или je то било десно?
– Потпуно си у праву – рекох. – To не може да се пореди са velvet greenom.
Претила je озбиљна опасност да се наша незаборавна недеља у Паризу претвори у чисту зелену трагедију. Најбоља од свих жена провела je бесану ноћ. С времена на време устајала би из кревета и гледала се у огледалу. Затим ме je пробудила:
– Погледај само како изгледам! Чиста катастрофа!
Била je, у неку руку, у праву. Заиста није било пријатно гледати joj уплакано лице и натечене очи.
Када сам мало боље размислио, установио сам да никада пре нисам посебно уочио шарене црте око женских очију, осим можда код Мис Пиги из Мапета.
– A сада спавај, срце моје – промрмљах испод покривача. – Сутра ћемо да замолимо америчког амбасадора да ту твоју сенку наручи дипломатском поштом директно из Мичигена.
Сутрадан ујутро остала je у кревету.
Тиме проблем додуше није био решен, али je подигнут на виши ниво. Једном сам чуо како je нека жена изгубила пластичну шналу којом je везивала косу испод свог малог мозга. Био je то довољан разлог да се суноврати кроз прозор. Због једне обичне шнале!
– Сада знам како се то догодило – потврдила ми je жена. – У таксију ми се отворила торбица, па ми je сенка вероватно испала из ње. A зашто? Само зато што немам ни једну једину ташну која се може поштено затворити.
A код куће има безброј ташни! Има их у свим могућим нијансама дугиних боја, има их од коже, свиле, најлона, перлона, дралона, сламе, фибергласа, од плексигласа, па чак и од дрвета! И две од плеха.
– Сутра ћемо да купимо нову ташну – закључила je на крају.
Рекло би се да се куповином нове ташне увек решавају сви проблеми. Поготово у иностранству. Једном смо се у Риму затекли за време штрајка транспортних радника и она je одмах купила једну црвену ташну. Ha Кипру сам ja угануо зглоб. Она je отишла из хотела и купила – знате већ шта. Била je то необично велика, ако се не варам, ташна од жутог целулоида.
– Чекај мало! – рекох својој уцвељеној супрузи док су ми мождане вијуге увелико ротирале. – Шта мислиш, како би било да покушамо у трговачком центру америчке војске? Уверен сам да ћемо тамо да пронађемо ту твоју сенку.
– Не буди смешан! – узврати она, али сам се ja већ упустио у потрагу. Ипак je наша срећа била на коцки, па можда чак и брак. A нада све наш боравак у Паризу.
Најпре сам отишао у најближу продавницу фризерских потрепштина и купио једну зелену сенку без икакве ознаке на њој. Затим сам свратио у златару близу Опере и замолио да ми на поклопцу златним словима угравирају речи velvet green, Maybelle of Michigan!
Златар се није нимало зачудио мојој молби. Зна он добро какви су ти страни туристи. Фурешти.
И да не дужим... Након сат–два вратио сам се у хотел, пришао најуплаканијој од свих жена на свету и пружио joj ту њену сенку.
– Жао ми je, душо – рекао сам тронутим гласом – претражио сам ту америчку продавницу од врха до дна, али сам само ово нашао.
Када je моја женица угледала шарену сенку коју сам joj донео, сва се пренеразила.
– Лудице! – узвикнула je. – Па то je то! Управо je то оно што сам узалуд свуда тражила!
Скокнула je до огледала и повукла неколико зелених црта око својих блиставих очију.
– Ето! Видиш ли сада разлику?
– Наравно. Па нисам слеп.
Moja захвална супруга предала ми je све 43 сенке за очи које je купила у 43 париске парфимерије. Рекла ми je да радим са њима шта хоћу.
И тада сам ja ceo за сто и, за разлику од Џорџа Гершвина, чија je жена наводно употребљавала плаву сенку за очи, написао ову рапсодију у зеленом.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kišon za zaljubljene

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 5:36 pm







ЖЕНСКА ИНТУИЦИЈА

Јадна Глорија, са као прст дебелим подочњацима, седела je клонуло у мојој најбољој фотељи, хрпа јада и чемера. Гледао сам je и срце ми се кидало. Зар je то она иста Глорија која je, колико јуче, блистала у крему Тел Авива, која je, пре само тридесет година, била млада жена пуна живота?
Да, пуна je и сада – али где je живот? И зашто није тако млада каква je некад била? Ах, закључих у себи, sic transit Глорија Бирнбоим.
– Једноставно сам морала да дођем да поразговарам с тобом – започе она тужно. – Moj муж ме вара.
Забезекнуо сам се. Јехел Бирнбоим неверан? Зар тихи Јехел с наочарима, узор човека радише, миротворца и плашљивца? Па, то je смак света, помислих, ова земља факат иде наопако када чак и један Јехел ... Дошло ми je да заплачем. И мени je било страшно.
– Глорија – процедих – имаш ли неке доказе?
– Мени нису потребни докази – горко се насмеши. – Жена то зна. Ту je безброј ситних знакова.
Описала ми је те ситне знакове. Јехел је постао према њој потпуно равнодушан. Једва да joj каже коју реч.
– Видиш, да je био барем мало пажљивији – рече Глорија – да ми je ту и тамо донео какав мали поклон, букетић цвећа, било шта. Али не, никада! Зар то онда није очигледно? Одмах сам знала да сигурно има неку другу. A онда, отприлике у јануару, распршио ми je сумње до краја.
– Зашто, шта je било?
– Преко ноћи je опет постао нежан муж. Сам мед и млеко. Долази ми са цвећем, ситним поклонима, и све тако. Да ли разговара са мном? Ma да ми глава пукне, ко навијен! Одмах сам знала колико je сати. Нисам се ja јуче родила, знаш.
– Али, Глорија...
– Нема ту али! Права жена то зна и готово. И онда ти Јехел нагло добије апетит као млади вук. Да једе? Цео дан само жваће. Нарочито рибу која има све оне протеине и шта ти ја знам. И сад ја тебе питам: шта ће ожењеном човеку протеини? Па зато да појача свој знаш већ шта... ето зашто! Због тих својих дроља!
– Ma замисли ти тог Јехела! Додуше, мени се учинило да je у последње време мало ослабио.
– Наравно! – потврди Глорија. – Ослабио je, наравно! Јер je мој драги муж прошлог месеца одлучио да пређе на дијету. Ништа ни да такне, само рибу. Мора да пази на струк, рече. Него! Одједном je почео да одлази у сауну, трчи по неколико километара, ради склекове. Да, и још дан и ноћ лежи на сунцу да добије боју. Волела бих да знам шта ће боја мушкарцу његових година?
– Ммм, када сам га последњи пут видео, мени се учинио мало блед.
– Тачно! Мислиш да то нисам приметила? И одмах су ми се упалиле лампице, кажем ти. Да je само блед! Згужван као ислужена крпа, тако уморан да се једва вуче a камоли да трчи. Наравно, када je сву енергију потрошио на знаш већ шта.
– Пази – настави Глорија – бићу искрена. Ja сам љубоморна. Слушам га ноћу, у кревету, обрће се и врпољи, не може да заспи јер му се по глави мотају оне његове курвице. Неки дан ми je дошло да га млатнем папучом по глави.
– Шта je било, Глорија?
– Шта је било, Глорија? Глорија се пробуди усред ноћи, погледа мужа поред себе, a он спава! Спава као беба! Још и хрче! Мислила сам да ћу свиснути. Сву ноћ сам се окретала и превртала, болесна од љубоморе. Мислим, не мораш да будеш генијалац пa да схватиш од чега je човек одједном тако миран и спокојан, зар не?
Ту je Глорија почела у себи да куне, a у мени je прокључао бес. До ђавола и тај Јехел, помислим, зашто није мало опрезнији? Зашто je тако провидан?
– Чуј – опет ће Глорија – слушај сад ово. Једног лепог дана Јехел почне да гланца кола да се блистају ко сунце. И брије се двапут на дан. Ха! Било je то као да ми je дошао и све признао. Знаш те мужеве који се наједном забрину за свој изглед! Купују себи нове кравате, секси гаћице, припијене панталоне? Па се наместе пред огледало, из профила, увлаче стомак и задржавају дах да им пуцају плућа?
– Да – коначно попустих – да, Глорија, знам на какве мужеве мислиш.
– Е, па видиш – победоносно ће Глорија – Јехел не ради ништа од тога! Хе, лукав je, курва једна! Напротив, вуцара се у неким крпама као скитница, само да ми замаже очи. Кола су му блатњава. Бријање? Пушта и по три дана да му израсте брада. Перфидан je тај... прорачунат...
И сирота жена бризну у плач.
– Ja волим свога мужа – зарида. – Шта да радим? Молим те, реци ми шта да радим?
– Направи и ти њега љубоморним – препоручим joj.
– Врати му истом мером! Варај га, Глорија!
– Па то радим већ двадесет година – зајеца Глорија.
– Али то није решење.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kišon za zaljubljene

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 5:37 pm





У ПОТРАЗИ ЗА ИЗГУБЉЕНИМ JA

Тек што сам се пробудио, уловио сам најбољу од свих жена како замишљено зури у једну тачку.
– Доста ми je! – мрзовољно ми je казала. – Дозлогрдило ми je да свако божје јутро гледам како исте две ноге гурам у папуче.
Наравно да ми je одмах било јасно да je оболела од „синдрома Симон де Бовоар”. Није могло да буде ништа друго посреди јер ме je мало после тога приупитала, гледајући себе напето у огледалу, нисам ли можда приметио да одувек радимо увек једно те исто.
Дао сам joj за право. И ja сам се већ више пута упитао зар немам ништа паметније да радим него увек на исти начин да удишем и издишем ваздух, од јутра до сутра, без икакве промене, баш као робот без мозга...
Још док сам то говорио, жена ми се цела завукла у огледало. Поглед joj je лутао преко брда и уграђене кухиње, па je довео до неизбежног питања:
– Реци ми, Ефраиме, шта ja заправо радим овде? И ко сам уопште ja?
Морао сам да joj признам да нисам баш много времена утрошио на то питање. Али сада, када je већ сама повела о томе реч, упитах се озбиљно: „Па стварно, шта она заправо тражи у мојој кући?”
– Душо – напоменух joj – ако желиш да постанеш плавуша, зашто ми то одмах не кажеш?
Оставила ме je да стојим без речи и наставила да чита своју нову Библију. Вратила се тек негде пред вече. Узнемирило ме je њено стоичко самосавлађивање.
– Немам ja ништа против тебе, Ефраиме – обавестила ме je. – Проблем je само у мени и мом егу. Знаш ли шта сам радила цео дан? Размишљала сам. Шта сам? Ко сам? Где ћу да откријем свој прави идентитет?
– Ти си моја жена – рекох јој. – Госпођа Кишон. Тако ти пише и у личној карти.
– Да, али зашто сам ja – ja?
Добро питање. Да се оне давно прохујале среде, пре 35 година, случајно удала за др Јозефа Фридлендера уместо за мене, сада би, без сумње, најбоља од свих жена била госпођа Фридлендер, a не госпођа Кишон.
– Цео живот je – рече ми она тужно се смешећи – пука случајност.
Коме она то говори? A могао сам лепо да joj поклоним и Гинисову књигу рекорда!

*


Најбоља од свих жена појавила се поново тек пред сам дневник. Поглед на њено лице упозорио ме je да ћу опет имати посла са Симоном де Бовоар. И заиста се велика француска књижевница изнова појавила баш док сам прао зубе. To јест, појавила се моја жена, и то с једном другом Симонином књигом у руци: Другачији пол.
– Voila – рече ми – ова фантастична жена живела je 42 године са Сартром a да се никада није удала за њега. A шта мислиш, зашто се није удала?
– Можда je Сартр није никада запросио? Жена ми се загледа у огледало помно проучавајући профил свог идентитета.
– Погледајмо, Ефраиме, напокон истини у очи. Откако знам за себе живим у некаквој зависности. Најпре сам припадала родитељима, a онда деци. A ти... признај да си ме узео за жену само због тога да ти будем слушкиња.
– Није ми то био циљ – извиних joj се. – Живот je пун свакаквих зависности. Када сам ти, на пример, неколико дана пре нашег венчања рекао да ми треба још мало времена за размишљање, ти си добила, ако се не варам, прави напад беса.
– Можда – рече ми најбоља, наслађујући се слатким успоменама – али онда још нисам знала у шта се упуштам.
„Боже,” помолих се у себи, „сачувај ме бар од Харе Кришне. Што се мене тиче, може да буде и плава, и смеђа, и црна, само нека не буде ћелава!”
– Мислим да више нећу да носим брусхалтер – рече најзамишљенија од свих супруга свом одразу у огледалу. – Морам да откријем, Ефраиме, саму себе. Желим да живим својим животом.
Могли смо да одемо и до егзорцисте. Taj би сигурно истерао из ње и госпођу де Бовоар.
– Не желим више да се улепшавам ни за једног мушкарца – настави моја супруга. – Баш ме брига шта ти о томе мислиш. Нећу више никакве глупе зелене црте да бојим око очију нити ћу више да фарбам косу каном.
– Поносићу се радије сребрним сјајем своје косе. Јешћу торте и сладолед док не пукнем. Ja нипошто нисам, друшкане мој, твој сексуални објекат. Од сада ћеш морати да ме прихватиш овакву каква јесам.
Нисам се усуђивао да противречим. Мени je било све потаман, само да не обрије главу!
– Симон – није више могла да се заустави – Симон Сињоре je рекла: „Moje су боре део мене. Ко ме тражи, наћи ће ме у мојим борама”.
Ваља констатовати да има превише тих Симон.
– Желим да барем једном погледам на себе из једне више перспективе. Морам, Ефраиме, сама себи да докажем да егзистирам, овде и сада. Желим да будем независна, јеси ли ме разумео? Уписаћу се на факултет и студираћу књижевност. И желим да научим како се ткају теписи, желим да будем обична конобарица, саксофонисткиња, било шта, једино je важно да јесам.
И отперјала je, закључала свој eгo с обе Симон у своју собу, и неколико сати телефоном разговарала с пријатељицама које такође трагају за својим идентитетом.
Када се у петак вратила кући с новим новцатим кофером, озбиљно сам се забринуо. Пропао сам ако ме остави. Без ње ћу увек стићи на време у биоскоп, па ћу морати да гледам и рекламе. Отиђох до своје мајке. Рекох јој да ми је жена сва заокупљена трагањем за самом собом.
– Да, да... – рече ми мајка – у животу сваке зреле жене дође тренутак када схвати да je њен пут никуда не води. Избледели су младалачки идеали, па joj сад немирни дух тражи нове задатке.
Mojoj мајци je било тада скоро деведесет година, али не само што je била у пуном власништву својих умних способности него je знала и да се служи њима.
– Па шта ми ваља онда чинити? – упитах je.
– Дечко драги – одговори ми мајка – купи joj ташну марке Луј Витон.
– Али, мама – очајнички узвикнух – па знаш ваљда да су joj ормари пуни ташница! Шта je то тако посебно у торбама Луј Витон?
– Цена, дечко драги, цена...
Одвезао сам се у град и купио женску ташницу марке Луј Витон. Торбу пуну слова Л и В. A што се цене тиче, она je наш банковни рачун свела на статус „Молимо вас да што пре назовете своју банку и јавите се господину Розенталу”.
Код куће сам затекао најбољу од свих жена испред напола спакованог кофера. Ha лицу joj je писало „Збогом, Ефраиме! ” Било je то у длаку исто онако као и код госпође де Бовоар када ју je спопала жеља за лутањем. Брже–боље сам скинуо пак–папир са слова Л и В и пружио их супрузи. Шта се тада догодило, тешко je описати. Тело joj се стресло као од удара струје, дрхтавим прстима посегнула je за ташницом, руменило joj je еуфорично облило образе a екстатични смешак затитрао на уснама.
– Витон... – прошапутала je – прави Витон!
Похрлила ми je у загрљај и пољубила ме je. У позадини су зацијукале виолине, запевала шева и процвало цвеће, a на бескрајном хоризонту грануо нови дан.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kišon za zaljubljene

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 5:37 pm




ФРОЈД У ПРАКСИ

Лавиринт еротике води нас равно у Беч. Наиме, у том царском граду професор Фројд je открио да je полни нагон неизлечива болест, a да ни снови нису здрава ствар.
Комбинација та два симптома доводи нас непосредно до трауме, што сам и ja недавно искусио на својој кожи.
Јутро je лоше почело. Тек што je свануло, најбоља од свих жена устала je на леву ногу. Пипајући око себе довукла се, онако буновна, једва некако до апарата за кафу. Била je погрбљена и очи су joj биле натечене, па сам сматрао потребним да je пристојно упитам како се осећа. Из осећаја дужности, и из кревета.
– Ефраиме – промрмљала je она – остави ме, молим те, на миру. Молим те да ме оставиш на миру!
Када сам мало боље ослушнуо, разабрао сам да уопште не мрмља; пре би се могло рећи да урла.
– Зашто? – упитах je. – Шта се догодило? Најбоља од свих жена насу себи шољицу невероватно црне кафе и врати се исто онако расположена у кревет.
– Молим те да упамтиш – саопштила ми je између гутљаја и јецаја – да ти никада нећу опростити оно што си ми ноћас учинио.
Био сам убијен у појам. Колико сам се сећао, нисам у последњих дванаест сати учинио ништа недолично.
Напротив, извео сам синоћ најбољу од свих жена у ресторан који одговара мом друштвеном положају, где смо вечерали сарму.
После тога смо се по месечини вратили кући, легли у наш брачни кревет и заспали. A сада, ујутро, она са мном овако...
Био сам, како рекох, убијен у појам.
– Шта сам ти учинио? – упитах. – Реци ми коначно!
– Понео си се, Ефраиме, као звер, као бештија... не... као свиња!
– Ама где, забога?
– У мом сну.
И неодлучно ми исприповеда шта се догодило. Најбоља од свих жена сањала je да je краљица од Сабе. Вероватно од превелике дозе гледања телевизије...
– Погубили су ме – стресла се, сећајући се те сцене – одсекли су ми главу гиљотином.
– Чекај мало – упадох joj у реч – на двору краљице од Сабе није још било гиљотине.
– Не причај којешта! Одсекли су ми главу гиљотином. A знаш ли ко je руковао гиљотином?
– Па, нећеш ваљда да кажеш...
– Да! Ти си био тај, Ефраиме, ти! И још ти се лице развукло од одвратног церења!
Ућуткан тим њеним оптужбама, размислио сам о немилом случају. Морао сам да признам да није ред одрубити главу мајци своје рођене деце. И још се усто и церекати! Мало–помало почео сам да схватам зашто je тако лоше воље.
– Можда то уопште нисам био ja? – рекох, не бих ли добио на времену. – Ти крвници, колико знам, обично су носили маску на лицу?
– Ефраиме! Нема још те маске која би прикрила твој акценат!
Дабоме, тај мој акценат! Требало je још пре више година да нешто предузмем у том правцу. Сада je касно, краљица од Сабе увек би без по муке препознала моју чудновату интонацију. С маском или без ње.
– Када су ме вукли на стратиште – преузела je опет нит моја жена – још си ме уштинуо, знаш где, и онда си рекао... онда си рекао...
Ту ју je издао глас.
– Дај реци – процедио сам, стрепећи од оног најгорег – шта сам ти рекао?
– Не, Ефраиме, те речи заиста не могу да поновим. Никако, Ефраиме, никако...
Сад сам се већ озбиљно забринуо. Два пута „Ефраиме” у једном даху! Разбијао сам себи главу шта сам то, забога, могао да кажем, али ми ништа вредно спомена није падало на памет. Ha крају крајева, био je то њен сан a не мој.
Морао сам да чекам једну сасвим сићушну вечност да сазнам ужасну истину. Већ након друге кафе избило je моје срамотно понашање на видело.
„Адио, жабља лабрњо!” наводно сам рекао. „Ускоро ћемо играти фудбал твојом главом.”
Eто шта сам рекао, скот један! И шта да радим?
– Па, добро – покушах да свалим кривицу на себе – a шта je било с твојим супругом? Мислим на краља Соломона, зар ти није он притекао у помоћ?
– Он? – Најбоља се сакрила иза намрштености од гнева. – Ta свиња није ни прстом макла! Знаш ли шта je радио за време мог погубљења? Играо je пинг-понг са Ив Сен-Лораном!
Тиме je драма ескалирала на подручје модне политике. Али ja сам, свеједно, остао у њеним очима главни злотвор.
– Е, богами, томе се заиста не бих никада надала од тебе – резимирала je најбоља од свих жена. – Двадесет пет година изиграваш узорног мужа, a онда ме првом приликом назовеш жабљом лабрњом! Мене назовеш жабљом лабрњом!?
– To je заиста неопростиво – потврдио сам и, за сваку сигурност, померио се на ивицу кревета – али, ако ћемо да правимо биланс објективно и без страсти, то je ипак био само сан...
– Само сан! – просиктала je моја најбоља. – Јеси ли ти свестан тога, Ефраиме, шта си сада рекао? Помисли само на Фројда и на основе психоанализе! Снови откривају правог човека, снови ти показују какав си заиста, са свим својим подсвесним мрачним нагонима. Мени као да je управо пала мрена с очију. Дубоко у твојој мрачној нутрини, Ефраиме, одавно већ дрема нагонска жеља да мојом главом играш фудбал...
Да њеном главом играм фудбал? Свакако да има нешто у томе. Хоћу рећи да je Фројд ипак Фројд, нема сумње. Иако ja лично нисам за гиљотину – пре бих био за електричну столицу, па и полагано каменовање има неке своје предности. С друге стране, откад то Громико игра пинг–понг? И уопште, шта та жабља лабрња хоће од мене?
– A знаш ли ти шта je била круна свега? – Поново се моја супружница распалила, – То што си ми одрубио главу и из мене истекле све оне струготине, шта сам тада угледала, шта мислиш?
– Немам појма.
– Шта се сад правиш Тоша! Морала сам да гледам својим очима како мој муж завлачи руку под сукњу Ерни Селиг...
– Мислиш на краља Соломона?
– Ha тебе мислим, Ефраиме! Реч je о теби и о Ерни Селиг! Прилепили сте се као два магнета која се терају...
Право je чудо шта све ja радим у њеној подсвести! Требало би да, једном приликом, поразговарам о томе са старим Фројдом. Шта да радим?
– Па, добро, шта je било-било je – рекао сам – хајде да одспавамо још један сат, a? Па, ти знаш да ja, у ствари, нисам такав. Прво и прво, не играм уопште фудбал, a оно са жабљом лабрњом, то ми се ваљда омакло ...
– Ефраиме, остави ме на миру!
Молим вас да ми верујете да je после пет минута најбоља жена, упркос црној кафи, спавала као врећа пуна струготина, док сам ja био будан као зец. Нисам више хтео да имам окапања. Ко зна шта сам све у стању да учиним у њеном сну. Или шта сам све у стању да учиним ако ми се, рецимо, Боб Дилан испречи на путу...
Ваљда сам у једном тренутку ипак задремао, јер мало пре него што je зазвонио будилник, појавио се крај мог кревета брадати професор који ми je био однекуд познат.
– A сада ме, младићу, добро послушај – рекао ми je Сигмунд Фројд. – Немој никада више да заборавиш алфу и омегу психоанализе: пре спавања не једи сарму!
Сад ми то каже!


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kišon za zaljubljene

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 5:37 pm




КОНЧИТА

Ко тражи тај ће наћи и најнеобичније ствари, посебно у Тел Авиву. Тако се, на пример, у задњем делу једног великог хотела налази олимпијски базен. Вода je у њему млака и ту се брчкају гомиле реуматичних спортских типова свих узраста. Све негде до 14 сати базен je крцат купачима, јер сви у граду знају да у време ручка нико не иде на купање, па зато сви иду на купање само у то време.
Када опет почне радно време у канцеларијама, дворана се испразни тако да у пола четири млади учитељ пливања Цвика остаје сам поред базена.
Али, данас није тако.
По чему се данашњи дан разликује од осталих? Испрва ни по чему. Kao и сваког другог дана, окупили смо се око ивице базена. Ми, то јест мала група посетилаца – заменик поглавара президијума у Министарству финансија, коме су својевремено округли зглобови почели гласно да шкрипе, хирург професор Злокзовер, чија кичма у последње време показује посебно леве тенденције, професионални тенисер Тиби који као да има превише пршљенова, и ja. Ja немам никакве тегобе, али имам времена.
У петнаест до четири, пошто смо отпливали својих тридесет дужина базена у млакој води, покупили смо пешкире за купање и спремили се да пођемо кући. Тада су нам изненада влажни погледи пали на усамљену лежаљку на јужном крају дворане. Ha лежаљци je лежао непознати женски корпус. Одевена je била та прилика у као угаљ црни баде–мантил, a глава joj je била заогрнута више него јаркоцрвеним фротирским пешкиром. Ta загонетна појава изискивала je објашњење. Када смо пролазили поред Цвике, упитао га je, онако успут, тениски ас Тиби:
– Ко je оно тамо?
Пошто je бацио испитивачки поглед на ту страну, млади учитељ пливања одговори:
– Ja мислим да би то могла да буде Кончита.
– Кончита?
– Да, Кончита из бразилског плесног ансамбла кoja станује у нашем хотелу.
Кретање наше четворке нагло се успорило.
Пошто смо се зауставили, ja сам ceo на стартни блок број 3. Спопала ме je нека чудна слабост. Пре само два дана гледао сам, као и остали, ту загаситосмеђу примадону на позорници када je оним својим бескрајно дугим ногама – за које je требало да захвали делом великодушности природе, a делом невероватно високим штиклама – изводила права чуда певајући заносно о карневалу у Рију.
A сада je ту лежала, тако рећи надохват руке – додуше, заогрнута фротирским пешкирима – и управо сам осећао њен ритмички дах који je мирисао на кафу...
И у главама мојих пријатеља врзмале су се сличне мисли.
– Ja ћу још мало да останем – напоменуо je заменик поглавара президијума.
– Хитно сазвана седница у мом кабинету може да почне и пола сата касније.
Ha то je Тиби обелоданио да ће и он из здравствених разлога да отплива још неколико рунди.
Професор се сагнуо да поправи нешто на својим кломпама.
Ja сам пак остао да седим на стартном блоку број три. Са тог места имао сам најбољи поглед на Кончиту, ако случајно реши да устане са лежаљке. У трену сам већ видео тај црни дијамант, наравно у бикинију белом као снег, који није ни приближно у стању да обузда њене набујале облине...
– Ja ћу још малко да се одморим – промрмљао je професор и оборио поглед – не смем толико да напрежем леђа.
Мени je поглед одлутао од Кончите према дворани. Приметио сам да су се одједном око базена створиле групице мушкараца, које су се распоредиле по стратешким тачкама, стрпљиво ишчекујући устајање. „Ипак je срамота”, помислио сам, „да одрасли људи усред радног времена траће своје драгоцено време чекајући да виде дуге женске ноге!” Имао сам довољно времена да размишљам о том жалосном феномену, јер je велики сат на зиду дворане показивао тек четири и петнаест. Кончитин црвени фротирски пешкир још се није ни помакао, као ни мушкарци који су се без ваљаног разлога и даље задржавали у дворани.
– Ja се бојим да наша влада неће никада да савлада ове наше економске тешкоће – рекао je професор Злокзовер, не би ли спасио оно мало образа што му je још преостало.
– Ни ja не верујем да ће у томе успети – сложио се с њим Тиби, грозничаво бришући наочаре. – Следећем министру финансија неће бити лако.
– Ако уопште постоји жеља да се обузда инфлација, требало би замрзнути и цене и плате – казао je заменик поглавара президијума, премештајући своје шкрипаве округле зглобове надесно не би ли побољшао свој бразилски угао гледања.
– Ха, видећемо – морао сам и ja нешто да кажем – све зависи од ситуације.
У ствари, у том тренутку био сам заокупљен сасвим другим проблемима. „Који ли je узрок чињеници”, мислио сам у себи, „да се стражњица домаће жене тако слепо покорава сили теже и изразито тендира надоле, a да дивно заобљени гузови бразилских плесачица као да пркосе законима гравитације?”
– Ja се још једино уздам у Хоровица – изјавио je инжењер Глик, који je у току мог размишљања приступио нашој ложи. – Он je заиста добро поткован.
– По мом скромном мишљењу – напоменуо je Тиби – он ће да одигра пресудну улогу у стабилизацији нaшe привреде.
– Апсолутно.
Тако смо разговарали о судбоносним питањима све негде до петнаест до пет. До тог тренутка, ако ме сећање не вара, ниједан од присутних никако није могао да се одлучи да напусти пливалиште. Усред наше дискусије о привредним питањима, заменик поглавара президијума отишао je до телефона да откаже хитно сазвану седницу.
Недуго затим назвала je најбоља од свих жена да ме пита да ми се нешто није догодило. Објаснио сам joj да je мени пливање све и свја.
Професор Злокзовер позвао je једног свог пацијента да дође до телефона и саветовао му да одложе операцију до сутра. Затим се обратио нама:
– Док год постоји и најмања нада да ће природа сама да изађе на крај с болешћу, не треба узимати скалпел у руке.
Сви смо се са њим сложили. У недостатку боље теме за разговор, професор je наставио:
– У модерној медицини конвенционалне методе одавно су одбачене. Чак би се могло рећи да класична медицина никада неће стати на ноге...
To са ногама није требало да каже. Све присутне који су чули његове речи подишли су жмарци. У време док се тамо под фротирским пешкирима протезало оно чудо од бескрајно дугих ногу a сви ми грозничаво чекали да устане, није било пожељно спомињати никакве ноге. Већ je пре тога неко изазвао велико узбуђење када je споменуо капућино, a сви смо могли само усрдно да се надамо да никоме неће пасти на памет да изговори неку реч која би могла да нас, макар и издалека, подсети на „бикини.”
– Какво je ваше мишљење о новој политичкој странци? – покушао je инжењер Глик да скрене разговор на другу страну.
Moje солидно утемељено мишљење било je да je Кончита испод фротирског пешкира практично гола. Њено тело нису могле ни приближно да покрију оне две беле крпице. Без обзира на то, ja сам у то време – било je већ близу шест сати – од силне глади која ме je изједала, био на ивици колапса. Умирио сам се тек када сам приметио да се и остали учесници карневала превијају из сличних разлога.
Дотле je безобзирна егзотична странкиња и даље безбрижно дремала. Један једини пут запазили смо да се испод фротирског пешкира овлаш померила – еластично као гепард. Тешко дисање око мене прерасло je у лако роптање. Додатни проблем je био још у томе што се нико од нас није усуђивао да оде до санитарних одаја, јер смо се бојали да би лепотица кафене боје баш тада могла да устане и оде...
Зато смо скочили у воду и отпливали једну кратку рунду. Напољу je мало–помало почело да се смркава.
Чинило се да ће заменик поглавара президијума први да капитулира. Устао je и одмереним корацима отишао из дворане. Вратио се исто тако одмереним корацима носећи из оближњег кинеског ресторана ужину. Смазао je егзотичне деликатесе са таквим апетитом који би заслужио пажњу психијатра. Неко од присутних je колабирао и Цвика га je изнео из дворане.
Што се мене тиче, ja сам се још прилично добро држао. Барем физички. Психа ми je била малко уздрмана. Уловио сам самог себе како састављам текст за шлагер: „Да л’ je то рај или пакао/боја коже као какао...”
Ипак сам био већ прилично уморан. Тачно у пола седам Тиби je одлучио да се разведе од жене. Инжењер Глик чучао je на источњачки начин и тихо јадиковао:
– Шта ли ће бити од ове земље? Како ћемо даље?
Одговор на ово питање добили смо негде после седам. Изненада je баде–мантил, црн као угаљ, и више него јаркоцрвени фротирски пешкир спао с успаване егзотичне странкиње. С лежаљке je устала Рифка Вајнраб, домаћа женска, боса, млитава и увела. Закони гравитације долазили су код ње до пуног изражаја.
Ако се уз њу уопште могло и помислити на кафу и какао, онда je то у најбољем случају могла да буде цикорија.
Сви смо устремили погледе на оног неодговорног балавца Цвику.
– Eto каква je та данашња младеж! – просиктао je заменик поглавара президијума. – Кончита!
Тада смо се још једном сви тргнули и појурили до кабина. Неки од нас усправно, a неки на све четири, као гепарди.
– Мало je фалило па да почнем да учим португалски – рекао je професор Злокзовер. – Сада сам барем тога поштеђен. Што се мене тиче, страшно ми je драго што се Бразил није пробио у финале прошлог првенства света у фудбалу. Каква слатка освета!





_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kišon za zaljubljene

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 5:37 pm



ХРКАЊЕ

Не, није то био онај драги, стари, млади, весели Гершон кога смо сви познавали и волели.
– Пропао ми je брак – пожалио се – након двадесет седам срећних година! Шлус.
Тужно je погледао своју бурму на руци. Испод очију имао je велике подочњаке.
– Почело je то пре отприлике месец дана – причао нам je. – Тих дана Глорија и ja смо одлазили рано на спавање јер нам je телевизор био на поправци. Легали смо у кревет мртви уморни па бисмо зачас заспали. A онда се то догодило, негде око два сата после поноћи.
– Шта се догодило?
– Глорија ме je пробудила. „Хеј!” рекла ми je. „Хрчеш, Герш, као моторна тестера.” Ja сам се чудом чудио. Ja? Хрчем? Тако здрав човек као што сам ja, коме ништа не свету није толико мрско колико бука? Укратко, око пет сати пробудила ме je опет, само мало грубље: „Нек иде све у вражју матер, дижеш буку ко какав булдожер.” Дубоко сам се закопао у своје покриваче и чаршафе и почео да размишљам. Да нисам можда сањао да сам млад и гладан лав, или можда какав стари, зарђали пнеуматски чекић?
– Немој, Гершоне, због тога да се секираш – рекох му. – Сви ми понекад хрчемо.


– Понекад да, али не хрчете непрекидно као ja. Следеће ноћи било je још горе. Пред јутро Глорија ми je просула чашу хладне воде на главу. „Ја више ово, Герш, не могу да поднесем!” викала je. „Зар не можеш ништа да учиниш против тога?” О да, ja сам одавно знао за једно добро решење. Годинама сам већ хтео да joj предложим да спавамо свако у својој соби, јер ja волим пре спавања да решавам мађарске укрштенице, али никада се нисам усудио да joj то предложим јер сам се бојао да не повредим њена осећања.
– A реци ми – упитах Гершона – да не спаваш можда на леђима?
– To ме je и доктор питао. Уосталом, он ми je саветовао и да пре спавања потопим ноге у топлој води. Али, ни то није помогло. Глорија je и даље морала сваке ноћи више пута да ме буди зато што сам хркао. Ha крају те недеље био сам већ зрео за лудницу.
– Право je чудо што си још уопште могао и да заспиш – напоменуо сам.
– A ко ти каже да сам могао? Нисам! Ухватио ме je такав панични страх од хркања да више нисам могао ни ока да склопим! Онако у мраку зурио сам у плафон и слушао како Глорија мирно и равномерно дише. „До ђавола, па та жена дише правилно као метроном”, говорио сам у себи. „Зашто и она не хрче, за име Божје?” И тада ми je синула идеја како да се ослободим мука. Нагнуо сам се над свој метроном, продрмао га и заједљиво рекао: „А знаш ли ти, злато моје, да и ти хрчеш? И то тако гласно да би могла да пробудиш читаву породичну гробницу?” Глорију као да je гром погодио. „Ја? Хрчем? Па ти бунцаш!” Е па, да не дужим, те сам je ноћи четири пута будио. Ујутро сам joj лукаво рекао да сам вероватно за све ja крив, да сам je ваљда заразио...
– Ma какве глупости – напоменуо сам. – Хркање барем није заразно.
– Коме ти то говориш? Moja добра Глорија ионако није пустила гласа од себе. Ja сам само прешао у противнапад.
– Надам се да ти je јасно да то није било ни најмање поштено?
– Наравно, али живот није само пука забава. Како било да било, одлучио сам и даље тако да радим, то јест да будим Глорију пре него што и сам западнем у искушење да хрчем. И следеће ноћи направио сам се да дубоко спавам, али сам заправо био будан и бројао овце. Наумио сам да пробудим Глорију за отприлике сат времена и да je посаветујем да се што пре обрати неком добром психијатру.
– Гершоне, па ти си прави подлац – рекох му.
– Човек ради оно што може. Осим тога, до тога није уопште дошло. После највише двадесетак минута, Глорија je почела да удара по мојим грудима као луда. „Ово je, Герш, жива мука”, почела je да јадикује. „Докле ћеш овако да ме мучиш? Из ноћи у ноћ све je горе и горе!”
– Желиш ли можда да кажеш да je и Глорија играла исту игру као и ти?
– Него шта! Заиста се показало да ja нисам ниједанпут уздахнуо, a камоли захркао. Глорија ми je сва уплакана признала да je сав тај циркус с мојим хркањем био само њен трик, јер je пошто–пото желела да спава сама У својoj соби, али се није усуђивала да ми то предложи како не би повредила моја осећања. Када сам joj признао да и ja то исто одавно желим, праснули смо обоје у смех од олакшања и пали једно другом у загрљај. После тога смо заспали привијени једно уз друго као два голуба коja су се након дуго времена опет нашла.
– Честитам!
– Чекај мало! Нисам још завршио. Управо те ноћи када je Глоријина уковрџана глава нежно почивала на мом рамену a лице joj било развучено у сладак смешак, управо те ноћи у којој сам био срећан као што већ дуго, дуго нисам био... Глорија je почела стварно да хрче.
– Није ваљда!
– Јесте, богами. Само што то није било обично хркање него тутњава као из вулкана. Е, замисли сад у каквом сам се положају нашао! Moja вољена жена лежи ми у наручју и хрче на сав глас, a последње што могу да учиним јесте да je пробудим и то joj кажем. Јер, никако ми не би више веровала. Све заједно изгледало би као да желим да поновим лош виц.
– Заиста гадна дилема! – морао сам да признам.
– Ето, видиш и сам. У освит дана, када сам већ помишљао да joj поново предложим да спавамо свако у својој соби, пала ми je на ум сјајна идеја.
– Опет си почео да хрчеш!
– Тако je. Јасно и гласно, како Бог заповеда. To je, уосталом, био једини легитимни начин да je пробудим. Наизменично сам пиштао и хркао, пиштао и хркао...
– Врло добро!
– Ђавола добро! Врло лоше. Јер Глорија се сада нашла у небраном грожђу као и ja. Било joj je јасно да joj никако не бих поверовао када би ме продрмала и рекла ми да хрчем. Зато се правила да je глува и да спава. И ето, то ти je садашња ситуација.


– Запетљана, богме.
– Јесте. A најгоре од свега јесте то што уопште не знам да ли Глорија само симулира хркање да би могла данас–сутра да спава сама у својој соби или можда заиста хрче? To ме стварно излуђује, кад ти кажем.
Гледао сам му подочњаке испод очију и рекао:
– Чуј, имам једну идеју. Ако Глорија ноћас опет захрче, a ти je лепо пробуди. Реци joj да ипак инсистираш да спавате свако у својој соби, јер те тишина излуђује.
– Али она зна да хрче.
– Откуд знаш да зна?
– Ама, не знам више ништа под милим Богом.
Гершон устаде да пође.
– A реци ми – упита ме када je већ био на вратима – да можда и ти не хрчеш?
– Не знам. Moja жена за сада не тражи да спавамо свако у својој соби.
Од тада више нисам видео Гершона. A што се мог сна тиче, ни ja више не спавам као што сам спавао пре шездесет година.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kišon za zaljubljene

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 5:38 pm



САСВИМ ОБИЧАН РАДНИ ДАН

Када одвезеш децу на факултет – отвори најбоља од свих жена седницу нашег кућног савета за доручком – купи ми шест флаша млека. Млекар нам je на путу око света.
– Не могу данас ништа да ти купим – одговорих joj.
– Морам да платим онај рачун, знаш.
– Који рачун?
– Немам појма.
Око два месеца лежао нам je некакав плави папирић на креденцу, који смо наводно добили од градске управе, јер je садржавао речи „заостало дуговање” и „одвоз смећа”. Пре неколико недеља покушао сам да га прочитам, али када сам дошао до четвороцифрених бројева, толико сам се узрујао да сам тај плави папирић одмах депоновао у фриз. Тамо je остао да лежи уз наранџасти допис на којем je писало: „Допринос за обележавање улица”.
– Шта им значи то „обележавање улица”? – приупитах најбољу од свих жена. – Како се то улице обележавају?
– Шта ja знам!
– Да није то оно за шта смо зимус морали да потпишемо оне градске менице?
– Није, оно je било за порез на канализацију.
– Па шта онда ово може да буде?
– Немам појма.
Некако ми се чинило да je најбоља од свих жена посебно узнемирена. Неколико дана пре тога побркала je лекарско уверење о грипу наше ћерке Ренане са упутствима за употребу новог италијанског апарата за прављење шпагета, a после тога никако није успела да набави осигураче од двадесет ампера, што je имало за последицу да целог дана нисмо ништа топло окусили и да од тада кашље и апарат за прављење шпагета.
– Обележавање улица? – размишљао сам наглас. – To мора да je у некој вези са улицама. Можда су ту негде изградили неку улицу a да нисмо ни приметили?
– Којешта! – одбруси ми најбоља од свих жена. – Мени мој инстинкт говори да је то у некој вези са рачуном за воду. Опет су почели!
– Вода je један од наших егзистенцијалних проблема. За месец април и мај добили смо рачун за воду у висини од 111.630 фунти. У огорченом писму обавестио сам те људе да су нас вероватно заменили са градским купалиштем, и да ja нисам вољан да због неког помахниталог компјутера вадим кестење из воде. За два дана добио сам одговор јаркожуте боје: „Последња опомена пре искључења воде”.
– После тога сам позван на војну вежбу у трајању од 26 дана. Можда смо због тога били помало немарни у целој тој ситуацији. Када сам се вратио кући, затекао сам у кухињи још једно обавештење, према коме нам je најстроже забрањено да отварамо једну славину. Taj je папирић био ружичасте боје.
Наравно да сам уложио жалбу. Последица тога je био папирић зелен као трава: „Пажња! Инспектор je већ на путу до вас!” Тиме нам je јасно стављено до знања да je инспектор већ отишао из своје канцеларије да нам затвори воду. Али никада није стигао до нас. Отада су нас оставили на миру. Само су нам се још једанпут јавили исти ти људи када су нам вратили шеснаест фунти и два пјастера. Обавештење о томе je било светлосмеђе боје.
И ево, сада су нам се опет јавили, и то заобилазним путем, преко обележавања улица.
– Дај то већ једном среди! – рече ми најбоља од свих жена. – Поразговарај с оним мршавим благајником коме никако да упамтиш презиме. A када си већ тамо, побрини се и за социјално осигурање.
Пребледео сам.
– Само то немој да тражиш од мене! Можеш да тражиш све, само немој да сређујем социјално осигурање. Ja чак и не знам шта je то.
– Не знам ни ja.
Већ недељама смо покушавали да решимо тај проблем. Социјално осигурање послало нам je пет формулара зато што смо у својој лакоумности запослили чистачицу. У тим формуларима била je реч о 7,12 посто пензијског осигурања, о 0,7 посто осигурања од повреде на раду, и о 1,883 посто осигурања за децу и остале незбринуте особе. Најмање смо два пута покушавали да испунимо тај формулар. При другом покушају, испунили смо већ прву половину када je чистачица отишла на медени месец, па смо закључили да ћемо да наставимо када се она врати. Надали смо се да се неће ни вратити.
– Можемо ми и без чистачице – рекла je најбоља од свих жена. – Биће мање напорно, a нећемо морати да плаћамо ни порез на њену плату.
Прекјуче умало нам нису пописали ствари. Дошао неки заплашени старкеља са црним коферчићем за списе, који je непрестано жмиркао. Moja жена му je обећала да ће из ових стопа да оде да среди ту ствар. Али није отишла. Понајвише зато што joj жмиркави старац није уопште рекао за чији рачун je дошао.
Грамофон у дневној соби ступио je поново у штрајк. Свирао je још додуше, али сасвим полагано. Зато сам га однео на поправку мајстору који je управо био на једриличарској регати. Његова жена ми je рекла: – Вратиће се крајем ове недеље, ако се опет не утопи.
Затим сам затражио рачун за порез на додату вредност.
У међувремену сам, наравно, добио мандатну казну због погрешног паркирања. Нисам уложио жалбу зато што сам обавештење о казни изгубио, заједно са личном картом. Био je то сасвим обичан дан, како рекох.
Када сам се вратио кући, упитао сам најбољу од свих жена:
– A где су новине?
– Рекла сам ти већ да нам достављач новина штрајкује глађу и да ће поново да нам дође тек крајем недеље. Дотле мораш самом себи да купујеш новине.
Попио сам чашу воде. Вода нам још није била затворена, хвала Богу. Неколико шарених опомена залепршало je на креденцу. Морали бисмо да предузмемо нешто против промаје. Можда да застаклимо балкон? Али где се може, ако се уопште може, добити дозвола за тако нешто?
Немам појма.
Морали бисмо да платимо и радио–претплату, и рачун за осигурање кућних апарата, a да и не говоримо о земљарини и о такси за увоз апарата за прављење шпагета, што дугујемо државној благајни или неком другом. Учинило ми се да неће бити згорег да поподне купим пар чврстих ципела за штрапац.
– Имаш ли новац код себе? – упитала ме најбоља од свих жена. – Морам да платим мајстора за телевизијску антену. Прекључе нам je ветар срушио антену с крова.
– Немам ни пребијене паре – одговорих joj. – Мораћеш да скокнеш до банке. Када си већ у граду, купи и неколико патрона за сода–воду.
– Иди боље ти. Ja имам посла због машине за прање судова.
Негде у кући сигурно имамо гарантни лист. У то нема потребе да сумњамо. Само што не знамо где je. Док смо тражили гарантни лист, позвали смо мајстора, али се он управо разводио и могао да нам дође тек у јуну, после венчања.
Наводно je истекао рок и за отплату хипотеке на кућу. Питали смо у банци када ће нам вратити новац за обавезни државни зајам из 1966. године, али нису знали ништа поуздано да нам кажу. Рекли су да ће то можда бити за Ускрс или за две године, или можда 2. фебруара 2008. године, с тим што ће нам одбити обртно–пословни порез.
Морали бисмо и књиге да вратимо у библиотеку. Нисмо стигли ни да завиримо у њих. Некако нам остаје премало времена за читање. Послали су нам већ трећу опомену, овога пута црвену.
Око поднева однео сам мокраћу нашег пса на преглед у лабораторију, a на повратку сам оставио аутомобил да темељно оперу његов мотор у аутомеханичарској радионици и купио дињу и батерије за транзистор. И половну косилицу. Шта имамо још за данас?
– Ефраиме – рече ми најбоља од свих жена – како би било да коначно испунимо ону пореску пријаву?
– Врло радо, али како?
Нисам имао појма како се то ради.
– Заправо сам хтео да продужим наше пасоше – обавестих супружницу. – Онда сам хтео на војном одсеку да поднесем молбу да ме ослободе војне вежбе. A морам да се и вакцинишем против колере. Нажалост, амбуланта се затвара већ у једанаест, a отворена je само непарним датумима. За парне датуме дају вакцину против маларије.
– За то још има времена – рече ми најбоља.
– У повратку сврати у перионицу рубља. Већ две недеље носиш исту кошуљу.
– Знам – одговорих. – Али ко ће да однесе мачку код ветеринара?
– Коју мачку?
Имала je право. Ми уопште немамо мачку. Био сам већ мало избезумљен. Одјурио сам до телефона да позовем ватрогасце, али je број био заузет. Зато сам ceo на под и појео онај ружичасти папирић. Обавештење о обележавању улица.
– Зашто сада ту седиш? – приупита ме најбоља од свих жена. – Опет смо добили новог министра финансија. Дај да чујемо вести.
– Не може. Радио нам je у квару – рекох. – A ни ja се не осећам баш добро.
– Шта ти је?
– Немам појма.
Отада седим на кухињском поду и жваћем разнобојна обавештења. Плава су ипак још најукуснија. Поготово ако су свежа.
Тако je прошао још један дозлабога обичан дан, без узбуђења, па се у мени изненада пробудила неодољива жеља да безусловно учиним нешто ново, нешто упадљиво, како не бих свиснуо од једноличности сиве свакодневице.
Тада ми je у помоћ притекла сама слепа судбина у лику кројача Каланита. После нашег састанка на врху, срочио сам своју револуционарну посланицу коју сам затим упутио најмеродавнијем месту од свих надлежних службених места.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kišon za zaljubljene

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 5:38 pm


O АУТОРУ


Ефраим Кишон (1924–2005) je израелски хумориста, драматург, филмски редитељ и сценариста. Рођен je у Будимпешти под именом Ференц Хофман. После рата завршава вајарство на Ликовној академији у Будимпешти и почиње да пише позоришне комаде и –aгape. Године 1949. одлази из Мађарске у Израел, где му под занимљивим околностима мењају име и постаје Ефраим Кишон. Један je од најпознатијих светских сатиричара a књиге су му преведене на 37 језика и продате у преко 40 милиона примерака. Више од 40 година био je у браку са Саром, a после њене смрти, почетком 2003. године, жени се аустријском књижевницом Лизом Виташек.


{1} Наиме, према начелима колективизма, чим једно дете добије богиње, сва остала деца следе његов пример.
{2} Досељеници козобрадовићи из Јемена нису само за нама две хиљаде година него су и крајње конзервативни. Нема тог бога који ће их натерати да се одрекну каквог древног обичаја који им je користан. A такав je обичај и продаја кћери–удаваче за фиксну цену.
{3} Другови (хебр.)

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kišon za zaljubljene

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu