Kishon za gurmane

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Ići dole

Kishon za gurmane

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 6:25 pm



Kishon za gurmane zbirka je sjajnih satira na temu blagovanja i kulinarstva koja sadrži i nove individualne gastronomske savjete "svjetskog majstora humora". Bilo da se radi o vrelim juhama, Wienerwaldskim pilićima, mađarskom paprikašu ili pak bečkim viršlama Kishon je uvijek duhovit i orginalan. Zgode i nezgode za trpezom kod kuće ili u gostima nisu mogle doći u pogodniji trenutak. Danas kad su knjige o dijetama najprodavanije a svaki prosječni građanin ima objavljenu kuharicu i ova se Kishonova zbirka može s pravom smatrati dražesnim doprinosom svačijoj biblioteci kuharskih priručnika.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kishon za gurmane

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 6:26 pm







Ову књигу посвећујем најбољој oд свих жена која воли дa кува, али не баш тако добро.

Више бих волео дa je обратно. Е. К.




ЛОШЕ НАВИКЕ

С антрополошког становишта, конзумирање хране je једна од најстаријих човекових навика. Да, има чак доказа да су се и у преисторији људи придржавали тих навика.
ОПАСНОСТ ОД ЗАВИСНОСТИ

У древној грчкој митологији има неспорних доказа да се конзумирање хране мало-помало претворило у егзистенцијалну човекову потребу, упркос ризику да je то код њега могло да створи зависност.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kishon za gurmane

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 6:27 pm



TA ЂАВОЛСКА СУПА

Обожавам супу.
Можда та гастрономска пристрасност не може непосредно да утиче на стање у савременом друштву, али на личном плану сигурно није без тежине. Човечанство се дели на два супарничка табора – на оне који једу супу пре главног јела и на оне који je уопште не једу. Постоји, међутим, и трећа сила: то су они за које je супа главно јело. Ja лично припадам тој малобројној али фанатичној касти. За мене, племенити консоме са златним колутовима на површини представља чисту поезију, a тешки маца-бал инспирацију. „Онај ко воли супу не може да буде лош човек”, рекао je неко. Можда Марк Твен?


Било како било, то има једну незгодну страну. Супа је врућа. Супа je увек исувише врућа.
До тог закључка дошао сам после дугогодишњег искуства, деценија посвећених супологији.
Још ћемо се начекати да нам – у ресторанима, приватним кућама и другим институцијама у којима се кувају супе – сервирају потаж од којег нећемо добити опекотине. To изазива и тешке душевне патње: супа je ту, лежи нам дословце испред носа, њен мирис изазива таласе уживања који нам струје кроз цело тело, желудачни сокови реагују с радосним нестрпљењем – a ми не можемо ни да je такнемо јер je врела као висока пећ.
Супа, супа свуда наоколо, a ни капи за пиће!
С тим мучним проблемом суочио сам се први пут када сам имао три године и опекао усне врелом супом од парадајза. Мајка ме je после тога упутила у прастари церемонијал дувања и мешања, и ja тако дувам и мешам до дана данашњег. Понекад сам мешао и мешао супу све док ми се рука не би одузела. Једном, у граду Кишкунфелеђхази, ако се добро сећам, мешао сам чувену гулаш-супу док се није претворила у чврсту масу у којој je кашика заувек остала. Такве су моје успомене из детињства. Због супе сам постао нервозно и у себе затворено дете. Читавог живота чезнуо сам за мало хладноће. Гледао сам широки свет својим крупним дечјим очима и питао се: „Зашто?”
Мислим да одговор на то питање нисам нашао све до данас. Људи су се навикли на вулканске супе као на лошу климу и високе порезе, и апатично их мешају као да кажу: „А шта ми ту можемо?” Тужно je то... Према прилично опрезној процени, просечан човек проведе око годину дана свог века хладећи супу, што за народну привреду представља губитак од много милиона радних cara.
Само једном сам доживео – и то никада нећу заборавити – да ме послуже супом коју сам могао одмах да поједем. Наручио сам минестроне у једном италијанском ресторану – и сад, да ли се супа била мало охладила или ју je, на неки чудесан начин, охладио рибани пармезан, не знам и није ме брига. Било како било, успео сам да поједем две кашике те супе када je шеф дотрчао и отео ми тањир.
– Заборавили су да подгреју супу у кухињи – рекао je. Пружио сам очајнички отпор али ме je он савладао с неколико добро одмерених удараца. Када je вратио супу, његово лице нисам могао да видим од пape. Од тањира je остао нагорели круг на дрвеном столу.
Ништа боље није ни код куће. Ако изнад супе коју сервира моја жена пролети мува, пашће право у тањир, као Икар кад се сувише приближио Сунцу. Често осетим како ми супа од печурака кроз сто греје ноге. Према елементарној физици, вода ври на 100°С. Ако цењени читалац некад примети на улици људе отеклих усана и искривљених уста, може се са сигурношћу кладити да су недавно били гости за нашим столом. Једном од мојих стричева пало je неколико капи наше супе на груди и лекари су се недељу дана борили за његов живот. Ha крају се једва извукао. Била je то супа од шпаргли. Пао сам пред најслађом женицом на колена.
– Зашто je супа увек тако врела, побогу?
– Не знам – одговорила je зурећи одсутно у даљину. – Супа мора да буде врела. Мешај...
У свему томе крије се нека страшна тајна коју нико неће да ми открије. Замишљам преисторијског човека како сатима таре дрво о дрво да би на крају открио ватру и простењао, испуњен страхом: „Су – пa! Су – пa!” Ja лично не намеравам да се предам и тврдоглаво настављам унапред изгубљени рат против јавног мњења. У ресторанима увек говорим конобару, наглашавајући сваки слог: Не желим вру-ћу, не же-лим вре-лу су-пу, молим вас! – Конобар на то увек реагује стакластим погледом, a када се врата од кухиње отворе, из чиније редовно сукља стуб пламена.
– A молио сам вас – шапућем – да супа не буде врела!
– Ово je за вас врела супа? – одговара ми глас из облака. – Ово je врела супа?
Молим га да умочи прст у супу. Одбија, и на тај начин избегава тешку повреду. Једног дана, тако ми бога, упашћу у кухињу ресторана с пиштољем у руци. „Сви кувари нека стану уза зид, подигнутих руку!”, викнућу, a онда ћу смањити пламен испод лонца с пилећом супом и посркати je тањир по тањир – млаку!
У последње време почео сам да поручујем лед уз супу, a понекад пажљиво долијем у њу мало киселе воде или пива. Наравно, то онда више није супа већ само обојена течност сумњивог укуса. Али барем није тако врела...
И тако, полако старим, a све дубље боре на мом уморном лицу сведоци су узалудности читаве те борбе. Човек je остварио у животу све – само није добио супу која није врела!
Ha мом надгробном споменику нека буде уклесано златним словима:
„Овде лежи Е. К. писац (1924-2023). Целог живота je само дувао и мешао.”

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kishon za gurmane

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 6:27 pm









УСПЕШНА ДИЈЕТА

Према најновијим биохемијским истраживањима, једина стварно успешна метода мршављења јесте да човек престане да једе. To je апсолутно поуздана метода, само што ју je мало тешко преживети.
ШЕЋЕРНА БОЛЕСТ

Превелик избор животних намирница понекад нам задаје главобољу, али покаткад нас оставља и празног желуца. Таквих желудаца има, нажалост, и у новим новцатим државама, поготово ако су у ратном стању.
Сећам се још оних времена када сам био у сличном положају у Будимпешти, пошто ју je ослободила победоносна Црвена армија.
Тада сам осећао некакав горак укус у устима за који нисам знао одакле потиче. Отишао сам до психијатра, који ме je дуго и детаљно испитивао о мом детињству, сновима и брачном животу. Коначно je закључио да je узрок горког укуса у мојим устима потиснута траума чије корене треба тражити у недостатку шећера у јутарњој кафи.
Тако je изашло на видело да ме властита супруга, најбоља супруга на свету, већ недељама држи на шећерној дијети.
– Шта ти пада на ум? – упитао сам je. – Мени je потребан, и ja хоћу шећер!
– Не вичи, молим те – одврати ми жена. – Шећера нема. Нема га нигде.
– A шта je са нашим залихама?
– Њих држим под кључем у случају да нестане шећера.
– Такав случај се управо десио. И сама кажеш да нигде нема шећера.
– Управо зато. Баш када га нема, ти би хтео да се њиме разбацујеш. Сваког тренутка може да избије атомски рат и шта ћемо онда без залихе шећера?
– Не буди смешна – рекох. – Идем сада у прву радњу и купићу шећера колико год хоћу.
Отишао сам у бакалницу на углу, поверљиво намигнуо власнику који обожава моје приче и шапнуо му да ми треба мало шећера.
– Драги господине Кишон – љубазно ће власник нема човека коме не бих радије учинио услугу, али шећера нема.
– Наравно, спреман сам да платим и мало више – рекох.
– Драги господине Кишон, али ja нажалост не могу да вам продам шећер... чак ни када бисте за њега платили фунту и осамдесет.
– To je стварно жалосно – рекох. – Шта сада да радим?
– Знате шта? – рече трговац. – Како би било да ми платите две фунте?
У тај час однекуд се појави човек у шубари, Kora уопште нисам приметио.
– Не будите луди и не плаћајте толико! Ta то je почетак инфлације! Ако панично купујете само помажете шверцерима! Ваша je дужност да испуните свој патриотски задатак.
Збуњено сам климнуо главом и изашао празних руку али уздигнута чела. Човек са шубаром кренуо je за мном. Читав сат шетали смо горе-доле и разглабали о нашој оскудици. Шубара ми je објашњавао како су Американци, ти безосећајни ниткови, огорчени на нас зато што нисмо дозволили да нас заплаше њиховим економским претњама и уценама. Стога нам сада ускраћују пошиљке шећера у уверењу да ће нам тим варварским поступком пољуљати морал. Али то им неће успети! Никада!
И ми поновисмо у један глас: никада!
Стигавши кући препун националног поноса, објаснио сам најбољој супрузи на свету да ми није ни на крај памети да се као остали клањам Златном телету, па сам joj испричао разговор са човеком у шубари. Она je, као и увек, имала за то врло прозаично образложење. Све je то лепо и красно, рече ми, али човек у шубари je познати шећераш и свако дете у комшилуку зна да би га само једна коцка шећера убила на месту. Наравно, њему je лако да се одрекне шећера. Али je, насупрот томе, синоћ пред кућом Тосканинијевих наводно застао један камион и истоварио неколико врећа шећера које су затим укућани кришом ставили на сигурно место.
Да би већ ионако трагичну ситуацију још више истакла, моје жена ме je послужила модерно аранжираним чајем зачињеним лимуном и медом уместо шећера. Taj одвратни напитак толико ми се згадио, да сам отрчао право ка оном трговцу и заурлао да сам спреман да му платим две фунте за кило шећера. Лопов ми je дрско одговорио да шећep сада кошта две фунте и двадесет.
– У реду, пристајем – рекох.
– Добро, онда дођите сутра – одврати ми. – Али морам да вас упозорим да ћете сутра морати да платите две фунте и педесет, и, да знате, то je последње што још имамо.
Док сам стајао на улици и гласно псовао себи у браду, постарија госпођа се сажалила на мене: – Пожурите у Ришон. Тамо у Биаликовој улици je бакалин који још не зна за несташицу шећера, па га и даље мирно продаје...
Пуном брзином одјурио сам онамо. Међутим, изгледа да je неко трговцу у међувремену ипак откуцао да нема шећера јер – шећера није било.
Код куће ме je чекало ново изненађење. Најбољa супруга на свету купила je једну од оних стаклених, крушколиких посуда за шећер какве у последње време видимо по кафанама, a које се одликују тиме да, кад их окренемо и тресемо, из широке цеви на врху не изађе ништа. Упркос томе, устао сам усред ноћи из кревета и претражио све кухињске ормаре и полице не бих ли пронашао ту несрећну посуду.
Најбоља супруга на свету одједанпут се створила на вратима и, подбочивши се, милостиво ми рекла:
– Никада je нећеш пронаћи.
Сутрадан сам донео кући кесицу са пола килограма гипса да бих поправио неке пукотине на зиду. Тек што сам je спустио већ je нетрагом нестала a неки женски глас рече ми тајанствено да je кесица на сигурном. Било ми je драго да то чујем, јер гипс je неопходна потрепштина у модерном домаћинству. Још драже ми je било кад сам у првој кафи после дуго времена опет окусио шећер.
– Видиш – рече ми жена – сада када имамо залиху, можемо то себи да приуштимо...
Није то требало два пута да ми се каже. Следећег дана довукао сам кући четири киле најфинијег алабастера. У очима најбоље супруге на свету засјао je враголасти зелени пламичак. Загрлила ме je и упитала где сам успео да набавим ту драгоценост.
– У продавници „Боје и лакови” – рекох joj истину.
Moja жена узе мало белог прашка и проба га.
– Фуј! – узвикну она. – Шта je то?
– Гипс.
– Какве су то глупе шале? Ко може да једе гипс?
– Нико и не мора да га једе – рекох. – Ако покушамо да га једемо, онда je то гипс али ако га ускладиштимо, онда може да буде и шећер. Стави то лепо у оставу a ону залиху шећера изнеси на сто.
– Али шта ћу са гипсом у остави? Чему он служи?
– Зар још увек не схваташ? Диван je осећај када знаш да у кући имаш четири килограма шећера залихе. Било шта да нас затекне, нама ништа не може да се деси. Ми имамо своју златну резерву.
– Имаш право – рече моја жена која je у суштини ипак разумно биће. – Али запамти једно: ову ћемо златну резерву начети тек када ситуација буде стварно катастрофална.
– Браво – ускликнух. – Чучи у теби дух наших предака.
– Додуше... – одједном се жена досети – тада ћемо приметити да je то гипс!
– Па шта онда? Када си стварно у катастрофалној ситуацији, ништа се битно не мења имаш ли у кући четири киле шећера или немаш.
To ју je убедило.
Одонда живим као шеик у њујоршком хотелу „Валдорф-Асторија”. Ha дну шољице остављам дебео слој шећера. Јуче ме je жена замолила да купим још неколико кила како би се осећала сасвим сигурном. Неколико кила сам и донео кући. Све док гипс не поскупи, несташице неће бити.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kishon za gurmane

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 6:28 pm




ДОМАЋА КУХИЊА, предлог бр.1

БЕЧКЕ ВИРШЛЕ

Бечка виршла има исто толико везе с аустријском престоницом колико и франкфуртска с Мајном или дебрецинка с Будимпештом. Ta наоко тако безазлена виршла руга се свакој, пa и најшире схваћеној одредби о квалитету животних намирница.


Тешко да се и у једном другом јелу налази толико средстава за конзервирање и племена бактерија које једва чекају да се активирају. Стога на то изричито упозоравам сваког поборника здравља, какав сам и сам.
Ипак, признајем да сам, без обзира на, конзервансе и бактерије, oд малих ногу духом и телом привржен бечким виршлама, без икаквог разумног разлога, нарочито са сенфом.
Kaд год ме судбина нанесе у који немачки град, грозничаво потражим железничку станицу где има највише киоска с кобасицама, где ме нико oд познаника неможе да ме види, како бих напокон могао неометано да уживам у својој бечкој виршли.
Међутим, свим неверницима могу само топло да препоручим да се и даље клоне виршле бечког порекла, јер већ први залогај неминовно ствара зависност.


У поверењу: најбоље су бечке виршле на Сајму књига у Франкфурту, пред халом бр.5.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kishon za gurmane

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 6:28 pm









ЈЕЛОВНИК ИЗНЕНАЂЕЊА

Гостопримство je фантастична ствар, поготово када домаћица сама кува, не дај боже!
НЕПРЕДВИДЉИВИ РИЗИК ЛЕПИХ МАНИРА

Moja супруга и ja имамо претплату на филхармонијске концерте којом се наизменично користимо. Или моја жена оде на концерт, или ja останем код куће. Након неког времена променимо улоге – ja одем код пријатеља у посету, a она оде на концерт. Тако je било и за последњи претплатнички концерт у сезони, који сам ja искористио да посетим Вехслерове. Гидеон je познати архитекта, a Илона ради на истраживачком одељењу Вајцмановог института. Није чудо што се наш разговор за столом водио на високом нивоу.
Управо када je Гидеон развезао о теледиригованим ракетама, Илона je донела у собу послужавник с десертом. Свако je од нас добио комад велике ружичасте торте са жутим кремом и још две танке кришке чоколаде.
– Како ти се чини? – упита ме Гидеон.
– Врло добро – одговорих.
Гидеон се малко смркну.
– Ти ово зовеш само врло добрим? И готово? Ово je фантастично!
– Јест, фантастично je! – брже-боље потврдих.
– Нисам још никада jeo овако фантастичну торту. Овај жути фил je божанствен!
Илона je поруменела до корена косе и послужила нас затим кафом. Колико год сам желео да наставим разговор о теледиригованим ракетама, разабрао сам по погледу који je Гидеон бацио ка мени да домаћица од мене очекује нове комплименте.
– Ово je набоља кафа коју сам икада пио – значајно рекох. – Нисам ни знао да постоји оваква арома.
– Претерујеш – прекори ме Илона.
– Напротив. Управо сам открио један сасвим нови укус кафе.
– Како то мислиш? – приупита ме Гидеон.
– Недостају ми речи да то образложим. Кафа je једноставно пирамидална! Арабескна! Питагорална! Синагогална! Могу ли добити још један гутљај?
Не може се рећи да je кафа била лоша. Била je то сасвим обична кафа, врућа и тена, можда мало преслаба и без правог укуса, али je била права. Затим нам je Илона донела млечни сладолед и воћну салату.
– Како ти се свиђа сладолед? – у пита ме Гидеон.
– Камен међаш у развитку историје сладоледа! Кулинарско ремек-дело! Благословене биле руке које су га направиле!
– A воћна салата? – опет ће Гидеон.
Већ сам заустио да отпевам још један хвалоспев када ми паде на памет да похвале не звуче веродостојно када се нижу сами суперлативи.
– Салата... – изустих замишљено – салата ми je некако киселкаста.
Учинак мојих речи био je катастрофалан. Илона се погрбила, скочила на ноге и истрчала из кухиње јецајући. Гидеон je похитао за њом.
Прошло je четврт сата. Остао сам сам са својим мислима. Што ли се дотле збивало тамо у кухињи?
Гидеон се вратио блед. Сав je дрхтао.
– Најбоље ће бити да одеш кући – рече ми безбојним гласом.
Када сам најбољој од свих жена исприповедао шта сам доживео, она ме погледа вртећи главом.
– Тако нешто, наравно, може само теби да се догоди. У гласу joj није било ни трунке самилости. – Сваки колико-толико осетљиви човек одмах би схватио шта се догодило.
– Па шта се догодило?
– Још увек ти није јасно?
– Није.
– Размисли мало!
Размислио сам, али узалуд. Тек ми je Гиден после објаснио да je Илона све оно купила готово, једино je воћну салату сама направила.
СТАЛНИ ГОСТ

– Код нас ћете јести као код куће.
– Зар не би могло мало боље?
Тако гласи редовни дијалог између овог аутора и натконобара у његовом сталном локалу.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kishon za gurmane

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 6:28 pm





KOME ЗВОНЦЕ ЗВОНИ

Позоришна представа почела je у осам a завршила се нешто пре једанаест. Није нам се још спавало. Неодлучно смо шврљали јарко осветљеном улицом.
– Хајде да попијемо још чај пре спавања – рече ми најбоља од свих жена. – Било где.
Ушли смо у први кафић, мали интимни локал с дискретним неонском светлом, блиставим апаратом за еспресо кафу и два конобара који су се управо пресвлачила. Осим нас je у локалу био још само један ћелавац који je прљавом крпом брисао шанк. Када смо ушли у кафић, погледао je на свој сат и добацио нешто неразумљиво једном од оне двојице конобара, који je на то скинуо сако и обукао блузу неодређене боје, иако je некада засигурно била бела.
Ваздух беше набијен социјалним проблемима. Али ми смо се правили да je то сасвим нормалан ваздух, па смо сели за један сто.
– Чај, молим – наручио сам неусиљеним гласом
– Две шоље чаја.
Конобар je најпре оклевао, a онда отворио кухињска врата и упитао демонстративно зловољним гласом:
– Je ли вода још врућа?
Дотле je онај други конобар на тераси гурао и слагао столове одлучним и прецизним покретима, рекло би се да тим одсечним звуковима скандира неумољивом протицању времена.
Чај се мало просуо из шољица кад их je први конобар треснуо пред нас. Покушали смо безбојну течност упорним мешањем малко да загрејемо.
– Пардон!
Био je то ћелавац. Подигао je послужавник с обе наше шољице са стола и скинуо нечисти столњак. Али ни сто без столњака није био ништа бољи.
Први конобар наставио je да се пресвлачи и стао на врата у својој плавој кишној кабаници. Рекло би се да нешто чека. Други конобар покупио je прљаве столњаке и угасио неонску расвету.
– Можда би они хтели да ми одемо? – шапнем жени. – Je ли то могуће?
– Могуће je – одврати ми она шапатом. – Али морамо да се правимо да то не примећујемо.
Шапутали смо, и даље у полумраку, и правили се да ништа не примећујемо. Тањирић с рачуном који ми je затим конобар у кишној кабаници гурнуо под нос, макнуо сам у страну. Ћелавац je скинуо елегантни шеширић моје жене с вешалице и ставио га насред нашег стола. Она му се љубазно насмеши и рече: – Хвала вам лепо. Имате ли можда колаче? – Ћелавац je зинуо и укочио се, a онда се окренуо оном другом конобару који се чешљао пред великим огледалом на зиду. Владала je гробна тишина. Тада се први конобар, онај у плавој кишној кабаници, изгубио и поново појавио бацивши нам нa сто некакав сирасти грумен који се сав измрвио од ударца. Потом je зазвечала и виљушка. Mojoj жени су се руке толико тресле да joj je виљушка испала на под. Како није имала храбрости да затражи од конобара нову виљушку, затражио сам je ja у њено име. Када би поглед могао да убије, свака лекарска помоћ стигла би прекасно.
Неонска светиљка се неколико пута гасила и палила. To je изазвало симпатичне светлосне ефекте који нам се ипак нису превише допали. Исто нас je тако оставило равнодушним то што je ћелавац управо тада морао да се увери да ролетна на улазним вратима добро функционише. Из кухиње je дошла нека стара, грбава вештица с кантом и метлом у рукама и почела да пере под. Не знам зашто je почела баш од нашег стола. Ипак, како joj не бисмо сметали у раду, подигли смо ноге увис и држали их тако све док вештица није отишла даље.
Очешљани конобар je до тада већ подигао готово све столице на столове. Заправо су му још само наше столице недостајале.
– Зашто нам не кажу да одемо? – упитах жену, која у оваквим ситуацијама обично зна одговор на свако питање.
– Зато што не желе да нас доведу у неприлику. Ha Оријенту je гост светиња, још и дан-данас. Традиција се не може само тако прекршити.
Први конобар већ je стајао напољу, на улици, одакле нас je храбрио погледима да кренемо. Други конобар je управо помагао ћелавцу да обуче огртач. Ћелавац je отворио црни ормарић на зиду и са два одмерена покрета руком угасио сва светла у локалу. Следећег тренутка осетио сам на леђима додир столице.
– Могу ли да добијем неки часопис, молим лепо? – зачуо сам своју жену. Потражио сам joj руку пипајући у мраку и стиснуо je у знак признања.
Неко упали шибицу. При њеном слабашном светлу видели смо ћелавца како нам се примиче и говори:
– Фајронт. Затварамо у поноћ.
– Па добро, зашто нам то одмах нисте рекли?– упитах га. – Откуд бисмо ми то могли да знамо?
Столице су нам склизнуле низ леђа, устали смо и по клизавом поду изашли на улицу. Пошто смо још увек жмиркали, погледали смо на сат под светлом уличне светиљке. Било je тачно 9 до 12.


ДОМАЋА КУХИЊА, предлог бр.2

ПЕЧЕНО ПИЛЕ

Познатије под називом пола печеног пилета или печено пиле из Винервалда.
Лекари препоручују oвo јело пацијентима који имају осетљив желудац. Прво, зато што je јефтиније од „Coq аu vin аuх marrone a la Marie Antoinette“, a друго, зато што при глодању пилећег батака имате илузију да једете месо, што са психолошког гледишта има непроцењиве предности.
За мене нема ничег бољег од половине печеног пилета у ресторану Винервалд, али ретко кад то могу себи да приуштим јер ниједна женска особа из моје породице или изван ње, није вољна да ми се придружи.
„Винервалд”, мрште се тe женске незналице, „ма дaj, молим тe!“
Ja их тада питам шта да им дам, и шта ме то моле, Kaд тим ресторанима нема шта да се приговори, a оне ми oдвеаћajy: „Не мислиш ваљда озбиљно?”
„Haпротив, најозбиљније. Ja најрадије jeдем печено пиле у Винервалду.”
A на то ми те женске незналице узвраћају смејуљећи се:
„Tu ипак мало претерујеш с тим својим духовитостима.”
Одатле потиче и она позната узречица из Доње Аустрије: „У Винервалду човек je увек тако сам.”


У поверењу: једите печено пиле из Винервалда код куће. С помфритом и хлебом намазаним белим луком, за казну!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kishon za gurmane

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 6:28 pm








НЕБОЈШЕ HA ВАГИ

Док je пуначки конзул Лукул обезбедио себи почасно место у аналима захваљујући својим обилатим гозбама, наши су „weightwatchersi” („надзорници за тежину”) увели убитачни изум бројања калорија и на тај начин уздигли дигиталну вагу до степена интегралног дела наших свакидашњих навика у ићу и пићу.
Златно доба у којем je лепо заобљена трбушина била симбол телесног здравља, a краљица лепоте држала своје пуне линије на узди фасцинантним корсетима, давно je, нажалост, прошло. Moja драга госпођа мама није у мојим младим данима никад пропуштала прилику да каже да само лепо заокружене буце имају изгледа да преживе а да ће мршавци као што сам ja, пре или касније, подлећи туберкулози или старачкој слабости.
У ПОТРАЗИ ЗА ИЗГУБЉЕНИМ СПАНАЋЕМ

Не знам зашто, ваљда од шока мирног доба или не знам чега, пре неки дан ми je одједном пало на памет моје срећно детињство. Срећно – то je права реч. Колико се сећам, никаквих брига нисам имао, осим што сам био изузетно мршав малишан. Био сам тако танак, кажу, да je деда говорио како у собу морам да уђем двапут да би се запазила моја присутност.
Мука je била у томе што je медицина управо упловила у стадијум у којем je породични лекар у црном говорио родитељима како je дебљина алфа и омега здравља, јер се с дебелим резервама масти и холестерола најбоље сузбија болест. Стога није чудо што ме je цела породица даноноћно упозоравала да морам да једем брдо хлеба с путером, иначе нећу имати оволике брчине a славна мађарска војска неће ме хтети. Морам, нажалост, да признам да je мене било баш брига и за брчине и за хонведе.
Суштина проблема била je – зна се – спанаћ.
У оно давно доба, према једном дивном јеврејском обичају, деца су морала да једу спанаћ. У пракси je то био неки џентлменски договор по којем деца мрзе спанаћ из дна душе, a родитељи од тога праве испит снаге. У мом случају, тај рат живаца губио je сву чар из два разлога: прво, што сам био мршав као комарац, и друго, што сам обожавао спанаћ.
Како je до тога дошло, то нико не зна. Можда нисам сасвим схватио правила игре? Можда je спанаћ био крив што ми je био тако сладак? Како било да било, то je моје родитеље убијало у појам.


И зато, кад сам једном за ручком запитао своју добру мајчицу могу ли да добијем, молим лепо, још тог финог зелениша, она je једноставно изгубила контролу.
– У реду! – планула je – Али да си све појео, или ћеш добити од маме... знаш већ по чему!
– Хоћу – одговорио сам безазлено. – Ja сам луд за спанаћем.
– Само неваљали дечаци не једу спанаћ – наставила je мајка. – Спанаћ je здрав. Пун je свакаквих корисних витамина, и да се ниси усудио да кажеш да је фуј!
– Али, мамице – рекао сам – ja волим спанаћ...
– Волео га ти или не, има да га једеш! Ако хоћеш да будеш добар дечак, онда мораш да једеш спанаћ! И да више нисам чула ни реч!
– Зашто морам, мамице?
– Јер, ако нећеш, мамица ће те ставити у ћошак све док тата не дође, a онда ће бити „хура око тура”! Зато буди добар и брзо поједи сав тај спанаћ. Поједи спанаћ!
– Нећу!
Е, сад сам joj дошао где ме je чекала. Кад се тата вратио кући, затекао ју je у сузама.
– Видиш – рекла му je. – Зар ти стално не понављам да га квариш?
Наравно, отац ми je прописно дао што ми следује, па се отада наш кућни живот коначно нормализовао. Ja сам мрзео, фуј тај спанаћ, као што га никада нико није мрзео, a моји родитељи били су задовољни.
Сада je дошло оно право: шмркавац има да једе спанаћ, па макар му се на главу попео! Моји родитељи сазвали су шире породично веће како би размотрили васпитне мере којима располажу, што ћe рећи Бабарогу, Баука, или Alte Sachena, иначе познатог као Старетинар. Одлучили су се за овог трећег, с обзиром да je био најдоступнији.
– Опет си оставио спанаћ? – рекла би ми мајка.
– Чекај, чекај, доћи ће Alte Sachen, па ће те одвести!
– Где ће ме одвести?
– У свој брлог. И стрпаће те у гвоздени кавез!
И тако бих ja појео спанаћ, шта бих друго?
Отприлике две недеље касније, усред дневног натезања око спанаћа, кућну идилу нагло нам je уздрмао крик Старетинара лично. „Aaal-te Sachen! Aaal-te Sachen!”
Кашика ми испаде из руке, уста ми се разјапе и као муња шмугнем под сто. A са мном и мој тањир спанаћа, наравно, који ми je спремно додала бака.
Моји продадоше старцу две комоде за мале пape, с молбом да буде тако добар и увек сврати око поднева. Tor лета угојио сам се 220 грама a родитељи су цветали од среће. Јесам, додуше, то лето завршио тако што сам старцу спустио на главу пеглу с прозора првог спрата, али je пегла била хладна пa га je само нокаутирала. Комшије су жалиле моје јадне родитеље који су били запрепашћени мојим неодговорним испадом. Ипак, jeo сам спанаћ...
Дозволите ми ми да као post scriptum додам како су ми уши пре неколико дана регистровале онај познати крик који полако нестаје са савремене позорнице: „Aaal-te Sachen! Aaal-te Sachen!”
Прво што ми je пало на памет није спанаћ него Попај, омиљена телевизијска личност моје деце, с конзервом спанаћа и свим осталим. Времена су се променила, рекох самом себи тужно. Више нема радости у васпитању деце.


ДОМАЋА КУХИЊА, предлог бр.3

ПАСТРМКА, ПРЖЕНА



Рибе су на мом личном јеловнику jeдина права конкуренција половини печеног пилета из Винервалда, али су рибе много омиљеније зато што су скупље и сервирају их у ресторанима натконобари у фраку и с лептир-машном, на сребрном послужавнику, уз романтично упаљене свеће na столу. Ja највише волим пржену пастрмку - поготово ако joj натконобар претходно огули кожицу – јер пастрмка тадa има изврстан укус маслаца зачињеног мирисним травама и лепу, жућкасторумену боју.
Пастрмка je морала да, пpe самог пржења, још плива у бистрој брдској води. Али пpиja- тељи животиња међу гастрономима држе најпре пастрмку у фрижидеру како би том убогом створењу олакшали живот.
Пастрмка ипак заостаје за половином печеног пилета једино зато што има мноштво ситних, невидљивих кошчица које не може да уклони чак ни најбољи натконобар у фраку.
Гробља су пуна неопрезних конзумената рибе који то нису знали, али шта je данас уопште на свету без ризика?


У поверењу: Пробајте димљени филе пастрмке без кожице купљен у супермаркету. Уз то препоручујем црно вино!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kishon za gurmane

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 6:29 pm








ГЛАДОВАЊЕ

Ja сам, на срећу, у детињству био мршав ко прут и, захваљујући тој срећној околности, још ни данас нисам претерано дебео. Ипак, док се на ТВ скрану нижу сцене силовања и сочних убистава и страсти, не могу a да не трпам у себе грицкалице (боби-штапиће) у неограниченим количинама, a онда ме ухвати грозничава страст да у дну својих фиока потражим остатке чоколаде. Ипак, нимало се не стидим тога, јер оно што je телу потребно треба му и дати.
ПАКАО ЗВАНИ KAKAO

Амир, наш црвенокоси тиранин, још од рођења врло слабо једе. Не воли ни да жваће, ни да гута.
Искусне мајке саветовале су нам да ra оставимо на миру док не изгладни, то јест да му не дамо да једе толико дуго док нас на коленима не буде молио за један залогај. И тако смо га пустили да изгладни, од чега je толико ослабио да смо ми њега на коленима молили да узме један залогај.
Ha крају смо га одвели нашем најпознатијем специјалисти, стручњаку за исхрану мале деце. Пре него што смо успели да изустимо и реч, он je само овлаш погледао нашег сувоњавог синчића и упитао:
– Шта je с њим? Не једе?
– Не једе.
– To сам и мислио.
После краћег прегледа искусни стручњак нам саопшти да се ту не може много учинити јер једноставно има деце која мало једу и ту нема помоћи. Богато смо га наградили за стручни савет и од онда, помирени са судбином, хранимо дете по оној библијској: у зноју лица свога јешћеш хлеб свој. Морам да признам да ни моја жена ни ja немамо превише стрпљења да мољакамо, подмићујемо, обећавамо, и слично. Ha срећу, мој таст се у томе показао као изузетно вешт и спремно je на себе преузео задатак да натера Амира да једе. Прича му најмаштовитије приче, a Амир га слуша отворених уста и сасвим заборави да не воли да једе. Идеја je сама по себи одлична али није право решење.
Један од главних проблема јесте – какао. A какао, као што знамо, садржи све што je потребно за раст детета – од витамина, минерала, угљених хидрата, па све до спанаћа. И тако се свако вече дедица повуче с Амиром у дечју собу да би после једног сата изашао малаксало дрхтећи. Али би поносно објавио:
– Попио je пола.
Велики преокрет догодио се у лето када je једно вече дедица изашао из дечје собе, исто тако дрхтећи, али овога пута од узбуђења.
– Замислите, све je попио!
– Није могуће? – повикасмо у један глас. – Како ти je то успело?
– Предложио сам му да преваримо тату.
– Како то да преварите тату?
– Па лепо! Рекао сам му да попије целу шољицу, па ћемо онда да је напунимо водом, a тати ћемо рећи како Амир опет није хтео да попије ни гутљај. Ти ћеш се наљутити и запретити како ћеш сам попити какао a затим ћеш открити да си насео.
Мени се, да будем искрен, такав трик чини помало примитивним. Осим тога, не сматрам да je баш педагошки учити дете да од оца прави будалу. Тек на упорно наваљивање најбоље супруге на свету („Ипак je од свега најважније да попије какао!”), пристао сам на игру. Дедица оде у купатило, напуни шољицу неком одвратном течношћу и стави je испред мене.
– Амир опет није попио ни гутљај – рече.
– Ma није могуће! – повиках кобајаги љутито.
– Сада ми je стварно доста! Ако он неће да попије какао, попићу га ја.
Амирове очи су заискриле кад сам сркнуо гутљај и одмах га са гађењем испљунуо.
– Фуј! Шта je то? Каква je то гадна сплачина? Бљак!
– Прешли смо га, прешли! – ликовао je Амир и цичећи од весеља заиграо око мене у домородачком ритму. Све ми je то изгледало прилично глупо, али он je попио свој какао a, како рече његова мати, то je најважније од свега.
Сутрадан опет све изнова: дедица носи шољицу пуну воде, Амир опет ништа не попије, па шта тај мали мисли, ако неће он, попићу га ја, фуј, шта je то, бљак... испљунем (једина ствар коју не морам да одглумим), прешли смо га, прешли, домородачки ритам...
И тако из дана у дан.
Амир je већ толико напредовао у игри да му ни дедица више није потребан. Сада већ сам долази са шољицом воде; нечувено, тако диван какао, фуј, прешли смо га, домородачки ритам...
Временом сам се већ помало забринуо.
– Слушај, драга – рекох жени. – Није ли овај наш дечак мало приглуп?
Никако нисам могао да докучим шта се догађа у глави нашег детета. Зар je могуће да сваки пут заборави шта je било синоћ? Или можда мисли да сам толико глуп да сваки пут наседнем на исти штос? Најбоља супруга на свету гледала je на то, као и увек, са практичне стране: није важно шта дете мисли, важно je да попије какао.
Једном сам – да ли због расејаности или из подсвесне побуне – просуо течност у сливник a да je пре тога нисам ни пробао, нити изговорио оно чувено бљак, бљак, бррр, фуј.
Амир се зајапурио и бризнуо у плач.
– Али, тата, па ниси ни пробао!
Сада je мени крв јурнула у главу. Шта он мисли ко сам ja? Будала?
– И не морам да пробам – одбрусих му. – Сваки кретен зна да je то вода.
– Ти си тата онда лажов – покуњено ће Амир. – Зашто си до сада увек пробао?
Аха, значи да је Амиру јасно да je то свако вече само представа. Вероватно му je то већ од самог почетка јасно. Чему онда настављати?
– Зато што га то радује – објасни ми супруга. A све док он пије какао...
Негде на јесен Амир je унео неке мале измене у текст, па када бих га запитао зашто није попио какао, он би ми одговорио:
– Нисам га попио зато што то није какао већ обична вода...
Пред зиму je почео да прстом меша воду пре него што би ми je пружио да je испљунем. Игра ми се све више гадила. Већ би ми поподне припала мука при помисли како ће увече оно мало чудовиште прићи са шољицом бљутаве воде. Сва друга деца пију какао једноставно зато што деца морају да пију какао. Зашто само моје дете изводи бесне глисте?
Око нове године урадио сам нешто сасвим неочекивано. Не знам шта ми je било али, кад сам узео ону одвратну шољицу коју ми je пружио син и испио први гутљај, нисам просуо садржај у сливник већ сам га једноставно искапио до краја, иако je мало фалило да се угушим.
Амир ме je ужаснуто и немо посматрао. Али то je био само тренутак затишја пред буру, a онда je заурлао:
– Зашто си попио? Зашто?
– Како то мислиш зашто? – запитах, осећајући неко неприродно задовољство. – Да ли си ми сам рекао да ниси попио ни гутљај јер ти се какао не свиђа, je л’ тако? A ja сам ти одговорио да ћу онда ja сам да га попијем, па сам га, ево, и попио! И шта сада још хоћеш?
Амир ме je ошинуо погледом пуним нескривене мржње и отишао право у кревет где je целу ноћ преплакао.
Напокон je изашло на видело да je њему све време било јасно да ја знам како je у шољици вода a да се само правим да не знам. Па чему онда сваке вечери та глупа комедија? Moja жена je и на то дала једини могући одговор:
– Дете пије какао, a то je важније од свега.
И тако се игра с какаом наставила из вечери у вече и ja сам на то већ скоро престао да обраћам пажњу. Ha крају крајева, нисам ja крив што имам приглупо потомство. To je једноставно несрећа и ту се ништа не може учинити. Неки родитељи имају среће па су им деца паметна a други, ето, немају среће.
Када je Амир славио пети рођендан, дозволили смо му да позове неколико другова. Пошто су се окупили, позвао их je у своју собу не заборавивши ни своју шољицу. Ускоро сам пошао да погледам како се деца забављају. Када сам пришао вратима чуо сам свог сина како говори:
... a сада морам у купатило да напуним шољицу водом.
– Зашто? – упита његов друг Ники.
– Зато што мој тата тако хоће.
– Зашто?
– Не знам. To морам да радим свако вече.
A, тако дакле! Он, значи, мисли да je проблем у мени, да je мени та игра потребна! И он то све ради мени на вољу! Не, то дете никако није глупо оно je настрано!
Ујутро сам га посадио у крило.
– Слушај, сине – рекох му. – Тата хоће да прекинемо ту бесмислену игру. Неко време смо се забављали, али сада je већ досадно. Хајде да измислимо неку нову игру, хоћеш ли?
Овога пута Амир je две ноћи плакао, a и моја жена je већ изгубила стрпљење са мном.
– Ако дете престане још и какао да пије – опомињала ме je – од њега неће ништа остати.
И тако се представа наставља. Понекад ме син, тек да ме подсети, зовне из купатила:
– Да ли си спреман? Ево, долазим с водом!
Ha то ja преузимам своју улогу.
– Фуј, шта je то... Бљак! Бљак!
Да човек полуди!
Једном, када je Амир због богиња морао да лежи, отишао сам у купатило, напунио шољицу водом и тамо je просуо.
– Прешли смо га! Прешли! – одушевљено je из друге собе викао мој син.
У последње време Амир je нашао нову варијацију на стару тему: долази из купатила носећи у шољици водурину и сам изговара мој текст: „Фуј, шта je то... Бљак! Бљак!”
Све ми се више чини да сам у овој кући помало сувишан. Да од свега није најважније да Амир попије какао, заиста не бих знао зашто постојим.
НЕУКУСНО

Сваког ждероњу непрестано упозоравају на његову ману, мршавце врло ретко, a ћелавце никада. Дебељко мора најмање десетак пута на дан да слуша како му говоре: „Чуј, ти заиста не би смео толико да jeдеш”

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kishon za gurmane

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 6:29 pm





ОСВЕТА КЕЛЕРАБЕ

– Ефраиме? – упита ме једног дана најбоља супруга на свету. – Ефраиме, јесам ли ja дебела?
– Ниси, жено – одговорих joj. – Ниси дебела.
– Али ти си дебео.
– A, тако? Онда морам да ти кажем да си ти пуно дебља.
У ствари, ниједно од нас двоје није „дебело” у дословном смислу те речи. Најбоља супруга на свету можда на одређеним деловима тела има неких облина, a што се мене тиче, у профилу се каткад чиним помало млохаво. Али, то je више лични утисак него оно што би показивала вага.
Ипак смо, за сваки случај, ступили у везу с једном од установа за надзор телесне тежине, које су данас у моди. Пријатељице моје жене причају фантастичне приче о тим установама, у којима престаје лаки живот тешке категорије. Тамо су толико смањили тежину једном, у целом граду познатом, фризеру да сада уместо сто тридесет, тежи само четрдесет килограма. Неки директор позоришта je, наводно за само два месеца, са демедесет килограма спао на апсолутну нулу.
У једној таквој установи примили су нас директорка и неки танушни доцент. Неколико месеци пpe (говоре његови одушевљени студенти) када би изашao из аутобуса, остала би два места слободна; данас повремено наступа у луткарском позоришту кажу као авет...
Доцент нас je, без увијања, упознао са свим оним што нам предстоји; сваки кандидат за мршављење добија лични досије. Уз незнатну надокнаду, сваке недеље подвргава се прању мозга путем разговора, и добија листу јела које сме да једе. Не мора сасвим да престане да једе већ само неке одређене ствари, a пpe свега мора да се ослободи осећаја укуса. Нема више, дакле, хлеба, белог пецива, тестенине, путера, било чега што садржи маст, скроб и шећер. Уместо тога, у свим количинама, келераба, кисели купус и свежа риба. Две чаше млека дневно.
Никакве спортске активности јер оне изазивају жељу за јелом. Напослетку се препоручује – једном недељно лежати испружен на поду и пити млаку воду. После седам дана пацијент се мери у истој установи, a ако није изгубио на тежини, сам je за то крив и треба да се стиди. Ако je изгубио на тежини, добиће похвалу тако што ће га помиловати по глави.
– Изврсно! – рекох. – Обоје жудимо за нежношћу.
Директорка нас je одвела у другу просторију, где смо морали боси да станемо на вагу, али са свим оним што имамо у џеповима. Резултат je био поразан.
– Жао ми je – рекла je директорка. – Ви немате потребан вишак тежине.
Смркло ми се пред очима. Никада не бих помислио да би због такве формалности могли да нам одбију право на мршављење. Па мени недостају само три килограма да постанем службено оверени трбоња, a моја жена, премда ниског раста, прошла би да има само килограм и по више. Мерачи тежине нису се дали уверити. Тако смо кренули кући и почели да једемо све што je забрањено. После две недеље поново смо дошли у установу, оправдано се надајући да нам сада више ништа не стоји на путу. За сваки случај, натрпао сам у џепове педесет фунти кованог новца.
– Добро дошли! – рече нам директорка након мерења. – Сада могу да вам отворим досије.
Затим нам je доцент дао упутства:
– Три главна јела дневно. Не смете да гладујете.
Настојте да мењате храну. Када вам досади кисели купус, пређите на келерабу и обрнуто. Важно je: никаква масноћа, никакав скроб, никакав шећер. Дођите опет за недељу дана!
Седам дана и седам ноћи ропски смо се држали свих прописа.
Сир који смо јели био je бео и немастан, хлеб прошаран зеленим краставцима, купус горак.
Следеће недеље јели смо само келерабу коју су нам камионом довозили право са кванташа. И стварно, нисмо добили на тежини али ни изгубили. Стагнирали смо. Казаљка мале ваге коју смо купили за кућну употребу, показивала je стално исто. To нас je помало разочарало.
У некој старој апотеци у Јафи најбоља супруга на свету открила је неисправну вагу, али je тамо у реду стајало пола женског становништва Тел Авива. Осим тога, у установи ће истина ионако изаћи на видело.
Помало сам већ почео да сумњам. Зар да заувек останемо на садашњој тежини? Како то да моја жена није смршала? За мој случај постојалаje нека врста објашњења; нешто сам начуо да сваке ноћи одлазим у кухињу како бих тамо водио герилски рат, уништавајући веће количине сира и кобасица.
Освета келерабе, којој сам се следеће недеље опет приклонио, убрзо ме je стигла.
Седме недеље наших патњи (a познато je да je седма недеља критична) пробудио сам се усред ноћи. Осетио сам неодољиву потребу за замамним мирисом и звуком масти која цврчи. Да не бих полудео, морао сам пошто-пото, и то сместа, да поједем нешто печено. Био сам спреман да убијем за неколико пишљивих калорија. Задрхтао сам од саме помисли на речи попут „пољупци пуњени кремом”. Прогониле су ме грозничаве визије „скроба”. Појам „скроб” причињавао ми се као утелотворење у виду слатке, дражесне девојке која у белој венчаници, лепршаве златне косе, трчи преко ливаде...
– Скробице! – викао сам за њом. – Чекај, Скробице! Волим те! И лове уоу! Je т‘аиме! Ja тебја љубљу. Немој ми побећи, Скробице!
Следеће ноћи сам je сустигао. Искрао сам се из кревета, одшуњао у кухињу, сасуо пуну кесу кокица на вруће уље, посипао по њима огромну количину шећера и све смазао у трен ока. A то je био тек почетак фестивала калорија. Око поноћи спремао сам се да на шпорету испечем крушке, када изненада испред мене искрсну крхка појава најбоље супруге на свету. Затворених очију, упутила се право према корпи за веш и извукла из ње туце чоколада и сместа почела да их отвара. Понудила je и мени, па сам се ja почастио мљацкајући од ужитка.
Усред те оргије пробуди се у мени нагон за мршављењем. Допузао сам до телефона и последњим снагама окренуо број установе.
– Дођите брзо... брзо... иначе ћемо појести... сву чоколаду...
– Сместа долазимо! – узвикну доцент на другом крају жице. – Већ смо кренули...
Ускоро затим зашкрипале су кочнице и пред кућом су се зауставила кола надзорника за тежину. Разбили су врата и провалили у кухињу, где смо се нас двоје ваљали у хрпама станиола, печених остатака воћа и течног крема. Успели су да спасу половину чоколаде. Све остало већ je било у нашим желуцима и толико нас напумпало да нисмо могли да се препознамо.
Доцент нас je ставио на колена, мене на десно a најбољу супругу на свету на лево.
– Ништа не брините, децо – тешио нас je очински. – Нисте ви први којима се то догодило. Већ су многи наши чланови за само неколико сати намакли сву тежину коју су годинама губили. Почели смо опет испочетка.
– Али само не келерабом! – преклињао сам слабашним гласом. – Преклињем вас, не келерабом!
– Добро, нека вам буде! – одлучи доцент. – Само зелена салата.
Напустили смо редове надзираних дијеталаца.
Потпуно смо затајили.
Каткад из профила опет изгледам помало млитаво, a најбоља жена на свету на одређеним деловима тела има облине. Па шта? Познато je да добро ухрањени људи имају бољу нарав, да су љубазни, великодушни и склони животним радостима; укратко, имају више од живота. Оно што немају, то je келераба и салата. Али може се и без тога!


ДОМАЋА КУХИЊА, предлог бр.4

СУПЕ

Ja необично много држим дo супе зато што се супа брзо спрема, барем она инстант из кесице, коју овај аутор обично износи на сто.
Супе су, осим тога, ретко жилаве, какви понекад могу да буду аргентински одресци. Ипак, супе су толико омиљене највише због тога што се, с колена на колено, преноси уверење да се oд њих не гоји.
Хоћете ли jeдну бистру или густу супу, то je само питање уверења.
У бољим ресторанима можете добити дневну супу, иако ja нисам још наишао на конобара kojи би одмах знао да каже која je данас дневна супа на реду. Ha моје упорно запиткивање конобар се обично одмереним кораком запути у кухињу да се распита, a враћа се из ње с вешћу да нема више супе oд парадајза.
Мене у мојој породици посебно цене само што умем брзо и добро да скувам супу, нарочито кад сам у временској стисци. Добро посољену супу у праху из жутоцрвене кесице залијем врелом водом. Со, наводно, није здрава, али даје тој компактној смеси какав-такав укус.


У поверењу: Пробајте супу док се пуши, код куће или у ресторану, увек с коцкицама леда. Ta ће вам метода продужити живот и уштедети време.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kishon za gurmane

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 6:29 pm







ВИТАМИНИ

Наравно да многи интернисти препоручују укусне намернице без калорија, то јест безброј витамина A, Б, Ц, Д, Е, Ф, Г, X и веома потребне минерале.
Сви они, нажалост, имају грозан укус.
И гoje.
БЕЗ КАЛОРИЈА

Много je паметније пронаћи животне намирнице које садрже само животне намирнице. Рецимо, лубенице, које су заправо само обична вода у чврстом стању.
ТАЈНА ЛУБЕНИЦЕ

Др ФАЈНХОЛЦ (на путу према кући пролази крај трга на којем се продаје воће, па се сети да супруга увек заборави дa му купи лубеницу која je једино средство против неподношљиве летње врућине; прилази брду лубеница које штрчи насред трга и обраћа се Цуријелу, власнику брда): Јесу ли слатке?
ЦУРИЈЕЛ (не одговара)
Др ФАЈНХОЛЦ: Добро. Дајте ми једну.
ЦУРИЈЕЛ (продорним, рендгенским погледом пређе преко зеленог брда, дохвати изузетно набреклу лубеницу, баци је у ваздух, ухвати је, помилује, притисне, принесе уху, баци опет на хрпу, узме другу... баци у ваздух... ухвати je... милује je... куцка... ставља на уво... врати се... трећу... четврта je у реду, измери je у најтамнијем углу тезге леђима окренут купцу): Шест килограма. Седамдесет пет пијастера.


Др ФАЈНХОЛЦ: Ова je, дакле, слатка.
ЦУРИЈЕЛ: Врло слатка.
Др ФАЈНХОЛЦ: Како знате?
ЦУРИЈЕЛ: Из искуства.
Др ФАЈНХОЛЦ: Из искуства?
ЦУРИЈЕЛ: Из искуства. Имам то у прстима. Кад je опипам. Кад je бацим у ваздух. Лубеница која није сасвим зрела учини „плоп”. Лубеница која je зрела учини „плоп”.
Др ФАЈНХОЛЦ: Разумем. (Плати, упрти пет килограма тешку лубеницу и крене кући. Плочник се топи од врућине. Одједном др Фајнхолц схвати зашто његова супруга увек заборавља да купи лубеницу. Стигавши кући, сакрије лубеницу у фрижидер. После ручка извуче je као специјално изненађење и расече je.)
ЛУБЕНИЦА (жута je, има укус смрзнутог сунђера, по свој прилици наводњавали су je нафтом.)
Др ФАЈНХОЛЦ (испљуне љутито) Лепo! Ето ти наше обећане земље у пуном сјају! Седамдесет пет пијастера сам je платио!
ЕЛЗА: Врати je!
Др ФАЈНХОЛЦ: Наравно. Све има своје границе, па и моја стрпљивост. (Враћа лубеницу по највећој врућини на пијацу, и баци je Цуријелу под ноге.) Шта сте ми то подвалили?
ЦУРИЈЕЛ: (не одговара.)
Др ФАЈНХОЛЦ: To не може да се једе.
ЦУРИЈЕЛ: Онда немојте да једете!
Др ФАЈНХОЛЦ: Ja сам вас јасно питао да ли je лубеница слатка, a ви сте одговорили да јесте.
ЦУРИЈЕЛ: Оно „плоп” кад сам je ухватио, било je у реду. Али ко зна шта je унутра?
Др ФАЈНХОЛЦ: To не знам. Само знам да сте ви одговорни за лубенице које продајете.
ЦУРИЈЕЛ: Али не и за оне које купујете без гаранције.
Др ФАЈНХОЛЦ: Зар постоје лубенице с гаранцијом?
ЦУРИЈЕЛ: Постоје.
Др ФАЈНХОЛЦ: A у чему je разлика?
ЦУРИЈЕЛ: Шест пијастера по килограму. Лубенице без гаранције коштају 12 пијастера по килограму, a лубенице с гаранцијом 18. За њих сам одговоран.
Др ФАЈНХОЛЦ (снажно шутне лубеницу која му се управо докотрљала под ноге.)
ЦУРИЈЕЛ (не одговори.)
Др ФАШХОЛЦ: Па добро, дајте ми једну лубеницу с гаранцијом. Тешко теби ако и она не ваља!
ЦУРИЈЕЛ (баци лубеницу у ваздух, ухвати je, помилује, притисне, куцне, припесе je уху, баци, и другу, и трећу, четврта je у реду): Седам килограма и осамдесет.
Др ФАЈНХОЛЦ: Може.
ЦУРИЈЕЛ (исече танку кришку и покаже je др Фајихолцу): Je л’ црвена?
Др ФАЈНХОЛЦ: Јесте.
ЦУРИЈЕЛ: Није да се хвалим, али ова je лубеница заиста баш црвена.
Др ФАЈНХОЛЦ: (плати у зноју лица свога и дахћући доноси шест килограма тешку лубеницу кући): Стари покварењак ју je без речи заменио.
ЕЛЗА: Јасно.
Др ФАЈНХОЛЦ: (стави лубеницу у фрижидер, причека пола сата, извади je и исече): Заиста, божанствена црвена лубеница!
ЕЛЗА: Јеси ли je пробао?
Др ФАЈНХОЛЦ: Нисам je пробао, али се види да je добра.
ЛУБЕНИЦА (бљутава je, увела, презрела, трула, горка.)
EЛЗA: Бубица ће лепо да врати и ову лубеницу, зар не?
Др ФАЈНХОЛЦ: (терет, зној, дахтање, клетве, лубеница пред Цуријеловим ногама): Ево вам ово ђубре!
ЦУРИЈЕЛ (не одговара.)
Др ФАЈНХОЛЦ: Јесам ли ja купио лубеницу с гаранцијом или нисам?
ЦУРИЈЕЛ: Јесте.
Др ФАЈНХОЛЦ: Пробајте je!
ЦУРИЈЕЛ: Хвала. Ja не волим лубенице. Од њих се знојим.
Др ФАЈНХОЛЦ: И ви то зовете слатким? И то je вама слатка лубеница?
ЦУРИЈЕЛ: Ja вам нисам гарантовао да je лубеница слатка. Ja сам вам гарантовао да je лубеница црвена.
Др ФАЈНХОЛЦ: Брига мене за боју. Што се мене тиче, може да буде и плава.
ЦУРИЈЕЛ: Зашто ми нисте рекли да вам je стало до укуса? Гаранција за слатке лубенице кошта двадесет један пијастер по килограму.
Др ФАЈНХОЛЦ: (пошто се прибрао): Добро. Дајте ми слатку лубеницу с гаранцијом.
ЦУРИЈЕЛ: (поступак од A do Ш као и горе): Девет килограма и тридесет.
Др ФАЈНХОЛЦ: Само тренутак! Хтео бих да je пробам.
ЦУРИЈЕЛ: Само изволите! (Исече из лубенице зашиљени комадић у облику пирамиде, и то тако прецизно да се врх пирамиде поклопио с геометријским средиштем лубенице.)
Др ФАЈНХОЛЦ: (одгризе врх): Видиш, човече, то се зове слатка лубеница!
ЦУРИЈЕЈГ. (брзо враћа пирамидицу на њено место): Две фунте и десет.
Др ФАЈНХОЛЦ: (плати, зноји се, тетура кући): Натерао сам га да je замени. A сад пробај!
ЕЛЗА: (проба, испљуне.)
ЛУБЕНИЦА (скроз je бљутава, има укус, у пајбољем случају на помије, састоји се готово нскључиво oд коштица, a у непосредној близини геометријског средишта претвара се у влажни памук).
ЕЛЗА: Врати je!
Др ФАЈНХОЛЦ: (мучни поступак као и претходна два пута): A ово? Шта je ово?
ЦУРИЈЕЛ: (не одговара.)
Др ФАЈНХОЛЦ: Што je ово?
ЦУРИЈЕЛ: Па, пробали сте je.
Др ФАЈНХОЛЦ: Оно што сам ja пробао било je слатко.
ЦУРИЈЕЛ: Овде je слатко a код куће je кисело? Шта радите код куће с тим лубеницама? Маринирате их?
Др ФАЈНХОЛЦ: (почиње да се гуши и куне на немачком.)
ЦУРИЈЕЛ: (лупка га по леђима): Хоћете ли другу?
Др ФАЈНХОЛЦ: (дахћући): Да.
ЦУРИЈЕЛ: (понови обред.)
Др ФАЈНХОЛЦ: Само ви то бацајте у ваздух! Ja ћу сам себи да изаберем лубеницу.
ЦУРИЈЕЛ: Како хоћете.
Др ФАЈНХОЛЦ: (кратко погледа, осети како га магично привлачи тамнозелени плод, опипа га и схвати непогрешиво поуздано, попут генија у стваралачким тренуцима, да тa лубеница једноставно мора да буде слатка.)
ЦУРИЈЕЛ: Шеснаест килограма и осамдесет. Хоћете ли писмену гаранцију?
Др ФАЈНХОЛЦ: Дабогда црк’о! (Стење, зноји се, долази кући.) Онај покварењак морао je да ми да другу.
ЕЛЗА: Видим.
Др ФАЈНХОЛЦ: (затвори се заједно с лубеницом у фрижидер, али како je тамо врло хладно, изађе већ после неколико тренутака и исече лубеницу.)
ЛУБЕНИЦА (слатка, зрела, црвена, блага, сочна, без семенки, укусна; квалитет за извоз.)
Др ФАЈНХОЛЦ: (блиста, подмлађује се, цвркућу птичице): To се зове лубеница, ха? Драга, такву лубеницу још ниси јела. Зато што сам je сам изабрао. Лопов један! Три пута за редом није ништа поштено нашао. A ja отпрве.
ЕЛЗА: Не причај глупости!
Др ФАЈНХОЛЦ: Глупости? Видећеш. Од сада ћу увек тако. (Следећег данa поново сам бира лубеницу, и опет га један плод вуче неком необјашњивом чаролијом. Плати, сав се зноји, тетура, фрижидер, пола сата, сече.)
ЛУБЕНИЦА (има укус трулог лишћа, не може да се jeдe и пркоси људској таштини.)
Др ФАЈНХОЛЦ: (покушава да себи просвира главу, погрешно нациља, промаши и живи даље.)


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kishon za gurmane

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 6:30 pm






НАТПРИРОДНИ ОДРЕЗАК

Ова прича не би никада настала да у ресторану Martin i Cion не служе тако огромне одреске. Прави изазов привредној политици наше владе.
Суботом моја супруга, троје наше деце и ja имамо обичај да ручамо код Martina i Ciona и сваки пут нам изнесу пет џиновских одрезака. Први пут сам помислио да су се збунили и дали нам двоструке порције, али се показало да je то нормална величина martin-cionističkog одреска a не нека реклама.
Најтеже je било деци, која би после неког времена само тужно зурила у огромне остатке одреска у тањиру.
– Мама – јадиковала je Ренана – ja не могу више.
Чак je и нама одраслима било тешко, иако су Martin i cionovi одресци необично укусно припремљени. Или можда баш због тога. Срце нам се цепало при помисли да већу половину тог дивног одреска морамо тек тако да оставимо у тањиру.
Зар баш морамо?
Није ме зато уопште изненадило кад ми je једне суботе, пошто смо клонули не смазавши ни пола, најбоља супруга на свету шапнула: – Зашто остатак не бисмо понели кући за вечеру?
Зашто не бисмо? Питање je само како? Не можемо тек тако да ишетамо из препуног ресторана с комадом одреска у руци. Сем тога, још се добро сећам како сам једном замотао пола виршле са сенфом у папирну салвету и нехајно je стрпао у задњи џеп панталона. Када сам ишавши кући нешто успут купио и завукао руку у џеп да платим, уместо новчаника извукао сам неку одвратну, лепљиву масу која ми се цедила по прстима... Не, тако нешто не желим поново да доживим. Стога сам одлучио да ништа не кријумчаримо. Позвао сам господина Циона.
– Да ли бисте били тако љубазни да нам замотате остатке ових одрезака за нашег пса?
Била je то одлична идеја, признаћете, да сву кривицу пребацим на нашу кују Макси. Цион се вратио из кухиње с огромном пластичном кесом у руци и широким осмехом на лицу.
– Додао сам – рече љубазно – још неколико костију.
Било je ту, ако ћемо право, бар пет кила слоновских костију, a поред тога и читава гомила изнутрица и разних отпадака извађених из канте за ђубре. Веома смо му се захвалили, a код куће смо истресли одвратни садржај кесе пред Макси и брже-боље побегли од смрада. Ћудљива куја прождрала je све – осим одрезака.
Поучен искуством, следеће суботе применио сам нову тактику.
– Хоћете ли да нам спакујете ове остатке за пса? – рекох Циону. – Само, молим вас немојте да додајете ништа друго.
Био сам задовољан собом како сам то лепо извео кад се одједном она будала Цион успротиви.
– Зашто? – рече. – У кухињи имамо тако дивних отпадака за вашу куцу.
– Врло сте љубазни – одговорих му – али наша Макси je врло размажена, не једе ништа друго осим одрезака.
Сада се у разговор умеша чупавац који je седео за суседним столом.
– Веома грешите, мој господине, да знате. Храните јадну животињу оним што je најштетније за њу.
Представио се као ветеринар и пред препуним рестораном гласно нам одржао предавање.
– За псеће варење нема ништа горе од прженог меса. Не бих се уопште зачудио да пас престане да вам расте. Koje je расе?
– Патуљасти пинч – рекох пакосно. – A осим тога je куја.
Окренуо сам ветеринарском гњаватору леђа и рекао Циону да ми ипак замота одреске посебно.
Ветеринар je само одмахивао рашчупаном главом и тужно нас гледао. Цион je нестао у кухињи и убрзо се вратио са одресцима, уредно умотаним у новинску хартију.
– Шта je то? – повикао сам. – Зар немате пластичну кесу?
– Али зашто? – недужно ће Цион.
Заиста, зашто? Како да том несрећнику објасним да ja не могу да једем одреске који су били умотане у штрајкове и бомбашке нападе? Возећи се кући бацили смо новине с одресцима кроз прозор.
Али не предајем се ja тако лако. Идуће суботе осванули смо код Martina i Ciona с нашом личном, новом новцатом пластичном кесом. Чупави ветеринар морао je с немоћним гневом да гледа како нам онај глупан Цион предаје штетне остатке одрезака у хигијенској амбалажи.
Гозба je трајала три дана и три ноћи. Имали смо одрезак за вечеру, одрезак за доручак, одрезак за ручак и за још неколико оброка. Макси je лежала па поду и пажљиво посматрала како их трпамо у уста a да сама није ни залогај окусила.
– Ефраиме – уздахнула je најбоља супруга на свету кад смо следеће суботе поново седели код Martina i Ciona. – Ja одреске не могу више да видим a камоли да једем.
Говорила нам je свима из душе, из душе и желуца. Наручили смо печење и то за сваки случај код Мартина. Али се Цион, та љубазна будала, није дао омести и кад смо завршили ручак, донео нам je пластичну кесу пуну непоједених одрезака.
– За вашу Макси – рече.
Од тада нас je сваке суботе мучило питање како да се ослободимо нежељеног поклона. Нисмо могли тек тако да се возимо градом и за собом да сејемо масне трагове јер би убрзо у књижевном додатку освануо наслов: КИШОН – ПИСАЦ ИЛИ МЕСАР?
Мало-помало постали смо фанатични антиционисти. A онда сам на крају дошао на спасоносну идеју.
– Ционе – рекох му једне суботе тужним гласом.
Не морате више да нам остављате одреске. Макси je угинула.
Оборио сам поглед a Цион ми je у знак саучешћа ћутке стегао руку. За суседним столом рашчупани ветеринар устао je и повикао:
– Видите! A ja сам вас лепо опоменуо! Убили сте недужну животињу!
Рафи, наш старији син, промрмљао je нешто како je сирота Макси подлетела под ауто али тиме je само долио уље на ватру. Расположење je било против нас. Појели смо на брзину, ишуњали се погнуте главе и подвијеног репа одвезли кући. Осећали смо се као банда убица. Уопште нас не би изненадило да смо нашли Макси мртву испред кућног прага. Срећом, весели лавеж којим нас je дочекала, умирио je нашу савест. Све je опет било у реду.
Неко време смо живели срећно и никакви нам одресци нису реметиле мир. Тек јуче најбоља супруга на свету сасвим случајно, успут добаци:
– Могли бисмо у суботу код Martina i Ciona на ручак.
– Стварно – рекох. – Што да не? Они имају одличне одреске.
У најгорем случају, рећи ћемо Циону да смо купили новог пса.


ЉУДСКО ПРАВО HA ИЗБОР

Људско je тело право мало чудо. Онај ко то није сам доживео, не би никада поверовао да човек може да вежба своје мишиће a да се уопште не помера, лежећи у кревету.
За илустрацију овог медицинског чуда, дајем реч свом пријатељу Јожики. Реч je о дебелој Селми.
УСПЕШНА МАСАЖА

Селма je била – започео je Јожика своје излагање – вечита вереница Густија, власника наше кафане Густија. Дивна девојка, љупка, домаћица и, као што рекох, врло дебела. Њих двоје су већ годинама живели заједно, али о венчању никада није било речи. To je мало-помало дебелој Селми почело да смета, a након дубоког размишљања досетила се.
„Добро”, рекла је самој себи, „морам да ослабим. Када се једном будем ослободила сувишног сала, биће све у реду.” Шта људи раде када желе да ослабе? Иду на масажу. Густи je познавао једну масерку и са њом био у врло присним односима, иако никад није било ништа између њих – можда зато што je и та дама била врло дебела, баш као и Селма. Ta je знала тајну мршављења масажом и понудила се да масира Селму. Гарантовалајој je да ће у року од месец дана смршати. Можеш мислити каква je то била масажа! Дебела Селма лежи на дасци, a масерка je обрађује, удара шаком, меси je, преврће са стомака на леђа и с леђа на стомак, из дана у дан, понекад и по три сата. Невољно je Густи пратио успех масаже. Топила се кила за килом, сало je узмицало пред женским шармом, до тада скривене женске дражи избиле су на видело, па je после месец дана Густи повео изабраницу свог срца пред олтар. Сви гости на свадби слагали су се у мишљењу да још никад нису видели тако згодну, витку младу као што je Абигајла.
– Абигајла? – прекинух га у пола реченице. – Ко je сад па та Абигајла?
– Па, масерка – одговори ми Јожика. – Зар си заиста мислио да je дебела Селма ослабила од масирања?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kishon za gurmane

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 6:30 pm





ПОСЕБНА ПОНУДА

Није да ja имам нешто против мушкараца који обављају кућне послове. Напротив, има у кући разних послова које ja заиста волим, на пример куповина. To je одувек био један од мојих тајних хобија. С времена на време предложим својој жени да joj напуним фрижидер. Обично она прихвати моју понуду, јер заступа теорију да je на мушкарцу да тегли кући претешке купљене намирнице. Кад ja одем у куповину, признајем да су кесе посебно тешке. Ja просто не могу да одолим животним намирницама, ма каквог облика и боје биле, поготову када су у питању саламе. Већина продаваца у деликатесним радњама провале моју слабост, па je безочно искоришћавају.
– Врло радо, господине – каже, на пример, мој нajдражи продавац Јанош, врло уљудно. – 150 грама мортаделе.
Пре него што сам успео да се успротивим, он стави позамашан комад тог мирисног деликатеса па вагу.
– Има мало више од 200 грама. Je ли то у реду?
– У реду je.
– Строго узевши, има 320 грама – објашњава ми продавац. – Имате ли нешто против да заокружим на 300 грама? Немате? Ma знао сам ja одмах да немате. Изволите до касе и платите пола киле мортаделе.
Или:
– Узео бих 100 грама лимбуршког сира – кажем ja Јаношу, на шта овај узме читав котур сира и баци га на вагу, питајући ме:
– Може кило и по?
У СУПЕРМАРКЕТУ

Никада се не може поуздано знати хоће ли неки брод који превози робу за Израел заиста и стићи. Morao би се да се насуче, могла би на њему да избије побуна или да га нешто спречи да пристане. Управо тако може да се објасни френетична хистерија куповања која je захватила становништво када су у Тел Авиву отворили први супермаркет – још један знак наше културне повезаности са Западом.


Три смо се дана жена и ja јуначки суздржавали. A онда нисмо више издржали. Имали смо још само толико снаге да применимо последњу меру опреза: како бисмо избегли судбину неких наших комшија који су за једно једино послеподне банкротирали, оcтавили смо новчанике код куће и, уместо њих, повели у супермаркет нашег првенца, надалеко познатог Рафија.
Већ je на улазу владала по живот опасна гужва. Били смо притешњени као... стварно...
– Сардине! – пропишта одушевљено моја жена и изведе невиђени пантерски скок право према тезги на стратешком положају, око које су се већ зубима и канџама грабиле небројене домаћице.
По врстама сардина које су ту биле наслагане, могло се поћи на мало путовање око света: било je ту француских, албанских, кипарских и домаћих сардина у уљу, умаку од парадајза и винском умаку.
Moja жена се одлучила за норвешке сардине, a узела je и две кутије непознатог порекла.
– Овде je све пуно јефтиније – рекла je.
– Али нисмо понели новац?
– Нашла сам случајно у торбици нешто ситниша. Затим се дочепала приручних колица како би у њих набацала једанаест конзерви сардина.
Само из знатижеље, једино како бих видео о чему се заправо ради, додао сам и ја једну конзерву на којој je писало „Gold-Syrup”.
Жена одједном пребледе и поче да дрхти.
– Рафи! За бога милога, где je Рафи?
Врли читалац нека замисли панику која би обузела родитеље чије би једва осамнаест месеци старо дете нестало под копитама бивољег стада које je нагрнуло у супермаркет. Управо смо се тако некако и ми осећали.
– Рафи! – заурлали смо из свег глaca. – Рафи! Драги!
– Одељење за играчке, други блок лево – обавестио нас je неки искусни продавац.
У следећем тренутку бубне опне нам je заглушио снажан удар, нешто попут експлозије. Супермаркет се затресао из темеља и искривио. Одахнули смо!
Рафи je пронашао уметнички сложену пирамиду од неких пет стотина конзерви компота, и с непогрешивим детињим нагоном извукао ону средишњу, потпорну, из доњег реда.
Да бисмо ублажили претрпљени страх нашег мезимца, купили смо му нешто слаткиша, меда, швајцарске чоколаде, холандског какаоа, нешто кафе у праху и кесицу дувана за лулу. Док сам трпао тај вишак у колица, угледах у њима и флашицу парфема, десетак свесака и десет килограма цикле.
– Жено! – повиках. – To нису наша колица.
– Нису? Па шта?
Морам признати да je у том одговору било нечега. Све у свему, нисмо лоше прошли. Уз већ споменуте ствари, у новим колицима било je и знатних количина привлачних заобљених сирева, компота свих боја, пешкира и једна метла.
– Све то можемо да употребимо – објасни ми жена. – Питање je само чиме ћемо платити.
– Пази молим те – завртео сам зачуђено главом.
Управо сам у џепу открио неколико фунти које сам недавно тако дуго тражио.
Терала нас je похлепа па смо кренули даље, присуствовали напетом шакетању трију дама чија су се колица сударила у пуној брзини, и још једном морали да пођемо у потеру за Рафијем. Нашли смо га тамо где je малопре била тезга за продају јаја.
– Чије je ово дериште? – долетео je главни продавац jaja, зелен од беса и жут од жуманаца. Koje одговоран за ово чудовиште?
Одговорили смо му via facti тако што смо нашег мезимца брзо склонили, купили неке хемикалије и кућне потрепштине, па се вратили својим колицима у која je, неко у међувремену, набацао позамашну количину грчких вина, сандук шећера и неколико лименки уља. Да бисмо орасположили Рафија, ставили смо га на врх целог тог брда и купили му јапанског коњића за њихање, којем смо под седло угурали два пapa божанствених папуча за Рафијеве родитеље.
– Још! – стењала je моја жена усијаних очију.
– Више!
Дочепали смо се још једних колица, провалили на одељење меса и месних прерађевина, и ту натоварили неколико пилића, патака, јагањаца, разних кобасица, виршли, димљених језика, сушених гушчијих џигерица, бакалара, шарана, ракова, лососа, једног моше рабенуа{1}, једног Александра Великог, половину кита и нешто рибљег уља. Потом су дошли на ред разни бисквити, паприка, лук, капари, једна путна карта за Капри, цимет, ванила, вазелин, пасуљ, одол, шпаргле, сода-бикарбона, јабуке, ораси, фефероне, смокве, урме, лонгплејке, вино, жене, песме, спанаћ, конопља, диње, један карабињер, јагоде, малине, купине, боровнице, лешници, кокосови ораси, кикирики, мандуле, мандарине, мандолине, маслине, крушке, сијалице (60 вати), један акваријум, хлеб wasa, леукопласт, један циркус бува, руж за усне, мидер, резервне гуме за ауто, штирак, калорије, витамини, протеини, један спутник и још неке ситнице.
Није баш било једноставно догурати шестовагонску композицију до касе, јер се теле, које сам привезао за задња колица, непрестано враћало мајци. Коначно смо успели, и касирка je, презнојавајући се, почела да сабира. Слутио сам да ће рачун, по свој прилици, одговарати дефициту израелског трговинског биланса, али на моје запрепашћење није износио више од четири хиљаде фунти. Посебан je утисак на нас оставила вештина с којом су продавци сву ту робу спаковали У велике смеђе папирне кесе. Све je било готово за неколико минута. Само Рафија нигде.
– Јесте ли видели једног малог, малог дечака? – питали смо наоколо.
– Чекајте мало... Плавокоси дечак?
– Да. Гризе.
– Ево вам га. Продавац отвори једну од оних великих папирних кеса. У њој je седео Рафи и задовољно гризао тубу зубне пасте.
– Опростите – рече продавац. – Мислио сам да сте малога купили код нас.
И тако су нам вратили 2.700 фунти. Изашли смо из супермаркета. Напољу су нас већ чекала два камиона.
ДАР БОЖЈИ

Празновање није само друга најлепша ствар на свету него и друга најприроднија ствар на свету. За једну лагану вечеру не треба нам ништа друго осим доброг домаћег хлеба, свежег путера, сувог врата, шунке, сира, мало апетита и одређени број зуба.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kishon za gurmane

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 6:31 pm




RISTORANTE SANTA HELENA

Признајем да je у нашем, иначе срећном браку, велики камен спотицања та моја безобзирност, да не седнем одмах за сто кад жена објави да je вечера сервирана. Кунем се да не знам зашто joj то радим, a поготову не знам зашто и сви други мужеви то исто раде својим супругама.
Можда je посреди некакав несвестан процес против њиховог самовољног начина на који одређују време за ручак или вечеру, a да никог ништа не питају. Можда je и њихова куварска вештина већ мало назадовала? Можда je реч и о неочекиваном историјском утицају, ако je веровати следећој симболичној причи. Ради се о прилично перфидној утопији о последњим данима цара Наполеона, иако се то може односити и на мој приватни Ватерло који свакодневно доживљавам за породичним столом.
Кад je сунце обасјало бојно поље, цар je у дневној соби своје палате стајао нагнут над географском картом, a око њега, у ћутању прожетом дубоким поштовањем, постројили су се његови верни маршали. Највећи војсковођа свих времена излагао je своју стратегију за одлучујућу битку против европских краљева.
Месеци прогонства на Елби нису оставили никакав траг на царево отмено држање – само му се коса мало проредила и на слепоочницама би засветлуцала покоја седа влас. Удаљена топовска паљба наговештавала je да се Блихерове пруске трупе приближавају Ватерлоу...
Свилене завесе лепршале су на јутарњем поветарцу. Тренутак у коме je свету застао дах.
– Наполеоне, дођи на доручак!
Бела, царева трећа супруга, промолила je главу кроз врата. Била je то наочита жена, косе повезане марамом, a у руци je држала метлу. Када се Наполеон њоме на Елби оженио, људи су му честитали и говорили како je добио праву јеврејску жену вредну сваке похвале.
– Хај де, Наполеоне – рече она. – Охладиће ти се ако одмах не поједеш. Пријатељи ти неће побећи.
Окренула се маршалима и уздахнула.
– Увек иста прича – жалила се она. – Лeпo га питам да ли хоће да једе. Бар да ми само каже: да или не. Овако се ја мучим и кувам и, кад је све спремно, господин има преча посла a ja морам да чекам са ручком. Ако стално подгревам, после више ништа нe ваља. Сада ме je напустила и служавка, па морам да бринем и о детету. Наполеоне, дођи, доручкуј већ једном!
– Тренутак – промрмљао je велики стратег и уцртао у карту промену у формацији трупа. – Само тренутак.
Топовска паљба иза брда бивала je све гласнија. Маршал Hej забринуто je гледао на сат: то je Велингтонова артиљерија отворила ватру...
– Ja већ спадам с ногу – наставила je Бела. – Разбацаш ствари по целој кући a ja онда читав дан морам да трчим и спремам за тобом. И извади, молим те, ту руку из капута! Колико сам ти пута рекла да се капут на том месту развлачи a тај се материјал тешко пегла. Знате, мој муж има веома лоше навике – обратила се опет маршалима. – Не знам како су то његове бивше жене издржале. Наполеоне! Доручак!
– Ево, одмах – одговори цар и погледа напета лица маршала који су стајали унаоколо. – Блихер и Велингтон ће покушати да здруже снаге – објашњавао je – a ми то морамо да спречимо по сваку цену. Морамо да се забијемо између њих попут клина.
– Све ће да ти се охлади!
– Напашћемо за један сат!
Споља се зачуше тешки кораци генерала Шамброна који се ужурбано пењао мермерним степеништем, све прескачући по два степеника...
– A, не може тако! – викну Бела и заустави га на вратима. – Прво изујте те чизме. Не желим да ми разносите блато по очишћеном поду!
Генерал Шамброн изу чизме и остаде у чарапама попут свих осталих маршала у соби.
Не бих ништа рекла да имам служавку – објашњавала je Бела – али она je баш јуче дигла сидро. Лепo сам говорила свом Напију да ми се нимало не допада њен поглед али он није хтео да ме слуша, јер њему je све друго прече од оног што се догађа у његовој сопственој кући. Тако сада немам служавку a сутра je већ петак. Због те ваше битке немам времена ни да потражим нову служавку. Молим вас, господо маршали, ако неко од вас чује за поштену, скромну девојку, пошаљите ми je. Само да не буде са Корзике, те поваздан не затварају уста.
– Разумем, ваша висости – салутира генерал Шамброн и предаде цару хитну поруку.
Наполеон прочита и пребледе.
– Господо – шапну. – Фуше je пребегао непријатељу. Фуше! Шта ћемо сада?
– Доручак – предложи Бела. – Већ се све охладило.
Она крену да поново подгреје јело a Наполеон стаде да издаје последња наређења.
– Судбина света биће решена овде – рече и показа прстом на карту. – Ако та служавка нападне са истока ми ћемо се прегруписати на овом месту и затим...
– Наполеоне – зачу се глас из суседне собе. – Какво jaje хоћеш?
– Свеједно.
– Меко кувано?
– Да.
– Онда тако кажи.
Човек који je стварао историју навуче чизме и дохвати шешир a свака je бора на његовом лицу одавала одлучност да добије ову битку народа.
– Господо! За Француску!
– За Француску! – загрмеше маршали и исукаше сабље.
– За цара!
– Напи – Белина глава провири кроз врата. – Дете те зове.
– Ваше висости – шапну joj маршал – непријатељ je пред вратима.
– Добро, али нећете ви овде читав дан бити заробљени са дететеом које вапи за оцем него ja – одбруси му Бела. – Уосталом, свет неће да пропадне ако Наполеон пољуби своје дете пре него што крене на посао.
– Где je малиша?
– Ha ноши.
Цар похита детету.
– Знам, немам служавку – објашњавала je Бела, a треба читаву ову палату држати у реду. – Хеј, ви! Колико сам вам пута рекла да не бацате пикавце по поду!...
Наполеон журним кораком пређе дневну собу и запути се према излазу.
– Шта да кажем ако те неко тражи? – упита Бела.
– Реци да сам отишао у битку код Ватерлоа.
– Када се враћаш?
– Не знам.
– Али морам нешто да кажем људима ако питају. Долазиш ли на ручак?
– Ако стигнем.
– Шта да ти скувам?
– Било шта.
– Хоћеш ли пуњене паприке?
– Може.
– Онда реци тако.
Цар изађе.
– Ниси ни доручак појео! – викала je Бела за њим кроз прозор. – И не заборави: служавка! И немој да се вратиш касно!
Царева поносна прилика удаљавала се уском стазом пут Ватерлоа.
Бела узе крпу и поче да чисти блато са угланцаног пода – морала je сама јер није имала служавку. Кроз отворен прозор допирао je мирис барута a блесак топовске паљбе обасјавала je дрвеће.
Tor тренутка су Блихер и Велингтон удружили своје армије и тако су битку код Ватерлоа добила два човека која су пошла у рат сама, оставивши своје верне жене далеко, далеко код куће.
КУРА ШОПАЊЕМ

Познато je да путовања у иностранство имају много позитивних учинака. Мршављење није, нажалост, међу њима.
КОМПЛЕТНА УСЛУГА

У гостионицама у Европи постоји маса људи који би радо нешто појели и који се узалуд труде да привуку пажњу конобара. Једни машу папирним салветама изнад главе не би ли на тај начин успоставили визуални контакт с угоститељским особљем, други лупкају ножем по чаши не би ли постигли некакав аудио-визуални ефекат. Али, шта год предузимали, ниједан конобар их не примећује. Чуо сам да je један очајни гост ресторана у Бриселу испалио плаво-црвену ракету не би ли упозорио на своју глад. Било je и сличних покушаја ласом. A у једном елегантном локалу један гост je двадесетак минута жмигао лампом на глави надајући се да ће успети да привуче пажњу конобара. Узалуд се надао.
Познат je случај једног госта у Тексасу кроз којег су конобари толико дуго гледали a да га нису видели да je он бацио чашу о зид, па још једну, и још десетак. Преседео je тако више сати усред крхотина стакла, али се нико није обазирао на њега све док га ујутру није на том истом месту затекла чистачица.
Према мишљењу неких наших истакнутих савременика, постоји само један поуздан начин да привучете пажњу конобара, a то je да устанете и напустите локал a да не платите. Поборници ове тезе су у заблуди. Савременом конобару уопште није стало до вашег новца. Њему je само до моћи, до голе, неограничене моћи. Осим тога, многи гладни гости који су отишли псујући на сав глас покајнички су се вратили за свој сто, и упустили у другу рунду непоштедне борбе да привуку поглед конобара.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kishon za gurmane

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 6:31 pm




GARÇON, UN ENTRECOTE!

Дубоко у Булоњској шуми, на раскрсници два тешко приступачна путељка, постоји мали неугледни ресторан у који углавном залазе домаћи гости. Te недеље све je врвило од њих, a на улазу je стајао ред јешних Француза који су чекали да се ослободи неко место. Између густо поређаних столова хитала су тамо-амо, у зноју лица свог, двојица конобара савијена под теретом посла, и тако изнова потврђивали старо правило да у француским ресторанима има или превише или премало конобара, али никада онолико колико je потребно. Атмосфера je била тако аутентична и толико ме обузела својим истинским чаром, да сам с детињастом лакомисленошћу заборавио све савете Еуле Липшиц и ceo за сто који je, као неким чудом, стајао празан усред локала. Нехајно сам се спустио на слободну столицу (била је само једна), опустио напете удове и задовољно установио да сам за релативно кратко време успео у потпуности да се саживим са француским начином живота. Узео сам јеловник, прелетео искусним погледом и определио се за entrecote.
– Garçon! – повиках на свом најбољем француском. – Un entrecote!
Келнер прође поред мене с изразом аристократске неприступачности на лицу и са седам, попут торња наслаганих тањира на рукама, a да ме није ни погледао. Причекао сам да у повратку опет прође поред мог стола:
– Garçon! Un entrecote!{2}
Овог пута аристократа се удостојио да ме барем успут погледа, али je то било све. Скинуо сам га с листе познаника. Ионако ми je његов колега, онај с бујним брковима, био ближи.
– Garçon! Un entrecote!
Конобар коме сам се обратио – a тај je осим бркова носио још већи број тањира од свог претходника – нестао je без речи у гомили. Сад сам се већ помало узнемирио и упитао да нисам упао баш у сам „шпиц”. Око мене je већи део париског становништва са уживањем и гласно решавао проблем недељне исхране. Зар да то једино мени не буде допуштено?
Чим сам опазио да се приближава аристократа, скочио сам и препречио му пут.
– Garçon! Un entrecote!
Једноставно ме je прегазио. Прешао je преко мене као да ме не види. Постао сам невидљив.
Липшицова, прође ми кроз главу док сам с муком устајао с пода. Зар ми није Липшицова још у Израелу говорила да туриста за њих није човек? Очигледно то треба буквално схватити. Можда сам већ мртав a да то и не знам?...
Желудац ми je крчао од глади и то ме врати у стварност.
Кад je брка поново прошао поред мог стола, зграбио сам га за реп фрака:
– Garçon! Un entrecоte!
– Одмах – одговорио је, очајнички покушавајући да се извуче из мог двоструког нелсона. Нисам га пуштао. Запитао сам га оно о чему сам већ дуго размишљао:
– Зашто ми не дате да једем?
– To није мој сто! – Обавештење je пропратио са неколико снажних удараца ногом у моју цеваницу.
Пустио сам га. Ако то није његов сто, онда немам права да га задржавам.
Окренух се с новим жаром аристократи, покушавајући да привучем његову пажњу гласно пљескајући и препречивши му пут телом. Поново je прошао кроз мене.
Тада je у мени прорадио проналазачки дух. Смислио сам замку – мада доста примитивну. Кад je следећи пут покушао да се пробије кроз уски пролаз поред мог стола, скочио сам, подметнуо му столицу иза леђа и муњевитим покретом препречио пут. Усправио сам се пред њим попут обелиска. Сад више није могао да ми умакне.
– Garçon! Un entrecote!
Покушао je да се стратешки повуче, али je установио да му je моја барикада препречила одступницу.
– Monsieur{3} – рече и одмери ме убилачким погледом. – To није мој сто.
Схватио сам. Коначно сам схватио. To je, дакле, разлог зашто je мој сто тако чудесно слободан. To je ничији сто на граничном подручју између две велесиле, напуштена предстража на ивици пустиње у којој ноћу завијају шакали и где, у најбољем случају, повремено искрсне неки атомски физичар. Нагонски сам погледао под сто не би ли можда угледао костуре. И опет сам се сетио Еуле Липшиц. Ja сам туриста. Ja сам прогнаник. Шта ћe бити са мном? Исконски снажно ме je обузела, она психолозима тако позната људска потреба, да иекоме припадам.
– Твој сам, твој душом и телом – шаптао сам у ухо аристократи који je случајно застао поред мене да се издува. – Припадам теби, корачам под твојом заставом, ja...
– Оставите ме на миру или ћу позвати полицију – просиктао je аристократа и нестао.
Почео сам да плачем. Ништа није теже од усамљености.
Ефраиме, рекох самом себи, мораш нешто да предузмеш. Мораш да постигнеш да те конобар призна de facto, иначе ћеш да престанеш да постојиш.
Последњом снагом скочио сам на ноге и махнуо брки, који je промицао са поруџбином пилетине опојног мириса.
– Garçon! L’addition!{4}
Брка ми добаци поглед који je говорио да му није ни на крај памети да падне на тако офуцани трик, па настави даље.
Кад бих сад, помислио je мали фашиста у мени док сам с мржњом пратио погледом брку, кад бих сад имао у џепу пластичну бомбу, завршио бих с њим.
Tor тренутка наступио je непредвиђени обрт: на кухињским вратима подбочио се неки здепасти ћелави човек, и погледом војсковође самоуверено прешао преко бојишта. Газда!
Јурнух према њему и горко се пожалих на начин на који његови конобари поступају са мном.
– To je врло вероватно – одврати он равнодушно.
– Али шта да учиним?
Газда слегну раменима.
– У преговорима сам с још једним, трећим конобаром. Требало би да дође крајем недеље... Можда би он...
– Али шта да радим до тада?
– Хм. Да ли можда познајете неког од гостију ко би могао да наручи и за вас?
– Да ли познајем? Ja? Овде, усред прашуме? – завртео сам главом.
Шеф учини то исто и повуче се у кухињу, док сам ja, млако и неодлучно као типични припадник буржоазије која пропада, опет заузео свој безнадежни положај на ничијој земљи.
Глад ме je терала у очај. Морам, дакле, да пређем границу, по било коју цену.
Ситним, пажљиво прорачунатим трзајима, и даље седећи, почех неприметно да померам сто с ничије земље. Миц по миц, полако али незадрживо, пробијао сам се према бркиној територији, користећи сваки успутни заклон.
Још мало, бодрио сам самог себе, још мало и опет ћу бити међу људима... спас je близу...
Ништа од тога. Ухватила ме je гранична полиција и сада ме без сумње очекује судбина као и сваког страног уљеза.
– Одмах да сте вратили сто на место! – нареди ми брка.
Оно што ме je тог тренутка обузело, не може се објаснити разумом. Тако нешто je дубоко укорењено у праисконским нагонима. Потмуло крикнувши бацио сам се на конобара, отео му с највишег тањира половину патке и одмах напунио уста. Лудо ми je пријала. Испружио сам руку да дохватим кромпир са першуном, али дотле je конобар прибравши се од чуда, почео да узмиче.
– Monsieur! – муцао je. – Monsieur! Шта то радите?
– Једем – одговорих спремно. – Чуди вас, je ли? Све очи биле су упрте у мене. Читав ресторан без даха je пратио овај заиста мало необичан призор.
Нажалост, аристократаје похитао брки у помоћ, па се чак и газда удостојио да им се придружи.
Удруженим снагама успели су да ми отму из руку остатак патке. Онда су ме, праћени поклицима гледалаца, подигли увис и однели до врата. Успут сам одлучио да им ускратим напојницу.
– Гладан сам! – урлао сам. – Гладан сам! Хоћу да једем!
– Чекајте док не будете услужени – рече брка.
– Овде вас нико не шљиви! – дода аристократа.
Од те двојице ништа више није могло да се очекује. Рекао сам газди: Слушајте – преклињао сам га. – Примите ме као конобара.
Било je прекасно. У широком луку пролетео сам кроз врата. Пошто сам потрбушке атерирао, скочих на ноге и осврнух се око себе.
Газдаје још био ту и гледао ме скоро сажаљиво.
– Monsieur, идите у неки ресторан на Шанзелизеу. To je право место за туристе…

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kishon za gurmane

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu