Kishon za gurmane

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Ići dole

Kishon za gurmane

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 6:25 pm

First topic message reminder :



Kishon za gurmane zbirka je sjajnih satira na temu blagovanja i kulinarstva koja sadrži i nove individualne gastronomske savjete "svjetskog majstora humora". Bilo da se radi o vrelim juhama, Wienerwaldskim pilićima, mađarskom paprikašu ili pak bečkim viršlama Kishon je uvijek duhovit i orginalan. Zgode i nezgode za trpezom kod kuće ili u gostima nisu mogle doći u pogodniji trenutak. Danas kad su knjige o dijetama najprodavanije a svaki prosječni građanin ima objavljenu kuharicu i ova se Kishonova zbirka može s pravom smatrati dražesnim doprinosom svačijoj biblioteci kuharskih priručnika.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Kishon za gurmane

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 6:31 pm









SPAGHETTI ALLA MONUMENTALE

Познато je да сваки народ има своје национално јело. Израелци, на пример, имају арапски шишкебаб. Италијанима пак шпагети нису само национално јело већ и психопатолошка, трауматски наслеђена принуда. Они једу готово без престанка и скоро без престанка једу шпагете.
Наручите ли бифтек, конобар ће најпре заграбити у лонац са шпагетима. Без шпагета нема ни меса, ни рибе, ни предјела, ни десерта, нити шпагета.
Кад смо тако једном опет добили уз јело шпагете које нисмо наручили, усудила се моја неустрашива супруга да проговори:
– Али шпагете нисмо наручили.
– Signora – поучи je конобар – то нису шпагети. To су allegretti соп brio al рот odoro di Ottorino Respighi...
Италијани, наиме, стално мењају називе за увек исте шпагете. Заправо када једете шпагете, никад не знате шта једете – осим да једете шпагете. Упутства ничему не служе, можете да говорите колико вам драго. Осим тога, уметност набадања шпагета спада у највећа и најтежа човекова умећа. Породице које се доселе у Италију, често тек у трећем колену, успевају исправно да смотају тек осам метара дуге гумене цеви.
Једног дана ми je досадило. Извукао сам џепни ножић и исекао ту помахниталу змију од шпагета на комадиће. Moja жена je мислила да ће од стида пропасти у земљу. Мене je пак моја одважност спасила да не скапам од глади.
Осим шпагета, Италијани имају још једну слабост – кипове коњаника.
Ha сваком другом ћошку изненада ћете се сусрести с неким херојем из рата, који високо, горе на постољу, седи на коњу као на престолу, испружене руке и исто тако испруженим орловским носом. Подужи латински натпис урезан у постоље слави храброст познатог ратничког италијанског народа и његов презир према смрти. Ниједна италијанска породица која имало држи до себе, неће пропустити да подигне најмање један до два таква коњаничка споменика. Чим прође време жалости, италијанска удовица сетиће се и рећи:
– Наш Пепино je увек тако радо ишао на коњске трке. Требало би да му испред радње подигнемо споменик.
Ускоро затим покојни Пепино, с исуканим мачем у десници, седи на бронзаном коњу насред пијаце испред своје радње мешовите робе, a око његовог подножја муштерије, исклесане у белом мермеру, подигнутих руку поздрављају свог хероја.


ДИЈАЛЕКТИКА ЕГЗОТИЧНЕ КУХИЊЕ

Ова истинита прича дотиче се тајанственог света ресторана, али место злочина није наше подручје него једна далекоисточна кухиња на Блиском западу. Ово je још један доказ у прилог троцкистичкој поставци да нагомилан квантитет лако прелази у квалитет, посебно ако je покривен чоколадном пеном.
– Молим вас – упитали смо на рецепцији хотела у Амстердаму – можете ли нам препоручити за вечеру неки локал с добром кухињом?
Били смо гладни, слатка женица и ja. Протекла три дана само смо обилазили холандске ресторане бирајући их по инстинкту и ценама с јеловника на вратима. Али инстинкт нас je преварио: на пример, последњи оброк састојао нам се од млевеног меса сервираног у сировом стању. Уверавали су нас да je то холандски деликатес, па смо зато сада и били гладни.
Шта кошта да кошта, рекли смо, коначно једном морамо се најести поштене хране!
– Па – рекоше нам на рецепцији – ако хоћете заиста добро да једете, онда je најбоље да одете у неки индонежански ресторан.
– Господине, Индонезија нема дипломатске односе с мојом земљом! – огорчено одговорих.
– Али то су добри Индонежани – узврати он. – Туристи су им страшно драги.
Е, у том случају...
И тако, по рецепцијском рецепту и инструкцијама, пођемо у „Бали” и сврстамо се у ред на плочнику. Ресторатер, неки Индонежанин по имену Макс Флајшман, запише нам презиме и замоли нас да се, молим лепо, стрпимо, па седосмо на ивицу плочника и уз крчање у стомаку почесмо да читамо страну штампу.
Тек што смо стигли до малих огласа, позваше нас да уђемо. Локал гала: свеће, цвеће и остале финесе. Чета малих фолклорних Индонежана, у пиџамама и марамама, трчкара између столова. Један од њих пружи ми јеловник исписан краснописом на јужноиндонезијском дијалекту, с посластицама „гадо-гадо“, „наси-горенг“, „орангутан“ и шта ти ja већ знам али, на сву срећу, дође Макс и рече да je свега нестало, имају још само plat du jour, типично индонежанско јело звано rijsttafel. Случајно je оно било и најскупље на јеловнику, али смо Максу ипак рекли да га донесе.


Уследило je нешто достојно Лукула.
Најпре су око нас поставили још четири стола, па су на њих посадили одговарајући број свећа, a онда их накрцали с око педесет тањира препуних иајсласнијих plats које сам икада видео за своје jours.
Ту je било пилетине, божанствено реш печене, пливала je у умаку, па димљени језик, сласни краставчићи, па малене цвекле, шампињони, сардине, прокељчићи – све у свом ароматичном сосу – па колачи са слатком павлаком, свакакви џемови, слаткиши и воће. Женица и ja се погледамо – благо нама!
– Ах – уздахну слатка женица – што ти је Исток! Дарежљиви Исток! Једноставно ти дају све што имају, a ти изволи и бирај! Ja, на пример, најпре ћy узети корњачину супу, онда ћу печену рибу и шампињоне, па мало диње и...
Утом je прекину конобар с ружичастом марамом, и узе тањире испред нас.
– Ja серви ви јело ко Индонезија – најави с покорним наклоном. – Хвала.
И тада Ружичасти узме кашику прженог пиринча, убаци je у корњачину супу, дода напрстак цимета, умеша неколико кришки цвекле, коју кап вина, режњић-два лука, мало меда и трун краставца.
– Хеј! – кажем. – Ми хоћемо све посебно! Не ђутуре! Сепарат!
– Ja серви ко Индонезија – покорно ће конобар.
– Хвала.
Слатка je женица зурила у печену рибу коју je конобар зачинио пиреом од банане, целером, лизом сенфа и богатим додатком слатке павлаке.
Ja сам први дошао к себи. Потајно посегнем руком за пилетином, која је још била Intacta, и макнем je под своју салвету – али прекасно. Ружичасти се смркне, одузме ми пилетину и умочи je, као за казну, у чинију са чоколадном пеном.
Женица се штрецне и начас затвори очи, па их отвори и сналажљиво рече:
– У реду, идемо.
Зурећи у оно брдо помешаних дивота пред собом, климнем главом.
– Конобар, ja плати.
– Одмах, господин.
Ружичасти прекину своју злочиначку работу, извуче из џепа индонежанску бележницу и мирно нашкраба неке вртоглаве цифре.
– Кафу? – још нас приупита.
– Можда други пут – одвратим, па платим и устанем. С врата смо се осврнули и видели како Ружичасти односи наше тањире у кухињу, где ће ону грозну папазјанију опет рашчланити на елементе. Пази ти што су они лукави: подели па владај, као Британци, проналазачи горке соли и топлог пива!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kishon za gurmane

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 6:32 pm




У ЈЕДНОМ ЛОНЦУ

Америка je земља неограничених могућности. Шта год човек пожели, то и добије. Једино се о америчкој кухињи да расправљати. Једноставно je нема. У Сједињеним Америчким Државама постoje тајландски, кинески, италијански и француски специјалитети, a америчка кухиња je само мешавина свега тога.
ВАРИЈАЦИЈА HA ТЕМУ ЖЕЛУЦА

Moj тврдоглави мађарски желудац стално ме уваљује у неке невоље. Због њега ме умало не линчоваше у Америци.
To je било у једној кафетерији. Напредовао сам са својим послужавником дуж линије и дошао до натписа „Ледени чај”. Рекох конобарици за шанком:
– Шољу хладног чаја, без леда.
– Да, господине – одврати конобарица и убаци ми пола туцета коцки леда у чај.
– Пазите – рекох ja. – Рекао сам без леда.
– Да ли сте хтели ледени чај, пријатељу?
– Ja хоћу хладни чај.
Женска je почела да трепће очима као семафор који je изгубио контролу, a онда је, донекле сметена, убацила још две-три коцке у мој чај.
– Ето вам га на! Следећи!
– Обрнуто, цуро! Ja хоћу без леда.
– Лед се не плаћа. Следећи!
– Али мене боли желудац од леда. Зашто ми не бисте дали шољу чаја и квит, a не да бацате лед у њега?
– Шта? Како? – зафрфља женска. – Ja вас не разумем, пријатељу.
Они коју су иза мене чекали у реду почели су да гунђају на рачун странаца идиота који људима траће драгоцено време које je ипак новац. Схватио сам на кога се циља, али се у мени симултано појавио мој фамозни источњачки понос.
Ja га ипак хоћу без леда.
Сматрајући да то већ прелази делокруг њене надлежности, конобарица je позвала шефа, неког рмпалију с цигаром у зубима.
– Овај овде тражи ледени чај без леда – пожали му се конобарица. – Ко je икада чуо за такве перверзије?
– Драги мој господине – шеф ће мени – наш ледени чај пије месечно 1.930.000 гостију и досад се још нико није пожалио.
– У то сам сигуран – одвратих. – Али ja не подносим ледено пиће. Зато сам и тражио чај без леда.
– Али сви га пију с ледом!
– Ja га не пијем.
Шеф ме погледа и намршти се.
– Како то мислите, ви га не пијете? Оно што je добро за више од двеста милиона Американаца, вама није добро, je ли?
– Од леда ме боли желудац.
Шеф се још дубље намршти, трудећи се да то некако укапира, али му je мој захтев ипак био бесмислен.
– Овај локал ради већ четрдесет три године – обавести ме – и до сада смо послужили двадесет три милиона људи.
– Али ja не желим чај с ледом!
Дотле су ме огорчени гости већ опколили и завртали рукаве за линч. Шеф je схватио да je дошао час када je ред да плане.
– A ja ти кажем да ћеш ми у Америци пити ледени чај! – загрме. – Овде још нисмо имали таквог окорелог перверзњака!
– Ja сам само хтео...
– Марш, знам ja такве! Вама овде ништа не ваља. A одакле си?
– Ко, je л’ ja? – упитах. – Из Египта.
– To сам и мислио – процеди шеф.
Онда сам морао да киднем да спасем живу главу од разбеснеле гомиле која ми je била за петама. Али, то je био само почетак. Где год бих се појавио, америчко јавно мњење полако се окретало против Арапа. Па неко je једном морао ту нешто да предузме, зар не?
ОПРОСТИВИ ГРЕХ

Ни уз најбољу вољу не могу да се сетим да једна од Десет божјих заповести гласи: „Не уживај у јелу!”
3ЛATHO ПРАВИЛО ЕСКИМАЖЕ

Седимо Ервинке и ја у нашој кафани, вртложимо свако свој еспресо у шољици, a осећамо се некако спутани. За суседним столом Гури шапуће на ухо Шлому неке масне вицеве од којих све жене наоколо мењају боју као семафори. Од облака дима нигде не видиш конобара. A ово je некада био пријатан и миран кутак.
– Чуј – каже Шломо напослетку – хајде да негде штогод прегриземо.
– У реду – сложи се Мики – али где?
To и јесте проблем број један целе ове поратне генерације. Куда ћемо? Другим речима, где су нестали сви они добри ресторани?
– Чуј – каже Гури – што не бисмо пробали како je у оном новом румунском локалу код шеталишта?
– Не дао бог! – узврати Ервинке. – То је бирцуз да ти гopeгa нема. Столњаци прљави, кухиња свињска, конобари наркоси, a вентилатори шкрипе...
– Аха – слаже се Шломо – то сам и ja чуо. Боље да потражимо неки други локал...
И оду у ноћ. Тек што су изашли, Ервинке устаје и протеже се.
– Тако je – објави. – Идемо код тог Румуна.
– Али сам си рекао...
– Наивац!
Онда ми, на путу до ресторана, потанко објасни откуд тај епитет.
– Пази – каже Ервинке – старог пионирског духа више нема, и тако сада имамо ескимско златно правило очувања квалитета. Видиш, на Арктику je eскима сваке године све више a фока сваке године све мање. Зато, када Еским открије нову колонију фока, он не јурне одмах да то раструби целом племену. Напротив, он то љубоморно чува за себе, штавише остале ловце упућује на погрешну страну. Капираш?
– Не најбоље.
– Па то je као два и два. Рецимо, у овој нашој земљи од два педља неко наиђе на натпросечан ресторан. За недељу-две то се прочује на све стране и онда можеш да прецрташ то место са своје листе за сва времена, јер ће се тамо сјатити читава булумента. Биће препуно, пребучно, загушљиво, спарно, до стола нећеш моћи да дођеш, третираће те као да си нико и ништа, на свако јело чекаћеш по пола сата, суседов лакат биће ти међу ребрима, његова виљушка у твом тањиру a нож у леђима Зато наш израелски Еским мисли: „A што да будем луд?!” Па слатки лепи локалчић пљује на сва звона како би му остао сладак и леп. Капираш? Кад је друг Троцки оно рекао о прерастању квантитета у квалитет, имао je на уму румунске ресторане. Веруј ми – закључи Ервинке – пролетери морају да буду будни у сваком тренутку. Рецимо, нађеш доброг зубара, a онда не дао ти бог да га препоручиш пријатељима ако после нећеш сатима да висиш у његовој чекаоници! Ако ти се посрећи да налетиш на пристојног кројача, клевећи га на сва уста ако нећеш да ти још исте године астрономски подигне цену...
– Хм, сад кад ми то спомињеш – кажем – моја жена се стално жали да јој je фризерка језива. Je ли...
– Чиста ескимажа!
Тада смо стигли на шеталиште и већ су нам расле зазубице при помисли на одреске. Пред рестораном се сретнемо с руљом која je долазила с друге стране улице.
– Гле, гле! – нацери се Шломо. – Зар и ви овамо?
Али je Румун био затворен. Лупали смо по решеткама док неки станар са спрата није извирио кроз прозор.
– Можете да идете! – довикну нам. – Јадни поштењак je банкротирао. Цео град га je толико опањкавао да му више нико није долазио. Штета, кунем вам се да je то био најбољи ресторан у Тел Авиву!
Окренемо се на петама и пођемо кући удубљени у мисли.
– Ех – процеди на крају Ервинке – тешко je поштеном човеку у овој земљи.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kishon za gurmane

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 6:32 pm




ПОВЕРЉИВИ САВЕТ ГУРМАНИМА

Moja сасвим лична правила понашања после преждеравања: рајсфершлус на панталонама повући високо до краја, али зато откопчати дугме или померити рупицу на каишу, дисати што je могућe плиће, a поред сваког огледала проћи само en face.
LIGHT PRODUCT

У срећним преткалоријским временима добри стари карфиол звали смо једноставно „карфиол” и сви смо знали шта je то. A данас вам на конзерви пише: „Канадска племенита цветача”, a садржи „стронцијум, калцијум, магнезијум, литијум, алуминијум и протеин без вештачког додатка нигроглицерина”. Срећни власник такве конзерве, дакле, може да одахне јер његова племенита цветача барем не садржи беланчевине. Протеин и беланчевина у ствари су једно исто, али то не мора баш свако да зна. Главно je да je „племенита цветача” light и да њен квалитет који се не доводи у питање не нарушавају никакви вештачки додаци нити чисти хранљиви састојци.




ПИТАЊЕ ПЕРЕЦА

Чак и у поодмаклом стадијуму горушице, морам признати да патим од неискорењивог порока – ja сам наиме једноставно луд за једном животном намирницом која и није никаква животна намирница, јер у себи нема ни витамине, ни минерале, ни беланчевине, већ само себе и много соли. Осим тога, код нас je продају сумњиви улични продавци, што лекари из сасвим хигијенских разлога најоштрије осуђују.
Реч je, наравно, о перецама. у следећој причи та врста пецива само наоко игра главну улогу. У суштини ради се о једном психогастрономском феномену који, ма колико наоко једноставан, отвара ужасне душевне поноре.
Јунак ове приче je продавац переца, потомак древног племена продаваца переца, кога сам једног лепог пролећног дана угледао под аркадама зграде нашег уредништва. Обично долазим на посао око подне, кад сам мртав гладан. Ваљда je то довољан разлог што сам се обрадовао ненаданој појави переца наслаганих на две високе гомиле на столу.
Продавцу који je седео за столом титрао je на лицу лукав осмех; чинило се да je лепо васпитан човек јер je на себи имао припасану снежнобелу кецељу.
Пошто сам му дао новац за једну перецу, показао ми je руком на леву гомилу и рекао:
– Узмите једну од ових. Ове су вам фришке.
У ушима ми je одјекнуло упозорење читавих генерација кућних лекара: „Пазите да једете само свежу храну!” У исти мах дигао се у мени ледени талас неповерења. Није било сумње да ми овај не нуди свеже переце него бајате да их се отараси.
Нехајно и достојанствено, као искусан светски човек, дохватио сам перецу с оне друге гомиле мотрећи продавца испод ока. Он je само пребледео и наслонио се на зид.
Moja кулинарска оштроумност била je награђена свежом, хрскавом перецом.
Сутрадан сам се отпозади пришуњао штанду с перецама, изненада избио пред продавца, загледао се у њега и опазио како се труди да остане присебан. Рука му je једва приметно задрхтала када ми je показао на једну од оне две гомиле переца: – Ове су вам овде фришке. Узмите једну од ових.
Размислио сам на трен. Овај очигледно хоће да покрије своју јучерашњу бламажу па ми сада стварно нуди свежу робу. Послушао сам његов савет, a на напетим цртама његовог лица открио сам олакшање.
И опет je моја кристално јасна логика славила победу. Переца коју сам изабрао била je узоран пекарски производ у сваком погледу.
Следећих дана није се ништа битно променило. Сваки пут узео бих перецу са хрпе коју ми je препоручио продавац, и био сам сваки пут задовољан својим избором. Чинило се да je сва та несрећна прича једном заувек окончана. Ипак, мој непогрешиви инстинкт говорио ми je да није тако и да ми судбина спрема нов обрт.
И заиста, то се у уторак и догодило.
– Узмите једну од ових, ове су вам фришке – саветовао ми je продавац као и обично. Већ сам испружио руку, али сам je одједном задржао у ваздуху, као да ми се укочила. Можда je посреди било нешто у његовом гласу што ме je нагнало на опрез, a можда je то била и нека врста надахнућа – не знам, и не желим да знам. Било како било, одједном ми je пукло пред очима да мој противник умишља да je у последњих неколико дана тобожњим доказима свога поштења задобио моје поверење, па сад напокон може да ми утрапи бајату робу пуну бактерија. Е, али ту се грдно преварио. Не часећи ни часа, узео сам перецу с оне друге гомиле.
Moja демонска проницљивост снажно je деловала на њега. Продавац je дршћући сакрио лице румено од стида у снежнобелу кецељу.
Загризао сам перецу. Била je свежа и хрскава. Ипак, кад ми je неколико дана касније продавац поново понудио да узмем перецу с једне од оне две гомиле, у први мах нисам био начисто шта да радим. Онда су ми се мисли избистриле – препредени оријенталац рачуна да ja мислим како њега мучи осећање кривице због погрешне рачунице, па je убеђен да ће ми сада још лакше увалити бајате, нездраве переце. Стога демонстративно, па можда чак и провокативно нехајно, посегнем за перецом са супротне гомиле. Чим сам je дохватио, уверио сам се да je свежа.
У продавчевим очима букне дивља мржња. Прса су му се надимала од гнева. Готово би се рекло да ће насрнути на мене. У том трену приђе нам један мој колега из уредништва и, пре него што сам могао да га упозорим, као слепац улете у замку од переца – послушао je продавачев миг. Кренули смо заједно у уредништво жваћући.
После неколико корака нисам више могао да издржим. Откинуо сам комадић његове переце – узете с погрешне гомиле – и стрпао je у уста.
Крв ми je ударила у главу, тло ми се уздрмало под ногама, с олимпијских висина духовне надмоћи нагло сам се стровалио у понор срамоте. Переца мојег колеге била je свежа и хрскава.
Све переце које je продавац нудио били су свеже и хрскаве. Увек су биле свеже и хрскаве.
Све одреда.
Живот тече даље. Моји пријатељи не запажају ништа на мени. Ипак, моја гастропсихолошка равнотежа озбиљно у први мах поремећена.




ВРЕДНОСТ ЕНЕРГИЈЕ

Переце барем садрже релативно мало животињских масти. Ни макарони их немају, али зато имају гомилу угљених хидрата. a чоколада још више, поготово пуњена марципаном и умотана у златни станиол. Тврди се да се са шест Моцартових кугли може покренути подморница средње величине.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kishon za gurmane

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 6:32 pm






ДОМАЋА КУХИЊА, предлог бр.5

ХЛЕБ НАМАЗАН БЕЛИМ ЛУКОМ

Ступам на врло опасан терен. Бели лук jeстe и остаје у историји гастрономских ужитака крајње деликатна тема. Разлог томе je неразумљива, дубока мржња женског рода према том свеобухватном, замамном, најдражем корену мушкараца. Немали je број бракова пропао зато што je несрећним мужевима напокон досадило да се ноћу ucкрадajy из брачне постеље у кухињу како би навалили на виршле и свеже главице белог лука, a да и не говоримо о томе да пре повратка у кревет пастом за зубе морају да пониште онај фини укус.
Moju читаоци морају имати на уму да им ово говори стручњак из сопственог горког искуства, јер je најбоља од свих жена обдарена невероватним њухом. Она „осећа” тај „смрад” кроз затворена врата трију соба или два спрата.
Moj носталгични мађарски желудац спасавају само они локали који пре хела сервирају хлеб намазан белим луком, макар и у облику брускета. У тој комбинацији та „најсветија” животна намирница преузима патронат над оправдано озлоглашеним белим луком. Племенит je то гест који признаје чак и најбоља oд свих жена.


У поверењу: бели лук je издашнији на багету него на белом комаду препеченог хлеба. Није здравије, али je укусније.




НАПРЕДАК

Погледајмо истини у очи. Ни одрезак ни переца, па ни врела супа, нису главни проблеми у нашим свакидашњим навикама у исхрани, него тренд како бисмо се потпуно одвикли од сваког јела. Мене лично забрињава општа спремност да се сласна торта од марципана положи на жртвеник бикинија и ширине оковратника.
Модерни човек, што ће рећи онај који још може да се покаже на базену, више не сања о печеном прасету него о томе да му одећа вијори на ветру. Он више не броји грожђице у штрудли од јабука него рупице на свом каишу.
KO ЋЕ KOME

У нашој историји ми смо двапут излазили из Египта. Први пут у давно доба, много пре британске евакуације, a водио нас je господин Бог. Други пут отишли смо под притиском Уједињених нација, након британске евакуације. Епохални изум првог изласка био je бесквасни хлеб, мацес. Наши преци нису имали времена да припремају квасац, и отада, током целе недеље Пасхе, једемо бесквасни хлеб како не бисмо заборавили да смо „некада били у ропству”. Све je то врло дирљиво, али да ли je читалац икада покушао седам дана да живи од картона? Није ни чудо што све остало време једемо само хлеб са квасцем.
Једног од ових дана после Пасхе, мислим да je била среда – не, сад се сећам, био je уторак – прелазећи преко Трга Дизенгоф сретнем Ервинка, држи под пазухом неки пакет у смеђем пак-папиру. Пођемо даље заједно расправљујући о филозофији и црној берзи, a онда ми Ервинке нагло пружи онај пакет и рече:
– Молим те, придржи ми ово само часак док нешто обавим у овој кући. Одмах се враћам. Стајао сам тако отприлике сат времена с пакетом у руци, a онда ме обузе нека слутња, па уђем у кућу да потражим Ервинка. У кући фрка и паника. Да би се домогао друге улице, Ервинке je пробио задњи зид. Сада ми je слутња прерасла у страх, па сам поцепао смеђи пак-папир и нашао кутију мацеса с још нетакнутим печатом рабина.
Ни за живу главу нисам могао да замислим шта je Ервинка натерало на такав очајнички корак. С друге стране, нисам знао шта ћу с мацесом јер сам случајно и ja имао шест кутија којих нисам успео да се решим. Неко време сам стајао на месту у друштву те апсурдно сувишне кутије, a онда сам je поново пажљиво умотао и пришао једном од укућана:
– Опростите – кажем – да ли бисте ми зачас придржали ово?
Човек опрезно примакну пакет уху. Зачувши тихо крцкање, поцепа пак-папир.
– Баш оно што сам и мислио! – добаци ми подругљиво. – Младићу мој, обратили сте се на погрешну адресу. Човече, не знам шта ћу ни са својих девет пакета... A сад ми се губите с очију с тим својим мацесом, и да вас више нисам видео!
Тек сада сам схватио како je морало да буде Ервинку, али ми je било јасно да je на неки начин морао да се ослободи тог вишка. Нагло ми сине идеја, појурим у најближи парк, оставим пакет на једну клупу и пожурим. Тек што сам стигао до првог угла, a у срцу ме нешто штрецне. Срам мe било, шапне ми неки глас традиције, вероватно у име савеза верника. Зар остављаш мацес у дивљини? Јесмо ли зато изашли из Египта и са себе стресли ланце ропства?
Нисам сујеверан, али каткад трипут пљунем преко рамена кад ми црна мачка пређе пут. Како било да било, запекла ме je савест, па сам се вратио и потражио оно сироче, пакет мацеса. Нађем клупу и зинем од чуда – на њој два пакета. Неки подлац je искористио моју краткотрајну одсутност и мом пакету додао свој. Шта сам друго могао ? Узео сам оба. Али зар je могуће да Јеврејин тако нешто учини свом брату Јеврејину?!
Код стрица Јакоба стигао сам мртав уморан и сав у зноју. У кућу сам морао да се увучем кроз кухињски прозор јер су улазна врата била забарикадирана великим четвртастим пакетима у смеђем пак-папиру. Попричали смо мало о овоме, мало о ономе, a онда се нагло лупих по челу као да сам се сетио нечег ужасно важног, скочим на ноге и искочим кроз прозор. Ha улици сам готово пукао од смеха јер сам вишак мацеса успео да ускладиштим код доброг, старог Јакоба.
Радост ми je била кратког века. У седам увече покуца ми на врата неки момак, истовари ми на праг шест кутија мацеса с пропратним писмом и побегне. „Шаљем ти твојих шест кутија мацеса које си заборавио код мене”, написао ми je стриц Јакоб. „Знам да би ти без њих било тешко. Други пут их боље чувај!”
Сутрадан сам унајмио превозну троколицу, укрцао пакете и поштом их отпремио, као анонимни пошиљалац, Шлому Хауту који живи у једном далеком кибуцу.
Три дана касније примио сам поштом, од анонимног доброчинитеља, четрнаест кутија мацеса. Још три стигла су ми преко једне међународне шпедиције, а још један убацили су ми кроз прозор који сам несмотрено оставио отворен.
Ујутро сам, спотичући се у лавиринту мацеса, продро до врата и извирио на улицу. Неки стари просјак седео je и дремао на пролећном сунцу. Весело звиждућући, одскакутао сам до њега.
– Je ли, стари, јеси ли гладан? – упитам га. Би ли нешто добро појео?
Просјак ме одмери погледом.
– Колико кутија? – упита ме.
– Ос... осамнаест – промуцах. – Оних мањих, портабл. Просјак je неко време размишљао и коначно ће:
– Moja je тарифа десет центи по кутији. To je фунта и осамдесет. С гаранцијом.
Сада опет имам места у стану. С друге стране, као да ми фали мацес. Штета што нисам задржао бар једну кутију!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kishon za gurmane

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 6:33 pm






ЗА КИМ ПОСУЂЕ ЗВОНИ

Ни моја жена ни ja нисмо неки загрижени верници, али празници у нашој кући строго се поштују. За празнике, пре свега, не мора да се ради, a осим тога доносе пријатну промену и у кулинарском смислу.
Зато je сасвим природно што сам пред празник Седер предложио жени да позовемо наше драге пријатеље Самсона и Двору на вечеру.
– Тако ћемо најлепше обележити празник у духу наших предака – рекох.
– Заиста? – ледено примети најбоља супруга на свету.
– Било би још лепше када би они позвали нас. Не пада ми на памет да спремам гозбу па да затим сатима перем и поспремам за гостима. Зато, боље ти иди код њих и реци им да бисмо их ми радо позвали, али да нажалост не можемо јер... чекај да размислим... јер нам се рерна покварила, или... још боље... сломило се дугме којим се укључује струја a тек за десетак дана ће моћи да се поправи, па да зато они морају нас да позову...
Покорио сам се њеној беспрекорној логици, отишао код Самсона и Дворе и у разговору споменуо како би било згодно да заједнички проведемо пријатно породично вече.
Предлог je радо прихваћен.
– Сјајно! – цвркутала je Двора. – Дивно! Само, нажалост, овога пута не можемо код нас. Покварила нам се, наиме, рерна, то јест сломило се дугме којим се укључује струја, a може да се поправи тек за десет дана.
Од запрепашћења сам занемео.
– Доћи ћемо, дакле, за Седер код вас – закључи Двора немилосрдно. Важи?
– Не важи – одвратих joj збуњено. – Можда звучи помало глупо, али и наша се рерна, ето, покварила. Иронија судбине. Kao да се неко нашалио с нама, али шта се ту може...Самсон и Двора немо се погледаше.
– У последње време – наставио сам из пуке нелагоде – све се више догађају овакви кварови, и то у целој земљи. Можда je нека произвођачка грешка?
Настаде дуга, натегнута тишина. Одједном Двора промукло крикну и предложи да у прославу укључимо и наше заједничке пријатеље Ботонија и Пирошку.
Закључили смо да пошаљемо двочлану (мушку) делегацију.
Самсон и ja сместа смо се упутили на задатак.
– Чуј, стари – рекох Ботонију одмах с врата, пријатељски га тапшући по рамену – шта мислиш о једној заједничкој вечери за празник? Добра идеја, зар не?
– Могли бисмо да донесемо електрични шпорет ако je ваш случајно у квару – додаде Самсон за сваки случај. – Може? Договорено?
– За име бога – рече Ботони прилично кисело.
– Значи, ви ћете доћи код нас? И моја жена ће се сигурно радовати да вас види.
– Бото-о-о-они!
Продорни женски глас готово нам je пробио бубне опне. Ботони устаде и послушно оде у смеру одакле се глас јавио.
Чекали смо не слутећи ништа добро.
Када се вратио, лице му je имало одлучнији израз.
– Када заправо ове године пада Седер? – упита.
– Дан уочи Пасхе – пожурих да одговорим. – To je једна од наших најлепших историјских традиција...
– Какав ли сам ja глупан! – Ботони се лупи дланом по челу. – Сасвим сам заборавио да тога дана спремамо, чистимо и кречимо стан. Мораћемо негде другде да једемо. И то што je могуће даље одавде. Због мириса.
Самсон и ja се погледасмо. Невероватно je какве све глупе и примитивне изговоре човек измисли само да избегне своје верске и друштвене обавезе. Није нам преостало ништа друго већ да му испричамо нашу причу о рернама које су у квару. Ботони нас je напето слушао.
– Заправо, ми смо врло безобзирни – рече напокон. – Како смо могли да заборавимо на онако дивне људе као што су Мидад и Шуламит? И њих треба свакако да укључимо.
Срдачно смо загрлили један другога јер, на крају крајева, ми смо стари пајташи, и упутили се до Мидада и Шуламит да им изнесемо наш план о заједничкој празничној вечери.
Када су нас чули, очи су им засјале. Шуламит je чак од весеља запљескала рукама.
– Изврсно! Сви сте, значи, код нас на вечери!
Погледали смо je запањено. Сви? Зар сви ми?
Ha вечери? Само тако? Ту нешто није у реду.
– Само тренутак – рекох пошто сам се прибрао.
– Мислите ли ви то на вечеру у вашем стану?
– Какво je то питање?
– A рерна вам ради?
– Беспрекорно.
Сасвим сам се збунио. Приметио сам да je и Самсона и Ботонија ухватила паника.
– A зидови? – Ботони није могао да издржи. – Шта je са зидовима? Зар не морате да их кречите?
– Остави се глупости! – рече Мидад расположено и пријатно. – За празнично вече сте код нас, и готово.
Отишли смо од њих сасвим збуњени, ништа нам није било јасно. Само по себи се подразумева да за празнично вече нећемо код њих. Ту ипак нешто није у реду, не дамо се ми тако лако навући на танак лед. Нико од нас, ни случајно!
Сви ћемо лепо остати код куће, како и доликује духу нашег најлепшег историјског обичаја.
ДУХОВНИ УЖИЦИ

Упркос свим проблемима с гравитацијом, празновање остаје друга најлепша ствар на свету. Е па, коначно je дошло време да прозборимо коју и о оној најлепшој. Малолетници ипак треба да прескоче следеће поглавље, јер je млађима од 18 година забрањено точити алкохол.
Можда ће неко од читалаца бити и разочаран али, према мом мишљењу, прво место припада пићу.
Свакако да je реч о духовном пићу.


Пиће ипак долази пре ића јер оно не само што гоји него и заглупљује.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kishon za gurmane

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 6:33 pm







ПРОМИЛИ

О томе неминовно сведоче и моји лични доживљаји после прославе Нове године код Тибија.
Стигли смо тамо негде око четири изјутра a прослава je била још у пуном јеку. Наводно сам ja пре тога попио невероватну количину алкохола. Ja нисам, и никад нисам био, професионални цугер па сам морао да платим високу цену за свој дилетантизам. Ако je веровати ономе што сам чуо после прославе, усред журке ме je оставила најбоља од свих жена, љута као рис зато што сам наводно плесао образ уз образ с неком нафраканом жентурачом, и то, према речима моје жене, „на начин од којег се сваком пристојном човеку окреће желудац”. Ja се ничега не сећам. Једино сећање које ми je преостало у потпуно празној глави јесте телефонски разговор који сам сутрадан ујутро водио из свог болесничког кревета, док ме je ужасно болела свака, па и најмања кошчица у телу. Био je то страховит мамурлук. Чинило ми се да није наступио само смак света него и крај мога брака с најбољом од свих жена.
Разговор je отприлике овако текао.
– Хало, хало, овде Тиби – шапутао сам у слушалицу. – Којешта, није овде Тиби него тамо, a овде сам ja. Још сам мало бунован, Тиби, тек сам се пробудио. Имам ужасну главобољу, a како je теби, пријатељу? Аха, тако, дакле... Слушај, позвао сам те зато што нисам сигуран шта се то ноћас догодило... Реци ми, молим те, Тиби, онако од срца, јесам ли ja јуче био код тебе на прослави, журци?
– Не, није ово никакав глупи виц, ja се заиста ничега не сећам, веруј ми. A joj! Не смем да се смејем, јер ми ребра... Жена ми каже да сам се наљоскао као свиња... Можда сам стварно попио коју чашицу више него што je требало... Знаш како je, Нова година и тако то... Ja ти се увек напијем кад се нечега бојим. Чега се бојим? To не знам више, можда je то био страх да ће понестати цирке...
– Moja жена? Најбоља од свих жена? Мислим да се сама вратила кући... Не могу ништа да je питам јер не разговара са мном... Али била je то стварно страшна журка, je л’ да? Претпостављам да je то заиста била страшна журка, јер иначе не бих тек око седам сати стигао кући... Око девет? Занимљиво! Како?... Носио си ме на леђима? Мене? Тиби, баш сам се сад сетио, нисам ли ja можда код тебе заборавио једну ципелу? Само једну, црну... да, смеђу, тако je, да ми je само знати зашто сам je изуо... Ко, ја? Ha столу?... Ma то je немогуће, то нисам могао бити ja. Ja уопште не знам да играм чардаш... Шта, све винске чаше? Ах, зато сам се изуо... Жао ми je за ту твоју политуру, часна реч... Зашто ме ниси спречио...?
– Шта, не, тога се уопште не сећам, нисам ни знао да ти имаш шурака... Шта сам урадио? Тешким свећњаком? Боже свети, je ли жив?... Хвала богу! Па ти знаш да ja зазирем од сваког насиља... да... Можда сам ноћас савладао тај страх... Све je то од пића, нисам смео толико... Шта, ja? Шта сам то рекао твом шураку...? To je немогуће, па ја уопште не знам арапски... To сигурно нисам мислио... Немогуће...! Па ja никад нисам видео његову мајку... Реци му, молим те, да му се хиљаду пута извињавам... Па и његовој мајци... Па добро, онда целој фамилији. Реци му да се ja ничега не сећам. Како?
– Фудбал? Да, некада сам сасвим добро играо, посебно добро сам изводио једанаестерце. Некад давно, слушај, Тиби, некад давно док сам се још бавио спортом, ja сам ти... Какву витрину? Ти имаш античку витрину? Имао си je... Витрину...?
– Тиби, стари мој пријатељу, немаш појма колико ми je жао, зашто ме ниси, до ђавола, једноставно зграбио и... Шта? Ha лустеру? Ma нисам ja никакав Тарзан... Не, не смејем се, знам да твој лустер није никаква љуљашка... Сва je срећа што се није срушио... Срушио се...? Какав кратки спој? Усред журке...? Ma кажем ти ja, Тиби, да на такве журке увек треба позвати и електричара... Ах, позвао си га... Како, баш њему на главу? С тим лустерима човек никада није довољно опрезан... Да, Тиби, знам ja да не подносим алкохол... Шта, испио сам све чаше? Ja? Колоњску воду? Целу флашу...? Па знаш, ваљда, Тиби да такве ствари треба држати под кључем. To ме je могло да ме кошта главе... Стварно ми je жао... По твом тепиху, новом тепиху? Боже мили, то ми твоја жена никад неће опростити... Шта? Ja с твојом женом?
– Где? Ma реци ми, Тиби, јеси ли ти сигуран да ме ниси заменио с неким? Ja сам онај који носи наочаре и имам црну, не, плаву... чекај мало... седу косу... Па ти ме, Тиби, познајеш и знаш да осећам дубоко поштовање према твојој жени. Ни у сну ми не би пало на памет... Какав рајсфершлус...? Отворио сам га до краја? Пред свим оним људима...? Наравно да je то неукусно, али и ти си донекле за то крив јер ме ниси одмах зграбио... Шта?
– Златни хрчак? Да, сећам се, дивна животињица... Боже драги! С кавезом? Па зар прозор није био затворен? Ma немој да ме зезаш, Тиби... Крхотине стакла...? Не, мислим да нисам повређен. Треба да будемо срећни што никога није било испод твог прозора. Ух! Јеси ли осигуран...? И ти мени то говориш? Шта мислиш, како се ja осећам...?
– Имаш право, имаш потпуно право. Тачно. Наравно да ћу ти надокнадити сву штету. A што се чишћења тиче, свакако да ћу твојој служавки дати пристојну напојницу. Како...? Е па, сад си га стварно претерао. И с њом...? Кунем ти се, Тиби, да немам појма ни како та твоја служавка изгледа... Па нисам ja био у твојој кухињи... Опрости, али ja заиста немам обичај да пред потпуно непознатим женама падам на колена... Каква брачна понуда? Па ja сам већ ожењен. Глупости... Жена мојих снова? Добро, можда твоја служавка заиста добро изгледа, али... Да ћу се убити? Да сам рекао да ћу се убити ако ми она... Ама, то се никако не слаже с мојом нарави, ja се још никад нисам убио. Како?
– Како мислиш плинска пећ...? Па добро, свака кухиња има плинску пећ. Аха! Отуд онај страховити тресак...? Да, па и ja, већ сам се чудио шта je то данас с мојим ушима... Да, сад се сећам, трес, трес, трес... Тиби, молим те, немој да ме засмејаваш јер ме онда боли. Ко се смеје? Ja се смејем? Ja, Тиби, плачем. Ja горко плачем, немој да заборавиш да су се и мени панталоне запалиле... Како, у твом акваријуму? Сироте златне рибице... Ja сам мислио да су тропске рибице отпорне на врућину...
– Наравно, у праву си, Тиби, немаш појма колико ми je жао. Како? Гареж? Све ти je тамо црно? Најбоље ће бити терпентином, веруј ми да се ja разумем у те ствари, пуно терпентина и једна оштра четка... Дабоме да je то велики посао, познато je да je чађ тешко уклонити... Како, ja? Сада? Жао ми je, Тиби, али ja сада не могу, драги мој пријатељу, то заиста не долази у обзир... Молим те, немој да ме вређаш, покварићеш ми успомену на једну незаборавну журку...


ДОМАЋА КУХИЊА, предлог бр.6

РЕН И ВЛАШАЦ

Рен, који посебно воле у Баварској, неоспорно je блиски рођак белом луку у великој породици луковица. Жене га милостиво трпе a мушкарци фаворизују, посебно уз пиво, наводно управо због пива, са влашцем или без њега.
A што се влашца тиче, сваки службени супруг добро зна да му је боља половина уверена како je реч само о прерушеном братанцу смрдљивог младог лука. Да, многе милитантне феминисткиње сматрају га чак одвратнијим – барем што се тиче трајања задаха.
Али ja нисам жена него одважан поборник еманципације потлачених мужева и као такав радо излажем на милост и немилост своју независност.
Већ je сама наруџбина једног јединог рена исеченог у облику спирале, с одговарајућом порцијом соли којом се рен посипа, први неустрашиви корак због ког се никад нисам покајао, поготово кад су у јеловнику као прилози наведене кришке хлеба намазане маслацем и посуте влашцем. Осим тога, хлеб посут влашцем и са реном најбоља je припрема организма за хлеб намазан белим луком.
Tada најбоља од свих жена вади из торбице своју најфинију марамицу звоцајући: „Зашто ми, за бога милога, то радиш?” и попреко ме пoглeдa. Међутим, ja je само право гледам у очи и кажем: „Душо, ти си ми jeдинa на свету, али ja не могу да живим без рена.”
Остало je ћутање.

У поверењу: није лоша ни ротквица која при жвакању још ефектније хрска.




ПРИРЕЂИВАЊЕ ЖУРКИ

Стари Римљани су први отворено признали да празновање нема само хранљиву вредност и да je нужно за одржавање живота, него да у оквиру добро организованих оргија може сваком да приушти и право задовољство.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kishon za gurmane

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 6:33 pm



СЛАНИ ШТАПИЋИ СУ MOJE ОМИЉЕНО ЈЕЛО

– Ефраиме, да ли си сигуран да je то вечера?
– Скоро сам сигуран...
По стоти пут већ разглабамо исто.
Госпођа Шпигел je назвала и позвала нас у среду увече у пола девет. Захвалио сам се на позиву и рекао да ћемо доћи. Од тада ни о чему другом не расправљамо него о том телефонском позиву, јер госпођа Шпигел није рекла да нас позива на вечеру али није рекла ни да нас не позива на вечеру.
– Нико не позива људе у пола девет ако не мисли да им да вечеру – закључи моја жена. – Зато мислим да ће то ипак бити вечера.
Делио сам њено мишљење. Ако немају намеру да вас нахране, онда обично кажу „негде после осам” или „између осам и девет” – не кажу „у пола девет”. Нисам додуше сигуран да ли je госпођа Шпигел рекла „тачно у пола девет” али глас joj je деловао врло хранљиво...
– Сад сам већ и ja скоро сигурна да нас je позвала на вечеру – рече најбоља супруга на свету.
Предложио сам да joj се јавим како бих испипао о чему се ради али се моја жена успротивила.
– To je превише провидно – рече. – Сем тога, добро познајем Шпигелове. Кад они позову госте, сто je увек пун.
Већ сам у себи замислио сто који се савија под тежином послужавника пуних роштиља, ћурана, гусака, патака, салата, печених кромпирића и разних сосева. Надам се да неће пре јела да развежу причу. За разговор има времена и после вечере.
Случај je хтео да у среду због разних обавеза уопште нисмо стигли да ручамо. Убацили смо тек покоји залогај. Када смо стигли код Шпигелових, атмосфера није обећавала ништа добро. Kao прво, били смо први гости. Шпигелови још нису стигли ни да се обуку. Забринуто смо се осврнули по соби али нисмо успели да зауставимо поглед ни на чему конкретном. Били су ту: фотеље, гарнитура за седење и ниски сто на коме je стајала чинија с кикирикијем, бадемима и сувим грожђем, једна омања чинија с маслинама, тањир с коцкицама сира у које су биле забодене пластичне чачкалице и широка чаша у којој су били слани штапићи. Да није ипак госпођа Шпигел преко телефона уместо пола девет рекла пола десет? A можда уопште није поменула време него се мени то само учинило?
– Да ли сте за пиће?
Господин Шпигел, везујући успут кравату, смућкао нам je пиће звано „Џон Колинс”, изванредно освежавајуће пиће које се састоји од трећине коњака, трећине сода-воде и трећине Колинса. У свакој другој прилици би нам ово пиће изузетно пријало али овог пута наши желуци очекивали су ћуркицу или нешто слично – у сваком случају нешто конкретно.
Пошто смо наздравили, домаћин започе разговор о Сартру. Узео сам шаку кикирикија и покушао да му објасним своје мишљење о егзистенцијализму. Али убрзо сам схватио да ми недостаје материјал. Шта je за одраслог човека шака кикирикија? Посегао сам за маслинама али их je моја жена већ слистила. Kao и сир. Кад смо начели разговор о изборима, преостала су само још три зрна сувог грожђа и један слани штапић.
– Извините – рече госпођа Шпигел. – Донећу још.
Она узе празне чиније и пође у кухињу. Погледали смо кришом за њом не бисмо ли кроз одшкринута врата угледали било какав знак кулинарског обиља, али ништа од тога. Кухиња je изгледала као болничка соба: бела, чиста и – празна.
У међувремену пристигли су још неки гости – већ je било прошло девет сати – a мени je желудац почео све гласније да крчи. Скоро да сам у земљу пропао од стида.
Већ после друге чиније кикирикија осетио сам мучнину. Не, немам ja у принципу ништа против кикирикија; то je врло укусна намирница пуна витамина, протеина и свих тих ствари, али никако не може да замени ћурана или јастога у мајонезу.
Осврнуо сам се око себе да видим шта je с мојом женом. По изразу њеног лица проценио сам да бадем и суво грожђе у њеној утроби ратују с „Џоном Колинсом”. Навалио сам на сир, прогутавши успут једну пластичну чачкалицу, и више нисам могао да се зауставим. Госпођа Шпигел нас je изненађено гледала, дискретно разменила неколико речи са својим мужем и пошла у кухињу по нове количине.
Неко je у разговору поменуо како сваки дан има све више незапослених.
– To још није ништа – приметио сам. – Цела нација гладује.
Ha сву срећу изговорио сам то прилично неразговетно јер сам имао пуна уста сланих штапића. Али био сам љут што ми ту неко јадикује због незапослености кад истовремено у овој укусно намештеној соби седе људи који вапе за корицом хлеба. Чинија с кикирикијем поново се испразнила a лица наших домаћина одавала су прве знаке панике. Госпођа Шпигел претурала je извесно време по ормару да би напокон извукла неке карамеле које смо за тили час смазали. Већ сам поменуо да од јутра нисмо ништа јели. Зато сада нисмо могли да станемо. У мени се изгубио и последњи траг самоконтроле. Трпао сам у уста све што ми je било надохват руке. Слани штапићи су ми толико хрскали у устима да сам скоро оглувео. Помало ми се вртело у глави. Није ни чудо, јер кад се све сабере, имао сам у желуцу око две киле кикирикија, пола маслиновог дрвета и океан пун соли. Тешком муком сам задржавао напад штуцања. Moja жена, пошто je појела последњу карамелу, зурила je у мене тупим, лепљивим погледом. Кад бих погледао опустошене чиније, скоро да би ми позлило. Имао сам осећај да ћу се распући. Нисам могао више ни да помислим на јело... само нејело... никад више јело...
– Господо, изволите, пређите овамо!
Госпођа Шпигел широм je отворила врата суседне собе. Угледали смо дуг сто прекривен белим столњаком a на њему... о, не... не... ћуран, чорба од печурака, пржени кромпирићи, шпаргле, салате, сосеви...
FAST FOOD

Римски племићи су, окружени својим раскалашним метресама, страствено таманили велике количине свакаквих ђаконија, a онда би се дискретно извинили и отишли у тоалет. гурнули тамо перо у грло и испразнили желудац како би овај могао да прими остала јела са гозбе. Захваљујући нашој модерној прехрамбеној индустрији, то се исто може данас постићи и без примене пера.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kishon za gurmane

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 6:34 pm







УЖИТАК ПОВЕЗАН С КАЈАЊЕМ

Иће и пиће наиме зближава људе.
Само неколико тањира правог јела може изазвати један солидан ulcus duodemitis или, лаички речено, чир на дванаестопалачном, a познато je да ништа друго не може тако да зближи људе. Осим, можда, камена у бубрегу.
Позната пословица каже: „Болесници постају браћа”, што показује и следећа прича.
ОСОБЕ: лопов, жртва
МЕСТО РАДЊЕ: жртвин стан
ВРЕМЕ РАДЊЕ: ноћ
ЖРТВА (лежи у кревету и спава).
ЛОПОВ (увлачи се по месечини кроз прозор. Ha лицу носи маску од женске чарапе, у једној руци држи џепну светиљку, у другој револвер). ЖРТВА (хрче на махове).
ЛОПОВ (прилази на прстима орману и отвара га).
ЖРТВА (нагло се пробуди и упали светло): Шта je то? Шта je... Ко сте ви? Шта хоћете?
ЛОПОВ (упери револвер у њега): Ни макац ако вам je живот мио. Са мном нема шале.
ЖРТВА (у страху): Ко сте ви?
ЛОПОВ: A шта мислите, ко сам? Порезник?
ЖРТВА (кука на сав глас).
ЛОП0В: Језик за зубе! Ако још само писнете, нема вам спаса.
ЖРТВА: Па зар je овако нешто могуће? У нашој земљи! Да један Јеврејин учини овако нешто другом Јеврејину!
ЛОПОВ: A зашто да не? Све то спада у процес нормализације. У једној нормалној земљи мора да буде и разбојника, и зато вас ja сада пљачкам. Немате разлога да кукате.
ЖРТВА: Не кукам ja због себе, него због будућности наше земље.
ЛОПОВ: Онда тихо кукајте.
ЖРТВА (тихо кука).
ЛОПОВ: A сад да видимо шта све имате...
(Копа по фиокама у орману). Аха! Ово je ваљда накит ваше жене?
ЖРТВА: Само то немојте да ми дирате, за бога милога!
ЛОПОВ: Ни макац! Снаћи ћете се ви и без драгуља. (Отвара једну кутију и просипа њен садржај на cmo): Дивота! Баш су лепи!
ЖРТВА: Све вам je то имитација.
ЛОПОВ: Језик за зубе! (Наставља да прекопава): A где су вам пape? Реците ми одмах где сте сакрили пape или пуцам!
ЖРТВА: Паре? Ja?
ЛОПОВ: Маните се детињарија. To вам неће помоћи. Да их нисте можда сакрили у чарапу? Пребледели сте, a? (Вади из ормара пар набреклих чарапа). A шта je ово у њима? (Вади из сваке чарапе по једну дугуљасту картонску кутију, и из сваке кутије по свежањ новчаница). Тако, дакле.
ЖРТВА: To није лепо од вас. Ставио сам тај новац на страну да купим фрижидер.
ЛОПОВ: Добро, и ja ћу за тај новац да купим фрижидер. (Подиже увис кутијицу неког лека). A шта вам je ово?
ЖРТВА: Ништа што би вас могло да занима. Лекови.
ЛОПОВ: (omвapa кутијицу): Какви лекови?
ЖРТВА: За чир на желуцу.
ЛОПОВ: Чир на желуцу?
ЖРТВА: Да, чир на желуцу.
ЛОПОВ: Кад сте га добили?
ЖРТВА: Пре четрнаест година.
ЛОПОВ: Je ли вам велики?
ЖРТВА: Ево отприлике оволики. (Показује му). Понекад ме страшно боли. A што ме питате? Да га и ви можда немате?
ЛОПОВ: Да ли га имам? Имам га већ двадесет седам година, драги мој. Већ ми je и перфорирао.
ЖРТВА: Јасно. Кад се човек бави таквим послом, па je стално под стресом...
ЛОПОВ: To сте добро рекли. A које лекове узимате?
ЖРТВА: Amid-benzol-molfo-micin-bromid.
ЛОПОВ: A ja carbo-strichio-bicarbonat-magnеsium.
ЖРТВА: Ах, carbo-strichio-bicarbonat-magnеsium! Знам га. Али ништа вам тај лек не ваља. Ублажи болове на неколико минута, a онда опет Јово-наново.
ЛОПОВ: (Чита шта пише на налепници): A шта овде пише?
ЖРТВА: „Против болова који настају као последица стреса или масног јела, узети одмах једну таблету, ако лекар не одреди другачије.”
ЛОПОВ: Онда вам ja сад одређујем да узмете две таблете. Добро ће вам доћи.
ЖРТВА: Али не могу без воде.
ЛОПОВ: Онда идите по воду. (Запрети му револвером). Хајде, хајде!
ЖРТВА (одлази).
ЛОПОВ (довикује за њим): Донесите и мени једну чашу! Хтео бих да пробам те ваше таблете!
ЖРТВА (враћа се са две пуне чаше воде): Изволите. Знате ли да сам ja већ помишљао на операцију?
ЛОПОВ: Маните се операције. Свака операција je опасна. Ha операцију треба ићи тек кад човеку ништа друго не преостане. (Скида маску с лица и хвата дах). Вруће ми je под овим. Je ли вам лекар преписао дијету?
ЖРТВА: Јесте, али ми ништа не помаже. (Гута таблете и кашље).
ЛОПОВ: (услужно га удара шаком по леђима): Не верујем ja у дијете. To вам je чиста превара. Организам се не да преварити. Понекад се наједем сарме па ништа. A понекад попијем само чашу загрејаног млека па добијем напад.
ЖРТВА: Знам, знам. To вам je од вишка киселине у желуцу.
ЛОПОВ: Тако je.
ЖРТВА: Не бисте смели толико да стојите. Седите!
ЛОПОВ: Хвала. (Седа). Желудац вам, дакле, производи превише киселине?
ЖРТВА (поносно се смешка): 68.
ЛОПОВ: A мени 71.
ЖРТВА (сажаљиво): 71? Страшно! Заиста 71?
ЛОПОВ: Кад вам кажем.
ЖРТВА: Можете ли то и да докажете? Медицинским документом или тако нечим?
ЛОПОВ: Дабоме да могу. (Пипа се по џепу). Случајно немам налазе код себе.
ЖРТВА (иронично): „Случајно...” – чудна случајност! Али ja могу вама да покажем свој налаз. (Вади из новчаника некакав папирић). Ево, шта овде пише? Киселина у желуцу: 68!
ЛОПОВ (узима и прегледа пaпupuћ): Овде je првобитно писало 58. Сасвим се лепо види, кад се мало боље погледа. Ви сте то преправили у 68. Очигледно фалсификовање службеног документа. To би могло да вас кошта две године.
ЖРТВА: Ja фалсификатор? Ово je ипак нешто нечувено. Молим вас да пазите шта говорите, јер ћу иначе морати да вас замолим да напустите мој стан. Да ja немам 68? Ако баш хоћете да знате, приликом првог тестирања имао сам чак 73. Али лекари нису хтели да ми признају тај податак јер су ме тестирали кад je била највећа врућина.
ЛОПОВ: Добро, добро. Не смете да се нервирате, чак и ако имате само 58.
ЖРТВА: Узмите коначно ту таблету. Баш ме занима како ће на вас деловати.
ЛОПОВ: To je индивидуална ствар. (Вади из кутијице две таблете). Узећу две, могу?
ЖРТВА: Можете.
ЛОПОВ: Молим вас да ми придржите начас револвер.
ЖРТВА: Врло радо. (Узима oд њега револвер). A сад их прогутајте.
ЛОПОВ: (гута таблете): Е, сад ћемо да видимо... Али зашто стојите? Седите!
ЖРТВА: Хвала. (Седа).
ЛОПОВ: Бојим се да сам грдно погрешио. Да сам одмах прешао на дијету, можда би ми још и помогла. Али ja се нисам обазирао на симптоме, a сад je већ касно. Сад више не могу ништа да променим. Једем, пушим...
ЖРТВА: И ja. Безнадежан случај. Да ли можда и пијете?
ЛОПОВ: Кад ми баш нешто понуде.
ЖРТВА: Чекајте мало, имам у кући нешто изванредно. (Вади боцу из ормара). Да вам наточим? (Лoпoв климне главом. Жртва му наточи и ocmaвu боцу на столу, па враћа кутију за накит и новац у ормар).
ЛОПОВ: (пијуцка и облизује ce): Ах, француски коњак! Изврстанје.
ЖРТВА: Јесте, изврстан je, али то je за нас двојицу чисти отров. (Поново му наточи, па наточи и себи. Куцну ce). Живели.
ЛОПОВ: Живели! Баш ми прија! Допустите да вам ce представим, Макс Полакоф.
ЖРТВА: Драго ми je, Морис Дојчер.
ЛОПОВ: (док му домаћин још точи): Да немате можда и камен у бубрегу?
ЖРТВА: Песак.
ЛОПОВ: A ja имам оволики камен! (Прави гримасу). Имам страховите болове.
ЖРТВА: И ja имам болове од песка! Понекад ce пресамитим од муке.
ЛОПОВ: Ама, није то ништа. Кад мене ухвати напад, ja бих ce најрадије верао уза зид. Тако сам, уосталом, и код вас дошао... Имате ли доброг лекара?
ЖРТВА: Ja ce лечим преко социјалног.
ЛОПОВ: Морисе, нисам ипак мислио да сте тако глупи. Преко социјалног? Само плаћате, и плаћате, и плаћате – a кад вам нешто затреба, немате од социјалног никакве користи. Ако ce будете лечили преко социјалног, нећете ce никада решити чира на желуцу. Ja ћу вам дати адресу свога доктора, специјалисте за јетру, бубреге и чир на желуцу. Позовите ce слободно на мене. Он вам je велики стручњак. Вероватно ће вам пронаћи нешто и на срцу.
ЖРТВА: To je лако могуће. Ионако већ неко време осећам да ми нешто није у реду с крвотоком. (Тишина).
ЛОПОВ (устаје): Да, све je то лепо и добро, али ce од тога не живи.
ЖРТВА: Зашто већ одлазите? Останите још који минут, Макс. Само без журбе! У вашем здравственом стању... Могли бисмо још мало да упоређујемо симптоме.
ЛОПОВ: Радо бих остао, али, нажалост, имам још посла у вашем крају... Шта вам je? Да вам није позлило?
ЖРТВА: Пече ме у желуцу... Не смем да пијем алкохол... A само сам две чашице попио...
ЛОПОВ: (вади из џепа пакетић): Ево вам мало соде-бикарбоне. Ово увек носим са собом кад радим ноћу.
ЖРТВА; (узима и гута сода-бикарбоиу): A неће ли вам можда ноћас још затребати?
ЛОПОВ: Будите без бриге! (Склања револвер у џеп). Ако ми затреба, провалићу у прву апотеку. Желим вам добро спавање, Морисе. Нама je потребно много спавања... (Tepa га у кревет и брижно покрива).
ЖРТВА: Дођи опет, Макс. Биће ми драго ако дођеш.
ЛОПОВ: И мени.
ЖРТВА: Само мораш на време да ми јавиш када ћеш доћи.
ЛОПОВ: Како би било да свратим у уторак?
ЖРТВА: Може. Дођи по мене па ћемо да изађемо на вечеру.
ЛОПОВ: Доћи ћу. Чекај да запишем. (Вади нотес и мрмља): Уторак увече... Доћи по Мориса Дојчера... Ући на врата. До виђења, Морисе.
ЖРТВА: До виђења, Макс. Срећно!


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kishon za gurmane

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 6:34 pm





НОСТАЛГИЈА CE КРИЈЕ У ЖЕЛУЦУ

Данас je медицински непобитно доказано да сваки људски желудац живи својим властитим животом. Не слуша ничије заповести и тврдоглаво иде својим путем. Одатле проистичу којекакве компликације, на пример, у тако гостољубивој земљи као што je Израел.
Кад je нови досељеник први пут ступио на копно, пољубио je тло којим су ходали његови преци, поразбијао je прозоре на неким државним установама, населио ce у пустињи и постао пуноправни грађанин. Али његов конзервативни желудац оптерећен предрасудама остао je мађарски, или холандски или турски, или већ оне земље из које je дошао.
Узмимо један пример који нам je надохват руке: мене. С годинама сам постао такав израелски староседелац да je мој хебрејски на махове попримио чак и малчице пољски акценат. Ипак бих каткад неконтролисано простењао кад бих ce сетио да већ поодавно нисам окусио гушчју џигерицу. Мислим, праву гушчју џигерицу, од праве гуске. Испрва сам покушавао да сузбијем те космополитске пориве у себи. Усрдно сам говорио свом желуцу: „Чуј, желуче, гушчја џигерица не ваља. Шта ће нама гушчја џигерица! Радије ћемо, момче, јести лепе, зреле, црне маслине, па ћемо постати, зар не, јаки и здрави као бик у доба жетве.”
Али мој желудац није хтео да ме послуша. Тражио je декадентну, рафинирану храну на коју je навикао.
Међутим, ja нисам могао увек да испуним те његове жеље, јер сам ce настанио у крају у којем je била само једна мала гостионица. Припадала je извесном Нафталију, досељенику из Ирака.
Кад сам први пут свратио код Нафталија, желудац je почео да ми ce диже као што ce диже само у тренуцима смртне опасности. Нафтали je стајао иза шанка и гледао ме с неким тајанственим осмехом Мона Лизе. Ha самом шанку био je поређан асортиман неодређеног репроматеријала у техниколору, a на полици у позадини лежале су спремне неке мале конзерве с егзотичним зачинима.
Није било никакве дилеме да сам наишао на тровачницу изразито арапског типа и хтео сам брже-боље да збришем, али ми je желудац сигнализирао да му ce жури.
– Шта има добро данас? – упитам чврстим гласом, на шта Нафтали погледа у једну тачку десетак центиметара десно од моје главе (мало je разрок) и рече:
– Имам хумус, меши с бургулом и вус-вус. Тежак избор. Хумус ме донекле подсећао на неки латински цитат, али ме вус-вус дотукао дибидус.
– Дајте ми порцију вус-вуса – одлучно ћу Нафталију, на шта ми на тањир спусти фантастичан потпури од плавих патлиџана, пиринча и млевеног меса. Укус му je био не само чудан него и настран, али сам Нафталију хтео да докажем да онај његов тајанствени смешак за мене не важи. Штавише, како бих га потукао до ногу, мало касније му лежерно добацим: – Имате ли још нешто?
– Имам, господине – одговори Нафтали, церећи ce безобразно. – Хоћете ли кебаб с бахаратом, шашлик с елфом, или можда режањ сехона или смир-смира?
– У реду – ja ћу њему – дајте ми помало од свега тога.
Наручио сам тај мишмаш јер једноставно нисам упамтио ниједно од свих тих егзотичних имена. Очекивао сам да ће ми Нафтали сервирати неке сирупасте посластице, или прегуст компот, или неко слично крмиво. Он, међутим, уђе у собичак у ћошку, па прво направи фаширану шницлу од некаквог црвеног меса a онда je поспе бибером, уљем, поленом и сумпорном киселином из једне зелене епрувете...
Две недеље касније, лекари су ми дозволили да устанем из кревета и вратим ce на посао. Мало су ми клецала слабашна колена, али иначе сам ce осећао прилично добро, јер ми ce успомена на онај банкет изгубила током дуге коме. Међутим, ту ce опет умеша зла судбина.
Кренем ja тако у канцеларију, a Нафтали изађе на трен из своје тровачнице и нацери ми ce у брк. Сад, ja сам можда мало претерано поносан тип, a и помало преке ћуди. Уђем право код њега, погледам га право у очи и кажем:
– Нешто сласно и љуто, хабиби!
– Одмах! – скочи Нафтали. – Данас баш имам првокласну кибу с камоном и хаши-хаши.
Наручим дуплу порцију нечега што испаде археолошки налаз у којем су били сви познати зачини, од фалафела до прженог лука, плус напрстак некаквог динстаног праха. Све то смажем a онда ce разгаламим да хоћу нешто слатко.
– Суарси с миш-мишом или баклаву са сум-сумом?
Смажем обоје. Два дана касније нисам осећао више ништа. Ha крају недеље сам ce, као какав месечар, опет створио пред насмешеним Нафталијем, ни сам не знам зашто. Мораћу ипак да ce консултујем с неким добрим психијатром.
– A шта бисте данас желели, господине? – тако ће мени Нафтали, a с лица не скида онај свој презир према слабићу Европејцу.
Такву подлост нисам могао да му опростим. Зар да он од мене прави будалу? Зар он не зна да ja немам појма како ce зову сва та његова настрана јела? Не знајући шта ћу, импровизујем: – Дајте ми кимсу. И комад сбагтија с куб-ку-боном.
И шта мислите да ce догодило? Нафтали уљудно рече:
– Одмах, господине – и донесе ми млевену овчетину с пиреом од беле репе.
Дошло ми je да паднем у несвест. „Шта ли je сад ово?”, помислио сам.
– Хеј! – заурлам на Нафталија. – A где ми je куб-кубон?.
И сад задрхтим кад ce тога сетим. Нафтали скочи и донесе ми куб-кубон у кутијици.
– Знате шта? – окренем ce Нафталију кад сам смазао то јело. – Дајте ми чашу ваго-гиоре{5}, али да буде као лед ледена!
Искапим ваго-гиору и онда ми сине: бургул, бахарат, шашлик, вус-вус, мехси, пехси, све je то само велика превара како би ce импресионирали глупи Ашкенази{6}. To je дакле тајна оног осмеха Мона Лизе!
Отада ce више не бојим оријенталне кухиње. Штавише, могло би ce рећи да je баш супротно. Јуче сам чак натерао Нафталија да ce зацрвени и покуњи кад ми je донео тањир печеног мао-маоа.
– Зар je то мао-мао? – подвикнуо сам подругљиво. – A где je Кафка?{7}
Нисам ни такнуо мао-мао док ми Нафтали, сав дрхћући, није донео још и Кафку. Био je укусан.
Читаоцу топло препоручујем да првом приликом оде у неки оријентални ресторан и наручи печени мао-мао с капљицом Кафке, a може и Саројана. Верујте ми!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kishon za gurmane

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 6:34 pm




НОСТАЛГИЈА

Модерне животне намирнице производе ce данас у бајковитим техноколор бојама, a да и не говоримо о примамљивој, блиставој амбалажи. Ипак, ако произвођач пошто-пото жели да иде на сигурно, ставља на амбалажу лако уочљив натпис: „По бакином рецепту”.
БИОУЖИВАНЦИЈА

Кад je реч о победоносним „биопродуктима”, обично су то биране врсте поврћа увезене из далеких крајева, у којима je, срећом, загађење околине ван домашаја наших здравствених власти.


ДОМАЋА КУХИЊА, предлог бр.7

МАЂАРСКИ ПАПРИКАШ /СА САЛАТОМ ОД КРАСТАВАЦА/



Сваки народ има своја омиљена јела. Американци радо једу corned beef, Аустријанци уживају у својој штрудли од јабука, наравно, са schlagobersom, Италијани једноставно не могу да живе без шпагета, али cви они воле мађарски паприкаш (са салатом од краставаца). Ђаво би га знао зашто.
Говорећи као гурман гурману, могу вам ваљда отворено рећи да je типични мађарски паприкаш у најбољем случају чиста ... говедина с масом љутих папричица.
Лекари препоручују пацијентима са слабим желуцем то папрено јело које наводно убија бактерије, поготово кад су они – лекари – заинтересовани за интензивне трошкове лечења.
Што се мене лично тиче, ja прилично волим паприкаш (са салатом од краставаца), али у једној малој, личној варијанти која мађарском паприкашу дaje посебну ноту: уместо досадне жилаве говедине, ja више волим нежно динстани пилећи батак, a уместо папричица огуљени кромпир куван у сланој води који познаваоци називају и слани кромпир. Taда (салата од краставаца) ни мало не смета – напротив, она je врло укусна и без паприкаша, a у овом случају и без заграда.

У поверењу: у салати од краставаца мора безусловно да буде и белог лука. Sorry.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kishon za gurmane

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 6:35 pm





JAJE БЕЗ ПРЕМЦА

Показује ce да je понекад лакше доћи до неке животне намирнице него отарасити je ce. Ово ме je подсетило на један мој судбоносни доживљај који ce, наравно, догодио у вези с мојом тетом Илком и који би могао да ce назове „рапсодија у жутом”.
Јуче ми je ауто показао јасне знакове слабости. Учинио сам оно што сваки возач у таквом случају учини да би ce легитимисао као такав – подигао сам хаубу, разгледао продорним и зналачким погледом унутрашњост мотора, спустио хаубу и одвезао кола код његовог најдражег механичара. Затим сам кренуо пешице до прве аутобуске станице. Путем сам ce веселио лепом времену у којем иначе вероватно не бих уживао на тај начин. Очигледно je да повремени кварови аутомобила имају и своје добре стране. Одједном сам спазио тету Илку како ми долази у сусрет. Свака ствар има и своје лоше стране. У руци je држала цегер из којег je претећи вирила картонска кутија с крупним белим јајима.
– Каква лепа jaja! – рекох. Нешто сам ипак морао да кажем тети Илки.
– Je л’ да? – потврди она поносно. – Узми једно!
Тета Илка je од времена мојих првих књига још више остарила и изгубила понешто од својих умних способности. Послужио сам ce свим могућим изговорима, али сам убрзо увидео да ће бити боље да узмем понуђено jaje него да ми побегне аутобус. Узео сам jaje и поздравио ce с тетом. Међутим, будући да одрастао човек који достојанствено хода улицом с јајетом у руци оставља помало чудан утисак на људе око себе, стрпао сам jaje у актовку.
To je већ била озбиљна грешка, a још je озбиљнија грешка била што сам – чекајући четврт сата аутобус и гурајући ce да упаднем у њега – сасвим сметнуо с ума да у актовци носим пресно jaje.
Подсетио ме je на то тихи прасак. Ставио сам руку у актовку и напипао нешто лепљиво. Кад сам поново извадио руку, била je обојена бледуњавом жутом бојом. Покушао сам да обришем руку другим рукавом јер, на срећу, имам два рукава. После тога сам имао једну жуту руку и један жути рукав. Покушај да жути рукав очистим марамицом у жутој руци допринео je крајњем исходу да ми je већи део спољашњости пожутео. Мора да ми ce мало жутила нашло и у десном џепу од панталона.
Стидљив, каквог ме бог дао, ту операцију обавио сам што сам могао неупадљивије, верујући да нико ништа није приметио.
– Цури вам! – разлегао ce тик иза мене нечији љутити мушки глас.
Очигледно je оригинално jaje тете Илке процурело кроз шавове моје актовке и обојило у жуто предивне, елегантне ципеле од змијске коже човека иза мене.
– Што вам je то, до ђавола? – промрмљао je и обрисао рукавицом ципелу од змијске коже.
– Jaje – одговорио сам искрено. – Опростите, молим вас!
Било ми je искрено жао човека. Пролазио je сличне муке с јајетом какве сам и сам прошао – од скупоцене ципеле до рукавице, од прве рукавице до друге, од друге рукавице до марамице, a од марамице – ово je, дабоме, било ненамерно – до кукастог носа једне кошчате даме која ce раскокодакала, покушавајући да обрише трагове јајета свиленим шалом. Познато je да je садржај јајета врло лепљив. Убрзо ce на шалу појавила љупка шара од жуманца. И даље кокодачући, кошчата дама држала je шал далеко испред себе између палца и кажипрста.
– Мир! – допро je слева ауторитативни и заповеднички глас. Нико да није ни мрднуо! Ни макац!
Било je крајње време да неко преузме команду. Можда je ово неки притајени генерал? Путници су ce укочили.
Већ сам ce понадао да je оно најгоре прошло кад осетих неодољиву потребу да кинем.
Инстинктивно посегнух за марамицом.
Око мене настаде права паника.
– Немојте да ме додирујете! – закрешталаје нека женска као да сам joj ce приближио с нечасним намерама. И други путници су заузели према мени одбојну дистанцу. Дошао сам сам себи као неки изопштеник.
– Чујте ви, човече – рекао je генерал, који je сада са своје две жуте пруге на челу изгледао као индијански врач. – Не бисте ли ви радије изашли из аутобуса?
– Не пада ми на памет! – одвратио сам неустрашиво. – Возим ce још три станице.
Али руља je стала на генералову страну и на сав глас га бодрила кад je он – уз помоћ човека у ципелама од змијске коже – почео да ce спрема да ме силом избаци из аутобуса. Опет сам ce нашао сам насупрот јавном мњењу. Тада сам им показао зубе. Муњевито сам турио руке у актовку, најпре десницу па левицу, и затим их подигао увис.
– Ево, сад ме избаците! – узвикнуо сам.
Руља je устукнула гунђајући. Аутобус je био у мојим рукама. Дајте ми само корпу пресних jaja и – освојићу свет! Из гомиле тескобно збијених људи допреше бојажљиви гласови.
– Драги господине, будите тако добри па барем склоните ту ташну. Дајте, молим вас!
Па, добро. Зашто да не? Још нико није узалуд апеловао на моју великодушност. Сагнуо сам ce да дохватим актовку.
У том часу аутобус je налетео на рупчагу.
Према оном што je уследило, свака бурлескна сцена из немих филмова изгледала би као призор из трагедије. Искочио сам из аутобуса и оставио га да настави своју лепљиву вожњу.
Кад сам ce вратио кући, најбоља од свих жена завртела je главом од чуда и ускликнула:
– Боже свети! Шта ти ce догодило?
– Тета Илка – одговорио сам, одјурио у купатило и стајао пола сата под тушем, потпуно одевен, с актовком у руци.
Ha оно старо питање да ли je старије jaje или кокошка, ни дан-данас не знам да одговорим. Само знам да бих ce у јавном превозу увек радије возио с кокошком него с јајетом.
САВЕТИ КУПЦИМА МЕШОВИТЕ РОБЕ

Дошао сам до закључка да при куповини животних намирница треба бити на опрезу. Уосталом, не можете од трговца поврћем очекивати да je њему мање стало до профита него његовим колегама у другим привредним гранама, поготово кад je реч о промућурном јеврејском народу.
Код нас je свака куповина врло истанчана. Постоје разне методе. Конзервативна метода је да ce не верује у оно што трговац говори. Професионална je да ce верује у супротно. Екстремна метода je да ce не верује ни у оно у шта ce верује.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kishon za gurmane

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 6:35 pm






СКЛОНОСТ ПАДАЊУ

Познато je да је човечанство пре више стотина година одустало да храну трпа у уста рукама и напречац одлучило да ce служи прибором за јело. To je одлука која je, све у свему, празновање учинила компликованијим. Ако ce човек и дан-данас, с времена на време, при јелу служи са својих пет спретних прстију, чини то само када je сам и неприметан, или када га неко гледа али je њему потпуно свеједно гледа ли га или не. Пет људских прстију je кудикамо вештије и сигурније од, рецимо, четири крута зупца на виљушци. Управо због неспретности прибора за јело није још ни до дана данашњег решен горући проблем падања комадића јела на под.
Прилично ce често догађа, на пример, да ce при пребацивању меса из чиније у тањир нешто од умака пролије на обично бели столњак. Три од четири особе покушавају панично у тој шкакљивој ситуацији флеку на столњаку да уклоне ноктом, ножем или неким другим импровизованим средством. Већини дотичних није, нажалост, познато да ce мрља од умака не може, при данашњем стању ствари, одстранити трљањем с обично белог столњака. Шта нам je онда чинити?
Решење ce само нуди. Упрљано место на столњаку треба сакрити од погледа гостију око себе, a посебно домаћице, евентуалним премештањем тањира, сланика или чаше с неком тамном течношћу, у зависности од величине мрље или размештаја предмета на столу, али свакако без одгађања. И тако ће ce мрља од умака открити тек после нашег одласка, a онда нам могу ставити соли на реп.
С једним сродним феноменом, иако донекле различитим, имамо посла ако нам комадић јела падне на сам под. У том погледу посебно су опасни кулинарски намази као што су маргарин, паштете или сиреви за мазање, због чега je те ствари лепљиве конзистенције помало компликовано подизати с пода.
Довољно je познато да маслац из фриждера слабо приања на хлеб па лако може склизнути на под. Одстрањивање комадића маслаца који већ лежи на поду зачудо je једноставно и, уз мало стручног знања, може ce неприметно обавити. Спиралним покретима ђона размаже ce комадић маслаца по поду, после чега, додуше, остаје тврдокорна масна мрља, коју je ипак тешко идентификовати. Ђон намазан маслацем можемо без проблема у првој згодној прилици да очистимо о тепих.
Срећан je случај када на под падне јетрена паштета, јер – захваљујући бескрајној видовитости природе – њена камелеонска беж боја може да поприми разне нијансе боје паркета.
Уклањање ситног воћа уопште ce не исплати. Само по себи ce подразумева да ћете зрно грожђа шутнути врхом ципеле под столицу свог суседа.
Мало je незгодно када на под падне неки намаз на тврдој подлози. Узмимо конкретан случај давам je на под пало парче хлеба намазано мармеладом. Ту постоје две могућности: или ће вам хлеб пасти на страну с мармеладом, или ће вам пасти на страну с мармеладом. У оба случаја, приметићете на мармелади неравнине и наносе прљавштине. Али то не представља никакву потешкоћу – само подигнете парче хлеба намазано мармеладом, снажно дунете два-три пута и тренутној нелагоди у желуцу ништа више не стоји на путу.
Осетљивим естетама препоручује ce да на стари слој мармеладе намажу још један слој, чиме ће опет добити равну површину као и пре.
Ипак, не можемо још да напустимо ову тему док ce не позабавимо и питањем трошних мрвица.
Посебно кад једемо колаче може да настане незгодна ситуација да ce неки трабанти одвоје од своје мајке колача па ce разбеже на све стране. Ти сићушни делићи колача могу да падну на столњак или директно на под.
Најуспешнија метода прикупљања и одстрањивања тих мрвица са столњака јесте да ce леви длан постави под саму ивицу стола, a да ce десним, савијеним у облику полумесеца те мрвице скупе у леву шаку. Све остало после тога обична je играрија. Мрвице на длану леве руке помичу ce тамо-амо док ce не распрше.
Друга омиљена метода јесте да ce мрвице одувају са стола. Ту ce ипак крије опасност да ce мрвице насред стола окупе и формирају нову линију одбране, a наш коначни циљ je ипак да све оне заврше на поду.
Треба на крају споменути и традиционалну конобарску методу. Њоме ce мрвице уз помоћ убруса почисте са стола и проспу у свемир.
Поглавље о колачима ипак не можемо да завршимо пре него што ce позабавимо кремпитама. Док једемо кремпите, неки њен део на поду може да произведе мљацкави тон и тиме угрози дискретну елиминацију. Кремпита je, наиме, посластица кoja има империјалистички карактер. Пуњење од пудинга између четвртастог лиснатог теста има склоност да ce и на најмањи притисак прста прелије преко својих природних граница. Стога je потребно предузети мере опреза.
При јелу најпоузданије je ако, у правилним размацима, усправљеним средњим прстом кружите око ивице кремпите, a онда освојену масу сместа трпате у усну шупљину.
Оптимално решење би недвосмислено било да ce кремпита прогута једним јединим великим залогајем, али тај поступак зависи од величине и грађе уста сваког појединца.
И тако смо стигли на крај наше научне расправе о парчићима јела која нам падају на сто или на под. Материјалаје било много, a простор je био скучен. Трудио сам ce свим силама да ствар изложим у грубим цртама, не залазећи у појединости. Ако сам помогао бар једном читаоцу, мој истраживачки рад није био узалудан. Захваљујем вам ce на вашој посебној стрпљивости.
УНОСНИ ПОСАО

Празновање, које je некад давно било готово свети чин и спокојно кулинарско задовољство, претворило ce током људске еволуције с једне стране у мучан проблем, a с друге у гигантски бизнис који прати права поплава примамљиве рекламе. За успешну рекламну кампању напредни произвођач животних намирница ангажовао je манекенку, танку као грлицу, коју скупо плаћа како би je толико утовио да постане налик својој бачвастој тетки. Затим испод теткине слике напише крупним словима: „пре”, a испод манекенкине: „после”.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kishon za gurmane

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 6:35 pm



ПРОТЕСТ ПРОТИВ ДИЈЕТНОГ ЛУДИЛА

Намеравао сам да уведем нову форму штрајка.
Штрајк преждеравањем.
Тачније, пред очима државних власти наждераћу ce свакојаких посластица. Јешћу мађарску саламу и чешку паштету, бифтек и печену гуску, кремпите, штрудлу од јабука и медењаке, све дотле док папирни тигрови у председничкој палати не пукну од јела и не изразе спремност да моје захтеве безусловно испуне – само ако престанем да хрчем.
Ако ce случајно неки мој читалац или читатељка осећа исто тако фрустрирано као и ja, од срца га позивам да ми ce придружи у штрајку, по могућности с телећим медаљонима у пикантном умаку (бруснице пожељне).
Kao што лепо рече онај несретни Карл Маркс:
„Ми немамо шта да изгубимо, осим апетита.” To вам je, драги моји читоци, и порука ове књиге.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kishon za gurmane

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 6:35 pm

{1} Име рибе која живи у Израелским водама
{2} Конобар!... Котлет
{3} Господине!
{4} Рачун!
{5} Baгo Гиора зoвe ce мој зналац из банке који ми je једном средио позамашан кредит, пa сам сматрао својим дугом да му овековечим име.
{6} Неевропски Јевреји зову оне европске Ашкенази или ипак вус-вус што je имитација звука јидиша.
{7} Литерарне заслуге Франца Кафке могу да буду и прецењене, али као умак од карија има предиван укус.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kishon za gurmane

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu