Najlepša ljubavna pisma izuzetnih žena

First topic message reminder :



Sećate li se one predivne romantične knjige ljubavnih pisama koju Keri čita Zverki u velikom filmskom hitu Seks i grad? Romantika je ponovo u modi!

Od privatne prepiske Ane Bolin i Emili Dikinson, do dokumenata koji su pripadali carici Žozefini i kraljici Viktoriji, Najlepša ljubavna pisma izuzetnih žena predstavljaju antologiju nekih od najromantičnijih pisama u istoriji.

Neka od pisama ispunjena su čežnjom i strašću; neka od njih deluju zadivljujuće savremeno; druga pokazuju kako sve pitanja srca mogu zauvek da promene tok života jedne žene.

Osim što predstavlja savršen par bestseleru Najlepša ljubavna pisma velikana, ova zbirka pisama okriva i drugu stranu priče: tajne želje nekih od najizuzetnijih žena u istoriji, od spisateljica i umetnica do glumica i kraljica. U ovoj knjizi, pisana ljubav pokazuje se u mnogim oblicima – ona je nepostojana, erotična, vatrena, smela – ali uvek je ljubav, zaveštanje koje treba negovati.

Marija Branvel (Bronte)
(1783-1821)
Marija Branvel, majka velikih spisateljica Šarlote, Emili i En, rođena je u Penzasu u Kornvolu, kao osmo od jedanaestoro dece. Njeni roditelji, Tomas Branvel i En Karne bili su iz naprednih porodica, a ujedno su predstavljali i vodeće članove veslijanske metodističke zajednice.
Oba Marijina roditelja umrla su kada je bila u dvadesetim godinama. Njena tetka, očeva sestra Džejn, pozvala je Mariju da joj se pridruži u Raudonu pored Lidsa, gde je njen suprug Džon Fenel bio direktor škole, pa je Marija 1812. godine napustila Penzas i otišla u novi život u Jorkšir.
Patrik Bronte, paroh u obližnjoj parohiji i stari prijatelj Džona Fenela, upoznao se sa Marijom kada je došao u posetu Fenelovoj novoj školi. Datumi na pismima pokazuju da je udvaranje između njih bilo kratko i intenzivno; Patrik je redovno pešačio ukupno dvadeset četiri milje u oba pravca da bi izveo Meri - u šetnju. Do kraja godine, već su bili venčani.


Marija je između 1814. i 1820. godine rodila šestoro dece, potom se porodica preselila u čuvenu svešteničku kuću u Hovartu. Marija je umrla naredne godine, nakon meseci patnje; sada se smatra da je uzrok njene smrti hronično karlično trovanje krvi do kojeg je došlo usled brojnih porođaja praćenih anemijom. Četiri godine kasnije, dve njene starije kćerke, Marija i Elizabet, umrle su od plućne tuberkuloze dobijene u internatu koji je Šarlota ovekovečila u svojim delima kao Lovud. Do 1855. godine sva su deca umrla, Šarlota i Emili su završile dela koja spadaju u najveće romane na engleskom jeziku -Džejn Ejr i Orkanski visovi. Patrik ih je sve nadživeo, a umro je 1861. godine.

Velečasnom Patriku Bronteu, magistru nauka, Hartshed poslato iz Vud Haus Grouva, 26. avgusta 1812. godine
Moj dragi prijatelju, ovo obraćanje dovoljno je da te ubedi da i dozvoljavam i odobravam tvoje obraćanje meni - ja te zaista smatram svojim prijateljem; a ipak, kada pomislim koliko kratko sam imala zadovoljstvo tebe poznavati, postajem nepromišljena, srce mi popušta i da ne mislim da ćeš biti razočaran i tužan, bila bih spremna da sebe poštedim zadatka pisanja ovog pisma. Mislim da nisam toliko kolebljiva da se pokajem zbog onoga što sam već rekla. Ne, veruj mi, to se nikada neće desiti ukoliko mi ti ne daš razlog za to.
Ne treba da se plašiš da si pogrešio u vezi sa mojim karakterom. Ako išta o sebi znam, to je da nisam sposobna da ne uzvratim na najmanju pažnju, a ponajmanje tebi, čije
su namere i ponašanje posebno ljubazni. Iskreno ću priznati da je tvoje ponašanje i ono što sam videla i čula o tvom karakteru pobudilo moje najtoplije poštovanje i pažnju, stoga budi uveren da se nikada nećeš pokajati zbog poverenja koje misliš da mi ukažeš i da ću ja uvek nastojati da zaslužim dobro mišljenje koje si stekao, iako me ljudske slabosti mogu u nekim slučajevima dovesti do neuspeha. Dajući ti ova obećanja, ne zavisim samo od sopstvene snage, nego oči dižem ka Njemu, mom nepogrešivom vodiču kroz život u čiju stalnu zaštitu i pomoć snažno verujem.
U nedelju sam mnogo mislila na tebe i bojala se da nećeš uspeti da pobegneš od kiše. Nadam se da ne osećaš nikakve loše posledice. Moj rođak ti je pisao u ponedeljak i nada se da će danas po podne biti počašćen odgovorom. Tvoje pismo je u meni izazvalo neku blesavu zbunjenost, pa su, iz obzira prema mojim osećanjima, bili umereni u zadirkivanjima.
Sada ću iskreno odgovoriti na tvoja pitanja. Učtivost drugih ne može da dovede do toga da zaboravim tvoje ljubazne namere, niti mogu da šetam našim ustaljenim rutama a da ne mislim na tebe i da, zašto bi me bilo sram da priznam, poželim tvoje prisustvo. Ako si znao kakva su moja osećanja dok si pisao, rastužićeš me. Želim da napišem istinu i da ti udovoljim, iako se plašim da ne odem predaleko i pređem granice pristojnosti. Ali šta god da kažem ili napišem, nikada te neću obmanjivati ili preći preko istine. Ako misliš da nisam u tebe uložila svoje najveće poverenje, razmotri moju situaciju i zapitaj se da li sam ti već dovoljno otkrila, možda i previše. Žao mi je što ovo pismo nećeš dobiti pre sutrašnjeg dana, ali bilo je izvan moje moći da ti pišem ranije. Oslanjam se na tvoju dobrotu
da oprostiš sve što u njemu bude izgledalo previše slobodno ili previše ukočeno, i još te preklinjem da me smatraš svojim toplim i odanim prijateljem.
Moj teča, tetka i rođak šalju ti ljubazne pozdrave.
Moram sada da završim tako što ću još jednom potvrditi da sam
tvoja odana, Marija Branvel

Velečasnom Patriku Bronteu, magistru nauka, Hartshed,3. oktobra l8l2. godine
Kako me moj dragi prijatelj može tako okrutno razočarati? Da li je znao koliko je moje srce očekivalo pismo ovog popodneva i koliko snažno osetih razočaranje kada je je pošta stigla, a ja u njoj ne nađoh ništa za sebe; sigurna sam da on ne bi dozvolio da ga spreči neka sitna stvar. Ali šta god da je bio razlog za nejavljanje, ne mogu da verujem da je u pitanju zanemarivanje ili nepažnja, stoga te u najmanju ruku ne krivim, već te samo preklinjem da u budućnosti ceniš moja osećanja prema tebi i da me više nikada, ako je moguće, ne ostaviš da očekujem pismo, a da ga ne primim... Mogu li da se nadam da je na putu neko objašnjenje? Ili moje strpljenje mora biti iskušavano do srede kada ću te videti? Ali kakve gluposti ja pišem! Sigurno nakon ovoga nemaš više nikakvih dvojbi da
poseduješ celo moje srce. Pre dva meseca nisam mogla ni da zamislim da bi tako snažno mogao da zaokupiš moje misli i osećanja, a još manje da zamislim da ću to reći tako otvoreno. Verujem da ti moram zabraniti da ponovo dođeš, osim ukoliko me ne uveriš da moje ljubavi više nećeš ukrasti ni malo...
Sada moram da idem. Verujem da skoro i ne treba da te uveravam da sam iskreno tvoja, veoma odana
Marija Branvel

Velečasnom Patriku Bronteu, magistru nauka, Hartshed,21. oktobra 1812. godine
Sa najiskrenijim zadovoljstvom povlačim se iz društva da bih razgovarala sa onim koga volim iznad svih drugih. Da moj voljeni prijatelj može da vidi moje srce, bio bi onda uveren da ljubav koju mu nosim uopšte nije slabija od one koju on prema meni oseća - ponekad zaista pomislim da u istini i postojanosti moja ljubav nadmašuje tvoju. Ali nemoj da pomisliš kako gajim bilo kakve sumnje u tvoju iskrenost
- ne, čvrsto verujem da si iskren i velikodušan i ne sumnjam da, u najmanju ruku, osećaš sve što izraziš. Zauzvrat, preklinjem te da mi odaš priznanje i da mi veruješ da ne poseduješ samo veoma veliki deo moje ljubavi i poštovanja, nego svu ljubav za koju sam ja sposobna, i da ubuduće moja osećanja meriš svojim sopstvenim. Da moja ljubav prema tebi nije velika, kako bih
se sa zadovoljstvom mogla odreći svog doma i svih svojih prijatelja - doma koji toliko volim da sam često mislila da me ništa neće moći podmititi da ga se odreknem na bilo koje vreme, da se odreknem prijatelja sa kojima sam navikla da delim sve preokrete radosti i tuge? Sve to je izgubilo značaj, mada ne mogu uvek pomisliti na njih bez uzdaha. Iščekivanje trenutaka u kojima ću sa tobom deliti zadovoljstva i boli, brige i želje života, doprinositi tvom raspoloženju i postati pratilac tvog hodočašća... sve to mi je zanosnije nego bilo koja druga mogućnost koju ovaj svet uopšte može da ponudi.
Trebalo bi da mi je drago što sam prošlog ponedeljka imala moć da umanjim tvoj umor i da te oraspoložim. Nadam se da je to zadovoljstvo i dalje rezervisano za mene. Opšte uzev, osećam mirno poverenje u proviđenje i milost božju, i kada pomislim na njegova prošla dela i dobrotu u prošlosti, mogu samo da se čudim i da ga obožavam. Često me osećaj da mu nedovoljno uzvraćam ljubav i zahvalnost ponizi, i učini da pomislim da sam tek malo bolja od onih koji ne veruju ni u šta. Moli se za mene, moj dragi prijatelju, i budi uveren da veoma, veoma veliki deo molitvi, misli i srca tebi pripada.
Iskreno tvoja, M. Branvel

Marija Biknel (Konstabl)
(1788-1828)
Marija Biknel se prvi put srela sa Džonom Konstablom 1800. godine, kada je kao dvanaestogodišnja devojčica došla u selo Ist Bergholt u dolini Stur da poseti svog dedu Djurana Ruda, tamošnjeg bogatog župnika. Marija i Konstabl su se zavoleli tek 1809. godine, ali se Djuran Rud žestoko usprotivio braku, čak je i pretio da neće razbaštiniti samo svoju unuku, nego i njenih četvoro braće i sestara, ukoliko im bude dozvoljeno da nastave sa vezom.
Džon Konstabl je živeo u Ist Bergholtu od rođenja, otac mu je bio trgovac i vodeničar. Voleo je slikanje i crtanje od malih nogu, i čim mu se ukazala prilika, pobegao je od porodičnog posla kako bi se bavio svojim umetničkim
studijama. Konstabl je 1809. godine bio mladi umetnik koji se probija, predan svojoj viziji pejzažnog slikanja (umesto mnogo unosnijih portreta), počinjao je polako da napreduje, ali su ga izdržavali porodica i prijatelji.
Tokom narednih sedam godina, Marija i Konstabl su se udvarali na tajnim sastancima i putem sakrivene prepiske, u vreme kad je Konstabl bio istrajan u vezi sa svojom karijerom. Uprkos još uvek neumoljivom protivljenju dr Ruda, Mariji je do 1816. godine bilo dosta svega, pa se par venčao u oktobru te godine. (Dr Rud je na kraju omekšao dovoljno da joj zavešta isti deo kao i njenoj braći i sestrama kada je umro 1819. godine.) Uprkos tome što se Konstablu nije sviđalo portretisanje, u julu 1816. godine, nakon što je Marija konačno pristala da se uda za njega, uradio je njen dirljivi portret (koji se danas nalazi u Tejtovoj zbirci), povodom čega joj je napisao: „Sedim pred tvojim portretom, koji je - kada zanemarim činjenicu da je to samo papir - toliko nalik tebi da jedva mogu da se suzdržim da ne odem gore do njega - nikada ranije nisam imao priliku da osetim istinsko zadovoljstvo koje portret može da pruži.“
Kada je nestalo prepreke sreći u njegovom privatnom životu, njegova borba da bude prepoznatljiv po stilu pejzažnog slikanja, koje će prihvatiti Akademija, kritičari i javnost, nastavila se još decenijama. Marijino zdravlje je bilo krhko, a umrla je 1828. godine od tuberkuloze, nakon što je rodila sedmoro dece za jedanaest godina. Konstabl je tri meseca nakon njene smrti izabran za punopravnog člana Akademije. Umro je 1837. godine; njegove slike, od kojih je mnoge odbijao da proda za života, sada se prodaju za ogromne iznose i mogu se naći u galerijama širom sveta. Njegove zasluge i dalje su predmet žustrih rasprava.


Džonu Konstablu Poslato Iz Spring Grouva,4. novembra 1811. godine
Moj dragi gospodine, upravo sam primila očevo pismo. Upravo je onakvo kakvo sam očekivala, razumno i ljubazno; njegova jedina primedba odnosi se na iznos tog neophodnog zlog novca. Šta da radimo? Volela bih da ga imam, ali želje su uzaludne: moramo da budemo mudri i da prekinemo prepisku koja nema za cilj to da manje mislimo jedno na drugo. Pred nama je mnogo bolnih iskušenja koja nam život sada traži i moramo da naučimo da se s njima pomirljivo suočavamo. Ti ćeš još biti moj prijatelj, a ja tvoj; pa mi dozvoli da te posavetujem da odeš u Safok, to ne može da naškodi. Pisala sam dedi, iako mislim da pri čistoj svesti on ne može povući bilo šta što je rekao, a ako je tako, onda je bolje da ti više ne pišem, barem dok nešto ne smislim. Oboma nam ne bi bilo dobro da smo siromašni, zar ne? U tom slučaju ne bi ni slikanje dobro išlo, jer bi
teško moglo da opstane uza sve brige u vezi sa domaćinstvom.
Neumornom pažnjom prema svojoj profesiji mnogo ćeš mi pomoći i darovati spokoj mojim mislima... u suprotnom, dozvolićeš drugima da te nadmaše, a nakon toga možda mene kriviti za to. Izvežbaj se dok je to još u tvojoj moći, staza dužnosti je usamljena staza sreće... Veruj mi, osećaću dugotrajnije zadovoljstvo znajući da si napredovao, nego što bih se osećala da si sa mnom na nekoj „ukradenoj“ šetnji po parku. Ipak, nisam dovoljno hrabra da kažem, poželim ili pomislim da više ne bi trebalo da se sretnemo. Znam da je to nemoguće. Ali, hajde onda da rešimo da to bude retko; da ne bude naklonost, već razboritost ta koja će diktirati kada da se nalazimo.
Zbogom, najdraži Džone - neka te svaki blagoslov prati, i u interesu koji osećam za tvoju dobrobit, oprosti mi na savetu koji ti dadoh, jer si ti, sigurna sam, sposobniji da posavetuješ mene. Mislim da je odlučnost ono što nam sada najviše treba, da se radi našeg zajedničkog dobra na neko vreme suzdržimo od zajedničkog druženja.

Džonu Konstablu, 15. septembra 1816. godine
Deda se protivi svemu što predložim. Ukoliko želiš, mogu da mu pišem; to nam neće ni pomoći ni naškoditi.
Nadam se da nećemo učiniti budalastu stvar... Još jednom i poslednji put! Još nije kasno da poslušamo dedin savet i da sačekamo. Bez obzira na sve što sam do sada pisala, šta god ti smatraš da je najbolje da učinim... Ovo čarobno vreme mi daje snage.

Kler Klermon
(1798-1879)
Kler Klermon odrasla je u zamršenom domaćinstvu. Njena majka Meri Džejn Vijal nazvala je samu sebe gospođom Klermon, iako nije bilo dokaza da je bila udata; vrlo je verovatno da je Kler bila vanbračno dete. Meri Džejn je bila poduzetna žena koja je radila kao prevodilac za francuski jezik i urednik knjiga za decu. Kao susetka pisca i političkog filozofa Vilijama Goldvina, postala je njegova druga žena, nakon smrti njegove žene Meri Vulstonkraft na porođaju. U domaćinstvu u severnom Londonu živelo je petoro dece, od kojih nijedno nije imalo dva zajednička roditelja: tu su živeli Kler i njen polubrat Čarls; njena polusestra Meri Godvin; Fani Imlej, kćerka Meri Vulstonkraft i Gilberta Imlej a i od 1803. godine Vilijam Godvin, te sin Meri Džejn i Vilijama.
Meri Godvin, Klerina polusestra, pobegla je 1814. godine u Evropu sa Persijem Bišom Šelijem, koji je i sam bežao od komplikovane i bolne mreže problema, koja je uključivala i propali brak. Pratila ih je Kler - neko bi rekao da je to bio neugodan dogovor, i zaista, do kraja svog života, Meri, kasnije Meri Šeli, sa prekidima su mučile veze njenog supruga sa njenom polusestrom. Nakon svog povratka u London 1816. godine, Kler je počela da opseda pesnika Bajrona, proslavljenog autora epa „Čajld Harold“ i slavnog ženskaroša i nespretnjakovića, sa neodoljivom harizmom i bezobzirnim ponašanjem koji su plašili brižne majke širom Londona. Izgleda da je Kler imala plan i da je tog leta ugovorila susret sa Meri, Šelijem i Bajronom na Ženevskom jezeru. Tokom tog boravka u Ženevi, novi prijatelji su proveli veče pričajući priče o duhovima, a Meri Šeli je započela „Frankenštajna“.
U januaru 1817. godine u Engleskoj, Kler je rodila Bajronu kćerku Alegru. Kler je Bajronu do tada već bila dosadila, ali želeo je da održi vezu sa svojom kćerkom, pa je Kler u leto 1818. godine dozvolila da Alegra pođe sa njim u Veneciju, nakon čega je Bajron otežavao dalje kontakte između devojčice i majke. Nakon mozaika događaja - uobičajenog bajronovskog koktela, sastavljenog od seksa, skandala, domaćih pobuna, političkih intriga i dosade - Bajron je smestio Alegru u samostan u Banjakavalu, protiveći se Klerinoj želji - Alegra je tamo i umrla, verovatno od tifusa, kada je imala četiri godine.
Kler Klermon se do kraja života izdržavala putujući širom Evrope kao guvernanta i družbenica, veoma voljena od strane svojih štićenika i poslodavaca, uprkos tome što je od njih morala da krije radikalne veze iz prošlosti. Umrla je mirno u Firenci u 89. godini, a tamo je i sahranjena; u njen
kovčeg stavljen je šal koji je pripadao Šeliju. Njena ogorčenost prema Bajronu ostala je nepromenjena.


Lordu Bajronu, 1816. godine
Naredio si mi da ti pišem kratka pisma, a imam toliko toga da ti kažem. Takođe si me naterao da verujem da je mašta ono što me tera da negujem privrženost prema tebi. To ne može da bude mašta, jer si poslednjih godinu dana bio predmet o kojem sanjarih u svakom trenutku samoće.
Ne očekujem da me voliš jer nisam dostojna tvoje ljubavi. Osećam da si nadmoćan, ali na moje iznenađenje, a još više na moju sreću, odao si strasti za koje sam verovala da više ne žive u tvojim grudima. Hoću li i ja pokajnički osetiti želju sreće? Hoću li je odbaciti kada se ponudi? Možda ti delujem nerazborito, okrutno; možda su ti moja mišljenja odvratna, moje teorije izopačene, ali vreme će pokazati bar jednu stvar - da volim nežno i sa ljubavlju, da nisam sposobna ni za šta što se približava osećanju osvete ili zlobe; ja te zaista uveravam u to, tvoja budućnost će biti
moja i šta god da učiniš ili kažeš, ja to neću dovoditi u pitanje.
Imaš li, onda, nekih primedbi na sledeći plan? U četvrtak uveče možemo da izađemo zajedno van grada poštanskom kočijom. Udaljeni deset ili dvanaest milja, bićemo tamo slobodni i nepoznati; možemo se vratiti rano sledećeg jutra. Ovde sam sredila sve da ne se ne pobudi ni najmanja sumnja. Molim te da učiniš isto sa svojim ljudima.
Hoćeš li mi na dva trenutka priznati da treba da se se skrasim tamo sa tobom? Zaista neću ostati ni trenutka nakon što mi kažeš da odem. Samo toliko se može reći ili uraditi za kratko vreme kroz razgovor na koji pisanje ne može da utiče. Učini šta želiš ili idi gde želiš, odbij da me više ikada vidiš i ponašaj se neljubazno, ipak te nikada neću zaboraviti. Uvek ću se sećati nežnosti tvog ponašanja i divlje originalnosti tvog lika. Ko te jednom vidi, nikada te neće zaboraviti. Možda je ovo poslednji put da ti se obraćam. Još jednom mi onda dozvoli da te uverim da nisam nezahvalna. Ti si se u svim stvarima ponašao najčasnije, a jedino sam ja prouzrokovala svoje čudno ponašanje; nešto slično plahovitosti sprečilo me da ti to kažem lično.

Kler Klermon Hoćeš li me primiti sada dok čekam u Hamilton Plejsu
na tvoj odgovor?

Džejn Velš (Karlajl)
(18o1-1866)
Džejn Velš rođena je kao jedino dete u Hadingtonu u blizini Edinburga u Škotskoj; njen otac bio je lekar. Oba roditelja su bila Škoti. Ona je bila napredno dete sa živahnim, istraživačkim umom, a njen otac, koga je obožavala, dogovorio se da joj sveštenik i naučnik Edvard Irving daje privatne časove. Kada joj je otac umro 1819. godine, Džejn je bila ucveljena. Nije imala šta da radi, osim da ispunjava društvene obaveze i barata raznim parničarima, uključujući i njenog bivšeg tutora, koji je bezuspešno pokušavao da raskine veridbu sa drugom devojkom kako bi se oženio njome. Upravo on je upoznao Džejn sa naučnikom i esejistom Tomasom Karlaj-lom 1821. godine.
Džejnina majka nije Karlajla smatrala odgovarajućom prilikom, kao ni sama Džejn, uzgred rečeno, mada je cenila njegov um i njegovo intelektualno vođstvo. Konačno su se venčali 1826. godine. Izgleda je da je Džejn svoj izbor posmatrala kao prilično jasnu stvar: udala se za Karlajla, koga je smatrala genijem, da bi pobegla od zaludnog života koji ju je čekao u Hadingtonu.
Brak Karlajlovih je bio buran (romanopisac Samjuel Batler je primetio da je bilo „veoma dobro što je Bog dozvolio Karlajlu i gđi Karlajl da se venčaju, pa je tako umesto četvoro, samo dvoje ljudi bilo jadno“) i mada je trajao četrdeset godina, još nije sigurno da li je brak ikada bio konzumiran. Džejn je bila nezamenjiv pomoćnik svom suprugu u njegovom radu, posebno kada je sluga njegovog prijatelja bacio u vatru skoro završen rukopis o istoriji Francuske revolucije. Karlajl je uspeo da rekonstruiše ceo rad, jer ga je na to ohrabrila njegova žena Džejn.
Karlajlovi su neko vreme živeli u Škotskoj, gde je Džejn bila usamljena, izolovana i nesrećna. Tek kada su se 1834. godine preselili u London, došla je na svoje zabavljajući neke od najpoznatijih pisaca, umetnika i političara toga doba, uključujući i Dikensa, Tekerija i Tenisona. Njen brak se susreo sa ozbiljnom teškoćom 1843. godine, kada je Tomasa zaludela ledi Herijet Bering, koja je sa svojim suprugom dolazila u velikom stilu u njihovu veliku kuću na Pikadiliju ili na njihovo imanje na selu. Ionako narušenog zdravlja, Džejn se nadrogirala morfijumom i borila da shvati kako to da je njena hazardna igra - udaja za Karlajla - krenula u pogrešnom smeru; sada je bila isključena iz kruga u kome je ranije sijala, jer je ledi Herijet jasno stavila do znanja da se pozivi odnose samo na Tomasa.
Ledi Herijet je umrla 1857. godine, a poslednja faza njihovog braka je, kako izgleda, bila srećnija i mirnija od ogorčenosti i jada u prethodnim decenijama. Džejn Karlajl je umrla u svojoj kočiji dok su je vozili kroz Hajd park 1866. godine. Njen suprug je odmah počeo da radi na svojim sećanjima i na zbirci njenih pisama, sa namerom, kako je sam priznao, da svojoj supruzi obezbedi posthumnu slavu koja joj je po njegovom mišljenju pripadala. Mada je njegova (moguće naivna) iskrenost izazvala skandal, njegov cilj je u velikoj meri ispunjen - Džejni Karlajl priznata je genijalnost korespondiranja, jer se o njoj govori kao o najboljem piscu pisama engleskog jezika. Nemoguće je reći da li bi ona postigla uspeh kao samostalni umetnik u drugim vremenima, ali imajući u vidu njen očigledan talenat, teško je ne misliti o tome.


Tomasu Karlajlu poslato iz Templanda,utorak, 3. oktobra 1826. godine
Suroviji si nego ikada kada dopuštaš da budem obeshrabrena, a tako je jednostavno da me nešto tvoje digne do Sedmog neba! Moja duša bila je tamnija od ponoći kada je tvoje pero reklo: „Neka bude svetio“ i bi svetio po zapovesti reći. I sada sam odlučna u duši i čak radosna, radosna uprkos užasnoj ceremoniji, gladovanju i svakoj mogućoj sudbini.
O, moj najdraži prijatelju! Uvek budi tako dobar prema meni i ja ću biti najbolja i najsrećnija supruga. Kada čitam tvoje izraze i reči da me voliš, osećam ih u najdubljem delu svoje duše; onda ni trunčicu ne marim za sve ostalo u univerzumu; ali kada od mojih milovanja odlutaš da bi
pušio duvan ili kada o meni govoriš kao o novoj okolnosti u svojoj partiji, onda zaista moje „srce muče razne brige“.
Moja majka još nije došla, ali očekujemo je ove sedmice; mora joj se dati sledeća sedmica da se nagleda svojeg deteta; a onda najdraži, ako Bog da, tvoja sam zauvek...
O, milosti! Šta bih dala da sedim u našoj kućici za lutke, udata već nedelju dana!...
Mogu da uzvratim svaki dvadeseti. Ali zaista, dragi, ovi poljupci na papiru jedva da su vredni čuvanja. One noći kada si bio tako dobro raspoložen, dao si mi jedan poljubac u vrat, i u nekoj zaboravljenoj prilici poljubio si moje usne, i ja te poljupce ne bih menjala ni za stotinu hiljada poljubaca na papiru. Možda jednog dana neću dobiti nijedan; sic transit gloria mundi1... I tada to neće biti moja volja, nego tvoja. Ja ću biti zaista ponizna supruga; i zaista, već sam počela da budem takva. Moja tetka kaže da bi mogla živeti sa mnom zauvek, bez svađe - ja sam tako razumna i jednaka u svom ponašanju. Pored toga, postoji nešto što će razveseliti tvoje srce; moj deda je primetio sinoć dok sam jela svoju zobenu kašu da je „ona zaista osoba mirnija od labudice“. Shvati, dakle, moj dobri gospodine, ti ćeš u potpunosti biti kriv ukoliko se ne budemo slagali... Ali moram da prekinem. I ovo je moje poslednje pismo. Kakva misao! Kako užasna, a ipak puna blagoslova. Ti ćeš me zauvek voleti, zar ne, mužu moj, a ja ću zauvek biti tvoja odana i voljena
Džejn Velš
1 Tako prolazi slava sveta (Prim.prev.)


Tomasu Karlajlu poslato iz llverpula, 2. jula 1844. godine
Zaista, dragi, izgleda da si već sada dovoljno nesrećan! Ne želim da patiš fizički, nego samo moralno, razumeš, i da čujem da piješ kafu u noći, a sve to mi daje zadovoljenje koje nije zlo, ali me čini prilično nesrećnom. Čudno je koliko mi je neprijatno bez tebe, kada sam ja ta koja je otišla, a nisi ti taj koji je otišao od mene. Otkako sam došla, čak i kada sam najviše ljuta, pitam se kako mogu spominjati odlazak od tebe zauvek; i kada bih te danas napustila po tom principu, sutradan bih morala da se vratim da vidim kako ti to podnosiš.

Žorž Sand
(1804 -1876)
Žorž Sand (pseudonim Amandin Auror Lisil Dipen) rođena je u dobrostojećoj francuskoj porodici koja je posedovala seosko imanje u Noanu u blizini reke Indr. Sa devetnaest godina udala se za barona Kazimira Didevana, ali brak nije bio srećan, pa je ona u dvadeset sedmoj godini napustila barona i njihovo dvoje dece i uputila se u Pariz, gde se priključila grupi pisaca, u kojoj je bio i poznati kritičar Sen-Bev. Prvi roman Indijana objavila je 1832. godine pod pseudonimom Žorž Sand (što je bilo prerađeno ime njenog ljubavnika i saradnika iz prethodnog perioda
koji se zvao Žil Sando). Knjiga je predstavljala otvorenu kritiku nepravednih francuskih bračnih zakona tog vremena i molbu za obrazovanje i jednakost žena.
Ljudi su bili šokirani njenim oblačenjem u mušku odeću, njenim pušenjem i njenim mnogobrojnim ljubavnim vezama. Bila je zadivljujuće plodan pisac romana, pozorišnih komada i eseja, i mada je zbog svog načina života, svoje pojave i svojih feminističkih i demokratskih uverenja privlačila razne skandale, bila je očigledno veoma privlačna.
Jedna od njenih najslavnijih ljubavnih veza bila je veza sa pesnikom Alfredom de Miseom, sedam godina mlađim od nje. On ju je progonio, objavljujući joj ljubav u čuvenom pismu iz 1833. godine, kada su njemu bile dvadeset dve, a njoj dvadeset devet godina. Žorž je dozvolila da je osvoji, pa su se ukrcali na brod i krenuli za Italiju; nije najjasnije šta se dogodilo, ali poduhvat je završio katastrofalno, a njihova veza se ubrzo nakon toga završila na ružan način. Ono što je poznato jeste da su se i Žorž i De Mise razboleli (postoje nagađanja da je De Miseova bolest bila rezultat njegove sklonosti ka apsintu) i da se Žorž, u nastupu romantične plahovitosti, zaljubila u njihovog venecijanskog lekara Pjetra Pađela. Ta veza uopšte nije potrajala; pismo upućeno njemu možda može da objasni zašto: „Ne uči moj jezik, a ja u tvome neću tražiti reči koje bi izrazile moje sumnje i strahove. Ne želim da znam šta činiš sa svojim životom i kakvu ulogu imaš među svojim sunarodnicima. Ne želim čak ni tvoje ime da znam.“
Nakon brojnih avantura, Žorž Sand se povukla na porodično imanje u Noanu, gde je živela mirnijim životom i gde su je posećivali mnogi prijatelji iz njene burne prošlosti. Tamo je i umrla u 79. godini.



Alfredu de Miseu, 15-17. aprila 1834. godine
Bila sam u stanju užasne zabrinutosti, moj dragi anđele, nisam primila nikakvo pismo od Antonija. Namerno sam bila u Vičenci da otkrijem kako si proveo ovu prvu noć. Samo sam čula da si ujutro prošao gradom. Tako da su jedine vesti o tebi bila dva reda koja si mi napisao iz Padove, tako da nisam znala šta da mislim. Pađelo mi je rekao da bi nam Antonio svakako pisao da si zaista bolestan; ali znam da se u ovoj zemlji pisma mogu izgubiti ili putovati šest nedelja. Bila sam očajna. Konačno sam dobila tvoje pismo iz Ženeve. O, kako ti se na njemu zahvaljujem, dete moje! Kako je ljubazno i koliko me je razveselilo! Da li je zaista tačno da nisi bolestan, da si jak i da ne patiš? Stalno se plašim da zbog ljubavi narušavaš
svoje zdravlje. O, neka ti Bog podari dobro zdravlje i neka te čuva, dragi moj. To mi je neophodno za život, baš kao i tvoje prijateljstvo. Bez jednog ili drugog, ne mogu se nadati nijednom dobrom danu za sebe.
Ne veruj, ne veruj, Alfrede, da bih mogla biti srećna misleći da sam izgubila tvoje srce. Da li sam ti bila ljubavnica ili majka, šta ima veze? Da li sam te inspirisala ljubavlju ili prijateljstvom - da li sam sa tobom bila srećna ili nesrećna, sve to ništa ne menja u stanju moga uma u ovom trenutku. Znam da te volim i to je sve. (Tri reda izbrisana.) Brinuti o tebi, čuvati te od bolesti, od svih suprotnosti, okružiti te razbibrigom i zadovoljstvima, to su potrebe i žal koje osećam otkako te izgubih. Zašto je tako sladak zadatak onaj koji je trebalo da obavim sa takvom radošću, postao malo po malo tako gorak, a odjednom i nemoguć? Koja kob se promenila da zatruje lekove koje sam pružala? Kako se dogodilo da ja, koja bih tebi ponudila svu svoju krv da ti pruži mir i spokoj, tebi postanem muka, kazna, utvara? Kada me ove svirepe uspomene zarobe (a i kada me uopšte ostave na miru?), ja skoro poludim. Nakvasim svoj jastuk suzama. Čujem tvoj glas kako me doziva u tišini noći. Ko će me sada zvati? Kome će sada biti potrebno moje čuvanje? Kako ću koristiti svoju snagu nakupljenu za tebe, a koja se sada okreće protiv mene? O, dete moje, dete moje! Koliko mi ne treba tvoja nežnost i tvoj oproštaj! Nikad ne traži oproštaj moj, nikad ne reci da si mi učinio nepravdu. Kako to znam? Ne sećam se ničega, osim da smo bili nesrećni i da smo se rastali. Ali znam, osećam, da ćemo jedno drugo voleti čitavog života svim srcem, svom pameću, da ćemo svetom privrženošću pokušati (reč izbrisana) da izlečimo jedno drugo od bolesti od kojih smo patili jedno zbog drugog.
Avaj, to nije bila naša krivica. Mi smo se samo pokoravali sudbini, jer su nas naši karakteri, impulsivniji od drugih, sprečili da se pomirimo sa životom običnih ljubavnika. Ali mi smo rođeni da znamo i volimo jedno drugo, u to budi siguran. Da nije bilo tvoje mladosti i slabosti koju su jednog jutra tvoje suze izazvale u meni, ostali bismo brat i sestra...
U pravu si, naši zagrljaji su bili incestuozni, ali mi to nismo znali. Bacili smo se jedno drugom u zagrljaj nevino i iskreno. Pa imamo li onda ijednu uspomenu na te zagrljaje koja nije skromna i sveta? U danu groznice i delirij uma, ti si mi prigovorio da nikada nisam učinila da osetiš zadovoljstva ljubavi. Plakala sam zbog toga, a sada sam zadovoljna jer znam da je bilo nešto istine u tim rečima. Zadovoljna sam što su ti užici bili asketski i prikriveniji nego oni koje si mogao naći negde drugde. Tako se barem u naručjima drugih žena nećeš sećati mene. Ali kada budeš sam, kada osetiš potrebu da se pomoliš i da se isplačeš, setićeš se svoje Žorž, svog istinskog druga, svoje negovateljice, svog prijatelja, nečega boljeg od toga. Pošto je osećanje koje nas spaja povezano sa mnogo toga, ne može se porediti ni sa jednim drugim osećanjem. Svet to nikada neće razumeti. Tim bolje. Mi se volimo i ne moramo nikoga da zarezujemo...
Zbogom, zbogom, moje drago malo dete. Piši mi često, preklinjem te. O, kad bih znala da si u Pariz stigao bezbedno!
Seti se da si mi obećao da ćeš se paziti. Zbogom, moj Alfrede, voli te tvoja Žorž.
Preklinjem te, pošalji mi dvanaest pari sjajnih rukavica, šest žutih i šest u boji. Iznad svega, pošalji mi stihove koje si napisao. Jer nemam nijedan!


Pjetru Pađelu,poslato iz Venecije,10. jula 1834. godine
Rođeni pod različitim nebom, nemamo ni iste misli ni isti jezik - imamo li, možda, srca koja nalikuju jedno drugom?
Blaga i oblačna klima iz koje dolazim učinila je moje utiske nežnim i melanholičnim; kakve strasti ima velikodušno sunce koje je potamnilo tvoje čelo? Ja znam kako da volim i kako da patim, a ti, šta ti znaš o ljubavi?
Toplina tvojih brzih pogleda, nasilni stisak tvojih ruku, toplina tvoje želje mami me i plaši. Ne znam da li da se
protiv tvoje strasti borim ili da je iskoristim. U mojoj zemlji niko tako ne voli; pored tebe, ja sam samo bleda statua koja te gleda sa željom, sa brigom, sa divljenjem. Ne znam da li me istinski voliš, to nikada neću saznati. Ti jedva da znaš nekoliko reči moga jezika, a ja ne znam dovoljno reči tvoga da bih se upustila u ova suptilna pitanja. Čak i kada bih znala savršeno jezik kojim govoriš, možda ne bih bila u stanju da se jasno izrazim. Imamo ideje, osećanja i potrebe neobjašnjive jedne drugima zato što se razlikuju mesta na kojima živimo i ljudi koji su nas učili. Moja nežna priroda i tvoj vatreni temperament moraju proizvesti potpuno suprotne misli. Ti moraš biti ili neupućen ili prezriv prema hiljadama trivijalnih patnji koje mene toliko muče; mora da se smeješ stvarima koje mene rasplaču. Možda ti čak i ne znaš šta su to suze. Da li bi ti meni bio podrška ili gospodar? Da li bi me tešio zbog svih zala koja su me zadesila pre nego što sam tebe upoznala? Da li shvataš zašto sam tužna? Da li razumeš saosećanje, strpljenje, prijateljstvo? Možda si odgajan uz ideju da žene nemaju dušu. Misliš li da imaju? Nisi ni hrišćanin ni musliman, ni civilizovan ni varvarin -da li si ti čovek? Šta ima u tim muževnim grudima, iza tog veličanstvenog čela, u tim lavljim očima? Da li si ikada osetio neku plemenitiju, lepšu misao, očinski pobožni osećaj? Kada spavaš, sanjaš li da letiš ka nebu? Kada ti ljudi učine nešto nažao, veruješ li i dalje u Boga? Da li ću ti ja biti pratilac ili rob? Da li me želiš ili me voliš? Kada tvoja strast bude zadovoljena, da li ćeš mi zahvaliti? Kada te usrećim, da li ćeš znati kako da mi to kažeš? Da li znaš šta sam ja i da li ti smeta što to ne znaš? Da li sam ja za tebe nepoznato biće za kojim se mora tragati i koje se mora sanjati, ili sam u tvojim očima od žena koje se debljaju po haremima? U tvojim očima, u kojima mislim da vidim božansku iskru, ima li ičega osim požude na koju navode ovakve žene? Da li znaš za želju duše koju vreme ne
gasi, koju ništa ne prevazilazi, ne umrtvljuje ili ne umara? Kada ti ljubavnica zaspi u naručju, da li ostaneš budan kako bi je čuvao, molio se Bogu ili plakao? Da li te zadovoljstva ljubavi ostavljaju bez daha, podivljalog, ili te bacaju u božansku ekstazu? Da li tvoja duša nadilazi tvoje telo kada napustiš zagrljaj žene koju voliš?
Ah, kada te budem posmatrala da se tiho povlačiš, da li ću znati jesi li zamišljen ili spavaš? Kada tvoj brzi pogled bude čežnjiv, da li će u njemu biti nežnosti ili klonulosti? Možda shvataš da ja ne znam tebe i da ti ne znaš mene. Takođe ne znam ništa o tvom prethodnom životu, niti o tvom karakteru, niti o tome šta ljudi koje znaš misle o tebi. Možda si među njima prvi, a možda si poslednji. Volim te, a da čak ni ne znam da li te mogu poštovati, volim te zato što mi se dopadaš, a možda ću jednog dana biti prisiljena da te mrzim. Da si muškarac iz moje zemlje, sumnjala bih u tebe, a ti bi me razumeo. Ali možda bih bila još nesrećnija jer bi me doveo u zabludu. Kad je tako, bar me nećeš obmanuti, nećeš mi dati uzaludna obećanja i lažne zavete. Volećeš me onako kako ti shvataš ljubav, onako kako možeš da voliš. Ono što sam uzalud tražila u drugima, možda neću naći u tebi, ali uvek mogu da verujem da ti to poseduješ. Te poglede, te dodire ljubavi koji su me kod drugih uvek lagali, protumačiću kako želim, bez ikakvog dodavanja obmanjujućih reči, jer ćeš mi ti to dozvoliti. Biću u prilici da protumačim tvoja maštanja i da ispunim rečitošću tvoju tišinu. Tvojim delima daću namere koje želim da imaju. Kada me nežno pogledaš, verovaću da se tvoja duša zagledala u moju; kada podigneš pogled ka nebu, verovaću da se tvoj um okreće ka beskraju iz koga je nastao. Ostanimo, stoga, ovako. Ne uči moj jezik, a ja u tvome neću tražiti reči koje bi izrazile moje sumnje i strahove. Ne želim da znam šta činiš sa svojim životom i kakvu ulogu imaš
među svojim sunarodnicima. Ne želim čak ni tvoje ime da znam. Sakrij svoju dušu od mene kako bih zauvek mogla da mislim da je divna.

Klara Vik (Šuman)
(1819-1896)
Klara Vik je rođena u Lajpcigu, kao kćerka Fridriha Vika, renomiranog učitelja klavira, i Marijane Tromlic, soprana i bivše Vikove učenice. Klara je bila čudo od deteta, pa je njen ambiciozni otac za nju osmislio poseban program, koji je uključivao svakodnevne časove klavira, violine, pevanja, harmonije, kompozicije i kontrapunkta; svoj prvi javni koncert Klara je imala u Lajpcigu kada je imala devet godina. Svog budućeg supruga Roberta Šumana prvi put je
srela 1830. godine, kada je on došao na časove kod njenog oca. Robert je bio talentovani pijanista, ali je povreda ruke značila da nikada neće moći da ostvari svoje mogućnosti; umesto toga, postao je kompozitor i uticajni kritičar.
Između 1831. i 1835. godine Klara je sa svojim ocem putovala po Evropi i radila na svojim kompozicijama. Kada je Šuman polovinom tridesetih godina počeo da joj se udvara, Klara je širom Francuske i Nemačke već bila priznata kao virtuoz; Robert ju je zaprosio 1837. godine, njen odgovor nalazi se u ovoj knjizi. Ali Fridrih je uskratio svoj pristanak, nakon čega su usledile tri godine gorkih rasprava. Na kraju je par dobio dozvolu za venčanje od Apelacionog suda u Lajpcigu, pa su se venčali 1840. godine, dan pre Klarinog 21. rođendana. U svetlu kasnijih događaja, čovek se mora zapitati da li je Fridrih u mladom čoveku video znakove psihičke nestabilnosti koja će mu kasnije upropastiti život. To je bila takođe godina kada je Robert komponovao više od stotinu svojih poznatih Pesama2
Između 1841. i 1854. godine Klara Šuman je rodila osmoro dece, od kojih je jedno umrlo u najranijem dobu. Porodica je putovala po Evropi, a Klara je izvodila Robertove kompozicije; skrasili su se 1850. godine u Dizeldorfu, gde je on postao dirigent gradskog orkestra.
Robert je 1844. godine prvo patio od depresije i iluzija; oporavio se, ali se bolest ponovo vratila 1854. godine, kada je pokušao da se udavi u Rajni u vreme kada je Klara bila trudna sa njihovim osmim detetom. Spasili su ga, ali je odlučeno da ode u bolnicu za mentalne bolesti, gde je umro dve godine kasnije.

2 Lieder na nemačkom. (Prim. prev.)
Klara je nadživela svog supruga za četrdeset godina, sama podižući decu, od kojih je četvoro nadživelo nju. Do kraja života držala je časove, imala koncerte širom Evrope i posvetila se tome da izglača kompozitorski ugled svog pokojnog muža. Poslednji javni koncert imala je 1891. godine u 72. godini, a umrla je 1896. godine nakon moždanog udara.
Tek nedavno je doprinos Klare Šuman kao kompozitora ponovo procenjen; iako je komponovala od malena, izgleda da je, što je bivala starija, gubila poverenje u svoj rad, govoreći: „Nekada sam verovala da imam kreativni talenat, ali sam odustala od te ideje; žena ne sme da ima želju za komponovanjem - nikada do sada nije se pojavila neka koja je u stanju da uradi tako nešto. Da li bi trebalo da očekujem da sam to ja?“

Robertu Šumanu poslato iz Lajpciga, 15. avgusta 1837. Godine
Ti tražiš jednostavno „Da“? Tako mala reč - ali tako važna. Ali zar ne bi srce prepuno neizrecive ljubavi kakvo je moje trebalo da iskaže tu malu reč svom svojom snagom? Ja to želim i iz dubine moja duša ti šapuće to zauvek.
Tuge moga srca, mnoštvo suza, da li bih mogla da ti ih opišem? O, ne bih! Možda će sudbina odrediti da se uskoro vidimo i onda - tvoja namera deluje mi rizično, ali zaljubljeno srce ne mari mnogo za opasnosti. Ali još
jednom ja ti kažem: „Da.“ Da li će Bog učiniti da moj osamnaesti rođendan bude dan tuge? O, ne! Bilo bi to previše užasno. Osim toga, već dugo osećam da „tako mora da bude“, ništa na svetu ne bi moglo da me ubedi da skrenem sa onog puta za koji mislim da je ispravan, i svom ocu ću pokazati kako i najmlađa srca mogu da budu nepokolebljiva sa razlogom.
Tvoja Klara

Kraljica Viktorija
(1819-1901)
Viktorija je bila jedino dete Edvarda, vojvode od Kenta, četvrtog sina Džordža III, i princeze Viktorije od Saksa- Koburg-Salfelda; njen otac umro je 1820. godine, a ona je podizana u palati Kensington, skoro u izolaciji. Saznala je da bi mogla biti naslednica prestola kada je imala deset godina - tom prilikom je, kako se priča, uzviknula: „Biću dobra!“ Nasledila je tron 1837, kada je imala osamnaest godina.
Te iste godine, Viktoriji je bio predstavljen njen rođak, princ Albert od Saksa-Koburga i Gota; njena majka je želela taj brak, ali mlada kraljica je uživala u novom ukusu nezavisnosti i nije joj se žurilo da menja okolnosti. Tek kada joj se sam Albert ponovo predstavio 1839. godine, Viktorija se zaljubila u njega. Kao kraljica, Viktorija je morala da zaprosi Alberta, što je sigurno bilo prilično čudno, ali on je to prihvatio, tako da su se venčali u februaru 1840. godine.
Brak je promenio Viktorijin jogunasti, tvrdoglavi i društveni karakter. Albert je superiorni status svoje supruge kompenzovao apsolutnom vladavinom u kućnom okruženju, a ženine prekršaje kažnjavao je povlačenjem naklonosti. Strahujući da će izgubiti supruga od koga je zavisila sve više, Viktorija bi se pokorila i harmonija bi ponovo zavladala. Njegova pisma, koja su nekada počinjala sa „Voljena Viktorija“, sada su počinjala sa „Drago dete“. I naravno, odnos snaga se menjao kako je par pokušavao da dobije dete; u periodu između 1840. i 1857. godine, Viktorija je rodila devetoro dece, od kojih su svi doživeli punoletstvo, što je za ono vreme bilo neobično.
Tokom četrdesetih godina 19. veka Albert je bio kralj po svemu osim po imenu - a činjenica da nije imao zvaničnu titulu bila je stalni izvor Viktorijine razdražljivosti. Pokušala je prvo 1854, a posle i 1856. da navede Parlament da ga proglasi princom kraljevskim suprugom; kada njen drugi pokušaj nije uspeo, ona mu je sama darovala tu titulu.
Viktorija je konsultovala supruga u vezi sa svim državnim pitanjima i držala se njegovih uputstava. Sa svoje strane, on je nadzirao izgradnju novih kraljevskih domova u Balmoralu u Škotskoj i Ozborn Hausa na ostrvu Vig, te nadgledao trijumfalnu izložbu u Kristalnoj palati 1851.
godine. Nemoguće je preterati u opisivanju koliko je Viktorija zavisila od svog supruga; kada je u pitanju bila njena ljubav, deca su joj bila na drugom mestu, iza Alberta, a ona sama ne bi učinila ništa bez njegovog pristanka. Kada je Albert umro 1861. godine, verovatno od stomačnog raka, bila je potpuno neutešna i gurala dvor u žalost toliko duboku čak i za ondašnje stroge standarde. Objavila je:
„Njegove želje, njegovi planovi, njegovi stavovi o svemu biće moj zakon! I nikakva ljudska sila neće me skrenuti od onoga što je on odlučio i želeo.“ Nije se pojavila pred javnošću sve do 1872. godine, a čak i tada se pojavila samo na insistiranje njenih najviših savetnika, koji su se plašili da republikanci dobijaju uporište među stanovništvom.
Viktorija je fascinantna ličnost: svojeglava, a ipak u potpunosti zavisna od svog supruga; politički nepristrasna do uznemirujućeg nivoa, ali rukovođena ličnim simpatijama i antipatijama; bila je izričito protiv davanja prava glasa (bez ikakvih veza sa ,,tzv. i veoma pogrešnim ženskim pravima“ kako je napisala jednom od svojih premijera), a ipak je imala vlasti više nego ijedna žena na svetu, te je uživala u tituli Viktorija regina et imperatrix (Viktorija, kraljica i carica). Umrla je 1901. godine, nakon što je proslavila dijamantski jubilej vladavine. Kraljica je verovala da je nedostojanstveno da se smeši na portretima i fotografijama (slično Viktoriji, kraljici i carici današnjice, gđi Bekam), pa je lik sićušne (visoke oko 150 cm) zdepaste žene strogog izgleda umotane u crno bio poput ikone, ali postoji fotografija Čarlsa Najta iz 1898. godine na kojoj se ona, iznenađena, smeši, što njen izgled menja u celini.
Prvo pismo ovde navedeno pisano je Albertu deset dana pre venčanja. Ono otkriva Viktoriju u stanju koje je
„prethodilo“, kada ona prilično lako potvrđuje svoj
autoritet prema budućem suprugu; on je zagovarao dugi medeni mesec na selu, a Viktorija ga nedvosmisleno podseća da je njen posao u Londonu. Ovakvo stanje stvari je zaista kratko trajalo. Drugo pismo, pisano ujaku, kralju Leopoldu, daje neke naznake o njenom očaju nakon Albertove smrti.


Princu Albertu poslato iz Bakingemske palate, 31. januara 1840. godine
... U jednom od svojih pisama, pisao si o našem boravku u Vindzoru, ali uopšte nisi shvatio suštinu stvari, dragi Alberte. Ti zaboravljaš, moja najdraža ljubavi, da sam ja suveren, i da posao ne može ni zbog čega da stane i sačeka. Parlament zaseda, a svakog dana dogodi se ponešto zbog čega mogu biti potrebna, pa je za mene gotovo nemoguće da budem odsutna iz Londona; iz tog razloga, dva ili tri dana odsustvovanja je previše. Nikada nemam ni trenutak slobodnog vremena; ako nisam na licu mesta da vidim i čujem šta se dešava, svi, uključujući i sve moje tetke (koje
znaju sve o tim stvarima) kažu da moram odmah doći, jer moram biti okružena svojim dvoranima, ne ide da budem sama. Ovo je i moja sopstvena želja.
A sada, što se tiče grba: kao engleski princ na njega nemaš pravo, a ni ujak Leopold nije imao pravo na četvrtinu engleskog grba. Ali suveren ima ovlašćenje da to dozvoli kraljevskom naredbom: to je princ regent učinio za ujaka Leopolda, a ja ću to ponovo učiniti za tebe. Ali to se može učiniti samo kraljevskom naredbom.
Zbog toga ću, bez odlaganja, dati da se za tebe izgravira pečat... Čitam u novinama, dragi Alberte, da si primio mnogo odlikovanja; takođe i to da će ti kraljica Španije poslati Zlatno runo...
Zbogom, najdraži Alberte, i misli često na tvoju odanu
Viktoriju R.


Kralju Belgije, poslato iz Ozborna,20. decembra 1861. godine

MOJ NAJDRAŽI, NAJLJUBAZNIJI OČE - jer sam Vas uvek
tako volela! Jadna osmomesečna beba bez oca sada je potpuno slomljenog srca, kao i ucveljena četrdesetdvogodišnja udovica! Moj sretni život je svršen! Za mene je svet nestao! Ako moram da nastavim da živim, a neću učiniti ništa što bi mi život još pogoršalo, to je samo zbog naše jadne dece koja ostadoše bez oca - zbog moje nesrećne zemlje, koja je sa njim izgubila sve - jer radiću
samo ono što znam i osećam da bi on želeo, zato što je on pored mene - njegov duh će me voditi i nadahnjivati! Ali, oh, biti tako sasečen u svoj svojoj zrelosti - videti naš čisti, srećni, mirni kućni život, koji mi je jedino omogućavao da podnesem svoju prilično prezrenu funkciju, PRESEČEN u četrdeset drugoj godini - kada sam se sa takvom instinktivnom sigurnošću nadala da nas Bog nikada neće rastaviti i da će nam dozvoliti da ostarimo zajedno (iako je on uvek govorio o kratkoći života) - tako je užasno, tako okrutno. Ali valjda to mora biti za njegovo dobro, njegovu sreću! Njegova čistota bila je tako velika, njegove težnje previsoke za ovaj jadni, nesrećni svet! Njegova velika duša sada samo uživa u onome što je vredno! I ja mu neću zavideti - samo ću se moliti da moju dušu učini savršenom, kako bi zauvek mogla da bude sa njim, za tim blagoslovenim trenutkom ja iskreno čeznem.

Najdraži, najdraži ujače, kako je ljubazno od Vas što ćete doći! To će biti neopisivi izvor snage, i vi možete toliko da učinite i da kažete ljudima šta bi trebalo da rade. A što se tiče mojih dobrih, ličnih sluga - posebno jadnog Fipsa - niko ne može da bude odaniji od njih; slomljenih srca, oni žele jedino da žive onako kako je on želeo!
Dobra Elis je odlično, kao što je i bila.
Savršeno mi odgovara 26. Zauvek Vaše odano, nesrećno dete,
Viktorija R.

Emili Dikinson
(1830-1886)
Emili Dikinson, jedna od najvećih pesnikinja 19. veka, rođena je u uglednoj porodici iz Masačusetsa; njen deda bio je osnivač koledža Amherst; njen otac je bio njihov rizničar, a takođe je radio i u Opštem sudu Masačusetsa, Senatu i Predstavničkom domu. Imala je starijeg brata Ostina i mlađu sestru Laviniju.
Emili je pohađala akademiju Amherst, a zatim je provela godinu dana na ženskoj bogosloviji Saut Hedli,
današnjem koledžu Maunt Holiok. Godine 1848, nakon što je u bogosloviji provela samo godinu dana, Emili se vratila u porodičnu kuću, koja je u lokalnim okvirima bila poznata kao „Farma“, gde je živela do kraja života. Njeni jedini pohodi van Amhersta bili su putovanja u Vašington i Filademju, i nekoliko puta posetila je Boston. Pesme je počela da piše sa dvadesetak godina, uklapajući ih sa kućnim poslovima kojima se bavila na „Farmi“.
Izgleda da je do povlačenja Emili Dikinson iz društva došlo postepeno, ali u svakom slučaju, to se dogodilo tokom njenog najproduktivnijeg pesničkog perioda početkom šezdesetih godina 19. veka. Njen najvažniji književni mentor bio je Tomas Ventvort Higinson, pisac i radikal. Nakon što je u „Atlantiku“ 1862. godine objavio članak u kome daje savet mladim piscima, Emili mu je napisala pismo, priloživši neke od svojih radova. On je bio ohrabren (iako malo iznenađen onim što mu je izgledalo kao idiosinkratički stil pesama) pa se njihova prepiska nastavila do kraja njenog života (sreli su se samo jednom, u Amherstu, 1870. godine).
Jedna od najbližih veza Emili Dikinson bila je veza sa Suzan Gilbert, koju je kao devojčica upoznala u akademiji Amherst i kojoj je napisala više od tri stotine pisama. Nakon četvorogodišnjeg udvaranja, Suzan se 1856. godine udala za Emilinog brata Ostina, a par je u blizini „Farme“ sagradio kuću koju su nazvali „Zimzelena“. Njihov brak bio je nesrećan, ali živeli su tu zajedno, do kraja Emilinog života.
Ograničeni boravak Dikinsonove na Amherstu ostavio je površne biografske podatke - plodno tlo za bezobzirne spekulacije i polovične psihoanalize. Ono što je neosporno jeste da joj je njen osamljenički život dao slobodu da napiše
skoro 1.800 pesama, od kojih joj je samo šačica bila objavljena za života, ali koje su dovele do promene načina na koji ljudi razmišljaju o poeziji.
Nakon njene smrti, u njenoj sobi otkriveno je više od četrdeset svežnjeva - knjiga poezije u rukopisu koje je Emili sama prikupila i ukoričila. Između 1890. i 1935. godine, objavljena su razna odabrana dela (od kojih je neke priredio Tomas Ventvort Higinson), ali te verzije su u velikoj meri prerađene da bi odgovarale savremenim idejama o izgledu poezije. Tek je 1955. godine, kada su objavljene „Pesme Emili Dikinson“ (koje je priredio Tomas
H. Džonson), vraćena revolucionarna sintaksa Emili Dikinson, pisanje velikog slova i znakova interpunkcije, čime je konačno otkrivena njena istinska genijalnost.


Suzan Gilbert (Dikinson), 6. februara 1852. godine
Hoćeš li mi, draga Suzi, dozvoliti da dođem izgledajući ovako - u iznošenoj haljini, prljavoj od zemlje, sa svojom ogromnom starom keceljom i kosom - o, Suzi, trebalo bi mi vremena da nabrojim sve u vezi sa svojim izgledom, ali ja te ipak volim kao da izgledam dobro, pa mi nemoj zameriti, nećeš, je l' da? Tako mi je drago, draga Suzi - da su naša srca uvek čista, uvek jednostavna i ljupka, tako da ne treba da nas bude sram. Jutros sam naporno radila, čak bih i sada trebalo da radim - ali ne mogu sebi da uskratim luksuz u vidu dva-tri minuta sa tobom.
Prljavo suđe, draga Suzi, može da sačeka - kao i ne- pospremljen sto - oni su uvek sa mnom, ali tebe „nemam uvek“ - zašto je, Suzi, Hrist imao svetu maniju - i ja ih imam nekoliko, ali ti - anđeli neće dobiti Suzi - ne - ne, ne!
Vini šije kao izmišljena krojačica i ja skoro da očekujem da vitez zakuca na vrata, ispovedi se u prisustvu njene ljupkosti i pruži joj svoje srce i ruku kao jedini trag njegov dostojan odbijanja.
Vini i ja smo danas razgovarale o starenju. Vini misli da je sigurno zastrašujuće imati dvadeset- rekla sam joj da ne mislim o tome da li sam mlada ili ne, da bih rado imala trideset godina kao i ti. Vini izražava svoje simpatije prema mom „uvenulom i požutelom listu“ i nastavlja sa svojim radom; draga Suzi, reci mi kako se ti osećaš - zar tri dana u nečijem životu, kada stariš, nisu tužna stvar...
Ovog jutra zaista se osećam staro i namrgođeno i osećam da bi me utešilo kada bih imala piskutav glas, bolesna leđa i uplašenu malu decu. Nemoj da bežiš, Suzi draga, jer ja ti neću nauditi i zaista te istinski volim, iako se osećam užasno.
O, draga moja, koliko si odlutala od mene, koliko postajem umorna od čekanja i traženja i dozivanja; ponekad sklopim oči i zatvorim svoje srce prema tebi i pokušam da te zaboravim jer me toliko rastužuješ, ali ti nikada nećeš otići, o, nikada nećeš - reci, Suzi, ponovo mi obećaj i ja ću se slabašno nasmešiti - i ponovo podići svoj mali krst tuge - tužne razdvojenosti. Koliko se pisanje čini uzaludnim, kada čovek zna kako se oseća -koliko je bliže i draže da sedi pored tebe, razgovara sa tobom, čuje zvukove tvog glasa; toliko je teško „uzdržati se, podići tvoj krst i pratiti me“ - daj mi snage, Suzi, piši mi o nadi i ljubavi i o
srcima koja su ustrajala, jer velika beše njihova nagrada
„Oca našeg koji je na Nebesima“. Ne znam kako ću podneti kada dođe nežno proleće; ako ona dođe i vidi me i razgovara sa mnom o tebi, o, to bi me sigurno ubilo! Dok mraz prianja na prozore, a svet je neumoljiv i dosadan, ovo odsustvo je podnošljivije; zemlja takođe žali sve svoje male ptičice; ali kada se one ponovo vrate, a ona zapeva sva radosna - moli se za to šta će od mene ostati?
Suzi, oprosti mi, zaboravi sve što sam rekla, nađi nekog slatkog malog školarca da pročita nežnu himnu o Vitlejemu i Mariji i zaspaćeš slatkim, mirnim snom, kao da ti nikada nisam pisala o ovim ružnim stvarima. Ne obraćaj pažnju na pismo, Suzi, neću se ljutiti ako mi uopšte ne odgovoriš - jer znam koliko si zauzeta i koliko malo te drage snage, sa kojom bi razmišljala i pisala, ostane uveče. Samo želi da mi pišeš, samo ponekad uzdahni kako si daleko od mene i to će biti dovoljno, Suzi! Nemoj misliti da smo dobri i strpljivi što te puštamo toliko dugo; i da ne mislimo da si dragi, istinski predivni heroj, koji rinta za ljude, podučava ih i ostavlja svoj dragi dom? Nemoj misliti da smo zaboravili dragocenog patriotu u ratu na tlu druge zemlje samo zato što mi čeznemo iznova i iznova! Nemoj nikada biti žalosna, Suzi - budi srećna i vesela, koliko je već prošlo dugih dana otkako sam ti pisala - a sada je već skoro podne i uskoro će pasti noć, a onda to znači jedan dan manje dugog hodočašća. Meti je veoma pametna, priča mnogo o tebi, moja draga; sada moram da te napustim - „jedan sat našeg Raja“, zahvaljujem se onome ko mi ga je dao i pitam hoće li mi dati još jedan, duži, a kasnije i više i kada mu bude po volji - dovedi Suzi kući! Voli te uvek i zauvek i iskreno!
Emili

Izabela Mejson
(gdja Biton)
(1836-1865)
Izabela Mejson je rođena u Čipsajdu u Londonu, kao najstarije od četvoro dece. Njen otac Bendžamin Mejson, trgovac lanom, umro je kada su joj bile četiri godine, a 1843. godine njena majka Elizabet se udala za Henrija Dorlinga, organizatora konjskih trka u Epsomu. Henri je bio
udovac sa četvoro dece, tako da je par započeo zajednički život sa osmoro dece; ovom broju je, tokom narednih dvadeset godina, dodano neverovatnih trinaestoro dece, tako da je na kraju Izabela bila najstarije od ukupno 21 braće, sestara, polubraće i polusestara. Uopšte ne iznenađuje činjenica da je ona postala ekspert za vođenje domaćinstva.
Izabela se školovala u Hajdelbergu, gde se usredsredila na muziku i strane jezike, a tamo je otkrila i svoj poslastičarski talenat, čime je nastavila da se bavi kada se vratila u Epsom 1854. godine, radeći za tamošnjeg poslastičara.
Izabela se 1856. godine udala za Samjuela Orčarta Bitona, izdavača, koji je postigao prvi uspeh objavljivanjem
„Čiča Tomine kolibe“ Herijet Bičer Stouv. Među Samjuelovim ustaljenim periodičnim izdanjima bio je i
„Kućni domaći časopis engleske žene“, koji je izlazio jednom mesečno po ceni od dva penija. Gospođa Biton je gotovo odmah postala aktivna u poslovima svog supruga, a do 1859. godine postala je „urednica“ „Kućnog časopisa“. Bila je veliki inovator - vratila se iz Pariza sa idejom da u svaki broj uključe i modni deo, kao i krojačke šnitove za čitaoce. Ti prilozi su postali osnovne karakteristike ženskih časopisa u sledećem veku.
Ono po čemu je Bitonova postala poznata svakako je
„Priručnik za vođenje domaćinstva gđe Biton“, objavljivan je prvo u nastavcima između 1859. i 1861. godine, potom kao ilustrovano izdanje, a onda su usledila brojna popularna izdanja koja su se prodavala u supermarketima. Gđa Biton je u uvodu iznela svoj stav: „Uvek sam mislila da nema plodonosnijeg izvora nezadovoljstva u jednoj porodici od večere koju je domaćica loše skuvala, te
neurednosti.“ Ciljajući na pojavljivanje viktorijanske srednje klase, „Vođenje domaćinstva“ je predstavljalo mnogo, mnogo više od zbirke recepata; ono se bavilo svim vidovima iz oblasti domaćinstva, uključujući tu i finansije, upravljanje slugama, socijalne norme i ponašanje (o činijama za pranje prstiju: „Francuzi i drugi stanovnici kontinenta imaju običaj da ispiraju usta; ali to je običaj koji nijedna engleska dama ne bi smela da imitira ni u kom obliku“), higijenu, oblačenje, prvu pomoć, vaspitanje dece, pa čak i pravna pitanja koja se odnose na kupovinu kuće, uzimanje stanara, izdavanje i osiguravanje imovine i pisanje testamenta. „Vođenje domaćinstva“ predstavlja monumentalno delo koje danas pruža fascinantnu sliku o životu viktorijanske žene - pripadnice srednje klase; svojim prvobitnim čitaocima, posebno tek udatim ženama, sigurno je predstavljala apsolutno nezamenjiv vodič kroz sve vidove svakodnevnog života.
U vreme dok je prikupljala materijal za „Vođenje domaćinstva“, Izabela je rodila četiri sina, od kojih su dvojica umrla: jedan u prvoj, a drugi u trećoj godini života. Izabela je umrla od upale trbušne maramice i porodiljske groznice nakon rođenja svog četvrtog sina Mejsona u februaru 1865. godine, kada je imala tek dvadeset osam godina. Samjuel ju je nadživeo za samo dvanaest godina, podlegavši tuberkulozi u 47. godini. Činjenica da je njegovo srećno i beskrajno produktivno partnerstvo sa suprugom trajalo samo osam i po godina, tokom kojeg im je umrlo prvo dvoje dece, sigurno je predstavljala izvor njegove beskrajne tuge.


Semu Bitonu, poslato iz Epsoma, 26. maja 1856. godine
Dragi moj Seme,
Pošto su me dve ili tri stvari iz tvoje jučerašnje poruke prilično zbunile, pomislih da ti odmah moram pisati i zatražiti objašnjenje; reći ćeš kako je to veoma glupo sa moje strane, pošto ću te videti u sredu ujutro. Bez sumnje ćeš pomisliti da sam te tada sama mogla upitati, umesto što ti dodijavam jednim od mojih nerazumljivih pisama...
Drugo, sa kakvim pravom on u svom plodonosnom umu dočarava tako užasne stvari, pa ih onda ublažava, kada postoji neko ko ga voli više i nežnije nego ijedno drugo biće pre, bar na ovoj planeti.
O, Seme, mislim da je toliko pogrešno što ti se sviđaju takve strašne stvari. Kažeš da ne misliš da ću ja biti u stanju da vodim samu sebe kada budem prepuštena sopstvenim naporima. Moram da kažem da sam se uvek ugledala na oba roditelja i da sam ih poštovala i pažljivo slušala šta govore (kada su u pitanju određene stvari), ali za veoma kratko vreme, ja ću u rukama imati celokupno vođenje domaćinstva i mogu da te uverim da ćeš u meni naći poslušnog i popustljivog učenika.
Molim te, nemoj da misliš da će stvari kada postanem tvoja biti iste kakve su sada. Bože sačuvaj! Bolje bi bilo da stavimo tačku na ovo ako postoji i najmanja mogućnost da sve bude isto. Zato te molim da ne strepiš zbog naše buduće sreće.
Pogledaj stvari sa vedrije strane i ja sam uverena da ćemo, sa ljubavlju koja postoji između nas, živeti srećno kao zrikavci, a da će nam se samo ponekad dogoditi stvari koje ćemo morati da ublažimo i da tih stvari neće biti toliko puno koliko ti misliš...
Nisam mogla da zaspim, a da ti ne pišem, tako da mi moraš oprostiti ovu glupost. Laku noć, moj voljeni miljeniče, neka te anđeli vode i čuvaju i neka ti daju ugodne snove, a ne sivilo boja, i primi najnežniju i najiskreniju ljubav tvoje
Bele
Spali ovo čim pročitaš.

Meri Vajndhem (ledi Elko)
(1862-1937)
Meri Vajndhem je rođena u Belgrejviji, u porodici koliko aristokratskoj toliko i umetničkoj; njen otac je bio patron prerafaelita, a kuća je bila puna slikara, pesnika i pisaca. Guvernanta ju je podučavala kod kuće, a 1883. godine mladu ženu zadivljujuće lepote (naslikali su je i Edvard Pojnder i Saržent) porodica je nagovorila da se uda za Hjuga Ričarda Čarterisa, lorda Elka. Čarteris je bio šarmer,
ali i rasipnik; brak nije bio srećan, pa je Meri često ostajala sama sa decom (rođeno ih je sedmoro u periodu između 1884. i 1902. godine). I mada se nije zaljubila u Hjuga, zaljubila se u kuću koju im je svekar poklonio za venčanje: Stenvej u Glosterširu, divno imanje iz doba Džejmsa I, izgrađeno od kotsvoldskog kamena boje meda, okruženo predivnom zemljom sa spektakularnom vodenom baštom iz 18. veka i ambarom za prikupljanje desetine iz 14. veka. Kuća je postala žarište raznih vrsta okupljanja - Meri je bila jedna od legendarnih domaćica onog vremena - ali i posebno nezvanično sedište grupe koja je postala poznata kao Duše. Na neki način predstavljajući preteču Blumsberi grupe, Duše su izbegavale uobičajenu aristokratsku razonodu - skitanje unaokolo uz pucanje u životinje i fanatično interesovanje za trke konja - oni su prednost davali razgovoru, muzici i igrama reči. Jedna od njihovih vodilja je bio Artur Balfor, u to vreme običan član Parlamenta iz reda unionista, koji je kasnije postao premijer.
Balfor se nikada nije ženio i izgleda da nikada nije bio posebno zainteresovan za seks. Ali tromi intelektualac, uglavnom nekomunikativni filozof i političar, pronašao je u Meri nekoga kome je mogao da se poveri; ona je, zauzvrat, našla srodnu dušu, što njen muž očito nije bio. Margo Askvit, još jedan član „Duša“, tvrdila je da Balfor nikada nije bio zaljubljen, navodeći kao dokaz njegov odgovor na njeno pitanje da li bi on imao išta protiv ukoliko bi ona, Meri i drugi njihovi prijatelji umrli: „Imao bih protiv ukoliko biste svi umrli istog dana.“
Prijateljstvo i prepiska između Meri i Balfora trajalo je četrdeset godina, do njegove smrti 1930. godine. Ona je očigledno bila žena puna energije i razboritosti, žena koja
je većinu svog života bila zatočena u braku bez ljubavi, iako je 1895. godine pošla u avanturu u Egipat, gde je imala aferu sa istraživačem Vilfridom Skovenom Blantom, a kući se vratila u drugom stanju - njen suprug je prihvatio dete kao svoje, što je u to doba bio aristokratski običaj. Hjugo je 1914. godine nasledio očevu titulu i veliko imanje u istočnom Lotijanu, pa je napustio porodični dom i otišao da živi u raskoši sa svojom ljubavnicom. Meri je uspela da ostane u Stenveju samo zahvaljujući dobroti pozorišnog pisca Džejmsa Berija. Izgubila je dva sina u Prvom svetskom ratu, a kao uspomenu na njih, napisala je
„Porodični zapis“, koji je objavljen 1932. godine. Meri Čarteris proživela je do kraja života u Stenveju, a umrla je u obližnjem domu za starije osobe 1937. godine.


Arturu Balforu Pisano u vozu između Oksforda i Vorvika 19. januara 1904. godine
Bila sam ophrvana depresijom kada sam te napustila u nedelju uveče, a mislim da si i ti izgledao prilično tužan, što mi je predstavljalo - ovo zvuči neprijatno - priličnu utehu. Bilo je užasno otići u taj čas, ali praktično je bilo neizbežno tako „da se nema za čim žaliti“ u tom smislu (ovo je Vitova fraza), osim što je do toga moralo doći i mislim da je bilo prilično pametno sa moje strane što sam uspela da uklopim sve i da te vidim - vidiš, osećala sam da mi je dužnost da te
stavim na svoje mesto (na tvoja kolena pred mojim nogama) i da samoj sebi laskam kako sam sve temeljito uradila.
Nedelja je bila malo razočaravajuća, jer iako je moja savest želela da odeš u crkvu, bilo bi mi drago da sam se s tobom malo zabavila ujutro. Bila sam odlično raspoložena i puna veselja kada si ti banuo (uzgred, kako je bilo užasno što si ostavio moje pismo u svojoj sobi) onda je došla duga šetnja i jedan sat u tvojoj sobi izgledao je jako kratak u celom danu, a protraćen je na razgovor.
Dva sata je ono što ja volim: jedan za dosadne stvari, a drugi za postavljanje tebe na svoje mesto. Znam da previše raspredam o svemu i svačemu, i što se meni nešto više sviđa, to je tebi sve dosadnije, ja oprezno odlazim, što je prilično pogrešno. Mrzim požurivanje, ali vremena je malo, pa se mora požuriti. Zatim vreme između čaja i večere, a odlazak tamo predstavljao je veliki napor jer sam toliko osećala da želim da te vidim nasamo i stalno sam se pitala da li je to moguće, - nije, ukoliko to nisam ranije ugovorila - nemoguće je pridobiti tvoju pažnju; razmišljala sam o tome da mi pokažeš nešto ili da doneseš nešto iz svoje sobe. Na kraju sam odustala, pa sam se i psihički i fizički izduvala kao balon. Uz sebe sam imala bol. Vožnja je bila veoma lepa, ali nije baš bilo zabavno odlaziti. Dala sam Milsu napojnicu...
Volela bih da imam automobil. Zaboravila sam da ti kažem da će mi najbolje odgovarati utorak, 6. - volela bih da imam celu nedelju u Stenveju, ali moram se zadovoljiti onim što tebi odgovara.
Zbogom. Budi blagosloven.
JA
Nadam se da si dobro. Uništi.

Edit Njubold Džons
(Vorton)
(1862-1937)
Edit Vorton je rođena kao Edit Njuborn Džons u uglednoj njujorškoj porodici iz višeg društva, koja je svoje bogatstvo stekla brodarstvom, bankarstvom i nekretninama. Odrasla je u kući od braonkastog kamena u
23. ulici, odmah pored Park avenije, a obrazovala se tako
što ju je podučavala guvernanta i tako što je čitala knjige iz očeve biblioteke. Izgleda da je Edit bila rođeni pripovedač, jer je pre nego što je napunila petnaest godina završila svoj prvi roman, koji nikada nije objavljen.
Njena majka Lukrejša, doajen njujorškog visokog društva, bila je nestrpljiva da njena bistra, obrazovana kćerka nađe supruga, pa se 1885. godine Edit udala za Edvarda Tedija Robinsa Vortona, prijatelja njenog brata. Rođen u Bostonu, Tedi je, kao i porodica njegove nove supruge, delio imućne i dokoličarske životne navike, ali nažalost, sa svojom suprugom nije imao ništa zajedničko kada su u pitanju temperament i interesovanja.
Borba Edit Vorton da pomiri svoj društveni položaj ugledne gospođe sa svojim kreativnim nagonom značila je da ona, nakon svog mladenačkog naleta produktivnosti, nije napisala ništa iz domena beletristike do 38. godine. U međuvremenu, njena putovanja u Evropu, na koja je išla svake godine, inspirisala su je da piše o umetnosti, arhitekturi, baštama i unutrašnjem uređenju. Njena prva objavljena knjiga „Uređenje kuća“, koju je napisala zajedno sa Ogdenom Kodmenom, predstavljala je diskusiju koja je išla u prilog klasičnijem, elegantnom, suzdržanom i jednostavnom stilu, umesto ogromnog nameštaja, tamnih boja i darmara, koji su tada preovladavali.
Njen prvi roman - bestseler, „Kuća veselja“, o starom njujorškom društvu u kojem je odrasla, objavljen je 1905. godine. Edit je već tada tokom većeg dela godine živela u zapadnom Masačusetsu u klasičnoj vili, napravljenoj prema njenom sopstvenom nacrtu, koja je nazvana Brežuljak, dok je za to vreme Tedi Vorton, kako se čini, sve više bivao zarobljen duševnom bolešću. Editin prijatelj je napisao:
„Manija gospodina Vortona tera ga da kupuje kuće i
automobile vodviljskim glumicama, zakupljuje ogromne apartmane po hotelima, opija se i lomi sav nameštaj u njima i priča užasne priče o svojoj supruzi.“
Henri Džejms, koji je postao blizak prijatelj Edit, upoznao ju je 1907. godine sa Mortonom Fulertonom, Bostoncem koji je bio dopisnik iz Pariza za londonski
„Tajms“. Edit se zaljubila u njega, pa se trajno preselila u Pariz. Međutim, ponovo je pogrešno izabrala, pošto je Fulerton bio razvedeni biseksualac koga je bivša ljubavnica ucenjivala zbog njegove homoseksualne prošlosti, a takođe je bio umešan i u kvaziincestuoznu vezu sa rođakom, koja je odrasla u kući njegovih roditelja. Tedi je najzad imao izgovor za mentalni poremećaj i svoje užasno ponašanje; Fulerton je izgleda bio okoreli oportunista, manje-više otelotvorenje reči „gad“. Veza između Edit i Fulertona je sa prekidima trajala do 1911. godine. Moguće je da je Fulerton shvatio da je Edit sve bliža razvodu od sve čudnijeg Tedija, pa je smatrao da je pravi trenutak da se povuče.
Edit je živela u Francuskoj do kraja života. Dobila je orden Legije časti za svoj rad tokom rata, kada je prikupljala sredstva i osnivala hostele za francuske i belgijske izbeglice, te postala ratni dopisnik, šaljući u Ameriku izveštaje sa borbenih linija. Godine 1921. dobila je Pulicerovu nagradu za „Doba nevinosti“, a 1923. godine dobila je počasni doktorat od Univerziteta Jejl. U američku Akademiju nauka i umetnosti primljena je 1930. godine. Umrla je 1937. godine u svojoj kući u Paviljonu Kolomb, severno od Pariza. Često je opisuju kao socijalnog romanopisca ili kao romanopisca ponašanja - obe fraze sa sobom nose nagoveštaj nečeg pejorativnog. Ona je bila izuzetno oštrouman i iskren pisac bez predrasuda, sa forenzičkim okom za ljudske greške, čije su teme i
interesovanja sezali daleko van prostora salona starog Njujorka.


V. Mortonu Fulertonu,poslato Iz Ulice de Varen 58, marta 1908. godine
Dragi, molim te zapamti koliko ću biti nestrpljiva i željna da saznam nastavak Belovog pisma...
Da li znaš o čemu sam razmišljala sinoć kada si me pitao, a ja ti nisam mogla reći? - Samo da način na koji si proveo svoj emotivni život, dok sam ja - bein malgre moi 3-

3 Uprkos sebi samoj. (Prim. prev.)
pretrpala svoj, jeste ono što stvara ogroman bezdan među nama i stavlja nas ne samo na suprotne strane, nego na beznadežno daleke tačke naših obala... Da li razumeš šta želim da kažem?
Veoma se plašim da će blago koje toliko želim da raspakujem za tebe, koje mi je došlo čarobnim brodovima sa začaranih ostrva, tebi biti samo stara poznata crvena pamučna tkanina i brojanice pametnog trgovca, koji posluje u svim delovima sveta i zna da donese ono što bi se dopalo lokalnom stanovništvu - ja se toga toliko bojim da često vraćam svoje sjajno blago nazad u njegovu kutiju, da ne gledam kako mu se smeješ.
Dobro! I šta ako se budeš smejao? Na kraju krajeva, to je tvoj gubitak! I ukoliko ne dođeš u sobu, a da ja ne osetim talase vatre svuda po sebi, i ukoliko srce bude udaralo zbog tvog dodira svaki put kada me dotakneš i ako ja, kada me zagrliš, ne govorim jer mi se čini da su sve reči u meni postale otkucaji koji udaraju snažno, i da su sve moje misli velika zlatna izmaglica - zašto bih se onda plašila da mi se nasmešiš, kada ja brojanice i tkaninu mogu da pretvorim u takvu lepotu...?

Roza Luksemburg
(1871-1919)
Roza Luksemburg rođena je u Zamošću, u blizini Lu- blina, u delu Poljske pod ruskom vlašću, kao peto dete trgovca drvenom građom. Obrazovala se u Poljskoj, a 1886. godine priključila se poljskoj Proleterskoj partiji. Do 1889. godine došla je na glas kao politički agitator, pa je morala
da pobegne iz Poljske u Cirih, u Švajcarsku, kako bi izbegla hapšenje. Nastavila je studije na Univerzitetu u Cirihu, gde je i doktorirala 1898. godine. Upravo tamo upoznala je Lea Jogihesa, sa kojim je osnovala Socijaldemokratsku partiju Kraljevine Poljske. Roza i Leo su imali dugu ljubavnu vezu, ali nikada nisu živeli zajedno; njihova politička uverenja su im, na kraju, bila mnogo važnija od sreće u okviru doma.
Roza se 1898. godine udala za Karla Libeka, sina njenog prijatelja, da bi stekla nemačko državljanstvo i preselila se u Berlin. Dve osnovne niti njene političke misli su skeptičnost u vezi sa nacionalizmom - njen cilj bila je socijalistička revolucija širom Evrope, umesto da svaka nacija deluje za sebe - i uverenje da je revolucija, a ne reforma, jedini put koji će doneti slobodu širokim masama.
Kada je došla u Nemačku, Roza je počela da agituje protiv nemačkog militarizma i imperijalizma, pa je stalno dolazila u sukob sa vlastima, često zbog podsticanja na masovne štrajkove. U junu 1916. godine uhapšena je dok je pokušavala da predvodi antiratni štrajk, pa je provela u zatvoru dve i po godine. Kada su je vlasti nevoljno pustile iz zatvora 1918. godine, ona i njeni drugovi su odmah osnovali Komunističku partiju Nemačke i novine „Crvena zastava“. U januaru 1919. godine, usred scena revolucionarnog haosa u Berlinu, Rozu su uhapsile tzv. Slobodne trupe, paravojne formacije povezane sa desničarskim pokretima koji su počeli da osnažuju. Odveli su je u hotel, gde su je tukli sve dok nije izgubila svest; njeno telo je zatim bačeno u kanal Landver. Ubistvo Roze Luksemburg opisano je kao prvi trijumf nacističke Nemačke.
Pismo koje se nalazi u nastavku, napisano Leu Jogihesu, sadrži nesumnjivo jedan od najzajedljivijih (i mora se
priznati najzabavnijih) izliva emocija u ovoj zbirci: zahvaljujući se za knjigu koju joj je poklonio, Roza kaže:
„Jednostavno ne možeš da shvatiš koliko me je obradovao tvoj izbor. Jer je Rodbertus jednostavno moj omiljeni ekonomista.“ (Rodbertus je uglavnom radio na radničkoj teoriji vrednosti.) Ovo možda donekle može da ilustruje kako odnos između Luksemburgove i Jogihesa nikada nije predstavljao prioritet ni za jedno od njih, uprkos ljubavi koju su možda osećali jedno prema drugome.


Leu Jogihesu, 6. marta 1899. godine
Ljubim te hiljadu puta zbog tvog najdražeg pisma i poklona, iako ga još nisam primila... Jednostavno ne možeš da shvatiš koliko me obradovao tvoj izbor. Jer Rodbertus je jednostavno moj omiljeni ekonomista i mogu da čitam njegove knjige stotinu puta iz čistog intelektualnog zadovoljstva... Dragi moj, koliko si me obradovao svojim pismom. Pročitala sam ga šest puta od početka do kraja. Znači, ti si zaista zadovoljan mnome. Pišeš da možda jedino
ja negde u sebi znam da postoji čovek koji mi pripada! Zar ne znaš da sve što ja radim uvek radim sa tobom u mislima: kada pišem članak, moja prva misao je - da li će se to tebi svideti - a kada mi dođu dani kada posumnjam u svoju snagu i ne mogu da radim, moj jedini strah je kako će to da utiče na tebe, da će te možda to razočarati. Kada imam dokaz svog uspeha, kao što je pismo Kauckog, to je jednostavno moj omaž tebi. Dajem ti svoju reč, kao što volim svoju majku, da sam ja lično prilično ravnodušna prema tome što Kaucki piše. Bilo mi je drago jedino zato jer sam to pisala tvojim očima i osećala koliko ti zadovoljstva može doneti.
... Samo jedna stvar prigovara mom zadovoljstvu: spoljni aranžmani tvog života i naše veze. Osećam da ću uskoro da imam toliko utemeljenu poziciju (moralno) da ćemo biti u mogućnosti da živimo zajedno prilično mirno, otvoreno, kao muž i žena. Sigurna sam da i sam ovo razumeš. Srećna sam što se problem tvog državljanstva konačno privodi kraju i što tako energično radiš na svom doktoratu. Osećam iz tvojih poslednjih pisama da si veoma raspoložen za rad...
Misliš li da ja ne osećam tvoju vrednost; kada god se začuje poziv na oružje, ti si uvek pored mene da mi pomogneš i ohrabriš me u mom radu - zaboravljajući sve svađe i moje zanemarivanje!
... Nemaš pojma sa kakvom radošću i željom očekujem tvoja pisma jer mi svako od njih donosi toliko snage i sreće i hrabri me da živim.Bila sam najsrećnija od svih pročitavši onaj deo tvog pisma kada pišeš da smo oboje mladi i da još uvek možemo da sredimo svoj lični život. O, dragi, koliko žudim da ispuniš to svoje obećanje... Naša sopstvena mala soba, naš nameštaj, naša biblioteka, tih i svakodnevni rad,
zajedničke šetnje, odlazak u operu s vremena na vreme, mali - veoma mali - krug bliskih prijatelja koje ponekad možemo da pozovemo na večeru, svake godine na leto odlazak u selo na mesec dana bez, zaista bez rada! (...) I možda čak i mala, vrlo mala beba? Hoće li to ikada biti dozvoljeno? Ikada? Dragi, da li znaš ko mi se juče obratio tokom šetnje u parku - bez preterivanja? Dete, staro tri ili četiri godine, u predivnoj haljini sa plavom kosom; gledalo je u mene, a ja odjednom osetih neodoljivu potrebu da otmem to dete i da odjurim kući sa njim. O, dragi, zar ja nikada neću imati svoju bebu?
A kod kuće se nikada nećemo raspravljati, zar ne? Mora da bude mirno i tiho, kao i kod ostalih. Samo ti znaš šta me muči - već se osećam toliko starom i ni najmanje privlačnom. Nećeš imati privlačnu suprugu kada s njom budeš šetao podruku u parku - držaćemo se podaleko od Nemaca... Dragi, ako prvo rešiš pitanje svog državljanstva, i kao drugo rešiš svoj doktorat, a kao treće budeš sa mnom živeo otvoreno u našoj sopstvenoj sobi i radio zajedno sa mnom, onda ne treba da poželimo ništa više! Nijedan par na svetu nema toliko mogućnosti za sreću kao ti i ja, samo ukoliko bude dobre volje na našoj strani, mi ćemo biti, mi moramo biti srećni.

Carica Aleksandra
(1871-1918)
Aleksandrina majka bila je princeza Alis, druga kćerka kraljice Viktorije; njen otac je bio princ Luj, veliki vojvoda od Hesea. Princeza Elis je bila energična žena sa vizijom i veliki dobrotvor, čije je posebno interesovanje bilo
obrazovanje i obuka žena. Umrla je od difterije nakon posete bolnici, kada je Aleksandra imala samo šest godina.
Aleksandra i Nikolaj, ruski carević, zaljubili su se jedno u drugo uprkos protivljenju i kraljice Viktorije i Nikolajevog oca, cara. Ali kako se carevo zdravstveno stanje pogoršavalo, primedbe su na kraju prevaziđene. Car je umro 1. novembra 1894. godine; nešto kasnije tog istog meseca, Nikolaj i Aleksandra su se venčali, a Aleksandra je postala carica. Ali pokazalo se da je život na ruskom dvoru problematičan. Ljudi su sumnjali da je ona pronemački orijentisana - što je sa izbijanjem Prvog svetskog rata postalo još veći problem; plemstvo je smatralo da nije dovoljno veličanstvena da bi postala carica; a njena svekrva, carska udovica, činila je sve što je bilo u njenoj moći da je potkopa, uključujući i otvoreno podsmevanje činjenici da je nakon deset godina braka uspela da rodi samo kćerke. Konačno je 1904. godine rodila sina Alekseja, carevića. Njena radost i olakšanje verovatno su se pretvorili u bol kada je shvatila da je nasledio hemofiliju, u to vreme često smrtonosnu bolest. Saznanje da je hemofilija nasledio od njene porodice -kraljica Viktorija je bila nosilac - mora da joj je sve činilo još nepodnošljivijim.
Očajna zbog krhkog zdravlja svog sina, sa doktorima koji nisu bili u stanju da pruže bilo kakvu pomoć, Aleksandra se okrenula raznim isceliteljima, vidovnjacima i misticima, od kojih je najozloglašeniji bio Raspućin, koji je bio neka vrsta monaha bez postavljenja, sumnjive prošlosti, bez ikakvih preporuka. Fotografije ga prikazuju kao muškarca srednjih godina, masne kose i duge brade, koji zauzima kvazireligioznu pozu sa očiglednim verovanjem da ludački izraz lica i izbuljene oči predstavljaju istinskog mistika. Raspućin je postao nepopularniji i od same

Aleksandre, ukoliko je to uopšte moguće, i u narodu i među plemstvom, a ubila ga je grupa dvorana 1916. godine.
Iz pojedinih zapisa o Aleksandrinom odnosu sa ovim šarlatanom, čovek bi mogao da pomisli da je ona jedini krivac za Rusku revoluciju. Ali već 1917. godine država je bila na kolenima; oskudice je bilo svuda, pogrešno vođen rat se odužio, vojnici su otvarali vatru na demonstrante, a car je - uz Aleksandrinu punu podršku, što se može videti u nastavku - odbio da razmotri bilo kakvu vrstu ustavne reforme. Nakon februarske revolucije, Nikolaj je bio primoran da abdicira. Njega i njegovu porodicu boljševici su zatvorili i držali na raznim lokacijama, da bi ih na kraju odveli u kuću u Jekaterinburgu na Uralu. U noći između 16. i 17. jula 1918. godine, stražari su celu porodicu i troje slugu odveli u podrum, gde su ih, u krvavom haosu metaka i bajoneta, sve pobili.


Caru Nikolaju II
Ljubavi, moji telegrami ne mogu da budu ispunjeni toplinom, jer prolaze kroz mnoge ruke u vojsci - ali između redova pročitaćeš o mojoj ljubavi i čežnji. Dragi, ako iz bilo kog razloga misliš da ne činiš pravu stvar, bićeš sigurniji ako nazoveš Fjodorova, hoćeš? I pripazi na Frederiksa.
Moje najiskrenije molitve pratiće te svakog dana i svake noći. Predajem te na čuvanje dragom Bogu - neka te on štiti, vodi i vrati kući bezbedno.
Dajem ti blagoslov i volim te onako kako je muškarca retko iko voleo i ljubim svako drago voljeno mesto i čvrsto te držim uz svoje srce.
Zauvek potpuno tvoja stara
ženica
Slika će ove noći biti ispod mog jastuka pre nego što ti je dam uz vreli blagoslov.


Caru Nikolaju II,poslato iz Carskog sela,4. decembra 1916. godine
Najdraži moj,
Zbogom slatka ljubavi!
Užasno boli pustiti te da odeš - gore nego svi teški periodi koje smo proživljavali svađajući se. Ali Bog, koji jeste sva ljubav i milost, dozvolio je da se stvari promene nabolje - još samo malo strpljenja i najdublje vere u molitve i pomoć našeg prijatelja - i onda će sve dobro proći. Potpuno sam uverena da su pred tvojom vladavinom i Rusijom veličanstvena i divna vremena. Samo ne gubi nadu, ne dozvoli da te priče ili pisma sruše - pusti ih da prođu pored tebe kao nešto nečisto, kao nešto što će brzo biti zaboravljeno.
Pokaži svima da si ti gospodar i da će se tvoja volja poštovati - vreme velikog popuštanja i blagosti je prošlo - sada dolazi vreme tvoje vladavine volje i moći, kada će oni biti naterani da se poklone pred tobom, da slušaju tvoja naređenja i da rade kako i sa kim ti želiš - poslušnost se mora naučiti, oni ne znaju šta znači ta reč, ti si ih razmazio svojom dobrotom i oproštajima.
Zašto me ljudi mrze? Jer znaju da imam snažnu volju i kada znam da sam u pravu (kada sam blagoslovena prisustvom Grigorijevim), ne menjam svoje mišljenje, a to oni ne mogu podneti. Ali to su oni loši.
Seti se reči g. Filipsa kada mi je dao sliku sa zvonom. Pošto si bio tako ljubazan, poverljiv i pažljiv, trebalo je da ja budem tvoje zvono, oni koji bi došli iz pogrešnih namera ne bi mogli da mi se približe i ja bih mogla da te upozorim. Oni koji me se plaše ne gledaju me u oči ili smišljaju nešto ružno, nikada kao ja. - Pogledaj te mračne ljude - zatim Orlova i Drentelna - Vitea - Kokovčeva - Trepova, osećam takođe - Makarov – Kaufman - Sofija Ivanovna - Marija - Sandra Oblenski, itd, ali oni koji su dobri i tebi odani iskreno i čisto - vole me - pogledaj samo obične ljude i vojsku. Dobro i loše sveštenstvo je toliko jasno u svojim
stavovima i zato me sve to više ne vređa kao kad sam bila mlađa. Samo kada neko dozvoli sebi da tebi ili meni napiše uvredljiva pisma - to onda moraš kažnjavati.
Anja mi je ispričala o Balašovu (čoveku koga sam oduvek prezirala). Shvatila sam zašto si tako kasno legao u krevet i zašto je mene toliko bolelo i zašto sam bila uznemirena dok sam pisala. Molim te, ljubavi, kaži Frederiksu da mu napiše upozorenje (on i Nikolaj Mihajlovič i Vas pripadaju istom klanu - on ima tako visok položaj na dvoru, a ipak se usuđuje da piše nepozvan. Ovo mu nije prvi put - sećam se da je davno isto učinio.
Pocepaj pismo, ali ga strogo upozori - reci Vojejkovu da podseti starca - takav udarac uobraženom članu Carskog saveta biće veoma koristan.
Sada niko ne može da nas zgazi. Čvrstina iznad svega! - Sada kada si imenovao Trepovljevog sina za premijera, još više možeš insistirati na njegovom radu sa Protopopovom, on mora dokazati svoju zahvalnost. - Seti se da zabraniš Gurku da govori i da se meša u politiku - to je uništilo Nikolašu i Aleksejeva - očigledno je Aleksejevu Bog poslao tu bolest da bi te spasio od čoveka koji se gubio i koji je činio zlo tako što je slušao savete loših ljudi i loših pisama, umesto da sluša tvoje naredbe o ratu i da ne bude svojeglav. A neko ga je nahuškao protiv mene -dokaz - šta je on rekao starom Ivanovu.
Ali ubrzo će sve ovo biti gotovo, to se sve jasnije vidi, i nebo postaje takođe jasnije, što je dobar znak, zapamti.
A naš dragi Prijatelj se žarko moli za tebe - božji čovek u blizini daje snagu, veru i nadu koja je čoveku tako potrebna. A drugi ne mogu da razumeju tvoju veliku smirenost i zato misle da ne razumeš, pa pokušavaju da te
iscrpe, zaplaše i podbodu. Ali uskoro će se umoriti od svega toga.
Ako draga majka bude pisala, seti se da su pored nje ljudi velikog vojvode Mihaila. - Ne obaziri se i ne primaj k srcu - hvala Bogu, ona nije ovde, ali dobri ljudi nađu sredstva i način da pišu i nanesu zlo. Sve ide nabolje -snovi našeg prijatelja znače toliko toga. Dragi, idi do Device Mogiljevske i tamo nađi mir i snagu - zaviri tamo posle čaja, pre nego što primiš, povedi dete sa sobom, tiho - tamo je tako mirno - i možeš da zapališ svoje sveće. Dozvoli ljudima da vide da si hrišćanski suveren i ne budi stidljiv - čak i takav primer pomoći će drugima.
Kakve će biti samotne noći? Ne mogu ni da ih zamislim. Uteha da ću te držati čvrsto u svom naručju - smirila je bol duše i srca, pa sam svu svoju beskrajnu ljubav, molitve, veru i snagu pokušala da stavim u svoja milovanja. Neka Bog blagoslovi tebe i moje zlato, moje dete - prekrivam te poljupcima; kada si tužan, idi u dečju sobu i sedi nakratko tamo uz njegove dobre ljude. Poljubi voljeno dete i odmah ćeš osetiti toplinu i mir. Svu svoju ljubav šaljem tebi, suncu svog života.
Lepo spavaj, neka moje srce i duša budu sa tobom, a molitve oko tebe - Bog i sveta Devica te nikada neće napustiti.
Zauvek tvoja

Ketrin Mensfild
(1888-1923)
Ketrin Mensfild je rođena kao Ketlin Bičam u Velingtonu na Novom Zelandu, od roditelja engleskog porekla. Otac joj je bio uspešan industrijalac koji je do uspeha došao sam, a on i njegova supruga bili su ambiciozni - i u finansijskom i u društvenom smislu. Ketlin je bila njihova treća kćerka; imali su još dve, a nakon njih je došao i sin Lesli.
Roditelji su Ketrin (u to doba je i promenila ime) i njene dve starije sestre poslali u Evropu 1903. godine, da se
„dovrše“; u Londonu su pohađale naprednu školu, gde je Ketrin započela dugogodišnje prijateljstvo sa Idom Bejker, takođe učenicom te škole, uređivala školski časopis i putovala za praznike u Pariz i Brisel. Vratila se na Novi Zeland 1906. godine, ali se snažno zalagala za to da joj se dozvoli da se vrati u London. Nakon što je otpočela vezu sa mladom slikarkom, njeni roditelji su popustili, pa je ona poslednji put napustila Novi Zeland 1908. godine.
Godina nakon Ketrininog dolaska u London bila je haotična, što joj je ostavilo posledice za čitav život. Nakon što se zaljubila u sunarodnjaka, muzičara po imenu Garnet Trovel, pridružila se operskoj trupi na turneji (bila je uspešna čelistkinja) kako bi bila sa njim, te ostala u drugom stanju. Nakon što je otkrila da je trudna, otišla je i udala se za uglednog učitelja pevanja Džordža Baudena, koji je od nje bio stariji deset godina. Ketrin je nakon ceremonije venčanja odmah pobegla i našla utočište kod svoje prijateljice Ide. Njena majka je prešla pola sveta da istraži slučaj i pošto je Idinoj porodici održala lekciju o opasnostima lezbijske ljubavi - odvukla je kćerku u banju u Nemačkoj, gde je Ketrin pobacila. Gđa Bičam ju je tamo jednostavno ostavila i vratila se u Velington i odmah isključila kćerku iz testamenta.
Ketrin je mogla da se vrati u London samo ako bi Ida platila troškove njenog povratka iz Nemačke. U međuvremenu se spetljala sa Poljakom Florijanom Sobjenovskim, za koga je planirala da se uda u Parizu. Izgleda da je ovaj plan otpao pošto se Ketrin razbolela od zapuštene gonoreje, zbog čega je morala da bude operisana, čime je izgubila svaku šansu da ikada postane majka.
Plodonosni deo Ketrininog prinudnog boravka u banji bila je zbirka priča ,,U nemačkom pansionu“, koja je privukla pažnju kada je objavljena 1911. godine i koja je dovela do njenog upoznavanja sa Džonom Midltonom Marijem, urednikom avangardnog časopisa „Ritam“. Nekako su njih dvoje počeli da žive zajedno, a naredne četiri godine su proveli na relaciji između Londona i Pariza, izbegavajući poverenike, gaseći časopis i stvarajući prijateljstva sa krugom pisaca i umetnika, uključujući i D. H. Lorensa i njegovu ljubavnicu, a kasnije i suprugu, Fridu Vikli. Ketrin do tada nije ništa napisala, a 1915. godine je sama otišla u Pariz, gde je ušla u vezu sa francuskim piscem i otpočela rad na svojoj verovatno najpoznatijoj priči
„Predigra“. Džonu Mariju vratila se u maju. U oktobru te godine je poginuo njen brat Lesli, koji se prijavio u vojsku i bio stacioniran u Francuskoj; ožalošćena Ketrin je insistirala da otputuje na drugi kraj ratom zahvaćene zemlje, gde joj se Mari uskoro pridružio. Period nečega što je ličilo na spokoj i produktivan rad na jugu Francuske završio se kada su Lorensovi okupili svoje prijatelje u Zenoru u Kornvolu, kako bi učestvovali u eksperimentu - životu u komuni, što je, imajući u vidu ličnosti koje su u to bili uključene, trajalo samo nekoliko nedelja.
Ketrin je obolela od tuberkuloze početkom 1918. godine, pa je u pratnji Ide otišla u Francusku na lečenje. Vratila se odmah u martu jer je njen razvod od Baudena konačno bio gotov, pa su ona i Mari mogli da se venčaju, što su i učinili 3. maja. Ali ostatak Ketrininog života prošao je u maglovitim putovanjima u London, Francusku i Švajcarsku, jer je pokušavala da uvek bude korak ispred bolesti za koju je znala da je ubija. Probala je razne vrste lečenja, od kojih su neke bez sumnje bile prevare, neke izuzetno štetne, a konačno se smirila u instituciji u predgrađu Pariza, koju je vodio izvesni grčko-jermenski guru. Mariju je 9. januara 1923. godine dozvoljeno da je tamo poseti; a iste večeri Ketrin je umrla.Mari je postao čuvar njenih rukopisa, a svojih dvadeset godina nakon njene smrti posvetio je uređivanju i objavljivanju pisama, dnevnika, priča i pesama koje je ona iza sebe ostavila, obezbedivši joj time reputaciju jednog od najuticajninih pisaca ranog dvadesetog veka (mora se reći da je tim radom dosta i zaradio; Ida Bejker, nakon mnogo godina odanog prijateljstva, nije dobila ništa).Prva tri pisma u nastavku pisana su u periodu Ketrininog boravka u Parizu nakon što je započela svoju vezu sa francuskim piscem. Posmatrajući ih u tom kontekstu, ona su fascinantna zbog svoje očigledne oskudice - pretpostavlja se da je Ketrin do tada već shvatila da želi da se vrati kući. Poslednje pismo ovde uvršćeno nije ljubavno pismo, nego pokazuje na koji način se ona obračunavala sa suparnicama kada je u pitanju naklonost njenog muža. Čak i danas, ta ledena snishodljivost prilično je zastrašujuća.
Džonu Midltonu Mariju,poslato iz Pariza, 19. marta 1915. godine
Vrlo je čudna moja ljubav prema tebi večeras. Nemoj je analizirati. Iznenada sam te videla kako ležiš u kadi punoj tople vode, namigujući mi - tvoje šarmantno predivno telo je bilo napola pod vodom. Sela sam na ivicu kade u svojoj odeći čekajući da uđem. Sve u prostoriji je bilo vlažno od pare, bilo je veće, a ti si bio poprilično malaksao. „Tig, baci ovamo taj sunđer.“ Ne, ja neću o tebi misliti na taj način. Stisnuću zube i neću slušati svoje srce. Ono počinje da jeca kao da dete u praznoj sobi i lupa na vrata i kaže: „Džek - Džek - Džek i Tig.“ Biće mi bolje kada dobijem pismo.
O bože, kako mogu da ga volim ovoliko! Da li te volim mnogo više nego što ti voliš mene ili i ti... osećaš ovo isto?

TIG
Subota ujutro. Odoh da vidim ima li pisama. Dobro sam, najdraži.


Džonu Midltonu Mariju, 26. mart 1915. godine
Najdraži moj dragane,
Nalazim se u takvom stanju brige i neizvesnosti da ti večeras ne mogu ni pisati niti poslati bilo šta. Kada sam se vratila iz jalove potrage za pismima, kućepaziteljka je započela dugačku priču o nekoj ženi iz Alzasa, koja živi ovde, a koja je juče primila pismo na četiri strane na ime Bauden4. „Još jedno je stiglo danas“, rekla je ,,a ja sam ga vratila poštaru.“ Bukvalno sam vrištala. Ja sam joj ranije zapisala to prezime, ali je ona na to zaboravila, tako da je o meni mislila samo pod imenom Mensfild. Odmah sam krenula da obilazim pošte. Žena iz Alzasa nije kod kuće. Sada čekam i nju i poštara. Moje srce umire u grudima zbog užasa kad samo pomislim da se tvoje pismo izgubilo. Ja jednostavno ne postojim. Pretpostavljam da preterujem - ali bih radije skočila u Senu - ili legla na železničku prugu - nego da izgubim pismo. Znaš, Bogi, moje srce plače sve vreme, a ja sam uplašena, utučena, potpuno beskorisna.
O, najdraži moj - moja voljena mala bodljice, oprosti svojoj Tig na ovoj šašavoj škrabotini.Ali život ne bi trebalo da priređuje ovakve stvari tebi i meni. Mogla bih da ubijem kućepaziteljku - da, sa zadovoljstvom. „Une lettre d’Angleterre dans un couvert bleu."5 Hrabro! Ali u ovom trenutku, jednostavno trčim što brže mogu i plačem do tvog naručja.
Sutra ću ti pisati onako kako treba. Ovo je bilo samo da ti kažem da te volim i da si ti dah mog života.
Tig

Džonu Midltonu Mariju, 28. mart 1915. godine

4 Ketrinino venčano prezime.
5 „Pismo iz Engleske u plavoj koverti." (Prim. prev.)

Džek, neću ti kriti kako se danas osećam. Probudila sam se sa tobom u grudima i tvojim imenom na usnama. Džek, danas te strašno volim. Ceo svet je nestao. Postojiš samo ti. Ja hodam, oblačim se, jedem, pišem - ali svo to vreme ja udišem tebe. Često sam na korak do toga da ti pošaljem telegram da stižem kući čim mi Kej pošalje novac. Još uvek je moguće da to uradim.
Džek, Džek, želim da se vratim i čujem kako male patke kažu kva, kva, kva!
Život je prekratak za našu ljubav, čak i ako budemo zajedno proveli svaki trenutak do kraja života. Ne mogu da mislim na tebe - na naš život - na naš dragi život - na tebe, moje zlato - na sve u vezi sa tobom.
Ne, ne, ne. Uzmi me brzo u svoje naručje. Tig je umorna devojka i plače. Želim te, želim te. Bez tebe, život je ništa.
Tvoja žena Tig

Džonu Midltonu Mariju, poslato iz Redklif Rouda 24, Fulam, subota uveče 18. maja 1917. godine
Dragi moj,
Nemoj da misliš, pošto nalaziš ove redove u svojoj ličnoj knjizi, da sam ti preturala po stvarima. Znaš da nisam -i gde bih drugo ostavila ljubavno pismo? Jer želim da ti večeras napišem ljubavno pismo. Ti si mi sve - čini mi se da te udišem - čujem te - osećam te u sebi i oko sebe.
- Šta ja radim ovde? Ti si daleko - videla sam te u vozu, na stanici, kako se dovoziš, sedaš i uz svetlost lampe razgovaraš sa ljudima, pozdravljaš ih - pereš ruke - a ja sam ovde - u tvom šatoru - sedim za tvojim stolom. Na stolu se nalazi nekoliko latica šeboja i ugašena šibica, plava olovka i magdeburške novine. I ja se nalazim kod kuće isto koliko i oni.
Kada je došao sumrak - prelazeći preko tihe bašte- prekrivajući slepe prozore - počela je moja prva i poslednja mora - kuvala sam kafu u kuhinji. Bilo je toliko žestoko, toliko strašno da sam ostavila lonče za kafu i jednostavno istrčala napolje - izašla iz stana na ulicu sa tašnom u jednoj, a notesom za pisanje i perom u drugoj ruci. Osećala sam da, ukoliko dođem ovde i nađem gospođu (nečitko), biću bezbedna - našla sam je i upalila lampu na gas, navila tvoj sat, navukla tvoje zavese i prigrlila tvoj crni kaput pre nego što sam sela - više me nije bilo strah. Ne ljuti se na mene, Bogi - to je bilo jače od mene... zato sam ovde.
Kada si došao na čaj ovog popodneva, uzeo si brioš, prepolovio ga i pritisnuo unutrašnji mekani deo sa dva prsta. Uvek to radiš sa pecivom ili komadom hleba -to je tvoj način - a glavu držiš malo nagnutu na jednu stranu...
Kada si otvorio svoj kofer, videla sam tvoj stari filcani šešir, knjigu na francuskom i češalj u potpuno očajnom stanju - Tig, imam samo tri maramice - zašto su mi ova sećanja tako slatka?...
Prošle noći, postojao je jedan trenutak pre nego što si otišao u krevet. Stajao si, prilično obnažen, malo se naginjući napred - i pričao. To je trajalo samo trenutak. Videla sam te - volela te toliko - volela tvoje telo sa takvom nežnošću - o, dragi moj - i sada razmišljam o „strasti“. Ne, o onoj drugoj stvari koja čini da mi je svaki pedalj tvog tela tako dragocen. Tvoja meka ramena - tvoja žućkastobela vrela koža, tvoje uši, hladne kao školjke - tvoje duge noge i tvoja stopala koja volim da zakačim svojim stopalima - dodir tvog stomaka - i tvojih mladalačkih leđa - baš tamo ispod vratne kosti imaš mali mladež. Osećam ovu nežnost delimično zato što smo mladi - volim tvoju mladost - da sam Bog, ne bih mogla da podnesem da je išta dotakne, čak ni hladni vetar.
Znaš, nas dvoje imamo pred sobom sve i napravićemo ogromne stvari - imam savršenu veru u nas - a tako je savršena i moja ljubav prema tebi, kao da je i dalje tajna moje duše. Ne želim nikoga osim tebe za svog ljubavnika i prijatelja i nikome osim tebi neću biti verna.
Tvoja sam zauvek.
Tig

Džonu Midltonu Mariju,nedelja uveče,27. Januara 1918. godine
Moja ljubavi, dragi moj,
Sada je osam sati i deset minuta. Moram da ti kažem koliko te volim u deset minuta nakon osam sati u nedelju uveče, 27. januara 1918. godine.
Nisam izlazila iz kuće ceo dan (osim da pošaljem pismo tebi) i osećam se zaista odmorno. Džulijet se vratila sa novog izleta na selo i donela plave irise - da li se sećaš kako su divno rasli u onoj maloj kući sa kulom i rešetkama, okruženoj kamenjem? - i razne vrste mirisnih narcisa... U sobi je veoma toplo. Upalila sam malu vatru, pa nekoliko plamičaka plešu po cepanici i ne mogu da se odluče da li da je napadnu... Prođe voz. Sada je ponovo tiho, samo se čuje moj sat. Gledam u kazaljku koja pokazuje minute i mislim o tome kakav ću prizor napraviti kada se zaista budem vraćala kući. Kako ću sedeti u železničkom vagonu i staviti stari sat u krilo, pretvarajući se da sam ga prekrila knjigom
- ali ne da bih čitala ili gledala, nego samo kako bih ga uzdrmala svojim dugim pogledom i jednostavno ga naterala da ide brže.
Moja ljubav prema tebi večeras je toliko duboka i nežna toliko da izgleda da je i ona izvan sebe. Ja sam opkoljena kao malo jezerce u naručju velikih planina, videćeš me, duboku i sjajnu - i prilično nedokučivu, dragi moj. Možeš ispustiti svoje srce u mene, ali nikada nećeš čuti da dotakne dno. Volim te - volim te - laku noć.
O, Bože, šta se dešava, pa ovoliko volim!

Princezi Bibesko (rođena kao Elizabet Askvit, 1897- 1945, kćerka Herberta Askvita i Margo Tenant, udata za rumunskog diplomatu, dvadeset dve godine starijeg),
24. marta 1921. Godine

Draga princezo Bibesko,
Žalim, ali morate da prestanete da pišete ta mala ljubavna pisma mom suprugu dok god on i ja živimo zajedno. To je jedna od stvari koja se ne radi.
Vi ste vrlo mladi. Zašto ne zamolite svog supruga da Vam objasni nemogućnost takve situacije.
Molim Vas, nemojte me terati da Vam ponovo pišem. Ne volim svadljive ljude i jednostavno mrzim da ih učim pameti.

S poštovanjem, Ketrin Mensfild

Pisma iz Velikog rata


Prvi svetski rat besneo je od 1914. do 1918. godine i bio je prvi pravi svetski rat u istoriji, sa frontovima u Evropi, Africi, Aziji i na Bliskom istoku. Podaci o žrtvama su poražavajući: u svakoj trećoj porodici u Britaniji neko od voljenih članova je poginuo ili je ranjen, ili je završio u zarobljeništvu. Pisma koja slede u nastavku pisala je svom suprugu, vojniku, žena iz Voltamstouva; ova pisma, izuzetna po svojoj vedrini i hrabrosti, daju nam mali uvid u to kakav je bio život onih koji su ostajali kod kuće.
Voltamstou E17, 17. septembar 1916. godine
Moj najdraži i jedini,
O, samo jedan pogled na tvoje drago lice, osećam ga svakim danom sve više, čini mi se kao da su prošle godine otkada si bio ovde i držao drago dete i mene u svom naručju, a kada pogledam napolje i vidim kišu kako pljušti, moje srce kao da je spremno da prestane da misli o tebi u hladnom sumornom šatoru dok sam ja ovde kod kuće uz ugodnu vatru. O, dragi, to mi se zaista čini strašno, a ti nisi to ničim zaslužio. Nedelja je, izgleda, kao i svaki drugi dan, ali danas je gore jer je sedamnaesti. Pa, dragi druže, poslala sam ti ovaj paket i nadam se da će ti se dopasti, ovoga puta su jednostavni, takođe i maramice i druga potkošulja, koju pažljivo odmotaj, pošto sam u nju stavila nešto da proslaviš godišnjicu umesto da ti pošaljem cigarete - Pa, dragi, ništa mi više trenutno ne pada na pamet, ali javi mi ukoliko ti nešto bude trebalo, uzgred, da li bi želeo par svinjskih mehura da ti ispuni pantalone, oni bi takođe mogli da posluže kao jastuci, to je najgore od ovih jeftinih guzica. Mnoštvo ljubavi i poljubaca šalju ti tvoja draga mala beba i zauvek odana ženica.
25. jun 1917. godine
Dragi moj mužiću,
Tvoje drago pismo pisano u subotu upravo je stiglo - pa, dragi moj, imam tek nekoliko vesti da ti saopštim, zbog kojih će ti sigurno biti žao kada ih čuješ. Jadni Hari Sevil je poginuo, upravo je stigla vest da je 10. pogođen i da je od rana preminuo 15, oni čak nisu bili obavešteni ni da je ranjen, tako da ih je sve to šokiralo, jadna gđa S. je pala u nesvest, a sin gđe Stajls leži u Bornmautu strašno ranjen na frontu u Francuskoj. O, dragi, to je strašno, kada bi se samo sve završilo, pa da se ti vratiš kući. Trebalo bi da znam da si bezbedan, čini se da su prošle godine otkada je tvoje drago lice bilo preda mnom, a kada stignu ovako grozne vesti, čovek se oseti toliko potišteno - izvini na ovim škrabotinama, beba spava u mom naručju, pa mi je nezgodno da pišem - razvedri se, voljeni, sva moja najdraža ljubav za tebe i pregršti poljubaca od tvog malog zlata koje kaže da je tatica otišao da se bori protiv nevaljalih
„dremaca“ i da ih ona ne voli.
Zauvek tvoja odana žena i Babs

5. novembar 1917. godine
Najdraži moj,
Hvala bogu, konačno od tebe dobih vesti iz Durbana, od
19. i 20. septembra i još jedno poslato pomorskim putem, a sva tri su stigla zajedno 30. oktobra, zajedno sa svilenom maramicom; nakon dugih iscrpljujućih meseci čekanja, moje strpljenje je nagrađeno i mnogo, mnogo ti hvala, dragi, bilo je tako slatko sa tvoje strane, još jednom videti tvoj dragi rukopis bilo je kao naći skriveno blago. Kakvo iskustvo za tebe, najdraži, koliko ćeš toga imati da ispričaš svojoj dragoj bebi i meni kada nam se ponovo vratiš, koliko noći ćemo sedeti uz svetlost vatre u kaminu slušajući o tvojim putovanjima. Kakvo će to doba biti, dragi, čovek teško može i da shvati; samo da su ta putovanja bila u neku drugu svrhu, čovek bi bio mnogo srećniji, ali eto, dragi, takav je ovaj užasni rat, pa ja moram da se ohrabrim tebe radi, sve ćemo mi nadoknaditi kada nam se vratiš, a ja se za to molim svakog dana dragom Bogu da to bude što pre jer nam je svima već svega dosta - A tvoja slatka mala kćerka pridružuje mi se u najdražoj, najboljoj i odanoj ljubavi prema tebi, pa ti šaljemo mnogo poljubaca s ljubavlju i nadamo se da ćeš nam uskoro doći kući.

Sledeći izvori bili su neprocenjivi:
Ljubav u pismima ilustrovanim u prepisci uvaženih ličnosti, sa bibliografskim skicama pisaca, Alen Grant, G. W. Carleton & Co., Njujork, 1867.
Ljubavna pisma poznatih muškaraca i žena, Dž. T. Meri- dju (urednik), Remington 8c Co. London, 1888.
Ljubavne veze poznatih muškaraca i žena, Ann Pen de Boa (urednik), Gibbings & Company, London, 1900.
Ljubavna pisma poznatih ljudi, Friman Banting (urednik), Gay and Bird, London, 1907.
Pisma ljubavi, Artur L. Hamfriz, London, 1911.
Ljubavna pisma izuzetnih muškaraca i žena, Č. H. Čarls (urednik), Stanley Paul & Co, London, 1924.
Ljubavna pisma: Antologija sa britanskih ostrva, 975- 1944. Dejms Tarner (urednik), Cassell & Company Ltd, London, 1970.
Ljubavna pisma, Antonija Frejzer (urednik), Wiedenfeld & Nicholdon, London, 1976.
Viragova knjiga ljubavnih pisama, Džil Doson (urednik), Virago Press Ltd, London, 1994.
Ljubavna pisma, Piter Vašington (urednik), Everyman's Library, London, 1996.
Viragova knjiga o ženama i Velikom ratu, Džojs Marlou (urednik), Virago Press Ltd, London, 1998.

Izjave zahvalnosti
Hvala Dž. B. i Dž. G. i svim mojim prijateljima u izdavačkoj kući Pan Makmilan. Hvala L. Dž. i U. M. i mojim prijateljima iz Liti, Brauna. Hvala mojoj porodici, bližoj i daljoj, koju čine izuzetni muškarci i žene. Hvala osoblju Britanske nacionalne biblioteke. Iznad svega, hvala D. P., koji mi je pružao podršku i bio izuzetan vozač kombija, s ljubavlju.