(R)evolucija

Strana 1 od 4 1, 2, 3, 4  Sledeći

Ići dole

(R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:40 am

Džejms Paterson, Majkl Ledvidž



Brutalni napadi životinja u celom svetu bacaju na kolena čitave gradove. Džekson Oz, mladi biolog, užasnuto posmatra događaje koji izmiču kontroli. Kad se zadesi u Africi prilikom koordiniranog napada ogromnog čopora lavova, potpuno mu je jasno da na Zemlji uskoro neće biti mesta za ljudsku rasu. Uz pomoć ekološkinje Kloi Tusinjan, Oz podiže na noge svetske lidere kako bi spasli ljudski rod od sve perfidnijih i okrutnijih napada životinja.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:42 am


Arčakisu
M. L.


Prolog

DOGAĐAJI U ZOO-VRTU

1.
Losanđeleski zoo-vrt Zapadni Holivud, Kalifornija
Smešteni u parku Grifit, na hiljadu šeststo hektara, s osamnaest terena za golf, Nacionalnim centrom Otri i natpisom HOLIVUD, losanđeleski zoo-vrt i Botaničke bašte više su atrakcija za turiste, nego mesto gde se čuvaju divlje životinje.
Finansiran iz klimavog gradskog budžeta, zoološki vrt najviše podseća na zapušteno vašarište. Po izlizanim betonskim stazama vide se razbacane konzerve. Nije neuobičajeno osetiti smrad nagomila- nog smeća, koji se širi iz kaveza gde kudrave životinje tupo gledaju, prekrivene mušicama i leže nepomično na nemilosrdnom kalifornijskom suncu.
Severoistočno od glavnog ulaza nalazi se lavlji brlog oivičen zemljanim šancem ojačanim betonom. Nekad je, ukoliko jako stisnete kapke, možda i ličio na parče Serengetija, ali danas, zapušten, bez ulaganja i s manjkom radnika, liči na betonski kokošinjac pun skorele prljavštine, sa ogradom od lažne trave i plastičnog drveća.
U 8.05 ujutru već je vruće u naizgled praznom brlogu. Čuje se tiho šuškanje dok se nešto tamno i zmijoliko lagano ljulja napred-nazad kroz strukove visoke veštačke trave. Zvuk i pokret prestaju. A onda se, petnaest metara južnije, iza stabla, pomalja nešto veliko.
Nepomične glave, svetlucavih svetložutih očiju, brzinom od koje zastaje dah, Mosa, lavica losan- đeleskog zoo-vrta, pojuri preko brloga privučena pokretom u travi. Ali umesto da skoči u travu u po- slednjem trenutku baca se na tlo. Diže prašinu dok se prevrće na leđa, a onda skače na šape.
U visokoj travi leži Dominik, Mosin mužjak i alfa mužjak zoo-vrta. Ovamo je dospeo s lavom iz Transvala u jugoistočnoj Africi. Stariji je od nje. Otresao je riđu kraljevsku grivu i hladno pogledao Mosu. Kao što se sve češće događalo u nekoliko poslednjih nedelja, bio je napet, na oprezu i nimalo raspoložen za igru. Žmirnuo je, a potom ponovo mahnuo repom kroz visoke i oštre vlati trave.
Mosa ga pogleda, a onda se okrenu ka zadnjem delu ograde s velikom gumenom loptom za vežbanje koju je nedavno dobila od jednog čuvara. Na kraju se u prolazu, ne obazirući se na loptu, polako nagnula da bi njuškom očešala Dominikovu grivu, i liznula ga u znak pozdrava, krotko i s po- štovanjem.
Dok velike mačke leže pod svetloplavim kalifornijskim nebom, Mosa čisti ogromne, prašnjave šape. Nešto od jutros nije kako treba , na šta više ukazuje ono što lavovi ne rade, nego ono što rade.
Kod lavova, kao i kod drugih društvenih sisara, oglašavanje igra važnu ulogu u komunikaciji.
Lavovi se oglašavaju kad se bore za ženku ili za teritoriju i kad se brane od predator.
Mosa i Dominik su se u poslednje dve sedmice udaljili jedno od drugog. Sada samo ćute.
Oba lava su nanjušila čuvara mnogo pre nego što je zazveckao metalnim katancem na ogradi, pedesetak metara iza njih. Pošto im je ljudski miris zagolicao nozdrve, reagovali su drugačije nego ranije. Oboje ustaju. Repovi su im se ukrutili. Načuljili su uši, primetno nakostrešili dlaku duž leđa.
Kao i vukovi, lavovi love i napadaju u organizovanim grupama. Njihovo sadašnje ponašanje pokazuje nameru da ulove plen.
Dominik kreće iz trave ka čistini.
Ogroman je čak i za mužjaka – težak je dvesta trideset kilograma, dugačak gotovo tri metra, u ramenima širok metar i po. Kralj divljine ponovo njuši vazduh i, osetivši miris čoveka, kreće prema njemu.

2.

Terens Larson, pomoćnik čuvara velikih mačaka, otvara spoljna žičana vrata lavljeg brloga, kači kuku o klin kako bi vrata ostala otvorena i dovlači crvenu plastičnu kofu s hranom. Žilav gradski radnik srednjih godina tera mušice dok vuče doručak za lavove: pedeset kilograma butnih kostiju i krvave teleće odreske. Pošto je napravio desetak koraka, do kraja žičane ograde za čuvare koja mu dopire do grudi, Larson, nekadašnji tehničar rasvete u Paramauntu, baca meso preko ograde, a onda uzmiče nekoliko koraka. Meso pada u prašinu i kotrlja se ostavljajući mokre tragove. Pored otvorene spoljne ograde, okreće kofu naopačke i seda na nju. Zna da bi trebalo da stoji iza propisno zaključane spoljne ograde i posmatra lavove kako jedu, ali zbog produženog vikenda povodom Četvrtog jula svi šefovi su na odmoru. Zašto praviti dramu? Larsonov najlepši deo dana jeste ovaj, dok ujutru sedi u brlogu zajedno s lavovima pre nego što se zoo-vrt otvori. Tomi Rektor, mladi upravnik odeljenja za velike mačke, voli one manje, okretnije i odanije, poput jaguara i risova, ali Larson je strastveni ljubitelj lavova još od sedme godine, nakon posete cirkusu braće Ringling koja će mu promeniti život. Nisu te životinje slučajno simbol moći, opasnosti i misterije, smatra on, niti su se svi mitološki junaci – od Samsona i Herakla – slučajno borili s njima. Njihova snaga, gipkost i neizreciva lepota i dalje ga za- divljuju, čak i posle petnaest godina rada s njima. Kao i onda kad je radio na filmu, Larson često govori prijateljima kako ne može da veruje da ga plaćaju za ovaj posao.
Izvadio je paklo cigareta iz gornjeg džepa smeđeg mantila. Kad je stavio jednu u usta i pripalio, motorola okačena o džep njegovih bermuda oglasila se uznemirujućim prodornim piskom. Posegnuo je za njom pokušavajući da odgonetne šta je posredi, a onda se kroz mikrofon začuo piskutav, kreštav glas Ala Ronkovskog iz održavanja. Psovao je jer se neko parkirao na njegovom mestu.
Larson se osmehnuo i frknuo. Uključio je radio i kroz nozdrve ispustio dva siva pramena dima. Osmatrao je travnati deo brloga širok trideset, dugačak šezdeset metara. Pitao se kuda su se dela ona dva lava. Mosa ga je obično čekala kad bi otvarao kapiju, kao kad kućna mačka dotrči na zvuk elek- tričnog otvarača za konzerve.
Začuo je pljuskanje, bacio cigaretu i uspaničeno ustao. Šta? Ne! Bedem?
Oko šanca iza brloga podignut je zaštitni nasip kako lavovi ne bi upadali u vodu, ali ni to nije bilo dovoljno da Mosa ne upadne. Radnicima je trebalo dva sata da je izvedu na suvo, prestravljenu, potpuno mokru. Samo mu je to trebalo, sad kad šefovi nisu tu, a broj radnika prepolovljen. Da izigrava spasioca razjarenog lava od dvesta kilograma, mokrog do gole kože.
Ušao je u kavez sam, čime je nesumnjivo prekršio protokol o bezbednosti, ali to se svakodnevno dešava.
Brzo otvori kapiju za čuvare i otrča do ivice nasipa.
Odahnuo je s olakšanjem ugledavši jednu od zelenih švedskih lopti za vežbanje kako pluta po vodi. Zaboravio je na te glupe lopte. Eto šta je posredi. Mosa je nekako prebacila loptu preko nasipa. Dobro je. Uh.
Dok se vraćao, zastao je. Stajao je uz sam šanac i žmirkao. Između njega i kapije za čuvare, stajao je Dominik, mužjak; nepomičan, ritmično je mahao repom, a pogled očiju boje ćilibara
prikovao je uz Larsonovo lice. Pored njega doručak, netaknut. Sedeo je tako, krupan, u tišini, i zurio u Larsona bezizraznim očima boje plamena.
Larson je osetio da mu se suše usta dok se ogromna mačka kretala napred pa nazad, kao bokser koji će se onesvestiti.
Pozira, ubeđivao je Larson sebe što je mirnije mogao, trudeći se da se ne pomera. Naravno da je starog mačka iznenadilo to što ga vidi na njegovoj teritoriji. Larson je znao da bi u divljini ovog prgavog dvadesetogodišnjaka odavno ubio mlađi izazivač kako bi u svoj čopor odveo njegove ženke. Larson shvata da je u nevolji. Razmišlja da pozove nekog radiom, ali odustaje. Barem zasad. I ranije je bio u kavezu s Dominikom. Momak se samo razmeće. Uskoro će mu dosaditi ova glupa igra i počeće da jede. Godinama poznaje Larsona, zna njegov miris, zna da mu on nije pretnja. Čak i da
zagusti, iza Larsona je šanac. Samo tri koraka i biće preko, na sigurnom.
Mokar i ponižen, možda i povređen, ali će makar živ sačekati čuvare, s glavom na ramenima, tamo gde i treba da bude.
– Polako, druže – prošaputao je Larson, kao što se šapuće bebi kad je uspavljuju. – Sviđa mi se tvoja Mosa, ali nije moj tip.
Larson s leve strane više oseća nego što primećuje neki pokret. Okrenuo se u taman da vidi kako se nešto pomalja iz trave, golemo, mrkožuto, što ubrzava i skače na njega, podižući oblak prašine.
Čuvar ne stiže ni da zakorači pre Mosinog skoka. Lavica ga udara glavom u grudi snagom đuleta.
Izbija mu vazduh. On leti uvis, a zatim pada na leđa, tri metra dalje.
Larson leži nauznak, ošamućen. Srce mu divlje tuče. Pita se da li je doživeo srčani udar, no tu misao potiskuje duboko snažno režanje kraj uveta.
Posegao je za radiom. U istom trenutku, Mosa mu stavlja šapu na rame i ujeda ga za lice. Njeni veliki gornji očnjaci zarivaju se Larsonu u oči, a donji sekutići lagano mu prodiru kroz vilicu.
Larson je bespomoćan poput krpene lutke dok ga Mosa baca tamo-amo, držeći ga za glavu. Kad mu je slomila vrat, krcnulo je kao kad neko polomi olovku i i to je bilo poslednje što je njegov um re- gistrovao pre smrti.

3.

Mosa reži i pušta mrtvog čuvara. Kandža prednje desne šape, slična ljudskom palcu, služi joj kao čačkalica kojom skida parče mesa sa zuba. Ostatak Larsonovog ručnog sata pada u prašinu dok se ona oblizuje kako bi pokupila krv zaostalu na čeljustima.
Dominik, koji je već završio svoj obrok, trči ka otvorenoj kapiji. Na kraju ograđenog prolaza nalazi se mali, tesan kavez u koji čuvari zatvaraju lavove kad im treba ukazati medicinsku pomoć. Oboje prolaze pored njega. Neće im nedostajati.
Brzo pretrčavaju deo vrta namenjen velikim mačkama. Na suprotnom kraju, pored šmrkova, nalazi se niska kapija, a s druge strane, bela betonska staza zoo-vrta. I Mosa i Dominik s lakoćom preskaču kapiju, a zatim trče duž praznog šetališta vrta. Preleću ogradu i skreću ka parkingu i najbližem drvoredu parka Grifit u kojem rastu hrastovi i orasi.
Pentraju se uz brdo obraslo oskudnim rastinjem, a potom se spuštaju niz padinu na suprotnoj strani. Na toplom povetarcu, ponovo osećaju ljudski miris. Trenutak kasnije spazili su teren za golf i shvatili odakle miris dopire. Pred njima je zgodan mladi crnac u crvenoj majici i tamnim pantalona- ma. Ubacio je devet loptica pre nego što će krenuti na posao. Deluje iznenađeno što na terenu za golf vidi lavove.
Dominik se ustremljuje na njega i obara ga u stranu, izuvši ga iz cipela. Smrtonosnim ujedom kida mu vrat, dok krv šiklja.
Dominik pušta mrtvaca i polako se povlači dok sa severa nailazi policijski auto i klizi preko terana za golf. Ponovo oseća ljudski miris, koji ovoga puta dopire iz te blistave kutije. Rado bi ostao i napao, ali zna da je ta kutija načinjena od istog jakog i hladnog materijala od kojeg je napravljen njegov kavez i da u njoj nije samo jedan čovek.
Dva lava traže zaklon među drvećem. Na vrhu grebena, Dominik na trenutak zastaje i zuri u grad. Pod njim se prostire Los Anđeles, smeđe polje načičkano ljudima titra na izmaglici jutarnje vreline, razlivajući se po obodima.
Miris je sad jači, dopire sa svih strana, iz zgrada i kuća, s drumova, iz malih automobila koji mile auto-putevima. Vazduh je prezasićen ti mirisom. Ali umesto da pobegnu od njega, Dominik i Mosa mu trče u susret oštreći kandže za lov, žedni krvi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:43 am





Prva knjiga POČETAK KRAJA





1.

Probudio sam se drhteći.
Isprva sam se uspaničio misleći da imam moždani udar ili nešto slično. Onda sam otvorio oči, s olakšanjem. Ako me sećanje ne vara, nisam drhtao ja, već moj stan.
Spolja je, kroz ogromne prašnjave prozore pored mog kreveta, dopirao zvuk nalik maršu čete džinova na betonu, koji nose puške s kundacima, kao na paradi. Ali to nisu bili veseli marinci u zelenim uniformama. Znao sam da je pored mog novog stana na petom spratu, u jednom harlemskom potkrovlju, prošišao voz s brodvejske linije jedan koji bi i mrtve digao. Još se nisam navikao na vozove.
Zažmurio sam, pokrio glavu jastukom, ali uzalud. Samo u Njujorku čovek ima privilegiju da spava pored nadvožnjaka.
Ali bio sam toliko siromašan da nisam mogao ni da se žalim. Uspravio sam se. Ionako nisam mogao da spavam, a nisam mogao ni da razmišljam o novcu. Sve sam potrošio i još se zadužio. Kredit je otišao u vetar. U to vreme gledao sam pravo ispred sebe, a ceo život mi se sveo na jednu očajničku potrebu: da shvatim šta se događa pre nego što bude prekasno.
Nije oduvek bilo ovako. Do pre dve godine sam živeo u stanu koji se nije tresao i mogao sam pre roka da doktoriram na Univerzitetu Kolumbija. Bio sam dečko koji obećava na odeljenju za ekologiju, evoluciju i životnu sredinu, toliko blizu uspeha da sam praktično mogao da namirišem ugovore za knjige, koktele i prijatne univerzitetske sastanke.
Ali onda je došlo do preokreta – drugi bi to nazvali greškom – koji mi je promenio život. Primetio sam nešto, nešto što nije bilo sasvim kako treba, i nisam to mogao da prenebregnem.
Dešava se. Živiš kao u bajci, a onda primetiš nešto što ne možeš da definišeš, nešto što ti polako ispunjava svaku misao, sve snove i trenutke buđenja. Barem je kod mene bio takav slučaj. U jednom trenutku sam bio nadomak svog cilja da postanem autoritet, a već sledećeg sam se rvao s nečim o čemu nisam mogao prestati da razmišljam, da ga se otresem, čak i kad se sav moj svet raspadao.
Znam da zvuči suludo. Spoj intelekta, opsesije i neprihvatanja konvencionalnog uspeha obično ne izađe na dobro. Makar je tako bilo u slučaju Teda Kazinskog, bombaša, i Krisa Makendlesa, Junaka iz divljine, koji je poginuo u onom autobusu.
Ali ja nisam bio nezadovoljan niti mistik koji je pokušavao da ostvari duboku unutrašnju vezu s nečim nadrealnim. Više sam bio pile iz „Dosijea Pilence”, pile evolucione biologije koje je otkrilo da nebo pada. Samo što nije padalo nebo, bilo je još gore. Padao je biološki život. Život životinja. Dešavalo se nešto veoma, veoma čudno i veoma, veoma loše. U divljini se jedino čuo moj glas kako viče o tome.
Umalo da zaboravim: ja sam Oz. Ime mi je Džekson, ali uz prezime kakvo je moje, niko me ne zove po imenu. Nažalost, i mog oca zovu Oz, kao i moju majku, tri sestre, stričeve i svu rodbinu s očeve strane što ume da bude zbunjujuće na porodičnim okupljanjima, ali to nije tema ove priče.
Tema priče – osnovna – jeste problem koji sam pratio, globalni problem kojem sam već tad posvetio život pokušavajući da proniknem u njega.
Zvuči grandiozno, znam, ali sam se plašio da se, ako sam u pravu – a prvi put u životu sam se

iskreno nadao da grešim – na planeti događaju promene, a globalno zagrevanje je u poređenju s tim promenama ličilo na nedeljnu šetnju organskom baštom u kraju.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:43 am





2.

Skočio sam iz kreveta u donjem delu izgužvane sive pidžame, poklonu Er Fransa koji sam dobio na nedavnom letu za Pariz. Obrijao sam se, istuširao, oprao zube i ponovo obukao elegantnu francusku pidžamu. Rad kod kuće imao je prednosti. Dobro, kad kažem rad, to zvuči kao da zarađujem novac. Ovo je bila drugačija vrsta posla. U svakom slučaju, pidžama je bila veoma udobna.
Izašao sam iz spavaće sobe i sa kvake skinuo još jedan poklon, jarkocrvenu vunenu kapu koju sam dobio na nedavnom putovanju na Aljasku. Nabio sam „kapu za razmišljanje” na glavu i bacio se na pod da odradim svojih sto sklekova. Tu naviku sam, s druge strane, stekao tokom četvorogodišnjeg službe u američkoj vojsci, pre koledža.
Kad sam završio s vežbama, uputio sam se ka radnoj sobi. Pritisnuo sam glavni prekidač i upalio televizore poređane duž metalne klupe nasred ogromne sobe. Bilo ih je ukupno osam. Neki su imali fine, ravne ekrane, ali uglavnom je to bila starudija koju sam pokupio rovareći po otpadu nakon što je uveden digitalni signal. Spletom umršenih kablova bili su povezani s prijemnicima, satelitskim pre- dajnicima, s nekoliko laptopova i servera i, uz pomoć mojih prijatelja električara, pretvoreni u najveći i najgori video-rekorder na svetu.
Dok sam čekao da se sistem pokrene, popio sam prvi red bul tog dana. Srce je počelo jače da mi udara kad je prošao još jedan voz na liniji jedan dižući oblak prašine iznad simsa. Recite da sam lud
– slobodno, ne biste bili prvi – ali nakon prvog šoka, nekako su mi se svidela buka kojom je bio okružen moj stan. Ne znam zašto, ali još od malih nogu, sve dok nisam dobio Rodsovu stipendiju, svećice mog nesređenog mozga koji je patio od poremećaja pažnje palile su se na zvuk buke od koje su pucale bubne opne. Otkidao sam na na stare bendove: „AC/DC”, „Metalika”, „Motorhed”, sa svim ekvilajzerima odvrnutim do daske.
Svetlost ekrana me je zaslepela. Setio sam se kako je moj otac, poručnik njujorške vatrogasne jedinice, gledao večernje vesti. Vratio bi se kući iz Bronksa, nakon teškog požara prouzrokovanog za- paljivim metalima, zavalio se ispred televizora i čim bi počele prve reklame, a do tada bi već popio jedno ili dva piva miler, rekao bi: „Oze, dečko, nekad mi se čini da je ovaj naš svet jedan prokleti zoo-vrt”.
Ispred mene, na ekranima, pojavile su se životinje. Mnoštvo životinja. Ponašale su se kao da su podivljale.
Očevi, valjda, najbolje znaju. Upravo se to dešavalo. Svet je postajao zoo-vrt, ali bez kâveza.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:44 am







3.

Zavalio sam se u kožnu stolicu s točkićima koju sam kupio na rasprodaji. Iz svežeg šteka na stolu, s desne strane, uzeo sam tablet tek izbačen na tržište. Uključio sam olovku i zapisao datum.
Pojačao sam ton na uređaju broj četiri.
„Juče su pronađeni mrtvi sedamdesetdvogodišnji lovac i njegov pedesetjednogodišnji sin”, rekla je dopisnica NBC televizije iz Platsburga na severu države Njujork, zgodna brineta u crvenom kaputu. Držala je mikrofon kao da drži čašu vina. „Po svemu sudeći, ubili su ih mrki medvedi dok su nelegalno lovili u okolini Lejka Plesida.”
Onda se u kadru pojavio mladi policajac. Obratio se novinarima. Vižljast seoski momak s jež frizurom. Bilo mu je neprijatno pred kamerama.
„Nije im bilo spasa”, rekao je policajac. P i B su praskali dok je govorio u mikrofon. „Kad smo ih našli, obojica su već neko vreme bili mrtvi i raskomadani. Ono što nas i dalje muči jeste kako se to desilo. I jednom i drugom puška je bila napunjena.”
Izjavu je završio tvrdnjom da su i otac i sin bili čuvene lovokradice koje su u lovu huškali pse na jelene – terali ih da ih jure i presreću.
„To je sve, Brete”, rekla je brineta.
– Nije dobro, Brete – rekao sam i isključio ton na uređaju četiri. Upalio sam uređaj osam. Preko ekrana su se pojavile zelene linije praćene zvukom bip.
Počele su vesti na engleskom kanala NDTV, sličnog CNN-u.
„Juče je u Kerali tokom dresure nastradao čuvar slonova”, rekao je sredovečni spiker. Imao je brkove i bolivudski zalizanu kosu. Pomalo je ličio na Klarka Gejbla. „Skrećemo vam pažnju da je reč o nemontiranom snimku.” Nije se šalio. Gledao sam kako slonica privezana za kolac na seoskom trgu gazi sitnog čoveka koji se nalazio ispred nje i sravnjuje ga sa zemljom, a zatim ga repom hvata za gležanj i baca uvis.
Spiker je objasnio da se napad dogodio dok je mama slonica bila odvojena od mladunčeta za vreme ritualne dresure poznate kao phađan.
Čuo sam za tu dresuru. Phađan je dresiranje životinja mučenjem rasprostranjena u ruralnim delovima Indije. Mladunče slona odvajaju od majke i stavljaju u kavez, a zatim je seljaci udaraju užarenim metalnim predmetima i motkama iz kojih vire ekseri. Brutalno prebijanje traje sve dok mladunče ne dozvoli da ga uzjašu ili dok ne izdahne.
– Izgleda da mama nije bila upoznata s programom, druže – rekao sam mrtvom dreseru slonova na ekranu.
Ali najbolja je bila najnovija vest koju sam skinuo s Foksa na uređaj dva. Televizijska Barbika nas je obavestila da su dva lava losanđeleskog zoo-vrta ubila svog čuvara i pobegla. I ne samo to. Ubila su i nekog momka na obližnjem terenu za golf. Na ekranu, šest službenika losanđeleske policij- ske uprave s puškama M16. Formirali su kordon duž drvoreda palmi, a oko njih su se razmileli vete- rinarski inspektori u belim kombinezonima.
„Lavovi su poslednji put primećeni u naselju La Brea, nedaleko od Beverli Hilsa”, cvrkutala je Megin Keli bezizraznog pogleda prikovanog za idiota.

Bacio sam olovku. Bio sam besan kao ris. Sve me je svrbelo, srce mi je lupalo kao čekić. Da li je moguće da svi spavaju? Ili su pod hipnozom? Uduvani? Zar su svi, dođavola, stondirani? Zgrabio sam olovku i naškrabao tri slova u beležnici, toliko jako da sam pocepao papir.
LJŽS!!!!!!!!
Zatim sam ga zafrljačio preko sobe. – Kad ćete vi, ljudi, početi da slušate? – povikao sam na zid sastavljen od monitora. Bilo je vreme za novu dozu kofeina.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:44 am






4.

Nekoliko minuta sam sedeo sklupčan na stolici kako bih se umirio. Prvo je pored prozora projurio voz ka predgrađu, a zatim i onaj za centar. Onda sam ustao, podigao beležnicu sa suprotnog kraja sobe i vratio se poslu.
LJŽS: ljudsko-životinjski sukob. Radio sam na toj teoriji.
U suštini, bio sam uveren da svuda širom sveta životinje menjaju ponašanje. Ne nabolje, da razjasnim. Nimalo. Na svakom kontinentu sve vrste su, jedna za drugom, najednom ispoljile hipera- gresivno ponašanje usmereno ka jednoj određenoj životinji.
Mi smo bili neprijatelji. vi i ja. Ljudi. Čovek, čovek. To je bila nepobitna činjenica. Od Rumunije do Kolumbije, od Pirineja do Stenovitih planina, od Sent Luisa do Šri Lanke, značajno se povećao broj napada životinja na ljude – od leoparda i medveda preko vukova i divljih svinja pa do najrazli- čitijih vrsta – svih mogućih. Zapravo, godišnja stopa napada divljih životinja na ljude u poslednje četiri godine udvostručila se u odnosu na prosek iz proteklih pedeset godina. Ponoviću, tek da se zna: udvostručila.
I nije reč samo o divljim životinjama. U Australiji su povrede zadobijene u napadu mačaka i pasa porasle za dvadeset procenata, u Pekingu za trideset četiri. Prošle godine, u Britaniji je četiri hiljade ljudi zatražilo lekarsku pomoć zbog ujeda pasa. Iz razloga koji još nisam uspeo da dokučim, u toku je bila izvesna orkestrirana evolutivna pobuna životinjskih vrsta protiv homo sapiensa ili, drugim rečima, nešto je raspomamilo životinje. A vremena da se nešto preduzme bilo je manje nego li zaliha plastičnih štapića na okupljanju ljubitelja Harija Potera.
Znam da zvuči potpuno suludo. Različite vrste životinja kao da su u dosluhu protiv ljudi. Besmi- sleno je. Nelogično, nemoguće. I ja sam nekad mislio da je posredi velika, čudna podudarnost. Samo gomila potpuno nepovezanih, izolovanih incidenata. Najpre su se kolege šalile na račun mog duhovitog bloga Čovek protiv prirode , na kojem sam pratio ovu pojavu,.
Ali kad sam pažljivije počeo da pratim dokaze, više mi nije bilo do smeha. Priroda je, u stvari, zaratila protiv čoveka. A naša strana to čak nije ni primetila.
Izreku „Između đavola i dubokog plavog mora” izmislili su pomorci. Za stare mornare, đavo je bila ogromna rupa između dve daske na brodu. Kako bi se ona popunila, jedan od mornara morao je da visi iznad vode. Ukoliko bi pao u okean, čekala bi ga sigurna smrt, a ukoliko ne bi začepio rupu, brod bi potonuo. U oba slučaja, bilo je opasno. U oba slučaja, bio je u škripcu.
I ja sam sad bio u škripcu, na samoj granici između lošeg i goreg. Imao sam osećaj da izazivam đavola viseći iznad dubokog plavog mora.
Ako nisam u pravu, onda sam lud. Ako jesam, onda svetu preti propast.
Svim silama sam se trudio da obavestim ostale, ali nisam ništa postigao. Spržio sam sve svoje kreditne kartice, kao i one koje sam dobio od nekoliko saosećajnih rođaka, i pričao svima koji su hteli da slušaju. U Pariz sam otputovao zbog skupa za zaštitu životinja. Upao sam na skup kako bih se domogao mikrofona. Nisam stigao ni do polovine izlaganja kad su me ismejali i oterali s bine.
Ne, ljudi me nimalo nisu podržavali. Zaprepastili biste se kad biste znali koliko su intelektualci netrpeljivi prema onima koji vole crvene pletene kape i izgužvane pidžame.

Kap koja je prelila čašu bio je događaj u losanđeleskom zoo-vrtu koji sam upravo video. U vestima je rečeno da su mačke rođene u zoo-vrtu. Zašto bi par lavova iz zoološkog vrta odjednom rešilo da Besmisleno. Lavovi rođeni u zoo-vrtu neće tek tako podivljati. Jednostavno nema razloga za tako nešto. Dosad ga nije bilo.
Na brzom biranju mi je bila agentkinja za odnose sa štampom. Pozvao sam je kako bi me ubacila na Foks. Kao i obično, uključila se govorna pošta. Čak je i ona mislila da sam lud, iako joj plaćam. To nije bio dobar znak.
Pošto je njen aparat snimio moju poslednju molbu, rešio sam da uradim jedino što mi je palo na pamet. Uključio sam ajpod i pustio „Motorhed” kako bih podstakao preko potrebne mentalne vijuge. Pomozi mi, Lemi. Pijuckao sam red bul. Pokušao sam da razmišljam dok sam gledao najneduhovitije snimke na svetu.
Uspravio sam se kad mi je Atila izvadio slušalice.
– Šta ima, Atila? – rekao sam. Cimer mi je pružio ruku. Hteo je da mu bacim kosku. To sam i uradio. – Pogledaj ovo ludilo. Kad god pomislim da će se stvari smiriti, problem se udvostruči. Sara neće uzvratiti poziv. Saosećam s onim malim koji je stalno vikao: Vuk, vuk!?
– Iiieee! Iiieee! Iiieee! – oglasio se Atila.
Nekoliko puta je frknuo, a onda mi se popeo u krilo. Nespretno me poljubio i zagrlio dlakavim rukama.
Uzgred, Atila je šimpanza.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:44 am










5.

Znao sam da Atili smeta televizor pa sam ga uzeo za ruku – koža mu je bila iznenađujuće mekana – i odveo u kuhinju. Atila: šimpanza stara pet godina, visoka preko jednog metra i teška četrdeset pet kilograma.
Za doručak sam mu dao mango, kutiju štrudlica sa smokvama (kojima se mnogo obradovao) i pola preostalog sendviča sa ćuretinom. Za užinu smo imali sok od jabuke pomešan sa smrvljenim vitamini- ma i zoloftom.
Tako je, zoloftom.
Čak su i majmunima potrebne pilule sreće u ovom ludom svetu. Ili makar onima koji žive u Njujorku.
Oprao sam mu zube i vratio ga u sobu. Pod je bio prekriven novinama, a na njima su bile razbacane Atiline stvari: kutija s peskom, korpa za igračke prepuna lopti i lutaka, stoni hokej, kao i mašina za basket. Poslednje dve igračke su, zapravo, više bile moje nego njegove. Ali nintendo igrica je bez sumnje bio njegov. Razbijao me je u kuglanju.
Neko vreme sam stajao na pragu i posmatrao ga kako se igra. Ugradio sam jak okvir s čeličnom žicom u dovratak njegove sobe, ali Atila je rastao i bilo je pitanje vremena kad će uspeti da izađe. Uskoro bih morao da mu pronađem nov dom. U poslednje vreme, omiljena igračka mu je bila lutka koju sam mu nedavno kupio. Imala je pletenice i haljinu s krinolinom, kao iz Male kuće u preriji. Ljuljao ju je, a zatim poljubio. Onda ju je doneo meni i podigao kako bih je i ja poljubio. Zadovoljno je uzdahnuo i vratio lutku na lejzi beg i počeo tobože da je hrani.
Ljudi koji kažu da su im psi kao deca nikad nisu živeli sa šimpanzom, verujte mi na reč. Odmahnuo sam glavom i osmehnuo se svom malom prijatelju. Bilo je lepo videti ga tihog, mirnog, kako se zabavlja. Nije bio takav kad smo se sreli.
Našao sam ga pre dve godine na institutu „Vilis”, istraživačkoj biomedicinskoj laboratoriji u Južnom Džersiju gde sam privremeno radio kao laborant. Drugog dana na poslu, ostao sam dokasno, da pospremim. Otvorio sam vrata i ugledao njega, najslađe trogodišnje majmunče koje je iko ikad video. Ležao je u svom malom kavezu. Njegovo ružičasto lice bilo je prislonjeno uz hladne rešetke.
Tužno me je posmatrao. Oči su mu bile crvene, iz nosa mu je curilo kao iz česme. Većina biome- dicinskih istraživanja svodila se na sledeće: prvo zaraze šimpanzu nekom bolešću, a onda joj daju lek koji žele da ispitaju. Ako lek ne deluje, nikom ništa; šimpanza ugine. Ili prate propratne efekte i tako unedogled. Prelistao sam papire okačene o njegov kavez i video kako je neki drznik na njemu obavljao čudna olfatorna ispitivanja. Testirao je parfeme, tako nešto.
Kad me je ovaj majmunčić – tad još nije bio Atila, već broj 579 – pogledao krupnim smeđim očima, ispitivački i tužno, raznežio sam se. Nešto mi je sinulo. Nedelju dana pošto sam prestao da radim, ponovo sam krenuo putem I-95 s laboratorijskim ključem koji nije smeo da se narezuje, ali sam ja, onako rasejan, zaboravio da ga vratim. Kasnije sam krenuo s parkinga laboratorije, a na zadnjem sedištu moje razdrndane hjundai sonate, ležao je Atila pokriven kutijama od pice.
Bio je nepoverljiv i izuzetno oprezan prvih nekoliko nedelja u mom stanu. Jedva da je spavao u strahu da ću ga povrediti. Jedan prijatelj veterinar dijagnostikovao mu je postraumatski stres i

prepisao mu zoloft, koji je imao magično dejstvo.
Znam šta mislite, da sam otkačeni levičarski borac za prava životinja ili da sam kao dete previše gledao „Bi Džeja i medveda”. 1⇒ Da sam ludak ili idiot. Obično ne govorim drugim naučnicima da u svom stanu držim šimpanzu. Nisam planirao da budem Čovek sa žutim šeširom dvadeset prvog veka. 2⇒ Prosto se desilo. Najpre sam hteo da ostavim Atilu u prihvatilištu za životinje u ruralnom delu Luizijane gde udomljavaju majmune koje više neće testirati. I dalje razmišljam o tome, ali dotad će Atila živeti sa mnom.
Spustio je lutku i stao ispred balkonskih vrata lupkajući o njih kako bih ga pustio u ograđeni spoljni prostor gde sam mu namestio gumu za ljuljanje. – Razmišljaj, Atila! U napad! – rekao sam i navalio na giros.
– Uuu! Iiieee, iiieee, iiieee!
Gledao sam kako grabi prema ljuljašci i skače na nju vrišteći od zadovoljstva, a onda sam se okrenuo, zatvorio ogradu i vratio se svom poslu.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:44 am







6.

Licem okrenutim nadole, Atila zamahuje dugim, snažnim rukama i ljulja se napred-nazad na gumi. Dodiruje zemlju dugim, kvrgavim prstima. Ruke su mu jake, žilave, stvorene za penjanje po drveću. Kao i većina šimpanzi, Atila voli da se igra. Voli da se rve, smeje, da ga golicaju.
I, poput ljudi, ima veoma razvijenu društvenu svest i podložan je razočaranju.
Nijedan živi stvor ne liči na ljude kao šimpanze. Atila je spazio nekog čoveka u hodniku i piskavim, isprekidanim vrištanjem ispoljio uzbuđenje i uznemirenost. Pošto nije dobio odgovor, ponovo je skočio na ljuljašku, zamahujući napred-nazad dok je lanac okačen o kuku glasno škripao.
Sve mu je tako čudno. Pokreti, četvrtasti obrisi ispod njega, grmljavina koja mu ponekad prašti iznad glave. Ponekad mu sve odjednom zamiriše zastrašujućim, gadnim zadahom, koji je nekad ispu- njavao njegov kavez u velikoj, svetloj sobi, zadahom od kojeg je Atili bilo muka, od kojeg bi mu se dlake na leđima nakostrešile. Zadah postaje jači. Sve jači. Čak i napolju, svakog dana je sve jači.
Dosadno mu je. Ljut i uplašen, Atila se odmiče od prozora i okreće po sobi za igranje, a onda primeti ogledalo. Podiže ga ispred lica i ogleda se. Kao i sve šimpanze, prepoznaje sebe. Sada ima pet godina, lice mu gubi ružičastu nijansu i postaje tamnije. Čekinjasta bela brada gotovo mu je sasvim opala.
Kad mu je ogledalo dosadilo, ostavlja ga sa strane i trči tamo-amo, drma ogradu, vrišti na nepoznate zidove i pomera stvari. Nakon izvesnog vremena, zabavu nalazi u bacanju stvari po terasi. Plastična stolica. Vozić iz „Tomasa i prijatelja”. A onda je primetio punjenog zeca. Podigao ga je i doneo do ćoška. Mazi ga nežno prelazeći prstima preko krzna. U tom trenutku, povetarac je s terase doneo ružan miris koji ga je opalio po njušci poput pesnice.
Atila raspoluti zeku. Šimpanzin stisak je moćan poput vilica pitbula. Zavija dubokim glasom i kida igračku na deliće. Provlači ih između rešetaka na ogradi. Dok lepršaju poput snega, poput pepela, ka dvorištu iza zgrade, Atila zavija.
Sad mu je lakše.
Minut kasnije, ponovo seda u ljuljašku od gume. Vrti se ukrug pomažući se dugačkim rukama.





7.

U narednih otprilike, sat vremena, slao sam informaciju o napadu lavova u Los Anđelesu svim svojim poznanicima. Zanimala me je njihova reakcija. Potrudio sam se da stupim u kontakt s Abrahamom Bindiksom, safari vodičem koji živi u Bocvani. Upoznao sam ga u Parizu. Znao je mnogo toga o lavovima i bio jedan od retkih koji moju teoriju o LJŽS-u nisu smatrali potpuno uvrnutom.
Dok sam čekao odgovore, još jednom sam pozvao agentkinju za štampu. U tom trenutku stigla mi je poruka.
Hitan slučaj! gde si?
– Sranje – rekao sam. Znao sam da sam nešto zaboravio. „Stižem”, slagao sam u poruci. Onda sam telefonirao u nastojnikov stan. Posle pet bolno dugih pet minuta, pojavila se postarija žena u izlizanoj cvetnoj haljini koja je visila na njoj, gomilom goblena i ukrštenica na španskom. Bila je to nastojnikova mama, povremena Atilina dadilja. Trebalo je samo da me pozove u slučaju nužde.
Kad sam došao do balkonskih vrata, Atila se ogledao.
– Zdravo, lepotane. Čuvaće te gospođa Abro, druže. Budi dobar, važi? Moram nešto da proverim, ali kad se vratim, igraćemo fudbal. Obećavam.
Oborio je glavu i pućio se, sve dok nisam raširio ruke. Umalo me nije oborio kad mi je skočio u zagrljaj. Oglasio se s nekoliko jauka kojima se šimpanze služe da privuku pažnju na sebe.
Videlo se da je zadovoljan kad sam počeo da ga oponašam. Na njegova u-u-u, odgovarao sam isto.
Završili smo s opraštanjem. Podigao sam bicikl kenondejl na rame i nosio ga pet spratova, niza stepenice. Počeo sam da vozim suprotno od Brodveja kojim se nije moglo proći od automobila. Spustio sam glavu i upro kao lud dok sam prolazio pored divljih taksija, supermarketa i cvećara. Otprilike oko Sto četrdesete ulice, zabolele su me prepone. Tu se već Brodvej polako penjao ka Vašington Hajtsu.
Presekao sam put đubretarskom kamionu kod Sto pedeset devete i skrenuo levo, ka Aveniji Fort Vašington. Vozio sam avenijom koja je blago savijala ka severu. Nekoliko minuta kasnije skrenuo sam desno, u uzanu Sto osamdeset prvu ulicu i zakočio, mokar od znoja, ispred nekada velike predratne zgrade. Pored ulaza se nalazila radnja Sve po 99 centi. Stavio sam katanac na bicikl i ušao u radnju. Kad je kineska prodavačica kamenog lica videla šta sam kupio, nacerila se.
U prljavom predvorju zgrade, znoj je kapao s mene. Pozvonio sam na interfon pored imena N. Šo. Začulo se zujanje, znak da mogu da uđem. N. Šo me je čekala na hodniku šestog sprata, odmah pored lifta. Preko patika je nosila bolničke nazuvke i nervozno tapkala po izbledelim pločicama. Ovo je, zaista, izgledalo kao hitan slučaj.
– Stvarno si nemoguć. Znaš koliko malo vremena imam između časova i smene – rekla je Natali gurajući me s hodnika u stan.
U bolničkoj odeći izgledala je kao kip. Imala je prozirnozelene oči, crvenu kosu – kad kažem crvenu, stvarno mislim na crvenu, irski crvenu – i nežnu kožu. Lice joj je bilo prepuno pega, kao da ju je neki poslastičar poprskao cimetom.
– Obećao si da ćeš me čekati ovde. I to željno, mislim da si tako rekao – izgovorila je.

Njene zelene oči sijale su poput kriptona. Zgrabila me je za košulju i povukla u hol. Uhvatila me je za kaiš. – Da vidimo taj vatromet, Ozi.
Natali je bila seks-mašina, libido XXL veličine u zelenoj bolničkoj odeći. Takođe je bila bri- ljantna studentkinja medicine Univerziteta Kolumbija na specijalističkim studijama za neurologa. Odlična kombinacija, mada sam se ponekad pitao da li me više želi zbog mog tela ili moje pameti. Izgleda da to nikad neću saznati.
– Nisam kupio vatromet, ali jesam doneo jednu sitnicu – rekao sam i iz džepa izvadio poklon od devedeset devet centi.
Na prstu mi je visio par najmanjih, najvulgarnijih tangi ikad napravljenih na Tajlandu, jarkocrve- nih i providnih kao celofan.
– Ko kaže da ne cenim dolar? – kazao sam. Natali se podbočila.
– Da razjasnimo nešto. Prvo kasniš, a ovo nam je jedina prilika za seks nakon tri dana – Natali je iskrivila glavu i čkiljila. – A onda očekuješ da navučem neke droljaste gaćice koje ni uličarka ne bi smela da obuče od sramote?
– Tako nekako – rekao sam.
– Nadam se da nisi poljubio onog majmuna pre nego što si došao ovamo. Ako jesi, slobodno možeš da se okreneš i odeš.
– Nisam – uverljivo sam slagao.
– U tom slučaju – rekla je i zgrabila gaćice iz mojih ruku. Razvukle su se i odletele s prsta poput gumice, uz prasak.
– Stvarno te mrzim, Oze – uzviknula je preko ramena idući prema spavaćoj sobi.
– I ja tebe, dušo.
– Lezi na krevet – naredila je stojeći iza otvorenih vrata spavaće sobe. U sobnom ogledalu sam video kako navlači gaćice. – Skini košulju, a pantalone ostavi. Hoću da ti skinem kaiš zubima.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:45 am






8.

– To je... bilo... – počela je Natali. Nije mogla da dođe do daha. Grickala je zanokticu, a njeno znojavo telo ležalo je poput marionete na podu gde smo završili pola sata kasnije.
– Divlja ljubav? – upitao sam dok sam otpetljavao poklon od devedeset devet centi koji mi se nekako obmotao oko levog ramena. Počistio sam krhotine stakla s rama slike koja je pala sa zida. Na slici je bio njen otac, trgovac akcijama iz Konektikata. Devojka je imala malo plave krvi. Okrenuo sam sliku i ćušnuo je pod krevet.
– Ljubav ekvatorijalnih kišnih šuma – rekla je Natali i opružila se preko mene. Liznula mi je ušnu školjku. – Mislim, ko to još radi stojeći na kauču?
– U slučaju da si zaboravila, samo sam ja stajao – kazao sam. Krajičkom oka sam zapazio treptavo crveno svetlo na ajfonu. To je značilo da mi je stigla poruka.
– Kako to da zaboravim – rekla je palcem skidajući znoj s očiju. – To nije bila biologija. To je bila geologija. Znaš, seizmologija, tektonski poremećaji.
– Kao kod Arhimeda. I kao što ja imam običaj da kažem „Dajte mi oslonac i pomeriću svet” – odvratih.
Sačekao sam da Nat ode da se istušira i onda uzeo telefon. Dobio sam poruku od Abrahama Bindiksa, poznavaoca lavova.
„Oze, neverovatno. Ne dešava se samo u Los Anđelesu, već i ovde!” Odmah sam ga pozvao.
– Ipak nisi toliko lud, Oze – rekao je Ejb svojim afričkim engleskim, s kotrljajućim r, seckajući suglasnike. – Bio si u pravu. Lavovi se rđavo ponašaju. Vrlo rđavo.
– Upravo sam se vratio s otkazanog lova, na severu, nedaleko od Zimbabvea. Selo na koje smo naišli, čitavo selo, bilo je prazno. Na sve strane, lavlji tragovi i krv. Nikad nisam video tako nešto niti sam čuo za išta slično.
U Ejbovom glasu osećala se panika, što je bilo čudno. Bio je kršan Afrikaner. Ličio je na penzio- nisanog cirkuskog snagatora.
– Pride, imam posla s vojskom pa i ne mogu baš da pričam o tome, ali kad sam video vest o napadu lavova u losanđeleskom zoo-vrtu, znao sam da moram da te pozovem. Moraš doći u Bocvanu, čoveče. I ponesi kameru. Ti i ostatak sveta nećete verovati dok ne vidite ovo rođenim očima.
– Nema potrebe da me ubeđuješ – rekao sam. Telefon mi je žuljao bradu. Izvadio sam olovku i okrenuo se po Natinoj sobi u potrazi za papirom. – Pakujem se i stižem sledećim letom. Gde možemo da se nađemo? Na aerodromu u Maunu, je li tako?
– Tako je, druže. U Maunu. Čim budeš mogao, javi mi kojim letom dolaziš. Ovo je neverovatno, strašno, strašno.
– Zovem te posle prvog presedanja – kazao sam dok je Nat ulazila u sobu umotana u peškir.
– Važi, druže – rekao je Ejb i prekinuo vezu.
– Let, a? Ideš nekud? – upitala je. Škrabao sam beleške po računu za njene gaćice.
– Na... put – odgovorio sam.
– To sam i sama shvatila. Kuda?

– U Bocvanu – izgovorio sam nakašljavši se.
– Šta?
– U Bocvanu.
– U Bocvanu? U Afriku? Da li si ti normalan? – rastresla je mokru kosu preko ramena. – Naravno da nisi. Glupo pitanje. Ne možeš da odeš. To se ne radi. Neko te pozove, ti naručiš taksi do aerodroma, a odatle odeš u Bocvanu! Još si i nezaposlen!
– U pravu si – kazao sam. – Šta, dođavola, da radim s Atilom? Hoćeš li da mi ga pričuvaš?



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:45 am







9.

– Sad još treba i majmuna da čuvam?
– Šimpanzu – rekao sam.
Nat je sad već izistinski bila besna na mene. Nije glumatala.
– Odgovor je ne, Oze. Znaš kako se izbezumim pored njega. Uostalom, imam i predavanja.
– Opusti se. Nastojnikova majka pokriva većinu obaveza. Ti samo treba da ga obilaziš jedanput dnevno i da mu daješ lekove. Molim te. Taman malo da izbrusiš svoju žestoku narav.
– Uz majmuna? – vrisnula je.
– Šimpanzu – ponovio sam. – Osim toga, ovo putovanje je pomak kojem sam se nadao. Ako uspem da snimim neuobičajeno ponašanje kod lavova u Africi i povežem to s ispadom u losanđele- skom zoo-vrtu, možda će ljudi početi da me slušaju pa ćemo se ozbiljno pozabaviti time. Čovečan- stvo je u opasnosti. Možemo...
– Molim te – kazala je. – Poštedi me priče o LJŽS-u. Zaista. Ti stvarno nisi normalan, Oze. Prvo si odustao od doktorske diplome, a ostala ti je samo disertacija...
– Dosadilo mi je.
– A onda preko godinu dana, možda iz hobija, ne znam, bez ikakve najave otkazuješ predavanja u najprestižnijim njujorškim institucijama. Budi srećan što te Univerzitet Njujork nije tužio zbog onog s hemijom.
– Samo sam pokušao da podstaknem ljude na razmišljanje, dovraga.
– Sviđaš mi se, Oze – rekla je Natali. – Znam da si genije, ali ova teorija o LJŽS-u zaista počinje da se isprečuje između nas. S mojim rasporedom predavanja, jedva uspevamo da se viđamo. Stvarno. Ne sećam se kad si me poslednji put izveo u neki restoran. A sad ideš u Afriku.
Pogledao sam svoju devojku koja je sedela na ivici kreveta. Bila je prelepa. I volela je pivo, kao i filmove Krisa Farlija. Sa mnom je igrala Veštinu ratovanja 2 i bila je dobra u tome. Zajedno smo gledali košarku. Navijala je za Seltikse i to joj je bila jedina mana.
Onda sam šokirao nju – i sebe.
– Šta kažeš na ovo... – počeo sam. – Otići ću u Afriku. Ako je posredi nova ispala, pakujem panoe s natpisom SVETU SE BLIŽI KRAJ, ne idem više na Globtroterse i tražim ozbiljan posao. Važi?
– Ako se vratiš.
– Ne budi smešna. Jesmo li se dogovorili? Zakolutala je staklastozelenim očima.
– Dobro, Tarzane. Čuvaću tvog King Konga dok ti budeš u prašumi, makar to bilo poslednji put. A što se Atile tiče, nemoj misliti da je ovo priprema za materinstvo. Rekla sam ti da ne želim decu. Ni s tobom, ni s Leonardom Dikapriom, ni sa kim.
– Znam, znam – kazao sam. – Opusti se. Samo imam šimpanzu koja mora da jede. Da nisi negde videla moje bokserice?
Konačno se nasmešila.
– Pogledaj ispod jastuka na sofi u dnevnom boravku.





10.

Izašao sam iz Natalinog stana ne znajući tačno u šta sam se upravo uvalio. Šta ako je Bocvana promašaj? Ponekad poželim da odsečem sebi jezik. Uvek me dovodi u nevolju. Pre bih umro nego što bih radio kancelarijski posao.
Ali dok sam skidao katanac s bicikla, shvatio sam da mi je bio potreban ultimatum. sad ili nikad. Bilo je krajnje vreme da tu teoriju LJŽS-a isteram na čistac ili da na nju stavim tačku. Ako čopor divljih lavova nije uspeo da otvori oči svetu, stvarno ne znam šta bi moglo.
Stigao sam u stan. Platio sam gospođi Abro i ispratio je. Iz ormana sam izvadio Atilin kavez na sklapanje i otvorio ga. Zacvilio je kad je video da ga sastavljam. Znao je šta znači kad vadim tu stvarčicu. Nerviralo me je što će tokom mog odsustva jadničak biti zatvoren u skučenom kavezu,, ali nisam imao izbora. Ostavio sam kratku poruku Nat da mu udvostruči dozu zolofta i vitamina D, budući da neće moći da vežba na terasi.
Kad sam sklopio kavez, pustio sam Atilu da uđe s terase. Posadio sam ga na lejzi beg i nagradio ga. Uz ručak je gledao svoj omiljeni DVD, ekranizaciju Priče o zečićima Flopsi i gospodinu Mišiću od Beatriks Poter. Zadovoljno ga je gledao, a ja sam strčao u podrum po torbe. Kad sam se vratio, za manje od pet minuta, nisam mogao da verujem svojim očima.
Atila više nije bio ispred svog DVD-plejera, već u radnoj sobi. Dva televizora je razbio o zid, a sad je udarao laptopom o ivicu stola.
– Atila! – uzviknuo sam. – Prekini! Da si odmah sišao! Šta to, dođavola, radiš? Atila se okrenuo vrišteći.
Na trenutak – samo na trenutak – primetio sam nešto u njegovim očima, hladnoću, zlobu, koju nikad ranije nisam video. Čak sam pomislio da će baciti laptop na mene. Taj trenutak je prošao. Spustio je kompjuter i skočio sa stola, ka ćošku, oborene glave.
– Idemo, gospodine – rekao sam mu, zgrabio ga za ruku i odveo u kavez. Pokušao je da uzme lutku dok smo prolazili kroz njegovu sobu.
– Ne – rekao sam i oteo mu je.
– Nevaljali Atila. Nevaljali dečko – kazao sam, zatvorio kavez i zaključao ga. Pokupio sam slomljeno staklo i počistio šimpanzin izmet, a onda se prikačio na internet da zakažem let za Bocvanu. Prvi avion je leteo narednog jutra, s presedanjem u Johanesburgu, po ceni od tri hiljade dolara. Moji roditelji ne bi bili srećni, ali morao sam da okrnjim malu ušteđevinu koju mi je ostavio deka Oz. Spakovao sam se. Pasoš, odeća, oprema. Imao sam tridesetpetmilimetarski foto-aparat nikon sa superuveličavajućim zumom, ali moj ponos i dika bila je Sonijeva kamera DSR-400L. Izvadio sam je iz postavljene torbe i proverio svetlo, napunio litijumske baterije, a zatim je vratio nazad.
Bio sam u žurbi, sve stvari sam izneo u hodnik, a onda sam začuo cviljenje.
To je bio Atila. Jecao je zato što sam ga izgrdio. Ušao sam u njegovu sobu i otvorio kavez.
– Jel’ ti žao, Atila? Jel’ ti stvarno žao?
Njegov dubok uzdah je to potvrdio. Neko vreme smo se grlili.
Pustio sam ga da tumara unaokolo dok sam se pakovao. Bio sam pri kraju kad me je Atila

povukao za majicu i zacoktao. Znao sam šta hoće. Konačno smo se poljubili i pomirili. Natali bi se na ovo ispovraćala.
– Moram da odem na nekoliko dana – govorio sam mu vraćajući ga u kavez. – Neće biti lako, ali biće tebi dobro. Rano ujutru obići će te gospođa Abro, a dolaziće i Natali. Sećaš se Natali. Budi dobar prema njoj, čuješ li me? Znam da me razumeš.
Atila je negodovao.
– Znam, znam, ali nema nam druge. I ti ćeš meni nedostajati.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:45 am








11.

Bio je početak leta. Jutarnje sunce obasjavalo je pakle marlbora i čašice iz hepi mila u korovu pored puta.
Sjajno. Tek sam krenuo na svoje neverovatno putovanje, a već sam se izgubio izgubljen u divljini.
U divljini Kvinsa.
Provirio sam kroz zadnji prozor prljavog taksija koji je jurio ka aerodromu i opsovao jer smo usporili i stali. Ponovo.
Krenuli smo, pa opet stali. Taksista je zatrubio psujući sve po spisku. Zatim je nastavio da razgovora s nekim, preko slušalica. Učinilo mi se da priča o poslu. Bio je veoma taman i žgoljav, cr- venkastih beonjača.
Preko komandne table posmatrao sam auto-put Long Ajlend koji se pretvorio u zaleđenu traku crvenih zaustavnih svetala. Bilo je toliko zakrčeno da su i magarci, koji su pokušavali drugima da preseku put, bili prinuđeni da se zaustave.
Zarobljen između ogromne torbe za kameru, laptopa i prtljaga, ko zna koji put sam na ajfonu proverio koliko je sati. Moraće da se desi neko čudo da bih stigao na let za Afriku u 9:05. Primetio sam da mi je stigao mejl od Natali i napravio grešku otvorivši ga.
„Ne moraš to da radiš.”
Uzdahnuo sam. Možda je moja devojka u pravu. Možda je ovo ludost. Zar nije pametnije da odem s njom u Hemptons? Da osetim pesak u cipelama, pojedem malo ostrigu. Stvarno bi mi dobro došao ledeni čaj s Long Ajlenda i malo sunčanja. To da ne pominjem. Možda ovo putovanje može da pričeka?
Ne, jasno mi je bilo da ne može. Toliko sam bio posvećen ovom problemu da sam već dugo znao da nema povratka. Bez obzira na Hemptons, LJŽS se odvijao. Upravo ovde. I sad. Svuda, dođavola. Osećao sam to u porama.
Ponovo sam proverio prtljag. Proverio sam pasoš, osiguranje, pribor za higijenu koji, po propisima, nije smeo da bude teži od sto grama, donje rublje, majice, šortseve i crvenu vunenu kapu. Zatim sam pokupio tablete doksiciklina, protiv malarije, koje su se prosule po presavijenom ponču, a onda sve dobro svezao.
Neka neverne tome idu dođavola. Bio sam spreman za polazak. Bocvana ili propast. Ostalo je samo da čekiram kartu na aerodromu, ako uopšte stignem tamo.
Kad smo se konačno pokrenuli, izvadio sam mapu Afrike. Živci su mi bili napeti kao strune, od uzbuđenja. Kad samo pomislim na afrička prostranstva. Tri puta je veća od Evrope. Tokom prvog putovanja, na postdiplomskim studijama, mnogo sam naučio o tom kontinentu. Ali ovo je nešto drugo. Ovo nije izlet.
Taksista je prestao da se svađa preko mobilnog. Okrenuo se ka meni.
– Koji terminal, gospodine? – aerodrom nam se, konačno, ukazao pred očima.
– Nisam siguran – rekao sam. – Putujem južnoafričkom avio-kompanijom.
– Idete u Afriku? U Južnu Afriku? – upitao je taksista. Malo sam se zabrinuo. Tek sad sam primetio, i po izgledu i po govoru, da je taksista Afrikanac. Njegov engleski je imao afričku melodič-

nost. Nigerijsku, možda.
– U Bocvanu – odgovorio sam.
– Idete iz Njujorka u Bocvanu? Ne! Stvarno? – rekao je taksista. U retrovizoru sam video njegove razrogačene oči i crvenkaste beonjače.
Bio je sumnjičaviji i od moje devojke. Te večeri sam sa svih strana dobijao nesebičnu podršku i povoljne predznake.
– Tako sam planirao – kazao sam. Taksi se zaustavio ispred prometnog terminala.
– Nadam se da idete poslovno – rekao je i dao mi račun za pređenu kilometražu. – Nadam se da je zbog posla, ortak. Znate na šta mislim.
Znao sam na šta misli, nažalost. Na epidemiju side u Bocvani, drugu po broju zaraženih u svetu.
Svaka četvrta odrasla osoba imala je ovu strašnu polno prenosivu bolest.
Nisam preterano brinuo zbog toga. Pored dugog puta i borbe protiv zastrašujuće globalne epidemije, teško da ću imati vremena za žestok, divlji seks bez kondoma u zemljama Trećeg sveta. Uostalom, imam devojku.
– Ne brinite – rekao sam taksisti i otvorio vrata. – Neću se nimalo zabavljati.





12.

Otprilike četiri sata kasnije, probudio sam se na dvanaest hiljada metara iznad Atlantika.
Žmirkajući u niskom zadnjem delu prazne kabine boinga 747, podigao sam sedište i pogledao kroz prozor. Kroz mlečna prostranstva beličastih oblaka, video sam kako se u daljini, na okeanu, meškolje talasi. Jasno je bilo da više nisam u Kanzasu niti u Kvinsu, hvala bogu.
Zevnuo sam, a zatim spustio stočić . Izvadio sam laptop iz torbe. Nameravao sam da napišem nekoliko imejlova, ali sam umesto toga otvorio LJŽS prezentaciju u pauer pointu koju sam predočio u Parizu.
Prikaz počinje fotografijom jednostavne slike iz čuvene pećine Lasko u Francuskoj na kojoj se jasno vidi kako bizon ubija čoveka. Sledeći je Rubensov Okovani Prometej. Na slici, Titanovo lice je iskrivljeno od jakog bola dok mu orao kida utrobu. Za Rubensom sledi renesansna slika Nikole Pusena, Kuga u Ašdodu, s prizorom Boga koji šalje kugu i miševe na Filistejce jer mu se nisu povi- novali.
Onda su na red došle čudnije, mračnije i manje poznate slike. Kad se pojavila stara skulptura jaguara u skoku, puls mi se ubrzao. Pronađena je u astečkom hramu, uz proročanstvo po kojem će životinje raskomadati sve ljude.
Posle jaguara, na red je došla jeziva ilustracija iz „Togenburške Biblije”. Na njoj muškarac i žena umiru od buboničke kuge. Nešto u njenoj svetloj, statičnoj jednoličnosti – karakterističnoj za srednje- vekovnu umetnost – posebno uznemiruje onog ko je gleda. Naga tela nepomično leže na postelji poput papirnatih lutaka, bleda koža im je osuta, a limfne žlezde natečene. Crna smrt, koja je ubila četrdeset odsto tadašnje svetske populacije, potekla je od mrmota, a u Evropu je preneta preko pacova.
Ponovo sam pogledao kroz prozor. Dok sam zurio u oblake i u okean, desetine kilometara ispod njih, obuzeo me je čudan osećaj. Obuzela me je jeza i činilo mi se da propadam. Jurili smo ka Africi brzinom od oko hiljadu kilometara na sat. Odjednom sam se osetio veoma sićušnim i usamljenim. Nisam religiozan, ali dok sam tako sedeo, počeo sam da razmišljam o neobjašnjivoj prirodi ovih pojava.
Kao da sam deo apokaliptične promene. Pomislio sam na konje, ptice i zmije, na kletvu koju je, po „Knjizi postanja”, Bog bacio na zmiju: on će tebi glavu satirati, a ti njemu petu ranjavati.
Gnev božji?
Ili je to možda posledica letenja avionom, pomislio sam, brišući krmeljčiće iz očiju. Nema sumnje da sam postao opsednut LJŽS-om. Pomislio sam na sve neprospavane noći, na odustajanje od školovanja. A sada sam zaista u avionu za Afriku. Možda ću konačno naći odgovore za kojima tragam. Možda prosto ludim. Počeo sam da sumnjam u svoj zdrav razum.
Pogledao sam laptop i video da mi je stigao još jedan imejl od Natali. To me je stvarno razbudilo.
„Oze, znam da ovo možda nije najbolji trenutak da ti to saopštim...”
Čoveče. Znam šta sledi posle ovog. Čitao sam preskačući delove poruke, kao nekad izveštaje iz banke. Preleteo sam pogledom preko imejla svestan da ne želim da ga pročitam. Ostatak sam pročitao na brzinu.

„...ali razmislila sam o svemu. Suština je da ja više ne mogu ovako. Barem ne sad. Očajno sam uradila ispit iz imunologije. Daj bože da dobijem sedmicu. Ali nije samo to. Dekoncentrisana sam, a moram da se usredsredim na školu i na karijeru. Znam da nije trebalo da ti saopštim mejlom. Razgo- varaćemo kad se vratiš. Moraćeš da nađeš nekog drugog da obilazi Atilu. Ja sam prezauzeta.”
Nema problema, pomislio sam. Ura. Mogu ponovo da se bacim u promet. Razmišljao sam da joj odgovorim, ali sam na kraju odlučio da je prosto ignorišem, da ostane na tome. Sada nema povratka. Natali je to znala, kao što sam ja znao da je njoj najvažnije da postane lekar. Jasno mi je to stavila do znanja. Možda smo zaista morali da se raziđemo na neko vreme.
Jednostavno ću morati da pozovem drugu ženu, onu do koje mi nije stalo. Ostavio sam poruku gospođi Abro na telefonskoj sekretarici, u kojoj je preklinjem da hrani Atilu do mog povratka. Ona me ne bi izneverila. Zatvorio sam laptop i protegao se. Još dvanaest sati do presedanja u Johanesbur- gu. Izvadio sam ajpod iz torbe, stavio slušalice i odvrnuo „Blek Sabat”. Kroz prolaz aviona koji je jurio, pošao sam u potragu za stjuardesom i red bulom.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:45 am




Druga knjiga U AFRICI





13.

Moj prvi pogled na Afriku, dvanaest sati kasnije, zapravo je bio razočaravajuć. Johanesburg je, iza masivnih aerodromskih prozora, bio samo gomila bezizraznih zgrada; toliko bezličan da bi mogao biti i Klivlend.
Jedan sat kasnije, kad smo krenuli put severa, ka Bocvani, osetno sam se oraspoložio. Zeleno- smećkasti krajolik naizgled nepreglednog prostranstva izgledao je baš onako kako je dečak u meni zamišljao Afriku. Toplu, divlju, samotnu.
Dok smo se polako spuštali u Maun, primetio sam nekoliko modernih zgrada, ali većina je bila izgrađena od blokova i metala. Sišao sam niza stepenice i stupio na šljunak. Iza klimave metalne ograde duž aerodroma, na sve strane su bili magarci. Video sam i rondavele, tradicionalne afričke kolibe sa slamnatim krovom, napravljene od kamena i kravlje balege. I pored sladunjavog mirisa đubriva i dizela, bilo mi je neočekivano prijatno na jarkom, zaslepljujućem žutom svetlu.
Prošao sam carinu. Na izlazu je stajao Abraham Bindiks. Skinuo je dotrajali slamnati šešir i zagrlio me ogromnim rukama. Krupan preplanuo pedesetogodišnjak širokih ramena, podsetio me je na fudbalskog trenera s koledža San Belt.
Lice mu je bilo grubo i izbrazdano poput radničke rukavice. Brkovi su mu se stapali s čekinjama na obrazima. Ispod nezakopčane, znojave lanene košulje, štrčale su guste malje na grudima. Izbledele plave tetovaže na dlakavim mišicama nalik bačvama za vino bile su uspomena iz mornarice. Bilo je lepo videti njegov vragolast osmeh i njegove retke zube. Poslednji put sam ga video u Parizu. Sedeli smo u hotelskom baru i napili se kao svinje nakon što su me oterali s bine.
Izgledao mi je punije nego onda u Parizu. Osim toga, primetno je ostario i kretao se malo sporije.
Pitao sam se da nije bolestan.
– Hvala ti što si došao, prijatelju, ali imam loše vesti – rekao je dok sam uzimao torbe s gomile prtljaga. Voleo sam Abrahama, ali bio sam malo uzdržan prema njemu. Kao i mnogi Afrikaneri, bio je neotesan i ponekad je rasuđivao kao rasista, što u Amerikancu može da izazove nelagodu. Ipak, delovao je zaštitnički, , kao kod tata medved.
– Nažalost, iskrsao mi je jedan problem – kazao je. – Porodični problem. Možeš li da se strpiš jedan dan pre no što te odvedem u selo nadomak granice sa Zimbabveom? – upitao je.
– Naravno, Ejbe? Šta se desilo? Mogu li ja nekako da pomognem? – odvratio sam.
– Ne, ne, u pitanju je porodični problem. – Ejb je imao topao glas s limenim prizvukom, poput prigušene trube. – Moj mlađi brat Filip, pacifista, glavni je u izviđačkom kampu u šumama blizu na- mibijske granice. Dok ja bogate američke turiste vodim da ubijaju životinje, on ih vodi samo da ih vide, da ih slikaju. Zapravo, vodi ih da gledaju dva velika čopora koja se hrane afričkim govedima u delti Okavanga.
– U čemu je problem?
– Ne znam, čoveče. Već dvadeset četiri sata ne mogu da uspostavim vezu s njegovom bazom, a mama je zabrinuta. Verovatno nije ništa, ali s obzirom na sve ovo ludilo, moram da proverim da li je zamlata dobro.
– Idemo onda – rekao sam. – Kažeš da u kampu ima lavova, je li tako? Zato sam i preleteo

trinaest hiljada kilometara.
Moj polet malo je ohrabrio Ejba.
– Važi, druže – izgovorio je, lupkajući me po ramenu. To me je malo zabolelo. – Znao sam da si pravi prijatelj, Oze. Pokušao sam da nagovorim svoje tragače da pođu sa mnom, ali te sujeverne budale su i dalje prestravljene zbog pokolja u onom selu na koje smo naišli. Ti paganski maloumnici su rekli da ne žele da staju na put lavovima sve dok se, kako kako kažu, duhovi ne smire.
Uznemireni duhovi; lavovi. Setio sam se svog osećaja propadanja u avionu, osećaja božje srdžbe.
A onda sam odagnao te misli. Ostavio sam svoju nelagodu iza sebe.
– Na kojoj strani je Okavango? – pitao sam, tegleći torbu s kamerom.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:46 am










14.

Umesto da izađemo s aerodroma, Ejb i ja smo krenuli južno, ka terminalima, a zatim skrenuli desno u uzan, prljav prolaz.
– Zašto smo došli ovamo? Mislio sam da idemo u kamp tvog brata – kazao sam.
– I idemo, druže. U severnom delu delte nema puteva, samo avio-piste – objasnio mi je Ejb. Dok smo koračali, iz jednog džepa svog kaki prsluka izvadio je kutiju s duvanom za žvakanje. Uzeo je malo duvana i stavio ga u usta. – Treba da unajmimo avion.
– Da unajmimo avion? – upitao sam. – Nadam se da znaš da upravljaš njime jer ja samo znam da iskačem.
– To bi moglo dobro da ti posluži – kazao je. Vilice su mu se pomerale dok je razmekšavao duvan. Namignuo mi je. – Ja imam dozvolu, samo neko vreme nisam vozio.
Izašli smo na šljunak i prošli pored aviona iz kojeg sam maločas izašao. Primetio sam da su na Crnom kontinentu malo opušteniji što se tiče kontrole. Niko nije tražio da se izujem.
Skrenuli smo u hangar. Čovek s masnim šeširom, polu-Afrikanac, polu-Azijac, sedeo je za stolom i prstima jeo meso s roštilja. Pored njega je sedeo Afrikanac koji je ličio na policajca ili vojnika, sudeći po zamazanoj sivoj uniformi i sivoj bereci. O ramenu mu je visila puška AK-47. Obojica su podigla noge i gledala film na DVD-plejeru. Zavirio sam preko policajčevog ramena: Hepi Gilmor, film s Adamom Sendlerom. Nisu se smejali, što je razumljivo, jer film nije naročito smešan, mada se činilo da njima nije jasno da je to to komedija.
Ejb je desetak minuta razgovarao s njima, peneći kao bik, na jeziku za koji sam ubrzo saznao da se zove setsvana. Abraham je na kraju, oznojeni zajapuren lica podbulog od vrućine, počeo da pretura po džepovima svog prsluka i čoveku za stolom dao savijen svežanj novčanica. Ovaj ih je izbrojao prstima lepljivim od mesa. Delovao je zadovoljno. Poslao nas je nekud napolje s nekim kretenom koji je izigravao mafijaša, što je, verovatno, video u američkim filmovima.
Krenuli smo stazom između dva niza aviona za zaprašivanje. Ejb je otvorio vrata zarđale letelice koja je, kao u nekom crtaću, bila nesrazmerno velika u odnosu na gume i ugurao moje torbe iza sedišta. – Sačekaj, druže. Odmah se vraćam – rekao je Ejb i krenuo nazad ka hangaru. Vratio se trenutak kasnije, s drugog kraja aerodroma, u razdrndanom rendžroveru. Kad je otvorio vrata, iz terenca su iskočila dva crvenkastosmeđa psa zalizane dlake, afrički goniči lavova. Uskočili su u avion kao da su to često rade. Zatim je Ejb uzeo dva velika sanduka s puškama i stavio ih u avion. Primetio je da gledam u oružje.
– Bolje da ga imamo, nego da ga nemamo kad nam zatreba. Zar ne? – kazao je očinski me uštinuvši za obraz. Sunđeraste radio-slušalice ubrzo su mi pritisle uši. Krenuli smo ka uzletištu. S druge strane prašnjave piste primetio sam ograđeno polje s kamenjem i čudnim, razapetim šatorima.
– Šta je ovo, Ejbe? – pokazao sam i viknuo kako bih nadjačao sve glasniji propeler.
– To je groblje – odgovorio je Ejb, takođe vičući. Otvorio je ventil za dovod goriva. Truckali smo se po šljunku. – Mnogi su umrli od side pa ne stižu da iskopaju rake. Zato kovčege ređaju jedan na drugi, ispod šatora. Kako se ono vi Amerikanci šalite na račun groblja?
– Ljudi bi umrli da bi ušli unutra? – nagađao sam.

– Da. Na to sam mislio. – Ejb se sarkastično osmehnuo. Zubi su mu bili krivi i žuti od duvana.
Zatvorio je ventil i naš mali avion se odlepio od tla. – Dobro došao u Afriku, čoveče.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:46 am





15.

I pored vremenske razlike, tesne avionske kabine, koji su mi dahtali na oba uveta, ta tridesetominutna vožnja avionom za mene je bila najuzbudljivija u životu. Kao da me je let iznad delte Okavanga vratio u prošlost. Donekle sam očekivao da vidim dinosauruse kako tumaraju ispod nas. U beskonač- noj smećkastoj dolini koja se talasala ispod nas nije bilo ni jedne jedine zgrade, kuće, pa čak ni kućerka. Posmatrao sam senku aviona kako klizi preko belih ostrva nalik tačkama između svetlopla- vih traka vode. Na tim ostrvcima rasle su palme, između ogromnih zemljanih za koje mi je Ejb rekao da su nasipi termita.
Sada, pošto je bio jul – zimski mesec u Africi – objasnio je Ejb, delta se isušila i trostruko smanjila, privlačeći ogroman broj životinjskih vrsta, najveći na planeti. Nadletali smo nilske konje, hijene, krda ogromnih afričkih goveda, rogatih i crnih, koje su neki profesionalni lovci, rekao mi je Ejb, smatrali opasnijim od lavova. Tu su bile i rečne ptice, milioni ptica, reklo bi se. Na zvuk aviona, raspršile su se s isušenih močvara. Prvi ljudi koje smo videli bila su dva ribara u grubo istesanom čamcu. Posle ovoga, ne treba mi kanal Diskaveri, pomislio sam.
– Stigli smo – rekao je Ejb nekoliko minuta kasnije. Čuo sam ga isprekidano zbog slušalica. Usporili smo spuštajući se ka slamnatim krovovima pored kojih se nazirao beličasti trag piste. Mislio sam da ćemo se prilikom sletanja truckati kao na uzletanju pa sam se iznenadio kad je Ejb glatko spustio avion. Skinuo sam slušalice. Naviknutom na buku, tišina mi je delovala gotovo sablasno. U ušima mi je malo zujalo.
– Ovo je čudno – rekao je Ejb kad smo izašli iz aviona na vrelinu. – Ne smešno, nego čudno.
– Šta? – upitao sam.
– Naši ljudi, kad vide da se spušta avion, obično nas dočekaju s pićem i toplim peškirima. Ja ništa ne vidim i ne čujem. A ti? Ne čuju se čak ni životinje.
Bio je u pravu. Čulo se samo jednolično zujanje insekata ispod blistavog neba. Kućerci sa slamnatim krovovima koji su se videli u daljini, na kraju prašnjavog puta, pored krtih smeđih stabljika trski i papirusa, delovali su prazno, napušteno. Srebrnasta svetlosna traka na obzorju podrh- tavala je na jari i treperila poput izmaglice.
Ejb zazvižda. Dva psa riđe zalizane dlake dadoše se u trk. Pomno su osmatrali. Napregnuli su čulo mirisa. U kampu do kojeg su nas doveli bilo je beživotno kao na groblju. Našli smo odeću, prtljag, turističku opremu za safari: šešire i prsluke s džepovima oker boje, otvorene kofere, razbacane čarape i rublje na nenameštenim krevetima. Ali nije bilo ni turista ni vodiča.
Iza kuhinje se nalazilo nešto nalik brodskom kontejneru, džinovska crvena kutija od talasastog lima, a pored, lendrover s dva dodatna reda izdignutih sedišta namenjena posmatračima divljih životinja.
Ejb se nakašljao psujući na nekom nepoznatom jeziku. Na travu je ispljunuo smećkasti sok od duvana pa usta obrisao rubom košulje.
– Nedostaju dva džipa, vodič, desetak služavki i kuvara. Ovo je veoma čudno, Oze. Gde su, dovraga? Gde mi je brat? Imam loš predosećaj.
Stavio je prste u usta i zaparao vazduh zviždukom na koji su psi dotrčali. Uskočio je u rover,

našao ključeve i upalio motor. Odvezli smo se do aviona, po puške, a zatim krenuli severno od kampa po loše utabanom putu. Kamenčići su leteli i krckali pod gumama. Auto se njihao i drmusao preko neravnina. Kad je put iščezao, suočili smo se s džombastim terenom obraslim visokom suvom travom. Oko drveća abonosa, nekoliko mladunaca hijena gacalo je po plitkom rečnom koritu. Šape su im bile prekrivene debelim slojem smrdljivog mulja. Netremice sam zurio u njih, kao da sam na safariju, ali ako ih je Ejb i primetio, kao i porodicu žirafa koja se napajala u plićaku tridesetak metara nizvodno, ništa nije rekao.
Kružili smo oko drveća smokava kad smo konačno ugledali ljude. Grupa Afrikanaca tumarala je duž rečne obale, dva muškarca i debeljuškasti dečak u kuvarskim uniformama. Spremali su se da uđu u čamac. Ejb je dao gas okrećući džip ka njima, a onda naglo zakočio. Doviknuo mi je nešto na jeziku setsvana. Uzvratili su mu povicima. Izgledalo je kao da se svađaju. Razgovor je trajao nekoliko minuta. Na kraju su tri kuvara nevoljno izašla iz čamca i sela na zadnje sedište rovera. Okrenuo sam se i pogledao ih. Gledali su me bezizrazno i nedokučivo. Nisu me primećivali.
– Šta su ti rekli? – upitao sam Ejba kad smo krenuli. On je stavio u usta još malo duvana. – Ovo je gore nego što sam mislio, čoveče. Dve grupe su prekjuče krenule u obilazak, dvadesetoro ljudi, ra- čunajući mog brata. Otad nemaju vesti od njih. Ne samo to. Kažu da su lavovi sinoć bili u kampu. Tumarali su poput zalutalih mačića i skupljali ostatke hrane. Ove budale su se sakrile u kontejner. Kad su se probudili, radio-prijemnik je bio pokvaren, razbijen. Malopre su hteli da krenu nizvodno, da potraže pomoć.
– Oko čega ste se svađali?
Ejb je skinuo slamnati šešir i obrisao znoj sa suncem oprljene obrve. Znoj je curio s njega kao sa česme.
– Rekao sam im da pođu s nama u potragu za turistima i vodičima, ali su, kao i moji tragači, pre- stravljeni. Kažu da se lavovi čudno ponašaju. Sujeverna vradžbinska sranja. Bogovi su ljuti. Navodno, crna magija je umešala prste. Uga-buga-buga.
Iza nas, kuvari su počeli da pevuše neku religioznu pesmicu. – Evo, opet – rekao je Ejb pokazuju- ći palcem na njih, preko ramena. – Oo, ee, oo, aa, ting-teng, vala-vala, bing-beng!
Pritisnuo je kočnicu i naglo zaustavio rover. Brzo je izašao i iz torbe na zadnjem sedištu uzeo pušku za lov. Bila je to vinčesterka, model 70, uz koju idu ogromni meci 458. Napunio je okvir velikim metalnim čaurama i zatvorio ga uz škljocanje. U džip se popeo otpozadi, zatim se probio između ljudi, torbi i pasa i namestio pušku na postolje rovera. – Seo je za volan i rekao: – Hoćete da vidite crnu magiju, primitivci? Daću vam crnu magiju – vikao je na njih, a onda je upalio motor i ubacio u brzinu.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:46 am








16.

Na nešto manje od kilometar i po severoistočno od rečne obale safari kampa, na najvišim stenama, nedaleko od čopora, ugledali smo dva ogromna lava. Ležali su na stomaku, nepomični poput zlatnih prostirki. Dahtali su i njušili uz povetarac. Bezizraznim pogledom ćilibarskih očiju lenjo su osmatrali obzorje.
Poput pasa, ali za razliku od ljudi, lavovi se ne znoje preko kože. Temperaturu tela kontrolišu dahtanjem. Ali ovo teško disanje nije prouzrokovano vrelinom ili iscrpljenošću. Dahću jer su se prejeli.
Ispod njih, po trnovitom žbunju klisure, razmileli su se rojevi debelih, svetlucavih muva. Zujale su oko mesa što je trulilo na suncu koje je upeklo. Zavlačile su se između kostiju. Njihovo jednolično komešanje podsećalo je na neprekidni vibrato istog tona na violončelu. Ljudska tela ili, bolje rečeno, njihovi ostaci, bili su razbacani po krvavoj travi. Pod zaslepljujućim suncem, rasuti grudni koševi i karlične kosti beleli su se poput aspirina.
Ostatak čopora rasporedio se u velikom, nepravilnom krugu oko kostiju. Usred tog meteža skakutali su lešinari, sležući krilima kao ramenima. Vratovi im liče na crviće. Kljunovima kidaju meso sa skeleta rastežući ga kao gumicu. Lavice i mladunci dobrano su se najeli i sada se zadovoljno i veselo prevrću po travi. Dva mužjaka su krupna kao zlaćana brda. Braća su, blizanci, gotovo istovetni, samo što stariji nema jedno oko oko. Izgubio ga je u nedavnom preuzimanju čopora. Pošto su ubila dva alfa mužjaka, a trećeg oterala, braća su svoju dominaciju učvrstila proždiranjem svih su- parničkih mladunaca i četiri mlade ženke. Ali porast moć koju su stekli posle preuzimanja čopora bila je zanemarljiva u poređenju s onom koju su stekliu nakon ubijanja dve grupe ljudi.
Lavovi su osetili nešto dotad nepoznato, što je izmenilo njihov odnos prema ljudima. Donedavno predatori po mnogim osobinama slični lavovima, iritirajuće i nedosledne životinje koje je, uglavnom, trebalo ignorisati, sada su bile plen.
Videli su ih kako dolaze. Dve sitnije, brže lavice, popele su se na kobasičasto drvo nedaleko od traga guma i pritajile se. Dok je rover prolazio, skočile su na otvorene džipove pune nezaštićenih, slabih sisara. Kad su se ti krupni, bezdlaki majmuni uspravili na spore, nejake noge, olakšali su im posao. Ne zato što su lavovi bili naročito gladni. Ljudi nisu ništa u poređenju s bivolom teškim jednu tonu, omiljenijim plenom čopora. Džipovi su ličili na kutije pune grickalica.
Mužjaci su skočili sa stena, najpre jedan pa drugi. Lagano su se probijali kroz čopor, visoko uz- dignutih glava. Načuljili su uši, zatvorili čeljusti i mahnuli repovima, levo-desno. Trenutak kasnije, za njima su krenule ženke, pognutih glava. Kako su se dve lavice približavale, lešinar koji se obrušio na lice jedne žene, skupio je krila i odleteo, mašući čudno i smeteno, poput velikog goluba. Jednooki lav spustio je šapu na ženino lice Držao ga je i zagrizao uz pucketanje. Očnjacima je gulio kožu s kosti.
Neko vreme je žvakao, a onda je podigao glavu i onim jednim okom pogledao ka istoku. Čuljio je uši i širio nozdrve. Lavovi se ne ističu sluhom, ali lojne žlezde smeštene oko brade, čeljusti, njuške i brkova skrivaju moćno čulo mirisa.
Nešto je nanjušio. Osmotrio je brata koji je sad gledao na istu stranu.

Ljudi, saopštavaju jedan drugom pogledom, režanjem. Još ljudi.
Dva mužjaka okrenula su se ka čoporu izmenjenog držanja. Izdavali su naređenja živopisnom rikom, od najnižeg do najvišeg tona.





17.

Veselo jato roda izletelo je iz krošnji drveća dok smo prolazili poljem, otprilike pet kilometara severno od kampa. Bile su to marabu rode karakteristične po čekinjastoj, beloj ćubi, golim ružičastim vratovima i perju koje podseća na smoking. Ti strvinari često su se vrzmali oko kostura zajedno s le- šinarima. Zovu ih „ptice grobari”. Ejb je iskrivio lice kad ih je ugledao. Delovao je hladnokrvno, ali znao sam da je zabrinut, te sam se i sam zabrinuo.
Zapravo, ja sam još od ranije bio zabrinut.
Otkako smo sleteli u napušteni kamp, razmišljao sam o svom prvom putovanju u Afriku, o postdi- plomskoj ekskurziji. Posetili smo čuvene stenovite doline u južnoafričkoj pustinji Karu, tipičan geološki primer početaka života na Zemlji.
Sve vreme sam mislio na to kako ispod sedimenta starog dvesta pedeset miliona godina nema fosilnih ostataka, što je dokaz izumiranja permsko-trijaskog izumiranja – skraćeno, P-Tr . Bio je to najpogubniji period za živi svet na Zemlji. Devedeset procenata svih vrsta na planeti iščezlo je mu- njevitom brzinom. Trebalo je da prođe mnogo miliona godina da bi se obnovila biološka raznovr- snost na Zemlji. Tako masovna izumiranja dosad su pet puta pogodila planetu; statistički, sledi još jedno.
Na prelazu iz krede u tercijar, usled udara asteroida, kako se veruje, izumrli su dinosaurusi. Ali kad je reč o izumiranju tokom prelaza perma u trijas, naučnici još nemaju pouzdana objašnjenja. Neki misle da ga je prouzrokovala vulkanska aktivnost, asteroidi ili kosmičko zračenje, ali niko zapravo ne zna zašto su su gotovo sve životinje, vegetacija i insekti na svetu najednom uginuli.
Teorija LŽS bila je veoma uznemirujuća upravo zbog prirode urušavanja drevnih ekosistema na planeti. Ponašanje životinja posledica je miliona i miliona godina evolucije i prilagođavanja hiljada naraštaja. Evolucija je posledica promena u okruženju. Okruženje se promeni, neke životinje se na to naviknu, druge ne. Promene u ponašanju različitih životinjskih vrsta širom sveta nije samo nesvakida- šnje već je i znak za opasnost. Otvorio sam torbu s kamerom spremajući se da snimam. Ubacio sam bateriju, izglancao sočiva i izvukao postolje za rame.
Kako smo zalazili sve dublje u deltu Okavanga u potrazi za nestalim turistima, sve više sam verovao da je prirodna ravnoteža narušena u čitavom svetu.
Ubacio sam novu mini digitalnu kasetu i uključio stabilizator slike na svom neprocenjivom soniju kad sam iza sebe osetio komešanje. Dva Ejbova afrička goniča slonova zalajali su kao mahniti. U sledećem trenutku, ispala mi je kamera. Osetio sam nešto tvrdo i hladno na vratu i ključnoj kosti.
Jedan od ljudi sa zadnjeg sedišta prislonio mi je uzvrat nešto za šta sam pretpostavio da je mačeta. Drugi je istim oružjem pripretio Ejbu.
Ejb je polako prikočio i na jeziku setsvana obratio se čoveku koji mu je prislonio mačetu uz vrat. Glavu je mogla da me sačuva samo Ejbova pregovaračka veština. Srce mi je udaralo kao ludo. Naježila mi se svaka dlaka na ruci. Čovek koji je držao mačetu uz Ejbov vrat neprestano je odmahivao glavom i pokazivao nekud iza nas. Ejb je uporno govorio. Čovek odmahnu glavom.
– Ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne – rekao je. – Ne, čovek.
Spustio je mačetu kako bi izašao iz rovera. Oružje je uperio u Ejba, ali u trenutku nepažnje, dok je

drugom rukom pokušavao da izvuče vinčesterku iz rama, Ejb je zavukao ruku u unutrašnji džep prsluka i izvukao malu, ali opasnu tridesetosmicu kratke cevi. Prislonio ju je napadaču između očiju. Ovaj ih je samo ukrstio, kao Karli kad ga Mo udari po nosu. Podigao je ruke i spustio mačetu.
Onda je i onaj koji je stajao iza mene spustio mačetu. Njih dvojica razmeniše poglede i slegnuše ramenima, kao da su priznaju jedan drugom da su pošteno izgubili bitku, i iskočiše iz džipa. Bez reči su polako uzmicali u pravcu iz kojeg smo došli. Psi su režali i lajali za njima, ali im je Ejb zviznuo te su se utišali. Zajapurio se i tresao se. Isprva sam pomislio da se prepao, ali onda sam shvatio da je pre svega besan.
– Kukavice! – vikao je Ejb za njima namestivši šake kao megafon. – Budale praznoverne!
Nitkovi!
Ispljunuo je braon sok kroz prozor, obrisao lice rukavom, opsovao jedva dišući i pustio kvačilo.
– Sujeverne, glupe izdajice, kurvini sinovi što veruju u vradžbine – promrmljao je, nikom posebno; sebi, meni , psima. – Ostali smo samo mi, gospodo.
Zavalio sam se u sedištu, obrisao znoj s lica i zažmurio. Srce mi je i dalje ubrzano lupalo dok sam uzimao kameru sa zadnjeg sedišta.
Možda je Natali bila u pravu u vezi s mojim dolaskom u Afriku, pomislio sam. Sto u kancelariji s klima-uređajem u tom trenutku nije mi delovao tako odbojno.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 4 1, 2, 3, 4  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu