(R)evolucija

Strana 2 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Ići dole

(R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:40 am

First topic message reminder :

Džejms Paterson, Majkl Ledvidž



Brutalni napadi životinja u celom svetu bacaju na kolena čitave gradove. Džekson Oz, mladi biolog, užasnuto posmatra događaje koji izmiču kontroli. Kad se zadesi u Africi prilikom koordiniranog napada ogromnog čopora lavova, potpuno mu je jasno da na Zemlji uskoro neće biti mesta za ljudsku rasu. Uz pomoć ekološkinje Kloi Tusinjan, Oz podiže na noge svetske lidere kako bi spasli ljudski rod od sve perfidnijih i okrutnijih napada životinja.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:47 am







18.

Nekoliko kilometara severnije, naišli smo na isušena slana jezera ispresecana rečnim rukavcima. Prizor iza njih oduzimao je dah. Beskonačni mozaik travnatih površina i isušenih slanih jezera prostirao se dokle god pogled dopire. Bilo mi je jasno zašto bogati evropski i američki turisti dolaze u deltu Okavanga na safari. Prizor je bio spektakularan. Trag koji smo pratili nazirao se u plićaku jednog od rečnih rukavaca.
– Gospode! Jesi li siguran da... – samo to sam uspeo da kažem pre nego što je Ejb ravnodušno dodao gas i uvukao nas u vodeni kovitlac boje čokoladnog mleka. Voda je dopirala do kvaka na vratima. Očekivao sam da motor svakog trenutka posustane. Pripremio sam se da zaplivam. Pokvasili smo se.
– Njujorčani – rekao je Ejb terajući rover kroz visoku vodu, s rukom na kvačilu i s nogom na papučici za gas, oslanjajući se na svoju odlučnost i snagu motora. Glavom mi je pokazao na disaljku na bolu džipa. – I to smo rešili. Prepusti sve Dabru.
Jedva smo se probili na drugu stranu, a onda smo se popeli uz strmu, blatnjavu obalu i izašli na zaravan obraslu visokom svetlozelenom travom, koja se prostirala na površini preko jednog hektara. Po sredini se jasno ocrtavao trag guma, a zatim se gubio u laguni koja se presijavala poput srebra. U plićaku se tiskalo krdo afričkih goveda, njih sedamdesetak.
– Pažljivo posmatraj – rekao je Ejb pokazujući na krdo. – Blizu smo. Lavovi love ovu govečad.
Umalo nisam ispustio kameru kad je Ejb pritisnuo kočnicu i naglo se zaustavio na pola puta do lagune. Na drugom kraju visokog proplanka s visokom suvom travom, ispod kobasičastog drveta, bio je parkiran lendrover, isti kao naš, otvorenih vrata, s imenom safari agencije sa strane. Ejb je izvukao dvogled iz jedne torbe s opremom i uspravio se na sedištu. Polako je njime prešao preko travnate ravnice. Zatim je spustio dvogled, okačio ga oko vrata i seo. Pažljivo je vozio po čistini ka praznom džipu.
Zaustavili smo se pored vozila i izašli. Ejbu je pogled privuklo nešto svetlucavo. Sagnuo se i podigao predmet iz trave. Zumirao sam ga kamerom.
Bio je to ženski ručni sat marke kartije. Nimalo se nije uklapao u afričku divljinu, kao što se ni smežurana glava poslužena na pladnju ne bi uklapala u neki hotel iz lanca „Četiri godišnja doba”. Kaiš od krokodilske kože bio je poprskan krvlju.
Vratili smo se u rover i nastavili da se truckamo i poskakujemo preko trave. Nismo razgovarali. Po zemlji, oko praznog džipa i debla kobasičastog drveta koje je štrčalo usred trave i niskog žbunastog rastinja savane, bila je razbacana odeća. Delovi majica skoreni od krvi, pantalone, jedna ženska patika, neobičan ranac. Parčići tkanina razasuti duž polja. Na grani drveta se, poput zastave, vijorilo nešto nalik havajskoj košulji.
Ejb je pogledao uvis, ka krošnjama drveća, a zatim u lend-rover.
– Vidi – rekao je pokazujući mi. – Vidiš li pušku? Nije čak ni skinuta s postolja. Safari vodiči koji su poveli turiste nisu sujeverne sekaperse kao oni naši dragi ćaknuti prijatelji. Ovo su profesio- nalci. Mora da se sve desilo za nekoliko sekundi. Nisu stigli ni da uzmu oružje.
– Mužjaci lavova štitiće čopor od ljudi, ali ovo više liči na zasedu – kazao sam pokušavajući da

kažem nešto korisno.
– Šta su onda uradili s telima? – upitao je Ejb.– Lavovi se obično hrane tamo gde ubiju. Nikad nisam video ništa slično.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:47 am







19.

Široka zaravan u visokoj travi. Jednooki lav se pritajio i čeka. Otkako je u daljini začuo brujanje motora, smestio se na obod čistine, dvadesetak metara ka istoku, dovoljno blizu za napad.
Njegove moćne grudi dižu se i spuštaju ispod grive gotovo jagodičaste boje. Začkiljio je očima boje tamnog ćilibara usredsređujući pogled u daljinu. Blago je otvorio čeljusti. Brkovi su mu zatre- perili pod suvim vetrom.
Desetogodišnji mužjak lovio je na tom terenu još kad je bio mladunče i poznaje svaki pedalj te zemlje. Najpre je gledao ka zapadu, čekajući, ali kako je vetar promenio pravac, okrenuo se. Lukav predator se okreće uz vetar kako žrtva ne bi osetila njegov miris.
Strpljivo čeka da plen sagne glavu ili pogleda u stranu, savršen položaj za napad. Trenutak nepažnje dovoljan mu je da se spremi za napad. Napad će se završiti kao i uvek, brzim obaranjem plena na to i zarivanjem čeljusti u njegov vrat.
Već bi on napao, samo je oprezan kad su ljudi u pitanju. Nije navikao da lovi ljude. Lovci i lovo- čuvari nekoliko puta su ga ranili dok je lutao u divljini, pre nego što se pridružio čoporu. Ne skidajući pogled s plena, potmulo se oglasio. U travi, desno od njega, čulo se tiho režanje, kao kad mačka prede, a levo, zver se oglasila zavijanjem.
Kao odgovor na njegov poziv za napad, dvadesetak lavova iza njega podelilo se u dve grupe.
Jedna će s boka krenuti u juriš, druga će čekati u zasedi.
Lavovi na krilima formacije brzo su se pritajili. Tiho se probijaju kroz travu i traže bilo kakvo rastinje kao zaklon. Žutosmeđe krzno gotovo je nevidljivo, te ogromne mrkožute životinje uklapaju se u rastinje. Formirali su labavu mrežu oko kobasičastog drveta i plena i osujetili mu svak pokušaj bekstva.





20.

Ejb je podigao glavu i zazviždao na šta su psi pravo iz džipa skočili u visoku travu.
– Znaš, čoveče – rekao je Ejb dok je gledao kroz nišan puške. – Ako dođe do toga, najbolje je pucati lavu u glavu, između očiju.
– Hvala na savetu – izgovorio sam nastavljajući da snimam.
Trenutak kasnije, spustio sam kameru kad se u vazduhu, sa oboda čistine, začulo oštro i glasno pseće cviljenje. Jedno za drugim.
Ejb je zviznuo psima. Ništa se nije desilo.
Gurnuo je prste između usana i glasnije zazviždao. Tišina.
– Ovo ne valja – kazao je.
Ejb je podigao remingtonku na rame i prislonio oko uz nišan. Okrenuo sam kameru u istom pravcu i zadržao dah.
U travi se pojavio lav, dvadeset metara istočno od nas. Nikad ranije nisam video lava u divljini. Prelep i zastrašujuć prizor ogromne životinje od koje ti se okrene nešto u stomaku, duboko ispod rebara. Još sam bio obuzet laičkim strahopoštovanjem kad je Ejb povukao okidač. Kad je opalio, kao da me je neko udario posred glave. Osetio sam zujanje u levom uhu. Na mestu gde je lav stajao trenutak ranije, nije bilo ničega. Kao da je nestao. Ejb se ponovo popeo u lendrover.
– Vuci dupe ovamo ako želiš da ostaneš živ.
To mi je zvučalo kao dobar predlog. Zalupio sam vrata. Na drugoj strani čistine, nešto se kretalo. Iz skrovišta je izašao drugi lav. Stajao je u visokoj travi, nepomično, i mahao repom. Posmatrao nas je. Bilo je nečeg nestvarnog i turobnog u njegovim neumoljivim očima boje ćilibara.
Lav je riknuo i krenuo ka nama, najpre polako, ali onda se razjario. Mahnito je pojurio ka nama. Ejb je povukao okidač baš u trenutku kad je lav skočio. Još jedan nagli prasak puške u vazduhu. Video sam kako se lavu iz glave rasprskava mozak veličine pesnice. Ubijen je u skoku. Stropoštao se na zemlju i dokotrljao do vozačeve strane džipa pa udario o vrata kao o kolevku u travi.
Snimao sam i dalje. Ejb je izvadio okvir s mecima, koji se odbio o ivicu vetrobrana poput fijuka vetra. Primetio sam da lav na zemlji ispod nas još diše.
Ali ne zadugo. Začuo se još jedan jak prasak kad ga je Ejb pogodio tik iznad zadnjice, prostreliv- ši mu kičmu.
Izvadio je tri ispražnjena šaržera iz okvira puške. Onda je podigao šešir, pogladio obrvu i osmotrio čistinu. Tišina. Ni insekata ni ptica. Iznad nas je preletela senka visokog belog oblaka. Na trenutak sam skinuo pogled s objektiva i pogledao u Ejba. Izgledao je kao da mu je muka.
U travi, desetak metara od džipa, mrkožute glave okupljale su se ukrug. Svi lavovi su imali grive. Mužjaci. Dvadeset mužjaka.
Ejb je žmirkao i prineo je prst otvorenim ustima. Bio je toliko smeten da je zbunjenost nadjačala užas.
– Nemoguće – prošaputao je. – Svi su mužjaci?
Mužjaci se ne ponašaju tako. Čopor lavova se sastoji od desetak ili više ženki u srodstvu, i jednog, nekad dva, najviše tri ili četiri mužjaka, kad je reč o neuobičajeno velikom čoporu. Odrasli

mužjaci koji ne pripadaju čoporu love sami. Nikad se, baš nikad, u divljini mužjaci ne udružuju u veće čopore. To se, jednostavno, ne dešava.
Ali sada je drugačije.
Nastavio sam da snimam. Mužjaci su krenuli. Napravili su nekoliko koraka, a zatim zastali da propuste lava koji je stajao iza njih. Izgledali su kao uvežbani vojnici, koordinirani i usklađeni. Očekivao sam da će Ejb dati gas i odvesti nas što dalje odavde. Umesto toga, samo je stisnuo usne. Gotovo jednim pokretom podigao je pušku na rame, naciljao i opalio. Razneo je glavu najbližem lavu, s leve strane. Životinja je tresnula na travu.
Ejb je okretao pušku čekajući narednog kad se trava ispred džipa razmakla i kamera uhvati zlatni obris.
Šapa se spustila Abrahamu na lice. Čulo se krckanje kad se prevrnuo preko vrata džipa.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:47 am







21.

Dugo sam, veoma dugo, samo sedeo na suvozačkom sedištu, kao da mi je zadnjica prikovana za njega.
Isti iznenadni strah od kojeg ti se stegne grlo osetio sam kada sam prvi put skočio iz helikoptera kao vojni lekar u Bici za Faludžu. Stajao sam na vratima držeći se za međunožje kao neki kreten, i nisam mogao da se pomerim. U redu, idemo. Idemo. Dobro. Sad. Paralisao sam se. Idemo. Čak sam uradio isto što i onog dana dok su meci svirali pored moje zbunjene, otupele glave. Reaguj, magarčino!, uzviknuo sam u sebi. Uradi nešto! Ejbova puška ležala je ukoso na sedištu pored mene. Zgrabio sam je i usmerio cev ka vozačevim vratima. Lav je čeljustima držao Ejba za kragnu košulje i vukao ga uzmičući kroz travu.
Puška mi se, kad sam pogodio lava u glavu, uz jak trzaj odbila o rame. Iskočio sam iz džipa i pretrčao ne više od pet metara, preko trave, do mesta na gde je ležao mrtav lav. Tu se Ejb, kome je krv liptala iz glave, drhteći uspravio na noge. U tom trenutku, jedini cilj mi je bio da što pre šmugnemo odatle, da nađem Ejbu lekara.
Prebacio sam njegovu ruku preko svog ramena pa smo se dovukli do džipa. Ejb je bio krupniji od mene i mnogo teži. Sporo smo napredovali.
Krv je tako šikljala da nisam mogao da razaznam ujed. Spustio sam ga na zadnje sedište džipa po- kušavajući da ga previjem njegovom košuljom kad se rover zaljuljao poput čamca i umalo prevrnuo. Na haubu je skočio lav, kao mačka koja se vere na stolicu za ljuljanje. Znatiželjno je piljio kroz ve- trobransko staklo. Oči su mu ličile na užaren ćilibar. Plamtele su kao jara, kao krv i med.
Odlučio sam, ako se tako može reći, da je najbolje da se sakrijem ispod volana. Dopuzao sam do prednjeg dela vozila, prema lavu, kao kad bokser ulazi u klinč. Šćućurio sam se ispod volana odupirući se nogama o pod i otkočio pušku. Dok sam čekao kraj, setio sam se da motor i dalje radi. Šakom sam pritisnuo papučicu za gas. Motor je zabrektao, ali se ništa nije desilo. Nije bio u brzini.
Laktom sam držao kvačilo i pružio ruku ka menjaču. Drmao sam ga napred-nazad sve dok ga nisam ubacio u brzinu. Pustio sam kvačilo i dodao gas drugom rukom.
Džip je naglo krenuo u rikverc, što mi je odgovaralo. Kretali smo se. Dlanom sam pritisnuo papučicu za gas uz blatnjavi pod i držao je tako. Osetio sam kako se auto bez vozača ljulja i nasumično kreće kroz travu. Udario sam glavom o volan i u metalni okvir vrata dok je rover poskaki- vao unazad preko polja. Čuo sam režanje lava s haube iznad mene. Kandžama je udarao i grebao po staklu.
Dok je auto još bio u pokretu, malo sam se ispravio i ugledao njegove prednje šape i masivnu, kudravu glavu kako viri iznad vetrobranskog stakla. Ličio je na one stare crteže „Kilroj je bio ovde”. 3⇒ Dohvatio sam volan i iz sve snage ga okrenuo nalevo. Lav je rikao klizeći s haube, ispružio šapu ka plenu i pao pored auta. Zacvileo je kad je rover naleteo na njega.
A onda smo poleteli. Rover se na trenutak našao u vazduhu pošto smo naleteli na strmu rečnu obalu. Dok sam čekao žestok pad na miru sam razmislio o svom životu. U te dve sekunde sam shvatio da stvarno ne mogu da krivim Natali što me je šutnula. Onda smo udarili o tlo.





22.

I Ejb i ja smo izleteli iz rovera kad se izvrnuo i zario u peščani sprud. Tresnuo sam na blatnjavo tlo slušajući krckanje metala, plastike i stakla džipa koji se uz brujanje izvrnuo na stranu.
Teturao sam se. Očistio sam blato s lica i proverio da li sam povređen. Gotovo sam osećao kako mi podlivi izbijaju svuda po telu, ali to je bilo sve. Motor je još radio, ali je posustajao. Zadnji deo je bio zariven u muljevitu vodu. Jedan zadnji točak okretao se uprazno u glibu.
Ejb je bio u lošem stanju, kao da neće izdržati. Noga mu je bila zarobljena ispod rovera, a glava neprirodno iskrenuta. Kao da je prilikom udara slomio vrat. Nije disao.
Opipao sam mu puls. Nije me iznenadilo što ga nisam osetio. Onda sam pogledao ka vrhu spruda rečne obale s kojeg smo upravo sleteli. Odande su virile glave lavova. Trenutak kasnije, počeli su da se raspoređuju duž oboda.
Zagazio sam u plićak. Jedan lav se isticao među ostalima. Bio je ogroman, krupniji od drugih, cr- venkaste grive i jednook. Taj se nameračio na mene. Došao je samo zbog mene.
Okrenuo sam se i duboko zaronio u reku. Mlatarajući rukama iz sve snage, doplivao sam što najdalje što sam mogao, do spore muljevite struje. To je bila reka u vreme suše. Nije bila hladna ni duboka. Bila je topla, plitka i zamućena. Stajao sam nasred rečnog toka na vrhovima prstiju. Voda mi je dopirala do brade. Protresao sam glavu, žmirkanjem izbacio vodu iz očiju, pljunuo u pogledao ka obali. Oko Ejbovog tela stajalo je šest ili sedam lavova grivu uz grivu. Čeprkali su po njemu šapama kao što bi radile hijene. Ali jedan lav je, onaj krupni, zaobišao rover i ušao u vodu, za mnom, mahnito dahćući dok je plivao ka meni.
Prevario sam se kad sam pomislio da sam bezbedan.
Lavovi mrze vodu. Nisu dobri plivači. Njihova nabijena, mišićava tela nisu prilagođena za kretanje kroz vodu. Zaplivaće ako moraju, kako bi tokom kišnog perioda prešli reku, ali da lav uđe u vodu da bi jurio plen, to je gotovo nečuveno.
Ponovo sam se okrenuo i nastavio ka peščanom sprudu nasred reke.
Deset koraka od ostrvceta, ugledao sam dugačku crnu kutiju koja je izvirivala iz vode, nošena sporom strujom poput komada drveta. Deo prevrnutog rovera. Zaplivao sam k njemu odlučivši da ga iskoristim kao improvizovani pojas za spasavanje.
Zapravo, to me je i izbavilo: jedna od kutija s puškama koju je Ejb poneo. Uhvatio sam je i krenuo ka obali.
Posrćući, izranavljen i umoran, s kutijom pušaka ispod miške, na jedvite jade sam se domogao spruda obraslog trskom. Osetio sam pesak pod teškim nogama. Nisam znao šta ću dalje. Nisam mogao da razmišljam. Na obali sam, kao grešnik u crkvi, pao na kolena u trščano blato koje me je vuklo k sebi. Pritisnuo sam kopče i izvadio kao katran crnu mauzerku 98 s operativnim mehanizmom, opasno oružje s cevi prečnika onih vodovodnih.
Šta je Abraham rekao? Razmišljao sam prebacujući redenik preko ramena i napunio okvir.
Bolje je imati je, a da ti ne zatreba.
Hodao sam lagano unazad po ostrvcetu. Naciljao sam ogromnu mačku koja je kidisala na mene poput psa. Bila je samo pola metra udaljena. Izašla je iz reke i stresla se otresajući hiljadu sjajnih

kapljica s grive. Podigao sam pušku, nanišanio između očiju i povukao obarač. Oružje mi se odbilo o rame, a lav se sručio preda mnom poput vreće krompira, prevrćući se po rečnom blatu koje se penilo. Nadam se da mi društvo za zaštitu životinja neće zameriti. Bilo je to predivno stvorenje, ali i previše krupno, lepa životinja koja je pokušala da me ubije.
Pogledao sam ka rečnoj obali. U neverici sam posmatrao kako lavovi oslobađaju Ejbovo telo ispod džipa i vuku ga uza strmi peščani nasip.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:47 am







23.

Dugo sam sedeo na obali rečnog ostrvceta zureći u tačku na suprotnoj strani reke odakle su lavovi odvukli Ejbovo telo. Nisam mislio da će se vratiti po mene, ali ipak sam držao zakočenu pušku u krilu sedeći tu, na blatnjavoj zemlji, i razmišljao o tome šta se upravo odigralo. Pokušavao sam da dođem do daha i da se saberem.
Pored mene je, na boku, ležao lav kojeg sam tek ubio. Tonuo je u živo blato. Zadnje noge su mu bile u vodi, rep mu je plutao. Krv, od koje je trava potamnela, gubila se u uzburkanoj, smećkastoj vodi. Vreme je da sagledamo situaciju. Dobro, Oze. Dobili ste službu obaveštenja: izgubljeni ste i sami ste u afričkoj divljini, bez zaliha. Ovo treba brzo rešiti. Ali kad god se zapitam šta da uradim, misli mi odlutaju. Neprestano sam razmišljao o onome što se upravo desilo.
Što sam više razmišljao o tome, delovalo mi je besmislenije. Lavovi su školski primer društvenih sisara. Struktura njihovog čopora, posebno kad je reč o grupnom lovu, jedna je od najpoznatijih i najbolje dokumentovanih društvenih organizacija u zoologiji. Lavovi žive u čoporu, lavice love. Mužjaci nomadi love sami, nikad zajedno, u grupama.
Ali ne i sada. Više nijedno pravilo nije važilo. Nikad nisam čuo da veća grupa mužjaka lavova lovi zajedno, a kamoli video tako nešto. Osim toga, zašto ovi lavovi odnose svoj plen? I zašto nema ženki? Ženke su, u svakom slučaju, bolji lovci. Zato i obavljaju taj posao za čopor – lakše su, hitrije i bolje građene. Gde su, dođavola, ženke? Ceo dan nisam video nijednu lavicu. Neobično ponašanje ovih lavova ne samo da je bilo zanimljivo, već me je raspametilo. Ovi lavovi su radili ono što te mačke, jednostavno, ne rade. Ono što sam upravo video, kosilo se svime što sam znao o ponašanju tih prvoklasnih predatora. Zašto?
A sve ovo je samo sitnica u poređenju s činjenicom da lavovi gotovo nikad ne povređuju ljude. Zašto bi lovili ljude? Mi smo plen koji nema mnogo mesa. Ti lavovi su krenuli na nas kao da je u pitanju nešto lično. Kleknuo sam, rukom zahvatio vodu iz reke i ispljuskao se po licu. Zbunjenost ću morati da sačuvam za kasnije, kad budem u boljem položaju. Sad bih morao da se trgnem. Posle ću razmišljati. Moram da učinim nešto kako bih se izbavio iz neprilike. Odmah.
Pomerajući pušku koja mi je ležala u krilu, zakačio sam nešto četvrtasto što mi je štrčalo iz džepa mokrog prsluka. Bio je to ajfon koji sam dan ranije isključio kako bih ga podesio da radi u Africi. Ha-ha. Protresao sam ga. Ispod ekrana su se uskomešali mehurići, a iz pregratka za bateriju curila je voda. Ništa od poziva u pomoć. Ionako ne bih imao domet u zabačenoj afričkoj divljini. Barem ne preko mog operatera.
Bacio sam neupotrebljiv eplov moderan aparat preko ramena i ugledao ogromne sive obrise obrise dva nilska konja, velikih kao tankeri za naftu, kako plutaju ispred mene na reci. Čekao sam, ukočen, da dva otplivaju od mene.
Nilski konji su biljojedi, naravno, ali su ogromne životinje i teritorijalno agresivne. Bez oklevanja bi ubile ako bi osetile da im neko ugrožava teritoriju. Spadaju u najopasnije životinje u Africi. Zadržao sam dah, a dva zlokobna „šlepera” su nestala iza okuke.





24.

Držao sam pušku i metke visoko iznad glave i ponovo zagazio u reku.
Izašao sam pored lendrovera pogleda prikovanog za rečni nasip na kojem sam poslednji put video lavove. Samo je trebalo da uradim sledeće: da se vratim do safari kampa, gde smo Ejb i ja sleteli, i da nešto smislim. Genijalno, zar ne?
Potražio sam svoje stvari u slupanom džipu: u kampu sam ostavio veći ranac i poneo manji, platneni. Bio je tu. Jedan remen se zapetljao oko pokvarenog menjača. Otpetljao sam ga i prebacio preko ramena. Još jednom sam prešao pogledom po džipu i primetio nešto zanimljivo. Ispod zadnjeg sedišta, na zemlji, treperilo je crvenkasto svetlo.
Klečeći u mulju, izvukao Sonijevu kameru. Potpuno sam zaboravio na nju posle svega što se dogodilo poslednjih sat i po vremena. Bila je isprskana blatom, napola izgrebano sočivo bilo je neu- potrebljivo, ali ne samo da je radila već je i dalje bila uključena.
Prekinuo sam snimanje, premotao snimak i pustio ga na malom ekranu. Nakon udesa, kamera je pala postrance, u blato, nasumično beležeći poslednje trenutke napada. To je bilo strašnije od noćne more. Lavovi su preplavili kadar. Grive su im buktale, a oči plamtele dok su se tiskalo oko rovera. Bio je to metež njuški, čeljusti i šapa.
Suština je sledeća: na stranu neprilike, na stranu Ejbova smrt: stvarno sam uspeo. Uradio sam ono zbog čega sam došao u Afriku.
Imao sam video-dokaz neobjašnjivog, hiperagresivnog, abnormalnog ponašanja životinja.
Snimak je bio prava bomba. Imao je moć da natera ljude da zaneme. „Simpatična” priča za Molo- tovljevu koktel-zabavu. Naučna zajednica ne bi poverovala u ovako nešto, niti bi to mogla da objasni. I ne samo naučnici, pomislio sam. Mozak mi je radio dvostruko brže. Svet bi počeo da sluša i shvatio bi da je na pomolu globalna prirodna katastrofa. To ti je prvi zadatak, Oze: da poživiš dovoljno dugo kako bi ovo odneo u civilizaciju. To znači da moraš izvući živu glavu, to znači da se
moraš izgubiti odavde, što pre.
Isključio sam kameru, stavio je u ranac i vezao ga. Proverio sam šaržer. Još četiri patrone. Loša vest.
Nije važno. Moram nešto da smislim. Nema veze, moram da zbrišem da zbrišem odatle sa snimkom kako bi svet saznao šta se dešava. Spremi se, Oze, jer ima da prašti.
Pogledao sam ka nebu: lešinari su kružili pa sletali na zemlju. Na rečnom ostrvcetu, gde je ležao mrtav lav, roj muva već je saletao lešinu. Čulo se zujanje njihovih krila. Nekoliko marabua šepurilo se oko lava i s vremena na vreme kljuckalo mu meso. Tukli su se za plen s afričkim supom koji im nije dorastao. Kapljice krvi su letele unaokolo dok su ritmično spuštali ružičaste, naborane glave, marljivo radeći. Kljunovima su kidali meko tkivo i gutali ga.
Lepota kruženja materije u prirodi. Reke se ulivaju u mora, ali mora se ipak ne prepune i tako ukrug. Smrt postaje kupon za obrok. Smrt je u zabitima afričke divljine bila modus operandi.
Ali kad bih samo mogao izbeći da postanem deo tog razrađenog procesa: morao sam da se vratim u civilizaciju s važnom porukom.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:48 am







25.

Vratio sam se na čistinu obraslu visokom travom, gde smo bili napadnuti. Čučnuo sam i neko vreme posmatrao lendrover parkiran ispod kobasičastog drveta.
Pažljivo sam osluškivao. Ništa. Vetar je pomilovao travu i zatalasao je. Ptice su kružile visoko po okrutno praznom plavom nebu. Po mojoj proceni, bilo je kasno popodne. Razmišljao sam da se vratim i vidim da li džip i dalje radi. Da li su ključevi još unutra? Nisam mogao da se setim. Zaboravio sam da proverim pored svih onih lavova spremnih da me ščepaju za vrat. Iako je dan bio lep, nije mi se išlo peške. Između mene i parkiranog džipa prostiralo se široko polje travnato polje veličine fudbalskog terena. Delovalo je napušteno.
Samo što je bilo gotovo previše tiho.
Na kraju sam digao ruke. Isuviše je rizično. Bilo bi budalasto da krenem ka lavovima. Iako ih nije bilo nigde u vidokrugu, to nije ništa značilo. Ovo je bio njihov teren. Uostalom, nikako nisam mogao da predvidim njihovo promenljivo ponašanje. Možda se upravo vraćaju ovamo. Znao sam da moram ići na suprotnu stranu, pešice, nazad do kampa.
Pritajio sam se koliko sam mogao i osmotrio proplanak. Ugledao sam stazu kojom smo se dovezli, izbrazdanu tragovima guma, pre krenuo njome ka safari kampu. Pogledao sam ka suncu žmir- kajući. Polako se spuštalo ka slanom jezeru na obzorju. Za nekoliko sati spustiće se mrak. Nisam se tome radovao.
Ubrzao sam. Kamp se nalazio na samo sedam kilometara odavde, ali to je ilo sedam kilometara kroz zoo-vrt bez čuvara i kaveza u kojem su neke životinje, izgleda, patile od bipolarnog poremećaja. Odeća mi se ukrutila od sunca. Ponovo sam zagazio u rečni rukavac da se pokvasim. Bilo mi je vruće. Onako iscrpljenog, već me je morila žeđ, ali nisam hteo da pijem vodu iz reke plašeći se
parazita.
Pešačio sam otprilike sat vremena kad sam s one strane proplanka spazio rečni dok s kojeg smo pokupili Bocvance. Otišli su svojim kanuima. Pošto su me lavovi umalo rastrgli, nisam zamerao tim momcima što su zbrisali. Znali su da u prirodi nešto nije kako valja i da je mudrije pobeći dok im se još pruža prilika.
Zaputio sam se ka doku s namerom da proverim da li je ipak možda ostao neki čamac. U tom trenutku sam primetio iznenadan pokret u drveću, s desne strane. Iako nije bilo povetarca, drveće se njihalo, talasalo lagano, ali primetno. I caklilo se, kao da je preliveno uljem.
Osetio sam kako mi nešto gmiže uz nogu.
To je bio mrav, ali ne bilo koji, već dorylus, afrički mrav. Prepoznao sam ga po opakoj donjoj vilici. Neka domorodačka plemena ih koriste kao kopče: njihov ugriz toliko je jak da može da spoji otvorenu ranu.
Ti mravi su, dakle, prekrivali sve: drveće, travu, zemlju. Milioni i milioni afričkih mrava mileli su poljem formirajući crnu kolonu. Bila je dugačka najmanje kilometar i po, a široka jedan metar. Veličine bebinih prstića, boje crvenog vina.
Otresao sam bubu i zgnječio je petom.
Kao budući biolog, volim životinje, ali bube ne volim. Gade mi se. Supkorteks mi poručuje: Fuj!

Skini ih s mene! Oduvek sam znao da entomologija nije moj fah. A dorylus je posebno gadna vrsta. Raspomamljena kolona opkolila je dve tamne krupne prilike u polju. Video sam da se radi o mladun- cima afričkog govečeta. Nagađao sam da su nabasali na mrave i da su se ovi razmileli po njima. Već uginuli, gotovo odrane kože, bili su žrtve živog mora buba koje su ih proždirale.
Dorylus ili siafu, kako ih nazivaju Bantu crnci, mogu da formiraju kolonije od pedeset i šezdeset miliona. Poput vojske koja traga za hranom, stalno su u pokretu i napadaju sve na šta naiđu, uključuju- ći životinje, a ponekad i decu. Smrt najčešće nastupa gušenjem, kad se bujica buba sruči žrtvi niz grlo. Zgrčio sam se gledajući svetlucavi crni tepih kako gmiže i gubi se u daljini. Bilo je zaista neve- rovatno. Onda sam se okrenuo i pošao ka reci.





26.

Samo što sam izašao na stazu, začuo sam vrisak. Bilo je teško razaznati ga od vetra i zapljuskivanja vode, ali to je nesumnjivo bio ljudski vrisak. Dopirao je s doka.
Izgleda da nisam bio sam.
Začuo se još jedan, pa još jedan dok sam bežao preko polja, što dalje od mrava. Reklo bi se da je to bio ženski vrisak. Setio sam se krvave odeće u safari kampu gde je počinjen pokolj, i ubrzao sam.
Stigao sam do kraja pristaništa i nakratko se zaustavio na obodu rečne obale. Ugledao sam belkinju tamne kose nasred reke kako se drži za ogromnu stenu. Šta je, kog đavola, radila tamo, za mene je bila misterija. Nosila je kaki pantalone, ali je bila bosonoga. Mokra odeća joj se pripila uz telo. Držala se za vrh stene boreći se da se održi na nogama. Savio sam šake oko usta u i doviknuo ka reci. – Možete li da se pomerite?
Kad danas razmislim o tome, jasno mi je da je to bilo neprikladno pitanje.
Pogledala je u mom pravcu i ugledala me, prvi put, kao da nikad ranije nije videla ljudsko biće. Nisam znao da li razume engleski. Onda je ponovo vrisnula i pokazala uzvodno, s moje desne strane.
Prateći njen pogled, na površini sam ugledao pet metara dugačku naslagu sivkastog blata. Samo što to nije bilo blato. Ovo je imalo više zuba od prosečnog grumena blata.
Bio je to nilski krokodil, najveća i najagresivnija vrsta krokodila u Africi. Posmatrao sam ga. Njegov moćan bodljikav rep prekriven krljušti naglo se pomerio. Zaplovio je sredinom reke, ka ženi koja se držala za stenu. Ne znam kako je dospela u ovu nepriliku, ali sam naredio sebi da je kako znam izvučem. Imao sam još četiri patrone. Da ih potrošimo, Oze.
Kleknuo sam i podesio nišan mauzera poravnavajući ga s krokodilovom glavom u obliku vesla. Prislonio sam kundak uz rame, zadržao dah i povukao obarač. Puška je opalila uz jak trzaj. Voda se rasprskavala ispred krokodila. Promašio sam. Ponovo sam nanišanio i opalio još dvaput. Voda je bila mirna. Pogodio sam kurvinog sina, dva puta. Nisam mogao da vidim gde, ali sam čuo da su meci udarili u kožu.
Ali nije izdahnuo. Bilo bi suviše lako da jeste. Samo se zaputio ka meni mahnito mašući glavom veličine daske za surfovanje, kao da sam ga potapšao po ramenu. Opalio sam još jednom i pogodio skota tačno posred glave. To je upalilo. Na trenutak je zurio iz mulja, a onda je potonuo prevrnuvši se nauznak.
Ponovo sam pogledao desno: nizvodno je plivao još jedan krokodil, pravo na nas.
Onda sam primetio i ostale. U laguni uzvodno, na izvesnoj udaljenosti, odmarala su se najmanje četiri krokodila, a na obali su se sunčala još tri. Nije ni čudo što su se naljutili. Žena je zagazila na teren na kojem su polagali jaja.
Naciljao sam na sledećeg krokodila koji se približavao. Ustremio se ka nama poput taneta. Povukao sam obarač. Škljocnuo je uprazno. Potrošio sam sve što sam imao. Puška nije imala šta da ispali.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:48 am








27.

Hmm. Krokodili su klizili kroz vodu, prema ženi, dok sam ja sedeo na obali s praznom puškom. Sinula mi je ideja. Bacio sam pušku. Ponovo sam savio šake oko usta i doviknuo preko vode: – Odmah se vraćam!
Okrenuo sam se i potrčao nazad, ka proplanku koji se prostirao iza mene.
Skinuo sam mokru majicu i utrčao u sparušenu smećkastu travu. Samo da objasnim: spremao sam se da bez majice zaronim u hordu afričkih mrava. Protrčao sam preko blistavog crnog tepiha osećajući kako svakim korakom gnječim sve više mrava, a onda sam se obreo ispred lešina mladunaca afričkog govečeta. Mokrom majicom sam terao mrave s njihovih izobličenih, ukrućenih kopita i počeo da ih vučem ka reci, najbrže što sam mogao.
Mravi su podivljali. Pratilo me je škljocanje i komešanje insekata boje tamnog rubina. Video sam kako kolona menja pravac i postaje sve tamnija dok se milioni mrava spremaju za marš kako bi se obračunali s uljezom. Shvatio sam da se poruka, preko feromona, prenosi duž kolone, od jedne do druge antene. Moja jedina prednost bile su noge. Goveče je bilo lakše nego što sam mislio, pošto su ga mravi malo načeli. Razmileli su mi se po ruci. Stresao sam ih, najjače što sam mogao. Kad sam stigao na dok, ruke i grudi su me peckali od desetak-petnaestak ujeda. Nije bilo strašno, kao da sam se nekoliko puta ubo heftalicom. Kad sam stigao na rečnu obalu, crna, krivudava kolona bila je daleko iza mene.
Dva krokodila su kružila oko žene na steni. Popeo sam se na škriputav drveni prilaz s govečetom u rukama.
– Hej! – uzviknuo sam – Večera! Ovamo!
Bacio sam ga u reku. Pljusnulo je o sporu, blatnjavu struju poda mnom, kao kada debelo dete skoči bombu.
Jedan krokodil se okrenuo videvši komad mesa kako pluta. Sigurno je pomislio „bolje vrabac u ruci, nego golub na grani”. Ali drugi je oklevao, sporo kružeći oko žene.
Podigao sam pušku i kundakom ga udario po glavi. Onda sam se ustremio na rep. Okrenuo se, pa se i sam ustremio na goveče, sledeći primer onog prvog koji je već kidao mrtvo meso. Zbunjeni mravi razmileli su se po prljavoj vodi mahnito se koprcajući po površini dok su dva krokodila komadala leš.
Potrčao sam duž obale, do mesta naspram tamnokose žene. – Zaplivaj prema meni! – povikao sam. – Moraš odmah da zaplivaš ka meni!
Odmahnula je glavom i zažmurila, još jače grleći stenu.
– Sve je u redu, moraš. Ponestaje ti vremena. Ovo ti je jedina prilika!
Pogledala je na trenutak mene pa onda krokodile uzvodno, koji nisu bili tako daleko. Spustila se u vodu i odgurnula od stene.
Nije bila dobar plivač. Moglo joj se progledati kroz prste jer uslovi nisu bili idealni. Mlatarala je rukama i nogama. Kao da joj je trebala čitava večnost da pređe otprilike šest metara mirne vode da bi izašla na obalu.
– Hajde! Hajde! – rekao sam gledajući čas nju, čas krokodile.

Gotovo sam morao da obuzdam želju da zapljeskam kad je konačno stigla do obale. Saplela se penjući se uza strmo korito ka čistini. Pala je u glib. – Ne, ne! Uspela si! Hajde, uhvati me za ruku!
Ležao sam na stomaku ruke ispružene prema njoj. A onda sam osetio golicavi oblak insekata kako mi mili uz gola leđa.
– Požuri! Požuri!
Leđa su me već pekla od bola.
Žena me je uhvatila za ruku. Umalo sam joj iščašio rame vukući je uz obalu, na čistinu, pokušava- jući da je uspravim na noge.
– Hajde! – povikao sam cimajući je jednom rukom kako bi potrčala, dok sam drugom otresao mrave.
Bilo ih je svuda, na mom vratu, u kosi, ušima. Ispljunuo sam jednog koji mi se uvukao u usta.
Zgađeno sam urlao, kao kad se žena popne na stolicu i vrišti jer je videla miša.
Trčao sam sve dok se nisam sapleo o gume džipa i pao na zemlju. Pobegavši od pulsirajuće mr- kocrvene kolone, skinuo sam ranac s leđa i počeo da se valjam po prašini, kao da gorim, pljujući i udarajući se. Mravi su mi, bukvalno, bili u gaćama. Uspaničeno sam odvezao pertle pa izuo čizme i ne gledajući u njih. Poderao sam pantalone i skinuo ih. Jaukao sam i skakutao mašući pantalonama kao zastavom. Mravi su mi skliznuli s nogu poput kamenčića.
Pošto sam ih sve skinuo s nogu, odvezao sam učkur na boksericama kako bih obavio najvažniji pregled. Nije bilo ničega.
– Hvala bogu!
Oslobođen mrava, natukao sam čizme odvezanih pertli i počeo da gazim male gadove koji su po- kušavali da pobegnu.
– Niste mnogo opasni kad vam nema drugara? – vikao sam na njih i skakao kao poludeli patuljak kao da izvodim nekakav ples po prašini kojim ću poubijati mrave. – Crknite! Crknite! Crknite!
Kad je i poslednji mrav odjurio, povratio sam dah i proverio ruke, noge, grudi i leđa. Telo mi je bilo prekriveno otocima koji su se preklapali, crvenkasti i puni limfe, kao maraskino trešnja. Najednom, kao da sam se trgao iz sna, setio sam se žene. Okrenuo sam se i prvi put je pogledao izbliza. Bila je mala, sićušna poput deteta, krhkih kostiju kao u ptice. Iako prekrivena muljem, videlo se da je lepa. Imala je maslinastu kožu, kao katran crnu kosu prošaranu prevremenim sedinama, pro- nicljive smeđe oči i visoke, izražene jagodice.
– Spasao si mi život – tiho je rekla. Pogled joj se i dalje gubio u daljini. Engleski je govorila s elegantno evropski melodično, kao da govori francuski. Samoglasnike je izgovarala napućenih usana, suglasnici su joj bili meki poput perja. Obgrlila je kolena i počela da se ljulja napred-nazad u prašini, kao na klackalici. Svakako se još nije povratila, ali bila je na dobrom putu. Onda sam se setio da sam bez pantalona. Bacio sam ih u prašinu kako bih iz njih istresao i poslednjeg zalutalog mrava. Zatim sam ih navukao preko čizama. Zavirio sam u ranac da proverim da li je kamera u redu i seo na kamen da vežem pertle.
– Spasao si mi život – ponovila je, sad već prisebnija.
– Zapravo – odvratio sam pa je uhvatio za ruku kako bih je izvukao – nisam još završio.





28.

Pola puta do kampa prešli smo trčeći. Trebalo nam je malo više od sat vremena. Žena me je ćutke pratila, ali je u mislima bila negde drugde.
Bilo je kasno popodne. Već se spuštao suton. Ovo bi fotografi nazvali zlatnim časom. Jarkocrveno afričko sunce tonulo je visoko iznad potamnelog obzorja. Pojavili su se slepi miševi. Lepršali su krilima i kidisali na insekte. Svet je počeo da se oglašava zvukovima sumraka.
– Pronađi suvu odeću i presvuci se – rekao sam i odveo je do prvog podignutog šatora u kampu. – Još nismo bezbedni. Trebaće mi tvoja pomoć da obezbedimo kamp pre nego što padne noć.
Ostavio sam je i krenuo u potragu za novom puškom. Nisam našao nijednu, ni u drugim šatorima, ni u skladištu. Nigde.
Na red je došla druga tačka na spisku prioriteta. Zaputio sam se ka bifeu i trpezariji u središnjem delu kampa. Otvorio sam viski star dvanaest godina, iz medicinskih razloga. Polio sam ga preko ruku i nogu koje su peckale, a zatim malo cugnuo.
Dok sam sipao viski niz leđa, začuo sam prepoznatljivo brujanje aviona. Hvala bogu. Istrčao sam na puteljak koji je vodio ka pisti i stao da mašem. Dvokrilac je preleteo nisko iznad kampa i u znak odgovora, mahnuo krilima. Napravio je ogroman krug i vratio se. Ponovo nam je prozujao iznad glava. Nešto je ispalo kroz prozor aviona i palo u trsku pored piste. Krenuo sam u potragu, probijaju- ći se kroz rastinje, i našao papirić obmotan oko kamena.
– Tim nas je obavestio o situaciji. Moramo da proverimo kamp uzvodno – pisalo je u poruci. – Vraćamo se za dvadeset minuta. – Dotrčao sam nazad do bifea. Možda, ipak, nećemo umreti. Glenlivit sam zamenio bocom vev klikoa. Utom se pojavila žena noseći torbu. Obukla je čiste smećkaste pantalone i izbledelu polo majicu, ali je i dalje bila prljava i izgrebana, raščupane i blatnjave mokre kose.
– Jel’ to bio avion? – upitala je.
– Jeste – odgovorio sam odmotavajući žicu na pampuru. – Bacili su nam poruku u kojoj piše da se uskoro vraćaju. – Izvadio sam pampur uz prasak. Odbio se o, kao bubanj zategnuto, platno šatora. Šampanjac se zapenušao, a bela pena mi se slila niz prste poput demonstracije aktivnog vulkana na sajmu nauke. Srknuo sam šampanjac sa zgloba, a onda potegao iz boce.
– Da nazdravimo, zato što ćemo za dvadeset minuta zbrisati odavde – rekao sam i ponudio je šampanjcem.
– Dvadeset minuta? – rekla je očiju užagrenih od panike. – Ali mi moramo odmah da krenemo!
Pogledao sam joj ruke. Tresle su se poput motora koji će se svakog časa zaustaviti. Spustio sam bocu na šank i prišao joj.
– Ne brinite – kazao sam. – Bićemo dobro, gospođice...
– Zovem se Kloi. Kloi Tusinjan – rekla je. Klonula je, uhvativši se za šank. Delovala je bolesno, lice joj je bilo bledo.
– Čuj, Kloi – rekao sam, pa sam je posadio na barsku stolicu. Mršava ramena su joj drhtala. Prišao sam da je izmasiram, ali su joj mišići bili toliko napeti da sam imao osećaj da masiram sunđe- rastu gumu.

– Prošla si kroz pakao, ali sad je sve kako treba, kunem ti se. Više se ništa neće desiti. Nije odgovorila. I dalje je bila bleda.
– Hajde, Kloi – rekao sam. – Nemoj da posustaješ. Možeš li da razgovaraš sa mnom? Ko si ti?
Jesi li bila sa safari grupom koja je napadnuta? Ovde si na odmoru?
– Ne, nisam turistkinja, već naučnica. Bavim se ekologijom čoveka. – Izgovorila je brzo, uvređenim tonom. Ali joj je pričanje, izgleda, pomagalo. – Naša grupa je došla s Politehničkog instituta u Pariz.
Institucija vredna divljenja. Pariski Politehnički instutut praktično ne zaostaje za masačusetskim Institutom za tehnologiju. Biološkinje koje sam ja poznavao nisu ličile na balerine. Uglavnom su nosile majice sa slikom Morisej i vojničke čizme.
– Da li si video još nekog – upitala je Kloi. – Bila sam s još dvojicom kolega, Žanom Anjonom i Arturom Maksvelom.
– Nisam, žao mi je – kazao sam. – Ti si jedina koju sam sreo, osim nekih bocvanskih kuvara koji su nam pretili mačetama i momka s kojim sam došao, ali on je mrtav.
Odmahnula je glavom i ugrizla se za usnu. Zurila je u pod staklastim očima.
– Zašto ste došli ovamo? – pitao sam. – Zbog istraživanja?
– Da – rekla je klimajući glavom. – Skupljali smo podatke o pticama selicama u rezervatu Moremi. Pre dva dana smo stigli u deltu. Prekjuče, u sumrak, napali su nas lavovi. S drveća. Prvo je nastradao čuvar, a onda su se svi razbežali. Ne znam kako sam se spasla. Pobegla sam preko reke i provela noć na drvetu. Kad sam čula tvoj džip, sišla sam i pratila zvuk. Zagazila sam nazad u reku pošto sam ugledala krokodile, a onda sam se popela na onu stenu. Ostala sam na tamo čekajući da odu...
Zatvorila je oči i uzdrhtala. Kad ih je ponovo otvorila, odjednom sam shvatio koliko sam je pogrešno procenio. Nije bila samo zgodna. Bilo je nečeg ozbiljnog i dostojanstvenog na njenom licu. Bila je prelepa.
– A ti si? – upitala je. – Američki reporter? Dokumentarista?
– Ja sam Džekson Oz – kazao sam. – Došao sam kako bih dokumentovao neuobičajeno ponašanje lavova. Jedan poznanik mi je dojavio da se lavovi u Bocvani čudno ponašaju, u stvari, to je onaj što je poginuo Ejb Bindiks, safari vodič. Bivši. Njegov brat je bio upravnik kampa, ali nije se javljao nekoliko dana pa smo došli da proverimo šta je s njim. Tražili smo vas kad su nas lavovi napali. Ja sam im umakao, ali Ejba su raskomadali. Nisam mogao ništa da uradim.
Nisam bio svestan šta se dešava kad me je Kloi nežno uhvatila za ruku. Nagnula se i blago me poljubila u obraze.
– Mnogo ti hvala za ono što si učinio – kazala je i zajecala, i dalje me držeći za ruku. – Bila sam potpuno iscrpljena, počela sam da očajavam. Da nisi naišao, nisam sigurna da bih... Ne znam da li bih preživela.
– Živa si – rekao sam. Poželeo sam da me ponovo dodirne usnama. Stegao sam je za ruku, uzeo bocu šampanjca sa šanka i ponudio je. – Izvukla si se. Oboje smo se izvukli.
– Nisi dokumentarista. Ko si ti, mislim, čime se baviš? – upitala je.
– I ja sam, zapravo, naučnik. Biolog.
– S Univerziteta Kolumbija?
– Da – rekao sam. – Otkud znaš? Otpila je gutljaj šampanjca.
– Pisalo ti je na donjem vešu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:49 am








29.

– Džekson Oz, Univerzitet Kolumbija – rekla je Kloi. Zajapurio sam se, što me je baš nerviralo. – Mislila sam da poznajem sve s Kolumbije. Poznaješ li... – stavila je prst na tanke usne i pogledala uvis pokušavajući da se usredsredi. – Majkla Šrifta?
– Majk mi je bio mentor – rekao sam.
– Ti si, dakle student? – kazala je ona.
Sviđao mi se njen izgovor. Delovala je zbunjujuće seksi.
– U stvari, odustao sam od s fakulteta. – odgovorio sam.
Pogledala me je iskosa. Igla na otkud-sad-pa-to meraču počela je da se pomera.
– Odustao si? Hm... Da pogodim. Imaš blog.
– Da – rekao sam, živnuvši. – Čitaš ga?
– Ne – odgovorila je pa otpila gutljaj šampanjca. – Samo sam pretpostavila. Ali odsad hoću.
Budući da si mi spasao život.
Nisam osetio nimalo sarkazma u njenom glasu. Kad ti ne ide onako kako si zamislio, promeni temu.
– Čime se bavi tvoja studija?
– Poslednjih nekoliko godina došlo je do velike promene kod pojedinih vrsta ptica selica – rekla je Kloi premeštajući bocu u drugu ruku. Gledala je etiketu. – Veoma naglih promena. Ne znamo šta ih je izazvalo.
– Šta hoćeš da kažeš? – upitao sam. – Da ptice umiru?
– Ne – odvratila je Kloi palcem ljušteći etiketu s boce. – Upravo suprotno. Ptičja populacija se uvećava neverovatnom brzinom. Izrazito brzo. Veoma, veoma čudno.
Razmislio sam o tome. Kao i žabe, i ptice su često indikatorska vrsta, životinje čija je brojna ujednačenost dobar pokazatelj stabilnosti ekosistema. Promene u okruženju brzo utiču na njih. Da li je to povezano s LJŽS-om, pitao sam se.
– Ptice koje se gnezde na drveću? – rekao sam izvivši obrvu.
– Da, kao i one koje prave gnezda u žbunju i na zemlji – odgovorila je. – Nesvakidašnja pojava u koji mnogi pariski učenjaci odbijaju da poveruju. Zato smo moje kolege i ja došle ovamo, da sakupimo podatke. Mislim da se u prirodi odigrava nešto veoma, veoma naopako.
– I ja – rekao sam i nastavio veoma brzo, uzbuđeno: – I nije reč samo o pticama. U poslednje tri godine, odigralo se nekoliko ozbiljnijih napada životinja na čoveka. Lavovi koji su ubili tvoje i moje prijatelje, nisu izolovan incident. Životinje sve masovnije napadaju ljude. Lavovi iz ovog staništa potpuno su pomahnitali. Kao i druge vrste. Mislim da se u prirodi odigrava nešto izrazito nepovoljno, što utiče i na promenu njihovog ponašanja.
Počeo sam da preturam po rancu. Izvadio sam kameru i spustio je na šank.
– Pogledaj. Ovo se desilo danas popodne. Zgranuto je posmatrala snimak.
– Gospode bože! Nemoguće. Toliko sam bila zauzeta spasavanjem sopstvene kože da nisam ni primetila. Svi lavovi su bili mužjaci? Kako je to moguće? To se nikad ranije nije desilo.

Odmahivala je glavom u neverici i pogledala me užasnuto.
– Moraš ovo da pokažeš, Džeksone – rekla je. – Ljudi moraju ovo da vide.
– I hoće, Kloi. – U daljini se začulo tiho brundanje aviona. – I, molim te, zovi me Oz.





30.

Šest sati kasnije, u gradskoj obući, češući crvenkasti ujed ispod uha koji su mi ostavili mravi, sišao sam niza zadnje stepenice hotela Rajlis, najvećeg i, koliko ja znam, jedinog u Maunu.
Spustio sam spakovane torbe pored izgrebane mesingane ograde hotelskog bara u dvorištu. Pogledom sam potražio Kloi s kojom je trebalo da popijem piće na brzaka pre ponoćnog leta iz Bocvane.
Dvaput sam prešao pogledom, a onda je ugledao kako razgovara mobilnim telefonom. Prtljag je nabacala pored barske stolice. Izujedani, krvavi i blatnjavi, oboje smo ličili na idole od blata kad smo nekoliko sati ranije izašli iz divljine. Ali Kloi je sada, u bledožutoj haljini, kose još vlažne posle tuširanja, izgledala očaravajuće. Iznenadilo me je što sam joj se toliko obradovao. Pored očiglednih vrlina te sitne žene, zapanjili su me njena izdržljivost i snažan nagon za preživljavanjem koje je ispoljila savlađujući prepreke tokom poslednjih nekoliko dana. Poznanstvo s njom bilo je jedino dobro u ovim okolnostima. To i snimak koji sam sačuvao.
Bilo je kasno. U baru nije bilo gotovo nikog: grupa turista tiho je čavrljala u uglu, dva osorna pijanca za jednim stolom i pijanista za klavirom. Muzika je treperila iznad blagih vodopada fontane podignute nasred zatvorenog dvorišta. Mermerna kugla fontane bila je osvetljena odozdo, a plavoze- leni svetlucavi mlazevi podsećali su na vene.
Okrenuo sam se od Kloi kada je u bar ušao visok i koščat riđ muškarac. Bio je to Robinson van der Hulst, Abrahamov poslovni partner i pilot koji je pronašao Kloi i mene i avionom nas vratio iz divljine.
– Šta se dešava, Robinsone? – pitao sam rukujući se s njim. – Da li vlasti prikupljaju lavove za autopsiju?
Robinson je sa žaljenjem odmahnuo glavom i pogledao preko ramena.
– Državni lovočuvari toliko su zauzeti da neće da mi pomognu ni da pokupim leševe. Svašta se dešava, gospodine Oz, ali ništa dobro. Kao prvo, niste samo vi danas napadnuti.
Robinson je ponovo pogledao preko ramena.
– Cela delta je u haosu, prijatelju – kazao je. – Lavovi su napali još nekoliko kampova, a s dva ne mogu da uspostave radio-vezu već dvanaest sati.
Nemo sam ga gledao. Izgleda da je životinjska kriza, u koju sam godinama pokušavao da ubedim ljude, dostigla vrhunac u samo jednom danu.
– Čuo sam čak da su najveći kamp u delti, Eden, napali šakali. Da ne poveruješ.
– Šakali?
Neverovatne vesti samo su se ređale, jedna za drugom. Šakali su, u suštini, kojoti. Pripadaju istoj ekološkoj niši. Jednom u godini dana čućete da je šakal napao bebu, ili nešto slično, ali to je toliko retko da je, kada se desi, vest. Šakali ne napadaju odraslog čoveka. Prosto je tako. Napadi šakala na ljude toliko su retki da o tome ne postoje zapisi. Divlji psi, vukovi, dingo psi i slične vrste mogu napasti čoveka s vremena na vreme, ali čak i tada napadaju jer su pogođeni besnilom.
Na tu pomisao, opet mi se upalila lampica.
– Slušaj, misliš da postoji mogućnost da su ti napadi povezani s virusom? Nekakva velika

epidemija besnila? Robinsone, raspitaj se ponovo kod vlasti. U stvari, moraš da im kažeš. Tela lavova, šakala i svih tih životinja moraju biti prikupljena i analizirana. Moramo da obavimo obdukciju, uradimo test na besnilo, što pre.
– Ne shvatate, gospodine Oz – rekao je Robinson odmahujući glavom. – Ovdašnju vlast ne čine naučnici, već političari, što u Africi znači da su bitange. Verujte mi, trenutno nisu raspoloženi za slušanje. Sigurno je nestalo blizu stotinak ljudi i obuzela ih je panika. Situacija toliko ozbiljna da će, kako sam čuo, izdati nalog za evakuaciju čitave delte. Načuo sam glasine da kreće i vojska.
U tom trenutku, videli smo pikap kako se približava hotelu. Naglo je skrenuo, uz škripanje kočnica. Dok se zaustavljao, iz auspuha mu je i dalje kuljao dim, a motor je kloparao i brektao. Sa suvozačeve strane izašao je Afrikanac srednjih godina uredno ispeglane košulje i ušao u bar. Glava mu je bila kao košarkaška lopta, velika i okrugla. Dva mlada vojnika s puškama AK-47 iskočila su sa zadnjeg sedišta i stala iza njega. U baru se odmah osetila napetost. Dva pijanca za obližnjim stolom su zaćutala.
– To je pomoćnik načelnika, Mogvati – prošaputao mi je Robinson. – Glavni pandur Mauna. Šta ćemo sada?
Pijanista je prestao da svira. Vakuum tišine bio je glasniji od muzike. Voda u fontani se prelivala, čaše u šanku zvecnule jedna o drugu.
– Moram da razgovaram s gospodinom Ozom – obratio se Mogvati prisutnima dubokim i melo- dičnim afričkim izgovorom. – Gospodinom Džeksonom Ozom.
Noge su mi klecnule. Spremao sam se da istupim kad me je Robinson ščepao za rame i zadržao. Kloi je stajala za šankom i preletela je pogledom preko mene, a onda brzo skrenula pogled u stranu. Robinson me nije pustio sve dok se policajci u dubokim čizmama, u koje su svi bezizrazno zurili, nisu okrenuli i izašli iz bara.
– Šta je posredi? – pitao sam. – Zašto me traže?
– Imaš li avionsku kartu? – rekao je. Klimnuo sam glavom.
– Odlično – kazao je Robinson, podigao moje torbe i glavom pokazao ka ulici. – Džip mi je iza ugla. Krajnje je vreme da se ukrcaš u avion.
– Ne shvatam – izgovorio sam.
– Mora da je neko u hotelu video tvoju kameru pa je obavestio policiju – rekao je. – Turizam je ovde značajna privredna grana. Gotovo jedina. Ako se pročuje da su životinje podivljale i da ubijaju turiste, to će se loše odraziti na najvažniju privrednu aktivnost u Bocvani. U prilično si nezavidnoj situaciji.
– Šta je to toliko opasno? – upitala je Kloi. Preko ruba čaše, videla je scenu s policajcima. Sad je stajala pored nas, s torbama.
– Ispričaću ti na putu za aerodrom – rekao sam pomažući joj oko ručnog prtljaga i izveo je na ulicu.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:49 am







31.

U aerodromskoj čekaonici bocvanske avio-kompanije bila su zauzeta sva mesta. Terminal je bio dupke pun, preplavljen turistima evakuisanim iz safari kampova.
U vazduhu su se osećali strah i nemir. Turisti su delovali uplašeno i zbunjeno, ali bilo mi je drago što je mnogo njih kuckalo poruke ili razgovaralo mobilnim telefonom. Budući da je vlast po svoj prilici naumila da zataška događaje, nadao sam se da je zahvaljujući turistima vest o životinjskom bezumlju već procurila u štampu.
Koštalo me je dosta upornosti, a onda i novčanice od sto dolara, pa zatim još jedne, da ubacim Kloi na svoj noćni let za Johanesburg. Odande bi svako krenuo svojim putem. Ja ću se vratiti u Sjedi- njene Države nadajući se konferenciji za novinare na kojoj ću pokazati snimak lavova. Kloi je morala natrag u Pariz.
Bilo mi je drago što sam kameru ostavio kod Robinsona kad me je aerodromska kontrola izvela iz reda i odvela na detaljniji pregled. Nisam disao dok su mi inspektori pretresali torbe i pipali me palicama. Nisu primetili DVR-traku skrivenu u gaćama koju sam zalepio za unutrašnju stranu butina. Ovde nema sigurnosne provere sa skidanjem do gole kože, kao u Americi, bogu hvala. Stajao sam pored prozora izlazne kapije i posmatrao pistu. Osetio sam grč u stomaku kad sam ugledao kako sleće nešto nalik vojnom teretnom avionu. Smeđ uzan avion zaobljenog vrha. Da li se bocvanska vojska toliko uspaničila da će proglasiti karantin? Nisam želeo da saznam.
Promene su mi se događale ispred nosa, to sam shvatio. O kakvoj god da je pojavi reč, izvesno je da ona uzima maha i pušta korene. Osećala se nervoza zbog predstojeće krize, nalik onoj pred uragan. Samo što sam ja bio ubeđen da LJŽS nije lokalni problem, već globalni. Vlade i vojne snage jedva izlaze na kraj s nevoljama većih razmera na jednom području. Kako će onda pomoći svima, svuda, i to u isto vreme? Rešenje ovog problema zahteva nesvakidašnji obim saradnje na globalnom
nivou. A ja to još nisam video.
– Misliš da je ovo zaista ozbiljno, Oze? – rekla je Kloi.
Prikovala je pogled uz prozor. Napolju su vojnici iskakali na šljunak iz aviona kao iz trojanskog konja.
– Širom sveta, životinje bez razloga napadaju ljude? Ali međusobno se ne napadaju? Mislim, kako je to moguće? Zašto? Zašto sada? Zvuči potpuno suludo.
– Ne znam ni kako ni zašto, Kloi – rekao sam. – Samo znam da se broj ptica ne udvostručava tek tako za nekoliko godina, a lavovi ne menjaju bez razloga lovačke navike, iznenada, korenito i bez motiva. Dešava se nešto veoma čudno.
Privremeni mobilni telefon koji sam onog dana kupio u Maunu, zazvonio je dok smo čekali u redu za ukrcavanje. Govorna poruka Gejl Kvin, moje bivše profesorke s Kolumbije. Dobre vesti. Potegla je neke veze i uspela da ugovori sastanak u vezi sa LJŽS-om s Nejtom Gardnerom, njujorškim senatorom.
– Šta se desilo? – upitala je Kloi kad sam sa smeškom prekinuo vezu. Bili smo u malom putničkom avionu, pogrbljeni ispod niske tavanice.
– Dobre vesti. Imam sastanak s jednim od viđenijih ljudi iz kongresa u vezi sa svim ovim. Uz

pomoć snimka, imaćemo dobre izglede da dobijem pomoć američke vlade.
Dok sam nameštao torbu u pregradak iznad glave, na um mi je pala uznemirujuća misao. Šta ako senator Gardner reaguje onako kao što je prvi put reagovala Kloi? Budući da sam se ispisao s Kolumbije pre završenog doktorata, možda će pomisli da sam neki otkačeni bloger koji internetom širi teoriju zavere, u pauzi se izležavajući na maminom kauču? Ponekad zaboravim da zastanem i da se setim kako nekad umem da izgledam kao izgubljen slučaj.
– Sinulo mi je nešto sumanuto – rekao sam sedajući pored nje. – Zato što sam lud, Kloi. Znam da te posle ovoga čeka puno posla, no da li bi možda pošla sa mnom?
– Šta? – upitala je. – Da idem s tobom u Sjedinjene Države?
– Baš tako – rekao sam naginjući se. – Kao što sam rekao, sumanuto je. Zaboravi.
– Ne, stani – kazala je Kloi. – Mislim, zašto? Zašto hoćeš da pođem?
– Zbog tvog kredibiliteta, pod jedan – rekao sam. – Imaš diplomu Politehničkog instituta. Autori- tativan si stručnjak. Štaviše, evropski stručnjak koji je video i iskusio isto što i ja. Bojim se da će senator isprva na mene reagovati kao šti ti reagovala. Pomisliće da sam ludak. Verovatno će me po- smatrati kao da sam neki od onih koji umotavaju glavu aluminijumskom folijom. Međutim, ako ti kreneš sa mnom...
Izvila je obrvu.
– Ali ti, molim te – izgovorio sam. – Nemoj da se sekiraš. Smisliću ja već nešto.
Izvadio sam telefon pretvarajući se da se igram s njim. Krajičkom oka sam primetio kako nabira orlovski nos, čkiljeći u mene.
Zavalila se u sedište i duboko uzdahnula.
– Nemam izbora – rekla je dok je avion klizio. – Na pomolu je prava prirodna katastrofa. Kakav bih ja to biolog bila kad ne bih sve učinila da to rešim? Uostalom, spasao si mi život. Dugujem ti uslugu. Idem. Pod jednim uslovom.
– Samo kaži.
– Mrzim letenje. Mogu li da te držim za ruku dok ne uzletimo Nasmešio sam se i uhvatio njenu tananu šaku.
– Možeš i da je slomiš.





32.

Lokalni voz za Brodvej zakloparao je nadvožnjakom kad je Natali Šo stigla pred Ozovu zgradu.
Tek je prošlo pet sati ujutru. I dalje je bilo mračno, mada se nebo polako razvedravalo. Ulice Harlema bile su puste, na prozore su bile navučene gvozdene roletne. Njujork ponekad ipak spava, pomisli ona. Na prevojima kolena i ispod pazuha ocrtavaju joj se tragovi znoja na već toplom letnjem vazduhu, u praskozorje. Zevnula je i otključala kapiju prljavog ulaza. Svratila je iz bolnice, na putu do kuće, posle tridesetočasovne smene. Jedva stoji na nogama.
Vukući se uz usko stepenište zgrade, i dalje ne razume zašto to radi. Raskinula je s njim preko imejla i rekla mu da nađe nekog drugog da čuva Atilu. Problem je u tome što joj on nije odgovorio. Ma koliko bila iznervirana, i dalje se pitala da li je on uopšte dobio poruku, te sada Atila umire od gladi ili tako nešto.
Dok se približavala Ozovom stanu, vrlo brzo se uverila da se prevarila. Već na trećem spratu čula je Atilu. Gotovo je namirisala prokletinju kad se popela na peti sprat. Čudi je da Ozove komšije nisu napisale peticiju za njegovo izbacivanje iz zgrade.
Mada, i ona ga je prilično dugo trpela, zar ne? Sve bi uradila zbog ljubavi, ali ne i ovo. Šta to? Umesto da ide kući posle tridesetočasovne smene došla je ovamo da čisti šimpanzina govna. Samo što ti ovo ne radiš iz ljubavi. Već si raskinula sa skotom. Nek se nosi ta šimpanza, ti si blesava.
Neću se zadržavati, misli dok po bolničkom mantilu tirkizne boje pokušava da nađe Ozove ključeve. Pet minuta. Nahraniću majmuna, očistiću ga, možda, a onda brišem.
Kad je ušla, Atila je počeo da se majmuniše. Trgla se dok mu je prilazila, a šimpanza je nadala dreku kao luda. Bio je to škriputav zvuk, iii-iiii-iiii kao kad neko noktom zapara tablu i kao oštrica džepnog noža parao je bubne opne.
– Drago mi je što te vidim, kretenu – rekla je Natali, podigla lopaticu za izmet i skinula rezu na vratima njegovog kaveza. – Od tebe bi se i avet uplašila, znaš li ti to? U svakom slučaju, došla sam da počistim tvoja govna, blago meni. – Zajedno s izmetom, u kesu je bacila i gumene rukavice, a onda se vratila s hranom. Mandarine, pakovanje smokava i pola kilograma pečene govedine. Da ne pominjemo prokleti sok od jabuke s izmrvljenim vitaminima i zoloftom.
Sve je na poslužavniku. Čudo da nije srebrni, pomisli. Oz više brine o šimpanzi, nego o njoj.
– Bon appétit, monsieur 4⇒. – Natali je spustila poslužavnik i zatvorila kavez. – Dobio si doručak. Pazi da se ne ugušiš. – Pošla je da otvori vrata kad je začula glasno trupkanje koje je dopiralo odnekud pored Atile.
– Uf. Šta je sad bilo?
Pojurila je natrag ka Atilinoj sobi i zastala na pragu.
Atila je bio na podu kaveza, hrana razmazana svuda oko njega. Ležao je licem okrenutim ka podu i držao ruke na grudima. Nije se micao.
Šta je, dođavola, ovo? Da nije imao srčani udar? Samo mi je još to trebalo, mislila je dok je skidala rezu. Da joj ovaj umre pre nego što se Oz vrati kući.
Sagnula se, prodrmala ga i pokušala da ga pomeri. Atila se okrenuo i o gornji deo njene uniforme obrisao punu ruku smrdljivog izmeta. Onda je kriknuo i razmazao joj ga po grudima i pantalonama.

Zatim je skočio u ćošak sobe, teško dišući i vrišteći iiee-iieee-iiiee! Natali se uspravila i zgađeno se pogledala.
– Huljo mala! – doviknula je šimpanzi. Atila je prestao da vrišti. Zatvorio je usta, a onda je hladno i zagonetno pogledao umiljatim smeđim očima, a ona je počela uzmiče.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:49 am







33.

Topla blistava svetlost teško se probijala kroz rešetke Atilinog kaveza u obliku dijamanta. Nepomično je ležao pored njega, na podu prepunom stvarima. Ponovo sasvim sam.
Polako je ustao i preko hodnika ušao u Ozovu spavaću sobu. Izvukao je fioke na komodi. Pošto ih je izvrnuo, ustremio se na orman. Dahtao je i vrištao bacajući farmerke i majice na pod. Onda se po svemu popišao. Kad je dobro natopio odeću, prešao je na krevet i pustio žut mlaz po jastuku.
Kad je završio, skinuo je crvenu kapu s rukohvata i odgegao se do kupatila u hodniku. Šrafovi kojima je lavabo bio pričvršćen uza zid zaškripali su kad se celom težinom oslonio na njega.
Pogledao se u ogledalu i šeretski namestio crvenu kapu na glavu. Čučnuo je u ugao lavaboa i držeći se za porcelanske ivice osmotrio svoj odraz.
Atila je sedeo u lavabou i tupo gledao. Nepomičan i napet, zurio je u sopstvene staklastosmeđe oči, u lice nalik gumenoj maski. Atila je zbunjen i sve više uznemiren, iz trena u tren. U stomaku mu se čudno i zastrašujuće komeša. Otuđen je od sopstvenog odraza.
Kad je Natali došla, osetio je čudan, uznemirujuć miris, mešavinu arome kajsije njenog šampona, mente iz dezodoransa. Čak ga je zapahnula oštrina laka na njenim nogama. Bilo je nečeg odbojnog, lošeg, bolesnog u kombinaciji mirisa na njoj. Svi ti grozni mirisi mešali su se s onim najgorim, s njenim prirodnim mirisom, s njenom ogorčenošću zbog njega, s njenim gađenjem. Nanjušio je to. Nanjušio je njen prezir.
Zato ju je i nasamario.
Atila se vratio u kavez. Iz ćoška je izvadio nešto nalik igrački za decu u obliku tableta. Bio je to PESC, govorni laptop koji reaguje na dodir pomagalo za izražavanje autistične dece. Oz ga je koristio za testove s Atilom. Na ekranu se nalazi niz slika stvari koje bi Atila možda želeo, banane, kikiriki, lopte i lutke, ali i lica koja izražavaju različita osećanja.
Atila uporno pritiska sliku koja predstavlja njega, a zatim i lice u donjem desnom uglu, pored
tarabe.
– Atila ljut! – kaže veseo, ženski glas praznom stanu. – Atila ljut!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:50 am





Treća knjiga DOME, SLATKI DOME





34.

Iz Manua u Johanesburg, iz Johanesburga u Njujork, iz Njujorka u Vašington. Probudilo me je zujanje aviona i truckanje prilikom spuštanja na Nacionalni aerodrom Ronald Regan.
Dok smo se kretali duž piste, kroz prozor sam posmatrao veličanstven prizor dobrodošlice: spomenik Džordžu Vašingtonu od slonovače, koji se uzdizao nasuprotnoj obali Potomaka. Sećam se da sam kao mali, s ocem, vozom dolazio iz Njujorka u Vašington i obilazio značajna mesta. Posetili bismo Linkolnov memorijalni centar i bacali novčiće u osvetljenu fontanu. Tada je sve delovalo sigurno. Tako racionalno i bezbedno.
Iz pregratka na sedištu ispred sebe izvukao sam snimak s napadom lavova koji sam prokrijumča- rio iz Afrike. To je iza mene, pomislio sam odmahujući glavom. Sad se treba pripremiti za sledeću fazu. Ubacio sam traku u džep od košulje.
Uključio sam ajfon koji sam kupio na aerodromu: prijemna pošta bila je krcata imejlovima. Dobio sam i devetnaest govornih poruka. Dok smo čekali avion u Johanesburgu, kontaktirao sam sve moguće naučnike koje bi LJŽS mogao da interesuje.
Odaslao sam šifrovanu poruku širom sveta i uspeo da ugovorim okupljanje svojih istomišljenika, neposredno pred sastanak sa senatorom Gardnerom. Prvi put ćemo se postarati da svet ozbiljno shvati teoriju LJŽS. Želeo sam da još jednom ustanovimo činjenice kako bismo utvrdili čime raspola- žemo.
Pogledao sam Kloi, koja je mirno spavala pored mene, s glavom na mom ramenu. Nije ni čudo što je iscrpljena. Razgovarali smo gotovo sve vreme tokom interkontintalnog leta za Ameriku, razma- trali sve mogućnosti u vezi s LJŽS-om. Začudilo me je što smo sasvim prirodno prešli na intimnije teme, na razgovor o detinjstvu, porodici, o svemu onom što daje smisao životu.
Majka joj je umrla kad je Kloi bilo pet godina. Otac joj je bio vojno lice, ambiciozan čovek, oficir francuske legije časti. Često ju je ostavljao kod babe i dede na usamljenoj stočnoj farmi u Overnju. Njen deda, penzionisani građevinac, posvetio se farmi i upoznao je s čudima prirode, sto- čarstvom, baštovanstvom, a posebno sa životinjama.
Dok se avion kotrljao ka terminalu, Kloi se probudila. Primetila je da je gledam pa se uspravila i protrljala oči.
– Izvini – rekla je.
– Nema razloga da mi se izvinjavaš – rekao sam. Oglasio se zvuk za skidanje pojaseva.
Kad smo izašli iz aviona, počeo sam da pretražujem TV kanale na mobilnom sve dok nisam naišao na najnovije vesti.
– Šta je bilo? – upitala je Kloi.
– Ne znam – odgovorio sam. – Nadao sam se da će CNN pomenuti napade u Bocvani.
Prikazivali su svakojake ludosti, ali ne i našu. Devojka obrijane glave, neka pop-pevačica, šta li, nasrtala je na auto slomljenim kišobranom dok su desetine paparaca snimale svaki njen pokret.
KITI KATRINA OBRIJALA GLAVU, NAPADA PAPARACE. DA LI JE KITKET POTPUNO
POLUDELA? – pisalo je dnu ekrana.
– Ko je Kiti Katrina? – upitala je Kloi zbunjeno posmatrajući ekran.

Slegnuo sam ramenima.
– Dobro došla u Ameriku – rekao sam.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:50 am









35.

Hotel Rokford u kojem smo ugovorili sastanak nalazio se u oronulom, nimalo živopisnom kraju jugoi- stočnog Vašingtona, preko reke, na suprotnoj strani Bazard Pointa.
Uzeli smo sobe i ostavili stvari. Istuširao sam se i iskoristio taj kratak predah da pre sastanka da pozovem Natali. Bila je sreda, rano popodne. Bio sam prilično siguran da nije na poslu. Telefon joj je zvonio, a onda se uključila govorna pošta.
– Dobili ste govornu poštu – čuo se snimljen glas. Zatim je usledila pauza, a onda se začuo Natalin cvrkutavi glas kako razgovetno izgovara svoje ime, „Natali Šo”.
„Posle signala, ostavite poruku.”
– Zdravo, Natali – rekao sam u prazninu i kroz prozor posmatrao Potomak. – Vratio sam se u Ameriku. Video sam tvoj imejl. Voleo bih da razgovaramo. Sada sam u Vašingtonu, ali sutra dolazim u Njujorku. Nadam se. Javi mi šta se dešava.
U stvari, najviše sam brinuo zbog Atile. Ostavio sam ga pre gotovo nedelju dana. Ni gospođa Abro mi se nije javljala. Nadao sam se da je on dobro.
Čekao me je posao.
– Siguran si da smo na pravom mestu? – upitala je Kloi kad smo ušli u neugledan hotelski restoran. Tepih je bio neugledan, prljav i istanjen na ugaženim mestima.
Manja grupa razmilela se oko stolova s jednostavnim hladnim jelima, bokalima i aparatima za kafu. Buljuk ljudi u flanelskim košuljama, s naočarama i bradom rojio se oko besplatne hrane s poletom kakav sam uočio kod lešinara u delti Okavanga.
– Veruj mi – rekao sam. – Na pravom smo mestu.
Uputivši se ka prednjem delu prostorije, prošli smo pored mladog i mršavog bledunjavog momka prodorno plavih očiju i svetlih obrva koje su se stapale s licem. Nosio je crvenu trenerku i belu kapu kangol. Grozničavo se usredsredio na svoj blistavi ajped kao da je kakva svetinja. Čim nas je primetio, poskočio je sa stolice i čudno me pozdravio pesnicom.
– Gde si, Ozli – rekao je.
– Doktore Štraus, hvala vam što ste došli – kazao sam i upoznao ga s Kloi. – Eberhard je nedavno postao šef katedre za mikrobiologiju na Univerzitetu u Bonu.
Kloi i ja smo produžili. – Da li ti je sad jasno zašto si mi potrebna? – rekao sam, pokazujući joj usput gomilu zaluđenika za kompjuterima. – Ovi ljudi su više nego briljantni, ali, kao što vidiš, odnosi sa javnošću im nisu jača strana. Zato je važno što si ti došla.
– A ja sam mislila da te je privukla moja pamet – kazala je Kloi smešeći se.
– Daj mi snimak, Oze. Audio-vizuelni sistem je uključen – rekao je žutokljunac obučen kao da je pošao na rodeo. Imao je spuštena ramena. Dugačke ruke kruto su mu visile niz telo. Okrenuo se i glasno omirisao Kloinu kosu.
– Kosa ti divno miriše – preglasno je rekao. Zvučao je kao mašina s naglaskom žitelja Oklahome, kao uvećana verzija Robija Robota iz Stajnbekovog romana.
– Džonatane, druže, hvala ti. Izvoli. – Predao sam mu traku i odveo Kloi.
– Ne obraćaj pažnju na njega. To je Džonatan Mur, autistični genije i jedan od najboljih poljopri-

vrednih inženjera na svetu. Smislio je komunikator za životinje. Njega sam među prvima potražio kad sam počeo da istražujem LJŽS. Pomogao mi je u radu s Atilom.
Rizikovao sam i ispričao Kloi za Atilu. Čak sam joj pokazao slike iz novčanika. Rekla je da sam hrabar što sam ga spasao. Izgleda da je to dobro primila. Ko bi rekao.





36.

Nekoliko minuta kasnije, stajao sam na bini i lupkao po mikrofonu. Kad smo rešili problem mikrofo- nije žagor je utihnuo i sve glave bile su okrenute ka meni.
– Da ne otežemo, ljudi – rekao sam i klimnuo glavom Džonatanu koji se nalazio pored projektora. Dao mi je znak. – Evo šta se dešava u Africi. Snimak sve govori. Ovo sam zabeležio pre dva dana u delti Okavange, u Bocvani.
Povukao sam se u mrak kako bih video reakciju ljudi na snimak. Bilo mi je drago što ih je zapanjio. Kad su se u kadru pojavile glave mužjaka, začuo se žamor. Bili su to veoma pametni ljudi I nema sumnje da sam im privukao pažnju.
Kad je Džonatan upalio svetla, žamor se pretvorio u buku četrdesetoro ljudi koji su pokušavali da nadjačaju jedni druge pričajući svi u isto vreme.
– Dajte, ljudi – probao sam da ih stišam. Mašući tabletom, stao sam za mikrofon. – Imam sastanak sa senatorom za nekoliko sati. Prvo pitanje će biti zašto se ovo dešava. Imamo dokaz ne samo o ovom neobjašnjivom hiperagresivnom ponašanju lavova već i o nesvakidašnjoj promeni njihovih socijalnih navika. Potrebne su nam uverljive teorije.
– Kako je ovo moguće, Oze? – upitala je moja bivša profesorka evolutivne biologije Gejl Kvin. – Kako je ovo moglo da se desi preko noći?
– Ne znam, Gejl – odgovorio sam. – Zato sam vas i pozvao, da mi pomognete da razjasnim. Naj- logičniji zaključak jeste da je ovo, možda, neka adaptivna faza. Mislim da je došlo do dramatične promene u okruženju iz razloga koje dosad nismo mogli da razjasnimo.
– A koji se to aspekt okruženja menja? – neko je pitao.
– Ja mislim da je ovo delo virologa, Oze – rekao je Eberhard Štraus. – Kao što sam već rekao, takvo ponašanje, naročito hiperagresivnost, karakteristični su za besnilo. Ne kažem da je ovo besnilo, ali možda je reč o virusu koji napada nervni sistem.
– Razmotriću to – kazao sam. – Ali kao prvo, besnilo se sa životinje na životinju prenosi preko telesnih tečnosti. Time bi mogli da se objasne događaji u divljini, ali lavovi losanđeleskog zoo-vrta koji su napali ljude pa pobegli bili su potpuno izolovani.
– Pod pretpostavkom da se taj incident može povezati s ovim – rekao je neko.
– Tako je. Pretpostavimo da može... Pazite sad... Kako su lavovi, izolovani u zoološkom-vrtu, mogli da se zaraze?
– Možda preko vazduha – naglasio je Štraus. – Ili preko parazita, komaraca, muva –nabrajao je na prste. – Možda je meso kojim su lavovi u zoo-vrtu hranjeni zaraženo. Ima mnogo mogućnosti.
– Izneću još jedan argument protiv teorije o virusu – rekao sam. – Kod životinja s besnilom, ili sličnom bolešću koja napada nervni sistem, pre će se ispoljiti drugi simptomi, a ne hiperagresivnost. Nevoljni pokreti mišića, šuga, lezije na koži, hidrofobija. Lavovi koji su ubili mog prijatelja izgledali su poprilično zdravo. Barem fizički. Ni lavovi kalifornijskog zoo-vrta nisu imali fizičke anomalije. Zasad svakako ne bih isključio virus, ali ako je tako, onda je reč o nekoj novoj vrsti.
– Da li je urađena autopsija tih životinja? – upitala je doktorka Kvin.
– Nije – odgovorio sam. – Afričke vlasti ne dozvoljavaju. To je jedna od prvih stvari koju ću

pomenuti senatoru.
– Šta je s autopsijom lavova iz losanđeleskog zoo-vrta? – doviknuo je neko.
– Dobro pitanje – rekao sam.
– Ako nije u pitanju virus, možda je posredi čitav niz promena u prirodi – rekla je Alis Bojd, sedokosa dostojanstvena sedamdesetogodišnjakinja, Makarturova prijateljica s vašingtonskog Uni- verziteta. – Da li ste razmotrili uticaj Sunčevih pega? Promena u Zemljinom magnetnom polju? Znate da životinje ponekad naglo promene ponašanje pred veće geološke događaje, zemljotrese, cunamije. Možda se nešto približava, nekakva kosmička promena koju životinje mogu da osete.
– To je dobro objašnjenje – rekao sam i brzo ga zapisao na tablet. Svidela mi se pretpostavka o promenama u magnetnom polju. U stvari, ta mogućnost me je uplašila jer je bila zastrašujuća, ali mrzeo sam je jer je bila mnogo strašna, ali svidela mi se kao objašnjenje. Geološki podaci nam pokazuju da se s vremena na vreme menja smer magnetnog polja: prostim rečima, ako je igla na kompasu pokazivala ka severu, nakon ove pojave pokazivaće prema jugu. Te promene su, koliko je nama poznato, nasumične. Kad je reč o trajanju te promene, postoje velika neslaganja. Prema posled- njim dokazima geološkog instituta, jedna od takvih promena u prošlosti trajala je samo četiri godine. Međutim, potencijalni uticaj geomagnetnih promena na biosferu i dalje je nepoznat, jednostavno stoga što u ljudskoj istoriji nije ni bilo.
– Zar li ste vi, ljudi, stvarno toliko glupi? – doviknuo je neko iz uskomešane gomile. Bio je to mršav i lep mladić. Nisam ga poznavao. Jedino je on u sali nosio odelo. – Te lavove su možda istre- nirali Zigfrid i Roj. 5⇒ Snimak ništa ne dokazuje.
Zavladao je tajac. Zatim su se začula električna invalidska kolica koja su zujala kao otvarač za limenke.
Klimnuo sam glavom Čarlsu Grohu. Prošao je svojim ajbot invalidskim kolicima duž prolaza između sedišta. Čarls je bio jedan od vodećih stručnjaka za gorile, iako se nedavno, nažalost, zvanično penzionisao. Pre tri godine napala ga je gorila teška dvesta kilograma koju je poznavao i s kojom je radio deset godina. Majmun mu je polomio sve koščice na licu, odgrizao mu nos, usne, uvo, iskopao oko i smrskao mu šaku. Otkinuo mu je levu nogu, od kolena naniže.
Stručnjak za majmune se zaustavio pred lepim skeptikom. – Taj snimak je stvaran koliko i moje lice – rekao je.
Osmehnuo sam se s olakšanjem. Ostali su nastavili da se raspravljaju. Došlo je do značajnog preokreta. Nekadašnja opsesija LJŽS-om prema kojoj su moji prijatelji i kolege pokazivali samo to- leranciju, odjednom je postala naučna tema. Više se nije postavljalo pitanje da li se nešto dešava, već se raspravljalo o daleko važnijim pitanjima: zašto se to dešava i kako to rešiti. Teorija Alis Bojd o geomagnetnim promenama delovala mi je uverljivo i urezala mi se duboko u pamćenje. Imao sam osećaj da je u pravu. Ne zbog priče o nesvakidašnjem uticaju geomagnetnih promena na biosferu, već zbog same ideje: ogromne, ali nevidljive promene u prirodi koju životinje mogu da osete, a mi ne možemo.
Sećate li se cunamija u Indijskom okeanu? Da, živimo u zanimljivom dobu. Kako su se ratovi i prirodne nepogode nizali jedni za drugima poput nevremena, mi smo ih brzo zatrpavali slojevima ne- pouzdanog pamćenja. Na koju nepogodu mislim? Na onu od dvadeset šestog decembra 2004. Džinovski cunami protutnjao je Indijskim okeanom, izazvan zemljotresom jačine devet stepeni s epi- centrom na Sumatri. Tada se u Indoneziji, na Šri Lanki, u Indiji i na Tajlandu udavilo dvesta hiljada ljudi. Ja sam u to vreme bio u Iraku. Sećam se da sam se s gomilom ljudi gurao ispred jeftinog malog televizora u vojnom kampu i gledao vesti. Sećam se kako me je pogodilo saznanje da su dan pre cunamija životinje počele da beže ka zaleđu. Ptice, gušteri, zmije, mungosi, svi su otišli. Slonovi su

pobegli na visije, psi nisu hteli da izađu napolje. Flamingosi su napustili nizije u kojima su odgajali mlade. Iako je cunami ubio stotine hiljada ljudi, zabeležen je relativno mali broj uginulih životinja. Zahvaljujući osetljivijem čulu sluha, kao i drugim čulima, predosetili su podrhtavanje tla upozorava- jući ih da se bliži katastrofa, mnogo pre nego što su ljudi shvatili šta se dešava. Životinje su znale da se sprema nešto loše. Osetili su vibracije, osetili su to u kostima. A ljudi? Pojma nisu imali. Čak i kada se okean iz misterioznih razloga povukao dva kilometra formirajući talas visine dvadeset pet metara, šta su uradili? Deca su istrčala na obalu da sakupljaju školjke.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:50 am







37.

Na mračnom zidu u stanu trepere crvena i plava svetla vatrogasnog kamiona koji zavija i juri ka Brodveju, dole u daljini. Sirena se više ne čuje. Ubrzo ju je zamenila tiša melodična muzika kamiona sa sladoledom.
Dok sedi na ivici umivaonika u zagušljivom, žutom kupatilu, Atila lenjo pogleda kroz prozor, kao da pokušava da se priseti nečeg. Zatim se nagnuo i ponovo počeo da proučava svoj odraz u ogledalu.
Već satima zuri u njega. S velikim zanimanjem posmatra upale i svetlucave zlatnosmeđe oči oivičene crnom. Velike ružičaste uši, nalik tacnama, vire mu ispod crvene vunene kape. Tu i tamo otvori veliku, naglašenu čeljust i prstom pređe preko očnjaka. Onda gleda ruke, opipava grubu smeđu dlaku, lepljivu kožu na šakama, duge kandže, dugačke prste i ispupčene zglavke, zdepaste palčeve.
Zatvara oči i duboko udiše kroz nos, kao da meditira. Naginje se i prstima i čelom pritiska hladno, glatko ogledalo. Pokušava da se otrezni, da prestane mahnito da zamišlja neobične zvuke i mirise koji mu izazivaju vrtoglavicu i mučninu.
Oseća miris pileće masti iz grila prekoputa Sto dvadeset pete ulice. Vlažan, kiselkast miris gipsa s crkve koja se renovira, tu iza ugla. Užegli miris sredstva za rast biljaka. Vonj ulja, smeća i ribe s reke Hadson.
Da je bio prikačen na elektroencefalogram, krivulja bi pojačanu ubrzanu aktivnost amigdale, dela mozga kod primata zaduženog za miris, pamćenje i učenje. A onda je ponovo osetio taj neprijatan miris.
Dopirao je iz zgrada, iz soba i cevi, sa ulica, iz prolaza i kanalizacije, od automobila i autobusa.
Sa svih strana i u isto vreme.
Taj neprijatan miris su ljudi. Dok stoji tu u središtu jednog od najgušće naseljenih mesta na svetu, taj zastrašujući, zagušljivi smrad guši ga i steže poput omče, kao da mu je neko stavio kesu preko glave.
Drhti. Ruke mu se tresu. Vetar menja pravac. Nanjušio je mirise iz Instituta za psihijatriju jedan blok severnije. Čuje vrištanje i oseća strah i nepodnošljiv bol.
Sva ta strašna prljavština skuplja mu se u mozgu poput dima u filteru za vazduh. Atila zapuši nos. Više ne drhti. Otvara staklaste smeđe oči. Strese se. U posudi za sapun stoji napukla šolja za kafu s dve četkice za zube. Uzima je, istresa četkice, prebacuje je iz ruke u ruku pitajući se šta bi s njom. Ponovo gleda svoj odraz u ogledalu, s crvenom kapom na glavi. Odmakne se, a onda snažno baci šolju u ogledalo. Šolja se razbije u paramparčad, a na ogledalu se šire svetlucave pukotine. Dobar osećaj. Nestao je onaj svrab koji ga je mučio.
A onda ga je ponovo zasvrbelo.
Dahćući i urličući, skače s umivaonika u hodnik, baca i razbija sve što mu dođe pod ruku. Ulazi u sobu s kompjuterima i razbija ih. Čupa kablove iz zida i baca ih jedan na drugi. Čuje se šištanje varnica, delići opreme lete po sobi kao šaka peska.
Onda čuje buku: uporne tupe udarce o zid pored vrata.
– TIŠINA, JEBEM LI VAM! – čuje se nečiji prigušen glas iz susednog stana. – Da si odmah prestao s tim sranjem ili zovem policiju!

Atila vrišti i trči ka zidu. Udara po njemu iz sve snage. Krečna prašina formira oblak belog dima. Ogledalo na zidu odskače, jednom, dvaput, a zatim pada s držača na pod, pored njegovih nogu. Staklo se rasprsne po hodniku. Ponovo njuši. Oseća drugačiji miris koji dopire iz susednog stana.
Atila dahće i vrišti dok trči kroz rasturenu sobu.
U jednom ljudskom mirisu uživa i sad ga je osetio. Mirisu ljudskog straha.





38.

Sastanak zagovornika teorije LJŽS tog popodneva bio je u punom zamahu kad mi je na ajfon stigao imejl od Elene Vernert iz kabineta senatora Gardnera.
Senator ne može danas da me primi, obavestila me je. Isprva su mi sve lađe potonule, ali onda sam pročitao poruku do kraja: ako sam zainteresovan, mogla bi nakratko da me „ubaci“ na sednicu o zaštiti životne sredine, koju će sutra u deset održati Komitet za životnu sredinu i javne radove.
Pomislio sam: zasedanje kongresa – to! To je bolje nego sastanak sa senatorom. Da sam birao, ne bih izabrao bolji način da se ovo pročuje.
Dakle, da li sam bio zainteresovan?
I te kako, odgovorio sam otkucavši na telefonu koji je svetleo ispod stola.
Sastanak se otegao do večeri i dogodilo se nešto neobično. Sve vreme su pristizali ljudi, ugledni genetičari, biolozi, stručnjaci za koje sam odavno čuo, ali još ih nisam upoznao. Još više sam se iznenadio kad je ušao Džonatan Eli, popularni astronom koji je na kanalu PBS vodio emisije o poreklu svemira. Svi oni su hteli da vide snimak napada lavova koji se neprestano emitovao iz pro- storije pored sale za sastanke.
Bocvanska zoološka anomalija, kako su je već mnogi nazivali, privlačila je naučnike kao što med privlači pčele.
Bilo je jasno da su ozbiljno shvatili problem. Ova vest ostavila je snažan utisak. Osim toga, kao da sam stekao poštovanje koje ranije nisam imao. Okupljeno su se polako premeštali iz sale u hotelski bar, a poznati naučnici najuglednijih ustanova, Harvarda, MIT-a, Džonsa Hopkinsa, koji me u drugačijim okolnostima ne bi ni pogledali, gurali su se kako bi se rukovali sa mnom i nudili me pivom.
Dok su se čestitke ređale, ugrabio sam trenutak predaha, i ne brinući o kraju sveta, sam sam sebi čestitao. Iako su me nazivali ludakom, istrajavao sam u svojoj teoriji o LJŽS-u. Sad sam se osećao obeštećenim.
– Baš si se proslavio – rekla je Kloi lupkajući me po ramenu. Upravo sam se bio pozdravio sa sedokosim mikrobiologom s Univerziteta Prinston. Ruka mi je bila topla i crvena od rukovanja.
– Jašta. Dame i gospodo, Džekson Oz, vrhunski biolog. Bez autograma. I molim vas, isključite bliceve pre slikanja.
Sastanak se završio predveče. Kloi i ja smo otišli u njen apartman kako bismo se pripremili za sutrašnje zasedanje senata. Ispili smo lonac kafe smišljajući petominutno izlaganje pred Komitetom kojim je trebalo da naglasim ozbiljnost problema. Izneo sam nekoliko konkretnih predloga, kao što je skretanje pažnje svim lokalnim službama za zaštitu životinja na povećanu agresivnost. Ali najvažnije je bilo dobiti sredstva za istraživanje ove pojave. Morali smo da okupimo najbolji tim, i to što pre.
Kad ga je pročitala, Kloi se zavalila u stolici i klimnula glavom.
– Dobro je, Oze. Uz snimak, trebalo bi da izazove reakciju. Već smo skrenuli pažnju naučnicima.
Sad ćemo reći celom svetu.
Pozvali smo rum-servis. Kafu smo zamenili kasnom večerom, filetima raže s kaparima, karfiolom sa žitaricama i bocom vina (Kloin predlog). Bilo je ukusno.

Kloi je bila neuobičajeno ćutljiva dok smo jeli. Mućkala je čašu s vinom i rasejano gledala kroz prozor. Napolju, u plavičasto osvetljenoj tmini, most Frederik Daglas na Anakostiji svetlucao je kao rođendanska torta.
Kad me je konačno pogledala, smeđe oči bile su joj pune suzne.
– Tamo u Africi – tiho je rekla – kad je pala noć, pomirila sam se s tim da ću umreti. Počela sam da se molim dedi, nadajući se da on može nekako da mi pogne, ako već moram da umrem. Da bude brzo. Sutradan sam sam izgubila gotovo svaku nadu. A onda sam ugledala tebe.
– A sada smo ovde – rekao sam i podigao čašu.
– Baš tako – kazala je. – Nikad nisam verovala u sudbinu, ali više nisam sigurna. Jednog trenutka sam na ivici smrti, u Africi, a sledećeg u Americi. I to usred oluje, usred jednog od možda najvećih događaja u istoriji. Nije baš uobičajeno za devojku iz Overnja. Deluje nestvarno.
– Stvarno je – kazao sam. – Hoćeš da te uštinem kako bih ti dokazao? Nagnula se preko stola i dotakla mi lice.
– Ne – rekla je. – Želim da me poljubiš.
Onda sam se i ja nagnuo i prvi put je poljubio. Bilo je nežno i lepo. A onda mi je pred očima iskrsla Natali. Iako je to bilo poslednje što sam želeo, prekinuo sam poljubac.
– Ne? – upitala je Kloi iznenađeno. – Mislila sam...
– Trebalo je da ti kažem. Nekako sam... uf...
– Oženjen?
– Pobogu, ne.
– Petite amie? Une amante? 6⇒
– Ne, ne. U stvari... Teško je to objasniti. Mislim da smo nedavno raskinuli – rekao sam izbega- vajući njen pogled.
Kloi se nakašljala. – Misliš?
– Da.
Podigla je čašu i otpila gutljaj vina. – Cenim tvoju iskrenost, gospodine Iskreni i Pravedni – kazala je.
– Mislim da bi trebalo da odem u svoju sobu – rekao sam. Spustio sam salvetu na tanjir i ustao. – Sutra je veliki dan.
– Jesi li ti načisto poludeo? Sedi tu – rekla je. Onda je dolila vino i dodala: – Uostalom, već sam te videla u gaćama.
Pogledao sam je.
– Ozbiljno, Oze. Večeras ne želim da budem sama. Molim te, ostani.
– Spavaću na fotelji. Zakolutala je očima.
– U krevetu, sa mnom – rekla je preko ruba čaše. – Ne brini. Samo ćemo spavati.
Izgleda da se nije šalila kad je rekla da ćemo samo spavati. Kad sam izašao ispod tuša, već je čvrsto spavala.
Posmatrao sam je na prigušenom svetlu koje je dopiralo kroz prozor, njene tamne trepavice, bledo lice, tanke krhke ruke. Izgledala je ljupko tako u postelji, kao devojčica, kao ptičica. Već sam počeo da se kajem. Na šta si mislio? Natali je raskinula s tobom, to je kraj. Sada si slobodan. Kreni u akciju. Kloi je prevalila toliki put zbog mene. Imala je poverenje u mene, što se za Natali ne može reći. Ušuškao sam je pokrivačima, a onda legao pored nje. Gledao sam u tavanicu.
– Laku noć, magarčino – rekao sam sebi, a zatim zažmurio.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:50 am









39.

Ne znam koliko je bilo sati kad sam otvorio oči. U sobi je bilo toliko mračno da nisam bio siguran da li sam ih uopšte otvorio. Nije bilo ni narandžastog odsjaja spolja. Kao da je neko navukao tamne zastore na prozore. Ne sećam se da sam ja to uradio.
Onda se začulo drmusanje, škljocanje, zvečanje nekog metala. Prešao sam pogledom po mračnoj sobi. Trebalo mi je malo vremena da shvatim da je to kvaka.
Neko ju je drmusao sve snažnije, kao da pokušava da je iščupa. Ubrzo se začulo škripanje i grebanje. A onda je neznanac nasrnuo na vrata.
Isprva sam pomislio da to neko od naučnika zbija šalu. Posle sastanka popilo se mnogo piva. Ponovo je nasrnuo na vrata. Ovoga puta jače. Tamo u hodniku stajao je neko krupan i težak.
Uspravio sam se. Posumnjao sam da je posredi šala. Nije bilo smešno.
Od narednog udarca, napukao je gornji deo vrata. Čuo sam krckanje drveta.
Šta je ovo, kog đavola?
Podigao sam prekrivač i ustao. Škripanje. Iz okvira vrata izvaljene su šarke. Vrata su se srušila i udarila o pod sobe.
U dovratku se videla ogromna prilika. Zatim je nestala. U sobi su se čuli koraci. Zatim je još jedna tamna prilika na trenutak zamračila ulaz, a onda se izgubila u mračnoj sobi.
– Oze? Jesi li tu?
Kloi se uspravila na krevetu iza mene. Posegnula je za lampom, upalila je i vrisnula.
Medvedi. U sobi su bila dva medveda, dva ogromna grizlija, jebote, otprilike metar i po udaljena od kreveta. Krenuli su ka nama na nezgrapnim, snažnim nogama. Krzno im se mreškalo poput talasa. Iz otvorenih čeljusti curile su im bale. Zurili su u nas sitnim, bademastim očima. Delovale su bezizra- zno i ravnodušno, kao smrt.
Nisam mogao da se pomerim, kao da sam prikovan za pod. Potpuno sam se ukočio. Nisam mogao da razmišljam. Nisam osetio nagon za preživljavanje. Čak je i moj centar za emocije u mozgu otkazao.
Prvi medved se uspravio na zadnje noge i zamahnuo šapom na mene. Stropoštao sam se nauznak. Osetio sam svežu, toplu lepljivu tečnost na obrazu i vratu. Znao sam da je to krv. Pokrio sam lice šakom. Krv mi je curila između prstiju, svuda po licu, pekla oči.
Onda sam se probudio, u krevetu, urlajući. Zamahivao sam uprazno iznad glave. Pipnuo sam vrat.
Nije bilo krvi. Ni bola.
Trebalo mi je malo vremena da shvatim da i Kloi urla, pored mene na krevetu.
– Recevez les de moi! – povikala je u mraku. Zgrabio sam je za ramena,
– Skini ih s mene! Ne! – rekla je Kloi i odgurnula me. Oči su joj bile otvorene, ali je i dalje pre- življavala noćnu moru.
– Sve je redu, Kloi! To je san! Samo san!
Snažno je udahnula. Držao sam je. Osetio sam kako joj se telo polako opušta.
– Ali bilo je tako stvarno. Spavali smo, onda su se vrata srušila i upali su medvedi. Gledala sam

kako te jedan od njih ubija.
– Šta? – upalio sam svetlo. – Sanjala si medvede?
– Da. Bili su ogromni. Dva ogromna grizlija razvalila su vrata i upala u sobu.
– Sranje! – skočio sam s kreveta i počeo da hodam po sobi.
– Šta je bilo?
– I ja sam to sanjao. Dva grizlija ruše vrata, upadaju u sobu i jedan mi izobličuje lice!
– Kako je to moguće? Kako je moguće da oboje imamo isti košmar?
Slušao sam ranije o tome kako ljudi sanjaju isti san, ali sam oduvek bio podozriv prema tome, jer nikada to nisam iskusio. Izveštaji govore da ljudi sanjaju isti san samo u izuzetnim slučajevima. Valjda kad su izloženi istom nadražaju ili zbog nečeg drugog? Da li je ovo na neki način povezano sa LJŽS-om? Nemoguće...
– Mon Dieu 7⇒ – rekla je Kloi. Šta je ovo? Mnogo se plašim, Oze. Šta se dešava? Šta će biti sa svima nama?
Telom mi je prostrujala jeza.
– Ne znam – rekao sam i zaronio lice u ruke.





40.

Kada sam ponovo otvorio oči, bilo je jutro. Kloi se sklupčala pored mene. Glavu je gurnula u moje pazuho. Držali smo se za ruke. Posmatrao sam je i razmišljao o prethodnoj noći. Ista noćna mora. Sanjali smo isti san.
Nisam znao kako to da objasnim. Prvi put mi se dogodilo tako nešto. Ni Kloi to nije pominjala dok smo se spremali. Onda smo sišli da uhvatimo taksi.
Bio je prohladan i sunčan letnji dan, vedar, a na nebu ni oblačka. Taksisti i kuriri na biciklima, ljudi koji idu na posao, ispijaju kafu, gledaju na sat, puše, nose slušalice u ušima kako bi se izolovali od okoline. Kad ih vidim, setim se životinja na Šri Lanki koje su se nekoliko dana pred cunami sklonile u brda, dok su ljudi ostali da sakupljaju školjke na obali koja se proširila, pitajući se kuda su otišli slonovi. Dok smo se vozili, Kloi i ja smo se smrknuto zgledali. Nismo morali ni da govorimo. Gotovo se osećalo u vazduhu da se sprema nešto loše. Nešto što svet dosad nije video. Dirksenova zgrada Senata nalazila se u severozapadnom delu Kapitola, u Prvoj ulici. Obradovao sam se kad sam na prilazu ispred veličanstvene mermerne zgrade ugledao vozila nekoliko državnih televizija. Barem ćemo imati priliku da upozorimo javnost.
Primetio sam i nekoliko poznatih lica na pločniku, pored stepeništa. Rukovao sam se sa svojim bivšim profesorkama Gejl Kvin i Kler Dagard. Tu je bio i doktor Čarls Groh u svojim kolicima. Potapšao sam ga i stegnuo za rame.
– Sredi ih, Oze – rekao je Groh, zagrlivši me. – Možeš ti to.
Kloi i ja smo ušli u zgradu. Tu su bili policajci Kapitola u belim uniformama koji su proveravali posetioce detektorima za metal. Iza njih su se, u prostranom, mermernom holu, komešali elegantni slu- žbenici senata, lobisti i novinari, kao pčele u košnici koje prave med i mleč. Skromnije obučeni ljudi su, u grupicama, čekali u redu iza crvenih konopaca i dosađivali se.
Kako bismo prišli pultu za proveru, morali smo da prođemo pored skulpture visoke devet metara, koja je ličila na hrast od nerđajućeg čelika. – Dobar dan. Došao sam na zasedanje Komiteta za zaštitu životne sredine i javnih radova zakazanu za deset sati – rekao sam policajcu za stolom, krupnom, zgodnom crncu obrijane glave i grubog lica.
Uzdahnuo je i uzeo fasciklu. – Ime? – pitao je.
– Džekson Oz – odgovorio sam. – Oz, kao Oskar Zulu.
Preleteo je očima preko spiska i odmahnuo glavom. – Hm, nema nijednog Oza – kazao je i ponovo me pogledao.
–Mora da je neka greška – rekao sam. – Senator Gardner me je pozvao juče u poslednjem trenutku. Da li biste mogli da pozovete nekoga iz njegovog kabineta?
Pandursko njuškalo me je pogledalo kao da sam mu tražio pištolj.
– Molim vas – umešala se Kloi pokušavajući da ga odobrovolji.
– U redu – kazao je. Zavalio se u kožnoj stolici koja je škripala i podigao slušalicu s telefona na stolu. – Sad sam još i recepcionar.
Pritisnuo je nekoliko brojeva, okrenuo nam leđa i promrmljao nešto u slušalicu. Zlurado nas je pogledao dok je spuštao slušalicu.

– Kao što sam i mislio. Rekli su mi da pripazim na vas lude aktiviste. Izvini, druže. Nisi na spisku i moraš pod hitno da odeš.
Kao da mi je nešto teško palo na želudac. Razmenio sam zbunjen pogled s Kloi.
– Da li su rekli zašto? – pitao sam.
– Ne preteruj – rekao je policajac. – Tamo ti je izlaz, iskoristi ga.
U trenutku mi je sinulo. – Na vebsajtu stoji da ima nekoliko mesta za posetioce. Možemo li, onda, da prisustvujemo kao gledaoci?
Prezrivo je frknuo i nacerio se. – Otkad ste vi u Vašingtonu? – upitao je pokazujući nam na kolonu iza crvenog konopca u prolazu iza njega.
– Vidite li onaj svet? – upitao je. – Lobisti tim jadnicima plaćaju dvadeset dolara na sat kako bi dva dana čekali u redu i ugrabili mesto na zasedanju. Ko stigne prvi, ući će, to pravilo odavno važi.
Okrenuo se ka Kloi i pogledao je kao da mu je iskreno žao. – Izvini, slatkišu. S lepim licem u ovom gradu možeš samo dovde da doguraš. A sada, zdravo.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:51 am






41.

Neće samo posetioci uspeti da uđu, pomislio sam pušeći se dok smo odlazili od pulta. Nisam mogao da verujem u to što sam čuo. Da nije u pitanju neka neslana šala?
Na stepenicama ispred zgrade izvadio sam telefon i pozvao senatorov kabinet.
– Da? – rekao je užurban, nestrpljiv ženski glas.
Bila je to Elena Vernert, službenica koja me je zvala prethodnog dana.
– Ovde Džekson Oz – rekao sam. – Došlo je do nekog nesporazuma. Obezbeđenje me ne pušta na zasedanje.
– Da. Vidite, pokušavala sam da vas dobijem, gospodine Oz – kazala je Vernertova. – Ipak nećemo moći da vas primimo. Nema slobodnih mesta.
– Budalaštine – rekao sam. – Budalaštine!
– Neobično da baš vi to kažete, gospodine Oz – osula je Vernertova. – Gluposti su upravo ono što se povezuje s vama, koliko sam čula. Naveli ste nas da pomislimo kako ste diplomirali na Univerzite- tu Kolumbija, ali mi smo to proverili. Zaboravili ste da nam pomenete izvesne radikalne tvrdnje sa svog bloga. Nama treba uvid u aktuelne probleme zaštite životinja, a ne neka suluda teorija zavere o tome kako životinje preuzimaju planetu. Žao nam je, ali senator Gardner ne želi da ga povezuju s otkačenim blogerima.
Znao sam. Čim se upetlja politika, ljudi štite svoje guzice, umesto da zaista pokušaju da shvate šta se dešava u stvarnom svetu. Vašington se pokazao u pravom svetlu.
Duboko sam uzdahnuo.
– Postoji neposredna pretnja, gospođice – rekao sam. – Da ste juče izdvojili malo vremena između svojih obaveza, mogli ste da dođete na sastanak i da se sami uverite. Životinje radikalno menjaju ponašanje. Stanje je zabrinjavajuće. Ljudi umiru. Mogu to i da dokažem.
– Besmislice – rekla je Vernertova. – Zašto se to dešava?
– Nisam siguran. Zasad. To je jedno od pitanja na koje moramo naći odgovor, ali to sada nije naj- važnije, gospođice Vernert. Ne morate da znate zašto vam kuća gori da biste iz nje pobegli. Pod hitno moramo da upozorimo ljude na agresivnost životinja.
– Kako da ne. Mogu da zamislim kako bi to odjeknulo na CNN-u – rekla je Vernertova. – Senator Gardner kaže javnosti: „Zaključajte svoje ubice šicue”.
– Molim vas. Makar mi dozvolite da pokažem svoj film senatoru Gardneru. – Nerviralo me je to što zvučim kao da preklinjem.
– Senator ima preča posla nego da se bakće vašom suludom teorijom. Sledećih mesec dana je prezauzet. Doviđenja. – Vernertova je prekinula vezu.
Piljio sam u telefon. Stigao sam dovde da bi me pustili niz vodu. To je neprihvatljivo. Nisam žalio ni vreme ni trud koje sam uložio spremajući prezentaciju. Činjenica je da je javnost trebalo da čuje ono što imam da kažem i da upravo oni ljudi koji bi trebalo da štite naciju, kriju od nje činjenice.
Uz senatorov blagoslov ili bez njega, morali su da budu upozoreni. Niko drugi to neće uraditi.
Sve je zavisilo od mene.

Pogledao sam okupljene novinare. Došli su na zasedanje o zaštiti životne sredine koje samo što nije počelo. I onda mi je sinulo.
Krenuo sam ka detektorima metala, okrenuo se i stao. Zatim sam se popeo na platformu džinovske skulpture, skočio i uhvatio se za najnižu granu drveta od nerđajućeg čelika.
Advokati, političari, pa čak i običan svet, zaustavili su se i upirali prstom u mene dok sam se pentrao ka vrhu.
– Izvinjavam se! – obratio sam se svima kroz savijene šake.
– Izvinjavam se. Imam da vam saopštim nešto veoma važno.
– Oze? – rekla je Kloi posmatrajući me odozdo, iz hola.
– Šta to radiš?
– Jedino što mi je preostalo – doviknuo sam joj. – Neko mora da obavesti ljude.





42.

– Izvinjavam se! – ponovio sam. – Narode, ja sam naučnik. Zovem se Džekson Oz. Senat me je bio pozvao da govorim na sednici za zaštitu životne sredine, a onda je taj poziv, iz nepoznatih razloga, opozvan.
Dole sam ugledao policajca koji nas je maločas izbacio. Stajao je ispod drveta. U jednoj ruci držao je pištolj, a u drugoj voki-toki.
Zastao sam, progutao pljuvačku, a zatim nastavio.
– Došlo je do ozbiljnog poremećaja u životinjskom svetu. Pre tri dana, u Bocvani, divlje životinje su usmrtile više od stotinu ljudi. Mislim da se ta epidemija širi po celom svetu. Svako može doći u opasnost. Budite oprezni i čuvajte se iznenadne agresivnosti životinja. – Začuo se alarm. Zastao sam. Sinula je zaslepljujuće bela svetlost, a hodnikom se prolomila jaka zvonjava. Nekud iz zgrade čuo se bat marširnog koraka.
Ugrizao sam se za usnu. Hteo sam da skrenem pažnju nekolicini novinara pre nego što me uhapse, ali sad sam se već zabrinuo. Posle 11. septembra, ovo je verovatno jedno od najčuvanijih mesta na svetu. Možda moj plan i nije tako briljantan kao što sam pomislio trenutak ranije.
To je potvrdila i grupa muškaraca sa crnim fantomkama koja je izletela iz hodnika mašući puškama M16 i štitovima za razbijanje demonstracija. Pored detektora za metal koji su pištali, prošao je tim specijalaca. Na njihovim pancirkama video sam svetlucava slova CERT na srebrnoj traci. 8⇒
– Silazi odatle! Odmah!– doviknuo mi je brkati čovek kroz megafon koji je zujao. Na glavi je imao šlem, a u rukama M16 koju je uperio u moje grudi.
Upravo to sam i uradio. Kleknuo sam spremajući se da skočim s metalne grane kad sam začuo pucanj. Kao da me je u desnu nadlakticu pogodio Aleks Rodrigez. 9⇒ Pustio sam ruku i pao na mermerni pod poput vreće mesa.
Pogledao sam šaku. Imao sam osećaj da je slomljena. Kao da me je ubo stršljen veličine mačeta.
Pogođen sam n nebojevom municijom. Gumenim metkom, pretpostavio sam.
Ali to je bio najmanji problem. Trenutak kasnije, osetio sam jak bol i peckanje u nogama. Zubi su mi nevoljno cvokotali, a celo telo mi se treslo.
– Onesposobljen si tejzerom. Ne pomeraj se, budalo prokleta – rekao je čovek koji mi se toliko primakao da sam osetio beli luk u njegovom dahu.
Nije mi bilo teško da ga poslušam. Nisam mogao da se pomeram budući da su mi noge bile para- lisane pogotkom pištolja za elektrošok. Čak i kad su mi s leđa skinuli hvataljke, imao sam osećaj da mi neko buši lobanju električnom bušilicom. Mozak mi je obamro.
Zaskočila su me četiri policajca. Uvrnuli su mi ruke iza leđa i stavili mi lisice.
– Eto šta se desi kad se kurčiš – rekao mi je jedan pandur na uvo. – U nevolji si. Ti si pretnja po nacionalnu bezbednost, da znaš.
Uspravili su me, a zatim me gurnuli ka dvokrilnim vratima u mermernom zidu. Pokušao sam da se oslonim na stopala, ali mišići su mi i dalje podrhtavali. Posrnuo sam, podigli su me. Ponovo sam bio na nogama. A onda su opet morali da me dižu. Pogledao sam svoje beskorisne, beživotne noge. Kao da su tuđe.

– Sad se još opireš hapšenju – podrugljivo se osmehnuo policajac i čizmom me udario u leđa.
– Pustite ga! Ne udarajte ga više! – vrištao je ženski glas. Čuo sam ga prigušeno, kao da sam u komi.
Krajičkom oka sam video Kloi. Nasrtala je, gurala policajce i vrištala.
Pored nje sam primetio i Gejl Kvin, Kler Dagard i Čarlsa Groha. I oni su vikali na policajce Kapitola. Hodnikom su se prolamali izmešani povici, metež i bat čizama.
Trenutak kasnije, svima su stavili lisice i smestili ih na pod pored mene. Čak su i Čarlsa Groha privezali za kolica. Nesumnjivo opasan čovek.
Podigli su nas i izvukli kroz bočna vrata na smrdljivi sporedni prolaz.
– Pogledaj, Lari – kazao je policajac jednom od svojih ortaka. – Napad nakaza. Gde vam je bradata žena? Napolju, u kombiju s upaljenim motorom, čeka vas da pobegnete?
U tom trenutku mi je pao mrak na oči. Okrenuo sam se i pokušao da ga udarim u jaja. Promašio sam, ali sam ga dobrano opalio po cevanici.
Onda mi je pogled zaklonila pesnica. Primetio sam obrise nečijih skupljenih prstiju. To jedva da je trajalo delić sekunde kad sam čuo glasno krckanje slomljenog nosa. Tupo mi je odjeknulo u ušima, zatim su se svetla iznad mene zamaglila i ugasila.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:51 am








43.

Kad su se strasti stišale, policajci Kapitola sproveli su nas u upravu Vašingtonske policije. Posle uo- bičajene procedure strpali su nas u ćeliju u zadnjem delu zgrade. Zidovi su bili išarani simbolima mira, anarhističkih simbolima i listovima trave, koje su prethodni stanari urezali ili markerima ispisali po tamnim pločicama. Ta ćelija se nagledala neprilagođenih ljudi.
Proveli smo noć u ćeliji, Gejl Kvin, Kler Dagard, Čarls Groh, Kloi i ja, kao i nekoliko bubašvaba za koje sam isprva mislio da su jorkširski terijeri. Naslonio sam se uza zid. Iz nozdrva su mi virili parčići toalet papira. Sinusi su mi bili zapušeni krvlju.
Vreme smo pametno iskoristili. Pošto sam im se svima usrdno izvinio zbog nevolje koja ih je snašla,, pola noći u u betonskom sobičku bez prozora probdeli smo pokušavajući da dokučimo uzroke LJŽS-a.
Nailazili smo na iste prepreke kao na sastanku. Složili smo se da po svoj prilici nije reč o virusu, jer na sličan način utiče na različite životinjske vrste. Složili smo se i da je ta iznenadna i nenormalna promena u ponašanju najverovatnije reakcija na nekakvu promenu u prirodi. Naravno, najbolje bi bilo uraditi autopsiju zaraženih životinja i pronaći bilo kakve anatomske ili fiziološke nepravilnosti koje bi nam ukazale na rešenje.
Doktorka Kvin je ponudila pomoć Odeljenja za biologiju Univerziteta Kolumbija ako i kada dobijemo uzorak tkiva.
– Šta će nam vlada, Oze? – rekla je. Sedela je nogu podvijenih poda se, pored vrata ćelije. – Čak i da su te danas saslušali, osnovali bi komitet koji bi angažovao istraživački tim zadužen za izradu studije o tome ko bi trebalo da napravi akcioni plan.
Oslobođeni smo sledećeg jutra pošto su nas pre toga izveli pred sudiju. Svi su se provukli s pre- kršajnom kaznom za ometanje javnog reda i mira i kaucijom od pet stotina dolara. Mene su optužili za nezakonit upad na tuđ posed, podigli su krivičnu prijavu i oglobili me s tri hiljade dolara.
Iako sam sad imao policijski dosije i zakazano ročište na sudu, nisam preterano brinuo o tome dok smo pod ranojutarnjim svetlom gurali kolica doktora Groha niz rampu pored stepeništa suda. Imali smo mnogo većih briga, svi mi, šta god oni mislili o tome. Vlada će imati mnogo ozbiljnije probleme nego što sam ja.
– Šta ćemo sad? Da idemo u lov? – upitala je Kloi pošto smo pomogli doktoru Grohu da se smesti u taksi za invalide, zajedno sa Kler i Gejl, i oprostili se s njima.
– Najpre sledeća etapa tvog turističkog aranžmana – rekao sam i pokazao na restoran niz ulicu. – Predstavljam ti američki dragulj, restoran brze hrane otvoren dvadeset četiri sata dnevno.
– Imam drugi predlog – kazala je Kloi i pokazala na moj nos. – Rekla bih da ti je nos slomljen.
Baš slomljen. Možda bi trebalo da odeš lekaru.
Kupili smo doručak „za poneti” i pojeli ga u čekaonici hitne pomoći Univerzitetske bolnice Džordž Vašington. Progutao sam mekmafin s jajetom i potpisao tuce bolničkih papira, a onda seo na stolicu i menjao kanale na TV-u koji se nalazio visoko na zidu. Zanimalo me je da li su u vestima pomenuli naš protest. Dvaput sam prešao sve kanale i ostavio ESPN gde su komentarisali sinoćnju utakmicu u kojoj su Seltiksi izgubili od Niksa. Barem neka dobra vest.

– Pa ovo je smešno – kazao sam Kloi. – Ništa. Ni jedne jedine reči o Bocvani i protestu. Uhapsili su nas ni za šta.
Čekali smo još sat vremena, a onda su me odveli na snimanje. Kad smo se Kloi i ja vraćali ka or- dinaciji, primetili smo zatvorenika u narandžastom odelu okruženog policajcima, u sobici prekoputa nas.
– Pogledaj. Još jedan izazivač nereda – šapnula mi je Kloi. Osmeh joj je bio ljubak i vragolast.
Uzvratio sam joj osmehom. Neverovatno da je zadržala smisao za humor posle sranja kroz koje smo prošli.
– Da – kazao sam. – Ovo mora da je odeljenje za lude, zle i opasne po okolinu.
Posle nekog vremena, ušao je naočit lekar noseći moj rendgen snimak. Svetlucavi list crnog filma podrhtavao je u njegovoj maloj, glatkoj šaci. Bio je veoma mlad, kao da je još uvek apsolvent na Univerzitetu Džordž Vašington. Gledao je u Kloi malo duže nego što treba i veselo se osmehnuo kada mi je saopštio da mi je nos zaista slomljen.
– Ionako mi se nije sviđao tvoj stari nos – kazala je Kloi, a doktor Filgud je na svoje sitne, por- celanske ruke navukao rukavice od lateksa kako bi mi namestio nos.
– Šalim se – zakikotala se Kloi. Trenutak kasnije, ležao sam na prostirci od masnog papira bez košulje.
– Moraću ponovo da vam slomim nos pre nego što ga namestim – rekao je doktor i snažno me uhvatio za lice. – Prošlo je mnogo vremena od povrede.
Nije mi se svidelo kako je to rekao. Lice me je izdalo.
– Brzo ćemo – rekao je lekar. Obraćao mi se kao dečaku koji se plaši igle.
– Jeste li spremni? – Pucnuo je rukavicom. Skot je zviždukao. Pokušavao sam da se uspravim, a onda sam u ruci osetio nečiju mekanu šaku.
– Možeš ti to, Oze – kazala je Kloi stežući me. – Ovde sam.
Zatim se desilo nešto neobično. Zaista sam se smirio. Ovo nam je postalo uobičajeno; da pomažemo jedno drugom, da naslućujemo potrebe jadno drugom. Pogledao sam Kloi. Osećao sam njenu hladnu ruku u svojoj. Shvatio sam da se ludo i nezadrživo zaljubljujem u tu ženu. I podozrevao sam da se i ona zaljubljuje.
A onda mi je doktor slomio nos. Vrištao sam kao beba.





44.

Sa zavojima u obliku slova X preko nosa i tupferima vate natopljenim krvlju koji su poprilično virili iz nozdrva, izašao sam iz bolnice s Kloi i uhvatio taksi. Vratili smo se u hotel. Istuširali smo se, spakovali i odjavili, a onda otišli na železničku stanicu gde smo uhvatili putnički voz za Njujork.
Bez obzira na policijski dosije, morao sam da se vratim u Veliku jabuku da pregrupišem snage i svojski se potrudim da svetu pokažem snimak s lavovima. Da ga postavim na internet, kako bi možda dospeo u vesti nacionalnih televizija.
Pošto smo se smestili u voz, ponovo sam pokušao da dobijem Natali. Odmah se uključila govorna pošta. Prekinuo sam. Ostavio sam joj poruku pre gotovo četrdeset osam sati. Šta se, kog đavola, dešava? Da me ne kulira?
Nakon pola sata, vratio sam se iz snek-bara s pivom i pola flaše vina. Kloi je mešala špil karata na stočiću za ručavanje koji se nalazio ispred nje.
– Ja ne igram – rekao sam.
– Ovo nisu karte za igru – rekla je Kloi. – Ovo su tarot karte.
– Tarot karte? – upitao sam i zbunjeno je pogledao. – Kakav to naučnik otvara tarot karte? Kloi je zaškrgutala zubima.
– Ja mislim da su veoma lepe – kazala je. – Pripadale su mojoj majci. Pronašla sam ih u kutiji s njenim stvarima posle njene smrti. Ovo mi je... Kako vi to kažete? Amajlija. Sujeverje, znam.
Vratila ih je u kutiju i posegnula za torbicom ispod sedišta.
– Daj da ih vidim – rekao sam i stavio ruku preko njene. – Znaš li kako se radi... to što se već radi s tarot kartama?
– Možemo da ih čitamo – rekla je vadeći ih iz kutije. – Promešaš ih, a onda izvadiš deset i poređah u obliku takozvanog keltskog krsta. Najbolje je čitanje s pitanjima. Prvo zapišeš pitanje, a onda poređaš karte u potrazi za odgovorom. Deseta izvučena karta daće ti odgovor.
Skinuo sam poklopac s nalivpera i nažvrljao na salveti iz bara: Hoće li LJŽS uništiti svet?
Pružio sam joj salvetu, ali ona je odmahnula rukom.
– Ne pokazuj mi još. Okreni je naopako i promešaj karte.
Presavio sam salvetu i spustio je. Promešao sam karte i polako s vrha špila izvukao jednu po jednu. Položio sam ih na sto, tamo gde mi je pokazala.
Kad je rasporedila karte, počela je da ih okreće. Na prvoj je bio starac u ogrtaču sa štapom i fenjerom u rukama.
– Ovo je pustinjak – kazala je. – Predstavlja... Kako vi to kažete? Introspekciju, traganje.
U Kloinom glasu osećao se prizvuk ozbiljnosti. Kako naučnik postaje prikriveni mistik? Bio sam zaintrigiran. Setio sam se Isaka Njutna koji je u slobodno vreme vršio alhemijske eksperimente poku- šavajući da pretvori olovo u zlato, kad nije bio zauzet postavljanjem temelja klasične fizike. Okrenula je karte. Jedna se zvala kula, druga ljubavnici što mi se svidelo.
– Ova će dati odgovor – izgovorila je Kloi kad je na red došla deseta karta. Okrenula ju je.
Voz je kloparao duž zelenih i smeđih polja Istočne Obale. Delići okeana svetlucali su na slaboj

popodnevnoj svetlosti.
Pogledao sam kartu. Slika na njoj ličila je na anđela s ptičjim krilima. Iz oblaka na kojem je sedeo štrčalo je perje, crveni i žuti trouglovi. Anđeo je duvao u nekakvu slamku.
– Šta je to? Anđeo? – upitao sam.
Kloi se ugrizla za usnu zureći u kartu. – Ova karta predstavlja Le Jugement. 10⇒Pokazala je na anđela. – Ovo je arhangel Gavrilo, duva u trubu. – Zatim je pokazala crvene i žute trouglove. – Ovo je vatra.
Nije mi trebala kristalna kugla da shvatim šta to znači. Pokazao sam joj svoje pitanje.
– Da-da-da-da... – Kloi je veselo otpevušila zloslutnu melodiju iz filma. Osmehnula se i pokupila karte. Video sam da joj se ruke blago tresu.
Ćutali smo dok je voz poput munje projurio kroz neugledno predgrađe Delavera. Zureći u obrise kuća duž puta i u tržne centre počeo sam da razmišljam o Malom crvenom vagonu koji mi je mama čitala kad sam bio dete. 11⇒
Kako je svet izgledao divno na tim ilustracijama. Automobili su se sijali, a policajci su blagona- klono gledali voz koji prolazi kroz grad. Farmeri rumenih obraza vozili su traktore preko kukuruzišta, Indijanci su jahali konje, dok se voz uspinjao uz planinu. Sećam se da sam satima zurio u te slike, u svet koji me je čekao, srećan, živopisan, siguran.
Ušli smo u tunel. Zažmurio sam i pred očima mi se ponovo ukazala ona karta: Strašni sud. Kakve li ću priče ja čitati svojoj deci?
Pitao sam se.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu