(R)evolucija

Strana 3 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Ići dole

(R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:40 am

First topic message reminder :

Džejms Paterson, Majkl Ledvidž



Brutalni napadi životinja u celom svetu bacaju na kolena čitave gradove. Džekson Oz, mladi biolog, užasnuto posmatra događaje koji izmiču kontroli. Kad se zadesi u Africi prilikom koordiniranog napada ogromnog čopora lavova, potpuno mu je jasno da na Zemlji uskoro neće biti mesta za ljudsku rasu. Uz pomoć ekološkinje Kloi Tusinjan, Oz podiže na noge svetske lidere kako bi spasli ljudski rod od sve perfidnijih i okrutnijih napada životinja.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:51 am







45.

Oko devet uveče, sa stanice Pen smo izašli na prometnu Osmu aveniju u centru Menhetna. Još me je držalo mračno raspoloženje zbog čitanja karata. Ulice su bile mokre. Pre nego što smo stigli, pala je kiša. Sada su se smenjivali sitna kiša i provale oblaka.
Stajali smo na uglu, s gomilom prtljaga, bez kišobrana i kisnuli. Sa ulice se dizala para. Automo- bilski farovi ogledali su se u svetlucavom asfaltu.
Mahnuli smo da zaustavimo taksi. Otvorio sam vrata Kloi i ubacio torbe u prtljažnik. Ušao sam i rekao vozaču adresu. Na sedištu pored mene, Kloi je netremice zurila kroz prozor, u Empajer stejt bilding koji se pomaljao. Na vrhu su gorela bela i plava svetla.
– Odavno nisam bila u Njujorku – rekla je.
Kiša je dobovala po krovu automobila kao da ga je neko zasuo punom šakom kamenčića. Kloi je ćutala, naslonjena na moje rame. Ja sam slušao ritmično škripanje gumenih metlica brisača po vetro- branskom staklu. Gradska svetla letela su pored nas trepereći u mraku poput mutnih podvodnih dragulja.
– Gotovo je, zar ne? – rekla je tiho meni u grudi.
– Šta je gotovo? O čemu govoriš?
Malo se uspravila. Oči su joj bile vlažne. – Bojim se da je Kler Dagard u pravu – kazala je. – Bliži se kraj sveta. Sve za šta su se ljudi tako odvažno borili, naši roditelji, njihovi roditelji. Sve nestaje, a niko neće ni prstom mrdnuti... To je... baš tužno.
– Ne smeš tako da razmišljaš – rekao sam i nežno je uhvatio za ramena. – Znam da zvuči smelo, ali mi to možemo rešiti. Smislićemo izlaz.
– Ne znam više šta da mislim. Sanjali smo isti san. To je nemoguće. A onda ona tarot karta u vozu.
Znam da je glupo, ali to me je nasmrt preplašilo. Osećam se čudno. Veoma čudno.
Nisam znao šta da kažem. Samo sam je držao za ruku, a ona je briznula u plač, jecajući. Mnogo toga smo zajedno pregurali za kratko vreme. Nadao sam se da je to samo reakcija na vremensku razliku.
Setio sam se šta je stara Alis Bojd rekla o zastrašujućem, naizgled prekognitivnom ponašanju životinja neposredno pred prirodnu nepogodu. Setio sam se slonova i ptica koji su se zaputili ka brdima nekoliko dana pred cunami.
Kako je to Alis beše nazvala? Kosmički događaj?
A onda sam pogledao Kloi. Prislonila mi je dlanove na lice i odlučno me poljubila. Lice joj se stopilo s mojim. Poljubila me je.
A onda sam joj uzvratio. Uzvratio sam joj poljupcem.





46.

Dole pred zgradom, parkira se žuti auto. Kad je čuo brektanje motora, Atila je prišao prozoru okrenutom ka ulici i zagledao se dole. Onda kriknu, oštro i mahnito, kad je video da iz taksija izlazi Oz. Skače i oduševljeno zavija. Zaustavlja se, smiruje se. Klizi pogledom tamnih staklastosmeđih očiju niz ulicu i vidi još nešto.
Oz otvara vrata taksija. Još neko izlazi iz te žute stvari. Čak i sa petog sprata, Atila vidi da je to neka ženka. Žena.
Snuždio se. Zajecao. Pritiska staklo crnim vrhovima dugih, gumenastih prstiju. Tiho i tugaljivo frkće kroz nos dok posmatra svog prijatelja i pridošlicu.
Tugu zamenjuje osećaj da je izneveren. Ljubomora. Prazninu u grudima ispunjava mu novo osećanje koje navire kao poplava.
Uzavreo, gadan gnev.
Bes ga obuzima poput nagona za povraćanjem. Atila skače, udara se u grudi. Zavija, iz grla mu se otima režanje. Skače tamo-amo po demoliranom stanu, udara i baca sve što mu se nađe na putu. Razbija i cepa sve ono što još nije uništio, pa iznova razbija i cepa to što je upravo razbio i pocepao.
Danas je dan za cepanje i razbijanje.
Ponovo udara zid s kojeg padaju preostale slike. Ramovi se odvajaju i lome. Na podu je još više stakla. Hvata radijator u hodniku i pokušava da ga iščupa. Napinje se dok ga vuče. Cev koja ga povezuje sa zidom škripi. Krešti i stenje dok čupa radijator iz ležišta. Baca ga u kupatilo. Vrata od kupatila koja je razvalio još pre nekoliko dana vise na šarkama. Radijator udara o umivaonik koji se razbija i raspada se u paramparčad.
Atila četvoronoške prilazi ulaznim vratima. Šmrca. Čuje kako se Oz penje. I još jedan par nogu pored ili iza njega. Nešto mu je sinulo. Brzo trči kroz stan i gasi sva svetla.
U stanu je mrak. Vidi se samo narandžasti odsjaj uličnih svetiljki, pruge koje prodiru kroz pokidane roletne. Napolju tutnji voz, stan se trese. Atila osluškuje sve glasnije korake kako se pribli- žavaju. Zeva velikim ustima. Čeka.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:52 am







47.

Kloi se i dalje smešila. Telo joj je bilo opušteno, mekano i toplo u mom naručju. A onda nas je taksista ostavio ispred moje zgrade u Sto dvadeset petoj ulici. Osmotrila je neugledan kraj. Osim nas na ulici su, ispod nastrešnice autobuske stanice, bila dva beskućnika. Vikali su, ćuškali jedan drugog, dok je pored njih promakao pacov veličine čivave.
– Dome, slatki dome – rekao sam kad je nadvožnjakom zagrmeo lokalni voz za Brodvej. – Nije tako loše kao što izgleda. Veruj mi.
– Veoma je, aaa... – Pucnula je prstima tražeći reč.
– Urbano? – izgovorio sam.
– Non, non. Više je, kako ono beše? Misérable? 12⇒
Huktao sam i dahtao jer sam morao da teglim naše torbe na peti sprat. Dok sam okretao ključ u ulaznim vratima, čuo sam neobičan zvuk. Dopirao je s druge strane. Utihnuo je, a onda se ponovo čuo. Bio je glasniji, škriputav, podsećao je na šištanje. Otvorio sam vrata i pogledao po mračnom stanu. Zapahnuo me je jak miris. Nije bio prijatan. Smrdelo je na izmet.
Sada sam jasnije čuo zvuk. Dopirao je odnekud iznad nas, kroz mračno predsoblje. Zaklonio sam Kloi. Tama u dovratku je rasla pretvarajući se u krupnu senku.
– Atila? – pozvao sam ga.
Šta je ovo, dovraga? Trebalo bi da je u kavezu.
– Oo-oo-oo-oo-aa-aa-aa-iiieee-iiieee-iiiiiiieeeee!
Senka je izronila. Nešto teško pritislo mi je grudi, kao da me je pregazio voz. Od udarca sam pao na leđa.
– Atila! – proderao sam se.
Kloi je bila negde iza mene, vrištala je. Ležao sam na pragu, na leđima. Izbio mi je vazduh, a zadnjica me je nepodnošljivo bolela. Pokušavao sam da dokučim šta se dešava. Atila me je oborio, a sada je mahnito pravio kolutove.
– Šta ti je, dođavola? – izgovorio sam i nekako se uspravio na noge. Tražio sam prekidač po- glédajući preko ramena, prema Kloi.
Kako je izašao iz kaveza?
Samo je uplašen, pomislio sam, mahnito se trudeći da sagledam događaje. Morao bih da ga smirim.
Ušao sam u stan i upalio svetlo.
– Pogledaj, Atila – rekao sam. – To sam ja, Oz. Bezbedan si, momče. Hladna, bela, fluorescentna svetlost polako je nadirala obasjavajući stan.
Zaprepastio sam se. Baš kao da je divlja šimpanza nedelju dana bez nadzora vršljala po mom stanu. Sve je bilo rastureno. Iz otvorenog frižidera koji je zujao dopirala je čkiljava svetlost. Hrana u njemu je istrulila, ostala je bila razbacana po podu. Vrata ormarića izvaljena iz šarki, sudovi povađeni i porazbijani. Slavina je curila, ko zna otkad. Po linoleumu lepljive barice sasušene mokraće, govna razmazana po zidu. Kuhinja je samo bila uvod u ono što me je čekalo u ostalim pro- storijama.

Atila je opet potrčao ka meni iz tame mog ruiniranog doma. Reklo bi se da vrlo dobro zna ko sam.
Na glavi je imao moju crvenu kapu.
– Atila! – dreknuo sam. Zario je zube u moj list.
Borio sam se, šutirao ga, udarao po potiljku. Kao da nije ni bio svestan toga. Moja pesnica se poput gumene lopte odbila o njegovu lobanju. To nije bila šimpanza koju sam ostavio pre odlaska. Nešto je u njemu puklo.
Kloi je vrištala. Čuo sam je prigušeno, kao kroz vodu.
Na kuhinjskom stolu, nadohvat ruke, nalazio se prevrnut tiganj, težak, crni, tučani tiganj koji je pripadao mojoj baki Poljakinji. U njemu mi je pržila piroške, a tog dana mi je možda spasao život.
Uzeo sam ga i raspalio Atilu po temenu, s pola snage, no ni to nije delovalo. Zatim sam zamahnuo njime kao kad Rodžer Federer udara po dijagonali. Trgnuo sam se od strašnog udarca po Atilinoj lobanji. Popustio je stisak vilice. Ponovo sam ga udario i otresao.
Udarac ga je ošamutio. Zaneo se ka ćošku u ćošak pored frižidera. Lice mu je bilo okrvavljeno.
Skupio se u uglu i vrištao.
– Iieeee! Iieee! Iieee!
– Oze – čula se Kloi. – Jesi li dobro?
Atila se okrenuo prema njoj. Pogled mu je bio tup i preteći. Počeo je da se šunja prema nama.
– Ne diraj je!
Bacio sam tiganj na Atilu. Odbranio se podigavši ruku. Tiganj je preleteo iza njega i razbio prozorsko staklo, kao da nije ni bilo tamo. Po podu su se raspršili komadići stakla.
Na trenutak sam pomislio da se trgao. Pao sam na kolena mršteći se od bola. Atila me je gadno ujeo za koleno.
– Atila – kazao sam i raširio ruke. Glas mi je delovao uspavljujuće. – Atila, šta te je spopalo?
Smiri se! To sam ja.
Kloi je mirno stajala na ulaznim vratima, kao da se sprema da svakog časa šmugne.
Atila me je pogledao. Stajao je na gomili razbijenog posuđa na kuhinjskom podu. Nakrivio je glavu i zurio u mene ispod oboda moje crvene vunene kape.
U trenutku je promenio izraz lica i ličio je na onog starog. Dok me je gledao u oči, u njegovim sa nazro nervozu, nepodnošljivu tugu, razočaranje, spoznaju da sam ga izdao.
Zatim je skočio na kuhinjsku ploču pa kroz prozor, niz požarne stepenice. Nestao je.





48.

Stariji Latinoamerikanac u izgužvanoj plavoj uniformi domara, čeka autobus. Pijucka pivo iz limenke umotane u papirnatu kesu i pevuši. Vraća se kući s posla. Podiže obod kačketa Jenkija, ukrućen od znoja. Pred njega iskače šimpanza koja se spustila niz požarne stepenice obližnje zgrade. Šimpanza nosi crvenu kapu. Muškarac ispušta limenku piva na pločnik.
– Iiieeee – oglašava se šimpanza. – Iiiieeee-ieeee!
Protrčava pored čoveka, kosmati udovi, stopala i prsti jedva mu se razaznaju. Njuška, gleda unaokolo, odmiče pločnikom poskakujući dugim koracima i odbacuje se dugim, jakim rukama.
Sve se namah pretvorilo u mahniti vrtlog čudnog svetla i zvukova, kao da to više nije isti svet. Ne gledajući kuda ide, Atila uleće u gužvu u Sto dvadeset petoj ulici. Na sve strane se čuju sirene. Atila iskače pred kombi. Vozač pritiska kočnicu i trubi samo tren pre nego što ga je otpozadi udario autobus M104 koji dolazi iz istočnog dela grada. Čuje se lomljenje plastike, metala i stakla. Kao da svi trube.
S druge strane ulice, Atila grabi pored dugačkog osvetljenog izloga apoteke Dvejn Rid, a zatim skreće za ugao i prolazi pored restorana s pečenim pilićima. Glasno negoduje gledajući ka vozu na liniji jedan koji je protutnjao visoko iznad njega, rasklimatanim gvozdenim šinama nadvožnjaka.
Trči po pločniku, pored klupa i hidranata, gledajući gde da se sakrije.
Ispred neke prodavnice, grupa tinejdžera nezainteresovano šutira pohabanu loptu.
Sitan, prosed Latinoamerikanac sedi ispred prodavnice na plastičnoj stolici na rasklapanje. Puši i posmatra decu kako igraju fudbal. Blistav crni auto zatamnjenih stakala staje na uglu. Kola kao da poskakuju od haotičnog ritma rep muzike koja trešti s radija.
Šimpanza s crvenom kapom protrčava između fudbalera. Devojke upiru prstom u njega i vrište.
Fudbalska lopta kotrlja se na ulicu.
Patrolna kola Dvadeset šeste stanice upravo su izbila iza ugla i stala ispred radnje s delikatesima na Aveniji Lenoks kad im je stigao poziv.
– Molim vas da ponovite, dispečeru. Ko je na nastrešnici poslastičarnice? – pita poručnik Timoti Perez, visok i vitak pedesetogodišnjak koji je samo nedelju dana ranije unapređen.
Prijemnik pišti, krči.
– Šimpanza – čuje se kroz zvučnik.
– Šta ste rekli? – pita policajac Džek Marfi koji sedi za volanom. Na uglu Brodveja i Sto dvadeset treće ulice okuplja se sve više ljudi, a onda se, primetivši policijsku patrolu, razmakoše ka kolovozu . Svuda unaokolo trepere crvena i plava svetla. Marfi nakratko uključuje sirenu i rasteruje gomilu, zatim se penje kolima na ivičnjak.
Narednik Perez spušta prozor i lampom osvetljava crvenu plastičnu tendu ispred prodavnice.
Kroz bledi krug svetlosti, posmatraju ga sjajne oči.
– Iiiiieeee-iiiieeee-iiiiieeeeee!
– Neka me đavo nosi – kazao je Marfi.
Dobro. Dispečer, znači, nije jeo bunike, pomislio je Perez. Izgleda da na vrhu tende zaista stoji šimpanza s crvenom kapom.

Perez i Marfi izlaze iz auta.
– Stigli su panduri – reče neko iz gomile. – Šta je majmun uradio, gospodine policajče?
Opljačkao banku?
Jedan od dečaka ispred radnje zamahuje drškom metle ka tendi.
– Hajde, Babls – kazao je dečak piskutavim glasom. 13⇒
– Prestani da se zavitlavaš. To sam ja, Majkl – kaže glupirajući se.
– Silazi odatle, dođavola.
Deca se smeju. Unaokolo je kao u cirkusu.
– Daj mi to – kaže Perez i otima metlu od dečaka.
Perez gleda ka šimpanzi. Na licu životinje primećuje nešto što liči na krv i polako spušta ruku da uzme pištolj.
Zna da nema šale. Zet, lovočuvar u Nju Džersiju, ispričao mu je kako je u Vest Orindžu odbegla šimpanza, nečiji kućni ljubimac, jednom momku unakazila lice. Šimpanze umeju da budu veoma opasne. S njima se ne treba šaliti.
Perez prinosi radio ustima.
– Majmun na uglu Sto dvadeset treće Brodveja. Nalazi se na tendi iznad radnje. Treba nam tim za životinje s puškom za omamljivanje, tako nešto. Mi ćemo, u međuvremenu, motriti na njega.
– Primljeno – kaže glas s druge strane. Perez kači radio o kaiš.
– Šta je bilo, Magila gorila? – kaže Marfi. – Da nećeš, možda, bananu?
Perez ne može da veruje svojim očima. Njegov prvi zadatak posle unapređenja biće da nagovori šimpanzu da siđe.
Iznad gomile, Atila čuči naslonjen na zid od cigala, paralisan od straha i zbunjenosti. Uspentrao se kako bi pobegao od usplahirene gomile ljudi, a sad ne može ni gore ni dole. Pristižu policijski au- tomobili sa zaslepljujućim svetlima, a njega obuzima sve veći nemir od zbrkanih glasova i vike.
Uskoro se policijskim vozilima parkiranim na ulici pridružuje veliki kombi. Iz njega izlaze dva muškarca u ispeglanim tamnim uniformama.
Atila viri s vrha tende, a onda se vraća u ćošak, uza zid od cigle. Šćućurio se trudeći se da izgleda što manji. Želi da nestane.
Naslonjen na cigle, otkriva upetljane koaksijalne kablove uz ugao šestospratnice. Obmota ih oko prstiju na rukama i nogama.
Tim za životinje, njih dvojica, od kojih je jedan bivši dreser konja, nisu u državnoj službi; policija ih angažuju po potrebi. Bivši dreser konja namešta strelicu u pištolj za omamljivanje, a drugi skida merdevine s krova kombija. Prekasno. Šimpanza se penje.
– Hej! Gledajte ovo! – uzviknu jedan od dečaka na ulici pokazujući prstom. – Izvodi ona King- Kong sranja.
Narednik Perez i momak iz tima za životinje razmenili su pogled i progunđali nešto videvši da se šimpanza vrzma oko gomile kablova duž ivice zgrade. Kreće se neverovatnom brzinom. Kao da pleše.
– Hajde, majmune, hajde! – navijaju deca. Majmun se uspentra na vrh šestospratnice i nestaje s druge strane krova.
Pošto je malo sačekao, policajac Marfi slegne ramenima i pridruži se navijanju.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:52 am









49.

Kloi je htela da odmah odem u bolnicu. Odmahnuo sam rukom. U poslednje vreme sam i previše sedeo po čekaonicama. Još u šoku, izručio sam pole bočice hidrogena na koleno i pritisnuo ga toalet- papirom. Hramljući, obišao sam stan i pokupio ono što je preživelo rušilački bes.
Kao da je sve što sam imao prošlo kroz mašinu za struganje drveta. Gotovo da nije bilo predmeta u stanu koji Atila nije razbio, a da ne pominjem nesnosan smrad trule hrane, mokraće i izmeta, koji tera na povraćanje. Shvatio sam da neću moći da povratim depozit.
Znao sam da će s Atilom neće biti lako, te da ću morati da mu nađem prikladniji dom, ali imao je tek pet godina. Šimpanze se, uglavnom, otrgnu kontroli kad malo odrastu. Pitao sam se da li se iza njegovog potisnutog besa možda krije ljutnja prema meni. Šta ga je podstaklo na ovo? Strah izazvan razdvajanjem? I kako je pobegao iz kaveza?
Torbe su nam i dalje ležale na odmorištu ispred stana. Kloi je oprezno ušla. Stajala je usred tog meteža, plašeći se da bilo šta dodirne.
– Oze, tako je mi je žao – rekla je.
Možda ga je oteralo Kloino prisustvo. Šimpanze imaju izražen nagon za odbranu teritorije. Zabe- leženo je da ubijaju zbog nesuglasica oko granica. Da li je Atila u Kloi video pretnju svojoj teritori- ji?
S druge strane, trebalo mu je mnogo vremena da ovako demolira stan.
Prolazio sam hodnikom pored zadnje sobe kad me je zapahnuo posebno otužan miris, još gori čak od mešavine vonja pokvarene hrane i izmeta, koji se osećao u drugim sobama.
Iz te sobe širio se tako jak smrad da me je bilo strah da upalim svetlo. Ipak sam ga upalio. Načas sam se ukočio, kao kip, jedva sam disao.
– Šta je bilo, Oze? – upitala je Kloi koja je stajala iza mene u hodniku. Soba je bila bila potpuno uništena, iz pocepanih jorgana virilo je perje, dušeci su bili natopljeni mokraćom. Ali to nije bilo sve.
Srce mi je divlje tuklo dok sam prelazio pogledom preko sobe. Zidovi su bili isprskani krvlju, tankim mlazevima i kapljicama ili velikim mrljama. Otisci prstiju. Krupni, izduženi otisci prstiju, šimpanzinih prstiju. Jedan je bio baš pored prekidača. I prekidač je bio umrljan krvlju. Četiri veoma dugačka, tanka prsta i sasvim mali širi otisak palca u obliku kuke.
Pogledao sam gore. Plafonjera je bila zamazana sasušenom krvlju te je svetlost u sobi bila blago ružičasta. Sva ta krv je već odavno tu. Bila je skorena i tamna, boje rđe.
Pogledom sam pratio krvavi tragi koji se gubio u uglu sobe.
– Šta je bilo? – upitala je Kloi iz hodnika.
U uglu sobe, naspram mene, između kreveta i zida, ležalo je nešto.. Osetio sam Kloi iza sebe.
– Ostani tu – rekao sam. – Ne ulazi.
Prekrio sam usta okovratnikom i zašao dublje u sobu. Osetio sam gorčinu na nepcu i mučninu u grlu.
Bio je to ljudski leš. Ono što je ostalo od tela koje se raspadalo, delimično pojedeno. Po licu

nisam mogao da razaznam ko je to, jer lica više nije bilo. Nije bilo ni nogu ni ruku. Ali ostala je duga, riđa kosa Irkinje u tirkiznoj bolničkoj uniformi.
O džep na grudima košulje, skorene od krvi, bila je okačena pravougaona identifikaciona kartica od plastike.
Skinuo sam je i pogledao. Na bolničkom bedžu, ispod smeđih linija sasušene krvi, razaznavalo se Natalijino lice širom otvorenih očiju.
Ispod slike je pisao NATALI MERI ŠO.
Jedva sam primetio Kloi kad sam je očešao u hodniku. Stigao sam da ulaznih vrata kada me je uhvatila za ruku.
– Šta je bilo? Kaži mi, Oze, molim te. Šta je to tamo? Promrmljao sam. – Moja... Uh... Moja devojka.
Odmakla se i namrštila. Delovala je zbunjeno i pomalo ljutito.
– Mislila sam da ti je to bivša devojka.
– Sad jeste.

* * *

Pozvali smo policiju iz stana gospođe Mulen. Gospođa Mulen mi je bila prva susetka. Simpatična, ljupka Irkinja. Bila je toliko stara da je ovamo verovatno došla u vreme Velike gladi.
Nisam bio mnogo iznenađen kad mi je gđa Mulen rekla da ništa nije čula dok sam ja bio na putu.
Bila je gluva kao top. Nije ni znala da u kući imam šimpanzu.
Prvi pristigli policajci, već su znali za Atilu. Rekli su mi da je viđen na ulici, ali da je i dalje na slobodi. Navodno se krije na krovu jedne šestospratnice.
Šta sad? Šta sam to uradio sa svojim životom?
Dom mi je bio uništen. Da nisam zbrisao u Afriku i zamolio Natali da pripazi na Atilu, još bi bila živa. Ja sam kriv za to. Da nisam imao prokletu šimpanzu u stanu, ona bi bila živa. Bila je svetica. Iako je raskinula sa mnom, i dalje je obilazila Atilu. A on ju je ubio. Zagazio sam dalje u prošlost razmišljajući o lancu svojih odluka, o tome šta sam mogao drukčije da uradim. Mnogo toga je moglo da bude drukčije. Kajanje mi je nagrizalo srce poput pijavice.
Kloi je sela pored mene na stepeništu i uhvatila me za ruku. U stanu se čulo pištanje i pucketanje policijskih motorola. Susedi su izašli na odmorište da vide šta se dešava.
Šta sad? Stvarno šta.
A noćna mora nije bila gotova. Ni izbliza.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:52 am





Četvrta knjiga

DOMOROCI SU UZNEMIRENI


50.



Pet godina kasnije

Kad sam osetio da voz usporava, zažmirio sam i probudio se iz lakog dremeža.
Kroz prozor sam video da još nismo u Vašingtonu. Prolazili smo kroz, naizgled, napušten indu- strijski grad u Južnom Džersiju ili možda u severnom Merilenda.
Svi ti gradovi koji propadaju liče jedan na drugi: fabričke hale od cigala, bez prozora; napušteni, zarđali mostovi; glavna ulica koja se pruža ispod prozora s drvenim ramovima, zaraslim u korov. Vraćam se prirodi, lagano.
Izgleda da do apokalipse, zapravo, polako dolazi. Nema vatre ni sumpora, samo rđe i maslačka.
Umesto praska uporno cviljenje.
Da li zbog uporne ekonomske krize ili zbog nečeg drugog, tek internet je bio preplavljen glasinama. Ljudi su umirali u ovim mestima u limbu. Niko nije znao zašto.
Ja sam imao teoriju o tome.
Gledajući napušten grad, setio sam se Jejtsovih stihova:

Stvari se tresu, centar ih ne drži. Anarhija je obuzela svet...

Na trenutak sam tupo zurio u svoj odraz u crnom monitoru uspavanog laptopa, otvorenog na stočiću ispred mene. U podočnjake sam mogao da spakujem stvari za produžen vikend.
Toliko posla, a toliko malo vremena. U poslednjih pet godina, neprestano sam radio sa prijatelji- ma s Kolumbije pokušavajući da rešim problem LJŽS. Veliki deo posla sastojao se u prikupljanju leševa zaraženih životinja i izvođenja autopsija na njima.
Videli smo mnogo vrsta. I previše; tigrove iz Indije, ruske medvede, dabrove, žderavci, čak i veverice. Neuobičajeno agresivno ponašanje zahvatilo je toliko vrsta sisara da smo izgubili računicu. Nije se radilo o besnilu. Koliko smo mogli da zaključimo na osnovu proučenih primeraka, nije izgledalo kao virus. Ali smo primetili nešto zanimljivo. Mozgovi zaraženih životinja težili su malo više nego što je uobičajeno. I ne samo to; svi su bili jednako teži, za 1,3 procenta. Moždana masa povećala povećala se uglavnom u predelu amigdale, delu mozga sisara zaduženom za pamćenje i
učenje.
To otkriće bilo je dovoljno da vlasti konačno nešto preduzmu. Godinu dana ranije dobili smo pristojnu donaciju i sarađivali s Ministarstvom za zaštitu zdravlja i ljudske resurse.
Dobra vest je da smo pružili dokaz svetu da nešto izaziva patološke mutacije amigdale sisara koje su okidač neuobičajeno agresivnog ponašanja. Loša vest je da nismo imali pojma šta je to.
Bilo je još nedoumica. Zašto su neke životinje zaražene, a druge nisu? I zašto su ljudi potpuno imuni na te mutacije? Da li postoje još neki simptomi mutacija? Da li variraju u zavisnosti od vrste. Kod nekih vrsta, lavova, na primer, zaraza je izgleda pogađala samo mužjake. Kod drugih vrsta je bilo drugačije. Na Tajlandu je zabeležno psihotično ponašanje grupe slonica. Jedno pitanje je

povlačilo sijaset drugih, i tako unedogled, poput hidrine glave: odsečeš jednu, ponovo iznikne nova na njenom mestu.
Zurio sam u pustoš u koju se Amerika pretvarala, rđajući pod teškim, nemilosrdnim letnjim nebom.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:53 am







51.

Ujutru su me dočekale nove loše vesti. Morao sam da prekinem istraživanje kako bih otišao u Vašington i ponovo statirao na zasedanju Kongresa, koje je bilo gubljenje vremena. I pored mnoštva naučnih podataka i uprkos sve ćešćim napadima životinja, mnogi su, kako oni u vlasti, tako i građani, i dalje su odbijali da prihvate nepobitne događaje.
Više nisam bio jedini glas koji je urlao u divljini, ali nisu svi čuli poziv. Prvih nekoliko godina, to je bila duga, sizifovska borba da ljudi priznaju šta se dešava. Često sam po novinama ratovao s Harvijem Saltonstalom. Da, s Harvijem Saltonstalom, evolucionarnim biologom, piscem naučnopo- pularnih knjiga, šefom katedre Harvardu, katedre nazvanoj po Henriju Venvortu Valasu. Nas dvojica smo održali i nekoliko javnih debata. Nekoliko puta smo se suočili i na televizijskim vestima. Bio je moj najglasniji javni kritičar i njegovo pobijanje teorije LJŽS dovelo je do toga da se javnost godinama oglušava o upozorenja. Debatovanje s njim dovodilo me je do ludila. On je imao akademski kredibilitet, ime, biografiju, a ja? Pored tog upečatljivog i naočitog vitkog muškarca u tvidu, s promuklim baritonom, dostojanstvenim bostonskim izgovorom i odbojnom navikom da svaki čas gladi svilenkastu kosu, izgledao sam kao serviser za kompjutere. Majmun.
Vrteo sam palčeve. Glavobolja se pojačavala u talasima. Više sam se zgranuo nego što sam se uspaničio kad je naspram mene seo tip kojeg nisam poznavao. Izgledao je kao bivši muž Britni Spirs: mršave ruke prekrivene plavim, lošim tetovažama, šešir u stilu Frenka Sinatre i kozja bradica koja je izgledala kao nacrtana.
Zapitao sam se da li sanjam.
– Izvolite? – rekao sam.
– Jeste li vi Džekson Oz?
Možda sam zakolutao očima. Još jedan.
Dakle, napisao sam knjigu o LJŽS-u koja je postala kontroverzni bestseler. U neku ruku, bilo je to najbolje što sam mogao da uradim kako bi se pročulo za LJŽS: govorio sam u vestima važnih televi- zija, upozoravajući ljude o sve većoj opasnosti, pozivajući na neodložnu, koordinisanu akciju. Postao sam slavan. U stvari, bolje je reći da sam bio ozloglašen. Vlasnici ljubimaca nisu me mnogo voleli. Naročito su ljubitelji pasa prezirali moju poruku, pogotovo sad kad smo naterali Kongres i predsed- nicu da razmisle o uvođenju karantina u celoj zemlji.
– Zapravo, nisam – odgovorio sam. – Ali to me stalno pitaju. To ga nije zaustavilo.
– Zašto mrzite pse, a? Zašto zavaravate ljude? Da biste prodavali svoje glupave knjige? Moj rot nije zao. On je pitom.
– Je li ovde sve u redu? – upitao je krupan crnac u odelu na štrafte koji je provirio na vrata pored Ki-Feda. 14⇒
–Razgovaramo – kazao je tip s iskrenim revoltom. – U četiri oka.
– Više ne – rekao je moj privremeni telohranitelj, specijalni agent FBI-ja Nimo Kade. Pobedono- sno se nasmešio i pokazao značku. – Hoćete li da odete do svog sedišta ili treba da vam pomognem?
Nimo je uhvatio tog seronju za ramena i izveo ga iz mog kupea. Odahnuo sam.

Rad za vladu ima nekih prednosti.
Ovo nije bio usamljen slučaj. Redovno sam imejlom dobijao pretnje smrću, te sam ih u poslednje vreme brisao i pre nego što ih pročitam.
– Privlačiš samo najbolje i najpametnije, zar ne, Oze? – kazao je Nimo pošto je onaj otišao.
– To je zbog moje vrcavosti – odgovorio sam. – Gde su ostali?
Kloi se pojavila na vratima kupea. Kloi je bila pored mene i to je bilo najbolje što mi se dogodilo u proteklih pet godina nepriznatog i napornog rada u laboratoriji, neprestanih putovanja, osećaja nemoći. Radila je rame uz rame sa mnom. Zapravo i više od mene. Umesto da izigrava moju preplanulu ribu, držala je do sebe. Bila je vitka, svilenkaste kože i krupnih očiju, i prefinjena poput kaligrafskih slova. Čulo se glasno skičanje. Nešto kikotavo i musavo projurilo je kroz otvorena vrata, uspentralo se na sedište i selo mi u krilo.
– Gospode bože! Čudovište! – rekao sam oponašajući glas iz radio-drama iz tridesetih godina, dok mi se naš trogodišnji sin Eli pentrao u krilo, kao što se ser Edmund Hilari popeo na Everest. Zgrabio sam ga i poljubio ga u teme, u raščupanu plavu kosicu. Eli nije bio samo bučan dečak koji je voleo da se rve i pravi pištolje od lego kockica. Bio je pametan. Sa osamnaest meseci, sastavljao je reči od magneta na frižideru. Govorio je i engleski i francuski. Kloi i ja smo se na brzinu venčali kod matičara, dan pošto je saznala da je trudna, a onda smo nekoliko meseci kasnije napravili proslavu za prijatelje i rodbinu. Eli je rođen osam nedelja pre termina pa je morao u inkubator. Plašili smo se da neće preživeti, ali sedam dana kasnije, povratio se. Počeo je da raste i da se oporavlja.
Gledajući ga kako skače na sedište pored Kloi, naspram mene i kako otvara omiljenu knjigu,
„Knjigu o džungli”, moju utučenost zamenio je polet. Dođavola i Jejts, pomislio sam. Centar će izdržati. Moraće. Zbog žene i sina, postaraću se da izdrži ili ću dati život boreći se za to.





52.

Kolone vozila zaglavile su se u krkljancu između stanice Union i Kapitola. Na zadnjem sedištu blista- vocrne vladine limuzine, Eli se vrpoljio u mom krilu i kao gremlin grickao suvo voće koje smo kupili u Trejder Džosu. Počeo je da negoduje. Kloi je već bila mrzovoljna jer nisu imali sedište za Elija, iako su rekli da će ga obezbediti. Popodnevno sunce presijavalo se po moru hroma i stakla i nemilo- srdno pržilo. Slab klima-uređaj u kolima mogao je samo da ublaži taj problem.
I ja sam bio mrzovoljan. Još jedno beskorisno zasedanje? Šta će nam to doneti? Tim okupljanima koja su ličila na farsu nikad ništa nije rešeno. Kao prvo, bilo je planirano da govori senator Čarli Čargaf, moj zakleti neprijatelj. Jedva sam čekao da me ispraši taj stari preplanuli momak s presađe- nom kosom, koji će pokušati da me satanizuje u Beloj kući.
Kad smo konačno skrenuli za ugao, video sam zašto je saobraćaj zakrčen. Jedan blok od Kapitola, nekoliko mladih s crnim kapuljačama i crnim maskama preganjalo se s jedinicom za razbi- janje demonstracija. Nekoliko demonstranata nosilo je crne zastave sa simbolom anarhije, belim krugom i slovom A nanetim sprejom. Oko njih se dizao paperjasti, ružičasti dim. Na sve strane oko nas vozači su trubili kao ovce koje iz dosade bleje.
– Zašto ove budale sad protestuju? – pitala je Kloi posmatrajući krajičkom oka kako Eli udara Betmenom o sedište, oponašajući prasak eksplozije. – Već su dobili šta su hteli. Anarhija je stigla.
Vozač je napravio polukrug i dovezao nas do zadnjeg ulaza u Kapitol. U unutrašnjem džepu sakoa zavibrirao mi je telefon.
Na displeju je pisalo: VLADA SAD.
– Ko je to? – upitala je Kloi.
– Ujka Sem – odgovorio sam.
– Gospodine Oz?– čuo se zvonki glas.
– Ja sam.
– Jeste li stigli na zasedanje?
– Gužva je u saobraćaju, ali stižem. Ko je to?
– Stenli Maršal, predsedničin šef kabineta. Nešto je iskrslo. U pitanju je državna bezbednost.
Treba nam vaša pomoć. Okrenite se i dođite na sastanak.
– Sad? Treba da govorim za pola sata.
– Shvatam, gospodine Oz, ali predsednica bi želela da razgovara s vama. Ovo je mnogo hitnije.
Dajte mi jednog agenta kako bih mu preneo uputstva.
Nagnuo sam se i pružio telefon Nimu na prednjem sedištu.
– Šta je sad? – upitala je Kloi kad smo ponovo napravili polukrug. Eli je, prilikom skretanja, ispustio Betmena na pod. – Mama! Dohvati mi Betmena!
– Ne znam – prošaputao sam. – Izgleda da ćemo upoznati predsednicu.
Deset minuta kasnije, auto se zaustavio ispred garaže kod kružnog toka Dipon. Delovalo mi je sumnjivo. Nagnuo sam se napred.
– Jel’ smo došli da pokupimo neke devojke? – pitao sam. – Mislio sam da idemo u Belu kuću. Nimo me je pogledao i slegnuo ramenima.

– Rekli su da dođemo ovamo – rekao je. Prošli smo ispod garažne rampe. Polako smo kružili penjući se ka krovu. Bio sam zbunjen. Garaža je bila prazna.
– Šta je ovo? – kazala je Kloi. – Nema nikoga.
– Dođavola – rekao sam.
– Mama! – čuo se Eli. – Dohvati mi Betmena!
– Šta? – kazala je Kloi, ne gledajući ga.
– Ovo mora da je neka nameštaljka. Senator Čargaf. Mora da je našao moj broj i nagovorio nekog da zove i predstavi se kao šef kabineta kako se ne bih pojavio na zasedanju. Kako bih ispao neodgo- voran. Skot.
Pokušao sam da pozovem broj s kojeg sam dobio poziv. Telefon je samo zvonio, niko se nije javljao. A onda smo začuli tiho, isprekidano zujanje, kao kad kroz jastuk čuješ zvuk ventilatora.
Plastična kesa koja se vukla duž betonskog zida, ispred vetrobrana, zalepršala je i odletela, graciozno poput ptice iznad Vašingtona. Zatim smo čuli zaglušujuće kloparanje elise helikoptera koji je sletao. Taj zvuk je pritiskao vazduh kao što migrena pritiska slepoočnice.
Helikopter je sleteo zauzevši pet mesta levo od nas. Bio je to ogromni crni orao s vojnim obelež- jima. Iz njega je iskočio pukovnik s avijatičarskim naočarima i uniformom ukrašenom kao božićna jelka. Lagano je prišao kolima.
– Tata! – viknuo mi je Eli na uvo.
– Šta je? – odvratio sam nadjačavajući kloparanje.
– Dodaj mi Betmena!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:53 am









53.

A mi brinuli što u kolima nema sedišta za Elija. Zauzdani pojasevima u vojnom helikopteru koji je zujao i brektao, uzleteli smo s krova garaže nekoliko minuta kasnije i odjezdili, leteći nisko poput čarobnih kočija iznad centra Vašingtona. Onda smo se podigli. Beton i auto-puteve ubrzo su zamenila ustalasana, kao dragulj zelena polja Virdžinije ispod nas. Pogledao sam Elija, šćućurenog u Kloinom krilu, kako čvrsto drži Betmena i gleda u čudu, razrogačenih očiju.
Naglo smo se nagnuli. Helikopter je zagrmeo ka severu, a onda smo nakon dvadesetak minuta sleteli. Iza šume se ukazao kompleks poslovnih zgrada u staklu. Na udaljenosti od nekoliko stotina metara, izgledale su kao kocke leda koje se tope u travi. Spuštali smo se ka centralnoj zgradi. Mislio sam da ćemo se prizemljiti na obližnji helidrom označen crvenim slovom H, ali pilot nas je spustio na ravan krov zgrade.
Hvala, pukovniče – doviknuo mu je sedokosi čovek u plavoj vetrovci, koji nas je dočekao na krovu. – Sad ja preuzimam.
Pukovnik je salutirao, ušao u helikopter koji je ostao iza nas i uzleteo.
Primetio sam slova NSA na elektronskom bedžu na džepu njegove ispeglane bele košulje. Poveo je Kloi, Eli, Nima i mene preko užarenog asfalta ka izlazu s krova.
Agencija za nacionalnu bezbednost, odeljenje za elektronski nadzor čije usluge koriste sve obave- štajne službe u svetu, toliko je tajno da ga neki nazivaju Nepostojećom agencijom.
– Šef odeljenja Majk Lehi – rekao je čovek i rukovao se sa mnom kad smo ušli u zgradu. – Hvala vam što ste došli.
Kad smo sišli niza stepenice poveo nas je dugačkim, zaslepljujuće belim hodnikom. – Izvinjavam se što smo vas uznemirili, ali kad smo – bacio je pogled na Elija – znate već u čemu do grla, moramo brzo da delamo.
Skrenuli smo za ugao i ušli u polukružnu sobu s nepreglednim redovima sedišta i podijumom ispred njih. Podsetila me je na fakultetsku slušaonicu. Iza podijuma nalazio se blistav ravan TV ekran veličine bilborda.
Bočna vrata su se otvorila i u sobu je ušao sredovečan crnoputi muškarac. Lehi je bio poslovno obučen, ali ovaj momak je imao crnu polo majicu, crne pantalone i duboke starke koje su škripile poput balona po izglancanom belom podu. Samo je zlatni roleks odavao s kim imam posla.
– Jesi li ti predsednik? – upitao je Eli zureći u njega.
– Ne, nisam – odgovorio je neznanac.
– Zapravo – dodao je Lehi – predsednica je sprečena. Ovo je Konrad Marlo iz Ministarstva odbrane.
– Ne zamajavaj ljude, Majk – rekao je Marlo. Zubi su mu bili blistavobeli, a glas mu je bio baršunast kao muzika violončela. – Nije gospodin Oz toliko blesav. Predvideo je ovo 2012. Ma još 2011, 2010. Predsednica neće doći. Samo nam je poslužila kao izgovor kako bismo vas doveli. A ja ne radim u Ministarstvu odbrane, već za trust mozgova. Ratne igre i slična sranja. Misle da ja mogu da provalim ovu Rubikovu kocku, ali sumnjam u to.
– Ali zaista nam je potrebna vaša pomoć, gospodine Oz – dodao je Lehi.

Na vratima se ukazala mnogo dobra ženska, sitna, izvijenih obrva i čvrsto skupljene kose, kao kod klizačica na ledu. Dvaput je pokucala na otvorena vrata. Lehi se nakašljao.
– Ovo je Džen, moja pomoćnica – rekao je. – Neće vam smetati da odvede Elija na sladoled? I da igra s njim igrice na kompjuteru dok mi razgovaramo?
– Ako neće da ide, gotov sam – rekao je Marlo, pogledavši Džen. U očima mu se videla požuda.
– Mogu li da idem, mamice?
– Nema sladoleda dok ne izgovoriš magičnu reč.
– Molim teeeee! – Eli je bio presrećan kad ga je Džen izvela.
– Teško je za tako kratko vreme naći dadilju – rekao sam Lehiju.
– Dobro – kazala je Kloi pošto su ono dvoje otišli. – Da pređemo na stvar. O čemu je reč? Zašto ste nas doveli? Šta se dogodilo?
– Ovde je, gospođo Oz – odgovorio je Lehi.
– Šta je ovde? – upitao sam.
– LJŽS je žestoko zahvatio Sjedinjene Države – kazao je Marlo. – Životinje su u ratnom pohodu.
Širi se. U pitanju je pandemija.
– Novu pogođenu oblast nazvali smo Z-O-O – rekao je Lehi naglašavajući svako slovo. – To je neka skraćenica, ali ubijte me ako znam šta znači.
Marlo se zakikotao. – A mi smo samo jedna od životinja.





54.



Anapolis, Merilend

Doktor Čarls Groh pušta da slanina zacvrči, a onda da se naglo izvitoperi što je znak da je s jedne strane pečena, a onda viljuškom okreće jedno po jedno parče u tiganju. Komadići slanine podrhtavaju i izvijaju se dok iznad tiganja prska mast i diže se dim.
Iza njega, na šarenom podu od meksičkih keramičkih pločica, opružio se njegov labrador boje čokolade. Čarli Drugi tužno zavija i snažno udara repom o kuhinjsko ostrvo. Zavijanje prelazi u cviljenje.
– Strpljenja, Čarli. Strpljenja – kaže Groh i maše viljuškom kao dirigent palicom. – Za važne stvari važno je sačekati pravi trenutak. A slanina je veoma važna.
Spustio je slaninu na salvetu, a onda pomoću štapa othramao do sudopere i oprao ruke. Mužjak gorile koji ga je pre tri godine napao u laboratoriji za primate, na Univerzitetu Džons Hopkins, odgrizao mu je levu ruku, nos, usnu, desno oko, levo uvo i desnu nogu od kolena naniže. Groh sada ima protezu za ruku i nogu.
Nesrećan slučaj je, zapravo, bio božja opomena. U to vreme, sve mu je bilo sporedno osim karijere. Bio je redovni profesor, imao je siguran posao i radnu biografiju debelu kao telefonski imenik. Pisao je naučne radove i nekoliko naučnopopularnih knjiga o gorilama. Dobio je stipendiju Makarturove fondacije. Bio je u samom vrhu intelektualnih krugova, ali što je više napredovao, sve manje vremena je provodio sa ženom Adrijana i sinom Kristoferom Robinom. Počeo je da se udaljava od porodice. Kristofer je odrastao bez njega. Čak je zapostavio i predavanja svaljujući veći deo časova na svog asistenta.
Iako je dug oporavak bio težak i bolan, na neki način ga je spustio na zemlju. Da, sad nosi naočare za sunce u javnosti, a mogućnost da reklamira obuću ravna je nuli, ali i dalje može da predaje. Iako neke poze ne dolaze u obzir, ipak može da vodi ljubav sa ženom. I dalje može da prži slaninu.
Kad se sve uzme u obzir, misli Groh dok prinosi šolju vruće kafe hirurški rekonstruisanim usnama, ipak može da se smatra srećnikom.
Groh stavi parče slanine u usta i uključi radio pored sudopere. Podešen je na neki jutarnji program u kojem neprestano brbljaju. Okreće dugme i zaustavlja se na stanici s klasičnom muziku. Verdi. Sad je bolje. Čuje lupkanje keramičke posude o mermernu ploču kuhinjskog ostrva i okreće se. Njegov dvanaestogodišnji sin promrmljao je „Dobro jutro” i sipao pahuljice u činiju. Njegovo lepo dete broji sate do igranja u dnevnom letnjem kampu.
– Hej, mali – kazao je Groh – batali te pahuljice. Ispržio sam nam slaninu.
– Sa čim? – upitao je i uključio kanal MLB na kuhinjskom televizoru. Isključio je ton i pustio da očev Verdi proprati komentar sinoćne utakmice u kojoj su Brejvsi izgubili od Ojriolsa.
– Zasad imamo slaninu sa slaninom – rekao je Groh i otvorio frižider. – Šta kažeš na slaninu s jajima?
– Mogu li da jedem slaninu s pahuljicama? – upitao ga je sin zureći u ekran.

– Ne znam. Da li bi ti majka dozvolila?
Adrijana je bila u Baltimoru, u poseti staroj majci koja je upravo bila operisala žučnu kesu.
– Jesi li ti normalan? Naravno da ne bi – kaže Kris.
Groh se smeška dok mu prinose parčiće slanine koja se puši.
– Onda je pojedi s pahuljicama – rekao je. – Ona se uskoro vraća kući.
Groh je krenuo preko kuhinje ka vratima kad je čuo kako se napolju zaustavlja neki auto. Provirio je kroz prozor i prekoputa, ispred susedove kuće, video vozilo s natpisom Doktori za travnjak. Susedi su mu bili par mladolikih japi lobista koji očigledno zarađuje mnogo love, sudeći po njihovim bendžama. Sigurno nisu ljubitelji prirode. Opsesivno tamane korov i mahovinu, kao da je u pitanju šuga. Zato je tu vozilo doktora za travnjake.
Okrenuo se od prozora i zatekao Čarlija Drugog kako gleda ka otvorenim vratima. Pas dahće dok s njim špijunira susede kroz staklo duplih vrata. Groh maršira kroz kuhinju oslanjajući se na štap. Potapšao je zbunjenog psa po glatkoj, smeđoj glavi. Čarli Drugi mu je uzvratio pogledom punim ljubavi.
– Dobro – rekao je Groh podižući s kuhinjskog pulta ključeve koji su zazveckali. – Odoh na posao. Prepušten si sebi u narednih sat vremena, Krise. Mama je već krenula. Stiže za sat vremena pa će te odvesti u kamp. Volim te.
– Tata, stani. Umalo da zaboravim – rekao je Kris.
Groh je video kako sin skida ranac s kuke na zidu pored ulaznih vrata, a zatim traži nešto po njemu. Pružio mu je nekakvu crveno-belu plastičnu ogrlicu.
– To je ogrlica. Juče sam je napravio u kampu – kaže Kris. – Mislio sam da možeš da okačiš naočare, znaš, da ti vise dok radiš. Namerno je crveno-bela, zbog Netsa.
Groh gleda u ogrlicu, pa u sina. Ono jedno oko mu je zasuzilo.
– Hvala, mališa – reče. – Strašna je. Jel’ Netsi igraju večeras?
– Na svom terenu, protiv Dajmondbeksa. Večeras u sedam. Strasberg počinje utakmicu.
– Hoćeš da idemo? – pitao je Groh.
– Šta, na stadion? Da! – odgovorio je Kris i bacio mu kosku.
Pravi srećković, pomisli Groh i potapša sina po ramenu. A onda se zaputi ka garaži.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:53 am









55.

– Hoće li Čarli malo slaninice? – kaže Kris Čarliju Drugom kad mu je otac otišao. – Jesi li čuo, dečko? Utakmica Netsa. Stiven Strasberg baca lopticu brzinom od sto pedeset kilometara na sat. – Vratio se u kuhinju. Za njim, po pločicama, tapkaju pseće šape.
Niko od ukućana nije voleo Čarlija Drugog kao Kris. Praktično su odrasli zajedno, u isto vreme su bili „štenci”. Porodica se triput selila zbog Čarlsovog posla, a Čarli Drugi uvek je bio Krisov najbolji prijatelj dok dečak ne bi stekao drugare. Kris se seća kako je bilo teško zadržati psa u kući kad on pođe napolje da se igra s drugarima. Čarli Drugi bi tužno cvileo i žalosno gledao kroz prozor Krisa. Ako bi se okrenuo, Kris možda ne bi bio u stanju da ode. Psu je izgleda najteže bilo da se rastane od Krisa. Bili su bliski kao braća. Kris gasi radio s kojeg se čuje Verdi, pojačava ton na tele- vizoru i menja kanale u potrazi za ESPN-om. Drugom rukom uzima slaninu sa salvete i pruža je Čarliju Drugom koji leži uz kuhinjsko ostrvo.
Kris oseto iznenadan bol u ruci, baca daljinski. – Hej! – podiže ruku i gleda je. Čarli ga je ujeo.
Na ruci ima tragove ujeda.
– Šta je ovo? Zašto si to uradio?
Kris zbunjeno posmatra Čarlija Drugog koji stoji pored njega u kuhinji. Parčići slanine na kuhinj- skim pločicama netaknuti su. Nešto... Nešto nije kako treba. Primećuje čudan pogled u psećim očima, nekakvu spoznaju i gotovo ljutnju koju Kris nikad ranije nije video. Čarli je zarežao. Vilica mu se zatresla. Iz dubine grla dopire grgoljenje pljuvačke. Labrador težak osamdeset kilograma čučnuo je i odstupio. Na potiljku, dlaka mu se nakostrešila poput četke. Reži poput psa čuvara. Sad mu se vide i zubi. Ispod donje vilice, cedi mu se sluzava bela pljuvačka, mnogo pljuvačke.
– Šta je ovo, dođavola? Šta je bilo, dečko? Prestani. To sam ja. Šta ti je?
Jedno oko kao da mu „šeta”. Iskrenuo je glavu kao bokser koji se sprema da zada udarac. Nešto
ne valja.
Čarli se pridiže na zadnje noge i laje glasno i zastrašujuće, kao nikad dotad. Podseća na dvorišnog psa koji upozorava na uljeze, a ne na kućnog ljubimca kojeg poznaje skoro celog života. Čarli je besan. Grudi su mu nabrekle, laje glasno, grleno i odsečno kao da izgovara RAT-RAT-RAT- RAT-RAT!.
Kris se uplašio. Uspaničio se. Skotrljao se sa stolice i pojurio. Oseća Čarlijev topao dah na listu, čuje škljocanje zuba.
Najbliža vrata su ona od ostave. Kris utrčava unutra i zatvara ih uz tresak. Čuje jak udarac praćen zveketom dok se Čarli baca na njih. Prislanja leđa uz vrata kako ih pas ne bi razvalio.
S druge strane, Čarli nasrće na vrata, koja se zatresoše od siline udarca. Zariva kandže u vrata, grebe, laje. Ponovo se iz sve snage baca, kao da želi da ih rasturi u paramparčad. Za sve ove godine koliko je s njima, pas se nikad nije ovako oglašavao, kao divlja zver. Poludeo je, misli Kris. Video je to u njegovim očima. Pas je potpuno odlepio. Ne liči više na Čarlija Drugog. Ovo je neki drugi, nepoznat pas. Zao pas. Kris shvata da se rasplakao. Čuje kako pas kruži hodnikom. Reži, povremeno kao da kine, a onda ponovo gnevno zalaje.
RAT-RAT-RAT-RAT

Kris gleda svoj dlan. Ujed nije velik, ali je dubok i krvari. Šorts mu je sav okrvavljen.
Odmahnuo je glavom i obrisao oči. Mora da se smiri, da razmisli. I dalje krvari. Mora to da reši. Čučnuo je i s donje police uzeo pakovanje ubrusa. S omota se smešio lep muškarac na planini, u fla- nelskoj košulji. Cepa omot zubima i obmotava kolut papira oko šake. Pričvršćuje privremeni zavoj parčetom plastičnog omota.
Sedi u toploj, mračnoj prostoriji i sluša pseće korake i lavež s hodnika. Razmišlja da uzme metlu i izudara psa tek toliko da bi mogao da ode po pomoć. A onda je zazvonio telefon u kuhinji.
Aparat je zapištao i neko je ostavio poruku. Čuo je kako Čarli Drugi sad juri ka kuhinji.
Kris je šmugnuo iz ostave i pojurio uza zadnje stepenice. Bio je na pola puta do svoje sobe kad se Čarli pojavio pred njim na stepeništu.
Utrčao je u roditeljsku sobu sa strane. Trenutak kasnije, Čarli stiže do vrata sobe terajući Krisa da se povuče u kupatilo. Kris je zatvorio vrata sekundu pre nego što se pas obrušio na njih. Čarli ponovo divljački laje i reži.
Dođavola. Plan mu je bio da pozove mamu ili tatu s mobilnog telefona u svojoj sobi. Sad je ponovo u ćorsokaku.
– Čarli! – viče kroz vrata. – Šta ti je! To sam ja, Kris.
Oseća prizvuk preklinjanja u svom glasu. To kao da je samo još više razjarilo psa. Čarli kao da ga nije čuo ili ga nije bilo briga. I dalje je lajao, grebao po vratima, režao. RAT-RAT-RAT-RAT-RAT!
Kris se u tom trenutku seti da mu se mama vraća kući. Ona ne zna da je Čarli Drugi poludeo.
Mogao bi i nju da ujede kad uđe.
Mora da je pozove. Mobilni mu je u sobi. Koračao je tamo-amo po svetlom podu kupatila. Unutra je još bilo pare od tuširanja. Najednom se setio kutije u tatinoj ostavi. Otac mu je zaluđenik za tehniku. Ne voli da baca delove koji su višak, kompjuterske kablove i slično. Setio se da su u kutiji neki stari mobilni telefoni. A sa starog mobilnog može da pozove policiju, zar ne? Negde je to čuo. Nada se da je tačno.
Garderoba njegovih roditelja nalazi se tik uz kupatilo. A zidovi su od gipsa i stiropora, zar ne? Jednom se popeo u potkrovlje i vrzmao se tamo kad su se tek doselili. Znao je da je taj materijal iz- nenađujuće mekan i krt.
Smislio je plan. Probiće rupu u zidu i pokušaće da se uvuče u ostavu. Izvadiće stari mobilni iz kutije i pozvaće policiju.
Odvrnuo je šipku na kojoj je visila zavesa za tuširanje i počeo da udara njome o zid. Radio je to neko vreme kad je začuo kako se uz glasnu škripu otvaraju automatska vrata garaže.
Čarli Drugi više ne laje. Izjurio je iz sobe. Kris se uspaničio. Zakasnio je. Uješće njegovu mamu. Setio se očeve puške. Nekoliko puta je išao s njim u lov na patke, a nekad i s ujakom, kad dođe u goste. Zna da je puška u ostavi, samo ne zna da li je napunjena.
Kris uz jak tresak baci šipku od zavese za tuširanje na podne pločice, otvori vrata i trči u garderobu. Puška je na najvišoj polici, preko para presavijenih narandžastih lovačkih prsluka. Ne može da dohvati policu. Ugurao je stolicu u garderobu i popeo se. Kopa po narandžastim prslucima i u džepu jednog od njih nađe kutiju s municijom. Vadi punu šaku kapisla, stavlja ih u džep i juri niz hodnik, s puškom.
Zastaje na stepenicama, okleva. Kako se, dovraga, puni ova stvar?
Uspori, kaže sam sebi. Razmišljaj.
Samo triput je pucao iz te prokletinje, i to uz tatinu pomoć. Tata je ubacivao kapisle. Seti se. Okrenuo je pušku i primetio neki prorez sa strane. Napipavao je dok nije osetio ručicu. Gurnuo ju je i

cev se otvorila. Zatim je ubacio kapisle i povukao cev nazad. Čulo se klik-klak.
Čuje majku kako ulazi i pojavljuje se iza ćoška, u hodniku, dok mu noge u čarapama proklizavaju po uglačanom drvetu. Puška je teška i izgleda čudno u njegovim rukama.
– Ima li koga? – Kris čuje mamino dozivanje. – Krise?
– Mama! – viče preko hodnika. – Čuvaj se! S Čarlijem nešto nije u redu!
Pas se pojavio iza ćoška na suprotnoj strani hodnika. Čuje se tapkanje njegovih šapa po drvenom podu. Iz usta mu vise zapenjene bale. Ponovo ludački trza glavom, kija.
Pas se polako približava, reži. Donja vilica mu je iskežena, vide mu se zubi.
Kris gleda kako se pas približava. Ne želi da puca. Čarli mu nije samo ljubimac, on mu je brat. RAT-RAT-RAT-RAT-RAT!
Pas je potrčao i skočio. Kris diže cev i povlači obarač, a zatim ga udara kundakom po leđima.
Pas pada. Zidovi su isprskani krvlju.
Pucanj je psu razneo lice. Kože više nije bilo, a tamo gde su do maločas bile oči, šiklja krv. Kris ustaje, a zatim se ponovo sklupča na podu i zaplače. Bacio je pušku. Čuje kako mama utrčava.
– Šta se, dovraga, ovde dešava? – viče.
Pas slabašno nogama. Lokva krvi širi se po podu natapajući Krisove čarape. Životinja je umirala tik pored njega.
– Žao mi je – šapatom je rekao Kris. – Žao mi je, tako mi je žao.





56.

Narednih nekoliko sati delovalo je nestvarno. Sedeli smo ispred ogromnog televizora, na škripavim, neudobnim stolicama pričvršćenim za pod. Lehi je prigušio svetla i pustio nam snimke napada koje je NSA zabeležila širom zemlje. Najjeziviji je bio onaj iz Kalifornije.
Najpre se vidi napad snimljen iz vazduha, iz policijskog helikoptera. Fedeksov kombi prevrnut pored auto-puta koji blešti na suncu. Saobraćaj je gotovo bio zaustavljen. Vozači su se provlačili blenući u hrpu kutija i paketa prosutih po jaruzi pored puta.
– Ovo je snimak jutarnjeg dnevnika koji smo jutros dobili iz Petalume – rekao je Lehi. – Sa auto- puta 101, severno od San Franciska.
– Snimak dnevnika? – upitao sam. – Pokazujete mi nešto što je javnost već videla?
– Gde ti živiš, dečko – rekao je Marlo. – Federalci su ugrabili kasetu pre nego što je snimak emitovan.
Kamera se na trenutak ugasila da bi se zatim ukazao kadar snimljen s malo veće visine. Kanalom pored auto-puta jura nešto što liči na prljavu, smeđu vodu.
Kako se helikopter spuštao, mogao sam da razaznam da ono nije bila bujica. Nešto se u njoj pomeralo.
– Šta je ovo, dođavola? – prošaptao sam, uglavnom za sebe. Začkiljio sam i nagnuo se trudeći se dokučim šta je na mutnom snimku.
Bila je to bujica krzna.
– Mon Dieu – kazala je Kloi. – Jesu li to... psi? Lehi klimnu glavom.
Nastavio sam da gledam. Kamera je zumirala prizor.
– Šta se, dođavola, dole dešava? – čuo se zbunjeni kamerman koji se, po svemu sudeći, obratio nekom u helikopteru. Onda je iznenada urliknuo.
Bilo je strašno. Neki psi izgledali su razjareno, ali većina je ličina na ljubimce: debele, neobične, s ogrlicama oko vrata. Bili su prljavi, besni, gazili su jedan preko drugog kao leminzi koji migriraju. Kamerman je okrenuo kameru. Ovo je bilo nešto potpuno novo. Kolona pomahnitalih životinja kao da se otegla kilometrima.
– Mora da ih ima... – izgovorila je Kloi.
– Naše procene se kreću između petsto i hiljadu– rekao je Lehi.
– Stanite. Š-š-š – zašištao je Marlov. – Sad sledi najbolji deo.
Helikopter se spustio niže i ubrzao duž kanala sve dok se nije našao ispred čopora životinja koje su trčale.
– Mislimo da su na čelu čopora argentinske doge – rekao je Marlo. – To su ogromni, agresivni psi koje u Južnoj Americi uzgajaju za borbu. U nekim zemljama njihov uzgoj je zabranjen.
Doge su odjednom naglo zaokrenule udaljivši se od kanala, a zatim odjurile duž nasipa s desne strane.
Čopor ih je sledio menjajući pravac, poput jata ptica.
Kamerman je zumirao prizor pokušavajući da napravi krupan kadar. Slika se zatresla. Čuo se

glasan lavež, a onda su ljudi u helikopteru počeli da viču. Helikopter se iznenada digao. Kamera se naglo okrenula ka režanju: jedan pitbul se zakačio za helikopter. Držao se vilicama za šinu, kao da pokušava da je pregrize. Životinja se još neko vreme koprcala viseći s letelice, a onda ju je pustila strmoglavivši se u bujicu dlake i čeljusti.
Lehi je upalio svetla.
Okrenuo sam se i video da me Kloi posmatra razrogačenih očiju. Ovo je bilo gore nego što smo mogli da pretpostavimo. Zatvorila je oči.
– Idem po Elija. Hoću da odemo odavde – prošaputala je. Snažno sam je stegao za ruku jer nisam znao šta kažem.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:54 am








57.

Tog popodneva, Lehi i Marlo su nas ubacili na nekoliko sastanaka. Iz minuta u minut, dolazilo je sve više ljudi iz vlade. Bila je tu i Ališa Svirski iz CIA, sitna sredovečna žena čiji je patuljasti stas bio u neskladu sa smrtno ozbiljnim ponašanjem, kao i dva agenta FBI-ja u tamnim odelima; Ramzi, mladić kojeg još nije napustio polet, i Robert, tip s rupicama na obrazima koji je ličio na muškarce starog kova, one koji ne menjaju ni berberina ni krojača.
Došao je i general sa četiri zvezdice po imenu Albert Garsija. Nastupio je ljutito i nadmeno, kao čovek koji je navika da svi ustaju i salutiraju kad on uđe. Pratila su ga dva uniformisana ađutanta. Blistavo znamenje na Garsijinim grudima ličilo je na svračje gnezdo; bio je gromada od čoveka. Glava kao da mu je motornom testerom odvaljena od debla.
Nakon snimka o ogromnom psećom čoporu, psećoj hordi, koji je prikazan petnaestak puta, Garsija se nakašljao.
– Dakle, prema izveštajima „Graund riporta”, sve životinje u ovom napadu su mužjaci – rekao je general. – A to je važno zbog...?
– Masovno udruživanje mužjaka jedno je od osnovnih obeležja ove pojave. Još ne znamo zašto to rade – rekao sam. – Među sisarima, u stvari, među svim vrstama gde se bori za naklonost ženke mužjaci su uglavnom agresivniji.
– U izveštaju piše da je nestalo na hiljade kućnih ljubimaca – rekao je agent Ramzi prelistavajući fasciklu ispred sebe – Da li nedostaju samo mužjaci?
– To je još jedna misterija – umešao se Majk Lehi. – I ženke beže, ali one ne izazivaju nevolje.
Štaviše, niko ne zna gde su.
– A šta ste saznali tokom svojih istraživanja, gospodine Oz? – upitala je Ališa Svirski, gospođa iz CIA.
Ukratko sam im ispričao o istraživanjima koja smo obavili na Kolumbiji, o neskladu u težini mozga, čudnoj mutaciji amigdale kod zaraženih sisara.
– Da pređemo na stvar – rekao je agent Roberts dok je palcem brisao mesnati nos. Po izgovoru se osećalo da je iz unutrašnjosti. – Imamo li teorije o uzroku?
To nije bilo pitanje.
– Još pokušavamo da ga otkrijemo – rekao sam.
General Garsija je zatvorio fasciklu i bacio je na sto. Zavalio se u stolici i prekrstio ruke. Prsti su mu bili debeli i smeđi, poput kobasica.
– Sve je to lepo i krasno – rekao je. – Ali ja bih rekao, dame i gospodo, da je vreme da pređemo na činjenice.
Okrenuo je glavu ka ađutantu pored sebe koji je počeo da pretura po torbi, pa izvadio fasciklu veličine enciklopedije. Tresnuo ju je o sto s kojeg bi se digao oblak prašine da soba nije bila toliko čista kao da u njoj čuvaju mikročipove.
– Treba da razmotrimo plan za vanredne situacije. Predsednica je već potpisala Naredbu pedeset jedan i izdala naređenje za pokretanje operacije Ograda.
– Kako?! – upitao sam.

– Plan nacionalne bezbednosti za vanredne situacije – objasnio mi je Roberts otežući kao svi Teksašani. – Korišćen je u vreme pobuna u Los Anđelesu početkom devedesetih i nakon 11. septembra.
– Tako je – uključio se general. – U ovakvim prilikama, to su vanredne mere bezbednosti. Vojska pomaže lokalnoj policiji u vanrednim situacijama, a ministar odbrane i ministar pravosuđa imaju pravo da primene sve odgovarajuće mere kako bi se uspostavio red.
– Šta je s aktom Posse Comitatus koji vojsci ograničava nametanje federalnih zakona? – upitala je Svirski.
– Mislim da se to ne može primeniti u ovoj situaciji, gospođo – rekao je Garsija odsečno klimnuvši glavom. – Kao predstavnik Ministarstva odbrane, izdaću naređenje da se počne s mobiliza- cijom rezervista Nacionalne garde.
Došlo mi je da čupam kosu s glave. LJŽS nije bio ni pobuna ni teroristički napad, više je ličio na prirodnu nepogodu. Kakva gomila birokratskog proseravanja. Jesu li to planirali da objave rat životi- njama? Zašto su tako usredsređeni na odbranu? Ovo je sumanuto.
Treba da se usredsredimo na srž problema, a ne na ubijanje životinja – rekao sam, trudeći se da ostanem miran. – Ja se stvarno izvinjavam, samo ne shvatam kakav je, u stvari, vaš plan. Da bombar- dujete životinje? Zašto ne bismo izdali upozorenje u celoj zemlji, kako bi ljudi obratili pažnju na ponašanje životinja, posebno ljubimac: Time bismo smanjili štetu dok ne otkrijemo šta je posredi.
– Zato što bi to izazvalo paniku širom zemlje, pogubniju čak i od ove epidemije – odgovorio je Garsija. – I zato što ste vi imali dovoljno vremena da „otkrijete šta je posredi”, a došli ste ovamo bez ičega. U Iraku su problem bili divlji psi sve dok nismo počeli da ih istrebljujemo. Sećate se toga, zar ne, poručniče Oz?
Ustuknuo sam. Dobro se raspitao.
– Ako izvedemo dovoljno vojnika na ulicu, bez po muke ćemo rešiti ovo za nekoliko nedelja. Za mesec dana najviše.
Kipteo sam od besa. Hteo sam da objasnim koliko je iracionalna ideja o istrebljenju isključivo pasa, ali sam odustao. Bilo je vreme da pođem. Trebalo je da se vratim u Njujork i nastavim istraži- vanje, da dam sve od sebe da proniknem u ovo pre nego što vojska počne da diže životinje u vazduh.
Uhvatio sam Lehijev pogled dok sam stajao ispred sale. – Ako je to sve, ljudi, onda sam za vas uradio sve što sam mogao. Sin mi je sad već sigurno uznemiren. Ukoliko imate još neko pitanje, znate gde da me nađete.
Lehi nas je ispratio napolje. Uzeli smo Elija i sišli niza stepenice. Na parkingu nas je čekao crni linkoln. Motor je već bio upaljen, a Nimo je sedeo za volanom.
– Sve ovo što ste danas čuli je strogo poverljivo, gospodine Oz – rekao je Lehi pošto smo izašli na zaslepljujuću svetlost. – Zarad nacionalne bezbednosti, nadamo se da ćete biti diskretni.
– Naravno – odgovorio sam i seo na zadnje sedište crnog automobila.
Pola sata kasnije, kad je šume zamenilo predgrađe Vašingtona, ponovo sam osetio golicavo vibri- ranje telefona u unutrašnjem džepu sakoa. Dobio sam poruku od Čarlsa Groha. Zvučao je, pa, uznemi- reno.
– Oze, slušaj, LJŽS je stigao ovamo. Danas je poludeo moj pas. Moj dvanaestogodišnji sin morao je da ga ubije.
– Šta je bilo? – upitala je Kloi dok sam ja odmahivao glavom. Hteo sam da je slažem, ali nisam mogao.





58.



6.00 ujutru
Četiri kilometra južno od Galvestona, Teksas

Na krmi zarđale ribarske brodice „Leda ledi kvin” duge sedam metara, Roni Pederson pripali četvrtu cigaretu tog jutra i zažmirka gledajući u blago zatalasanu površinu Meksičkog zaliva.
Obala Teksasa, ostrvo Galveston, a iza njih južna predgrađa Hjustona, sada su ravna smeđa linija na severnom horizontu. Južno odatle, vlaga u vazduhu razdvaja more od neba. Negde u toj plavosivoj izmaglici, more deluje kao nepregledna površina koja pokriva Zemlju. Iako je vidljivost na moru po savršeno vedrom danu samo dvadesetak kilometra, svet gledan s otvorenog mora deluje mnogo veće nego kad se posmatra s kopna.
Nebo je vedro, a površina vode ravna poput kože na bubnju, spaja se s obzorjem. Roni je, svejedno, oprezan. Ovde u zalivu, moraš pažljivo da posmatraš vodu. Krajem avgusta, tu se začas digne oluja.
Brodić je miran, baš kao što Roni voli. Čuje se samo kašljucanje starog motora i šištanje pramca. Dvejn i Trol, drugari s fudbala još iz srednje škole, danas su njegovi ortaci, zajedno prodaju ribu, a sada su zadubljeni svaki u svoje misli, jedan kao krmar, drugi kao kormilar.
Sat kasnije, kad se sunce konačno pojavilo iznad obzorja, proveravaju prvi red mreža. Po načinu na koji Trol vadi ribu iz mora, reklo bi se da je ulov dobar. Ruke mu rade kao rovokopač. Kade se ubrzo napuniše rakovima. Mala stvorenja se uvijaju poput ljigavih, ružičastih buba dok Dvejn preko njih baca led.
Angažovali su pomoćnika pre nekoliko nedelja, studenta, ali to nije ispalo kako treba. Momak se pravio da je jak, a u stvari je bio zelen. Dobio je morsku bolest. Povraćao je i narednog dana, što bi oni rekli, hranio je galebove, pa su morali da ga otpuste. Opet su ostala samo njih trojica.
Kad se sunce popelo malo više, odlučiše da okušaju sreću na drugom mestu. Hladan talas načas zapahnu vazduh, što je nije loš predznak i Ronija prože osećaj da će sve biti kako treba. Kao na fud- balskom terenu, kad ga obuzme osećaj da je sam na terenu, trenutak pre no što izgura protivničkog beka iza aut-linije.
– Hej! – čuje se Dvejn na drugoj strani brodića. – Gledajte ovo!
Roni prelazi preko metalne palube koja odzvanja i naginje se preko kanapa i opreme.
– Šta?
Gleda tamo kuda mu Dvejn pokazuje.
Malo dalje vidi se jato delfina. Kreću se brzo, ali s obzirom na daljinu, deluje kao da miruju. Liče na obične delfine, ali nije siguran. Iskaču iz vode praveći graciozne lukove. Ima ih tri ili četiri. Njihova glatka, srebrnasta tela istovremeno i ritmično zaranjaju u vodu i izranjaju iz nje. Kako im to uspeva, sto mu gromova? Zašto svi iskaču iz vode i zaranjaju istovremeno? Mora da postoji neki razlog. Životinje se uvek trude da postignu najviše uz uz minimalan utrošak energije. Roni to zna. Nije to slučajno. Životinje ništa ne rade slučajno. Prelep prizor.
Ronija je iz misli prenu glasan, jak udarac u brod.

– Šta je ovo, kog đavola? – čuje Trola iza sebe. Tri prijatelja najpre gledaju ono što se našlo na brodiću, a onda jedan u drugog. To je delfin. Krupan, odrasli delfin iskočio je iz vode na njihovu krmu, pored tobogana uz koji vuku mrežu za ribolov. Udara po palubi i izvija se koprcajući se kao lud.
Ne bi se toliko iznenadili ni da im je sirena skočila na palubu.
Životinja deluje smešno, nezgrapna je na suvom. Dugačka je oko metar i po i skiči kao svinja.
– Pazi ti to – kaže Dvejn.
Roni gasi motor i odlazi do krme.
– Ovo je nešto najčudnije što sam ikad video – kaže Trol.
– Pa – oglasio se Dvejn – mislim da bi trebalo da ga vratimo. Delfin se rita i pišti.
– Sad imamo šta da ispričamo unučićima, zar ne?
Smejali su se dok su pokušavali da sa krme odgurnu delfina koji se migoljio.
Zaprepastili su se i ustuknuli kad je iz vode iskočio još jedan delfin. Napravio je luk ostavljajući za sobom kapljice vode nalik draguljima, i uz jak tresak pao na krmu pored njih, pa se otklizao pola dužine broda.
Prijatelji su se zgledali, a onda prasnuli u smeh.
– Je li ovo neka delfinska šala? – upitao je Dvejn.
A onda su počele da se dešavaju zaista uvrnute stvari. Najezda delfina. Jedan za drugim, krupni sisari glatke blistave kože iskakali su iz vode pravo na palubu.
Roni stoji na krmi i posmatra sedam ili osam delfina kako pište kao ludi na brodiću. Suvišno je reći da nikad nije video tako nešto. Čudno. Neopisivo čudno.
Uskoro im više nije bilo smešno, bilo je zastrašujuće.
Na brodiću je sada desetak delfina. U tom trenutku zbunjenost prerasta u strah. To nije samo neobično već i neprirodno.
Delfini su se probijali preko krme, klizeći jedan preko drugog. Lavina teških, klizavih, srebrna- stih tela. Svuda oko njih pištanje, skičanje, cičanje.
Kao da ih je samo more izbacivalo iz blistavih dubina zaliva.
Posle nekog vremena, nisu samo kade za ulov bile pune delfina već su preplavili i krmu. Njih trojica očajnički pokušavaju da ih podignu i odgurnu s krme, ali delfini neprestano nadiru iz vode.
Sada ih sigurno ima više od stotinu. Roni se probija ka kormilu između sisara koji se koprcaju i pokušava da upali motor.
Stari brod, pretovaren, ljulja se kao pijanac nakon trodnevne terevenke, a zatim se prevrće. Paralisan Roni ima utisak da se sve oko njega odvija kao u usporenom snimku.
Trol se prvi uspaničio. Batrga se pored prevrnutog brodića, mlatarajući kao lud i dahće.
– Smiri se, pobogu! – doviknu mu Roni. – Izuj čizme, štedi snagu.
Delfini ih saleću sa svih strana,, kao da gone stado, i guraju ih. Koprcaju se, ciče, pritiskaju ih, guše.
Trol i dalje maše, hvata se za ivicu brodića koji tone. Bori se protiv jata delfina. U jednom trenutku nestaje u vodi, pa se ponovo pojavi. A onda opet nestane. Ovog puta zauvek.
Nekoliko minuta kasnije, i Dvejn odlazi na isti način. Talasi ubrzo poklapaju „Ledu ledi kvin”.
Roni je izdržao malo duže, plutajući na leđima. Kad je uvideo da nema izlaza i da unaokolo nema brodova, hrabro se pomirio s neizbežnim. Prestaje da se bori i guta slanu vodu, koliko god može, pa iščezne u mračnoj, hladnoj vodi koja ga prekriva poput ćebeta. Zaliv je i njega progutao.

Iako su tri čoveka mrtva, delfini se i dalje igraju. Skaču, prskaju se, ciče, zabavljaju se. Očigledno su radosni.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:54 am







59.



Istraživački centar Karisoke Planine Virunga, Ruanda

Barbara Hatfild ne zna koliko je sati kad je došla k sebi opružena na svom krevetu, ispod skoro ne- prozirne mreže protiv komaraca. U mračnoj kolibi sklepanoj sad je sivo, kao i napolju. I vreme i prostor i stvari stopili su se u žalobne i teške olovnosive senke.
Na sebi ima šorts, košulju i čizme za hodanje kroz prašumu, na kojima se skorilo blato. Češe skorenu ranu od ujeda komarca ispod masne kose, češe ruke i noge. Četiri dana se nije kupala.
Gleda prazno mesto pored sebe na krevetu. Naginje se, uzima Silvijin jastuk i pritiska ga na lice.
Njen miris se još oseća na tkanini. Silvijin osmeh po povratku s trčanja. Telo joj sija, lepljivo je od znoja. Njene vešte ruke stalno su uposlene. Popravlja četrdeset godina star krov koji prokišnjava, menja ulje u lendroveru. Okopava baštu. Divno je izgledala uprljana od zemlje, do kolena i lakata, začešljane kose pod maramom. Ušla bi u kolibu s maramom na glavim i dotrajalim gumenim rukavi- cama, s ekserima i dvostruko uvezanim vlatima korova u rukama. Barbara bi došlo da je zgrabi i izljubi tako strasno da bi ova morala da je odgurne kako bi došla do vazduha.
Ovogodišnja stipendija bila joj je životna prilika, otvarala je sva vrata primatolozima. Imala je dovoljno novca za jednogodišnji boravak u Ruandi i rad u istraživačkom kampu s brdskim gorilama, koji je proslavio Dajan Fosi.
Silvija je mislila da je to suviše opasno, ali ju je Barbara molila i preklinjala i na kraju ubedila da ostavi posao u gradskom parku i krene s njom u Afriku.
Obavile su popis brdskih gorila za godišnji spisak ugroženih vrsta koji je sastavljao UN, kad se desilo nezamislivo. Išle su stazicom ka kolibi, Barbara iza Silvije. Na vratima su stajale tri gorile sa srebrnastim krznom na leđima, mužjaci.
Trenutak kasnije, bilo ih je svuda unaokolo. Stariji i mlađi mužjaci. Oko kampa je bila električna ograda, ali oni su nekako uspeli da uđu. Urlali su, bacali šljunak, skakali s krovova koliba i pomoćnih zgrada. Drvene gajbice su kloparale, vazduh se zavrtložio od lupanja, dahtanja, praskanja.
Barbara se seća da je odjurila u prašumu. Peklo ju je u grudima dok se iza nje lomilo granje i šuštalo lišće. A onda se okrenula i primetila da Silvija više nije iza nje.
Skupila je hrabrost i te noći se vratila u kamp da bi otkrila kako su svi otišli. Sva tri ruandska tragača, četvorica mladih lovočuvara i Silvija. Nikog nije bilo.
Barbara leži na krevetu. Ječi i udara se rukama po glavi pokušavajući da iscedi iz sebe tu uspomenu, kao da je sunđer. Brzopleto je odbacila suludu, paranoičnu halabuku o LJŽS-u, to besmi- sleno naklapanje internet manijaka. Mislila je da je ta teorija obična budalaština jer je poznavala životinje, posebno gorile. Ali sad već sumnja. Ponašanje sisara, čak i brdskih gorila, kao da se iz korena promenilo.
U bezizlaznoj je situaciji. Radio i generator su polomljeni, kao i puške. Najbliže selo udaljeno je pedeset kilometara, ali do njega vodi neprohodna prašuma. Ovamo su ih dovezli helikopterom. Sledeće zalihe stižu tek za četrdeset osam sati.

Treba da izdrži još dva dana, misli Barbara. Ako se gorile vrate, neće imati nikakvih izgleda.
Uspravila se na krevetu, njiše se napred-nazad. Očajna je. A onda je osetila nešto. Jasno je osetila da je neko tu, kao da je Silvija u sobi, pored nje i gleda je, nevidljiva. I ne samo to. Njena lju- bavnica kao da se ljuti na nju zbog tog nerazboritog ponašanja, paničenja, malodušnosti.
Zar te ničemu nisam naučila?, kao da kaže nevidljiva Silvija. Trgni se, devojko. Budi žensko.
Barbara ustaje i pomera sivu mrežu protiv komaraca. Silvija je u pravu, mora nešto da preduzme.
Odmah joj je sinulo šta treba da učini.
Iza kolibe su boce plina za generatore. Mogla bi da nađe neke kanistere, nabaca granje i zapali vatru. Bilo joj je mrsko što mora da uništi taj predivni ekosistem, ali život je u pitanju. Njen život. Možda će dim privući pažnju stanovnika doline pa će doći da provere šta je posredi. Možda će je izbaviti.
Izašla je iza kolibe noseći u rukama dva kanistera plina koji se bućkao, kad je odjednom začula krckanje grančica s leve strane. Okrenula se. Pogledala je ka krošnjama. Ispustila je kanistere. Tresnuli su pored njenih nogu. Između drveća probijalo se nešto što čovek ne može da zamisli. Dve- stotinak metara dalje, na čistini su se ukazali nosorozi. Šest ogromnih, rogatih nosoroga.
To je nemoguće. Odakle nosorozi tu? Oni pasu u dolinama. Moraju da budu u blizini vode. Zašto bi se nosorozi udaljili sto kilometara i od svog staništa i popeli se nekoliko stotina metara uzbrdo? Šta još da očekuje? Polarne medvede?
Nosorozi su i dalje nadirali, sad ih je već bilo više od deset. Kakav nestvaran prizor. I potpuno neprirodan.
Životinje joj prilaze, a Barbari naviru uspomene. Imala je jedanaest godina. Bila je u severnoj Floridi, sedela je u prvom redu baptističke crkve s porodicom. Sveštenik ushićeno govori, upire čvornovati prst ka grupici ljudi na klupama dok čita „Otkrivenje Jovanovo”.
I prva životinja beše kao lav, rekao je dramatično pogleda uprtog u nebo, i druga životinja kao tele, i treća životinja imaše lice kao čovek...
Ovo je kraj, misli Barbara gledajući ogromne životinje kako se radoznalo vrzmaju ispod krošnji u prašumi. Toliko je očajna da joj gotovo dođe da se pomoli.





60.



Konkord, Masačusests

Mobilisana u Fort Dramu, Njujork, deseta planinska divizija kapetana Stivena Bovena sastoji se iz dve desantne jedinice s po četvoricom muškaraca. Male, ali elitne jedinice.
Raspoređeni u obliku slova V, svi kao jedan, vojnici se penju uz brdo u kamuflažnoj odeći. Spo- razumevaju se znakovima. Tihi su, gotovo neprimetni. Standardna operativna procedura za borbenu patrolu.
Činjenica da se borbena patrola kreće pored biciklističke staze u gradskom parku „Hepgud Rajt” u blizini jezera Valden u Konkordu, u Masačusetsu, svakako nije u skladu sa standardnom operativ- nom procedurom. Više je to šifra „gadno da gore ne može biti”, nego „situacija normalna; sve je otišlo dođavola”. Po mišljenju kapetana Bovena ovo je, kako god da okreneš, bilo suludo.
Bovenu je jasno kao dan da je ovo što rade nelegalno. Trebalo bi da pomažu saobraćajnoj policiji, a ne da idu u akciju „pronađi i uništi” u javnom parku. A naređenja su, ako se mogu nazvati naređenjima, bila takva.
Iako mu je tek dvadeset sedma, Boven je očvrsnuo još pre tri „izleta” u Avganistan i Irak gde je bio u govnima do grla. Preko grudi mu je istetovirana reč INFIDEL izvijenim, gotskim pismom, a na leđima, ispod oznake planinske divizije u obliku ukrštenih mačeva, njegov moto UBIJ, NEMA ZAMENE.
– Kapetane, pogledajte nizbrdo – kaže King pokazujući. – Pokret. Pravo ispred vas.
– Šta čekaš, vojniče? – upitao je Boven. – Upucaj ga dok je vruć. King prvi kreće, sa svojom M16A4.
Bovenu oči sjaje kao u Jagodice Bobice dok poznati, odsečni, metalni zvuk pucnja odjekuje brdima.
Postoji li išta bolje od pražnjenja oružja, misli. Šta je od čega ti istovremeno oči zasuze, a kita ti se digne?
– Sranje – mrmlja King nakon tri pokušaja.
– Promašaj. Mislim da i dalje dolazi.
– Tako je i ona rekla – oglasio se Čavez.
– Da ti pokažem kako se to radi, nesposobnjakoviću – kazao je Boven i krenuo napred sklanjajući lišće.
Kad se popeo na vrh brda, Boven je od iznenađenja spontano iskrivio lice kao Skubi Du njušku. Pravo ispred njih, na strmom i uskom puteljku, videlo se... šta je to, u stvari? Boven razmišlja. Psi? Posmatra ih kroz dvogled s desetostrukim uvećanjem. Hm. Lisice? Ima ih desetak. Vidi ti to. Besne lisice žedne krvi. Šta god da je.
– Pušite kurac, kretenčine – kaže Boven, spušta dvogled i lagano diže pušku na rame. Nova puška malo je trznula ulevo kad je opalio, ali uspeva da je namesti.
Vojnici su prasnuli u smeh i krenuli nizbrdo.
– Dođavola, kapetane. Nismo znali da danas idemo u lov – rekao je Čavez vrhom cevi prevrćući

jednu mrtvu lisicu. – Jasno vam da moram da pošaljem imejl Društvu za zaštitu životinja.
Preko noći su se ulogorili pored potoka, ispod starog železničkog mosta, tri kilometra severnije. Zatekli su stari, istrošeni kauč, nekoliko izbledelih kutija s pivom, pocepane kesice kondoma, amaterske grafite.
– Sav se raznežim na noćnom vazduhu – kaže Gardner dok otvara konzervu s hranom. – Da li je neko raspoložen za šetnju po mesečini?
– A da li je neko za kobasice na žaru? – začu se piskav glas.
Boven sedi u turskom sedu pored vatre i francuskim ključem ispravlja neobičan nišan na svojoj pušci. Pita se da li i kada da im kaže pravi zašto su ovde. Pre dve večeri dogodio se incident. U slepoj ulici nedaleko od prilaza Kembridžu dogodio se pokolj. Video je slike. Dovoljno je reći da je to nešto najstrašnije što je ikad video. Jednu sliku nikako nije mogao da izbaci iz glave. Mališan na krevetu u obliku trkačkog auta, na tepihu razvučena utroba.
– Obuzdajte se, dame – kaže Boven gledajući u mrak preko logorske vatre. – Znam da vam je zabavno, ali nismo na zabavi. Ovo je vojna operacija i ponašajte se u skladu sa tim.
Napad se odigrao nekoliko stepeni severnije od kursa 0130. Bovena su probudili vriska i pucnjava. Između paljbi, čuje se zavijanje. Grleno, neljudsko režanje. Odigrava se nekakva bajka sa čudovištima i sličnim sranjima.
– Jel’ to neki bauk? – viče, skače na noge i u isto vreme grabi pušku.
Da bude još gore, Boven čuje zavijanje i slabašan prasak metaka koji mu prozujaše pored ušiju.
– Pazi kako pucaš, pobogu! – sikće Boven. – Pazi kako pucaš!
Odnekle se vidi blesak. Iznenadna svetlost baca duge senke visoko iznad rahitičnih crnih stabala drveća. Otprilike šest metara odatle, obalom, uzvodno od potoka medvedi jure na sve četiri,. Četiri najveća mrka medveda koje je ikad video.
Boven ne razmišlja. Iz prsluka vadi bombu M67, skida sigurnosni klip, napipava iglu i povlači bombu na suprotnu stranu, onako kako su ih naučili. Drži je neko vreme, a zatim palcem skida osigurač i pušta da bomba zacvrči.
– Čuvaj! – viče Boven dok zaleže na zemlju pošto je bacio bombu.
Blesak i tup prasak. Zatim tišina. Još neko baca bombu. Na svetlosti eksplozije vide da su mrtva četiri medveda. Malo dalje, u tami, čuju kako se medvedi povlače šljapkajući preko potoka.
Boven pogledom prelazi preko svojih ljudi, na brzinu broji glave. Svi u jedinici su prisutni i na broju. Stavlja ruku na grudi. Oseća kako mu srce ludački udara beng, beng, beng ispod rebara kao prokleti patuljak koji pravi cipele u nečijem podrumu. Poludeli medvedi? Jebem ti, to je bilo blizu. Ono sranje o tome kako su se životinje digle protiv ljudi ipak nije sranje.
Okreće se. Tamo negde u mraku, iza logorske vatre, preko vode, kapetan Boven oseća pogled njihovih očiju.
Mnogo očiju.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:55 am









61.

Pamtim i bolja jutra.
Tog dana sam se probudio iz sna. Eli i ja smo šetali njujorškim Prirodnjačkim muzejom. Svetlo je bilo sablasno, vodnjikavo, plavičasto. Stali smo ispred diorame sivog vuka, Elijeve omiljene životinje. Vukovi su predstavljeni u lovu, kako jure jelena preko oborenih debala i snežnih nanosa. Ovaj jelen je pogrešio. Kad te vukovi napadnu, staneš mirno, odlučno. Tako imaš izgleda da preživiš. Ako trčiš, mrtav si. Jedan od vukova zagrizao je jelenu zadnju nogu. Vučje oči su se caklile žutom bojom zimske mesečine, zategli su čeljusti, iskezili zube. Uhvatio sam Elija za ruku. A onda su vukovi oživeli i odjednom na diorami nije bilo stakla. Vukovi su se razbežali s diorame i odjednom se obreli na muzejskom podu. Elije je istrgao ruku, vukovi su mu preklali vrat.
A onda sam otvorio oči. Dugo mi je trebalo da shvatim ko sam i gde se nalazim. Kad sam shvatio, pokušao sam ponovo da zaspim. Možda se san izbija snom. Bilo je ti otprilike pred zoru. Bio sam u stanu u Alfabet Sitiju u koji smo se Kloi, Eli i ja preselili pre godinu dana.
Uspravio sam. se Spustio sam dlan na Kloin topao, nepomičan vrat, a onda pogledao preko zama- gljene sobe ka uglu u kojem je Eli spavao kao klada u svom krevecu, čvrsto prigrlivši plišanog zeku.
Obrisao sam znoj s lica. Ruka mi se tresla. Moje dete i moja žena. Oboje su bezbedni. Zasad. Otkako smo se vratili iz Vašingtona, stvari su se pogoršale. I to vidno. Sada su svake večeri izve-
štavali o neobičnim i nasilnim napadima životinja, od Nju Hempšira do Nju Delhija, od Švedske do Singapura.
I u Njujorku je bilo nekoliko bizarnih životinjskih napada. Preksinoć su dva kuvara otmenog fran- cuskog bistroa u Vest Vilidžu pronađena mrtva. Umrli su pod čudnim okolnostima. Policajac koji radi u Devetoj stanici, inače naš sused, ispričao nam je ono što su novine izostavile. Na zahtev vlade. Kuvare su pojeli pacovi koji su nahrupili iz podruma. Ostale su samo kosti. Još se ne zna hoće li to uticati na poslovanje lokala.
Prozvali su to globalnom životinjskom epidemijom. Čak su i moji najveći neprijatelji priznali da je to najveća prirodna katastrofa svih vremena. Telefon se usijao od poziva novinara koji su mi tražili komentar, ali bio sam suviše umoran. Nije mi godilo što sam u pravu i što mogu da kažem „šta sam vam rekao”.
U stvari, krivio sam sebe. Imao sam tolik godine da se spremim, da obavestim svet, da shvatim šta se dešava, da pokušam da pronađem rešenje. U svemu sam omanuo. Dok sam tako sedeo i zurio u svog sina, shvatio sam da sam ga potpuno izneverio, i njega i svoju ženu, sve ljude.
– Gde je Eli? – upitala je Kloi.
Naglo se uspravila pored mene na krevetu.
Dok sam joj masirao leđa, osetio sam kako joj srce tuče jako i brzo kao moje. I Kloi je bila skrhana. Brinula je zbog sve strašnijih vesti, brinula je kako ćemo zaštiti sebe i našeg sina. Paranoja i neispavanost za nas su tih dana bili normalna pojava.
– Dobro je. Sve je u redu – rekao sam i privukao je k sebi.
Kad počneš da pričaš prazne priče u koje ni sam ne veruješ, onda znaš da stvari loše stoje.
– Koliko je sati? – upitala je tražeći sat po noćnom stočiću tankom, maslinastom rukom. I dalje je

bila prelepa. To se nije promenilo. – Ne smeš da zakasniš na sastanak.
Prethodnog dana me je pozvao gradonačelnik. Želeo je da razgovaramo u četiri oka. Iako je naci- onalna garda mobilisana prvi put posle 11. septembra, pomoćnik gradonačelnika je rekao da mu je potrebna sva pomoć koju mogu da mu pružim za rešavanje talasa životinjskog nasilja.
– Sastanak je u osam – rekao sam. – Ustaću za sekund. Kako stojimo s hranom? Čuo sam da danas ponovo otvaraju pijacu na Junion Skveru.
Sad nas nisu mučili samo napadi, već i hrana. Neki ljudi su pričali kako su na zapadu obustavljeni radovi na farmama i isporuka robe. Na internetu se šuškalo o masovnim nestašicama hrane na Long Ajlendu. Ali niko nije znao šta se zaista događa, to jest, niko nije znao šta da preduzme u vezi s tim. Ljudi su svakodnevno bežali iz grada, a drugi su nasrtali u grad. Malo-pomalo, obuzimala su nas raz- mišljanja o kraju sveta.
– I dalje dobro stojimo – kazala je Kloi. – Nestalo nam je mleka, ali još je otvorena ona radnja na Aveniji A.
– Dobro, ali ne zadržavaj se napolju više nego što treba. I ponesi baklju za medvede.
Pored toga što smo ugradili alarm i rešetke na prozorima, kupio sam nekoliko omamljivača medveda u lovačkoj radnji na Brodveju. Spravica liči na olovku, ali je u stvari izuzetno glasna ek- splozivna baklja koju planinari koriste kako bi oterali divlje životinje.
* * * Ustao sam, poljubio Kloi i otišao da se istuširam.
Dok sam proveravao bravice na prozorima kupatila, setio sam se da je ovoj prirodnoj katastrofi vlada dala šifrovani naziv ZOO.
Zašto? Stajao sam u tuš-kabini puštajući da mi se topla voda sliva niz glavu. Zurio sam u pločice.
Zašto se ovo dešava? Šta se to promenilo u poslednje vreme? Šta je to čega nekad nije bilo?
Čovek nikad do sada nije bio toliko otuđen od životinja. Udaljili smo se od njih, i fizički i mentalno. Ako čovek živi tamo gde ja živim, na primer u Njujorku, danima neće videti životinje. Zapitao sam se kako li je svet izgledao pre Industrijske revolucije. Polja su se orala pomoću volovskih zaprega, razdaljine su se prelazile na konjima. Nekada su poznavanje životinja i život uz njih bili nešto sasvim uobičajeno. Za većinu ljudi više nije tako. Homo sapiens je toliko blizak psima da smo čak evoluirali zajedno. Genetske razlike između čoveka i šimpanze gotovo su iste kao razlike između podvrste šumskog pacova koji žive na suprotnim obalama reke. A eto, Atila se ipak zarazio. Koren LJŽS-a zacelo se krije u neznatnoj i nedavnoj promeni. A ta promena sigurno je povezana sa čovekovim delovanjem na prirodu, jer se ispostavilo da smo jedini sisar na planeti koji ne može da se zarazi. Šta god da je razlog za to i šta god da se desilo, to se nije odrazilo na naš mozak, ali je napalo mozak takoreći svih ostalih sisara.
To i jeste ZOO, pomislio sam kad sam zatvorio slavinu i kroz rešetke se zagledao na Sedmu ulicu.
Samo što će odsad po svoj prilici homo sapiens biti zatvoren u kavez.





62.

Dvadeset minuta kasnije, taksista je odvrnuo regeton dok smo se probijali kroz saobraćajnu gužvu ka Boveriju na moj rani jutarnji sastanak. Buka bi me obično dovela do ludila, ali tog jutra, otkrio sam da mi tipično njujorški metež neobično godi. Tek kad smo stigli do okruga Flatiron, počeo sam ozbiljno da razmišljam o toj bujici saobraćaja i sirena koje su se čule sa svih strana.
To je značilo da su ljudi, bez obzira na katastrofu, danas krenuli na posao. Velika jabuka još nije dobila obaveštenje da se proglašava kraj svet.
A onda sam na ulici spazio psa. Šetao se uz pločnik, severno od Trideset treće ulice.
Na istočnoj strani Treće avenije, skrećući iza ugla pola bloka dalje, pojavio se crno-beli ovčarski pas s prljavoplavom ogrlicom oko vrata. Bio je sam. Video sam da se probija kroz gužvu prelazeći s istočne strane avenije na zapadnu.
Ono što me je uzbunilo bila je odlučnost, promišljena mirnoća. Psi lutalice obično imaju pogled kukavica, ispunjen krivicom, naročito u velikim gradovima usred bela dana. Ovaj pas nije išao ni prebrzo ni presporo niti je gledao u nekog. Bio je usredsređen, samouveren, kao da zna kuda se zaputio.
U meni najednom planu slutnja.
Nagnuo sam se. – Zaustavite, molim vas – izgovorio sam.
– Ovde?
Dobacio sam mu novčanicu. – Zadržite kusur.
– Hoćete li račun?
Izašao sam. Za dlaku sam izbegao da me zakači viljuška kamiona s pivom dok sam trčao preko Treće avenije ka severu, jureći za psom. Stigao sam do ugla Četrdeset prve ulice i pogledao levo, prema bloku ka kojem se pas zaputio. Isprva nisam ništa video, a onda sam ušao u ulicu, pored parki- ranih automobila, i ugledao beli repić kako maše uz Aveniju Leksington.
– Šta to, dođavola, izvodiš? – doviknuo mi je na saobraćajac dok sam stajao nasred raskrsnice iz- begavajući automobile kao figura u video-igrama. Nisam skidao pogled s ovčarskog psa. Sad je trčao belim šapama dok je prelazio Park aveniju, jedan blok zapadno.
Ubrzao sam i uspeo da ga pratim. Prelazio je Aveniju Medison. Nastavio je zapadno, ka Četrdeset prvoj ulici, a onda ka Petoj aveniji da bi se zatim našao na stepeništu ispred njujorške Gradske bibli- oteke.
Stigao sam do Pete baš u trenutku kad je pas, krećući se zapadnom stranom ulice, krenuo ka severu, do ugla s Četrdeset drugom.
Probijajući se kroz bujicu ranoranilaca koji su se zaputili na posao, trčao sam istočnom stranom avenije, uporedo s psom, koji je sad iz sve snage ubrzao ka Četrdeset drugoj. Kad sam stigao do ugla, bila je prevelika gužva pa sam morao da sačekam zeleno.
Kad se konačno upalilo, pojurio sam preko Pete i dobro osmotrio i levo i desno, a onda pogledao istočni i zapadni deo Četrdeset druge. Pas je mogao bilo kuda da ode, možda u Brajant park, iza bi- blioteke, ka zapadu. A mogao je i da uđe u jednu od okolnih poslovnih zgrada.
Psa nije bilo nigde na vidiku. Kuda god da je otišao i šta god da sam mogao zaključim posmatra-

jući ga, sada je izgubljeno. Prelazio sam na drugu stranu Četrdeset druge i pogledao na sat računajući koliko ću kasniti na sastanak kad je pločnikom pored mene projurio još jedan pas. Okrenuo sam se i spazio belog jorkširskog terijera kako skreće i trčkara levo od mene, južnom stranom Četrdeset druge. Mališa je bio u misiji.
Oze, prati tog Jorkširca.
U Brajant parku nalazila se mala zgrada od ukrasnog kamena. Ne skidajući pogled s belog psetan- ceta kratkih nogu, video sam ga kako je šmugnuo i izgubio se u širokom ulazu zgrade. Začas sam se obreo pored kućice u parku koju je bilo lako prevideti. Uvučeni ulaz vodio je ka malim, vijugavim stepenicama koje su završavale dvokrilnim crnim vratima od kaljenog čelika zaključanim katancem.
Stajao sam na vrhu stepenica i žmirkao. Bio sam potpuno zbunjen. Nije bilo više ničeg. Pas je iščezao.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:56 am







63.

Čuo sam odjeke svojih koraka dok sam silazio betonskim stepenicama koje su zaudarale. Gurnuo sam vrata. Zaškripala su i otvorila se ka unutra, napravivši veliki prorez između dovratka i teškog, crnog lanca. Pretpostavio sam da se pas tuda provukao.
Zašto je to uradio, nije mi bilo jasno.
Čučnuo sam i pogledao kroz otvor, u tminu. Razmišljao sam da odem u biblioteku, da se raspitam ko ima ključ od katanca.
Prošle su otprilike četiri sekunde.
A onda sam se predomislio. Otkopčao sam dva gornja dugmeta oksfordske košulje i najpre pokušao da provučem noge kroz uzan otvor.
Pronašao sam prekidač i upalio svetlo. Odozgo je zasijala prigušena narandžasta svetlost. Bila je to ostava prepuna kosilica, grabulja i drugih alatki za održavanje parka. S desne strane, pored alatki, nalazio se još jedan niz stepenica koji je vodio ka zasvođenom hodniku premreženom ventilima i cevima.
Zasvođeni tunel napravljen bio je zastareo, od izbledele crvene cigle. Setio sam se, kao kroz maglu, da je Brajant park izgrađen na glavnom gradskom rezervoaru polovinom XIX veka. Dugačak tri metra, vijugavi tunel vodio je do male, okrugle sobe prepune ogromnih cevi i ventila zapuštenih i zarđalih od nekorišćenja. Najveća cev bila je otvorena na jednom kraju i položena duž zida, otprilike pola metra od poda, te je i sama podsećala na tunel.
Čučnuo sam pored cevi i osetio vonj, kiseo, otužan, prepoznatljiv. Bio je to miris mokrog psa.
Mokrog psa i još nečega. Vonj je bio pomešan s jakim zadahom smeća, tvora, mrtvih životinja, izmeta. Tako je smrdelo da se i farba ljuštila. Memljiv zadah s dna cevi dražio mi je nos, kao kad se zapali guma. Bio je kiseo, neprijatan. Zurio sam u crni ponor. Dugo. Pomislio sam da se vratim, zbog psećih napada. Nešto mi je, na osnovu slike koju sam stekao o psima koje sam pratio, govorilo da sam bezbedan. Ušao sam u cev.
Imao sam utisak da gmižem ka Sataninom čmaru. Na svakih metar i po morao sam da zastanem i potisnem nagon za povraćanjem. Rukama, kolenima i stopalima šljapkao sam po tom sluzavom crnom mulju dok sam se probijao kroz cev.
Tama. Zadah. Klaustrofobija.
U cevi sam čuo zvuke za koje sam nagađao da su dopirali s drugog kraja. Zavijanje, cviljenje.
Oglašavanje pasa.
Konačno sam izašao iz cevi. Uspravio sam se u tmini neke druge sobe. Ovde je smrad bio daleko jači. Da se nisam popeo u kanalizaciju?
Odnekud je dopirala slabašna, jedva vidljiva narandžasta svetlost. Oči su mi se navikle.
Ispod mene se nešto pomeralo iz voda koja je pokrivala pod podzemne odaje veličine balske dvorane.
Koliko sam mogao da vidim, bilo je to mnoštvo uskomešanih očiju, zuba i dlake.
Psi su se vrteli ukrug i peli se jedan na drugog, što nikad dotad nisam video. Češali su se jedni o

druge, kao crvi u konzervi. S te udaljenosti, mogli su da me nanjuše, ali se nijedan nije okrenuo ka meni.
Mnogi među njima su se parili. Naskakali su isplaženih jezika, bezizraznih pogleda.
Drugi su delovali bolesno. Koža im je bila prošarana nekakvim beličastim gljivicama. Tu i tamo bi izbila manja tuča. Nekoliko pasa iznenada bi napravilo metež udarajući nogama, škljocajući vilicama i lajanjem bi započinjali tuču. Jedan pas je odneo pobedu, dok se drugi predao tužno cvileći. Ostali bi se brzo razbežali. Prostorija je bila zamagljena i topla od uskomešanih telesa, vlažna od njihovog dahtanja, kijanja. Trzali su glavama, istezali noge.
U vlažnim i prljavim zidnim nišama s desne strane ženke su dojile štence. Keruše nabreklih sisa ležale su na bokovima. Ružičasta koža na stomaku delovala im je osetljivo, tanko, talasala su se pod teretom mleka dok su mladunci sisali. Prešao sam pogledom preko mahnite orgije pasa. Delovali su nekako organizovano, kao pčele u košnici. Ponašali su se više kao insekti, nego kao sisari.
Sinulo mi je. Košnica. Insekti. Pokazalo se da je to jedan od načina za tumačenje ovih pojava.
Životinje su se ponašale poput insekata koji žive u zajednici; okupljali su se gomilu, hranili se i razmnožavali.
Prizor me podsetio na nešto što sam jednom video na istraživačkom putovanju u Kosta Riki, na završnoj godini srednje škole. Mravlja spirala smrti. Neverovatna pojava. Naišli smo na stotine i stotine mrava koji su mileli u ogromnom spiralnom prstenu, kao da trče ukrug. Naglo su se širili praveći vijugav crni bazen mrava. To dokazuje snagu feromona. Mravi jedan za drugim prateći miris feromone. Kad vidite kolonu mrava, to znači da svaki mrav prati hemijski trag onog ispred sebe, de- tektujući miris osetljivim antenama. Ali s vremena na vreme nešto prekine trag feromona, na primer, ispreči se klada ispred kolone pa se mrav u sredini lanca uspaniči. (Donekle sam se poslužio ljudskim osobinama, opisujući mrave, ali nadam se da ste me razmeli). Trči unaokolo kao lud, traži nov trag feromona. Kad ga konačno oseti, nesvesno ga prati. Onda se kolona pretvara u omču koja se sve više steže dok mravi, slepo prateći jedan drugog, trče ukrug i ukrug dok ne uginu.
I onda sam pomislio: feromoni.





64.



Inta, Rusija

Dvadeset pet kilometara južno od Arktičkog kruga, Česlav Prokopovič vere se uz drvo, zadihan, i na gotovo deset metara iznad tla, staje pa se oprezno naginje i svom težinom se prebacuj na grane sibirske smreke koja se izvija sve tanja pri vrhu.
Kroz krošnje vidi kamenu rečnu dolinu udaljenu nekoliko kilometara. Panoramu remeti samo visok i štrkljast transkontinentalni radio-toranj, a upravo zahvaljujući njemu ova oblast daleko na severu je naseljena.
Ali tog popodneva pogled mu je najmanja briga. Prokopovič pažljivo skida pušku s leđa i gleda dole, u šumu, ne bi li ugledao svoje prijatelje za lov. S te visine, Saša, Jirg i Kiril izgledaju istovetno. Tri Rusa nose vojničke čizme i jeftinu kamuflažnu odeću. Svi su niski, ćelavi i zdepasti, kao da su od brega odvaljeni.
Prijatelji odmalena i stanovnici Inte, sva četvorica su radila u rudniku nikla. otvorenom u srećna vremena, posle pada Berlinskog zida. Njihov već tradicionalni lov krajem avgusta trebalo je da bude prilika za odmor pre nego što padne sneg i sve se zaledi, pre nego što ih arktičke temperature ne nateraju da se narednih šest meseci okupljaju oko vatre. Šest dugih, dosadnih, izluđujućih meseci dokolice, ispijanja votke i igranja karti do besvesti. Cele godine Prokopovič iščekuje ovaj izlet, naročito onaj divan trenutak kad počne da se pakuje. Celo telo mu podrhtava od uzbuđenja, a srce mu ubrzano lupa, kao u deteta.
Srce mu i sada lupa, misli Prokopovič dok dahće u okular puške i briše ga rukavom. Oružje koje Prokopovič pritiska uz grudi ručno je napravljena lovačka puška. mosin-nagant. Kroz vlakna okulara posmatra severnu zimzelenu šumu, s jelkama i borovima od kojih je ceo krajolik ozeleneo. Pokušava da spazi bilo kakav pokret.
Posebno motri na vukove, vukove koji ga od jutros jure.
Bilo ih je na desetine, možda i više. Najveći i najagresivniji vukovi koje je ikad video. Zašto se toliko vukova udružilo i krenulo za njim, to Prokopovič nije znao. Samo zna da bi možda već bili mrtvi da Kiril nije rano ustao da piša i video ih u daljini kako se penju uzbrdo, poput lave, samo u suprotnom smeru.
Prokopovič sada posmatra stari železnički most preko gudure koju su ranije prešli. Prugu koju više niko nije koristio napravili su osuđenici iz gulaga pedesetih godina, dok je Inta još bila radni logor. Planirali su da pobegnu u planinu preko oronulog, starog mosta. Mislili su da vukovi neće moći da ga pređu ili da će će uplašiti. Gore, na drvetu, osmatra most kroz okular puške. Razmišljao je o ženi u trenutku kad se ogroman čopor vukova pojavio iz šume i krenuo ga guduri.
– Šta je ovo, koji kurac? – mrmlja Prokopovič sebi u bradu gledajući kako životinje idu pravo ka mostu.
Posmatra ih dok oprezno prelaze preko, pažljivo stupajući na propale drvene pragove i gvozdene šine, jedan za drugim, lagano.
– Бля! – kaže Prokopovič okrenut ka nebu. – Все заебало!

Sranje!
Sve je otišlo u kurac!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:56 am







65.

Ispljunuvši lepljivu borovu iglicu, Prokopovič ponovo posmatra vukove koji se približavaju. Brzi su, ali on pokušava da ih prebroji. Uskoro je postalo previše naporno. Ne vredi. Previše ih je. Ono što vidi nezamislivo je. Čuo je za čopore od deset, možda petnaest vukova. Ovde ih sigurno ima pedeset; neprekidno nadiru iz šume i trče preko mosta, za njima.
Prokopovič skida pušku s ramena i brzo silazi s drveta.
– Šta ćemo sada, lovče? – pita Kiril smirujući živce gutljajem votke iz pljoske. Kirilovo lice je podbulo i crveno od mamurluka. Oči uvele.
Prokopovič zastaje na trenutak i mršti se. Nije zabrinut zbog Saše, koji trenira hokej, niti zbog rođaka Jirga, dizača tegova. Zabrinut je za najkrupnijeg među njima, svog najboljeg prijatelja Kirila. Bučni prostodušni grmalj čuči pored drveta kao harmonika šišteći od napornog jutarnjeg pešačenja uzbrdo. Kiril je ugojen kao svinja i puši kao Turčin. Sporo se kreće, kao krv u žilama tokom januara.
– Бля! Trčaćemo, ti pijana svinjo. Trčaćemo da bismo preživeli!
Vukovi sad izgledaju kao roj sivih tačkica dole daleko, u dolini. Probijaju se između drveća dok se penju uz planinu. Ne dižu buku. Niti laju niti zavijaju. Samo tiho trče.
– Brže! Trči ako hoćeš da spaseš živu glavu!
Imali su još jedan izlaz. Preko gudure se pružao još jedan most, manje od kilometra ka severu. Bio je u još gorem stanju nego prvi, pravi skelet bez ijedne spojnice. Morali bi da balansiraju između ostataka zarđalih šina. Poduhvat gotovo ravan samoubistvu, naročito za jadnog, debelog Kirila. Ali nemaju izbora. Četvoronogi vukovi tuda svakako neće moći da ih prate. Samo je trebalo stići na vreme.
Nadomak su mosta, ali Kiril pada. Strašno izgleda. Dahće kao riba na suvom i duva u pesnicu.
Lice mu je natečeno, boje boršča.
– Больше нет! – izgovara boreći se za dah. – Ne više. Ne mogu. Ni... jedan... jedini... korak.
– Proklet bio! – Prokopovič ga je divljački udario. Ali nije vredelo. Kao da je šutnuo gumu. –
Дурак! Ustaj, kurvin sine!
– Бля! Бля! – čuje se Jirg. – Neću da mi žena postane udovica zato što si ti debelo govno!
– Пойдите! Idite, obojica! – kaže Prokopovič. Zatim je kleknuo na borove iglice, pored Kirila. – Kiril samo mora da povrati dah. Stići ćemo vas na mostu.
Saši i Jirgu nije moralo dvaput da se kaže. Za tili čas su nestali.
Prokopovič pridržava teškog Kirilova za ramena tužno posmatrajući Uralske planine kako se naziru u daljini, kroz drveće.
– Idi, Česlave – Kiril zadihano govori. – Nemoj ovo da radiš. – Njegove otečene oči deluju poraženo i jadno. – Jirg ima pravo. Debeo sam i od mene nema vajde. Preslab sam. Oduvek sam bio.
Kiril je nespretna, izgubljena budala kojoj su se svi redom smejali. No Kiril je umeo da prihvati šalu, zato i jeste Česlavov najbolji prijatelj.
Prokopovič gleda kroz nišan puške. Vidi kako vukovi grabe između drveća.
– Izvini – izgovara Kiril kad su razaznali dahtanje vukova. Kiril je cmizdrio. Plačnim i promuklim glasom, rekao je: – Oduvek sam voleo ovaj lov. Ti si mi veliki prijatelj, Česlave. Nikad

neću postati milioner, ali bogat sam jer sam imao tebe za prijatelja.
– Заткнись! – Prokopovič prezrivo otpljunu po iglicama bora. – Zaveži, kretenu, i uzmi pušku.
Ima da preživimo.
Dok se vukovi približavaju, Prokopovič gleda dole ka dolini. Na toj visini, sunce peče, ali dole, preko mosta, gde je ugneždeno selo, bilo je oblačno. Kuće su se kupale u tamnom ljubičastocrvenom sjaju, kao da je neko upalio crnu sijalicu.
Dakle, ovde ću umreti, misli Prokopovič.
Onda je prvi vuk, očiju žutih poput meseca, izašao na čistinu.
Pravo čudovište od najmanje pedeset kilograma. Kad je kao mali lovio s ocem, video je vuka nešto manjeg od ovog kojeg je oborio vapiti. 15⇒
Šteta što nisam vapiti, pomisli Česlav.
– Diži se, budalo – kaže Kirilu. Kiril se uspravlja na noge.
Stoje zajedno, leđa uz leđa, s podignutim puškama.
Prokopovič zna kako treba s vukovima. Ne smeš da se pomeraš. Ako se ne pomeriš, poštovaće te i preživećeš. Ako potrčiš, umrećeš.
Vukovi ih polako opkoljavaju. Sve više ih nadire. Dva čopora vukova spajaju se, mešaju, povezuju. Zavijaju, reže, škrguću zubima. Čuje se oštar, iznenadan preteći lavež. Vukovi obrazuju krug oko njih. Krenu napred pa se povuku. Vazduh je ispunjen zbrkanim lavežom.
Prokopovič oseća kako mu se Kiril oslanja na leđa.
– Ispravi se, дурак – gunđa Kirilu iza. – Ako se ne pomerimo, preživećemo. Ako potrčimo, umrećemo. Onu mogu da nanjuše tvoj strah.
– Это пиздец, это пиздец! – kaže Kiril cmizdreći i mrmljajući. – Tako je zajebano, tako je zajebano!
Kiril povlači obarač i opaljuje s boka, nasumično gađajući čopor vukova. Česlav oseća trzaj puške po laktu. Mlaz krvi šiknuo je u vazduh, kao kad iz ribizle štrcne sok. Čuje se žalosno zavijanje.
– Kirile! – uzviknuo je Prokopovič. – Ne! Kiril opet puca. Ponovo zavijanje i mlaz krvi.
Krugom se ponovo širi uznemirenost, divljačko lajanje sve je jače. Neka bude šta biti mora, misli Česlav. Jebi ga. I on puca u čopor.
Ubili su ih otprilike sedam. Zatim ih je došlo još više. Kiril se odlučuje za beg. Pomera se unutar kruga i pokušava da zbriše. Trenutak nakon toga, delić trenutka toliko kratak da ne može ni okom da se primeti, vukovi počinju da stežu obruč. Tela im se pretvaraju u vrtlog krzna, vratova koji zavijaju, nogu koje jurišaju, razjapljenih čeljusti, dok skaču jedan preko drugog. Prokopovič isprazni još jedan šaržer, ali uzalud. Vukovi su nahrupili na njih dvojicu dok ih nisu sasvim poklopili.
Potraja to nekoliko minuta, a onda se graja stišava. Čopor se razbija, vukovi se razilaze.
Tumaraju unaokolo, njuše zemlju, prevrću se i zavijaju, ali više nisu nasilni. Sad se igraju.
Česlava i Kirila više nema. Nema njihovih tela. Ostala je samo krv razmazana po travi i borovim iglicama. Mnogim vukovima njuške i čeljusti zamazani su krvlju. Neki je ližu s vlažnog, gustog krzna. Drugi ratuju oko kostiju. Ali ljudi više nema.





66.

Kad sam otvorio vrata, sigurno sam izgledao kao zombi. Čuo sam zveckanje i brze korake. To je Kloi raspremala namirnice u kuhinji. Stavio sam ključ u bravu i požurio hodnikom.
Dok sam stajao na kuhinjskim vratima, Kloi me je gledala kao da sam potpuno sišao s uma. Znam i zašto: bio sam prekriven crnom prljavštinom i teško sam disao posle tračanja iz Brajant parka.
Ali lud nisam bio.
Prvi put u životu, znao sam da sam u pravu.
– Zdravo – rekao sam.
– I – obratila mi se. – Kako je bilo na sastanku s gradonačelnikom? Bila je sarkastična.
– Veoma produktivno.
Kloi je čučala pored otvorenog frižidera, a onda se uspravila i zatvorila ga.
– Malopre su zvali iz gradonačelnikove kancelarije. Šta ti se, dovraga, desilo?
Uzeo sam teglu sa sosom koju je rasejano držala u ruci i spustio je na pult. Uhvatio sam je za ramena trudeći se da dođem do daha.
– Provalio sam! – Glas mi je treperio od uzbuđenja. Pokušao sam da se smirim. – Razlog napada... Nije virus... Već feromoni.
Kloi me je sumnjičavo pogledala.
– Ništa mi nije jasno, Oze.
Pošao sam da sednem na stolicu pored kuhinjskog stola.
– Ne diraj nameštaj! – rekla je Kloi. I dalje sam stajao.
– Kad sam krenuo na sastanak, video sam psa lutalicu – pričao sam. – Pratio sam ga do tunela ispod Brajant parka. Unutra je bilo još pasa. Hiljade njih.
Kloi je klimala glavom. Pokrenuli su joj se mentalni zupčanici.
– Video si nov čopor pasa? – upitala je. – Poput onog na snimku?
– Da – odgovorio sam klimajući glavom. Brisao sam znoj s očiju prljavim prstima, mada mi je pametnije bilo da se s tim izborim treptanjem. – Evo u čemu je stvar. Bili su na okupu, trljali se jedni o druge, ponašali se krajnje neuobičajeno. Parili su se, povraćali. Napravili su niše u zidu u kojima su se ženke kotile.
– Odvratno – kazala je Kloi.
A onda je počela da uzmiče, prekrivši lice rukama.
– Mon Dieu! Kakav je to smrad? – izgovorila je osetivši nepodnošljiv vonj pseće jazbine u koju sam se zavukao.
– Upravo to!
Skinuo sam košulju, a zatim i pantalone. Ostavio sam crne tragove na kuhinjskim pločicama. Onako u čarapama i gaćama, počeo sam da preturam po kuhinjskim fiokama, i pronašao plastičnu kesu. Ubacio sam odeću unutra i čvrsto je vezao.
– Moramo da ispitamo moju odeću. To je njihov miris. Mislim da ga psi ispuštaju, Kloi. Znam da

zvuči suludo. Ponašaju se kao insekti. Kao mravi, pčele i slično. Nisu životinje poludele od virusa kao što je besnilo. Postoji nov feromon u prirodi.
– To je besmisleno – rekla je Kloi, i dalje zaklanjajući lice rukama.
– Da li je? – upitao sam. – Rešenje nam je od početka ispred nosa. Kako životinje komuniciraju? Hoću da kažem, na nivou podsvesti. Kako psi, medvedi, hijene prepoznaju jedni druge u prirodi, na svojoj teritoriji?
– Ispuštajući i njušeći feromone – odgovorila je Kloi.
– Suština života je u hemijskim procesima i jedinjenjima – kazao sam. – Zar ne?
– Hmm.
– Grupa molekularnih čestica reaguje na drugu grupu molekularnih čestica. Kad životinja nanjuši rivala ili predatora, prima informaciju koja utiče na njeno ponašanje. O tome je i ovde reč. Na neki način. Osim što se životinjski signali nekako ukrštaju. Signali koje primaju teraju ih da se ponašaju suprotno od prirodnih nagona. Nešto je novo, pogrešnom ili u samim feromonima ili u tome kako ih životinje obrađuju.
– Zvuči uverljivo – rekla Kloi udubljujući se u materiju.
– Mutacije koje smo pronašli kod životinja odigrale su se u amigdali, koja uglavnom upravlja čulom mirisa.
Hodao sam tamo-amo po kuhinji u donjem rublju i dalje držeći vreću za smeće punu smrdljive odeće.
– Čak mislim da je to povezano sa Atilinim čudnim ponašanjem – kazao sam. – Čulo mirisa šimpanze nije izraženo, ali spasao sam ga iz laboratorije za ispitivanje parfema gde su na njemu izvodili hemijske eksperimente. Mislim da je feromon, ili nešto drugo u okruženju, uzrok njegovog ludila.
– Steroidi ili nešto slično – nadovezala se Kloi. – Da li bes u životinja izaziva neki hemijski okidač?
– Moguće.
– Ali zašto ovako iznenada? – pitala je Kloi. – Šta se to promenilo u njihovom reagovanu na feromone?
– Ne znam, ali znam da moramo naći stručnjake za feromone i ne dopustiti im da izađu dok to ne reše. Kako sreće da smo to uradili juče ili, još bolje, pre pet godina. Ja zovem laboratoriju, a ti onog momka iz vlade, Lehija. Mislim da nam se konačno posrećilo.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:56 am









67.

Pre podne sam proveo u dugom i temeljnom tuširanju i telefonskim razgovorima kojih je bilo koliko i u „Teletonu” Džerija Luisa.
Oko podneva, Kloi, Eli i ja sedeli smo za kuhinjskim stolom sa spakovanim stvarima, spremni da krenemo. Pretpostavio sam da nam je stigao prevoz kad mi je telefon zavibrirao na stolu, bzzzz, bzzzz, a na kraju se pojavilo NEPOZNAT BROJ. Prišao sam prozoru i pogledao na ulicu. Kad je šef Nacionalne bezbednosne agencije, Majk Lehi, rekao da šalje auto po nas, pomislio sam da će stvarno poslati auto.
Na pločniku ispred naše zgrade bilo je parkirano kamuflažno borbeno vozilo s vojnikom koji je stajao za čeličnom kupolom s mitraljezom. Valjda da bismo bili neprimećeni.
Pegavi momak riđe kose, nalik nekom liku iz stripa, sačekao nas je u predvorju. Salutirao je.
– Poručnik Darkin, Treća pešadijska jedinica američke vojske – izgovorio je u vojničkom ritmu, najpre odsečno da bi pri kraju polako povisio ton.
– Pobogu, poručniče,, zar je napolju toliko strašno? – upitao sam pokazujući na borbeno vozilo u koje je trebalo da uđemo. Darkin je poneo naše torbe kao da je u pitanju novčanik i poveo nas ka vozilu.
– Uskoro ćemo evakuisati Menhetn južno od Devedeset šeste ulice – rekao je. – Počinjemo od bolnica i sanatorijuma.
– Šta? Zašto?
– Pacovi.
Dok smo se vozili prema severu, kroz Menhetn, primetili smo barikade i kontrolne punktove. Grad su preplavili ljudi u maskirnim uniformama. Jedina vozila koja su prošla pored nas išla su u suprotnom smeru i bili su to autobusi za evakuaciju, kao i još nekoliko borbenih vozila.
Tajms skver je bio prazan. Pogledao sam na taman ekran iznad pozorišta Ed Salivan gde se snima
„Večernji šou s Dejvidom Latermanom”. Večeras ništa od glupih trikova kućnih ljubimaca.
Kad smo skrenuli na zapad, ka Pedeset sedmoj ulici, čuli smo šištanje vatre. Kad smo pogledali kroz prozor, videli smo dva vojnika u srebrnastim odelima kako kleče i gledaju u otvoren šaht ciljajući bacačima plamena ispod asfalta.
Stali smo na uglu Pete avenije i Osamdeset prve ulice. Duž avenije, ispred Muzeja Metropoliten, postavljena je žičana ograda zajedno s vrećama peska.
Aper Ist Sajd bio je okupiran? Kad se to desilo? Zašto ja nisam čuo za to? Zar je za svega nekoliko sati svet iz uobičajenog toga skliznuo u ludilo? Meni je jutros sve delovalo normalno.
– Štab smo zasad smestili u ova dva bloka – rekao je Darkin. Mahnuo nam je stražar ispred im- provizovane ograde. – Ovo me nekako podseća na Zelenu zonu u Bagdadu.
– Ili na Nultu tačku nakon 11. septembra – nadovezao sam se.
Provezli smo se pored prikolica s vrećama peska i naslaganih sanduka flaširane vode. Zaustavili smo se ispred veličanstvene predratne zgrade od granita naspram Metropolitena. Unutrašnjost zgrade bila je raskošno ukrašena stubovima u korintskom stilu, puna stakla, mesinga i ukrasne paprati. Darkin nas je uveo u veliki hol gde nam je narednik njujorške policije pregledao lične karte i, bez

vidnog razloga, proverio nas detektorom za metal, čak i Elija, kako bi bio siguran da naš trogodišnji sin ne nosi oružje.
– Ko je ovde glavni? – upitao sam Darkina.
– Pukovnik Valters, ali on je sad na terenu.
– Na terenu?
– Hoću da kažem, u gradu. Mislim da su ovde još neki naučnici. Prvo da vam pokažem vaše pro- storije.
Bile su to lepe sobe. Dodeljen nam je dupleks vredan nekoliko miliona dolara, sa ogromnim kaminom i kasetnom tavanicom visokom tri i po metra. Dnevna soba bila je puna mermernih skulptura i afričkih maski. U trpezariji je visila Šagalova slika.
– Fensi gajba. Kako je vojska uspela da zakupi Ksanadu? – upitao sam Darkina. Slegnuo je ramenima.
– Nije na nama da pitamo – rekao je. – Samo se vi smestite. Sastanak je na prvom spratu u šesnaest časova. Uživajte u odmoru pred kraj sveta.





68.

Ostavili smo Elija na petom spratu, u improvizovanom vrtiću za decu naučnika, i sišli kako da pomognemo oko priprema za sastanak. Iznenadilo me je kako smo se Kloi i ja brzo privikli na tu priču o sudnjem danu. Jednog dana ostaviš dete u vrtiću, a sutradan ga odvedeš u dnevni boravak u vladin evakuacioni centar. Šta smo drugo mogli?
U ogromnoj niši prostranog mermernog hola, pomagali smo vojnim tehničarima u kamuflažnim odelima da od sala za sastanke naprave trpezarije. Završili smo postavljanjem bele interaktivne table. Sto je bio gladak, ovalan, boje mahagonija. Toliko se sijao da se svetlo odbijalo od njega kao od ogledalo. Prostorija je bila ogromna, visoka četiri i po metra s mermenim ukrasima u uglovima i tamnim uljanim slikama gramzivih industrijalaca na zidovima. Luster je zveckao iznad stola poput kristalnih grozdova.
Narednih sat vremena, Kloi i ja smo primali naučnike koje je vlada prebacila borbenim vozilima ili helikopterima. Osim moje koleginice doktorke Kvin, doveli su gotovo celo laboratorijsko osoblje s Kolumbije, kao i preko deset vrhunskih entomologa, stručnjaka za životnu sredinu i druge naučnike.
– Pogledaj ko je ovde – tiho sam rekao Kloi. – Doktor Harvi Blouhard. 16⇒ Kloi je zakolutala očima.
Rukovao sam se s doktorom Harvijem Saltonstalom, šefom katedre za biologiju Henri Ventvort Valas na Harvardu, a on me pozdravio hladno i odsečno. Lep je osećaj kad neprijatelji vide da si bio u pravu. Morao sam zlobno da se nasmešim. Nisam voleo tog čoveka. Poslednji put sam ga video preko linka, u otvorenom studiju na MSNBC-ju gde je Rejčel Medou izigravala posrednika. To je bilo pre više od godinu dana. Kao i obično, naspram njegovog aristokratskog držanja, izgledao sam kao zbunjeni smotanko. On je bio lepi đavo u tvidu koji bi povremeno zagladio svoju otmenu sedu kosu.
Glasno javno protivljenje Harvija Saltonstala teoriji LJŽS godinama je odlagalo njen pomak. Zašto me nije čudilo što je taj nametljivi elitista i ulizica glavni čovek u timu koji je vlada osnovala da bi rešila ovaj problem?
Ubrzo sam sedeo u čelu konferencijskog stola, okružen najuspešnijim i najumnijim naučnicima u zemlji. Nadao sam se da će njihova mišljenja biti dovoljna. I da nismo zakasnili.
Počeo sam kratkim izlaganjem o onom što sam tog jutra video ispod Brajan parka.
– Isprva sam mislio da je LJŽS izazvan virusom – rekao sam gledajući prisutne. Svi su klimnuli glavom. – Ali pošto sam danas izbliza video životinje i njihovo čudno ponašanje, zaključio sam da je vreme za nov pristup. Rekao bih da je ovo povezano s feromonima. Psi koje sam danas video školski su primer reagovanja na nov feromon. Verujem da je neka nova vrsta morfnog feromona doprla u prirodu i da je to verovatno naše delo jer smo izgleda jedini sisari čije ponašanje nije pretrpelo promene.
– Zar smo zbog toga došli ovamo? – Harvi Saltonstal je nadmeno otpio veliki gutljaj kafe, dok su ostali čekali da još nešto doda. – Priroda? Molim vas. To je detinjarija. Feromon je hemijska supstanca pomoću koje određene vrste komuniciraju. Nikad nisam čuo da isti feromon utiče na različite vrste . Hoćete da kažete da postoji neki nevidljivi ludi gas koji utiče na sve sisare, osim na

ljude? Zašto ne bi uticao na nas?
Iako mi je išao na živce, bio sam svestan da je Saltonstal istakao suštinu. Odmah je upro prstom u najveću rupu u mojoj teoriji. Ugrizao sam se za usnu i zamislio se.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:57 am






69.

Harvi Saltonstal je kršio ruke, spremajući se da udvostruči napad. A onda se umešala Kloi i spasla me.
– Šta je sa zagađenjem? – upitala je.
– Šta s tim? – kazao je Saltonstal.
– Zagađenje u prirodi ponekad izaziva mutacije kod životinja. Uzmite, na primer, bubu koja jede najlon. U velikom jezeru pored fabrike najlona u Japanu pronađena je vrsta bakterije koja jede samo najlon. Zagađenje je genetski promenilo bakteriju koja je već živela tamo.
– Niko to ne spori kad je u pitanju zagađenje – rekao je Saltonstal – ali mislio sam da razgovara- mo o feromonima. Kakve veze ima zagađenje s feromonima?
Kucnuo sam po stolu.
– Ugljovodonici – odgovorio sam. – Oni su veza između feromona i zagađenja. Kao i nafta.
Svi za stolom malo su se uspravili. Mozak mi je mahnito radio. Spontano sam ustao i počeo da hodam iza stolice.
– Ugljovodonika ima svugde – nastavio sam. – U poslednjih dvesta godina, zbog povećane upotrebe automobila i razvoja industrije, prisustvo isparljivih ugljovodonika, metana i etilena u atmosferi višestruko se povećalo...
– A da ne pominjemo naftu – dodala je Kloi.
– Nafte ima svugde, u plastici, farbi, balonima, jastucima, šamponu. Doprla je čak i do podzemnih voda.
– Zar studije iz devedesetih nisu istraživale štetan uticaj plastike na zdravlje zbog njene hemijske sličnosti s estrogenima? – nadovezao se doktor Teri Atkinson, hemijski inženjer Koper juniona.
Došlo mi je da skočim preko stola i poljubim ga, ali sam se uzdržao.
– Da! – odgovorio sam. – Ako ugljovodonici mogu da oponašaju estrogen, sasvim je izvesno da mogu da oponašaju i feromone.
– Uzmite plastična jedinjena koja se koriste za boce za vodu – rekla je doktorka Kvin mašući olovkom. – Ispostavilo se da su iz neutvrđenih razloga izazvala abnormalan skok estrogena kod riba. U jezeru, nedaleko od proizvodnog pogona u Nemačkoj, istraživači su otkrili da uopšte nema mužjaka riba.
– Na pogrešnom smo putu, gospodo – bio je uporan Saltonstal. Nakašljao se i zabacio sedu kosu.
– Kako hemijski ugljovodonici mogu da promene svojstva bez nekakvog katalizatora? Plastika je oko nas više od pedeset godina. Ako je uticala na način na koji životinje obrađuju feromone, zar ne bismo to odavno primetili?
Uzdahnuo sam i pokušao da smislim odgovor. Saltonstal je opet imao dobar protivargument.
– Izvinite, gospodine Oz – čula se Beti Orlean naučnica za životnu sredinu Čikaškog univerziteta.
– Kratko pitanje. Kad ste primetili povećanu agresivnost životinja?
– Prema podacima koje sam sakupio, otprilike 1996. – rekao sam. – Ali sve dosad situacija nije bila ovako gadna.
– U to vreme, mobilni telefoni su postajali sve popularniji – kazala je Bet zagonetno. – A od tada

je upotreba mobilnih znatno porasla. – Još nije sve rekla.
– Pa? – upitao je Saltonstal.
– Pa, doktore Saltonstal – nastavila je – znamo da mobilni telefoni rade pomoću radiofrekventne energije koja stvara polja elektromagnetne radijacije. Takva polja na ćelijskom nivou mogu da utiču na neke funkcije životinja. Godinama se strahovalo da jedno polje može da poremeti drugo. Otud toliko studija o povezanosti upotrebe mobilnih telefona i tumora na mozgu. Godinama je svet plovio u moru radijacije kakvu ranije nismo imali.
– Da – nadovezao sam se hvatajući zalet. – Možda radijacija izazvana upotrebom mobilnih telefona utiče na sredinu u kojoj se nalaze ugljovodonici, pretvarajući ih u hemijska jedinjenja koje životinje prepoznaju kao feromone. A to menja fiziologiju mozga, kao što smo videli na Kolumbiji. Znamo da zaražene životinje imaju veću amigdalu.
– Oze, čini mi se da sam se nečeg setila – umešala se doktorka Kvin. – Reč je o studiji o pčelama u Holandiji. – Govorila je polako, rasejano pretražujući po otvorenom laptopu ispred sebe. – Da, evo ga. Prebaciću ga na SMART ekran.
Trenutak kasnije, na ekranu se pojavio grafikon naučne studije.
– Ovo je studija urađena u Holandiji devedesetih godina – rekla je. – Iz nje se vidi uticaj radija- cije na pčele čija je košnica premeštena pored antene za mobilne telefone. Kao što vidite na tabeli jedan, dok su pčele živele u šumi, s lakoćom su pronalazile hranu i vraćale se u košnicu.
Ustala je, istupila i pokazala krivulju na grafikonu.
– Ali ovde, na drugom grafikonu, kad je košnica premeštena pored antene za mobilne telefone, pčelama je trebalo sve više vremena da se vrate u košnicu, dok na kraju nisu uginule.
– Kao prvo, zaintrigirana sam teorijom gospodina Oza – kazala je doktorka Orlean. – Mislim da smo pronašli krivce, a to su zagađenje ugljovodonicima i elektromagnetna radijacija mobilnih telefona. Zajedno su doveli do kritičnog poremećaja u biosferi.
Ljudi su klimali glavom. Harvi Saltonstal bio je primetno iznerviran. Pušio se od besa.
– Ali to i dalje ne objašnjava zašto navodni feromoni nastali pod uticajem ugljovodonika ne utiču na ljudska bića. Možete li vi to da objasnite, gospodine Oz?
Naglasio je to „gospodine”,“ kako bi obznanio da nisam doktorirao.
Ponovo sam se ugrizao za usnu, ali samo kako bih naglasio pauzu. Znao sam odgovor.
– Ljudska bića nemaju vomeronazalni organ – rekao sam Saltonstalu.– To je tkivo na vrhu nosne šupljine pomoću kojeg životinje osećaju feromone u vazduhu. Imaju ga gotovo svi sisari, ali ne i ljudi. Štaviše, postoje teorije o tome da je naš vomeronazalni organ zakržljavao kako se razvijao naš odnos sa psima. Kod pasa je postajao sve veći, a kod ljudi je zakržljao. Mnogi geni presudni za ra- zvijanje VNO kod ljudi su potpuno nefunkcionalni.
Pogledao sam po prostoriji i shvatio da sam poentirao.
Saltonstal me je posmatrao kao da sam ga istresao iz gaća, te sam pretpostavio da me je razumeo.
Doktorka Orlin mi se nasmešila.
– Bravo, gospodine Oz – rekla je. – Sumnjam da iko može poreći da je ovo napredak. Mislim da smo konačno nešto postigli zgoditak. Prvi put mi se čini da imamo izgleda da otkrijemo šta izaziva LJŽS.
– Da, ali to nas, nažalost, dovodi do sledećeg pitanja – kazao sam. – Kako da ga zaustavimo?





70.

Stari policijski kombi nemoćno pišti i trese se dok krivuda zakrčenim prašnjavim ulicama istočnog Delhija u Indiji.
Za volanom sedi novopostavljeni zamenik inspektora Pardip Šekar. Umalo je udario prodavca voća dok je s lica brisao znoj rukavom svoje kaki košulje. Prodavac voća odvraća bujicom psovki, a Pardip mu nehajno odmahuje rukom.
– Operi uši, kretenu – nevoljno je promrmljao kroz prozor. – Taj zvuk mog kombija, to nije demon, već sirena, To znači mrdaj se s puta. Prolazi policija!
Pardip krivi televiziju i internet za navalu ljudi sa sela u gradove u poslednjoj deceniji. Ti mediji mame neuke naivčine bleštavim svetlima i bolivudskim načinom života, koji nikad neće dostići. Pošto ne mogu da nađu posao, okrenu se sitnom kriminalu, džeparenju i krađi tašnica. Tu on uleće.
Na sledećoj zakrčenoj raskrsnici, smeje se dok posmatra tipa koji u svom lamborginiju boje višnje, pokušava da pretekne kolica s magarcem. Luksuzni italijanski auto koji brekće oko magarca u metežu indijskog grada dvadeset prvog veka. Digitalno doba, upoznajte kameno doba. Kad bi samo imao kameru, misli. Ovo bi se svidelo kolegama u stanici.
Pardip je zadužen za Jamuna Puštu, jednu od najvećih sirotinjskih četvrti na svetu. Na sve strane su blokovi đagisa, improvizovanih daščara napravljenih od drveta i šperploča spojenih žicom. Grad daščara nije imao ni struju ni kanalizaciju. Toga dana ljudi su puštali zmajeve i igrali odbojku. Gola deca se kikoću i igraju u prljavštini.
Pardip parkira auto ispred bloka betonskih trospratnica veoma naseljenog kraja kod reke Jamuna. Jamuna je pritoka Ganga. Kupanje u svetoj vodi, prema svetom čoveku, navodno oslobađa samrtnih muka.
Pardip podiže prozor i kroz prljavo staklo posmatra glatku smeđu površinu septičkih jama.
Uzdahnuo je i ugasio motor.
Oslobodilo bi ga, da, ali ne od smrti, već od života. Podiže pogled ka sivim trospratnicama, stanovima River Medou. Imaju lepo ime, zar ne? Odatle su stigli zbunjujući pozivi. Ljudi su trabunja- li o provali, o mahnitom ubici koji se šunja hodnicima.
Pardip slegnu krivim ramenima. Spolja izgleda sasvim mirno. Verovatno je posredi šala.
Ipak, za svaki slučaj, ispred suvozačkog sedišta uzima oružje koje je tek zadužio. To je poluauto- matska puška INSAS napravljena u Indiji, koja se koristi od terorističkih napada na Mumbaj. Nehajno prebaci pušku preko ramena i krene ka zgradi.
Pardip se podsvesno nada da nije u pitanju šala, već pravi teroristički akt. Najviše od svega bi voleo da raznese u paramparčad neko strano, ekstremističko đubre, onda bi ga možda čak premestili iz ove rupe.
Premišlja kojoj bi se razvijenoj oblasti obradova kad iz zgrade izjuri starac vičući.
– Raksasom! Rana! Atanka! – urla prolazeći pored kombija. Čudovišta. Užas. Beži.
Čudovišta. Pardip se osmehuje, zabavno mu je. Posredi je šala. Verovatno se deca zavitlavaju sa sujevernim senilnim starcima.

Ima li koga? Policija – kaže ulazeći u prizemlje. Nema nikoga.
– Policija!
Unutra nesnosno zaudara na govna, na smeće, na smrt, što, uzgred, nije neuobičajeno za taj kraj.
Nema odgovora. Kreće uza stepenice.
S odmorišta na prvom spratu vidi kako se nešto pomera u tmini na kraju hodnika. Nisko je, možda njemu do struka. U hodniku bez prozora, Pardipu liči na ženu ogrnutu ćebetom koja puže na sve četiri. Zbunjen je. Uzima lampu i prilazi nekoliko koraka.
Onda je, iz mračnog hodnika, najednom nešto jurnulo ka njemu. Uključi lampu i vidi kako iz mraka svetlucaju oči boje dijamanta. A onda pada na leđa. Pardip nije stigao ni da krikne kad ga je leopard rasporio, od stomaka do brade.
Pristižu još dva leoparda lukavo se prikradajući hodnikom. Leopard je jedna od najopasnijih životinja na svetu. Prelepo stvorenje tirkiznih očiju ponekad zovu testerom koja skače budući da prilikom napada koristi obe zadnje kandže i kao britva oštre prednje, kao i zube.
Pre nego što mu je magla prekrila oči, jedna, poslednja reč plovi Pardipovim sećanjem.
Raksasom.
Čudovišta.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:57 am










71.

Te noći sam usnio jedan san. Sanjao sam krug mrava. Jurili su jedan drugog duž spirale. Crni bazen koji se migoljio. Vrteli su se ukrug i vrteli se, slepo jureći trag feromona onog ispred sebe. Zatvoren krug. Zmija koja grize sopstveni rep. Simbol uzaludnosti. Zapetljani u sopstvenoj omči, mravi trče ukrug i trče, očajni, glupi, prokleti.
Ne znam koliko je bilo sati kad me je je u mraku trgao zvuk koji je podsećao na kraj sveta.
Čulo se pištanje alarma. Osećao sam se kao na podmornici koja je upravo torpedovana. Ščepao sam čaršave i ustao. Detektor za dim? Pomislio sam. Nekakav vojni alarm?
Onda sam video pulsiranje svetla na stočiću pored kreveta i shvatio da se to čuje moj ajfon. Kao kroz maglu sam se setio da se prethodnog dana Eli igrao s njim. Trogodišnje dete više je znalo o toj glupoj stvarčici nego ja. Zgrabio sam ga sa stola i isključio. Mališa mu je namestio neki šašavi ton DEFCON 3. To je, zapravo, bilo smešno u ovoj kvaziapokaliptičnoj situaciji. Laknulo mi je. Gotovo sam se nasmejao. A onda sam se javio.
– Gospodine Oz, izvinjavam se što vas uznemiravam ovako rano – kazao je poručnik Darkin. – Imate poruku od gospodina Lehija iz službe bezbednosti. Za jutros je zakazan sastanak na visokom nivou u Beloj kući. Doći će predsednica, kao i predstavnici Ministarstva odbrane. Gospodin Lehi je zahtevao da dođete kako biste obrazložili novu teoriju koju ste razvili vi i ostali naučnici.
Obrisao sam krmelje iz očiju. Šta? Još jedan sastanak?
– Oh, dobro. Valjda – rekao sam i upalio lampu pored kreveta. Mozak mi je još bio pospan.
– Vaša žena i dete mogu da pođu s vama, ali budući da je opasno putovati, možda je sigurnije da ostanu ovde, u Sigurnoj zoni. Vratili bismo vas do večere.
– To mi odgovara, poručniče. Kad krećem? – pitao sam.
Avion će biti spreman na Teterborou za otprilike jeda sat. Možete li da se spremite za, recimo, dvadesetak minuta?
Dvadeset minuta, pomislio sam, režeći u sebi. Sinoćni sastanak se završio kasno posle ponoći.
Imao sam utisak da sam spavao dvadeset minuta.
– Naravno. Naći ćemo se u prizemlju – kazao sam. Pošto sam prekinuo vezu, odmah sam pozvao Lehija. Zašto licem u lice, Lehi? Zašto ne telefonski sastanak?
– Komplikovano je, Oze – odgovorio je Lehi. – Znam da je zamorno, ali zaista si mi potreban tamo. Ti si ubedljiv govornik.
– Ubedljiv? – upitao sam. – U šta to moram da ubedim predsednicu?
– Reći ću ti kad stignemo tamo – kazao je Lehi.
Bilo mi je sumnjivo. Iz nekog razloga, proradila je igla na mom detektoru budalaština. Poslednje što sam hteo da uradim u trenutku kad se svet raspada bilo je da napustim svoju porodicu, ali izgleda da nisam imao izbora.
– Dobro. Videćemo se kasnije – rekao sam.
Kloi je otvorila jedno oko kad sam izašao ispod tuša.
– Predsednica i predstavnici Ministarstva odbrane imaju sastanak u Beloj kući – kazao sam. –

Traže da i ja dođem. Lično. U Vašington.
– Ponovo u Vašington? – rekla je Kloi i otvorila i drugo oko. Uspravila se. – Ali ne možeš.
Suviše je opasno. Zar ne mogu da koriste skajp, ili tako nešto?
– Teško. Reč je o federalnoj vladi. Navodno im treba razjasniti problem s feromonima. Dok su oni glavni, nimalo nećemo napredovati u borbi protiv ovog ludila. Uostalom, sve vreme će me pratiti vojska. Rekli su da ću se vratiti pre večere.
Krenuo sam prema vratima luksuznog stana koji nam je dodelila vojska kad je Eli izašao iz svoje sob.
– Hej, mališa – obratio sam mu se kleknuvši pored njega. – Jesi li mi ti promenio ton zvona?
– Hm. Možda? – odgovorio je. Pomrsio sam mu kosu i zagrlio ga.
– Slušaj, monsieur Možda. Idem u Vašington. Hoću da ostaneš ovde i paziš na mamu dok se ja večeras ne vratim.
– Ne, tata – rekao je Čarli mršteći se. Uspravio sam se. Obavio mi je noge. – Ne mogu da pazim na mamu. Nemoj da ideš. Moraš da ostaneš ovde. Ne želim da ideš.
I meni je došlo da zaplačem kad ga je Kloi konačno odlepila od mene. Zatvorio sam vrata. To mi je bilo nešto najteže što sam uradio u poslednje vreme.
Našao sam se s poručnikom Darkinom u holu. Izašli smo. Iza kapije postavljene duž Pete avenije, poduprte vrećama peska, vojnici i policajci pili su kafu iz plastičnih čaša, pored konvoja borbenih vozila i policijskih automobila. Motori su tiho brujali i ravnomerno izdisali na oštrom belom svetlu farova.
– Da li još neki naučnik ide s nama? – pitao sam pukovnika Darkina dok sam ulazio u borbeno vozilo.
– Naredili su mi da zovem samo vas, ali ako želite da povedete još nekog, mogu da pitam.
Odmahnuo sam rukom. Malo sam bio iznenađen, ali mi se, u stvari, više sviđalo što su pozvali samo mene. Prošli smo pored još desetak kontrolnih punktova na putu za Teterboro. Dok smo se pri- bližavali rampi na mostu Džordž Vašington, primetio sam kako se u daljini, iznad južnog Bronksa, diže crni oblak dima.
Poručnik Darkin je pogledao u dim pa u mene.
– Nevolje s evakuacijom – rekao je sklanjajući pogled. – Pljačke i slično. Pokušavamo da stanemo tome u kraj.





72.

Kad smo stigli na Teterboro, poručnik Darkin sproveo nas je pravo kroz žičanu ogradu, na pistu. S desne strane, iza vrata obližnjeg hangara, moćni poslovni avion bež boje polako je klizio ka nama. Svetla na krilima su treperila.
Primetio sam da je to najbolji „Golfstrimov” avion, G 650, luksuzna letelica koja začas može da preleti Atlantik i gotovo dostigne brzinu zvuka.
Ako su mislili da me zadive avionom G 650 koji će me prevesti do Vašingtona, uspeli su. A onda mi je nešto sinulo.
– Sve ovo za mene?
Kakav je to iznenadni povlašćen tretman? Ovo nimalo ne liči na vladinu standardnu proceduru prilikom putovanja. Da li mi se oni to zbog nečega dodvoravaju? Zašto je, dođavola, sazvan ovaj sastanak?
Poručnik Darkin stajao je iza mene. Drugo vojno lice pokazalo mi je da krenem uza stepenice.
Ukrcao sam se bez prtljaga
U avionu sam naišao na blistave stolove od tikovine, ravne displeje i kožne, direktorske fotelje u koje si mogao da utoneš kao u puding.
Opremljen je kao kabinet nekog glavonje, pomislio sam i izabrao jedno od osam praznih sedišta. Seo sam. Kabinet glavonje leteo je na visini od petnaest kilometara i brzinom od hiljadu sto kilome- tara na čas.
Nisam imao mnogo vremena da uživam. Stjuardesa mi je dala šolju kafe pre poletanja. Još sam je pijuckao kad su točkovi aviona dvaput meko zaškripali na pisti aerodroma Ronald Regan svega dvadeset pet minuta kasnije.
Dok smo klizili, mlazni motori lagano su zujali. Pogledao sam kroz prozor. Bilo je nečeg čudnog na tom aerodromu. Duž terminala bili su parkirani putnički avioni, nepomični. Na pisti nije bilo drugih aviona. Nijedan nije uzletao niti je sletao. Izgledalo je kao da je aerodrom zatvoren. Bilo je osam ujutru, utorak. Kad smo se približili terminalu, primetio sam da se ipak nešto događa. Desetak vojnih aviona bilo je raspoređeno u dva velika niza, herijeri i varthogovi. Marinci su se vrzmali unaokolo, utovarivali i istovarivali helikoptere činuk.
Malo-pomalo, shvatio sam: vojska komanduje aerodromom.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu