(R)evolucija

Strana 4 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4

Ići dole

(R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:40 am

First topic message reminder :

Džejms Paterson, Majkl Ledvidž



Brutalni napadi životinja u celom svetu bacaju na kolena čitave gradove. Džekson Oz, mladi biolog, užasnuto posmatra događaje koji izmiču kontroli. Kad se zadesi u Africi prilikom koordiniranog napada ogromnog čopora lavova, potpuno mu je jasno da na Zemlji uskoro neće biti mesta za ljudsku rasu. Uz pomoć ekološkinje Kloi Tusinjan, Oz podiže na noge svetske lidere kako bi spasli ljudski rod od sve perfidnijih i okrutnijih napada životinja.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:57 am









73.

Stigao mi je poziv s nepoznatog broja baš kad se avion zaustavio. Javio sam se. Stjuardesa je skinula konopac i vrata su se otvorila uz veseo šum.
– Gospodine Oz, ovde doktor Valeri. Imam rezultate testa.
Doktor Mark Valeri je biohemičar iz Njujorka kojeg sam zamolio da obavi hemijsku analizu sluzi na mojoj odeći.
– Šta ste otkrili? – upitao sam.
– Izgleda da je vaša teorija o feromonima tačna – odgovorio je Valeri. – Uzorak je bio prezasićen hemijski jedinstvenim ugljovodonikom sličnim dodecil-acetatu, uobičajenom mravljem feromonu. Kažem „sličnim” jer liči na njega, ali nije potpuno isti. Ova supstanca ima osobine koje dosad nismo videli.
– Kako to mislite? – rekao sam.
– Lanci ugljenika su čudni, veoma čudni. Supstanca ima ekstremno veliku molekularnu masu. Za razliku od dodecil-acetata, izgleda da se ova stvar sporo razlaže što može da objasni neobično jak efekat na veće životinje. Ali ispostavilo se da to nije sve. Te feromone ne izlučuju samo životinje. Iz- lučujemo ih i mi.
– O čemu vi to?
– Da skratim priču, čulo mirisa kod ljudi veoma je složeno – rekao je doktor Valeri. – Izlučujemo materije iz nekoliko različitih žlezda. Imamo običan znoj koji luče endokrine žlezde kao i znoj iz apokrinih žlezda smeštenih u maljavim delovima tela, kao i sebum.
– Supstanca koja sadrži naš miris – nadovezao sam se.
– Upravo tako. Njušeći sebum psi goniči pronalaze određenu osobu. To je naš mirisni otisak. In- dustrija parfema godinama obavlja eksperimente sa sebumom. I on se, kao feromoni, sastoji iz ugljo- vodonika. Zato sam, pošto sam čuo za vaše otkriće, rešio da testiram neke uzorke ljudske kože. Moje kolege iz laboratorije i ja smo bili subjekti.
– Šta ste saznali? – pitao sam.
– Ispostavilo se da je sebum hemijski drugačiji u odnosu na uzorke koje sam pronašao u sličnim studijama urađenim još 1994. Ne znam da li su razlike uslovljene nečim u vazduhu, načinom ishrane, curenjem plastike, ili čime već, ali početni testovi su pokazali da ljudski sebum sadrži dosad nepoznato jedinjenje s pentanolom i metil-butanoatom. I ne samo to. Hemijska struktura ovog jedinje- nja više liči na feromone nekih insekata koji ih luče prilikom napada.
Zurio sam u pod aviona pokušavajući da spojim deliće ovog što mi je upravo saopšteno.
– Hoćete da kažete da životinje napadaju zbog našeg mirisa? – pitao sam. – Nisu samo one krive, već i mi.
– Razmislite o tome, gospodine Oz – rekao je Valeri. – Čulo mirisa kod većine sisara izuzetno je jako. Čulo mirisa kod pasa otprilike je sto hiljada puta jače nego kod ljudi. Čulo mirisa je presudno. Izgleda da se životinjama ne sviđa ono što mogu da nanjuše.





74.

Izašao sam iz aviona s tim novim, krajnje zabrinjavajućim saznanjima koja su mi se rojila u glavi. Dva vojnika su me otpratila do blistavocrnih hromiranih vozila vlade, koja su brundala u hangaru.
Ako je ljudski miris presudan za izazivanju ovog haosa, kako ćemo to popraviti? Kako su ljudi na molekularnom nivou promenili svoj miris? Kako se to tako brzo desilo? I zašto?
Prišao sam kolima – policijskom autu s vašingtonskim tablicama, crnom džipu i vojnom vozilu.
Rukovao sam se s plećatim marincem Latinoamerikancem u kamuflažnoj uniformi. Bio je tako ošišan da je izgledao kao da ima jarmulku na glavi.
– Gospodin Oz? – rekao je bleskasto se cereći. – Vi ste onaj naučnik za životinje, je li tako? Gledao sam vas kod Opre, čoveče. Dobro došli u ratnu zonu, ranije poznatu kao Vašington. Narednik Alvarez, ali zovite me Mark. Imate li neke torbe ili menzure koje treba da ponesem?
– Ovog puta nisam poneo menzure – odgovorio sam rasejano dok mi je otvarao vrata auta.
– Onda, otkud vi ovde? – upitao je i seo za volan. – Da pogodim, do Nacionalnog parka, na utakmicu Netsa?
Krenuli smo. Pokušao sam da razmišljam. Kad bi samo umuknuo.
– Zapravo, pokrećem potpuno nov program testiranja na drogu za Korpus američke pešadije – rekao sam. – Štaviše, kad stignemo u Belu kuću, trebaće mi vaš uzorak urina.
Ćutali smo jedan minut. Izgledalo je kao večnost.
– Šalio sam se – kazao sam. – Izvini, svašta mi se vrzma po glavi.
– No problemo, doktore. Previše zapitkujem. Svi to znaju – rekao je Alvarez. – Vi sedite tu i rešavajte ovu katastrofu, a ja ću da začepim gubicu i da vozim. Evo, prestajem da pričam. Kraj.
Nekoliko minuta kasnije, bili smo blizu Pentagona. Približivši se rampi na putu I 395, pre mosta, čuo sam nešto za šta sam isprva pomislio da je gakanje gusaka.
A onda se iza drveća kraj puta pojavila bujica životinja. Dlakava tela nadirala su između stabala. Psi. Nemački ovčari, doge boje karamela, lisičari, tragači, goniči, rase svih boja i veličina. Režali su i lajali. Podigli su nesnosnu graju. Dlake su letele, a penušave mrlje pljuvačke rasprskavale se iznad čopora.
Većina životinja bila je prljava. Izgledali su izbezumljeno, bolesno, gladno, progonjeno. Mnogima je koža bila prekrivena istim onim belim gljivicama koje sam video ispod Brajant parka. Bilo je jezivo. Bilo mi ih je žao.
Čopor pasa se bez oklevanja približio našoj koloni. Razmileli su se po putu kao leminzi na litici, baš ispred prednjih točkova patrolnog automobila. Načelnik Alvarez umalo nije udario zadnji deo policijskog auta kad je ovaj zakočio.
– Šta to radiš, tikvane? – uzviknuo je narednik Alvarez na vozača policijskog automobila preko slušalica. – Ne možeš sad da kočiš zbog životinja, idiote! Kreći! Kreći!
Psi su neprekidno kevtali i cvileli uz tup udarac padajući pod točkove. Naš auto je truckao i ljuljao se kao gumeni čamac na morskoj oluji. Mislili smo da je to prošlo kad je na haubu skočio vučjak nalik vukodlaku.
Narednik Alvarez je dao gas, a čudovište je poletelo preko vetrobranskog stakla i skotrljalo se s

krova. Okrenuo sam se baš u trenutku kad ga je pregazio vojni automobil iza nas.
– Dođavola! Hteo je da nas smaže za doručak, a? – kazao je Alvarez i obrisao znoj s kose. – Sad možete da uzmete onaj uzorak urina s mojih pantalona, profesore Iks.
Pogledali smo se nakratko, a onda se nervozno zakikotali.
– Sad mi je jasno zašto su političari toliko zabrinuti – rekao sam.
Vojnik je klimnuo glavom, izvadio četrdesetpeticu iz pregratka i stavio je na držač za piće.
– Uobičajeno za Vašington, zar ne? – dodao je. – Problem ne postoji sve dok se ne desi u Vašing- tonu.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:57 am







75.

Vašington je delovao pusto. Prošli smo pored vojnog punkta na drugoj strani Potomaka. Po obično čistom Nacionalnom parku, ležali su uginuli psi. Neki su plutali po Memorijalnoj fontani Linkoln. Voda je bila mutna i tamna.
Dok smo se približavali, primetio sam novopodignutu električnu ogradu oko Bele kuće. Na svakom uglu kompleksa video sam četiri borbena vozila sa satelitskim tanjirima na krovovima.
– Šta je ono? – upitao sam.
– ADS – rekao je narednik Alvarez – sistem aktivnog odbijanja, nešto kao mikrotalasni transmiter koji može da ti sprži kožu. Boli u vražju mater. Navodno je efikasan za kontrolisanje mase. Srećom, delotvoran je i na najboljem čovekovom neprijatelju.
Zaustavili smo se iza dva konvoja koji su čekali ispred Bele kuće, na Istočnoj aveniji. Čak i kad smo došli na red, morali smo da čekamo dvadeset minuta da bi nam agenti bezbednosti „Orvelovskog veća” koji su stajali na kapiji dvaput proverili dokumenta. Spazio sam gospodina Lehija kad me je mladoliki oficir konačno ispratio do zapadnog krila. Lehi je, izgleda, vodio žučnu raspravu sa službe- nikom na kraju hodnika, ispred zatvorenih dvokrilnih vrata.
Mnogo vojnih lica izlazilo je u većnicu iza njih i izlazilo iz nje. Uniforme su svetlucale pune metalnih pločica. Kad me je ugledao, službenik koji se raspravljao s Lehijem razočarano je odmahnuo glavom i otišao.
– U velikoj smo nevolji, Oze – rekao je Lehi zadržavši me pored sekretarevog stola.
– Šta se dogodilo? – pitao sam.
– Neće da slušaju – rekao je sedokosi oficir Nacionalne bezbednosti, više za sebe. – Ne mogu da verujem. Neće čak ni da me saslušaju.
– Ko neće da sasluša? – kazao sam.
Lehi mi je glavom pokazao na obližnja vrata. – Da izađemo? Na trenu ispred Bele kuće, Lehi je izvadio paklicu marlbora.
– Deset godina nisam pušio – kazao je. Upalio je šibicu i prineo je vrhu cigarete. Došlo mi je da ga ščepam za revere. – Hteli ste da dođem, došao sam. Šta je sad?
Nije odgovorio. Povukao je još jednom, kratko zadržao dim i polako otpuhnuo kroz nozdrve dva siva pramena dima.
Tamo u Njujorku porodica mi je bila u opasnosti, a mene ovaj mamlaz vuče za nos. Kad je ponovo pošao da prinese cigaretu ustima, izbio sam mu je iz ruke.
– Ne zajebavajte se sa mnom! – uzviknuo sam. – U čemu je problem?
– Vojska je uspela da ubedi predsednicu da se ovo može rešiti konvencionalnim oružjem. Imaju satelitske snimke jazbina nekih životinja i hoće da upotrebe napalm. Zamisli. Misle da mogu da potamane sva stvorenja koja hodaju Zemljom otkad je sveta i veka. Neće više da slušaju, Oze. Samo žele da bace te svoje igračke.
Izvadio je još jednu cigaretu. – Oni koji imaju moć tako rešavaju probleme – izgovorio je i zapalio cigaretu.
– Ali to je suludo, Lehi. Zar predsednica Hardinson nije poznata po umerenosti? Po pragmatizmu?

Navodno je gospođa Razborita.
Lehi je pogledao unaokolo, po tremu.
– Verovatno nas prisluškuju. Ja bi to najbolje trebalo da znam, zar ne? Ali boli me uvo. Ko bi nas prisluškivao? Ovo je strogo poverljivo, Oze. Nikom ni reči, jasno? Predsedničina kći je mrtva.
A? Isprva nisam shvatio.
– Šta? – rekao sam. – Ali? Lehi klimnu glavom.
– Kriju to zbog novinara, zasad. Kako sam čuo, rekla je predsednici da joj je pas pobegao, ali nije. Sakrila ga je na tavanu iznad porodičnih odaja. Tu su je i našli. Pas ju je... pa... Ostatak možeš da naslutiš.
– Ko ju je našao?
–Tajna služba. Predsednica je od jednog agenta uzela pušku i lično usmrtila psa. Potpuno je van sebe. Potpisuje sve što joj vojska donese.
– Sranje – rekao sam.
– Sranje, nego šta – dodao je Lehi. – Sranje je što ih boli uvo za to što je ovo ekološki problem.
Neće da čuju za naučnike. Hoće krv i dobiće je.





76.

Vazduhoplovna vojna baza Makdil
Šest kilometara južno-jugozapadno od Tampe, Florida

Kontrolor leta, poručnik Frank Vajt, izvežbano nehajno meša mleko u prvoj kafi na poslu dok se penje na glavni nivo kontrolnog tornja. Dok prelazi preko sobe i približava se svom radnom mestu, vižljasti tridesetjednogodišnjak razmišlja samo o pecanju za vikend, pre nego što avio-saobraćaj postane žrtva teorija o smaku sveta. Žestoko se usredsredio, samo što mu oči nisu ispale. Makdil je zabačena baza za dopunu goriva u vazduhu i posao mu je, obično, mačji kašalj. Najteže mu je da obuzda mlade i neiskusne dvadesettrogodišnje pitomce s trideset sati letenja da ne slete na pistu u brzini i pretvore je u pećnicu.
Vidi belo treperavo svetlo na pisti broj 1 na kojoj se poređalo dvadesetak aviona F16. Zinuo je u čudu kad je video da na pistu 2 sleće crni bombarder B2.
Ovo nije šala, mrmlja i ustaje, i dalje rasejano mešajući kafu. Svi borbeni avioni imaju eksplozivne naprave ispod krila.
Jedan inženjer za održavanje aviona tvrdio je u svlačionici da su sve zapaljive: aluminijum u prahu, termit bombe, magnezijum, beli fosfor. Rekao je da nije sto posto siguran, ali da mu se čini kako B2 ima i termobarične, takozvane vakuum bombe.
Sranje, misli Vajt. To bi moglo da bude i prokleto nuklearno oružje.
Dvadeset minuta kasnije zvoni kodirani telefon pored njegove radarske stanice, nalik onom iz
„Zvezdanih staza”. Pio je kafu i sad se gotovo razbudio. Naređenja koja dobija telefonom kratka su i vojnički precizna. Reklo bi se da u njima nema ni prizvuka šale.
– Ovde vazduhoplovna komanda u Čejenu. Ko je to?
– Poručnik Frenk Vajt.
– Slušajte, Vajte. Nemam sve koordinate, ali prizemljićete sve civilne letelice južno od Tampe i severno od Kiza na visini od dvadeset pet kilometara.
Vajt gleda svoj nejasan odraz u staklu kontrolnog tornja i nakratko začkilji, zamišljajući taj prostor u glavi.
– Mislite na Nacionalni park Everglejds?
–Nisam te čuo, sinko. Šta si rekao?
O, sranje, pomislio je poručnik Vajt. Šta je ovo? Šta se događa?
– Rekao sam naravno, gospodine. Južno od Tampe i severno od Kiza.
Već sledećeg trenutka je u radarskoj stanici, pokušava da izvrši naređenja. Oglasila se njegova dvosmerna slušalica.
– Tornju, ovde dva-pet-tri. Provere izvršene. Da li je sve čisto za poletanje? Vajt seda. Dva-pet-tri je pozivni signal jednog od bombardera.
– Da, dva-pet-tri. Pista jedan je slobodna.
Slobodna za šta, ne znam, misli poručnik Vajt pijuckajući preostalu kafu dok masivni avion klizi pistom.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:58 am






77.



Operativni centar NORAD 17⇒ Čajen, planinska vazduhoplovna stanica Kolorado Springs, Kolorado

Kad se u devet ujutru preko nasipa oglasila zaglušujuća sirena, mogli su da je čuju svi u podnožju planine, u olistalim predgrađima Kolorado Springsa.
Oni koji su se tek nedavno doselili u grad, možda su se nezainteresovano upitali da li je to sirena vatrogasnog doma pre nego što su se vratili čitanju novina i doručku. Oni kojima neko iz porodice radi u stanici, odmah napuštaju radna mesta ili časove joge i idu pravo u školu, po decu.
Tačno pet minuta kasnije, sirena je zamukla. A onda su, prvi put posle 11. septembra, počela da se zatvaraju vrata dva čelična vojna bunkera, teška dvadeset pet tona, navodno otporna na nuklearnu ek- sploziju.
Prolazi i sobe račvaju se od širokog, glavnog tunela, velikog gotovo kao železnički tunel, probijen skoro kroz samo središte granitne planine. Dvospratni glavni operacioni centar, sav u staklu, smešten je na kraju mreža soba najbližih zapadnim vodopadima planine. Vazduhoplovni tehničari sede za stolovima, izdaju naređenja u slušalice dok slušaju šuštanje i pucketanje na vojnim radio- vezama.
Jedan tehničar ušao je u prostoriju. Ispred njih i desno uključuju se ekrani veličine bioskopskog platna. Na onom ispred se vidi kompjuterska mapa i polja koja trepere. Onaj desno prikazuje titravu mrežu kadrova, snimke Zemlje snimljene kamerama bespilotnih letelica ili aviona.
Naginjući se preko ograde ispred svoje tasne kancelarije, na spratu iznad operacionog centra, komandant vazduhoplovnih snaga Majkl Makmaršal sluša kako službenici razmenjuju kodove i koor- dinate. Krišom i šapatom izgovara Očenaš za svoje ljude i na suvo guta poslednja tri brufena iz plastične bočice u ruci.
Makmaršal je bio glavnokomandujući u haotičnim prvim satima 11. septembra, a ovo izgleda kao da će biti malo gore.
Vraća se u kancelariju i staje ispred visoko stola za crtanje, sličnog stolovima arhitekata. Uvek radi stojeći zbog povrede zadobijene tokom avio-vežbe pre trideset godina, kad je povredio leđa.
Prelistava gomilu fotografija. Snimci su napravljeni najnaprednijim vojnim satelitima lakros i iz bespilotnih letelica. Radar koji prodire kroz zemlju i sistem s termalnim i infracrvenim senzorima za- beležili su uznemirujuće podatke. Zapanjujuće veliki džepovi životinjskih crva, kako ih sada zovu, stvorili su se bukvalno u svakom ćošku zemlje.
Prvi talas bombardovanja trebalo je da obuhvati legla u blizini gusto naseljenih područja. Majami, Čikago i Sent Luis bili su prvi na meti. U poslednja dva dana, kopnene snage evakuisale su ciljna područja kako bi se smanjio broj civilnih žrtava.
Ovo je kvaka 22, slično sranje.
Zna da se to ne dešava samo u Sjedinjenim Državama. Rusija, nekoliko evropskih zemalja i Kina sinhronizovano sprovode programe za uništenje životinjskih crva koji pustoše njihove zemlje.

Moraju nešto da preduzmu. Iako drže ljude u neznanju, napadi postaju sve silovitiji. U zaraženim područjima, što znači gotovo svuda, bolnice su prepune. Ljudi se zatvaraju u domove kao da vlada kuga. Pristaništa, aerodromi, berze, sve je zatvoreno. Čitava industrija prestala je da radi. A neće se uskoro pokrenuti ako cela planeta strahuje da je svakog trenutka mogu rastrgnuti psi. Makmaršal čuje tiho kuckanje po staklu.
– B2 iz Makdila uskoro će ispustiti tovar, gospodine – kaže živahni mladi oficir smeškajući se, krajnje neprimereno u ovim okolnostima. Makmaršal izlazi na metalno odmorište iznad operativnog centra. Bio je na stepenicama kad se na centralnom ekranu već pojavila slika u krupnom planu. Iako je snimak crno-beli, zadivljujuće je oštar. Pazi ti to, Florida. Makmaršal razaznaje palme, pristanište, stari automobil.
– Menjamo smer ka poslednjem cilju – čuje se oficir B2 preko vojnog kanala. – I krećemo – ob- javljuje. Ekran je sada beo. Brujanje termobarične bombe koje se čuje kroz pilotov otvoreni mikrofon trenutak kasnije pretvara se u isprekidanu tutnjavu koje traje unedogled. Ekran je i dalje beo dok gori močvarno područje Floride.
– To! – uzvikuje Makmaršalov pomoćnik. Zviždi kroz prste i tapše. Nevoljno mu se pridružuju još neki službenici.
Makmaršal se okrete na petama pa se vrati za svoj sto. U donjoj fioci ima još jednu bočicu brufena, za hitne slučajeve.





78.

Dok je Lehi organizovao moj povratak u Njujork, ja sam to pre podne proveo u zadnjem delu istočnog krila Bele kuće, u skučenom sobičku krcatom ljudima, sasvim drugačijem od predsedničkog kabineta .
Čitavom prostorijom vladala je užurbana pomama zbog sprovođenja vojnih akcija. Svuda oko mene, čak i u hodniku, leđima oslonjeni na prekidače, vazduhoplovni oficiri i političari kuckali su na svojim smartfonima i laptopovima. Osim njihovog frenetičnog mrmljama, neprestano se čulo tiho brujanje elisa helikoptera koji su sletali i uzletali iz vrta Žaklin Kenedi. Imao sam osećaj da mi je glava zaglavljena u osinjaku.
Veoma profesionalan agent Tajne službe tiho je zahrkao na pauzi, na kauču pored mene, dok sam ja gledao naklapanja i vesti CNN-a na televizoru okačenom visoko na zidu, u uglu prostorije. Mnogo se pričalo o napadu životinja, ali ništa nije rečeno o vojnoj odmazdi za koju je upravo izdato naređenje. Pitao sam se da li je to stoga što odmazda još nije izvršena ili je vlast nametnula nekakvu cenzuru.
To je sada sasvim moguće, pomislio sam prelazeći pogledom preko gomile vojnika i vladinih zvaničnika oko sebe. Nekoliko puta sam pokušao da pozovem Kloi, da joj kažem šta se dešava, ali telefon bi samo jednom zazvonio i odmah bi se uključila govorna pošta. To mi se nimalo nije sviđalo. Ni slanje poruka nije funkcionisalo. Pretpostavio sam da je mreža preopterećena zbog velikog broja poziva. Bar sam se nadao da je tako.
Lehi se vratio po mene rano popodne i izgurao me u hodnik, kroz gužvu.
– Nažalost, ovog puta ništa od službenog aviona, Oze, ali uspeo sam da ti obezbedim vojni teretnjak C 130 koji za dva sata poleće ka Njujorku s aerodroma Ronald Regan.
– Kako teku vojne operacije? Zna li se nešto?
– Znam koliko i ti – odgovorio je Lehi. Sproveo me je niza stepenice, do hodnika s toaletima. – I dalje mi ništa ne govore.
Prošli smo pored vojnih zaliha hrane. Kuvar u besprekorno beloj uniformi, neprekidno je pričao mobilnim telefonom, pa je krenuo ka izlazu. Na kraju nekakvih stepenica nalazio se manji parking s tamnim automobilima i vojnim vozilima, a na njegovom obodu stajao je džip kojim sam došao. Narednik Alvarez veselo mi je mahnuo, kao da nije kraj sveta.
– Ovde se rastajemo – kazao je Lehi i rukovao se sa mnom. Stegnuo me je srdačno i očinski, što je trebalo da odagna moje strahove, ali nije mu uspelo. – Kad se vratiš u Njujork, pripremi naučno objašnjenje koje ćeš izložiti predsednici i njenom kabinetu kad budu voljni da slušaju. To će nam umnogome pomoći. Potrudiću se da organizujem telefonsku konferenciju za večeras, najkasnije za sutra ujutru.
Telefonska konferencija? Sjajna zamisao. Zašto se ja toga nisam setio? Stani. Ali jesam. Pitao sam se koliko je hiljada dolara poreskih obveznika potrošeno na moj uzaludni dolazak ovamo. A onda sam rešio da se ne bakćem time. Najvažnije mi je bilo da se vratim porodici.
– Hoću, gospodine Lehi – rekao sam i zbrisao.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:58 am








79.

Narednik Alvarez je sedeo za volanom i punio i zaključavao M16. Otvorio sam vrata i ušao u auto. Nije više bilo povlašćenog tretmana. Nosio je pancirnu uniformu i prsluk pun bombi.
Nije morao da mi objašnjava da je stanje na ulicama Vašingtona sada još gore. Pomislio sam na Kloi i Elija u Njujorku i poželeo da sam već u avionu. Nalazili smo se dva bloka južno od Bele kuće, gotovo na skretanju za Aveniju povelje kad smo čuli muziku.
S napuklih zvučnika auta parkiranog na uglu Predsedničkog parka, čulo se jodlovanje Ani Difranko. Oko automobila se okupilo tridesetoro-četrdesetoro mladih ljudi. Mnogi su nosili kapuljače, studentske bedževe, pili su pivo. Neki su obojili lice da podsećaju na životinjska. Osetio sam miris trave. Držali su natpise:

Meso UBIJA! osveta JE KRVAVA!!!
Haj-ho, haj-ho, prirodI SE VRAĆAMO!

Svi su poludeli, pomislio sam odmahujući glavom. Životinje, predsednica, studentarija.
Dok smo ponovo prolazili pored Nacionalnog parka, setio sam se svih veličanstvenih istorijskih događaja koji su se ovde odigrali. Setio sam se govora Martina Lutera Kinga Mlađeg „Ja imam san” na predsedničkoj inauguraciji. A sada su u Memorijalnoj fontani Linkoln plutali mrtvi psi.
Ovoga puta smo preko Potomaka prešli mostom Arlington na putu za aerodrom. Osamsto metara dalje, naišli smo na nadvožnjak, a na njemu još zaluđenih mladih demonstranata. Studentarija koju smo videli kod Bele kuće delovala je bezazleno, ali ovi ovde, s fantomkama i crnim maramama, izgledali su zlokobno. Mahali su crnim zastavama.
A onda, munjevit pokret ispred našeg automobila. Vetrobransko staklo je prslo.
Staklena prašina pekla mi je oči kad je neko s nadvožnjaka bacio kofu punu gipsa. Prozujala je pored moje glave i pala na zadnje sedište.
Auto je jurnuo levo. Okrenuo sam se i video Alvarezovo lice prekriveno krvlju. Bio je prostor preko volana, nepomičan.
Uhvatio sam volan i pokušao da ispravim auto. Brzinom od sto trideset kilometara na čas, udarili smo u znak na kojem je pisalo „Džersi”. Vratili smo se na put. Metalni znak je škripao i varničio po asfaltu dok smo ga gurali desetak metara, a onda se auto prevrnuo.





80.

Mrak. Isprva sam pomislio da su ritmični dum-dum taktovi bili otkucaji mog srca. A onda sam otvorio oči. Shvatio sam da je to zvuk brisača koji uprazno rade po smrskanom vetrobranskom staklu. Džip se zaustavio u levoj traci, prevrnut na krov. Uz sedište me je prikovao sigurnosni pojas.
Mlatarao sam rukama poput šišmiša. Osetio sam kako mi na kosu kaplje topla krv iz nosa. Kinuo sam i poprskao krvlju svoje jedino dobro odelo. Trepnuo sam i pogledao kroz rupu na vetrobranu. Bio sam usporen i kontuzovan.
Hm. Šta sad?
Okrenuo sam se ka Alvarezu. I on je bio izvrnut naglavačke, kao ja. Još je bio u nesvesti. Krv mu je polako kapala iz duboke rane na slepoočnici.
Posegnuo sam za njegovim sigurnosnim pojasom, a onda sam se zaustavio i pogledao kroz prozor. Pored laganog šištanja brisača koji su gurali parčiće stakla u automobil, čuo sam neobično dahtanje. Nešto se pomeralo napolju, pored vozačevog sedišta.
Spazio sam ga. Smeđe. Smeđe. Smeđe.
Na prozoru su se ukazali ogromna njuška i sitne, duboko usađene crne oči. O, ne mari, pomislio sam. To je medved.
Zurio je u mene kroz prozor gotovo zagonetnim pogledom. Ono što sam osećao ne bi se moglo nazvati strahom. Izbezumio sam se, kao kad ste tužni, a smejete se. Krzneni grmalj obišao je džip pa se pojavio na drugoj strani. Pomislio sam, evo sad je stvarno kraj.
Nije mi bilo jasno kako se grizli stvorio na otvorenom putu pored našeg slupanog vozila, niti mi je bilo jasno otkud on usred Vašingtona. Da nije pobegao iz zoološkog vrta? Mislim da osiguravajuće društvo ne pokriva štetu od napada grizlija.
Ponovo se oglasio kratkim dahtanjem, a onda je prislonio vlažnu, crnu njušku uz prozor. Onjušio je staklo, a onda tiho zarežao i ogrebao staklo šapom dvaput većom od rukavice za bejzbol.
Paranje medveđih šapa po staklu trgnulo me je iz kratke odsutnosti. Ispetljavši se iz sigurnosnog pojasa, ispružio sam ruku ka zadnjem sedištu u potrazi za puškom narednika Alvareza.
Odustao sam od potrage kad je medved prešao napred. Osetio sam kako se automobil diže pošto se medved zavukao ispod prevrnute haube.
Znači ovako ću umreti, pomisli sam. Poješće me grizli dok visim naglavačke u olupini. Barem je zanimljivo. Da mi je pre nekoliko godina neko gledao u kristalnu kuglu i rekao da ću ovako završiti, ne bih mu verovao.
Okrenuo sam se ka Alvarezu i pokušao da ga probudim. Ne znam ni sam zašto. Da ga probudim da bih ga gledao kako umire? Nisam bio siguran. Valjda nisam hteo da umrem sam. Bilo kako bilo, od njega nikakve vajde.
Medved se ceo podvukao ispod haube. Sad je njuškao rupu koju je napravila kofa s gipsom. Njuškao ju je i dahtao kopajući kroz razbijeno staklo. Povukao ga je, kao kad dete povlači papir na bomboni koja se teško ljušti.
A onda sam se setio bombi koje su poput avokada visile na poručnikovom prsluku. Skinuo sam prvu koju sam mogao da dohvatim. Zubima sam isčupao iglu i bacio na medveda najjače što sam

mogao kad je on promolio glavu ispod izvrnute komandne table. Zarežao je i ustuknuo pošto mu je bomba zašištala pored glave. Zanimljivo iskustvo, da ti medved reži u lice. Odmahnuo je glavom, kao da mu je neko opalio šamar.
Umesto da eksplodira, bomba se otkotrljala i zaustavila na asfaltu ispod haube, ispuštajući žućkast dim. Magličasta, nadražujuća para štipala me je za oči. Dim je pekao kao što peče ubod od ose. Pokrio sam usta i nakašaljao se.
Ispružio sam ruku ka Alvarezu i izvukao još jednu bombu iz njegovog prsluka, ali kad sam se spremao da je bacim, video sam da mi više nije potrebna. Medved je bežao poskakujući preko travnate čistine pored puta.
Kad se vazduh raščistio, mnogo kasnije, konačno sam odvezao pojas. Alvarez se glasno nakašljao kad sam odvezao i njega oslobodio. Ispuzali smo iz olupine. Džip je izgledao kao da se slupao o čelo Džona Belušija.
– Šta se to desilo? – upitao je Alvarez pridržavajući se za znak „Džersi”. Dodirnuo je lice i ispi- tivački pogledao krv na rukama.
– Kao i kod pčela – rekao sam za sebe, gledajući dim koji je kuljao ispod auta.
– Kakve pčele? – upitao je Alvarez tražeći pušku u olupini. – Jeste li dobro, profesore? Povredili ste glavu?
– Kad nas životinje nanjuše, požele da nas napadnu – rekao sam i čučnuo pored njega uz prevrnuti džip. – Sve što zamaskira naš miris, čini nas nevidljivim. Zato je dim oterao medveda. Naš miris je iščileo.
– Ma šta kažete – rekao je Alvarez odsutno i stavio pušku na rame.
– Savršeno se uklapa – kazao sam. Naglas sam razmišljao. – Zato pčelari koriste dim. Kad pčelar protrese košnicu, pčele proizvedu feromon koji im je signal za masovni napad. Ali ništa se ne desi jer im dim pomuti signal.
– Šta se onda dogodilo svim tim životinjama, profesore? Zašto se kreću u čoporima? Da nisu, možda, isterane, ili tako nešto?
– Upravo to. Sve one su isterane – odgovorio sam. – A sad zovi nekog kolegu da nas izbavi odavde. Moramo da im kažemo kako da se bore protiv ovoga.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:58 am







81.



Bezbedna zona američke vojske, Menhetn Aper Ist Sajd, Njujork

Teretni lift bio je prilično čist i pre nego što je redov prve klase, Donald Rodejl, te noći počeo da skuplja smeće u vladinom sedištu za vanredne situacije na Petoj aveniji. Završio je u pola sedam. Jak i opor miris gomile nabacanih masnih kesa, koja mu je dopirala do grudi, štipao ga je za oči i terao na povraćanje.
Pošto je u prizemlju zaustavio stari ručni lift, posebno sluzava i teška kesa skliznula je s vrha gomile i udarila ga pozadi, po listovima, uz zvuk bućkanja. Pogodak, pomisli Rodejl.
Rodejl otvara kapiju zadnjeg dvorišta, iznosi jednu po jednu kesu i baca u plastičnu kantu na točkiće. Kad ju je napunio do vrha, gura je strmom rampi koja vodi do Osamdeset prve ulice.
Zadihan i oznojen, Rodejl stiže do kraja rampe i mršti se. U stražarskoj kućici pored kapije nema nikoga. A trebalo je da stražar isključi napajanje električne ograde i da ga pokriva puškom M 16 dok prelazi ulicu. Ali on je nestao.
Šta da se radi. U kućici obično stražari policajac Kvinlan. Dobar momak. Neće da ga uvali u nevolju što nije na svom radnom mestu.
Ali problem je što će zakasniti da pomogne Saskindu, cmizdravom kretenu kakav se jednom rađa. Treba da očiste prenosne toalete preko ulice, kod muzeja, a zakasniće ako se zadrži ovde. Ne valja ako ode, ne valja ako ne ode.
Rodejl kroz žičanu ogradu gleda dugačak mračan prolaz istočnog dela Osamdeset prve ulice. Nema nikoga. Samo krivudave staze od cigala i gradska većnica od granita, drveće, prazni pločnici. Ni traga ni glasa od besnih životinja. Baš ništa.
Ko ga jebe, misli Rodejl. Brzo ću. Naginje se ka stražarskoj kući i isključuje napajanje, otvara kapiju.
Gura kantu za smeće. Po betonu se čuje kloparanje i tutnjanje dok skreće ka zelenom plastičnom kontejneru za smeće.
Kad je pružio ruku da povuče ručicu na poklopcu kontejnera, Rodejl primeti nešto neobično. Već je povučena. Zar je juče zaboravio da je vrati?
Polako podiže poklopac, uz stenjanje. Podiže ga do kraja. Mračni kontejner smrdi gore i od teretnog lifta. Na nešto trulo, nešto uginulo. Rodejl se trudi da ne diše. Prevrće kantu i prosipa smeće što dublje u kontejner. One teže kese hvata obema rukama i vitla njima, kao bacač diska, kako bi uhvatio zalet. Gotovo da se zabavlja.
Pošto je bacio otprilike polovinu kesa, čuje neki zvuk. Ne gleda u kontejner. Misli da se to neka kesa kotrlja unutra.
Podiže sledeću. Teška je kao crna zemlja. Moraće obema rukama. Hteo je da baci kesu na svoj olimpijski način, pomerivši se unazad, kad se iz kontejnera pojavila šimpanza. Rodejl stoji pored otvora i dalje držeći kesu. Da, šimpanza. Lice nalik čudnoj gumenoj maski, mile, bistre oči nalik smeđem staklu prošaranom kao mermer. Ova šimpanza nosi kapu. Kapa je stara, iscepana i prljava,

ali reklo bi se da je nekad bila crvena.
I dalje zuri u njega, kao da će mu nešto reći.
U poslednje dve sedmice, otkako je počelo ovo ludilo, video je pse kako napadaju, pacove, ali šimpanze? Ovo nije očekivao.
– Hej – kaže, gledajući u kontejner. Glas mu se odbija o uske zidove. Ne zna šta još da kaže. – Jesi li dobro?
Šimpanza ga, umesto odgovora, uhvati za košulju dugim, crnim rukama, unese mu se u lice i odgrize mu nos.
Rodejl pada na kolena. Vazduh je ispunjen njegovim jezivim, dugim kricima. Između prstiju šake kojoj je pokrio lice, pa preko usana i brade, kaplje mu krv. Šimpanza ispušta visok, prodoran krik. Iz gradske većnice pored kontejnera pojavljuju se životinje. Nadiru preko prozora, iz hodnika, iz mesin- ganog poštanskog sandučeta na crvenim vratima većnice.
Za pet sekundi, ulica vrvi od šugavih divljih pasa, rakuna, stotina mačaka, ali daleko najbrojniji su bili pacovi. Napravili su živi tepih od ulice. Crna bujica pokuljala je ulicom.
Rodejl trči držeći se za lice. Pokušava da pobegne do ograde. Životinje su ga se dokopale kad je usporio. Tone u more pasa i pacova, kao da se davi. Kao i svi utopljenici, mlatara i udara. Pacovi ga celog prekrivaju. Razmileli su mu se preko zadnjih loža, po rukama, ispod košulje po leđima. Koprca se po zemlji šamarajući i udarajući sam sebe. Od prepona do brade, sekutići, oštri poput igala, probijaju mu kožu i zarivaju mu se u meso.
Ubrzo, pacovi jedu njegove mišiće, organe. Hiljade zubića škljoca mu oko tetiva ljušteći mu meso s kostiju.
Atila ispljunu vojnikov nos pa na sve četiri pojuri ka uzvišenju prekoputa, ka otvorenoj kapiji zgrade. Prati ga horda životinja koja škrguće zubima i zavija.





82.

Kesa kokica u mikrotalasnoj koja zuji najpre se oglasila isprekidanim zvucima pok-pak, sve glasnijim. Kloi je pronašla veliku plastičnu posudu u neurednoj ostavi stana.
Proučava kutiju sa zalihama supe iz kesice iznad police na kojoj je upravo našla činiju. Nemoguće je predvideti koliko će još ostati ovde tako da je dobro znati kako stoje s hranom. Stvari će se jednom popraviti, misli dok silazi sa stoličice na sklapanje. Samo treba izdržati.
Ponovo u svetloj, mermernoj kuhinji, na trenutak nalazi utehu u mirisu putera i soli, mirisu koji podseća na porodicu, sreću, sigurnost.
Ne ide. Njena odlučnost, koja je ceo dan bila na klimavim nogama, sada se topi. Baca činiju i pokriva lice rukama.
Utešni miris sad joj se podsmeva. Više neće biti nikakve utehe, zna.
Njena porodica je razdvojena, niko nije srećan, niko nije siguran. Iako nikad nije rekla Ozu za to, u srednjoj školi je imala napade panike, dovoljno ozbiljne da je roditelji nagovore da ode psihijatru. Trebalo joj je godinu dana teškog truda i kratak boravak u bolnici, da bi ih konačno pobedila. Otkako je Oz otišao, oseća kako joj se ponovo prikradaju.
Isti strah od koje je sve svrbi, ista paralisanost, isto patološko samoosuđivanje.
Beskorisna, kaže joj unutrašnji glas dok se savija preko pulta, drhteći. Beskorisna. Kao žena, kao majka, kao ljudsko biće. Sad će se desiti samo dve stvari. Ubiće sina, a onda će ubiti sebe.
Prodoran pisak tajmera na mikrotalasnoj vraća je iz ponora u koji se survala. Stegla je ivicu mermernog pulta toliko jako da su je prsti pobeleli. Briše suze nadlanicom i ogleda se u staklu ku- hinjskog kredenca iznad sudopere.
U ogromnoj sobi, Eli prekrštenih nogu sedi na persijskom tepihu i netremice posmatra ogroman ravan ekran televizora na zidu. Puštaju reprize „Simpsonovih”. Homer beži ispred auta koji je izgubio kontrolu. Da bi mu umakao, skače u šaht gde ga čeka vrela kanalizaciona cev.
U uobičajenim okolnostima, ne bi dozvolila da Eli na televiziji gleda nešto što nije edukativno. Ali u ovim okolnostima, Kloi je kleknula i zagrlila sina, udahnula njegov miris, slušala ga kako se kikoće.
– Sviđa mi se ovaj debeljuca – kaže Eli.
Kloi ljubi sina u teme. Setila se nečega. Jedan od načina da se izbori s napadima panike bile su vežbe. Svake večeri posle škole, a pre večere, išla je na bazen i plivala do iznemoglosti. To bi joj razbistrilo misli. Pomagalo je.
U poslednje vreme nikako ne želi da ostavi Elija. Štaviše, rado bi ga stavila u kengura i privila uza se, kao što je radila dok je bio mali. Ali zebnja joj svrdla kroz lobanju poput jake bušilice. Dokaz tome je ona mala nervna kriza u kuhinji. Ako želi da prežive, mora da se smiri. Mora da bude jaka.
– Slušaj, Eli, dušo – kaže Kloi spuštajući kokice ispred njega, kao da prinosi žrtvu bogu.
– Mama ide u sobu s druge strane kuhinje da vežba, važi?
– Važi – odgovara on mehanički. Oči su mu odsutno, sanjivo prikovane za TV. Nesvesno zaranja ruku u kokice i stavlja punu ruku u usta.
Nalazila se u maloj sobi za vežbanje i spremala da stane na pokretnu traku kad je začula zvuk.

Dopirao je kroz prozor. Nekakvo prigušeno, udaljeno pucketanje, gotovo kao kad praviš kokice u mi- krotalasnoj.
Prišunjala se do prednjeg dela stana. Kad je otvorila vrata u hodniku, čula je još neke zvuke. Odozdo se čuje nekakvo čudno brektanje. Vrlo brzo je usledilo snažno lupanje, kao da na zaključana vrata udara kamena pesnica.
Kloi se ugrizla za usnu iz koje je potekla krv. Pucnjava, misli. Neko puca.
Zalupila je vrata toliko jako da je oborila vazu sa starinskog stočića pored sebe. Umesto automat- skih pušaka, sad je bubnjalo njeno srce dok je zaključavala bravu.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:59 am








83.

Morali smo da sačekamo neko vreme da dođu po nas i pokupe nas s mesta gde smo se slupali. Čudan je osećaj biti napolju i čekati, istovremeno i dosadan i zastrašujuć. Sve vreme sam stajao nasred puta oslonjen na razbijen automobil i kroz nišan Alvarezove puške M16 osmatrao prazan autoput, i levo i desno, u nadi da nećemo videti još neku životinju.
Petnaest minuta po našem pozivu, konačno je došao vojni džip s gomilom bleštavih farova na postolju krova. Iz njega su izašla dva marinca. Uz haubu je, kanapima za vuču, bio privezan bernardi- nac. Počeli su i trofeje da uzimaju. Ovo je rat.
Pitao sam se ko pobeđuje.
– Gde ste vi dosad, je li? – upitao je Alvarez.
– Na sve strane su napadi, naredniče – odgovorio je vozač, žilav crnoput muškarac koji je gledao unezvereno. – Morali smo da ubijemo da bismo se probili. Pentagon je pogođen. Aerodrom Ronald Regan aerodrom potpuno je preplavljen gomilom pasa. Hangari, terminali, svuda ih ima. Nema ni sletanja ni uzletanja dok se ne reši situacija.
Strašno. Nema letova, pomislio sam dok smo vodili Alvareza, krvavog kao mesarova kecelja, ka zadnjem sedištu džipa. Sipao je psovke. Kako ću sad, dođavola, kući? Zaglavljen sam.

* * *

Vozač je dao gas i povezao nas nazad, ka vojnoj bazi američke mornarice pored Bele kuće. Nismo naišli ni na jedan životinjski čopor, ali smo duž ulica, na sporednim prilazima i prozorima primetili pokret, senke koje se okupljaju. Ceo grad sad je bio zaražen.
Bio sam relativno bezbedan u bazi, u krcatom medicinskom šatoru. Ušivali su mi lakat kad je ušla atraktivna, sićušna žena rićkastosmeđe kose. Nosila je voki-toki. Za rever skupocenog blejzera bila joj je prikačena značka obezbeđenja Bele kuće.
– Ima li ovde nekog Džeksona Oza? – upitala je. – Tražim gospodina Džeksona Oza.
Sedeo sam i ćutao dok je ona razgledala po šatoru. Šta li su mi sad spremili, pomislio sam. Poziv od poreske službe zbog procene imovine, možda?
Došao sam ovamo kako bih pomogao, a sve što sam zauzvrat dobio jeste da su me ostavili na cedilu i razdvojili od porodice dok se svet pretvarao u haos. A da, da ne pominjem slupani auto, dvadeset kopči i medveda.
Pošto se riđokosa spremala da izađe, oglasio sam se.
– Ja sam Džekson Oz – kazao sam. – Šta vam treba? Obrve su joj zaigrale kad je podigla voki-toki.
– Našla sam ga – rekla je preko aparata. – Odmah ću ga dovesti.
– A kuda to? – upitao sam.
– Rijana Morton, zamenica šefa kabineta – rekla je pružajući mi ruku.
– Kuda ćete me odvesti? – ponovio sam.
– U toku je pauza sednice šefova kabineta – rekla je gospođica Morton. – Gospodin Lehi kaže da

se spermili prezentaciju?
Pet minuta kasnije, ponovo sam bio u kompleksu Bele kuće. Zajedno sa službenicom, jurio sam pored cvetnih aleja i šimšira u bašti Žaklin Kenedi. Ušli smo kroz podrumska vrata, a onda nastavili stepenicama da bismo skrenuli desno duž hodnika s veličanstvenim panelima, kaminima, starinskim policama za knjige, bronzanim bistama.
Izgleda da ovo ipak nije samo još jedan običan obilazak, pomislio sam shvativši da hodamo zapadnim krilom Bele kuće.
Na hodniku ispred predsedničkog kabineta, nezgrapni marinac u uniformi i belim rukavicama proverio je moju ličnu kartu. Među gomilom ljudi u odelima, ugledao sam potpredsednika i državnog sekretara. Šalili su se međusobno, nešto u vezi s postavljanjem postova na blekberijima koje nisu smeli da unesu na sastanak.
Napolju je propadala državna prestonica, verovatno i svet, a političari, na sigurnom, razmenjivali su šaljive dosetke.
Nije čudo što ljudi toliko vole Vašington, pomislio sam.





84.

Čuo sam poznat glas iza mene kako me doziva. Tiho električno zujanje. Mnoštvo u odelima se razdvaja kako bi propustilo Čarlsa Groha, koji se zaputio ka meni u invalidskim kolicima. Stegnuo sam mu ruku.
– Konačno neko prijateljsko lice – rekao sam. – Šta se priča? Da li si nešto čuo?
– Jesi li dobro, Oze?
Zaboravio sam da sam bio prljav i prekriven krvlju. Rukavi su mi bili zavrnuti, a kravata oklem- bešena preko košulje isprskane krvlju.
– Dobro sam. Saobraćajni udes, napad medveda. Ispričaću ti kasnije. Ima li nekih vesti iz sveta?
– Nije uspelo – kazao je Groh. Pratio sam njegova kolica, od linije obezbeđenja do druge strane hodnika.
– Bombardovanje je bilo obična demonstracija sile i besa, dizanje buke, golo govno. Sad kad ih je popustio bes, hoće da nas saslušaju.
– Treba da uporedimo beleške na brzinu – rekao sam gurajući doktora Groha ka uglu sobe.
– To dobro zvuči, Oze – kaže i vadi tanak sivi Eplov laptop iz torbe okačene o kolica. – Teško ćemo dopreti do mozgova ovih ovde.
Kad smo se pojavili petnaestak minuta kasnije, pomoćnici ministara su kao patke sedeli na obe strane kabineta. Rijana Morton me je povela do najudaljenije stolice od ulaza, na kraju ovalnog stola. Dok je čašu ispred mene punila hladnom vodom iz bokala, primetio sam nekoliko upaljenih monitora na pokretnim stočićima. Na jednom od njih video se nemački kancelar kako se došaptava s pomoćni- kom. Na drugom, britanski premijer.
– Ovu sednicu će preko video-uređaja pratiti nekoliko svetskih lidera – objasnila je gospođica Morton. –Svakog trenutka trebalo bi da se priključi i lider Kine.
Dok sam se bezuspešno trudio da ostanem pribran nakon te informacije, stigla je predsednica Hardenson. Svi su skočili na noge. Osim doktora Groha.
Prvi put sam uživo video predsednicu Marlenu Hardinson. Svojim izgledom je, zaista, skretala pažnju na sebe. Bila je malo krupnija, a ispod maslinastozelenih očiju, koje su zračile gotovo zastra- šujućom inteligencijom, imala je podočnjake. Izgledala je dostojanstveno s biserima, u tamnoplavom sakou.
– Dobar dan svima – progovorila je Hardinsonova i mahnula okupljenima. Prepoznao sam njen promukli glas koji sam hiljadu puta čuo na televiziji, ali mi je bilo čudno da ga čujem uživo. Nasmešila se i sela u čelo stola. U njenom osmehu nije bilo nimalo topline. Setio sam se da joj je prethodnog dana nastradala ćerka i da ja to ne bi trebalo da znam.
– Gospodine Oz, doktore Groh – rekla je klimnuvši nam glavom. – Recite nam, molim vas sve što znate.
Sve oči su bile uprte u mene. Duboko sam uzdahnuo.
– Hvala vam, gospođo predsednice – rekao sam. – Zdravo svima. Ja sam Džekson Oz. U posled- njih deset godina proučavam abnormalno ponašanje životinja, danas poznato kao LJŽS. Životinje od pamtiveka napadaju ljude, ali smo u poslednjih petnaestak godina počeli da primećujemo zabrinjava-

juće i izrazito učestalo nasilje životinja nad ljudima.
– Pored povećane agresivnosti, životinje ispoljavaju i ponašanje koje nije samo u neskladu s jednom određenom vrstom već sa sisarima uopšte. Širom sveta, mislim da ste to dosad primetili, životinje se udružuju u rojeve, čopore ili krda i tako udružene napadaju ljude. Ne rade to nasumično. Formiraju grupe nalik rojevima insekata.
– Insekata? – upitao je ministar odbrane. – Zašto? I zašto baš sada?
Umešao se Čalrs Groh. –Nesmotreni čovek napravio je promene u okruženju, gospodine – odgovorio je povezujući svoj laptop na ekran za prezentaciju.
Sačekao sam da se na ekranu pojavi grafikon s ugljovodonikom, a onda sam nastavio.
– U poslednje vreme, ljudi su doveli do toga da u životnoj sredini preovladaju dve stvari kojih ranije nije bilo: elektromagnetna radijacija i naftni derivati. Nafta je prirodno jedinjenje sastavljeno uglavnom od ugljovodonika. Verujemo da je u poslednjih petnaest godina ekstremno povećanje elek- tromagnetne radijacije, izazvano upotrebom mobilnih telefona, izazvalo „zagrevanje”, da tako kažemo, ugljovodonika kojeg ima svuda oko nas i da je to na kraju promenilo njegovu hemijsku strukturu.
– Ti novi ugljovodonici podsećaju na životinjske feromone, samo su jači. Zagađenje tim kvazife- romonima izaziva ludilo kod životinja. U suštini, mislimo da su životinje promenile ponašanje jer smo mi promenili miris životne sredine.
– Feromoni? – upitao je državni sekretar. – Mislio sam da deluju samo na insekte.
Čarls Groh je odmahnuo glavom. – Mnoge životinje reaguju na feromone. Komunikacija, saku- pljanje hrane, parenje, agresija, sve se to zasniva na mirisu. To je možda jedan od razloga što su psi posebno osetljivi. Njihovo čulo mirisa hiljadu puta je jače od našeg.
– Ali zašto napadaju samo nas? – upitala je predsednica. – Zašto se međusobno ne napadaju?
– Tu na scenu stupa drugi faktor – odgovorio sam. – Izgleda da zbog proizvoda koje mi ljudi koristimo, a proizvoda koji sadrže naftu, ispuštamo miris nalik njihovim feromonima za napad. Pri- vlačimo životinje automatski izazivajući svirepost, isto kao kad osama neko protrese košnicu.
– Hm – izgovorila je predsednica gotovo ljutito otpuhnuvši kroz nos.
– Zagađenje toksičnim feromonima. Kako da se borimo protiv toga?
Čarls Groh i ja smo se pogledali. Eto. Konačno smo došli do težeg dela. Ali i to se mora obaviti.
– Prvi korak bi bio – počeo sam – da uklonimo faktore koji izazivaju promene u životnoj sredini.
– Da se rešimo naftnih derivata? – upitala je predsednica.
– I mobilnih telefona? – upitao je državni sekretar.
Klimnuo sam oboma, a onda pogledao lica okupljenih ljudi, kao i onih na ekranima.
– Očajnička vremena, dame i gospodo – kazao sam. – Evo šta mislim da bi trebalo da uradimo.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:59 am






85.

Dok napreže uši, pogleda prikovanog na ulazna vrata u predsoblju koja je upravo dvaput zaključala, Kloi seda na škriputavu stolicu u stilu Luja XIV.
Poslednjih pola sata provela je slušajući pucnjavu koja je tutnjala i besnela zgradom, tupo se od- bijajući o zidove i odjekujući hodnicima. Buka je postajala sve glasnija i obuzimala sprat po sprat, poput vatre. Uskoro će doći do njihovog i ona i njen sin biće preplavljeni njome.
Pa ipak, nije u stanju ništa da uradi osim da sedi tu. Divljački strah tako ju je preplavio da je gotovo paralisana. Ne može da se pomeri, ne može da razmišlja, ne može da isplanira sledeći korak. Može samo da sedi tu i zuri u osvetljenu pukotinu ispod vrata i da se pita šta će se desiti.
Stegla je vilicu dvaput, triput jače pošto je čula zvuk koji, nesumnjivo, dopire s hodnika ispred stana. Kratko škripanje praćeno škljocanjem. Zatim ponovo. Škripanje i škljocanje. Nešto nasrće na ulazna vrata, jasno joj je.
Istražuje.
Nešto neljudsko.
Ili više čak ni životinjsko, misli.
Istina je. Imaju posla s nečim što dosad nisu videli. Ona to smatra devolucijom. Kao da je priroda svake životinje koja je dostigla viši stupanj evolucije izbrisana i zamenjena primarnim nagonima insekata, najstarijim, najstrašnijim i najnemilosrdnijim nagonima koja su ljudska bića ikad videla.
Razmišlja o svojoj karijeri biologa, o neumornom radu, o podeli životinjskih vrsta i rodova. Sad sve deluje besmisleno. Životinje se udružuju i sjedinjuju, tumaraju, pretvaraju se u bujicu krzna, kostiju i zuba koja se nimalo ne razlikuje od bilo koje rušilačke energije. Liče na bujicu lave, na pobesneli pakao protoplazme u pokretu koji stremi ka istom onom što je vatra izazvala; ka promeni. Da uništava. Da proždire.
Zašto se to dešava? Ko to zapravo zna.
Život i postojanje ne mogu se u potpunosti dokučiti. Zvezde se rađaju samo da bi eksplodirale. Životinje jure druge životinje, a onda uginu. Univerzum je haos iracionalnih snaga koje se beskrajno bore. Ovoga puta je došao kraj ljudskoj vrsti.
Kloi konačno ustaje. Noge su joj krute, ne oseća ih. Polako se vraća u dnevnu sobu. Eli je i dalje posađen ispred televizora. Ne trepće. Na TV-u puštaju dugometražni crtać u kojem vesele životinje razgovaraju. Madagaskar. Beskorisna zamisao. Pojavila se poput ptice koja leti tamnim oblakom njenog straha.
– Šta je bilo, mama? – pita Eli. Zuri joj u oči.
On je neverovatno pametno dete, poslušno, lako naslućuje njena osećanja, naročito kad se ona ne pretvara.
Podiže ga. Odlazi u ugao sobe i gasi svetlo. Seda na belu baršunastu sofu, ispod platna drečavih boja. Evo ga. Njen veliki plan, misli.
Ubrzo čuje jurnjavu ispred ulaznih vrata. Ili umišlja?
Neću te pustiti da uđeš, misli Kloi. Ko se boji vuka još, tri za groš, tri za groš!
Ruke joj se snažno tresu. Stiska ih u pesnicu da bi se smirile.

– Šta se dešava, mama? – šapuće Eli.
– Moraš da me slušaš, Eli – uzvraća Kloi šapatom. – Moramo da budemo tihi sada. Možeš li to?
Hoćeš li da budeš dobar mamin dečko?
– Hoću – kaže Eli i steže joj ruku. – Ne budi tužna, mama. Umem da budem tih.
Pokušava da obuzda disanje. Da diše ravnomerno. Trudi se da smiri bubnjanje u stomaku, u grudima, u mozgu. U očima su joj se nakupile suze. Bori se da ne zaplače. Pogled joj je zamućen. Razmišljaj. Obuzdaj se. Sagledaj jasnije. Samo tako nastavi. Obuzdaj se. Obuzdaj se.
Razmišlja, pokušava da smisli sledeći racionalan korak. Analizira zgradu. Postoji prednje stepe- nište, lift, teretni lift. Stani, misli. Postoji i zadnje stepenište na koje možda može da izađe kroz kuhinjska vrata, tamo gde baca smeće. Možda je taj izlaz u slučaju opasnosti i dalje otvoren, misli. Može da ponese Elija i da pobegnu tuda. Ali šta onda? Da ostanu na otvorenom? Da odu u drugu zgradu? Najbolje je da ostanu tu gde jesu, da se nadaju da ih nisu primetili i...
Ponovo zvuk od kojeg joj srce poskače. Dolazi s desne strane. Tamo su dvokrilna balkonska vrata. Zaboravila je na njih.
Posmatra senku koja pada na balkon, odozgo, tik ispred stakla. Zatim drugu. Pa treću. Polako se spušta na pod i vuče Elija pored sebe. Leže na stomaku pored stočića za kafu. Prigrlila ga je pokuša- vajući da ga što više zaštiti telom. Zatim polako diže glavu, tek toliko da ponovo vidi balkonska vrata i balkon.
Tri odrasle šimpanze pribile su lica uz staklo, iz usta im izlazi topla para. Kao deca na izlogu prodavnice slatkiše. Ogromne su. Krzno im je nakostrešeno, podignuto. Dve drže nešto u rukama. Štapove? Ne, to su cevi. Alatke koje su još etolozi ostavili, misli Kloi. Trenutak kasnije, čuju se udarci. Šimpanze razvaljuju staklena vrata cevima.
Kling. Kling. Kling.
A onda zvonki tresak rasprsnutog slomljenog stakla.





86.

Staklo se lomi. Oštri trouglovi jedan po jedan padaju na drveni pod, ječe, zvekeću i zvone. Šimpanze cevima uklanjaju ostatke stakla iz okvira. Prvi stupa alfa mužjak krčeći put ostalima. S iskrzanom crvenom kapom nalik ofucanoj varvarskoj kruni, koju kicoški nosi na glavi liči na totem.
To je Atila. Ili ono što je nekad bio Atila. Ovo je izmenjen majmun. Mišići su mu blago iskrivlje- ni, napeti kao strune, pogled halapljiv, proždrljiv, gladan. Dlaka mu se proredila. Iz nosa mu curi. Kao da mu se promenila čitava fiziologija. Moždane funkcije su mu otupele, izopačile se, metaboli- zam se ubrzao.
Atila gura glavu u stan, njuši.
Sada je sve miris. Zvuk, dodir. Čak i vid igra sporednu ulogu u orkestru čula. Svi oni znaju da ovde ima ljudi. Znaju da je tu odrasla ženka. Taj miris je nepogrešiv, znoj i sladak slabašni miris ovulacije. I nešto što miriše na mladunče. Dok se približavaju plenu, iz usta im se cedi pljuvačka. Žele da ga progataju, kao što vatra guta kiseonik.
Životinje sad komuniciraju gotovo isključivo preko mirisa. Emocije i namere detektuju se preko mirisa tela, preko znoja.
Atila to želi više nego onda dvojica koja su s njim. Satima nikog nije ubio, a glad koja mu nagriza stomak kao da ga preseca napola.
U trenutku kad se spremio da s balkona uđe u sobu, Atila oseti još jedan miris. Ima nečeg, nečeg tananog u ljudskom mirisu onog drugog, mladunca, nečeg gotovo neprimetnog što jedva probija zid njegovog besa.
Na crvenom ekranu Atilinog mozga, ukazuje se sećanje. Lice muškarca, nejasno, mutno. Prilazi šipkama skučenog kaveza u kojem je zarobljen. Muškarac otvara vrata kaveza, ljulja ga, razgovara s njim, umiruje ga. Prvi put je iskusio dobrotu. Odmahujući, zbunjen, glavom kako bi otresao tu čudnu sliku, Atila zastaje na polomljenim balkonskim vratima. Kao da je on tamo, kao da je deo tog dečaka. Ipak, Atila je ljut, veoma ljut. Stoji tako dok njegovi nagoni ratuju sa sećanjem.
Druga dva majmuna trude se da prođu pored njega dok im krv ključa u žilama.
Atila hvata za ramena jednog pa drugog. Vodi ih nazad od vrata, napolje. Ima još mesa.
– Iiiieee! – krešti Atila. Zvuk je nasilan, visok, prodoran. Iiieee! Iiieee! Iiiee!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 9:59 am









87.

– Mama! Mama! Probudi se! Slušaj!
Kloi otvara oči. S balkona se čuje visoko, prodorno majmunsko dozivanje. Izgleda da šimpanze na balkonu tuku jednog svog.
Kloi seda.
Pruža ruke i snažno grli sina. Dok gledaju kako se životinje gurkaju i vrište, prepoznaje zvuk jedne šimpanze. To je znak za upozorenje, sirene za uzbunu koju šimpanze aktiviraju kad su u opasnosti. Jedan upozorava ostale da ne uđu?
Nakon nekog vremena, majmuni prekidaju raspravu. Najkrupniji među njima, onaj sa pocepanom crvenom kapom, četvoronoške prilazi rešetkama balkona i skače na ivicu podstrekavajući ostale da ga prate. Trenutak kasnije, sva trojica preskaču rešetke i nestaju.
Kloi je snažno uzdrhtala. Šimpanze su prvo htele da napadnu, ali su onda, iznenada, odustale. Atila. Kako je moguće da je to on? A kako je moguće da to nije on? Koliko u ovom gradu ima odbeglih šimpanzi?
Kloi i Eli sede na podu, u mraku. Kroz razbijen prozor, Kloi čuje kako ljudi viču, pevaju i vesele se u Central parku. Kao da ljudska bića nazaduju, ponovo postaju primitivna. Možda će ljudi sada početi da reaguju na feromone. Postaće zombiji koji će se pridružiti četvoronošcima. Sve je moguće.
Eli se koprca u njenim rukama, poput velike ribe. Pokušava da se izvuče iz njenog zagrljaja.
– Ne. Ostani ovde – kaže Kloi odsečno, šapatom.
– Odmah se vraćam.
Kloi misli da Eli mora u kupatilo, ali on se trenutak kasnije vraća i pruža joj nešto. To je činija s kokicama.
– Tata je reko da brinem o tebi dok nije tu – kaže. – Izvoli. Kloi ga ljubi.
Neko snažno lupa na vrata.
– Vojska Sjedinjenih Država – viče glas. – Ima li nekog unutra?
Kloi je ponela Elija i potrčala ka vratima. Mladi plavokosi vojnik s naočarima smeškao se na svetlosti baterijske lampe kad ga je pustila unutra.
– Hvala bogu da ste živi, gospođo – kaže i spušta pušku. – Neko je isključio električnu ogradu i nekako su dospeli u podrum. Mislimo da je sad sve pod kontrolom. Da niste povređeni? Je li vam sin dobro?
– Dobro smo – odgovara Kloi. – Šimpanze su pošle unutra preko balkona, ali su otišle.
– Znači, tu su bile – kazao je vojnik odmahujući glavom. – Znao sam da sam video nešto kako preskače ogradu balkona na drugom spratu.
– Da li je mnogo ljudi povređeno? Druge porodice?
– Lagao bih kad bih rekao da nije – rekao je vojnik. – Izgleda da su najdeblji kraj izvukle tri porodice na četvrtom spratu. Dosad imamo petoro nastradalih. I dalje češljamo. U međuvremenu... – izgovorio je i pružio joj nešto.
Kloi zuri.

Ravan, crni pištolj.
– Ne možemo da budemo svuda u isto vreme, gospođo. Možda ćete morati da ga iskoristite kad naiđe sledeći talas.
– Šta ako ne mogu?
– Onda će vam možda stvarno zatrebati – kaže vojnik, gura joj ga u ruku i odlazi.
Pištolj počiva u njenoj ruci, taman, hladan i težak. Ne voli da ga dodiruje. Vrlo dobro zna na šta je mislio kad joj je rekao da će joj zatrebati. Mislio je da njime ubije Elija pa sebe kako ih ne bi žive pojeli.
– Mama, je li to pravi pištolj? – pita Eli.
– Nije.





88.

Poruka, kako su je nazvali u Beloj kući, objavljena je sutradan ujutru u 09.00 i ponavljana tokom celog dana.
Prekinuti su svi televizijski i radio-programi. Poruka je prenesena putem megafona na helikopte- rima i preko zvučnika vojnih vozila koja su krstarila ulicama.
Snimak Ovalnog kabineta pojavljuje se na LED ekranu dijagonale dvanaest metara na Tajms Skveru. Četrdeset četvrti predsednik Sjedinjenih Američkih Država, Marlena Grejs Hardinson, sedi za svojim stolom. Njene mutne tamnozelene oči prikovane su za kameru. Govori polako i odmereno.
– Poštovani građani, poželela bih vam dobro jutro – kaže predsednica. – Ali kao što svi znamo, ovo nije dobro jutro za mnoge od nas. Prolazimo kroz mračan period koji će ući u anale ljudske istorije.
– Kažem to na osnovu bolnog ličnog iskustva. I moja ćerka, Alison, juče je preminula. Ubio ju je porodični kućni ljubimac. To je tragedija od koje se ja i moj muž Ričard možda nikad nećemo oporaviti, ali moramo da nastavimo dalje. Svi mi. I hoćemo. Sjedinjene Američke Države uvek idu dalje.
– Uprkos naporima naše vojske širom zemlje, a i širom planete, životinje i dalje divljački napadaju ljude, i to neprestano. Srećom, nakon detaljno izvršenih analiza, naši naučnici veruju da su pronašli neke uzročnike ovih napada.
– Godinama se vodi oštra debata o industrijskom zagađenju i njegovom uticaju na globalno zagre- vanje. Dok smo ispitivali opasnosti industrijskih aktivnosti na klimatske promene, u isto vreme smo prevideli drugi problem koji je godinama neprimećeno rastao nama ispred nosa dok nije doveo do poremećaja u biosferi.
Pokazalo se da je abnormalno ponašanje životinja možda direktno povezano s ljudskim aktivno- stima. Povećanja potrošnja naftnih derivata bogatih ugljovodonikom, udružena s radijacijom mobilnih telefona, izazvala je promene u životnoj sredini na koje ove životinje reaguju. Objašnjeno mi je da su se ugljovodonici, koji se inače nalaze u ljudskom okruženju, s vremenom pretvorili u supstancu koju mnoge životinje svojim čulom mirisa registruju kao feromon, što menja njihovo ponašanje. Ove novo- nastale hemijske čestice teraju životinje da se udružuju i napadaju ljude.
– U interesu javne bezbednosti, moramo da učinimo sve što je u našoj moći kako bismo zaustavili ovaj proces. Zato jutros od vas, građana Amerike, tražim da sledite primer celog sveta. Iako znam da to zahteva velike napore, u naredne dve sedmice moramo prestati da koristimo mobilne telefone i struju, i da sagorevamo fosilna goriva. Drugim rečima, moramo da očistimo vazduh, bukvalno, i od radijacije i od naftnih derivata ukoliko želimo da načinimo prvi korak ka okončanju ove katastrofe.
– Upravo sam izdala hitno naređenje da svi predajnici za mobilne telefone, kao i elektrane u Sje- dinjenim Američkim Državama, prestanu da rade počev od ponoći. Osim u bolnicama i hitnim službama, zabranjeno je korišćenje prenosivih generatora. Takođe je zabranjeno korišćenje vozila. Svako ko prekrši zabranu, biće uhapšen. Lideri drugih većih industrijskih sila, među kojima su Velika Britanija, Francuska, Rusija, Kina i Japan, izjasnili su se da će uraditi isto. Bićete obavešteni o dodatnim detaljima. Ovaj dvonedeljni prekid je presudan kako bi naši naučnici mogli da potvrde

uzroke ljudsko-životinjskog sukoba i kako bismo videli šta ćemo dalje. Hvala vam na saradnji. Bog blagoslovio Ameriku. Bog blagoslovio sve nas.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:00 am








89.

Kad su najavili predsedničin govor, Čarls Groh i ja smo sedeli u restoranu mornarice, ispijali kafu i pokušavali da razmišljamo. Više smo pokušavali nego što smo stvarno razmišljali, budući da smo bili isuviše iscrpljeni.
U suštini smo samo čekali da se kazaljka na satu pomeri i formira savršeno, obrnuto slovo L po- kazujući devet časova. A onda smo čuli da se u obližnjoj kuhinji od nerđajućeg čelika nešto dešava i pridružili se kuhinjskom osoblju koje je stajalo ispred zidnog televizora, usredsređeno i tiho.
Kad se prenos završio, gomila je počela da negoduje.
– Neće biti struje, a vojska će da hapsi ljude zato što voze auto? – rekao je ugojeni, crnoputi kuvar. Neko je ugasio televizor. – I to je njihov genijalan nov plan?
Delovao je skeptično. Svi su tako delovali. I ja sam bio skeptičan, a bio sam glavni zagovarač ovog briljantnog, novog plana.
– Kakav je osećaj? – pitao me je doktor Groh kad smo se ponovo obreli za stolom u gotovo praznom restoranu.
– Šta kakav je osećaj?
– Kad konačno dobiješ to što želiš – kazao je. – Koliko dugo pokušavaš da upozoriš ljude? Skoro deceniju? Sad slušaju. Mora da je prilično čudno što si konačno ostvario to što si hteo.
– Samo se nadam da je to ono što nam je potrebno.
Ispio sam kafu i pogledao talog na dnu plastične šolje, poput Ciganina koji gleda u šolju. Razmi- šljao sam o pitanju. Nema sumnje da su mi osećanja bila izmešana. Bilo mi je drago što su prestala nedotupavna sistematska bombardovanja, ali nevolja je u tome što je moja teorija o nafti, radijaciji i feromonima i dalje samo teorija.
Postojala je velika verovatnoća da nimalo nisam u pravu, ili da sam samo donekle u pravu. Nemoguće je isključiti druge faktore koji izazivaju ovaj problem. Moguće je čak da radijacija, struja i nafta nemaju nikakve veze s ovim, da smo bili na pogrešnom tragu (Ha-ha). S naukom je tako. Nema odgovora. Pretpostavlja, proverava pa ponovo pretpostavlja. Ja sam izneo pretpostavke koje će sada biti proverene. Ostavljanje sveta u mraku istorijski je presedan. Šta ako ne upali?
– Imam osećaj da nosim veliko breme na leđima, Čarlse – rekao sam mu. – Usrao sam se. Doktor Groh je slegnuo ramenima.
Kad smo se vratili u kabinet na novu rundu sastanaka, svi su delovali ošamućeno, iscrpljeno. Ali to su bili pozitivna ošamućenost i iscrpljenost kakvu vidite na ljudima koji su u trci s vremenom, ljudima koju noć probde uz picu i kafu, iznurenost karakterističnu za ljude koji se predano bore da do kraja izguraju nešto što je teško odraditi.
Kad je ušla predsednica, prostorijom se razlegao gromoglasan aplauz.
Kada je ministar za energetiku zviznuo kroz prste, uzdržao sam se od tapšanja. Ovo nije kraj. Ovo je samo početak nečega za šta sam pretpostavio da će biti dug i mukotrpan put. Još nisam mogao da čestitam sebi.
Jedno je obavestiti javnost, a nešto sasvim drugo naterati je da izvršava naređenja. Kako bi to zaista uspelo, ljudi ne smeju da koriste struju i voze automobile.

A hoće li?
Sve je zavisilo od toga kako će javnost prihvatiti dekret o vanrednom stanju. Realno, nije bilo dovoljno vojske i policije koji bi proveravali sprovođenje vanrednih mera. Mogli smo samo da se nadamo da će stanovništvo sarađivati. Na oficirskoj obuci, jedna od prvih stvari koju vam kažu jeste da ne izdajete naređenja za koja niste sigurni da će biti izvršena. Ako zakon ne može da se sprovede, vrlo lako može da propadne. Kao što je Fridrih Drugi rekao, diplomatija bez oružja je isto što i muzika bez instrumenata.
Dok se predsednica smeštala u fotelju na sredini prostorije, pokušao sam da se setim još nekih prilika kad se na Amerikance apelovalo da se žrtvuju zarad dobrobiti zemlje. Ili sveta, kao što bi sad trebalo. Drugi svetski rat je dobar primer. Setio sam se i milosrđa i solidarnosti koji su krasili Njujork nakon 11. septembra. To bi moglo da se ponovi, zar ne?
Držao sam fige ispod stola kad se predsednica Hardinson nakašljala. Nadao sam se. Molio se. Sad sve zavisi od nas.





90.

Zbog preopterećenosti mreže, velike elektrane nisu mogle odmah da prestanu da rade kako ne bi oštetile opremu. Tek dvanaest sati nakon roka koji je predsednica odredila, američke elektrane potpuno su se zaustavile.
Planiran nestanak struje zatiče neke ljude nespremne.
Pumpe za vodu u nekim područjima zamukle su, ljudi su zaglavljeni u liftovima, sve je zaustavljeno.
A zatim tišina. I mrak.
Ali većina je spremna na to.
Do 21.00 po istočnom vremenu, svaka elektrana, avio-kompanija i fabrika u Sjedinjenim

Državama i Evropi prestale su da rade, kao i sve mreže mobilne telefonije. U Sjedinjenim Državama, vojne jedinice raspoređene su kako bi obustavile saobraćaj. Prvi put su sateliti Američkog vazduho- plovstva i sistema raketne odbrane, koji danonoćno prate podatke, snimili tamu umesto svetlucave kristalne mreže svetala Njujorka, Londona i Pariza. Mrak.
U osvit ružičaste zore, u planinama Virunga, u Ruandi, Barbara Hatfild se budi unutar teretnog kontejnera koji je njen zoološki istraživački centar koristio kao skladište. Primatolog Barbara Hatfild se još pre tri sedmice zaključala unutra kako je gorile ili nosorozi, koji su se niotkud pojavili, ne bi rastrgli.
U velikoj je nevolji. Kontejner je preko dana pećnica, a noću ledara. Ostala je bez hrane. Ima još samo jedan galon vode. Slaba je, gladna, dehidrirala je. Ne zna šta se događa oko nje, ne shvata zašto niko nije došao da je spase. Zašto avion sa zalihama tri nedelje nije dolazio? Izolovanost. Glad. Oskudica. Strah. Ima groznicu, halucinira. Granice između realnosti, noćnih mora i sna nejasne su, prepliću se. Kao da ju je Bog kaznio i ostavio ovde u džungli, da se muči i umre.
Na jedvite jade okreće se na šake i kolena, puzi do otvora između šarki kontejnera i viri kroz mali prorez.
Zapanjena je onim što vidi. Na čistini, pored oboda šume, ugledala je gorile. S tim što su sad i ženke tu. Kad je ludilo počelo, izgledalo je da su sve ženke nestale. Sad su ponovo tu. Gorile više ne prete. Ponašale su se kao i obično: jele, parile se, igrale se sa mladuncima, ležale na travi.
Barbara se pridiže na drhtave, slabašne noge i skida katanac s vrata kontejnera. Gorile je gledaju. Barbara je ustuknula, posrće. Šuplji metal odzvanja i bubnja pod njenim nesigurnim nogama. Hvata se za ivicu vrata boreći se da ne padne.
Da li da se vrati u bezbedni kontejner? Hoće li je ponovo napasti?
Ali onda zastaje i gleda kako se gorile polako gegaju natrag u prašumu, nestajući između drveća i magle.
U Delhiju, sunce kaplje po moru ravnih krovova, na mračan i tih grad. Strogo sprovođenje vladinih mera omogućava usaglašavanje sa zabranom korišćenja struje. Zatvorene su dve nove elektrane u istočnom delu grada, kao i svi telekomunikacioni tornjevi i benzinske pumpe.
U Jamuni Pušti, istočnom delu grada prepunom straćara, obično saobraćajem zakrčene ulice, sada su prazne. Vide se samo ručna kolica i rikše. Doseljenici koji su se uselili u daščare, bojažljivo vire

kroz pukotine svojih domova. Bili su lak plen pasa lutalica i mačaka iz prašume koje su zauzele grad. Dok pilje iz skrovišta, primećuju kretanje na ulicama. Životinje, leopardi i tigrovi, povlače se. Musavo dete uplašeno je čučnulo pored prozora, a onda polako podiglo glavu da bi videlo leoparda kako prolazi, usporeno, lenjo. Lopatice mu se dižu i spuštaju, rep se njiše. Odlazi. Velike mačke se
povlače iz grada, vraćaju se u prašumu, tamo gde i pripadaju.
To se dešava svuda po svetu. U Londonu, Parizu, Rimu, Bejrutu, Ajovi. Životinje napuštaju gradove. Veliki čopori životinja razilaze se i idu kući, kao publika nakon košarkaške utakmice.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:00 am





91.

Kloi se probudila dva sata pre svitanja, u Njujorku, drugog dana globalnog prekida struje. Budući da sijalica ne radi, pali sveću i dugo pregleda porodične fotografije. Drago joj je što je i njih ponela kad se pakovala pred selidbu u vladin štab za evakuaciju.
Smeška se dok okreće stranice albuma. Ne može da se odluči koja joj je omiljena, da li slike s venčanja ili Ozova iz bolnice kako prvi put drži Elija. Ili ona na kojoj dvogodišnji Eli juri galeba na pikniku na Džons Biču.
Ipak na kraju izdvaja Ozovu sliku s venčanja, dok je čeka pred oltarom, u svetloplavoj havajskoj košulju ispod sakoa. To je zbog njegovog izraza lica, misli. Njegov osmeh, sjaj u smeđim očima, oličenje su životne radosti. Bože, nedostaje joj. Bože, kako je boli razdvojenost.
Ali ne sme ponovo da paniči i očajava. Mora da se nada. Uskoro će biti zajedno, zna. Jer ovo deluje.
Plan deluje.
Prethodne noći, bila je na krovu s još nekim naučnicima. Držala je sitne, tople Elijeve ruke u svojim dok su posmatrali nebo. Videli su zvezde.
Svod iznad njih podsećao je Kloi na večernje nebo iz detinjstva kada je živela u bakinoj i dekinoj kući, na farmi u unutrašnjosti Francuske. Eli je bio gradsko dete. Nikad nije video toliko zvezda. Pokazala mu je sazvežđa i planete. Merkur, Veneru, Jupiter, Saturn, te ogromne, daleke, treperave džinove. Galaksija se razvila u lepršavu traku zvezdane prašine.
Videli su zvezde, naravno, jer su sva svetla u gradu bila pogašena. Čak i ulična rasveta. Gradskim venama nije tekla ni kap struje. Kloi se napinjala da čuje bilo šta što podseća na zaglušujuće brujanje koje je nekad krasilo Njujork. Nije ga bilo. Samo mrak i tišina. Grad je bio koralni greben mraka i tišine.
Dok je držala Elija za ruku, osetila je tople suze u uglovima očiju, a onda su joj se skotrljale niz obraze. Plakala je zbog usamljenosti, a ali i zbog nastranog uživanja u toj zastrašujućoj, zaludnoj, usamljenoj lepoti.
Nešto se promenilo, misli sad dok prelazi prstom preko muževljevog lica na slici. Oseća to u kostima. Preživeće oni ovo.
Posle doručka, odluči da izvede Elija na terasu, na svež vazduh. Čim je ušla u sobu u koju su htele da uđu životinje, dlanovi su joj se oznojili. Ali naterala je sebe da nastavi. Počistila je razbijeno staklo balkonskih vrata, a zatim ih otvorila. Napolju su.
Predivan septembarski dan. Vedro je. Nebo je plavo, sunce greje, oseća se blagi povetarac.
– Slušaj, mama – kaže Eli.
Sluša. Čuje se samo šuštanje vetra kroz lišće u Central parku.
– Ne čujem ništa, Eli.
– Pa da! – odgovara. – Neko je ugasio Njujork!
Kloi se smeška. Istina je. Ulice su mirne, tihe. Jutarnja svetlost probija se s okolnih ulica na široku Petu aveniju gde se pretvara u tople, zlatne trake. Ima nečeg tužnog u tome, a opet i predivnog. Krov hotela Plaza, iza drveća u daljini, gotovo podseća na majanski hram. Kao da su se vratili u

prošlost.
Kloi grli sina. Svog malog, pametnog, toplog sina. Na trenutak se, prvi put posle duže vremena, oseća gotovo sigurno, gotovo srećno.
Ponovo razmišlja o Ozu, o njegovim leđima pod njenim prstima, njegovom blesavom američkom osmehu.
Dobro je ono. Uskoro će ga ponovo videti. Ljubi sina i briše drhtavi dragulj suze s ivice nosa. Neće biti smaka sveta.





92.

Izvrnut na leđa, preko kamena s kojeg se vidi teren za softbol u blizini ringišpila u Central parku, Atila posmatra visok beli oblak koji plovi okeanom plavog neba.
Tiho, plačno zaječi, kao da je uzdahnuo. Ramena su mu opuštena, mišići olabavljeni. Smiren je. Ogroman čopor životinja koje je pre nekoliko večeri doveo u Central park, značajno se smanjio. Prvo su otišli pacovi, a onda mačke. Ostalo je nekoliko pasa, ali čak i oni prave široke krugove i besciljno lutaju, kao elektroni u nestabilnom atomu.
Miris u vazduhu koji je Atilu prisiljavao na akciju sad je slab, samo blagi trag onog što je nekad bio. Iznuren, istrošen, osakaćen od iscrpljenosti, dremka na suncem okupanom kamenu. Zaostali ukus u njegovim ustima jak je, metalan, pomalo izaziva gađenje. Sve što sada želi jeste da spava, spava, spava.
Ceo dan drema, povremeno se budi i posmatra miran, tih grad, a onda opet zaspi. Na bele zgrade spustila se slabašna svetlost. Lenjo žmirka ljupkim staklastosmeđim očima. Osluškuje tišinu. Tišina je prelepa. Hladan, čist vazduh.
Iako je ogladneo, to je uobičajena glad. Nije ona ludačka koja tera na ubijanje. Sad ne želi da ubija. Žeđ za krvlju povukla se poput groznice. Sada se oporavlja. Ubrzo se uspravlja pošto se druga šimpanza popela na kamen i sela pored njega. To je krupna ženka odbegla iz zoo-vrta u Central parku. Drži nešto u ruci. Pomorandžu. Liči na vatrenu loptu, na sunce. Ljušti je dugačkim prstima i nudi Atili. Atila je prepolovi i vrati joj jednu polovinu.
Zajedno jedu pomorandžu. Prija im hladan, sladak, lepljiv sok u ustima. Ženka se pribija uz njega i čisti mu krzno. Ubrzo leže zajedno na toplom kamenu. Osećajući njenu toplinu i toplinu zemlje, Atila je spokojan. Zatvara oči i ponovo tone u san.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:00 am







93.

Naredna dva dana sastančenja su se razvukla unedogled. Bilo je teško videti pri svetlosti baterijskih lampa i sveća, u toplom zatvorenom prostoru. Zato su se sastanci održavali napolju, u Rouz Gardenu. Sedeli smo za stolovima, na stolicama od izuvijane metalne žice. Koristili smo pritiskivače za hartiju kako nam povetarac ne bi odneo dokumenta preko Južnog travnjaka.
Trećeg dana, osetivši da ću pući u mračnoj prikolici pretrpanoj papirima, kao i u samoj vojnoj bazi, otkazao sam popodnevne sastanke. Čuo sam da životinjske horde više od dva dana nisu lutale Vašingtonom i želeo sam da se iz prve ruke uverim u to.
Naleteo sam na narednika Alvareza koji je izlazio iz vojnog šatora i ubedio ga da pođe sa mnom.
Kad smo se nekoliko minuta kasnije našli kod severozapadne kapije, na sebi je imao kompletnu vojnu uniformu i nosio je blistavu crnu pušku s cilindrom.
– Kako ti je gležanj? – upitao sam.
– Oporavljam se. Sviđa li vam se moj štap? – odgovorio mi je mlateći zverkom od puške. Bila je to automatska puška AA-12, sa sačmom 00 u burencetu, objasnio mi je, koja u treptaju oka u rafalnoj paljbi može da ispali četrdeset dva hica.
– Što je previše destruktivno, kad malo bolje razmisliš, ali je baš ono što nam treba ako ponovo naletimo na zubatu bandu s kandžama – zaključio je Alvarez. – Tek su ih izbacili na tržište. Ja sam svoju nazvao Džastin.
– Džastin?
– To je moj čovek, Džastin Kejs. 18⇒
Izvan kapija Bele kuće, grad je delovao mirno, tiho. Tišina je bila najčudnija od svega. Mogao si da čuješ duvanje vetra.
Centar je i dalje bio odsečen kordonom, ali su počeli da propuštaju pojedince koji su hteli da provere svoje kuće. Zastali smo da bismo razgovarali s nekoliko ljudi koji su izašli iz gradskih kuća, s dvema bolničarkama stažistkinjama iz Džordžtauna, agentom FBI-ja, lobistkinjom i njenim sinom. Vašington kao da se pretvorio u selo.
Zasad.
Ohrabrilo me je to što su ljudi izgledali optimistično i spremni da sarađuju. Ali znao sam da je ovo samo početak. Ovo je i dalje bio medeni mesec. Kako će se ljudi osećati nakon sedam dana, bez toplog tuša i klime? U zemlji čije je snabdevanje hranom zavisilo od prevoza, koliko će proći dok ljudi ne ogladne?
Nalazili smo se na Konstitušen aveniji kad se iza ćoška pojavio pas. Bio je to crni labrador. Alvarez je bez razmišljanja podigao novu igračku na rame spreman da raznese psa u paramparčad. Ali pas nas nije ni pogledao. Prošao je pored nas i zaustavio se tek kako bi se olakšao uz ulični hidrant.
Alvarez i ja smo se pogledali. A onda smo prasnuli u smeh.
– Zovi Tajms. Imam vest za njihovu naslovnu stranu – kazao sam. – Pas se popišao na hidrant!





94.

Te noći i gotovo čitavog sledećeg dana, Čarls Groh i ja prisustvovali smo romantičnim sastancima uz sveće s predstavnicima Instituta za javno zdravlje i raznih vojnih ogranaka. Nakon kratke večere, dremao sam na kauču u prikolici parkiranoj na Južnom travnjaku kad me je neko snažno povukao za stopalo.
Uspravio sam se. Pored mene je sedeo šef Agencije za nacionalnu bezbednost, Lehi. Lehi i njegovi ljudi bili su zaduženi za praćenje uticaja industrijskog i energetskog zastoja na životinje. Čekao sam vesti od njega. Zagonetno se nasmešio i pružio mi šolju kafe.
– Neizvesnost me ubija – rekao sam zevnuvši. Uzeo sam kafu. – Šta se dešava, ima li nekih promena?
Lehi je nabacio vedar, širok osmeh.
– Dođi da vidiš, pametnjakoviću.
Izašli smo iz moje prikolice i krenuli ka drugoj, u blizini Rouz Gardena. Na nju je, sa strane, bio prikačen satelitski tanjir. Čulo se tandrkanje generatora na ručni pogon zakačenog za prikolicu. Bila je to komandna soba. Desetak tehničara i vojnih lica vikalo je u telefon, zurilo u monitore upirući prstom u svetle, blistave objekte na ekranima.
Lehi je uzeo neke papire iz faksa i predao mi ih.
– Uživaj u ovome, čarobnjače iz Oza – rekao je. – U četvrtak, pre uvođenja mera, svakog dana smo dobijali hiljade izveštaja o napadima životinja širom sveta. A pogledaj jučerašnji izveštaj iz Amerike.
Pogledao sam papir.
– Da li ja dobro vidim? Tri? – upitao sam.
– Baš tako – rekao je Lehi. – I ne samo to. Sve više nam javljaju kako se psi vraćaju svojim vla- snicima. Industrijski i telekomunikacioni zastoj zaista je eliminisao feromon iz vazduha. Tvoj plan nije samo optrčavanje, Oze. Ovo je grand slam. Proslavićeš se. Mislim da si upravo spasao svet.
Lehi me je zagrlio.
– Zato ćemo te izvući odavde, momče. Potegao sam neke veze. Vraćam te porodici, u Njujork. Pogledao sam ga. Da li je to moguće? Imao sam osećaj da nedeljama nisam video Kloi i Elija.
– Sigurno se šališ.
– Ne, gospodine. I ne zovi me Veseljakom. Upravo spremaju tvoju kočiju. Ponovo letiš avionom
G6.
Pomislio sam na Kloi, na mogućnost da zaista dodirnem svoju ženu, da je zagrlim i zagnjurim lice
u njen vrat. I na Elija. Došlo mi je da stavim tog malog na ramena, da se prošetam s njim i pokažem mu sve što sam...
Zastao sam. Šta ja to, dovraga, radim? Našta sam mislio?
Šta su mi to ponudili? Zašto bi mi dozvolili da prekršim pravila? I ako su oni „potegli neke veze” za mene, za koliko njih su ih još potegli?
– Stanite – rekao sam. – Samo malo. Strašno bih voleo da vidim svoju porodicu, ali još je prerano. Niko ne sme da putuje. Nema uključivanja mašina ni struje najmanje dve nedelje. Takav je

bio plan, znate to.
– Nećemo propasti zbog dvadesetominutnog leta avionom, Oze. Zaslužio si to.
– Zaslužio? – rekao sam. Osetio sam kako u meni kulja bes. Uhvatio sam ga za revere. – To je Vašington, zar ne? Pravila važe za male ljude, je li? Zaslužili smo to. Koji deo o opstanku civilizacije niste razumeli? Mislite da je gašenje elektrana kraj? Ovo je prapočetak!
– Pusti mi sako – rekao je Lehi. Odgurnuo sam ga.
– Mislite li da je ovo moguće bez istinskog žrtvovanja? Bez žrtvovanja svih nas? Zabrana kori- šćenja nafte, mobilnih telefona i struje treba da važi za sve. I za vašu agenciju, i za vojsku, i za javne ličnosti. Čak i za predsednicu i za sveti Kongres. Ovo je prva faza. Kako vam to nije jasno? Moramo nastaviti dok ne nađemo trajno rešenje.
– Ako se sve vrati kako je bilo, onda ćemo ponovo moći da vodimo decu u zoo-vrt, Lehi. Kaži guzonjama da zatvore šampanjac i otkažu čajanke. Vreme je da se i oni stisnu, kao svi ostali.
– Polako – rekao mi je Lehi. – Shvatio sam. Jasno mi je. Jesi li dobro?
– Jasno ti je? Da li je tako? – rekao sam i pošao. – Nadam se da jeste. Zarad dobrobiti svih nas.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:00 am






95.

U subotu ujutru, otkazao sam sve sastanke. Zvali su me iz Komiteta za životnu sredinu i javne radove, a grupa kliničkih patologa Instituta za javno zdravlje htela je da se vidimo.
Ali nakon svađe s Lehijem, bilo mi je muka od kreatora politike koji na ovo gledaju kao da je sve gotovo. Ovo je za njih samo nešto što bi mogli da ubace u svoj rezime ili da ispričaju unučićima. Trebalo je da im bude jasno da neće ni imati unučiće, ako vo ne shvate ozbiljno.
Umesto toga, uradio sam nešto korisno, nešto što se moralo uraditi. Prijavio sam se da pomažem marincima u čišćenju ulica i sakupljanju tela preminulih.
Ovo je pomalo podsećalo na smenu vekova. U stvari, na kraj prošlog veka. S farme u Rokvilu, u Merilendu, dovedeni su konji da vuku prikolice. Do podneva, prikolice su bile pune kesa s leševima.
Mislio sam da ću moći da se izborim s tim budući da sam ratovao u Iraku. Prevario sam se. Prvo dete na koje sam naišao bila je mala Azijka, u ulici iza hemijske čistionice na kružnom toku Dipon. Imala je osam-devet godina. Utroba joj je bila razvučena duž uličice. Narednik Alvarez i ja stavili smo je u kesu i smestili na jednu prikolicu. To me je slomilo. Skinuo sam smrdljive, gumene rukavice. Neko vreme sam sedeo na ivičnjaku između nekolicine parkiranih automobila i plakao. Toliko života je izgubljeno.
U rano predvečerje, stigli smo na Nacionalno groblje Arlington. Nedaleko od Grobnice nepozna- tih vojnika, sadržaj prikolica koje su konji dovukli istovaren je u odvojene pokretne mrtvačnice. Dok smo odlazili, čula se vojna truba.
Već je padao mrak kad smo se narednik Alvarez i ja pešice vraćali preko mosta u bazu američke mornarice u Beloj kući.
Nedaleko od Univerziteta Džordž Vašington, prolazili smo duž ulice s drvoredom, oivičene čudnim kućama.
I onda sam ispred jedne kuće ugledao parkiran žuti auto s hromiranim detaljima. Motor mu je radio. Kad sam prišao i ugasio ga, istrčao je visok, lep momak u izgužvanom plavom odelu, s kapom Jenkija. Delovao je iznervirano.
– Šta to radiš, dođavola? – upitao me je.
– To bi ja tebe trebalo da pitam. Možda si pao s Marsa, ali vožnja je zabranjena.
– Ma šta kažeš, Šerloče – rekao je momak odmeravajući narednika Alvareza. Pokazao mi je ličnu kartu. – Ja sam Gari Sterling, kongresmen iz Njujorka. Ovo je moj stan. Idem na Log Ajlend da uzmem neke stvari.
– Ko to kaže? – upitao sam ga.
Izvadio je dokument iz unutrašnjeg džepa sakoa.
– Predsednica – odgovorio je ne trudeći se da sakrije zadovoljstvo.
Pogledao sam to parče papira. Nisam mogao da verujem. Nalog predsednice kojim se, onom ko ga poseduje, odobrava upravljanje motornim vozilom, uprkos zabrani. Zbunjeno sam gledao u pred- sedničin potpis i pečat.
Pretpostavljam da nije trebalo da budem toliko šokiran. Svi moraju da poštuju pravila, osim onih koji ne moraju. Znao sam ja to. Ipak je ovo Vašington. Plašio sam se da će se ovo desiti.

Kongresmen Sterling istrgnuo mi je nalog iz ruku i odmah upalio motor. Nisam mogao da se pomirim s tim. Bez obzira na njegov nalog, proturio sam ruku u auto i ponovo ga ugasio. Izvadio sam ključeve.
– Jesi li ti slep? Pokazao sam ti dozvolu – rekao je kongresmen.
Stisnuo sam šake u pesnice, čvrsto držeći ključeve u desnoj ruci. Mišice su mi drhtale. Znao sam da je to što radim suludo, ali tog dana previše sam video, previše leševa. Da li je ovaj tip mario? Očigledno nije.
– Baš me briga! – kazao sam. – Misliš da za tebe pravila ne važe? Da si iznad njih, je li? Ne bih rekao. Jebe mi se za tvoju dozvolu. Uzmi ključeve ako smeš.
Stavio sam ih u džep.
A šta je on uradio? Samo se okrenuo i popeo uza stepenište, ka kući. Kad je stigao do vrha, izvadio je mobilni telefon, pritisnuo dugme i počeo opušteno da razgovara.
– Šta je sad ovo? Ne poštuje nijedno pravilo. Vozi auto i još razgovara mobilnim? – kazao je Alvarez.
Nekoliko minuta kasnije, pojavio se vojni džip. Narednik Alvarez se ukipio i vojnički pozdravio pukovnika mornarice koji je izašao iz auta. Pukovnik je razgovarao s Alvarezom, a onda se Alvarez obratio meni, oštro.
– Izvini, Oze, ali istina je. Izdaju te dozvole, ili kako god da se zovu. Važeće su. Dripac je pobedio. Ili ćeš mu vratiti ključeve ili ću morati da te uhapsim.
Ugrizao sam se za usnu. Najpre sam odmahivao glavom, a onda najednom prestao.
– Dobro, u redu. U pravu ste, svi. Izvinjavam se. Malo sam se zaneo – rekao sam. Kongresmen je sišao niza stepenice. Krenuo sam ka njemu. Pružio sam mu ključeve tu na ivičnjaku. Kad je pošao da ih uzme, bacio sam ih sa strane, u kanalizacioni otvor.
– Uh! – rekao sam. – Baš sam nespretan. Malo me bole ruke jer sam ceo dan nosio mrtvace.
Iskreno s izvinjavam, najiskrenije.
Alvarez nije uspeo da sakrije osmeh, iako je pukovnik zurio u njega. Otišao sam. Niko nije pokušao da me zaustavi.
Gospodin Smeško bio je van sebe. Psovao je kao kočijaš, besan što nije bilo po njegovom.
Pokazao mi je srednji prst.
– Ništa novo, zar ne, gospodine kongresmene? – mahnuo sam mu ženskastim pokretom. – Ja sam građanin Amerike. Najbolji ste kad treba da nam kažete da se jebemo.
Ali to je bila kratkotrajna, mala pobeda. Dok sam koračao u suton, i dalje van sebe od besa, čuo sam to. Dopiralo je iz svih delova grada: paljenje plinskih generatora, a zatim zujanje klima-uređaja. Svi ljudi na svetu pribegavaju starim trikovima. A ja mislio da je vojna truba tužna.
U tom trenutku sam shvatio. Na umirućoj, ljubičastoj svetlosti, dok je sunce zalazilo nad Vašingto- nom, shvatio sam. Slušao sam kako se okupljaju, u mraku, i znao sam.
Nema oporavka. Izgubili smo. Gotovo je.





96.

U suton trećeg dana Velikog zastoja, kako su ga ljudi nazvali, glasan zvuk brektanja razbija nepomičnu, smrtnu tišinu u centru Menhetna. Dok na bledom snopu rasutih sunčevih zraka, u spavaćoj sobi u zadnjem delu stana, s Elijem igra „Kendi lend”, Kloi čuje taj zvuk i prilazi prozoru.
Osmatra nebo iznad Central parka. Zvuk je sve glasniji. Onda ih je spazila. Otprilike pet vojnih helikoptera brujalo je iznad grada iz pravca Vest Sajda. Proleteli su između nebodera Centra Tajm Vorner nalik stativama, na obodu Central parka, nedaleko od kružnog toka Kolumbo, i nastavili seve- roistočno, iznad zelenih drvoreda, ka vladinoj sigurnoj zoni.
– Ne – šapuće Kloi, okrenuta leđima terasi. – Ne, ne, ne.
S neba, iznad njih, ponovo dopire tutnjava. Boing 747 prozujao je ka zapadu. Njegova crvena i zelena svetla su treperila. To je prvi avion koji je videla u poslednjih sedam dana.
– Šta je bilo? – pita Eli.
– Helikopteri i avioni – odgovara Kloi. – Zašto krše zabranu? Prošla su samo tri dana.
Kloi izlazi na terasu. Istina je. U luksuznim stanovima treperi svetlost poput sjajnih papirića od bombona. Čuje zujanje generatora,
Dole na ulici vidi džip koji je zaškripao kad je iz bočne ulice izašao u Petu aveniju. A zatim motor. Potom i Mercedesov džip.
Ali ovo se ne dešava samo u Njujorku.
Pošto više nije bilo napada, ljudi su se malo ohrabrili. Satelit vazduhoplovnih snaga registruje paljenje svetala i u Dalasu i u Sinsinatiju, Dablinu, Milanu, Madridu. Sutradan, iz pekinških dimnjaka pokuljali su oblaci dima pa zaplovili vazduhom poput crnih, satenskih marama. Kanadske vlasti ukidaju zabranu korišćenja mobilnih. Njihov primer slede Meksiko i Evropska unija.
Širom sveta, ljudi se vraćaju na posao. Ponovo rade rudnici uglja, nuklearna postrojenja, teleko- munikacioni tornjevi. Ponovo se s vazdušnim strujama mešaju petrohemijski oblaci i oblaci ugljovo- donika, mobilni telefoni i tornjevi emituju elektromagnetnu radijaciju koja zuji, treperi i širi se zemljom poput nevidljivog otrovnog gasa. Ponovo se uspostavljaju hemijske veze. Energija se meša s materijom stvarajući nešto novo.
Došao je kraj Velikom zastoju. Kao i ljudskoj civilizaciji.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:01 am









97.

Atila se budi na suncem okupanom kamenu u Central parku. Napet. Sad je baš napet. Oseća kako mu adrenalin kulja venama, ubrzava mu rad srca i šalje krv u mozak i u mišiće. Blesak energije. Eksplo- zija u dendritima i sinapsama. Te promene u telu izobličavaju mu molekularne strukture u mozgu, toj hipersenzitivnoj izbočini gnjecavih vlakana premreženih elektromagnetskim talasima. Krvni pritisak mu raste. Pljuvačka mu se suši, počinje da se znoji. Dlake na leđima su mu nakostrešene.
Priprema se za napad. Nešto je pokrenulo nagon za napadanjem u njegovom mozgu. Kako mu se stanje pogoršava, diše sve pliće i sve teže. Hukće, gotovo reži. Opet oseća onaj miris u vazduhu. Doziva ga, tera ga da ustane. I ženka pored njega sikće. U očima joj se vide nemir i bes.
Kad je sišao s kamena, ostale životinje ponovo su se okupile. Prekrile su teren za softbol poput živog tepiha. Čopor je veći i žedniji krvi nego ranije.
Atila vodi gomilu ka istoku, prema stanovima s upaljenim svetlima. Pogled mu je prikovan za terase višespratnica. Zna kako da se popne, kako da uđe. Otići će sam i otvoriće vrata ostalima. To mu kaže miris. Ovog puta neće zakazati.
Milosrđa koje je ispoljio prema ljudima više se i ne seća jer on sećanje više nema. Samo ima miris. On je gospodar, prijatelj, partner. Miris je sve.
Muškarac i žena voze se gradom na motoru, Pedeset šestom ulicom koja popreko preseca grad. Atila dahtanjem doziva ostale, ali nije ni morao. U oblaku feromona, zvuci su suvišni. Životinje u njegovom dahu i znoju mogu da namirišu ono što hoće. Mirisi postaju naređenja. Čopor se kreće gotovo jednako brzo kao on.
Slapovi tela bacaju se s mosta na motor, režeći. To su muž i žena od pedesetak godina. Prvo napadaju ženu. Ona vrišti dok joj u telo zarivaju zube i kandže. Atila, sa strane, glođe ženinu nogu i ravnodušno posmatra kako krv šiklja.
Muškarac, policajac u penziji, hvata se za slabinu kako bi izvukao pištolj koji ne nosi još od 1999. Pacov mu odgrize pola malog prsta leve ruke. A onda mu se na lice baca veverica i uz cičanje zabija mu kandže u oči. Rotvajler mu zariva zube u prepone i muškarac pada na zemlju.
Životinje rastržu ljude, kidaju ih na komadiće kao noževi u klanici. Za manje od tri minuta, od njih dvoje ostaje samo prljav veš.
Umazan krvlju, Atila produži sa čoporom u pravcu ljudskog mirisa. Kreću se ritmično, poput ćelija u krvotoku.
Više nema Atile. Sad je veći. Nešto je preuzelo kontrolu nad njim. On je sada oličenje snage, bezdušni sklop kostiju, krvi i mesa koji se napaja elektricitetom i bujajućim hemikalijama. Ide ka zvucima, ka svetlima.





98.

O, kako se plima brzo vratila. Plima boje krvi.
Uz zujanje generatora, čuli su se krici i štektanje pušaka. Zar smo stvarno bili toliko glupi? Očigledno jesmo. Bila je skoro ponoć kad su se otvorila vrata moje prikolice i na njima se ukazao Alvarez.
– Obuci košulju, Oze. Nadjačani smo. Evakuišu Belu kuću.
Zauzeli su istočno krilo. I unutra i napolju, stotine hiljada sisara, psi, rakuni, pacovi, veverice, oposumi, peli su se uzbrdo ka čuvenom zdanju, gmižući poput mrava. Pucnji više nisu ni prestajali. Dok sam trčao pored Alvareza, na nebu sam, na severoistoku, primetio narandžasti odsjaj. Podigao sam prst ka njemu.
– Šta...
– Gori Kapitol – samo je to rekao. I dalje smo trčali. Alvarez me je požurivao ka kiperu. Stražar na istočnoj kapiji ležao je na zemlji. Krv mu se slivala niz uniformu, lice mu je bilo izgrizeno. Alvarez ga je pogledao krajičkom oka, podigao AA-12 i osuo paljbu po šugavim psima koji su se još vrzmali oko tela.
– Nek nam je bog u pomoći – rekao je Alvarez i prekrstio se.
– Da nam pomogne? – upitao sam. – Bog je uništio Sodomu i Gomoru, zar ne? Jesam naučnik, ali izgleda da smo ga ponovo razljutili.
Sat kasnije, leteo sam boingom 737, avionom vazduhoplovnih snaga, nazad za Njujork.
Nakon pada Bele kuće, smišljen je nov plan. Vlada se seli na sever. Daleko na sever. Zapravo, najsevernije što može. Naučnici i članovi vlade trebalo je da odmagle i da se pregrupišu u vazduho- plovnoj bazi Tule, na severu Grenlanda, hiljadu dvesta kilometara severno od arktičkog kruga.
Jedina dobra stvar u tome bila je što smo se vraćali u Njujork po ostale naučnike.
Divno, pomislio sam. To znači da ću smak sveta dočekati zaglavljen u iglou s Harvijem Saltonsta- lom. A onda su mi rekli da su njega pojeli psi.
– O – kazao sam.
Rekli su da porodice moraju da ostanu, ali nisam hteo da pristanem na to. Lehija sam našao ispred pilotske kabine.
Budući da sam gutao sve što me tišti, sada je to svom snagom izletelo iz mene.
– Ili ćeš mi dovesti ženu i dete ili vi šupljoglavci idite sami pa rešavajte ovo kako znate i umete.
Kad su se Kloi i Eli pojavili na vratima aviona, smestio sam ih na sedišta. Dugo smo se grlili i plakali. Nakratko sam, u trenutku malodušnosti, pomislio da ih možda više nikad neću videti, ali srećom, jednom i ja nisam bio u pravu. Avion se odlepio od zemlje i poleteo. Počela je kiša dok smo leteli iznad Kanade, ali letelica se još podigla. Kad smo zaplovili iznad oblaka, jaka svetlost zable- snula je kabinu. Visoko, s desne strane, dizao se Mesec, svetao i jasan na hladnoći. Ispod nas su promicali oblaci poput reke srebrne svile.
Tad je Eli spazio nešto.
– Tata! Vidi!
Sedeo mi je u krilu i pokazivao prstom na prozor.

Na istoku, iza oblaka, video se nekakav obris. Ličio je na tamnu, pokretnu kupu. Oblak? Bio je crn, gust. Mahao je krilima. Živ.
Leteli smo ka tome, ili je to letelo ka nama? Isprva sam pomislio da je u pitanju jato ptica. Bilo je nezamislivo videti toliko ptica u jatu, ali onda sam shvatio da su to slepi miševi. Rojili su se u izvrnutoj piramidi, neprestano se okrećući. Bezglavo su leteli ukrug i ukrug, jurili se, beskonačno leteli gore pa dole...
Tras! – Vežite pojaseve – čulo se sa razglasa. A onda smo uleteli u njih.
Zgrabio sam ženu i sina i čvrsto ih zagrlio kad je u avion udarilo nešto što je podsećalo na božju pesnicu. Slepi miševi su se koprcali na letelici, neki su se smrskali o prozore, neke je usisao motor pa ih izbacio u obliku krvavih konfeta. Bio je to ogroman crni oblak mahnitog letenja i mahanja krilima. Trenutak kasnije, eksplodirao je desni motor, a već u sledećem trenutku smo padali.
Srećom, ali bukvalno srećom, naš pilot je bio irački veteran naviknut na nepredviđene manevre.
Za samo nekoliko sekundi, spustili smo se nekoliko stotina metara.
Kad smo se izvukli iz tornada slepih miševa, pilot je osposobio motor, okrenuo avion i zaputio se ka jugozapadu. Prinudno smo sleteli u Sirakuzi.
Drugi avioni nisu bili te sreće, saznali smo. Tri letelice su oborene. Opet je stradalo stotine ljudi. Koliko će ih poginuti u ovom ratu pre nego što se sve okonča, pomislio sam dok sam se s porodicom tiskao na prepunom terminalu međunarodnog aerodroma Henkok. Nisam znao. Niko nije znao.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:01 am







Epilog


Vazduhoplovna baza Tule Kvanaak, Grenland

Donekle i dalje verujem da možemo promeniti svet. Još ne znam kako, ali uspećemo. Najveća moć u univerzumu jeste čovekova otpornost udružena s intelektualnom snagom. Čovek misli, isprobava i bori se da pronađe rešenje.
Kako je plemenit umom, kao što je rekao Hamlet. Kako neograničen po sposobnostima. Kako po razumu naliči na Boga.
Znam da ćemo uspeti jer odavde gde sedim I pišem vidim svog sina Elija. Dok posmatram njegovo nevino lišce, tako slično majčinom, samo jedno osećanje opstaje. Ljubav koju su meni pružili moji otac i majka sada preplavljuje njega, sve više iz dana u dan. Jednog dana, on će je preneti na svoju ženu i dete i ljubav će nastaviti da živi.
Preživećemo jer, iako umemo da zabrljamo, imamo nadu, veru i volju da to popravimo, zbog sebe i onih koje volimo.
Mi popravljamo. Da li je tako?
Ne znam. Možda.
Snimam ovo u bunkeru. Novembar je, hladno je. Ovde temperature znaju da se spuste do minus dvadeset tri stepena.
Napolju je mračno. Gotovo je uvek mračno u našem novom, ledenom domu. Od vetra, zidovi se tresu. Čak i u snovima čujem ga kako stalno zviždi i jauče. Kao da je sama Zemlja u žalosti.
U gotovo neprestanom mraku, s planina, preko bele pustinje ledenog brega, vetar duva brzinom od sto kilometara na čas. Ovde skoro da nema sisara tako da slobodno možemo da koristimo genera- tore i radio. Blago nama.
Koliko god da je loše, oblačim arktičko odelo i jednom dnevnom izlazim napolje i tužno posmatram nemilosrdno obzorje. Smatram ovo hodočašćem, kaznom za svoje grehe, za grehe svih nas. Zbog toga mi nije nimalo lakše, ali svejedno to radim. Mislim da sam na neki način konačno pronašao veru. Valjda to hoće od kraja sveta.
Bilo je nekoliko samoubistava, uglavnom među nekadašnjim stanovnicima Vašingtona, senatora i poslanika naviknutih na lagodan život. Nema više lagodnog života.
Komunikacija s američkim kontinentom sporadična je. Zalihe nam i dalje stižu, ali kruže glasine o haosu tamo u Sjedinjenim Državama. Razuzdane bande krstare ulicama boreći se protiv životinja, ali i međusobno. Godinama su pojedini naši sunarodnici zagovarali povratak čoveka prirodi. Izgleda da im se želja konačno ostvarila.
U časovima usamljenosti i dokolice, razmišljam o onome što se desilo. Za razliku od mnogih kolega, ja ne krivim tehnologiju. Nafta je unapredila čovekov život, kao i mobilni telefoni. Niko nije znao da će kombinacija te dve stvari dovesti do biološke katastrofe. Uprskali smo. Dešava se.
Ali sinoć sam ponovo usnio taj san. Često ga sanjam. San o spirali smrti. Mrave koje sam jednom
video u Kostariki. Krug u pesku. Crni bazen koji se migolji. Hiljade i hiljade mrava milelo je u bes- konačnom krugu. Slepo su pratili jedan drugog, usredsređeni na tragu feromona onog ispred sebe. Trčali su ukrug i ukrug. Trčali su u smrt. Zatvoren krug. Zmija koja grize sopstveni rep. Simbol uza- ludnosti. Zapetljani u sopstvenoj omči, mravi trče okolo-naokolo, u krugovima, očajni, glupi, prokleti.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:01 am

1⇒ Čuvena američka serija s kraja osamdesetih.
2⇒ Glavni junak dečjeg romana Radoznali Džordž H. A. Reja i Margaret Rej.
3⇒ Grafit na kojem je predstavljena karikatura čoveka koji se rukama grčevito drži za zid, te mu se vidi samo ćelava glava i dugačak nos.
4⇒ Prijatno, gospodine.
5⇒ Čuveni nemačko-američki par dresera. 6⇒ Fr.: Imaš prijateljicu? Ljubavnicu?
7⇒ Gr.: Gospode bože.
8⇒ Jedinica za borbu protiv sajber-kriminala. 9⇒ Američki igrač bejzbola.
10⇒ Fr.: Strašni sud.
11⇒ Knjiga za decu Marijan Poter. 12⇒ Fr.: jadno.
13⇒ Šimpanza Majkla Džeksona. 14⇒ Bivši muž Britni Spirs.
15⇒ Vrsta preživara iz porodice jelena. 16⇒ Eng.: Naduvenko.
17⇒ Severnoamerička komanda vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane. 18⇒ Za svaki slučaj - igra rečima

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: (R)evolucija

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu