3. stupanj

Strana 2 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Ići dole

3. stupanj

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:05 am

First topic message reminder :



Kako broj leševa raste, Lindsay zamoli prijateljice, mrtvozornicu Claire Washburn, pomoćnicu okružnog tužitelja Jill Bernhardt i novinarku Cindy Thomas da joj pomognu pronaći počinitelja koji se zakleo da će ubijati svaka tri dana. Još je strašnije što namjerava napasti jednu od njih četiri. Ali koju? Utrka s vremenom koja ubrzava puls.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: 3. stupanj

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:14 am







28. Poglavlje

Nakon toga smo zvali sve. Posebnu gradsku medicinsku postrojbu. Ured za javnu sigurnost.
Lokalni ured FBI-a. Više nismo govorili o umorstvu. Ovo je bio terorizam.
Trag nestale dadilje ohladio se. Jacobi i Cappy nisu pronašli ništa obilazeći barove oko sveučilišta s druge strane zaljeva. No nešto je ipak uspjelo: Cindyn članak o X/L-u koji je objavio Chronicle. Novinarske ekipe počele su im opsjedati urede, a mi smo prijetili sudskim nalogom, pa mi je Chuck Zinn javio da se želi nagoditi. Sat poslije bio je u mojem uredu.
»Dopustit ćemo vam pristup podacima koje želite, inspektorice. Zapravo, uštedjet ću vam trud. Mort je doista primio niz poruka e-poštom tijekom zadnjih nekoliko tjedana. Kao i svi članovi upravnog odbora. Nitko od nas nije to shvaćao ozbiljno, ali naše se interno osiguranje ipak pozabavilo time.«
Zinn je otvorio svoju skupu kožnu torbu za spise, stavio narančastu mapu za spise na stol i gurnuo je prema meni. »Ovo su svi, inspektorice. Po datumu privitka.«
Otvorila sam datoteku i šokirala se. Upravnom odboru tvrtke X/L Systems:
Morton Lightower, vaš generalni direktor, 15. Je veljače prodao 762.000 dionica vaše tvrtke za ukupnu cijenu od 3,175,000 dolara.
Istog je dana oko 256.000 vaših dioničara izgubilo novac, čime su prošlu godinu bili u gubitku 87%.
U svijetu je 35.341 dijete umrlo od gladi.
11.174 ljudi u ovoj zemlji umrlo je od bolesti koje je moguće spriječiti odgovarajućom medicinskom skrbi.
Te iste srijede 4.233.768 majki rodilo je djecu u siromaštvu i bijedi.
Tijekom zadnja 24 mjeseca rasprodali ste gotovo 600 milijuna dolara i kupovali ste kuće u Aspenu i Francuskoj, a svijetu niste donijeli ništa zauzvrat. Od vas zahtijevamo donacije zdravstvenim organizacijama i organizacijama za borbu protiv gladi u iznosu jednakom svim budućim prodajama. Zahtijevamo da upravni odbor tvrtke X/L, kao i upravni odbori ostalih tvrtki, pogledaju svijet izvan granica svojih ekspanzionističkih strategija, svijet koji uništava ekonomski apartheid.
Ovo nije molba. Ovo je zahtjev.
Uživate u svom bogatstvu, g. Lightower. Vaša mala Caitlin računa na vas. Poruka je bila potpisana s August Spies.
Preletjela sam kroz ostalu e-poštu. Svaka je poruka bila sve oštrija. Popis svjetskih nedaća sve strašniji.
Ignorirate nas, g. Lightower. Upravni odbor nije ispunio naš zahtjev. Namjeravamo djelovati.
Vaša mala Caitlin računa na vas.
»Zašto nam niste javili za ovo?« Zurila sam u Zinna. »Sve se ovo moglo spriječiti.«
»Sad vam se to vjerojatno tako čini.« Odvjetnik je spustio pogled. »No tvrtka stalno prima prijeteća pisma.«
»Ovo nije obična prijetnja.« Bacila sam ispisane poruke na stol. »Ovo je iznuda. Ucjena. Odvjetnik ste, Zinne. Spominjanje njegove kćeri otvorena je prijetnja. Došli ste ovamo sklopiti

nagodbu, g. Zinn. Evo je: Nitko ne smije saznati za ovo. Ime kojim su potpisane poruke ostat će između nas. No poslat ćemo svoje stručnjake da utvrde tko je poslao e-poštu.«
»Razumijem.« Odvjetnik je poslušno klimnuo glavom i predao mi spis.
Letimično sam pogledala popis adresa e-pošte. Footsy123@ hotmail.com. Chip@freeworld.com.
Obje su poruke imale isti potpis.
August Spies. Okrenula sam se Jacobiju. »Što misliš, Warrene? Možemo li ući u trag ovim adresama?«
»Već smo proveli vlastitu istragu«, ubacio se Zinn.
»Vi ste im ušli u trag.« Podigla sam pogled, šokirana.
»Mi smo tvrtka koja se bavi sigurnošću e-prometa. Sve su to besplatni davatelji internetskih usluga. Nema adrese za naplatu korisniku. Nikakve isprave nisu potrebne za otvaranje računa. Možete otići u knjižnicu, u zračnu luku, bilo kamo gdje postoji terminal za besplatan pristup internetu i otvoriti si račun. Ova je poruka poslana iz zračne luke u Oaklandu. Ova iz ureda FedExa blizu sveučilišta u Berkeleyju. Ove dvije poslane su iz javne knjižnice. Nije im moguće ući u trag.«
Pretpostavila sam da Zinn zna svoj posao te da ima pravo, ali jedna mi je pojedinost upala u oko.
Ured FedExa, knjižnica, stan prave Wendy Raymore.
»Možda ne znamo tko su, ali znamo gdje su.«
»Narodna Republika Berkeleyja«, rekao je Jacobi i šmrcnuo. »Uskoro ću i ja biti tamo.«




29. Poglavlje

Iskrala sam se na brzi ručak sa Cindy Thomas. U kineski restoran Rezanci dugovječnosti u vrtovima Yerba Buena.
»Jesi li vidjela Chronicle jutros?« pitala je, dok smo sjedile na ogradi ispred restorana, a njoj je niz štapiće klizio valjušak sa svinjetinom. »Malo smo pritisnuli X/L.«
»Hvala«, rekla sam. »Nećeš morati pisati još jedan.«
»Sad si ti na redu da mi učiniš uslugu.«
»Cindy, mislim da ovo neće još dugo biti moj slučaj, osobito ako nešto procuri u tisak.«
»Barem mi reci«, pogledala je u mene čvrsto, »trebam li imati osjećaj da su ta dva umorstva povezana?«
»Zašto misliš da su povezana?«
»Da vidimo«, rekla je. »Dva poznata poslovna čovjeka ubijena su u istom gradu, u samo dva dana. Obojica su vodila tvrtke koje u zadnje vrijeme nisu popularne u medijima.«
»Ubijeni su na dva sasvim različita načina.« Nisam popuštala.
»Da? S jedne strane imamo pohlepnog direktora tvrtke koji izvlači iz tvrtke milijune dok ona propada, a drugi se krije iza skupih lobija kako bi varao siromašne. Oba su umrla. Nasilnom smrću.
Što si me ono pitala, Linds? Zašto mislim da su umorstva povezana?«
»Dobro.« Izdahnula sam. »Znaš naš dogovor. Ništa nećeš objaviti bez mog odobrenja.«
»Netko ciljano napada te ljude, zar ne?« Nije mislila na dvojicu ubijenih. Znala sam što želi reći.
Spustila sam svoju posudicu s rezancima. »Cindy, imaš poznanstva i s druge strane zaljeva, zar ne?«
»U Berkeleyju? Valjda. Napisala sam nekoliko članaka o stvarnim životnim uspjesima.«
»Mislila sam na tajne veze. S ljudima koji znaju izazivati nevolje.« Duboko sam udahnula i zabrinuto je pogledala. »Ovakvu vrstu nevolja.«
»Znam što misliš«, rekla je. Zastala je, a zatim slegnula ramenima. »Tamo se nešto događa. Svi smo se navikli biti dio sustava. Zaboravili smo kako je biti s druge strane. Ima ljudi koji postaju... Kako da se izrazim... Siti svega. Ima ljudi čiju poruku nitko ne čuje.«
»Kakvu poruku?« zahtijevala sam.
»Ni ti je ne bi htjela čuti. Ti si iz policije, zaboga. Ti si beskonačno daleko od toga, Lindsay. Ne želim reći da nisi socijalno osvještena, ali što učiniš kada pročitaš da 20% ljudi nema zdravstveno osiguranje ili da su desetogodišnje djevojčice u Indoneziji prisiljene šivati Nike teniske za dolar dnevno? Samo okreneš stranicu, kao i ja. Lindsay, morat ćeš mi vjerovati ako želiš da ti pomognem.«
»Dat ću ti ime«, rekla sam. »No ne smiješ ga spomenuti u člancima. Možeš ga potajno ispitati. Ono što nađeš nemoj reći urednicima, niti mi nemoj govoriti da moraš štititi svoje izvore. Najprije meni javi. Samo meni. Je li to jasno?«
»Jasno je«, rekla je Cindy. »A sad mi napokon reci ime.«

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: 3. stupanj

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:15 am








30. Poglavlje

Predivno«, prošaptao je Malcolm, dok je kroz medicinsko povećalo gledao bombu na kuhinjskom stolu.
Mirnim je rukama zamotao crvenu i zelenu žicu koje su vodile od eksplozivne mase do terminala detonatora i poput plastelina oblikovao mekani eksploziv C-4 tako da stane u torbu za spise. »Šteta što moramo raznijeti ovo«, gotovo je uzviknuo, diveći se svom djelu.
Michelle je ušla u sobu i stavila drhtavu ruku na Malovo rame. Znao je da ju je nasmrt plašio time što je sastavljao bombu pred njom, a žice i eksploziv bili su posvuda.
»Opusti se, dušo. Nema soka, pa ni ne puca. Trenutačno je to najstabilnija stvar na svijetu.«
Julia je ležala na podu i gledala TV, smeđa perika bila je pokraj nje, kako ju je ostavila skinuvši je nakon sinoćnjeg zadatka. Program su prekinuli vijestima o umorstvu u hotelu Clift. »Slušajte.« Pojačala je.
»Iako policija još ne povezuje Bengosianovu smrt s nedjeljnom eksplozijom u domu istaknutog tajkuna iz San Francisca, naši izvori govore da neki dokazi povezuju ta dva slučaja. Policija traga za privlačnom brinetom dvadesetih godina koja je viđena kako ulazi u hotel s Georgeom Bengosianom.«
Julia je stišala televizor. »Privlačnom?« Nacerila se.
»Dušo, nemaju oni pojma. Što misliš?« Opet je stavila periku i zauzela pozu poput manekenke.
Michelle se pravila da se smije, no u sebi je željela da nije bila tako glupa i ostavila prokleti inhalator u kući. Nije bila poput Julije koja je sinoć ubila čovjeka gledajući ga u oči. A sad se smijala zbog toga, naslađujući se.
»Mica, dušo.« Malcolm se okrenuo. »Budi hrabra i stavi prst ovdje.« Vrpcom je zalijepio detonator za mekani C-4 i pokraj njega ugurao priključeni mobitel. »Ovo je osjetljivi dio. Samo drži zelenu i crvenu žicu, mala. Tako da se ne dotaknu... To bi bilo vrlo loše.«
Mal ju je uvijek zadirkivao. Obična mljekarica iz Wisconsina, govorio je smijući se. No dokazala se. Stavila je prst na žicu, pokušavajući pokazati da je hrabra. Više nije bila djevojka sa sela.
»Nemaš se zašto brinuti.« Malcolm joj je namignuo vidjevši njezinu nelagodu. »Dramatiziranje oko spajanja žica je za filmove. No znaš li što je zbilja strašno? Da nisam povezao žice na zvono nego na bateriju mobitela, skupljali bi naše dijelove skroz do Eau St. Clairea.« Njezinog rodnog grada.
Michellin prst se tresao. Nije znala poigrava li se s njom ili ne.
»Gotovo.« Malcolm je napokon izdahnuo i podigao povećalo na čelo. Nagnuo se unatrag na stolcu. »Sad ima soka i spreman je za pucanje. Može razoriti kupolu gradske vijećnice. Kad malo bolje razmislim, to uopće nije loša ideja.«
Zatim je rekao: »Mislim da joj treba probna vožnja. Što ti kažeš?« Michelle je oklijevala. »Ma daj«, rekao je cereći se. »Izgledaš kao da si vidjela duha.«
Dodao joj je drugi mobitel. »Broj je već unesen. Imaj na umu da se prije četvrtog zvona neće ništa dogoditi. Četvrto zvono ne želimo čuti. Uzmi stvar u svoje ruke, mala... I opali.«
Michelle je odmahnula glavom i pružila mu mobitel natrag. Mal se samo nacerio.
»Ma daj, ne moraš se brinuti. Nema soka, pa ni ne puca. Sve je spremno.«
Michelle je duboko udahnula i pritisnula gumb za poziv samo da pokaže da može to učiniti.

Sekundu poslije mobitel priključen na bombu je zazvonio.
»Imamo kontakt.« Malcolm je namignuo.
Michelle se stresla od hladnoće koja je prošla kroz nju. Mal je bio tako samouvjeren. Sve je isplanirao. No svašta je moglo poći po zlu. Na Bliskom istoku palestinski su se bombaši stalno dizali u zrak.
Još jedno zvono. Pogledala je prema torbi za spise. Bilo je to drugo. Trudila se izgledati mimo, no ruka joj se tresla. »Malcolme, molim te.« Pokušala mu je vratiti mobitel. »Vidiš da radi. Ne sviđa mi se ovo. Molim te ...«
»Što me moliš, Mica?« Malcolm ju je držao za zglob. »Ne vjeruješ mi?« Mobitel na bombi opet je zazvonio. Treće zvono...
Michelle je osjećala kako joj se ledi krv u žilama. »Prestani, Male.« Petljala je po mobitelu tražeći gumb za prekid veze.
Sljedeće zvono značilo je eksploziju. »Malcolme, molim te, plašiš me.«
Umjesto da je posluša, Mal joj je prikovao ruku. Iznenada više nije znala što se događa. »Isuse, Mal. Sad će...«
Čula je tihi zvuk iz slušalice mobitela s kojeg je zvala. Označavao je četvrto zvono.
Činilo joj se da je odjeknuo sobom poput vriska. Michellin se pogled ukočio na mobitelu. I na bombi.
Mobitel je počeo vibrirati. Sranje... Pogledala je Malcolma u oči. Začulo se zvono.
Nije bilo eksplozije. Ni bljeska. Samo oštar škljocaj. Na detonatoru.
Malcolm se cerio. Podigao je detonator koji je držao u ruci. »Rekao sam ti, mala. Nema soka, pa ni ne puca. Što misliš? Meni se čini da je probna vožnja prošla sjajno.«
Michellino se tijelo opustilo, no u sebi je vrištala. Željela je udariti Malcolma po licu. No bila je iznemogla.
Kroz majicu joj je probijao znoj.
Malcolm se okrenuo natrag prema bombi kako bi postavio detonator. »Mislila si da ću detonirati ovu ljepoticu?« Odmahnuo je glavom. »Ni slučajno. Ona ima važnog posla. Ova će bomba raznijeti glavu svima u San Franciscu.«




31. Poglavlje

Oko sedam opet sam bila u svom uredu. Moji su ljudi bili posvuda u gradu, slijedeći tragove koje smo pronašli. Cindy mi je dala primjerak knjige Vampirski kapitalizam. Rekla je da ću se tako bolje upoznati s novim radikalizmom koji je jačao.
Pogledala sam naslove poglavlja: »Neuspjeh kapitalizma.« »Ekonomski apartheid.« »Vampirska ekonomija.« »Armagedon pohlepe.«
Nisam ni primijetila Jill kako stoji pokraj vrata. Pokucala je, a ja sam gotovo poskočila. »Da te John Ashcroft vidi. Glavna osovina gradskog stroja za očuvanje reda i mira čita... Vampirski kapitalizam? «
»Obavezno štivo«, rekla sam smiješeći se, posramljena, »za eksplozivnog serijskog ubojicu.«
Bila je odjevena u moderno crveno odijelo, s hlačama, i Burberryjev kišni ogrtač, a iz kožne torbice virila je hrpa pravnih spisa. »Pomislila sam da bi ti dobro došlo piće.«
»Bi«, rekla sam, spuštajući knjigu na stol, »ali još sam na dužnosti.« Ponudila sam joj pržena sojina zrna iz vrećice.
»Što radiš?«, pitala je smijući se. »Pokrenut ćeš literarni klub subverzivnih autora u odjelu?«
»Vrlo simpatično«, rekla sam. »Evo činjenice koju sigurno nisi znala. Bill Gates, Paul Allen i Warren Buffet zaradili su više novca prošle godine nego trideset najsiromašnijih zemalja, u kojima živi četvrtina svjetskog stanovništva.«
Jill se nasmiješila. »Dobro je što razvijaš socijalnu svijest, s obzirom na posao kojim se baviš.«
»Nešto me muči, Jill. Podmetnuti sekundarni dokaz ispred kuće Lightowerovih. Poruka o tvrtki na izgužvanom papiru u Bengosianovim ustima. Motiv počinitelja vrlo je jasan. No ipak nas provociraju. Zašto uopće igraju tu igru?«
Podigla je nogu u crvenoj cipeli na rub mojeg stola. »Ne znam. Ti si ta koja ih hvata. Ja ih samo spremam u zatvor.«
Nastala je kratka stanka. Prilično napeta. »Hoće li ti smetati ako promijenim temu?«
»Neće, sve dok jedem tvoje grickalice«, rekla je sliježući ramenima i ubacivši zrno soje u usta.
»Ne znam hoće li ti ovo zvučati blesavo, ali malo sam se zabrinula neki dan. U nedjelju. Nakon trčanja. One modrice, Jill. Na tvojim rukama. Potakle su me na razmišljanje.«
»Razmišljanje o čemu?« pitala je.
Pogledala sam je u oči. »Znam da se nisi udarila izlazeći ispod tuša. Jill, znam kako je to kada moraš priznati da si čovjek, poput nas ostalih. Znam da si željela to dijete. Znam da ti je otac umro. Znam da se pretvaraš da možeš sve riješiti. No možda ne možeš uvijek. A ne želiš ni s kim razgovarati s tome, čak ni s najbližim prijateljicama. Dakle, moj odgovor je da ne znam otkud te modrice. Reci ti meni.«
Tvrdoglavost u njezinim očima iznenada je postala krhka, kao da će popustiti. Nisam znala jesam li pretjerala, ali k vragu, bila mi je prijateljica. Željela sam samo da bude sretna.
»Možda imaš pravo glede jednog«, napokon je rekla Jill. »Možda modrice nisu nastale tako da sam se udarila ispod tuša.«


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: 3. stupanj

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:15 am






32. Poglavlje

Neki su zločini toliko brutalni da su neoprostivi. Ponekad mi se od njih smuči, ali njihovi su motivi očiti. Ponekad ih čak i razumijem. No postoje i skriveni zločini. Oni koje nitko ne bi trebao vidjeti. To je okrutnost koja jedva ostavlja traga na koži, ah drobi ono što je unutra. Onaj mali glas ljudskosti u svakome od nas.
Zbog takvih se zločina ponekad zbilja zapitam kakvim se to poslom bavim.
Nakon što mi je Jill rekla što se događalo između nje i Stevea, nakon što sam joj obrisala suze i plakala s njom poput mlađe sestre, odvezla sam se kući kao u bunilu. Lice kao da joj je bilo skriveno velom. Bilo je bljedilo srama koje nikada neću zaboraviti. Jill, moja Jill.
Prvi mi je instinkt bio da odmah podignem optužnicu protiv Stevea. Taj uglađeni, umišljeni gad ju je cijelo vrijeme zlostavljao, udarao.
Mislila sam samo na Jill, i na lice djevojčice koje sam vidjela na njoj. Nije izgledala poput glavne pomoćnice okružnog tužitelja, najbolje studentice u klasi na Stanfordu, koja je kroz život prolazila naoko bez poteškoća. Ona koja je ledenog pogleda otpremala ubojice na robiju. Moja prijateljica.
Cijele sam se noći prevrtala u krevetu. Sljedećeg sam se jutra jedva mogla koncentrirati na slučaj. U laboratoriju su preko noći testiranjem potvrdili Clairine zaključke. George Bengosian otrovan je ricinom.
Još nikada nisam vidjela takvu napetost u postaji. Sve je bilo puno saveznih agenata u tamnim odijelima i koordinatora za medije. Kad sam zvala Cindy i Claire, osjećala sam se kao da kršim pravila sigurnosti.
»Moram vas vidjeti, cure«, rekla sam im. »Važno je. Vidimo se u Susie’s u podne.«
Kad sam stigla u mali restoran u ulici Bryant, Cindy i Claire već su sjedile u separeu u kutu. Obje su izgledale tjeskobno.
» Gdje je Jill?« pitala je Cindy. »Mislila sam da će doći s tobom.«
»Nisam je zvala«, rekla sam. Sjela sam nasuprot njima dvjema. »Zato jer je riječ o Jill.«
»Dobro...«, zbunjeno je klimala glavom Claire.
Korak po korak, opisala sam im svoje početne sumnje zbog modrica koje sam vidjela na Jill dok smo trčale.
Nije mi se svidjelo kako izgledaju i pomislila sam da se možda ozlijedila sama, u navali tuge i bijesa zbog gubitka djeteta.
»Davno je to preboljela«, ubacila se Cindy. »Zar ne?«
»Pitala si je?« željela je znati Claire. Pogled joj je bio smrtno ozbiljan. Klimnula sam glavom, pogleda prikovanog uz njezin.
»I...?«
»Rekla je: Što ako se nisam ozlijedila sama?«
Vidjela sam kako me Claire pomno gleda, pokušavajući mi pročitati odgovor s lica. Cindy je zatreptala i počela shvaćati.
»O, Isuse«, promrmljala je Claire. »Zaboga, nije valjda Steve?« Klimnula sam glavom i progutala slinu.

Na stol se spustila duboka, mučna tišina. Došla je konobarica. Naručile smo, tupo gledajući pred sebe. Kad je konobarica otišla, pogledala sam ih.
»Taj gad.« Cindy je zatresla glavom. »Najradije bih ga uškopila.«
»Stani u red«, odvratila sam. »Ja sam samo o tome mislila cijelu prošlu noć.«
»Koliko dugo?« pitala je Claire. »Koliko dugo to traje?«
»Zapravo ne znam. Stalno govori da je počelo nakon što je izgubila dijete. Gospodin Osjetljivi krivio je nju. Nisi mogla ni to? Velika odvjetnica! Nisi mogla ni ono što svaka žena može. Roditi dijete.«
»Moramo joj pomoći«, rekla je Cindy. Uzdahnula sam. »Imate li neku ideju kako?«
»Moramo je izvući od tamo«, rekla je Claire. »Može se doseliti k nekoj od nas. Želi li otići?« Nisam znala. »Nisam sigurna je li došla do te faze.« Mislim da se zasad još bori sa sramom.
Osjeća se kao da je iznevjerila nekoga. Nas. Možda njega. Zvuči neobično, ali mislim da dio nje želi dokazati da može biti majka i žena kakvu on želi.«
Claire je klimnula glavom. »Znači, moramo razgovarati s njom, zar ne? Kada?«
»Večeras«, odgovorila sam.
Pogledala sam Claire. »Večeras«, složila se.
Konobarica nam je donijela hranu, no jele smo je bez teka. Nitko nije ni spomenuo slučaj.
Iznenada je Claire zatresla glavom. »Kao da već nemaš dovoljno briga.«
»Kad smo kod toga,« Cindy je podigla torbu, »imam nešto za tebe.« Izvukla je bilježnicu sa spiralnim uvezom i istrgnula stranicu.
»Ovo je broj jednog profesora s Berkeleyja. Iz odjela lingvistike. Stručnjak za globalizaciju. Imaj na umu da se njegovo viđenje života, recimo to tako, možda neće podudarati s tvojim.«
»Hvala ti. Otkud ti to?« Presavila sam papir i spremila ga u torbicu.
»Već sam ti rekla«, odvratila je Cindy, »beskonačno daleko odavde.«




33. Poglavlje

Natjerala sam se da prestanem misliti o Jill što sam bolje mogla i nazvala broj telefona koji mi je dala Cindy. Uspjela sam uhvatiti Rogera Lemouza u uredu. Kratko smo razgovarali i pristao me primiti.
Već sam izlazak iz postaje bio je olakšanje. A u zadnje sam vrijeme vrlo rijetko zalazila u ovo područje pokraj zaljeva. Parkirala sam pokraj stadiona na Aveniji Telegraph i nastavila pješice prolazeći pokraj sitnih dilera trave i automobila prepunih naljepnica s političkim porukama. Sunce je sjalo na trg Sproul Plaza. Studenti u sandalama i s naprtnjačama na leđima sjedili su na stepenicama i čitali.
Lemouzov ured nalazio se u krilu Dwindle, betonskoj zgradi službenog izgleda, odmah pokraj glavnog zdanja. »Uđite, otvoreno je«, začuo se glas sa snažnim naglaskom iz Sredozemlja nakon što sam pokucala. I nagovještaj nečeg formalnijeg, obrazovanijeg. Studij u Engleskoj?
Profesor Lemouz sjedio je u malom uredu za radnim stolom prepunim knjiga i studentskih eseja. Bio je širok u ramenima i snažno građen. Na čelo mu je padala kovrčava crna kosa, a na licu se nazirala sjena brade.
»O, inspektorica Boxer«, rekao je. »Izvolite, sjednite. Oprostite što okoliš nije raskošniji.« U prostoriji je bilo zagušljivo. Osjećao se miris knjiga i dima. Na stolu su nalazila pepeljara i kutija cigareta Rothmans bez filtera.
Sjela sam u stolac prekoputa njega i izvukla svoj blok za pisanje. Dala sam mu posjetnicu.
»Odjel za umorstva«, pročitao je Lemouz i skupio usta, kao da ga se to dojmilo. »Znači, došli ste zbog neke opasne etimološke nijanse, pretpostavljam?«
»Možda zbog nečega drugog što vas također zanima«, rekla sam. »Svjesni ste što se događa s druge strane zaljeva?«
Uzdahnuo je. »Jesam. Čak i čovjek poput mene mora ponekad izvući nos iz knjiga. To što se dogodilo je tragično i sasvim kontraproduktivno. Fanon je rekao da je nasilje sam svoj sudac i porota. No ne mogu reći da me sve to u potpunosti iznenadilo.«
Lemouzova lažna suosjećajnost sviđala mi se koliko i zubarska bušilica. »Možete li mi reći što ste time mislili, g. Lemouz?«
»Naravno, gospođo, ako vi kažete meni zašto ste ovdje.«
»Inspektorica«, ispravila sam ga. »Zapovijedam Odjelom za umorstva. Rečeno mi je da biste vi mogli imati neka saznanja iz prve ruke o tom što se događa. Na ideološkoj sceni. O ljudima koji smatraju da dizanje u zrak troje ljudi dok spavaju, pri čemu je gotovo poginulo dvoje djece, ili potpuno razaranje nečijeg vaskularnog sustava iznutra, predstavljaju prihvatljiv oblik političkog prosvjeda.«
»Mislite da takvih ljudi ima u mirnom akademskom gaju Berkeleyja?« odvratio je Lemouz.
»Mislim da takvi ljudi mogu svoja nedjela činiti posvuda, g. Lemouz.«
»Profesor«, odvratio je. »Profesor romaničkih jezika«, vidjela sam kako skriva smiješak, »kad se već razmećemo titulama.«
»Rekli ste da vas umorstva nisu iznenadila.«
»Zašto bi?« Slegnuo je Lemouz ramenima. »Treba li se čovjek iznenaditi što je bolestan ako mu

je tijelo prekriveno lezijama? Naše je društvo zaraženo, inspektorice, a ljudi koji prenose bolest hodaju uokolo i govore: Tko, ja?«
»Jeste li znali«, nastavio je podižući pogled, »da moćne multinacionalne korporacije imaju veći prihod od 90% država diljem svijeta? Zamijenili su vladu kao sustav socijalne odgovornosti u našemu svijetu.«
»Zašto«, nasmijao se cinično, »tako lako osuđujemo apartheid kad se temelji na rasi, ali ga odbijamo prepoznati kad je ekonomski. Jer ga ne vidimo kroz oči potlačenih. Vidimo ga kroz kulturu moćnih. Kroz oči korporacija. Kroz TV.«
»Ispričavam se«, prekinula sam ga, »ali ja sam ovdje zbog umorstava. Ljudi umiru.«
»Da, umiru, inspektorice. Upravo to i govorim.«
Dio mene želio je zgrabiti Lemouza za kragnu i protresti ga. Umjesto toga pokazala sam mu fotografiju dadilje koju smo skinuli sa studentske iskaznice Wendy Raymore i foto-robot žene koju je nadzorna kamera snimila kako ulazi u hotel Clift s Georgeom Bengosianom. »Poznajte li ijednu od ovih žena, profesore?«
Lemouz se gotovo nasmijao. »Zašto bih vam pomogao? Država je ta koja stvara nepravdu, a ne te dvije žene. Recite mi, tko je počinio veću nepravdu? Ove dvije osumnjičene« - bacio je pred mene Chronicle - »ili ova dva vrla egzemplara našeg sustava?«
Zurila sam u fotografije Lightowera i Bengosiana koje su bile na naslovnici novina.
»Ako ti napadači objavljuju rat«, smijao se Lemouz, »ja kažem, neka počne. Znate li onu novu frazu, inspektorice?«
Nasmiješio se. »Onu koju su Amerikanci prihvatili kao moralni imperativ? Idemo dalje.«
Uzela sam fotografije i spremila ih natrag u torbicu zajedno s blokom za pisanje. Ustala sam osjećajući se umorno i prljavo. Napustila sam profesora romaničkih jezika Lemouza prije nego što ga raznesem.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: 3. stupanj

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:15 am







34. Poglavlje

Bjesnila sam cijelim putem natrag do postaje, što zbog Lemouzovih umišljenih propovijedi, što zbog frustracije izazvane zastojem u slučaju. Kad sam se vratila u ured iza šest, još sam bila bijesna. Nazvala sam Cindy i dogovorila da se nađemo u Susie's. Možda uspijemo nešto postići uz tortilje sa sirom i jastogom. Trebala sam djevojke za ovo.
Čim sam završila razgovor sa Cindy, u ured mi je ušao Warren Jacobi. »Yank Sing«, rekao je.
»Yank Sing?«
»Bolje od tortilja. Dim sum. Žene otvore dušu uz kineska jela. Trebala bi to znati. Kad smo kod toga, kažu da je slana piletina s đumbirom uzrokovala pad dinastije Qin.«
Sjeo je i rekao: »Gdje si bila?«
Imao je nešto za mene. Znala sam to po njegovom podmuklom osmijehu.
»Gubila sam vrijeme u Narodnoj Republici. Imaš li za mene još nešto osim preporuke za restoran?«
»Dobili smo dojavu o Wendy Raymore«, rekao je cereći se. Od toga sam živnula.
»Javili su se iz trgovine s druge strane zaljeva. Noćni je trgovac prepoznao lice. Šalju nam i snimku sigurnosne kamere. Rekao je da sada ima crvenu kosu i nosi sunčane naočale. No skinula ih je na trenutak kako bi izbrojila novac, a on se kune da je to bila ona.«
»Gdje s druge strane zaljeva, Warrene?«
»Avenija Harmon u Oaklandu.« Nacrtala sam malu mentalnu kartu grada i oboje smo došli do istog zaključka. »Blizu McDonald'sa u kojem je pronađena Caitlin.«
Geografski je počinjalo imati smisla. »Pošalji fotografiju u svaku trgovinu u toj četvrti.«
»Već jesam, šefice.« Jacobijeve oči bljeskale su se kao i uvijek kad nešto taji.
»Bilo je mnogo poziva.« Pogledala sam Warrena nagnuvši glavu. »Zašto misliš da je ovaj pravi?«
Namignuo mi je. »Kupovala je inhalator za astmu.«




35. Poglavlje

Cindy, Claire i ja popile smo svaka po jednu Coronu i pojele pladanj pilećih krilca dok je Jill došla. Objesila je kaput na vješalicu i oprezno prišla separeu. Osmijeh joj je bio slabašan i odražavao je njezinu napetost.
»Dakle«, rekla je spustivši torbu za spise i sjela pokraj Claire. »Tko će me prvi bocnuti?«
»Neće biti vivisekcije«, rekla sam. »Imamo pileća krilca... I ovo...« Ulila sam ostatak piva u njezinu čašu.
Sve smo podigle čaše, Jill pomalo oklijevajući. Nastao je trenutak tišine. Svaka od nas pokušavala je smisliti što reći sljedeće. Koliko smo se puta već okupile ? Isprva smo bile samo četiri žene s napornim poslovima koje su udruživale resurse kako bi riješile neki zločin.
»Za prijateljice«, rekla je Claire. »One koje će uvijek biti tu za tebe. To znači zbilja uvijek, Jill.«
»Bolje mi je da popijem ovo«, rekla je Jill, dok su joj se oči vlažile, »prije nego što dopunim čašu suzama.«
Jill je povukla dug gutljaj i ispraznila trećinu čaše.
Duboko je udahnula. »Dobro. Nema razloga da okolišamo? Sve već znate?« Sve tri smo kimnule glavom.
»Telefon, telegraf, tele-Boxer.« Jill je namignula prema meni.
»Ako ti patiš, svi patimo«, rekla je Claire. »I ti bi osjećala tako da su uloge drukčije podijeljene.«
»Znam da bih«, klimnula je glavom JilL »Pretpostavljam da ćete mi sada reći kako se baš ne uklapam u uobičajeni profil zlostavljane žene.«
»Mislim da ćeš sad ti nama reći«, odvratila sam navlaživši usne, »kako se osjećaš.«
»Da.« Duboko je udahnula. »Kao prvo, nisam zlostavljana. Svađamo se. Steve nije zlostavljač.
Nikada me nije udario šakom. Niti me udario u lice.«
Cindy ju je već htjela prekinuti, no Claire ju je zadržala.
»Znam da ga to ne opravdava niti ne oslobađa krivnje. Samo sam htjela da to znate.« Zagrizla je donju usnu. »Bojim se da ne mogu opisati kako se osjećam. Radila sam na dovoljno ovakvih slučajeva da bih znala o kojem rasponu osjećaja je riječ. Uglavnom se sramim. Sramim se priznati da sam to ja.«
»Koliko dugo to traje?« pitala je Claire.
Jill se nagnula unatrag i nasmiješila se. »Želite li iskren odgovor na to pitanje ih onaj koji si govorim zadnjih nekoliko mjeseci? Istina je da je to počelo prije nego što smo se uopće vjenčali.«
Osjetila sam kako stišćem zube.
»Uvijek je postojao razlog. Nešto što sam odjenula, nešto što sam kupila za kuću, a nije odgovaralo njegovu ukusu. Steve mi voli govoriti da sam glupa.«
»Glupa?« ponovila je Claire u nevjerici. »Intelektualno bi ga mogla smotati oko malog prsta.«
»Steve nije glup«, rekla je Jill. »Samo ne vidi mnogo mogućnosti. Isprva bi me samo stisnuo, ovdje, kod ramena. Uvijek se pravio da je to učinio slučajno. Nekoliko je puta bacao stvari kad je izgubio živce. Na primjer, moju torbicu. Sjećam se da je jednom« - počela se smijati - »bacio komad sira Asiago.«

»Zašto?« Cindy je zatresla glavom, zbunjena. »Zašto ti je to radio?«
»Jer sam zakasnila platiti račune. Jer sam kupila skupe cipele kad smo tek počinjali i nismo imali mnogo novca.« Slegnula je ramenima. »Jer je mogao.«
»To se događa otkad se poznajemo?« rekla sam zapanjeno.
Jill je progutala slinu. »Čini se da sam vam mnogo toga tajila?« Konobarica je donijela tortilje, a u pozadini je svirala pjesma Shanie Twain. »Kao da me podmićujete.« Umočila je tortilju u guacamole umak i nasmijala se. »Novi način ispitivanja. Da, znam gdje se krije Osama Bin Laden, samo mi dajte još jedan ovaj sa sirom ...<«
Sve smo se nasmijale. Jill nas je uvijek znala nasmijati.
»Nikad to nije ništa važno«, rekla je Jill. »Uvijek su to neke sitnice. Kad je riječ o nečemu važnom, uvijek smo istinski partneri. Mnogo smo toga prošli zajedno. Ali sitnice... Prihvatim poziv na večeru od ljudi koji mu nisu dragi. Zaboravim reći spremačici da preuzme njegove košulje. Zbog njega se osjećam poput glupog djeteta. Poput mediokriteta.«
»Sigurno nisi mediokritet«, rekla je Claire.
Jill je obrisala oči i nasmiješila se. »Moje navijačice... Da ga ustrijelim, pohvalile biste moje gađanje.«
»Već smo raspravljale o toj mogućnosti«, rekla je Cindy.
»I ja sam razmišljala o tome«, rekla je Jill tresući glavom. »Pitala sam se tko bi bio tužitelj na mom slučaju. Mislim da smo se prepustile melodramatici.«
»Što bi ti savjetovala ženi koja se nalazi u tvojoj situaciji?« pitala sam je. »Odgovori mi kao tužiteljica, ne kao supruga. Što bi rekla?«
»Rekla bih joj da ga tuži tako da ne zna gdje mu je dupe, a gdje glava«, rekla je i nasmijala se. I mi smo se nasmijale, jedna po jedna.
»Kažeš da ti treba još vremena«, rekla sam Jill. »Znamo da ti ne možemo promijeniti život u jednome danu. Ali poznajem te. Ne želiš otići od njega jer smatraš da je tvoja dužnost da vaša veza uspije. Želim da mi obećaš, Jill. Ne mora ni stisnuti šaku. Ako se dogodi još jedan incident, sama ću doći k tebi i spremiti ti stvari. Možeš se doseliti k meni, kod Claire, kod Cindy... Dobro ne kod Cindy... Njezin stan je prava rupa. No nisi bez opcija. Obećaj mi da ćeš otići kad ti sljedeći put makar zaprijeti.«
Vidjela sam sjaj na Jillinu licu i bljesak u njezinim plavim očima. Zbog nečega sam pomislila da nikada nije ljepše izgledala. Šiške su joj se malo uvijale prema unutra iznad očiju.
»Obećavam«, rekla je naposljetku, pocrvenjevši uz osmijeh.
»Ovo je ozbiljno«, pritisnula ju je Cindy.
Jill je podigla dlan. »Časna izviđačka! Kunem se i ako vas iznevjerim, neka mi po cijelom licu iskoče prištevi.«
»To zvuči dovoljno«, rekla je Claire.
Jill nas je primila za ruke na sredini stola. »Volim vas, cure«, rekla je.
»I mi volimo tebe, Jill.«
»Možemo li sad naručiti, dovraga?« rekla je. »Osjećam se kao da sam opet polagala pravosudni.
Umirem od gladi.«

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: 3. stupanj

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:16 am







36. Poglavlje

Možda je problem bio u tome što cijelu noć nisam spavala zbog toga gada koji je uvijek bio spreman odjuriti na golf s nekim od prijatelja, a u javnosti se pravio da je brižni mužić pun ljubavi, i koji je zlostavljao jednu od najpametnijih cura u gradu, curu koju sam voljela.
Ma što bio razlog, pomisao na Stevea grizla me cijelo jutro, sve dok više nisam mogla sjediti, odgovarati na pozive i praviti se da mislim na slučaj.
Zgrabila sam torbicu. »Ako me Tracchio traži, recite mu da se vraćam za jedan sat.«
Deset minuta poslije parkirala sam u ulici Beale, ispred broja 160. Bio je to jedan od onih staklenih nebodera blizu ulice Market punih računovodstvenih i pravnih tvrtki među kojima je bio i Steveov ured.
Vozeći se dizalom do trideset i drugog kata sve sam više bjesnila, gotovo sam počela hiperventilirati. Ušla sam kroz vrata na kojima je bio natpis Northstar Partnerships.
»Tražim Stevea Bemhardta«, rekla sam držeći značku ispred sebe. Zgodna recepcionistica mi se nasmiješila.
Nisam čekala da ga zove, samo sam otišla u ured u kojem sam ga jednom posjetila s Jill. Steve se ljuljao na stolcu, u zelenožutoj Lacoste košulji, razgovarajući telefonom. Ni ne promijenivši ton namignuo mi je i pokazao mi prema stolcu. Vidjela sam da mi namiguješ, ne boj se.
Čekala sam da završi svoj poslovni razgovor, a bijes mi je rastao dok je punio razgovor klišejima poput: »Bojim se da izmišljaš toplu vodu, stari.«
Napokon je prekinuo razgovor i okrenuo se u stolcu. »Lindsay«, rekao je kao da nije siguran što se događa.
»Dosta sranja, Steve. Znaš zašto sam došla.«
»Ne, ne znam.« Odmahnuo je glavom, a zatim mu se promijenio izraz lica. »Je li sve dobro s Jill?«
»Znaj da se silno trudim da te ne zgrabim preko stola i naguram ti taj telefon u grlo. Jill nam je sve rekla, Steve. Sve znamo.«
Nedužno je slegnuo ramenima pa podignuo noge na stol, prekriživši ih. »Što znate?«
»Vidjela sam modrice. Jill nam je rekla što se događa.«
»O...«, nagnuo se unatrag i podigao obrve, »Jill je rekla da jučer izlazi s ekipom.« Pogledao je na sat. »Hej, volio bih tu sjediti s tobom i raspravljati o svojim bračnim problemima, ali imam sastanak u susjednom uredu...«
Nagnula sam se preko stola. »Slušaj me. Dobro me slušaj. Došla sam ti reći da to mora prestati. Još danas. Ako još jednom staviš ruku na nju... Ako samo slomi nokat i ne želi mi reći kako se to dogodilo... Ako je samo vidim namrštenu, uručit ću ti optužnicu za napad. Razumiješ li me, Steve ?«
Izraz lica nije mu se promijenio. Namotao je pramen svoje kratke kovrčave kose na prst i nasmijao se: »Isuse, Lindsay, svi govore da si prava gadura, ali nisam imao pojma... Jill nema pravo uvlačiti te u ovo. Znam da to ženama s karijerom i psom nije pretjerano važno... Ali mi smo u braku. Ma što se događalo, to je između nas.«
»Više ne«, zurila sam u njega. »Zlostavljanje je zločin, Steve. Ja uhićujem ljude poput tebe.«
»Jill nikada ne bi svjedočila protiv mene«, rekao je, a zatim se namrštio. »Isuse, vidi koliko je

sati... Oprosti, Lindsay, ali moram na sastanak.«
Ustala sam. Nisam mogla vjerovati da se tako ponaša. Razgovarali smo o Jill. »Reći ću ti to tako da razumiješ«, rekla sam. »Ako vidim još jednu modricu na njoj, najmanja će ti briga biti hoće li Jill svjedočiti. Kad odeš trčati, ili se kasno vraćaš s posla i čuješ nešto zbog čega poskočiš... Bolje ti je da dobro skočiš, Steve.«
Otišla sam do vrata, ni ne skidajući pogleda s njega. Steve je ostao sjediti i dalje se ljuljajući na stolcu, bez teksta i bijesan. »Je li ti i to otkrivanje tople vode, Steve?«




37. Poglavlje

Cindy Thomas sjedila je za svojim stolom u Chronicleu, ne baš pri sebi. Skinula je poklopac s boce organskog soka od marelice i popila gutljaj. Zatim je uzela novine i pogledala naslovnicu. U desnom stupcu bio je njezin članak. Veliki naslov: zbog ubojstva drugog DIREKTORA, POLICIJA PONAVLJA ISTRAGU PRVOG SLUČAJA.
Okrenula se svom prijenosnom računalu kako bi provjerila e-poštu. Fotografija mišićavog muškarca odjevenog poput građevinara koja joj je služila kao čuvar zaslona zaustavila se, a zatim nestala. Dvaput je kliknula ikonu e-pošte.
Dvanaest novih poruka.
Primijetila je onu od Aarona, s kojim je prekinula prije četiri tjedna. Imam karte za koncert Pumpkinseed Smitha u crkvi, 22. svibnja u 20:00. Možeš li doći? Pumpkinseed Smith bio je jedan od najboljih trubača na svijetu! Naravno da ću doći, odgovorila je Cindy. Čak i ako ću morati otrpjeti tvoju propovijed.
Brzo je pregledala preostale poruke. Odgovor od novinara koji je provjeravao Lightowera i Bengosiana. Protiv potonjeg su gada bile podignute četrdeset i dvije skupne tužbe. Sve su to bili osiguranici kojima je odbijeno osiguranje u zadnje dvije godine. Kakav ljigavac!
Posljednju je poruku namjeravala izbrisati jer nije prepoznala adresu pošiljatelja, no tad je uočila naslov, što će se dogoditi sljedeće. Pošiljatelj je bio SLAM@hotmail.com.
Cindy je kliknula na poruku, pripremajući se poslati je na groblje sve neželjene pošte. Popila je gutljaj soka.
Ne pitajte kako smo došli do vas niti zašto vam se javljamo. Ako želite učiniti nešto dobro, postupit ćete ispravno.
Cindy je približila stolac zaslonu.
»Tragični« događaji od prošlog tjedna tek su najava onoga što će uslijediti.
Svjetski ministri financija sastaju se ovaj tjedan kako bi podijelili rubne ostatke svjetske
»slobodne« ekonomije preostale nakon konferencije u Bretton Woodsu - one koje još nisu proždrti.
Cindyno je srce udaralo sve jače dok je čitala dalje.
Spremni smo ubiti po jednu vampirsku svinju svaka tri dana ako se ne opamete i ne odreknu se globalnog virusa zvanog slobodno tržište koji je zatočio mnoge bespomoćne države pomoću velike laži da će ih trgovina osloboditi, koji je bacio naše sestre u sužanjstvo multinacionalnih kompanija, koji je pokrao američkog radnika na burzi koja nije ništa više od složene prijevare.
Više nismo samo izolirani glasovi.
Sad smo vojska, jednako moćna i jednako sveprisutna kao i vampirske supersile.
Cindy je treptala u nevjerici, gotovo ukočena od šoka. Je li ovo bila nekakva internetska prijevara? Netko se šalio s njom?
Pritisnula je tipku za ispis raščišćavajući stol ispred sebe i pridržavajući slušalicu telefona ramenom dok je čitala dalje.
Odabrali smo vas jer su uobičajeni medijski kanali jednako korumpirani kao i multinacionalne kompanije kojima služe. Jeste li i vi dio te korupcije? Uskoro ćemo vidjeti.
Tražimo od važnih ljudi koji će se sjedeći tjedan okupiti u San Franclscu, od skupine G-8, da

učine nešto povijesno. Da otključaju okove. Da zaborave dugove. Da se zauzmu za slobodu, a ne za profit. Da zaustave strojeve kolonizacije. Da otvore svjetske ekonomije.
Dok ne čujemo njihov glas, vi ćete čuti naš.
Svaka tri dana umrijet će još jedna svinja koja to zaslužuje.
Znate što učiniti s ovim pismom gđice Thomas. Ne tratite vrijeme pokušavajući nam ući u trag.
Osim ako nas želite opet čuti.
Cindyna usta bila su suha poput prašine. SLAM@hotmail.com. Je li ovo bilo stvarno? Je li se netko poigravao s njom?
Spustila se niže, do dna stranice. Sljedećih nekoliko sekunda nije se mogla pomaknuti. U potpisu je stajalo August Spies.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: 3. stupanj

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:16 am





38. Poglavlje

Kad sam se vratila u ured pronašla sam poruku od šefa Tracchija i još jednu od Jill.
»Čekaju vas iz Chroniclea«, doviknula je moja tajnica Brenda.
»Iz Chroniclea!«
Podigla sam pogled i ugledala Cindy kako sjedi na hrpi spisa ispred mog ureda, rukama naslonjena na priljubljena koljena dok su joj stopala bila široko razdvojena i okrenuta prema unutra. Uspravila se kad sam se približila, no nisam imala vremena za nju.
»Cindy, nemam vremena sad. Žao mi je. Uskoro imam sastanak...«
»Ne«, prekinula me. »Moram ti nešto pokazati, Lindsay. Ovo je važnije.«
»Je li sve u redu?«
Odmahnula je glavom. »Mislim da nije.«
Zatvorile smo vrata mog ureda za sobom, a Cindy je iz naprtnjače izvadila list papira. Izgledao je poput ispisane poruke e-pošte.
»Sjedni«, rekla je. Stavila je stranicu pred mene i sjela. »Čitaj.« Pogledala sam Cindy u oči i znala da ovo neće biti dobro.
»Stiglo je s jutarnjom e-poštom«, objasnila je. »Moja adresa nalazi se na web-stranici Chroniclea. Ne znam tko je poslao poruku.
Ni zašto su je poslali meni. Pomalo sam izvan sebe.«
Počela sam čitati. Ne pitajte kako smo došli do vas niti zašto vam se javljamo... Što sam više čitala, postajalo je gore. Spremni smo ubiti po jednu vampirsku svinju svaka tri dana... Podigla sam pogled.
»Nastavi čitati«, rekla je Cindy.
Opet sam spustila pogled i pročitala ostatak poruke. Pokušavala sam zaključiti je li poruka autentična. Kad sam došla do kraja, znala sam da jest.
August Spies.
U grudima mi je rastao pritisak. Iznenada mi je postalo jasno kamo sve to ide. Htjeli su uzeti cijeli grad za taoca. Bila je to teroristička objava. Sastanak G-8 bio je njihova meta. Počinjao je za deset, zapravo, devet dana. Ministri financija najjačih industrijskih zemalja okupit će se u San Franciscu.
»Tko zna za ovo?« pitala sam.
»Ti i ja«, rekla je Cindy. »I oni.«
»Žele da objaviš njihove zahtjeve«, rekla sam. »Žele iskoristiti Chronicle kao platformu za svoju propagandu.« Razmišljala sam o svim mogućim scenarijima. »Tracchio će poludjeti od ovoga.«
Odbrojavanje je već počelo. Svaka tri dana.
Danas je bio četvrtak. Znala sam da moram predati tu poruku nadređenima. A kad to učinim, slučaj više neće biti moj.
No prije toga sam morala nešto učiniti.
»Možemo pokušati ući u trag pošiljatelju«, rekla je Cindy. »Znam jednog hakera...«
»Nećemo ništa postići time«, rekla sam. »Razmisli«, inzistirala sam.
»Zašto su se obratili baš tebi? U Chronicleu ima mnogo novinara. Mora postojati dobar razlog.«

»Možda zato što sam pisala članke o slučaju. Možda zbog mojih korijena na Berkeleyju. Ali to je bilo prije deset godina, Lindsay.«
»Je li moguće da je to netko odonda? Netko koga si poznavala? Onaj seronja Lemouz?« Gledale smo jedna drugu. »Što želiš da učinim?« Napokon me upitala Cindy.
»Ne znam...« Oni su se javili prvi. Dovoljno sam poznavala psihologiju ubojica da bih znala da uvijek valja razgovarati s njima ako to može odgoditi njihovo sljedeće nedjelo.
»Mislim da bi im trebala odgovoriti«, rekla sam.




39. Poglavlje

Činilo se da sve ukazuje na drugu stranu zaljeva.
Izvori intemetskih poruka. Mjesto gdje je pronađeno djetešce Lightowerovih. Lemouz. Ukradena iskaznica Wendy Raymore. Sat je otkucavao. Nova žrtva svaka tri dana...
Bilo mi je dosta čekanja da se nešto dogodi. Postaju nam je okupiralo cijelo jato agenata FBI-a kako bi analizirali i secirali poruku koju je dobila Cindy te pokušali ući u trag njezinom pošiljatelju. Bilo je vrijeme da bitka prijeđe na teren počinitelja ma tko on bio.
Jacobi i ja pozvali smo Joea Santosa i Phila Marteliija, dva policajca iz Berkeleyja koji su vodili jedinicu za rad s doušnicima. Santos je bio policajac još od 1960-ih. Radio je na provalama, na umorstvima. Jedan od onih veterana koji su vidjeli sve. Martelli je bio mlađi. Prije je radio u Narkoticima.
»Svaka radikalna skupina ima svoju podružnicu u Slobodnoj Republici«, rekao je Santos sliježući ramenima. Ubacio je u usta bombon s okusom metvice. »Crnački radikali, IRA, Arapi, borci za slobodu govora, za slobodu trgovine. Svi koji žele piliti o nečemu, i imaju čime, nalaze se ovdje.«
»Priča se«, dodao je Martelli, »da će iz Seatlea doći svakakva bagra raditi nerede na sastanku G- 8, prosvjedovati protiv velikih ekonomskih genija, tlačitelja svijeta.«
Otvorila sam dosje i pokazala im jezive fotografije kuće Lightowerovih i Bengosianovog trupla.
»Ne tražimo prosvjednike, Phile.«
Martelli se nasmiješio Santosu. Shvatio je. »Jedan od naših ljudi na tajnom zadatku«, rekao je,
»pratio je nekog luđaka koji je radio probleme PG&E-u.« Pacific Gas and Electric. Naši komunalni tajkuni. Još od Enrona, nema nikoga u Kalifomiji tko se ne osjeća kao da ga kradu i vjerojatno ima pravo.
»Svi su bijesni na te gadove«, rekao je Jacobi. »Ja također.«
»No ovaj se momak nije zadržao na prigovorima službi za korisnike. Obilazi sjedište tvrtke i dijeli letke kojima poziva ljude da ne plate račune. Zvao je to Inicijativom za moć slobodnih ljudi. Shvatili smo«, rekao je Santos smijuljeći se, »da je riječ o vrlo ljutitoj osobi.«
Priču je nastavio Martelli. »Luđak je stalno vukao sa sobom neku golemu torbu. Pretpostavili smo da u njoj nosi te letke. Jednog ga je dana naš čovjek u civilu zaustavio i nagovorio da otvori torbu. Unutra je bio prokleti raketni bacač M49. Nakon toga smo mu upali u kuću. Imao je ručne bombe, plastični eksploziv, detonatore. Inicijativa za moć slobodnih ljudi.
Namjeravali su raznijeti sjedište kompanije zbog računa za struju.«
»Dakle, Joe«, rekla sam mijenjajući temu, »spomenuo si radikale koji dolaze pokvariti sastanak G-8? Počnimo od toga.«
»Možemo mi i bolje od toga...« Santos je ubacio još jedan bombon u usta i slegnuo ramenima.
»Jedan od naših javio nam je da se danas planira nekakav skup. Ispred podružnice AB of A, na Aveniji Shattuck. Navodno će tamo biti i neka od velikih imena. Dođite vidjeti. Dobro došli u našu noćnu moru.«

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: 3. stupanj

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:17 am








40. Poglavlje

Dvadeset minuta poslije parkirali smo neoznačeni auto Santosa i Morellija dvije ulice od podružnice Bank of America. Oko ulaza u banku okupilo se dvjestotinjak demonstratora. Većina ih je nosila transparente grube izrade. Na jednom je pisalo slobodan narod IMA SLOBODAN DOTOK NOVCA. Na drugom ZARAZITE WTO AIDS-om.
Vođa prosvjeda, u majici kratkih rukava i razderanim jeans hlačama, stajao je na krovu crnog terenca i vikao u megafon: »Bank of America baca u ropstvo djevojčice koje još nisu ušle u pubertet. Bank of America pije ljudsku krv!«
»Protiv čega se uopće bune?« pitao je Jacobi. »Rate kredita?«
»Tko zna«, odvratio je Santos. »Dječjeg rada u Gvatemali, WTO-a, velikih korporacija, ozonskih rupa. Polovica su ili ionako gubitnici koje izvuku iz reda ispred pučke kuhinje i potplate ih paketom cigareta. Mene zanimaju vođe.«
Izvukao je fotoaparat i počeo fotografirati prosvjednike. Između banke i prosvjednika stajalo je desetak policajaca, a za pojasevima su im visjeli pendreci.
Ono što je Cindy govorila, počelo je dobivati smisla. Kako, uživajući u udobnosti svog života, možemo samo okrenuti stranicu kada čitamo o ljudima bez zdravstvenog osiguranja ili siromašnima, ili nerazvijenim državama koje tonu u dug. No neki ljudi ne mogu okrenuti stranicu. Beskonačno daleko? Više se nije činilo takvim.
Iznenada se na terenac popeo novi govornik. Razrogačila sam oči. Bilo je to Lemouz. Nisam mogla vjerovati.
Profesor je uzeo megafon i počeo urlati.
»Od čega se sastoji Svjetska banka? To je skupina šesnaest institucija iz svih dijelova svijeta. Jedna od njih je i Bank of America. Tko je posudio novac Mortonu Lightoweru? Preko koga je išla prodaja dionica? Dobra stara Bank of America, prijatelji!«
Iznenada se raspoloženje u gomili promijenilo. »Te gadove bi trebalo dići u zrak!« povikala je jedna žena. Jedan je student počeo skandirati: »Bank of America, koliko ste djevojčica porobili?«
Vidjela sam kako na više mjesta izbija nasilje. Neki je klinac bacio bocu na prozor banke. Isprva sam mislila da je to Molotovljev koktel, no nije bilo eksplozije.
»Vidiš li s čime se moramo nositi ovdje?« rekao je Santos.
»Problem je u tome što djelomično imaju pravo.«
»Vraga imaju«, pridonio je Jacobi.
Dvojica policajaca ušla su među prosvjednike i pokušala zgrabiti onoga koji je bacio bocu, no gomila je zbila redove i prepriječila im put. Vidjela sam klinca kako bježi niz ulicu. Zatim se začula vika, neki su popadali na tlo. Nisam vidjela ni gdje je sve to počelo.
»O, sranje.« Santos je spustio fotoaparat. »Ovo bi se moglo oteti kontroli.«
Jedan je policajac zamahnuo palicom, a neki klinac duge kose pao je na koljena. Više je ljudi počelo bacati predmete. Boce, kamenje. Dva su se prosvjednika počela hrvati s policijom, no ovi su ih srušili i pribili ih uz tlo palicama.
Lemouz je i dalje vikao u megafon. »Pogledajte na što je država spala. Razbijanje glava majki i djece.«

Nisam više mogla samo sjediti i gledati.
»Potrebna im je pomoć«, rekla sam i otvorila vrata.
Martelli me zadržao. »Ako se umiješamo, prepoznat će nas.«
»Mene već znaju«, rekla sam, skidajući futrolu s pištoljem s noge. Zatim sam potrčala preko ulice, a Martelli je bio nekoliko koraka iza mene.
Policajce su počeli gurati i gađati. »Svinje! Nacisti!«
Progurala sam se u gužvu. Neka je žena držala komad tkanine uz svoju okrvavljenu glavu. Druga je odnosila djetešce koje je plakalo dalje od gužve. Hvala Bogu što je barem netko imao trunku zdravog razuma.
Profesor Lemouz me ugledao. »Pogledajte kako policija reagira na nedužne glasove prosvjednika! Dolaze noseći oružje!
»O, gospođo inspektorice«, rekao je cereći se s improviziranog podija. »Još se pokušavate obrazovati. Recite mi, što ste naučili danas?«
»Planirali ste ovo«, rekla sam, razmišljajući bih li ga mogla privesti zbog narušavanja reda.
»Ovo je bio mirni prosvjed. Vi ste ih nahuškali.«
»Šteta, zar ne? Mirni prosvjedi nikada ne dospiju u novosti. A pogledajte sad...« Pokazao je prema reportažnim kolima koja su se zaustavljala dalje niz ulicu. Iz njih je iskočio reporter, a kamerman je odmah počeo snimati, još u trku.
»Držim vas na oku, Lemouz.«
»Laskate mi, inspektorice. Ja sam samo skromni profesor opskurnog predmeta koji više nije u modi. Zaista bismo trebali otići na piće. Volio bih to. No sad me morate ispričati. Čeka me slučaj policijske brutalnosti.«
Naklonio se i nasmiješio tako oholo da sam se naježila, a zatim je podigao ruke i počeo mahati, potičući gomilu i skandirajući: »Bank of America, koliko ste djevojčica porobili?«




41. Poglavlje

Charles Danko ušao je u depresivno siv hodnik velike institucijske zgrade. S njegove lijeve strane dvojica su zaštitara obavljala sigurnosnu provjeru pregledavajući torbe i pakete. Čvršće je stisnuo dršku kožne torbe za spise koju je držao u ruci.
Naravno, više se nije zvao Danko. Sad mu je ime bilo Jeffrey Stanzer. Prije toga bilo je Michael O’Hara. I Daniel Browne. Tijekom godina promijenio je mnogo imena, odlazeći uvijek kad bi shvatio da su mu drugi ljudi došli preblizu. Imena su ionako bila lako promjenjiva. Trebao je samo izvaditi novu vozačku dozvolu. No uvjerenje koje je gorjelo duboko u njemu nije se mijenjalo. Znao je da radi nešto vrlo važno. Da to duguje dragim ljudima koji su dali živote u borbi za svoj cilj.
No najstrašnije je bilo to što ništa od toga nije bilo istina.
Jer Charles Danko nije vjerovao ni u što osim u mržnju koja je gorjela u njemu.
Pogledao je zaštitare kako rade, no nije mu to bilo ništa novo. Već ih je mnogo puta vidio. Prišao je detektoru metala i počeo prazniti džepove. Učinio je to toliko puta tijekom zadnjih nekoliko tjedana da je zbilja mogao biti zaposlen u ovoj zgradi.
Stavite torbu tamo: usnama je oblikovao riječi prije nego što ih je čuo.
»Stavite torbu tamo«, rekao je zaštitar raščišćavajući prostor na stolu za pregled. Otvorio je poklopac.
»Pada li kiša?« upitao je Danka dok je gurao torbu kroz skener. Danko je odmahnuo glavom, a puls mu se nije ni ubrzao.
Mal je ovaj put zbilja napravio remek-djelo. Eksplozivni sadržaj bio je uklopljen u podstavu torbe. Osim toga, ovi tupani ne bi znali pronaći bombu ni da znaju što trebaju tražiti.
Danko je prošao kroz detektor metala, a ovaj se oglasio. Malo se pipao gore-dolje po jakni, a zatim, glumeći iznenađenje, izvukao poveću napravu iz jednog od džepova.
»Telefon«, rekao je, ispričavajući se osmijehom. »Ni ne znam da ga imam dok ne zazvoni.«
»Moj zvoni samo kad netko treba moje klince«, rekao je dobronamjerni čuvar cereći se.
Kako je samo lako bilo. Ovi su ljudi spavali dubokim snom. Unatoč mnogim upozorenjima oko njih. Drugi je čuvar gurnuo torbu do kraja platforme. Ušao je. U takozvanu Palaču pravde.
Raznijet će je u komade! Pobit će sve koji se nađu unutra. Bez žaljenja ili grizodušja.
Danko je zastao na trenutak promatrajući te silno zaposlene ljude kako žure amo-tamo. Podsjećali su ga na godine tijekom kojih je živio pritajeno. Bio je to trivijalni život koji je sada ostavljao za sobom. Dlanovi su mu se počeli znojiti. Za nekoliko će minuta svi znati da je zbilja sposoban udariti gdje god poželi. U središtu njihove moći, u samom srcu istrage.
Pronaći ćemo vas, bez obzira na to koliko velika bila vaša kuća ili koliko moćni bili vaši odvjetnici...
Ono što je nosio u torbi bilo je dovoljno da raznese cijeli kat.
Ušao je u prepuno dizalo i pritisnuo gumb za treći kat. Oko njega su bili ljudi koji su se vraćali s pauze za ručak. Policajci, istražitelji iz ureda javnog tužitelja, pijuni države. Sa svojim obiteljima i ljubimcima, vrijeme su provodili gledajući sportske prijenose na TV-u i vjerojatno mislili da nisu odgovorni. No bili su. Čak i onaj čistač koji briše podove. Svi su bili odgovorni, a ako i nisu, koga

briga?
»Oprostite«, rekao je Danko na trećem katu, gurajući se van zajedno s još dvoje, troje ljudi. Dva policajca u odorama prošla su pokraj njega na hodniku. Nije ni trepnuo. Čak im se nasmiješio.
Kako je samo lako bilo. Tu je bilo sjedište okružnog tužitelja, šefa policije, pa i same istrage. A oni su mu dopustili da samo ušeta! Kreteni!
Željeli su pokazati da imaju situaciju pod kontrolom uoči sastanka G-8. Pokazat će im da nemaju pojma.
Danko je udahnuo i zaustavio se ispred sobe 350. Na vratima je pisalo ODJEL ZA UMORSTVA. Stajao je tamo na trenutak, držeći se kao da mu je tu mjesto.
No tada se okrenuo i vratio do dizala.
Još jedna uspjela proba, mislio je spuštajući se u prizemlje. Vježba čini majstora. A onda ...
Bum! Srdačan pozdrav, August Spies.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: 3. stupanj

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:17 am






DIO TREĆI





42. Poglavlje

Bilo je već četiri kad sam se vratila iz Berkeleyja u postaju. Moja tajnica Brenda dočekala me na hodniku. »Imate dvije poruke od pomoćnika okružnog tužitelja Bernhardta, ali to nije sve. Šef je tražio da dođete gore.«
Kad sam pokucala na Tracchijeva vrata, sastanak Posebne jedinice već je započeo. Nisam se iznenadila kad sam vidjela Toma Roacha iz mjesnog FBI-a. Bili su posvuda otkad je Cindy donijela poruku jutros. Bili su tu i Gabe Carr, gradonačelnikov zamjenik zadužen za policijske poslove, i Steve Fiori, njegov čovjek za medije.
1 netko okrenut leđima koga nisam prepoznala: guste tamnosmeđe kose i krupne građe. Bilo je više nego očito da je riječ o prethodnici osiguranja sastanka G-8. Slutila sam da bi mi moglo zatrebati nešto za želudac.
Klimnula sam onima s kojima sam radila i uputila brz pogled prema čovjeku u odijelu kojeg nisam poznavala. »Želite li upoznati sve s najnovijim razvojem događaja, inspektorice?« rekao je šef.
»Svakako«, rekla sam, klimajući glavom. Želudac mi se stegnuo. Nisam se baš pripremila za prezentaciju. Imala sam osjećaj da mi je Tracchio smjestio.
»Mnogo toga ukazuje na Berkeley«, objasnila sam.
Opisala sam glavne tragove koje smo imali. Wendy Raymore, današnji prosvjed, Lemouz.
»Mislite da je on umiješan?« pitao je Tracchio. »On je profesor, zar ne?« ,
»Provjerila sam ga i pronašla samo nekoliko optužbi zbog nedopuštenih prosvjeda i opiranja uhićenju«, rekla sam. »Optužbe su odbačene. Bezopasan je. Ili je vrlo, vrlo pametan.«
»Jeste li utvrdili porijeklo eksploziva?« pitao je Tracchio. Učinilo mi se da se dodvorava agentu u tamnom odijelu. Tko je to uopće bio?
»To rješavaju agenti Ureda za kontrolu alkohola, duhana i oružja«, rekla sam.
»A ti nam nasilnici i dalje prijete s javnih terminala e-pošte«, rekao je.
»Što želite da učinimo? Postavimo ljude kod svakog računala s javnim pristupom u široj okolici?« pitala sam. »Znate li koliko ih ima, šefe?«
»Dvije tisuće stotinu sedamdeset i devet«, iznenada se uključio agent u odijelu. Izvukao je list papira.
»Na području zaljeva ima 2179 terminala za javni pristup internetu, ovisno o tomu kako ih definirate. Fakulteti, knjižnice, kafići, zračne luke. To obuhvaća dva u vojnom centru za novačenje u San Joseu. Mislim da njih možemo isključiti, ali to ne pomaže mnogo.«
»Da«, rekla sam kad su nam se pogledi napokon sreli, »ali ipak pomaže malo.«
»Oprostite.« Čovjek je protrljao sljepoočnice i opustio se uz umorni smiješak. »Stigao sam avionom iz Madrida prije dvadeset minuta očekujući da ću provjeravati pojedinosti osiguranja za sastanak G-8 sljedeći tjedan. Sad se pitam nisam li se našao usred svjetskog rata.«
»Ja sam Lindsay Boxer«, rekla sam.
»Znam tko ste«, odvratio je agent. »Radili ste na slučaju bombe u crkvi na brdu La Salle prošle godine. Određeni su vas ljudi primijetili. Ima li izgleda da ćemo uspjeti obuzdati te ljude sljedeći tjedan?«

»Obuzdati?« Riječ je zvučala kao iz neke knjige.
»Dosta igara, inspektorice. Dolaze nam vođe financija slobodnog Trećega svijeta. Imamo opasnost po javnu sigurnost i, kako je vaš šef rekao, malo vremena.«
Sviđala mi se njegova izravnost. To nije bilo često kod ljudi iz Washingtona.
»Dakle, sve ide dalje?« Pitao je Gabe Carr, zamjenik gradonačelnika.
»Dalje?« Čovjek iz Washingtona osvrnuo se po prostoriji.
»Lokacije su sigurne, zar ne? Imamo dovoljno ljudi, zar ne šefe?«
»Sljedeći će vam tjedan na raspolaganju biti svaki čovjek u odori.« Tracchijeve su oči zasjale. Pročistila sam grlo. »Što je s porukom koju smo primili? Što da radimo s njom?«
» Što vi želite učiniti s njom, inspektorice?« pitao je čovjek iz Washingtona.
Grlo mi je bilo suho. »Želim odgovoriti na nju«, rekla sam. »Želim započeti dijalog. Pronaći s kojih javnih terminala ih šalju. Možda nešto i otkrijemo. Što više razgovaramo, to više možemo saznati...«
Zavladala je napeta, duga tišina, a ja sam se nadala da me neće maknuti sa slučaja.
»Ispravan odgovor.« Savezni agent mi je namignuo. »Oprostite zbog dramatičnosti, ali samo sam želio vidjeti s kime radim. Joe Molinari«, rekao je smiješeći se i dao mi svoju posjetnicu.
Dok sam čitala što piše na njoj, trudila sam se da mi se izraz lica ne promijeni, ali otkucaji srca malo su mi se ubrzali. Možda i malo više.
Ministarstvo domovinske sigurnosti, pisalo je na posjetnici. JOSEPH P. MOLINARI. ZAMJENIK MINISTRA.
Sranje, ovaj je baš visoko!
»Započnimo dijalog s tim gadovima«, rekao je doministar.




43. Poglavlje

Dok sam se vraćala u ured, u glavi mi je još zujalo od upoznavanja Molinarija. Odlučila sam svratiti do Jill.
U hodniku je bila čistačica, ali svjetla su još gorjela. U pozadini je tiho svirao CD Eve Cassidy.
Čula sam Jill kako govori u diktafon.
»Bok.« Pokucala sam na vrata. Pogledala sam je što sam skrušenije mogla. »Znam da si mi ostavila poruke. Bolje da ne znaš kakav mi je bio dan.«
»Znam kako je započeo«, rekla je Jill. Ledenim glasom. Zaslužila sam to.
»Ne mogu te kriviti ako si se malo naljutila.« Ušla sam u ured i stavila ruke na visoki naslon stolca.
»Malo se naljutila?« rekla je Jill. »To je bilo prijepodne.«
»A sada?«
»Sada... Moglo bi se reći da sam jebeno ljutita, Lindsay.«
Nije se nimalo šalila. Kad je nekoga trebalo dobro opaliti među noge - iako to u mom slučaju i nije bila najbolja usporedba - Jill je bila cura za to.
»Nemoj me mučiti«, rekla sam i sjela na stolac. »Jasno mi je da sam pretjerala.«
Jill se prezirno nasmijala. »Prijetnja mom suprugu da ćeš poslati plaćene ubojice na njega malo je previše čak i za tebe, Lindsay.«
»Nisam mu prijetila da će ga netko ubiti«, ispravila sam je. »Samo da će ga prebiti. No nemojmo cjepidlačiti. Što da ti kažem? Udala si se za potpunoga gada.« Privukla sam stolac do njezinog stola.
»Jill, znam da sam pogriješila. Nisam mu išla tamo prijetiti. Otišla sam zbog tebe. No on se ponašao poput pravog seronje.«
»Možda mu se nije svidjelo što mu dolaziš držati propovijedi o njegovu privatnom životu. Ono što sam ti rekla, bilo je u povjerenju, Lindsay.«
»Imaš pravo.« Progutala sam slinu. »Žao mi je.«
Bore od mrštenja na njezinu licu postupno su se smekšale. Odgurnula se na stolcu sve do mene, tako da smo sada sjedile gotovo koljeno uz koljeno.
»Čuj, Lindsay. Velika sam djevojka. Pusti me da sama vodim svoje bitke. U ovom si mi slučaju prijateljica, a ne policajka.«
»Svi mi to govore.«
»Onda ih poslušaj, dušo, jer te trebam da mi budeš prijateljica. A ne posebna desantna jedinica.« Primila me za ruke i stisnula ih. »Prijateljica bi me trebala saslušati, odvesti na ručak, možda mi pokušati namjestiti nekoga od svojih zgodnih kolega... No upasti u suprugov ured i fizički mu prijetiti... Takvo što rade oni... koje zovemo neprijateljima, Lindsay.«
Nasmijala sam se. I kroz led na Jillinom licu ukazao se tračak smiješka. Samo tračak.
»Dobro, pitat ću te kao prijateljica. Kako ste ti i gad otkad te udario?« Razvukla sam usne u lažni osmijeh.
Jill se nasmijala i slegnula ramenima. »Valjda smo dobro... Razgovarali smo o bračnom

savjetniku.«
»Steve bi se trebao savjetovati samo s odvjetnikom, nakon podizanja optužnice.«
»Lindsay, budi mi prijateljica, a ne policajka. Sjećaš se? Kako bilo, imamo važnijih tema. Što se događa u ovom gradu?«
Rekla sam joj za poruku koju je Cindy dobila tog jutra i kako je to utjecalo na pojačavanje istrage. »Jesi li čula za nekog Joea Molinarija koji se bavi protuterorizmom?«
Jill je razmislila. »Sjećam se Joea Molinarija koji je bio tužitelj u New Yorku. Vrhunski istražitelj. Radio je na slučaju podmetnutih bomba u Svjetskom trgovačkom centru. Nije ni pretjerano ružan. Mislim da je dobio neku funkciju u Washingtonu.«
»Neku funkciju? Radi u Ministarstvu domovinske sigurnosti i novi je najviši nadređeni u mom slučaju.«
»Mogla si proći i gore«, rekla je Jill. »Jesam li spomenula da nije pretjerano ružan?«
»Prestani«, rekla sam zacrvenjevši se.
Jill je nagnula glavu. »Obično ne padaš na savezne agente.«
»Jer su većina samo karijeristi koji žele doći do unaprjeđenja iskorištavajući naše resurse i naše rezultate. Ali ovaj Molinari čini se sposobnim. Možda bi ga mogla malo provjeriti...«
»Misliš, kakav je u svom poslu?« Jill se nasmiješila, zločestog pogleda. »Ili da saznam je li oženjen? Mislim da se Lindsay sviđa posebni agent.«
»Zamjenik ministra.« Namrštila sam se.
»O... Vidim da je uspio u životu.« Jill je klimala glavom odobravajući.
»Rekla sam da je prilično zgodan, zar ne?« Opet se nacerila. Obje smo se počele smijati.
Nakon nekog vremena uzela sam je za ruku. »Žao mi je zbog toga što sam učinila, Jill. Nikako ti ne želim još dodatno otežati ono kroz što prolaziš. No ne mogu ti obećati da se više neću miješati, barem u nekoj mjeri. Prijateljica si nam, Jill, i silno se brinemo za tebe. No dajem ti riječ... Neću poslati nikoga da ga prebije. Ako ti to najprije ne javim.«
»Dogovoreno«, klimnula je glavom Jill. I stisnula mi ruku. »Znam da se brineš zbog mene, Lindsay. I zbilja, volim te zbog toga. No dopusti mi da to riješim na svoj način. I ostavi lisičine kod kuće sljedeći put.«
»Dogovoreno«, nasmiješila sam se.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: 3. stupanj

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:17 am








44. Poglavlje

Za Švicarca, Gerd Propp stekao je mnogo američkih ukusa i navika. Jedan od njih bio je i ribolov na losose. U svojoj sobi u hotelu Govemor u Portlandu Gerd je uzbuđeno raširio na krevetu novi prsluk za ribolov Ex Officio koji je upravo kupio, zajedno s najmodernijim mamcima i udicom.
Neki su smatrali njegov posao glupim. Bio je ekonomist u ženevskom OECD-u, no to mu je omogućavalo da nekoliko puta godišnje putuje u SAD, a tamo je upoznao ljude koji su dijelili njegovu strast prema lososima.
Gerd se upravo spremao za sutrašnji odlazak u ribolov, pod krinkom dovršavanja govora za skup G-8 u San Franciscu sljedeći tjedan.
Odjenuo je svoj novi prsluk i pogledao se u ogledalo. Zbilja izgledam poput profesionalca! Dok je namještao šešir, isprsivši se u svom skupom prsluku, Gerd se osjećao poput glavnog glumca u hollywoodskom filmu.
Začuo je kucanje na vratima. Vjerojatno sobar. Na recepciji je rekao da mu donesu vješalicu za odijelo.
Otvorio je vrata i iznenadio se kada nije ugledao mladića odjevenog u hotelsku odoru, nego u crnu sportsku jaknu i kapu koja mu je skrivala dio lica.
»Herr Propp?« upitao je mladić.
»Da.« Gerd je popravio naočale na nosu. »Što je?«
Prije nego što je mogao reći išta više, Gerd je vidio ruku kako leti prema njemu. Pogodila ga je u grlo, ostavivši ga bez zraka. Zatim ga je mladić gurnuo i Gerd je pao, prilično grubo.
Stresao je glavu pokušavajući je razbistriti. Naočale mu više nisu bile na licu. Osjetio je kako mu iz nosa curi krv. »O, Bože, što se događa?«
Mladić je ušao u sobu i zatvorio vrata za sobom. Iznenada je u ruci držao taman metalni predmet.
Gerd se smrznuo. Vid mu nije bio najbolji, ali nije moglo biti pogreške. Napadač je držao pištolj.
»Vi ste Gerhard Propp?« upitao je mladić. »Glavni ekonomist OECD-a iz Ženeve? Nemojte ni pokušati zanijekati.«
»Jesam«, procijedio je Gerd. »Tko vam je dao za pravo upasti ovamo i...«
»Stotinu tisuća djece koja godišnje umru u Etiopiji«, prekinuo ga je čovjek, »od bolesti koje bi se lako mogle spriječiti da im godišnja otplata duga nije šest puta veća od proračuna za zdravstvenu zaštitu.«
»Š-što?« zamucao je Gerd.
»Dali su mi ga i oboljeli od AIDS-a u Tanzaniji«, nastavio je čovjek, »koje njihova vlada pušta da istrunu jer su zaokupljeni otplaćivanjem duga koji ste im vi, dobro potkoženi gadovi, nametnuli.«
»Ja sam samo ekonomist«, rekao je Gerd. Za što ga je krivio taj čovjek?
»Vi ste Gerhard Propp. Glavni ekonomist OECD-a čiji je cilj povećati brzinu kojom ekonomski privilegirane nacije svijeta prisvajaju resurse ekonomski slabih kako bi ih pretvorili u smeće bogatih.« Uzeo je jastuk s kreveta. »Vi ste tvorac Multilateralnog sporazuma o ulaganju.«
»Sasvim ste pogrešno shvatili«, rekao je Gerd panično. »Ti su sporazumi uveli nazadne zemlje u suvremeni svijet. Oni su stvorili poslove i strano tržište za nacije koje se nisu mogle nadati da će ikada biti konkurentne.«

»Ne, ti se varaš!« povikao je mladić iz sve snage. Otišao je do TV-a i uključio ga. »Donijelo im je samo pohlepu, siromaštvo i pljačku. I ova sranja na TV-u.«
Na TV-u je bio CNN, izvješća o međunarodnom poslovanju. To se činilo primjerenim. Gerd je izbečio oči kad je napadač kleknuo pokraj njega. Čuo je glas spikera s TV-a koji je govorio o tome da se brazilski real opet našao pod pritiskom.
»Što radiš?« zavapio je Gerd. Još je više iskolačio oči.
»Učinit ću vam ono što bi vam tisuće trudnica oboljelih od AIDS-a voljele učiniti, Herr Doktor.«
»Molim te« preklinjao je Gerd. »Molim te... Ovo je sigurno neka velika pogreška.«
Napadač se nasmiješio. Pogledao je predmete rasprostrte po krevetu. »Vidim da volite ribolov.
Mogu raditi s tim.«




45. Poglavlje

Ušla sam u ured u 7:30 sljedećeg jutra i iznenadila se kad sam vidjela doministra Molinarija kako sjedi za mojim stolom i telefonira. Nešto se dogodilo.
Rukom mi je pokazao da zatvorim vrata. Koliko sam shvatila, razgovarao je o slučaju sa svojim šefovima u Washingtonu. U krilu je držao hrpu spisa i povremeno bi zapisao kratku napomenu. Dvije sam uspjela pročitati: 9 mm i itinerer.
»Što se događa?« upitala sam ga kad je spustio slušalicu.
Rukom mi je pokazao da sjednem. »Došlo je do umorstva u Portlandu. Jedan je Švicarac ustrijeljen u svojoj hotelskoj sobi. Bio je ekonomist. Spremao se jutros otići u Vancouver u ribolov.«
Ne želim zvučati blazirano, ali već smo imali dva umorstva vezana uz nacionalnu sigurnost i vođe slobodnog svijeta budno su pratili svaki naš pokret. »Ispričavam se«, rekla sam, »ali kakve to veze ima s nama?«
Molinari je otvorio jedan od spisa koje je držao. Pokazalo se da je riječ o fotografijama s mjesta zločina koje su mu već faksirali. Prikazivale su truplo odjeveno u ribički prsluk na kojem su bile dvije rupe od metaka. Košulja mu je bila razdrljena, a na prsima su mu bila urezana tri slova: MSU.
»Žrtva je bila ekonomist, inspektorice«, rekao je Molinari. »U OECD-u. Pogledao me i nasmiješio se stisnutih usana. »Onda je sve jasno.«
Sjela sam, osjećajući kako me ispunjava tjeskoba. Odmah je bilo jasno. Treće umorstvo. Pobliže sam proučila rane od metaka.
Dva metka u prsa i jedan u čelo. U vrećici za dokaze bila je velika udica. Slova urezana u žrtvina prsa. MSU. »ta vam slova nešto znače?«
»Da«, rekao je Molinari, klimajući glavom. Ustao je. »Reći ću vam u avionu.«

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: 3. stupanj

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:18 am







46. Poglavlje

Avion« koji je Molinari nabavio za nas bio je Gulfstream G-3 s crvenom, bijelom i plavom bojom na trupu i riječima vlada SAD-a. Doministar je bio zbilja visoko u hijerarhiji.
Prvi put sam ulazila u privatni mlažnjak u privatnom dijelu zračne luke. Dok su se vrata zatvarala iza nas, a motori se uključili čim smo sjeli, nisam mogla zanijekati uzbuđenje. »Ovo je zbilja pravi način za putovanje«, rekla sam Molinariju. Nije mi proturječio.
Let do Portlanda trajao je malo više od sata. Prvih nekoliko minuta leta Molinari je razgovarao telefonom. Kad je završio, ja sam željela razgovarati s njim.
Izvadila sam fotografije s mjesta zločina. »Htjeli ste mi reći što znači ovo. MSU?«
»MSU je tajni trgovinski sporazum«, objasnio je. »Prije nekoliko godina sklopile su ga bogate članice WTO. On velikim korporacijama daje prava ponekad veća od prava koja imaju države. Neki ljudi smatraju da je tako otvorena sezona lova na male ekonomije. Sporazum je poništen 1998. nakon kampanje vođene diljem svijeta. No čuo sam da ga OECD, za koji je radio Propp, revidira i ponovno pokušava uvesti. Što mislite, kada i gdje?«
»Na sastanku G-8 sljedeći tjedan?«
»Da... Kad smo već kod toga«, otvorio je torbu za spise, »mislim da bi vam ovo moglo pomoći.« Predao mi je spise. Pokazalo se da je riječ o obavještajnim podacima iz Seatlea. Na svakom je pisalo POVJERLJIVO, VLASNIŠTVO FBI-a.
»Pazi na njih«, rekao je doministar namignuvši.
»Bila bi to prilična sramota za mene da ti podaci izađu u javnost.«
Na brzinu sam pregledala dosjee iz Seatlea. Nekolicina ih je bila već prije kažnjavana, od izazivanja nereda i opiranja uhićenju, do nezakonitog posjedovanja oružja. Ostali su, čini se, bili studenti koji su se nekako upetljali u sve to. Robert Alan Rich imao je dosje kod Interpola zbog poticanja nasilja na sastanku Svjetskog ekonomskog foruma u Gstaadu. Terri Ann Gates bila je uhićena zbog paleža. Stephen Hardaway, propali student s fakulteta Reed ispijenog lica i kose vezane u rep opljačkao je banku u Spokaneu.
»Daljinski detonirane bombe, ricin«, rekla sam razmišljajući na glas. »Tehnologija je prilično napredna. Ima li itko od njih dovoljno jake veze da izvede nešto takvo?«
Molinari je slegnuo ramenima. »Netko od njih mogao se povezati s postojećom terorističkom ćelijom. Tehnologija se može kupiti. Ili imamo posla s bijelim zecom.«
»Bijelim zecom? Onim o kojem pjevaju Jefferson Airplane?«
»Tako nazivamo ekstremiste koji se dugo kriju. Poput skupine Weathermen iz 1960-ih. Većina ih se opet uklopila u društvo. Imaju obitelji, rade uobičajene poslove. No neki od njih još nisu odustali od borbe.«
Vrata pilotske kabine su se otvorila i kopilot nam je rekao da se počinjemo spuštati. Spremila sam spise u svoju torbu, oduševljena time koliko mi je brzo Molinari nabavio ono što sam tražila.
»Imate li još pitanja?« upitao je vežući pojas. »Kad sletimo, obično na mene navali cijela četa agenata FBI-a.«
»Samo jedno.« Nasmiješila sam se. »Kako želite da vam se obraćam? "Zamjeniče ministra" zvuči poput nekog lokalnog moćnika u Ukrajini.«

Nasmijao se. »Na poslu mi se obično obraćaju s "gospodine". Ali privatno je dovoljno "Joe".« Dobacio mi je osmijeh. »Hoće li vam sad biti lakše, inspektorice?«
»Vidjet ćemo, gospodine.«




47. Poglavlje

Policijska pratnja odvela nas je od privatnog aerodroma u okolici Portlanda do hotela Governor u središtu grada. Governor je bio stari, restaurirani hotel iz doba Divljeg zapada, a nedavni zločin bio je najgori koji se dogodio u njemu.
Dok je Molinari razgovarao s voditeljem lokalnog ureda FBI-a, ja sam otišla na sastanak s Hannom Wood, inspektoricom Odjela za umorstva policije u Portlandu, i njezinim partnerom Robom Stoneom.
Molinari mi je dao vremena da razgledam mjesto zločina, koji je bio zbilja grozan. Propp je očito pustio svog napadača da uđe u sobu. Ekonomist je pogođen tri puta. Dvaput u prsa i jednom u glavu. Metak se zaustavio u podu. No na Proppovu je tijelu bilo i nekoliko posjekotina. Vjerojatno su bile načinjene nazubljenim nožem koji je još ležao na podu.
»Forenzičari su pronašli ovo.« Hannah mi je pokazala vrećicu u kojoj se nalazio spljošten metak kalibra 9 mm. U drugoj je vrećici bila krupna udica.
»Ima li otisaka?« pitala sam.
»Samo djelomičnih na kvaki s unutarnje strane vrata. Vjerojatno su Proppovi. Švicarski konzulat javio je Proppovoj obitelji što se dogodilo «, rekla je Hannah. »Sinoć je trebao otići na večeru s prijateljem, a jutros u 7:00 imao je let za Vancouver. Osim toga, nije bilo poziva ni posjetitelja.«
Stavila sam rukavice i otvorila torbu za spise koja se nalazila na Proppovu krevetu te pogledala njegove bilješke. Uokolo je bilo nekoliko knjiga, uglavnom vezanih uz njegov posao.
Otišla sam u kupaonicu. Proppova toaletna torbica bila je otvorena kod umivaonika. Nije bilo ničega drugog što bi privlačilo pozornost. Činilo se da nitko nije ništa dirao.
»Bilo bi lakše da nam kažete što tražimo, inspektorice«, rekao je Stone.
Nisam mogla. Ime August Spies još nije bilo objavljeno. Usredotočila sam se na fotografije scene zločina zalijepljene za ogledalo. Bila je to ružna, grozna scena. Krv je bila posvuda. Zatim upozorenje: MSU.
Ubojice su napravile domaću zadaću, pomislila sam.
Željeli su platformu za svoju propagandu. Dobili su je. No gdje je bila propaganda?
»Čujte, inspektorice«, rekla je Hannah nelagodno, »nije teško zaključiti što vi i doministar radite ovdje. Oni grozni zločini u San Franciscu? Ovo je povezano, zar ne?«
Prije nego što sam mogla odgovoriti, u prostoriju je ušao Molinari s posebnim agentom Thompsonom. »Jeste li vidjeli dovoljno?« upitao me.
»Ako nemate ništa protiv«, rekao je agent izvlačeći mobitel, »javit ću Protuterorističkom odjelu u središtu da je ubojica napao u drugom gradu.«
»Slažete li se s tim, inspektorice?« Molinari me pogledao. Odmahnula sam glavom. »Ne, mislim da se ne slažem.«
Agent me prostrijelio pogledom. »Možete li to ponoviti, inspektorice?«
»Mislim da bismo trebali pričekati.« Naglasila sam svaku riječ. »Ne mislim da je ovo umorstvo povezano s ostalima. Gotovo sam sigurna u to.«


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: 3. stupanj

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:18 am







48. Poglavlje

Agent FBI-a usplahirio se kao da se strop upravo urušio. Valja priznati da Molinari uopće nije reagirao. Činio se spremnim za ono što sam htjela reći.
»Svjesni ste čime se Gerhard Propp bavi? 1 zašto je uopće došao ovamo?« upitao me posebni agent Thompson.
»Jesam«, odgovorila sam.
»I u čemu je trebao sudjelovati sljedeći tjedan?«
»Rečeno mi je«, odvratila sam. »Baš kao i vama.«
Thompson se podmuklo nasmiješio i pogledao Molinarija. »Znači, ovo je neki drugi ubojica manijak koji slučajno također napada sudionike G-8?«
»Da«, rekla sam. »Da, upravo to mislim.«
Thompson se nasmijao i otvorio svoj mobitel. Već je počeo birati broj.
Molinari ga je zadržao. »Volio bih čuti što inspektorica želi reći.« »Dobro... Ponajprije, mjesto zločina izgleda potpuno drukčije. Počinitelj je vrlo vjerojatno muško, to je jasno jer je srušio Proppa na pod. No nisam mislila na to. Riječ je o stanju u kojem je bilo truplo.
»Prva dva umorstva izvršena su hladno.« Pokazala sam na fotografiju mjesta zločina zalijepljenu za ogledalo. »Ovo je puno emocija. Osobno. Pogledajte posjekotine. Ubojica je unakazio truplo. Uporabio je pištolj i nož.«
»Tvrdite da postoji razlika između podmetanja eksploziva, odnosno trovanja, i ovoga?« pitao je Thompson.
»Jeste li ikada pucali na dužnosti, posebni agente?«
Slegnuo je ramenima, ali lice mu se zacrvenjelo. »Nisam... Pa što onda?« Uzela sam fotografiju Proppovog trupla u ruke. »Biste li mogli učiniti ovo?« Agent je oklijevao, činilo se.
»Različiti ubojice, različiti temperamenti« ubacio se Molinari. »Ovaj bi mogao biti sadistički manijak.«
»Dobro, ali tu je i vrijeme umorstva. U jučerašnjoj je poruci pisalo da će ubiti nekoga svaka tri dana. To bi bilo u nedjelju. Ovo je prerano.«
»Vjerojatno su samo željeli iskoristiti priliku«, rekao je agent. »Ne želite valjda reći da vjerujete teroristu na riječ?«
»Da, govorim upravo to«, rekla sam. »Dovoljno sam se bavila ubojicama koji slijede obrazac da bih ih razumjela. Oni uspostavljaju vezu s nama. Kad im ne bismo vjerovali, ne bi bilo smisla ni da nam ostavljaju poruke. Kako bismo tvrdili javnosti da oni stoje iza nedjela koja su počinili? Znaju da im moramo moći vjerovati.«
Thompson je pogledom tražio pomoć od Molinarija. No Molinari je gledao mene. »Još vas slušam, inspektorice.«
»Najvažnije je od svega«, rekla sam, »da nema potpisa.« Oba su umorstva u San Franciscu imala potpis. Želio nam je pokazati da je riječ o njemu. Njegova je domišljatost gotovo vrijedna divljenja. Naprtnjača kao lažna druga bomba ispred kuće. Bengosianov poslovni obrazac naguran u njegova usta.«

Slegnula sam ramenima gledajući Molinarija. »Što se mene tiče, možete pozvati sve forenzičke stručnjake iz FBI-a ili Nacionalnog vijeća za sigurnost... Ali vi ste doveli mene ovamo. Kažem vam, ovo nije isti počinitelj.«




49. Poglavlje

Spreman sam nazvati ih«, rekao je agent FBI-a Molinariju, u potpunosti ignorirajući sve što sam upravo rekla. To mi je zbilja zasmetalo.
»Jesam Ii vas dobro shvatio, inspektorice?« rekao je Molinari, još usredotočen na mene. »Mislite da je riječ o drugom ubojici, imitatoru.«
»Mogao bi to biti imitator. Mogla bi biti i frakcija izvorne skupine. Vjerujte mi, voljela bih se složiti da je ovo treće umorstvo jer ovako imamo veći problem.«
»Ne razumijem«, rekao je doministar zatreptavši.
»Ako nije riječ o istom počinitelju«, rekla sam, »to znači da se teror počeo širiti. Mislim da se upravo to dogodilo.«
Molinari je polako klimnuo glavom. »Agente Thompson, savjetovat ću središtu da zasad tretira ove slučajeve kao odvojene.«
Agent Thompson je uzdahnuo.
»Za to vrijeme, moramo riješiti umorstvo. Imamo mrtvog čovjeka «, podviknuo je doministar.
Osvrnuo se po prostoriji, a pogled mu se zaustavio na Thompsonu. »Ima li netko nešto protiv?«
»Ne, gospodine«, rekao je Thompson i vratio mobitel u džep.
Bila sam zapanjena. Molinari me podržao. Čak ga je i Hannah Wood pogledala ispod oka.
Ostatak dana proveli smo u lokalnom uredu FBI-a u Portlandu. Razgovarali smo s čovjekom s kojim se Propp trebao sastati u Vancouveru i njegovim prijateljem ekonomistom sa sveučilišta u Portlandu. Bila sam uz Molinarija dok je zvao svoje nadređene u Washingtonu i podržao moju teoriju da je riječ o zločinu imitatora i da se zločin možda širi.
Oko pet popodne postalo mi je jasno da ne mogu ostati još dugo u Portlandu. Imala sam nekoliko prilično važnih slučajeva kojima sam se morala baviti u San Franciscu. Brenda me obavijestila da je prvi let za San Francisco u 18:30.
Pokucala sam na pregradu odjeljka koji je Molinariju služio kao ured. »Ako me više ne trebate ovdje, mislila sam otići kući. Bilo je zabavno biti savezni agent na jedan dan.«
Molinari se nasmiješio. »Nadao sam se da biste mogli ostati još malo. Možemo večerati zajedno.«
Stajala sam tamo trudeći se pokazati da mi je svejedno što čujem te riječi, no unatoč svom pravilu o saveznim agentima bila sam znatiželjna. Tko ne bi bio?
No odmah mi je na um palo i nekoliko razloga zašto ne bih trebala biti. Na primjer slučajevi koje bih trebala rješavati. I činjenica da je Molinari bio drugi najmoćniji čovjek u državi kad je riječ o provođenju zakona. Također, žmarci koji su mi prolazili kralježnicom podsjećali su me da nije baš profesionalno prelaziti neke granice usred velike istrage višestrukih umorstava.
»Let za San Francisco ima i u 23:00«, rekao je Molinari. »Obećavam da ću vas na vrijeme dovesti u zračnu luku. Hajde, Lindsay.«
Kad sam nastavila oklijevati, ustao je. »Hej, ako ne možeš vjerovati Ministarstvu domovinske sigurnosti... Kome možeš?«
»Imam dva uvjeta«, rekla sam.
»Dobro«, odvratio je doministar. »Ako ih mogu ispuniti.«

»Riblji restoran«, rekla sam.
Molinari je pokazao tračak smješka. »Mislim da znam pravo mjesto...«
»I bez agenata FBI-a.«
Molinari je prasnuo u smijeh zabacivši glavu. »To je jedino što mogu sa sigurnošću jamčiti.«

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: 3. stupanj

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:18 am








50. Poglavlje

Pokazalo se da je »pravo mjesto« restoran Catch u ulici Vine koja je, baš poput ulice Union u San Franciscu, bila puna restorana i butika. Konobar nas je odveo do tihog stola u stražnjem dijelu restorana.
Molinari me pitao smije li odabrati vino, a zatim naručio pinot noir iz Oregona. Nazvao se pritajenim ovisnikom o hrani i rekao da mu u ovom načinu života najviše nedostaje to što ne može ostati kod kuće navečer i kuhati.
»Trebala bih to povjerovati?« Nacerila sam se. On se glasno nasmijao. »Vrijedilo je pokušati.«
Kad je stiglo vino, podigla sam čašu. »Hvala ti. Što si me podržao danas.«
»Ne moraš mi zahvaljivati«, rekao je Molinari. »Smatrao sam da imaš pravo.«
Naručili smo jelo, a zatim razgovarali o svemu osim o poslu. Pokazalo se da voli sport, što mi nije smetalo, ali i glazbu, povijest, stare filmove. Shvatila sam da se smijem i slušam ga i da vrijeme teče vrlo glatko pa su se na nekoliko trenutaka svi užasi činili beskonačno daleko.
Naposljetku je spomenuo bivšu ženu i kćer u New Yorku.
»Mislila sam da svi doministri moraju imati ženicu kod kuće«, rekla sam.
»Bili smo u braku 15 godina, rastali smo se prije četiri godine. Isabel je ostala u New Yorku kad sam počeo raditi u Washingtonu. Isprva je to bio samo zadatak. Kako bilo«, nasmiješio se sjetno, »da mogu, postupio bih drukčije, kao i u mnogim drugim slučajevima. A što je s tobom, Lindsay?«
»Bila sam jednom u braku«, rekla sam. Uskoro sam shvatila da pričam Molinariju »svoju priču«. Kako sam se vjenčala odmah nakon fakulteta i rastala se tri godine poslije. Njegova krivnja? Ili moja? Kakve to veze uopće ima? »Bila sam opet blizu prije nekoliko godina... Ali ni to nije uspjelo.«
»To se događa«, rekao je, uzdahnuvši. »Možda je i bolje tako.«
»Ne«, rekla sam. »Poginuo je na dužnosti.«
Molinari je uzdahnuo. Znala sam da se osjeća pomalo nelagodno.
Zatim je učinio nešto divno. Jednostavno je stavio ruku na moju podlakticu, ništa agresivno ili nedolično, i blago je stisnuo. Onda je opet povukao ruku.
»Iskreno, nisam mnogo izlazila u zadnje vrijeme«, rekla sam podigavši pogled. Zatim sam se nasmijala, pokušavajući popraviti raspoloženje. »Ovo je najbolji poziv koji sam odavno dobila.«
»I ja se osjećam tako«, nasmiješio se Molinari.
Iznenada mu je zazvonio mobitel. Pružio je ruku u džep. »Ispričavam se...« Uglavnom je govorio njegov sugovornik, ma tko on bio.
»Naravno, naravno, gospodine...«, ponavljao je Molinari. Čak i doministar ima šefa.
»Razumijem«, rekao je naposljetku. »Javit ću vam se čim nešto saznam. Da, gospodine. Mnogo vam hvala.«
Sklopio je telefon i vratio ga u džep. »Zvali su iz Washingtona...«, ispričao se.
»Iz Washingtona? To je bio ministar domovinske sigurnosti?« Pomalo sam uživala vidjevši da je i Molinari dio hijerarhije.
»Nije«, odmahnuo je glavom i uzeo još jedan zalogaj ribe. »Zvali su iz Bijele kuće. To je bio potpredsjednik SAD-a. I on dolazi na sastanak G-8.«




51. Poglavlje

I na mene je moguće ostaviti dojam.
»Da nisam inspektorica odjela za umorstva«, rekla sam, »možda bih to povjerovala.
Potpredsjednik te upravo nazvao?«
»Mogao bih uzvratiti poziv i dokazati ti«, rekao je Molinari. »No važno je da razvijemo međusobno povjerenje.«
»Zato smo izašli na ovu večeru?« Upitala sam ne mogavši suspregnuti osmijeh.
Nešto se događalo sa mnom. Žmarci koji su me prolazili pretvorili su se u snažno udaranje srca, nalik bubnjevima u pjesmi Sunshine of Your Love. Osjećala sam da mi se čelo blago orosilo znojem. Moj me džemper počeo bockati. Molinari me podsjećao na Chrisa.
»Nadam se da počinjemo vjerovati jedno drugom«, rekao je naposljetku. »To će biti dovoljno zasad, Lindsay.«
»Na zapovijed, gospodine«, rekla sam.
Platio je račun, a zatim mi pridržao kaput. Okrznula sam mu ruku i osjetila blagi udar statičkog elektriciteta. Pogledala sam na sat. 9:30. Ostalo mi je još 40 minuta da stignem na svoj let.
Izašli smo van i malo prošetali ulicom Vine. Gledala sam izloge, no nisam obraćala previše pozornosti na njih. Zrak je bio hladan, ali vrlo ugodan. Što sam radila ovdje? Što smo nas dvoje radili?
»Lindsay«, zastao je i okrenuo se prema meni. »Ne bih želio reći ništa pogrešno...« Nisam bila sigurna što želim da kaže. »Moj vozač je blizu ako želiš ići... Ali ima let i sutra u 6:00.«
» Čuj ...« Željela sam mu dodirnuti ruku, ali nisam.
»Joe«, rekao je.
»Joe.« Nasmiješila sam se. »Na ovo si mislio kad si rekao da te privatno tako zovu?«
Uzeo je moju torbu i rekao: »Samo sam mislio da bi bilo šteta da si bespotrebno nosila dodatnu garderobu.«
Zbilja mu vjerujem, mislila sam. Sve vezano uz Joea Molinarija ulijevalo je povjerenje. Zbilja mi se sviđao. No i dalje sam mislila da to nije dobra ideja, a to mi je reklo sve što sam trebala znati.
»Mislim da ću se pretvarati malo nedostupnijom nego što zapravo jesam«, ugrizla sam se za usnicu, »i ipak se vratiti letom u 23:00.«
»Razumijem...« Klimnuo je glavom. »To ti se ne čini ispravnim.«
»Nije problem u tome.« Dodirnuta sam mu ruku. »Nego što nisam glasala za tvoju stranku...« Molinari se glasno nasmijao. »No samo da znaš, ne mislim da si išta pogrešno rekao.«
Nakon toga se nasmiješio. »Već je kasno«, rekao je. »Moram još nešto riješiti ovdje. No uskoro ćemo se opet vidjeti.«
Zatim je Molinari rukom mahnuo vozaču da doveze auto. Crni Lincoln dovezao se do nas. Vozač je izašao i otvorio mi vrata. Iako još nisam bila sigurna postupam li ispravno, ušla sam u njega.
Iznenada sam se nečega sjetila pa sam otvorila prozor. »Hej, čak ne znam ni na kojem sam letu.«
»Pobrinuo sam se za to«, rekao je Molinari. Mahnuo mi je i blago udario po autu. Vozač je polako krenuo.
Čim smo izašli iz grada, zatvorila sam oči i počela razmišljati o proteklom danu, ali najviše o

večeri s Molinarijem.
Nakon nekog vremena vozač je rekao: »Stigli smo, gospođo.«
Pogledala sam van i vidjela da smo na nekom zabačenom dijelu piste. Da, i na mene je moguće ostaviti dojam. Na pisti me čekao Gulfstream G-3 kojim sam stigla tog jutra.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: 3. stupanj

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:19 am






52. Poglavlje

Jill je sve isplanirala. I činilo joj se da sve ide dobro.
Došla je kući ranije i pripremila jedno od Steveovih najdražih jela, coq au vin. Zapravo, osim jaja na razne načine, bilo je to jedino što je znala pripremiti, ili barem jedino što je bila sigurna da zna.
Možda bi večeras mogli razgovarati o tome kako dalje. Od prijateljice je dobila broj bračnog savjetnika, a Steve je obećao da će ovaj put zbilja dolaziti na razgovore.
Povrće se već kuhalo i Jill se upravo se spremala dodati vino kad je Steve došao kući. No kad je ušao u stan kao da je gledao kroz nju. »Pogledaj nas«, rekao je. »Čovjek bi pomislio da smo reklama za obiteljsku idilu.«
»Trudim se«, rekla je Jill. Nosila je jeans hlače i ružičastu majicu s V izrezom, a kosu je raspustila baš kako on voli.
»Samo jedno ne valja.« Steve je bacio novine na stol. »Ja idem van.«
Jill se učinilo da joj je želudac potonuo. »Zašto? Pogledaj, Steve. Zbilja sam se potrudila.«
» Frank je dobio poslovni prijedlog o kojem želi razgovarati.« Steve je pružio ruku i uzeo jednu breskvu iz košare s voćem. Činilo se da djelomično uživa, da ga zabavlja to što je uništio večer.
»Zar ne možeš razgovarati s Frankom sutra u uredu? Rekla sam ti da želim razgovarati s tobom o nečemu. Pristao si. Skuhala sam sve ovo.«
Zagrizao je breskvu i nasmijao se. »Jedne večeri dođeš kući prije 20:00 i odlučiš glumiti savršenu kućanicu i sad odjednom ja kvarim priču?«
»Nije ovo nikakva priča, Steve.«
»Ako želiš razgovarati«, opet je zagrizao breskvu, »samo naprijed. Ako si zaboravila, ja sam taj koji plaća te tvoje fine cipele. Kako stvari stoje na tržištu, od seksa s Ledenom kraljicom rjeđa je samo prilika za dobar posao. S obzirom na to, odabrat ću posao.«
»To je bilo zbilja okrutno.« Jill je zurila u njega. Bila je odlučna sačuvati mirnoću. »Pokušala sam učiniti nešto lijepo.«
»Lijepo je.« Steve je slegnuo ramenima i još jednom zagrizao. »Ako se požuriš, možda uhvatiš koju od svojih prijateljica da podijele ovaj posebni trenutak s tobom.«
Vidjela je svoj odraz u prozorskom staklu i iznenada shvatila koliko se blesavo osjeća. »Kakav si ti gad.«
»Ah...« uzdahnuo je Steve hineći da ga je to pogodilo. Jill je bacila kuhaču, a umak se prosuo posvuda.
»To što si zaprljala stajalo je pet tisuća dolara«, rekao je Steve.
»Proklet bio!« povikala je Jill, dok su joj se oči punile suzama. »Pogledaj samo koliko se trudim oko tebe.« Sve se raspalo. Što je to uopće više pokušavala sačuvati? »Omalovažavaš me. Kritiziraš me. Zbog tebe se osjećam grozno. Ako želiš otići, otiđi... Gubi se iz mojeg života. Svi ionako misle da sam luda što želim sačuvati našu vezu.«
»Svi...« Vidjela je kako se u njegovim očima pojavio bijes, kao da je netko pritisnuo sklopku. Zgrabio je Jill za ruku, snažno je stisnuo i prisilio da se spusti na pod. »Dopuštaš tim gadurama da ti upravljaju životom. Ja upravljam tvojim životom. Ja, Jill...«

Jill je opet suzdržala suze. »Odlazi, Steve! Gotovo je!«
»Gotovo je kad ja kažem da je gotovo«, rekao je unijevši joj se u lice. »Toliko ću ti zagorčati život da ćeš me moliti da odem. Tek tada ću otići, Jill. Do onda će biti ovako. Ovo nije gotovo, dušice... Samo se zagrijavam.«
»Odlazi«, rekla je, odmičući se od njega.
Podigao je šaku, no ona se nije ni trgnula. Ne ovaj put. Nije čak ni trepnula. Steve je zamahnu, kao da će je udariti, no Jill se nije ni pomaknula.
»Odlazi, Steve«, procijedila je opet.
Steve je iznenada problijedio. »Bit će mi zadovoljstvo«, rekao je odmičući. Uzeo je još jednu breskvu iz košare i obrisao je o košulju. Bacio je još jedan prezriv pogled prema štednjaku u neredu.
»Svakako mi spremi što ostane.«
Čim je čula kako se vrata zatvaraju, Jill je briznula u plač. To je bilo to! Nije znala bi li nazvala Claire ili Lindsay. No najprije je morala učiniti nešto drugo.
Izvukla je telefonski imenik i počela panično okretati stranice. Nazvala je prvi broj koji je pronašla.
Ruka joj se tresla, ali ovaj put nije bilo povratka. Neka se netko javi... Molim vas!
»Hvala Bogu«, rekla je kad je napokon začula glas s druge strane linije.
»Bravarska radionica...«
»Radite li hitne slučajeve?« pitala je Jill dok joj se odlučnost miješala sa suzama. »Odmah pošaljite nekoga.«




53. Poglavlje

Svjetlo za dolazne poruke opet je bljeskalo. U stan sam se vratila poslije 1:00.
Prebacila sam kaput preko naslona stolca i skinula džemper, a zatim pritisnula gumb za preslušavanje poruka.
17:28. Jamie, Marthin veterinar. Mogu je preuzeti ujutro. 19:05. Jacobi provjerava jesam li se vratila.
19:16. Jill. Glas joj je drhtio od napetosti »Moram razgovarati s tobom, Lindsay. Zvala sam te na mobitel, ali nisi se javljala. Nazovi me kad dodeš kući.«
23:15. Opet Jill. »Lindsay? Nazovi me čim stigneš kući. Budna sam.«
Nešto se dogodilo. Birala sam njezin broj. Javila se već nakon drugog zvona. »Ja sam. Bila sam u Portlandu. Je li sve uredu?«
»Ne znam.« Stanka. »Izbacila sam Stevea večeras.« Gotovo sam ispustila slušalicu. »Zbilja si to učinila?«
»Ovaj put je zauvijek. Završila sam s njim, Lindsay.«
»O, Jill...« Pomislila sam na nju kako to drži u sebi cijelu večer, čekajući da stignem kući. »Što je učinio?«
»Ne želim sada o tome«, rekla je, »no znaj da se to više neće događati. Izbacila sam ga, Lindsay.
Promijenila sam bravu.«
»Zaključala si ga van? Sjajno! Gdje je sad?«
Jill se nasmijala. »Nemam pojma. Izašao je oko 19:00, a kad se vratio oko 23:30, čula sam ga kako udara po vratima. Da sam mu mogla vidjeti lice kad je shvatio da ključ ne pristaje, proteklih 10 godina sranja bi se isplatilo. Sutra će doći po svoje stvari.«
»Sama si? Jesi li zvala koga?«
»Nisam«, odvratila je. »Čekala sam tebe. Svoju prijateljicu.«
»Doći ću k tebi«, rekla sam.
»Nemoj«, rekla je, »popila sam tabletu. Želim zaspati. Sutra imam suđenje.«
»Ponosna sam na tebe, Jilly.«
»I ja sam ponosna na sebe. Neće ti smetati ako me budeš morala držati za ruku nekoliko sljedećih tjedana?«
»Nikoga ne bih radije držala za ruku. Šaljem ti snažan zagrljaj, dušo. Naspavaj se. I još jedan savjet od policajke: Ne otključavaj vrata.«
Spustila sam slušalicu. Bilo je gotovo dva ujutro, no nije me bilo briga. Željela sam nazvati Claire ili Cindy i reći im vijesti.
Jill je napokon izbacila seronju!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: 3. stupanj

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:19 am








54. Poglavlje

Inspektorice!« povikao je Cappy Thomas kad sam ušla u postaju sljedećeg jutra. »Zvala je Leeza Gibbons iz tračerske rubrike. Pita možete li se naći na ručku.«
Prethodne noći pogriješila sam i nazvala sam Jacobija s aviona i rekla mu previše pojedinosti o tomu što se događalo tog dana. Čula sam potiho smijuljenje iz raznih krajeva zajedničke prostorije.
Natočila sam šalicu vrele vode i donijela je na svoj stol. Na mom telefonu zabljeskalo je svjetlo.
Javila sam se.
»Hej, inspektorice«, bio je to Jacobi, »žena i ja mislili smo otići do Havaja u srpnju. Možete li nam srediti G-3?«
Prekinula sam liniju i ubacila vrećicu čaja Red Zinger u šalicu.
»Hej, inspektorice, telefon!« opet je povikao Cappy.
Ovaj put sam se javila i odmah se otresla: »Slušajte, nisam spavala s njim, nisam tražila avion i čak sam saznala nešto novo o slučaju dok ste vi ovdje hladili jaja.«
»To mi je dovoljno novosti za danas«, nasmijala se Cindy s druge strane linije.
»O, Bože...« Spustila sam glavu dok me navala bijesa prolazila jednako brzo kao što me i obuzela.
»Vjerovala ili ne, nisam te nazvala kako bih te podbadala. Imam novosti.«
»I ja imam novosti«, rekla sam, misleći na Jill. »Ali ti prva.«
Cindy je zvučala kao da je riječ o hitnom slučaju pa to vjerojatno nije imalo veze s Jill.
»Telefaks bi ti sad trebao zazvoniti.«
Upravo u tom trenutku pokucala je Brenda i predala mi ispis telefaksa koji je poslala Cindy. Opet poruka e-pošte.
»Ova me poruka čekala kad sam jutros stigla na posao«, rekla je Cindy.
Odmah sam se trgnula iz pospanosti. Ovaj je put adresa pošiljatelja bila MarionDelgado@hotmail.com.
Poruka se sastojala od samo jedne rečenice: Ono u Portlandu nismo učinili mi. U potpisu je stajalo August Spies.




55. Poglavlje

Moram ovo odnijeti šefu«, rekla sam i iskočila iz stolca, gotovo iščupavši žicu telefona iz zida. Tek na pola puta do Tracchijevog ureda shvatila sam da sam zaboravila reći Cindy za Jill. Sve se odvijalo prebrzo.
»Zatvorio je vrata«, upozorila me njegova tajnica. »Bolje da pričekate.«
»Ovo ne može čekati«, rekla sam i otvorila vrata. Tracchio je navikao da mu upadam u ured.
Bio je okrenut prema meni, sjedeći za svojim stolom za sastanke. Nasuprot njemu, svaki s jedne strane, sjedila su još dvojica. Jedan je bio Tom Roach, naša veza za FBI.
Gotovo sam pala kad sam shvatila da je drugi Molinari.
Učinilo mi se kao da sam udarila o zid, odbila se od njega i još vibriram. Kao u crtićima o ptici trkačici.
»Uskoro, inspektorice«, rekao je Molinari, ustajući.
»Da, tako ste rekli. Mislila sam da imate hitnog posla u Portlandu.«
»Imao sam. Pobrinuo sam se za to. Ovdje moramo uhvatiti ubojicu, zar ne?«
Tracchio je rekao: »Baš smo te mislili pozvati, Lindsay. Zamjenik ministra rekao mi je kako si postupila u Portlandu.«
»Na što je točno mislio?« Pogledala sam prema Molinariju.
»Na Proppovo umorstvo, naravno.« Rukom mi je pokazao da sjednem. »Rekao je da si mu pomogla iznijevši svoju teoriju o zločinu.«
»Dobro«, rekla sam i predala Tracchiju ispis poruke koju je primila Cindy. »Onda će vam se ovo silno svidjeti.«
Tracchio je na brzinu pogledao papir. Proslijedio ga je Molinariju.
»Ovo su poslali istoj novinarki u Chronicleu?« pitao je.
» Čini se da je to prava prepiska«, ubacio se Molinari čitajući. »Mogli bismo to iskoristiti.« Skupio je usne. »Baš sam pitao vašeg šefe možete li raditi izravno s nama. Trebamo pomoć na terenu ovdje. Trebam mjesto za rad. Želim biti u središtu svega, inspektorice. U vašem odjelu, ako je moguće. Tako najbolje radim.«
Pogledi su nam se sreli. Znala sam da ovo nije igra. Bila je riječ o nacionalnoj sigurnosti.
»Pronaći ćemo vam ured, gospodine. U samom središtu svega.«

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: 3. stupanj

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:19 am








56. Poglavlje

Molinari me čekao u hodniku. Pogledala sam ga s neodobravanjem čim je Roach ušao u dizalo. » Uskoro, ha?«
Slijedio me niz stepenice do mog ureda. »Morao sam umiriti tamošnji ured FBI-a. Uvijek tu ima mnogo politike. Znaš to.«
»Kako bilo, drago mi je što si tu«, rekla sam, pridržavajući mu vrata na hodniku. Pustila sam ih da se zatvore. »Nisam imala priliku zahvaliti ti na vožnji. Dakle, hvala.«
Smjestila sam Molinarija u naš odjel. Raščistila sam mu mali ured u kojem je mogao raditi.
Rekao mi je da je odbio udobniji i privatniji ured na petom katu, pokraj šefovog.
Pokazalo se da nije tako loše što Ministarstvo domovinske sigurnosti neposredno surađuje s nama, iako su me Jacobi i Cappy gledali kao da sam prešla u neprijateljski tabor. Za dva sata saznali smo odakle je poslana zadnja poruka e-pošte: iz Internet cafea zvanog KGB Bar u Haywardu kamo su često zalazili studenti iz Berkeleyja.
Saznali smo i tko je Marion Delgado, čije je ime bilo u adresi e-pošte pošiljatelja.
Molinari je primio faks iz FBI-a na uređaju koji je stajao preko puta mojeg stola. Bila je to kopija starog članka iz novina sa zrnatom fotografijom nacerenog klinca u hlačama s naramenicama, bez prednjih zuba i s ciglom u ruci. »Marión Delgado. Petogodišnjak koji je 1967. u Italiji izazvao izlijetanje teretnog vlaka tako što je pred njega bacio ciglu.«
»Zbog čega mislite da je to važno za istragu?« pitala sam. »Ime Marión Delgado bilo je bojni poklič revolucionara tijekom 1960-ih«, rekao je Molinari. »Petogodišnjak koji se suprotstavio vlaku i zaustavio ga. Ime je postalo i tajna šifra za izbjegavanje tajnog nadzora. U FBI-u su prisluškivali telefone kao ludi, pokušavajući se uvući u skupinu Weathermen. Zabilježili su stotine poziva od Mariona Delgada.«
» Želite reći da iza svega stoji netko iz stare skupine Weathermern?«
»Ne bi bilo loše napraviti popis članova koji nisu uhićeni.«
»To je dobra ideja«, rekla sam dok sam otvarala ladicu i vadila pištolj. »U međuvremenu, ideš sa mnom pogledati taj KGB Bar?«.




57. Poglavlje

U dugoj tradiciji alternativnih okupljališta, u kojima je policajac dobrodošao koliko i borac za ljudska prava na skupu skinheada, KGB bar dodatno je spustio kriterije.
Bar je bio ispunjen uskim redovima jeftinih stolova za kojima su sjedili razni društveni otpadnici i zurili u monitore računala. Za šankom je bilo još svakakvog ološa s neizbježnim cigaretama popušenim do filtra u ustima.
Isprva mi ništa drugo nije upalo u oči.
»Jesi li siguran da si spreman za ovo?« Promrmljala sam Molinariju. »Ako ti netko ovdje razbije nos, morat ćemo mnogo toga objašnjavati.«
»Bio sam tužitelj u New Yorku«, rekao je Molinari i napravio korak naprijed. »Obožavam ovo.«
Prišla sam barmenu, mršavom tipu u potkošulji, ruku prekrivenih tetovažama, štakorskog lica i vrlo duge kose vezane u rep. Nakon što me ignorirao petnaestak sekunda, nagnula sam se prema njemu tako da sam mu morala upasti u oči. »Bili smo u prolazu pa smo svratili pitati želi li netko podržati našu dobrotvornu misiju u Čadu?«
Nisam uspjela izvući ni pola osmijeha iz njega. Natočio je pivo crncu s afričkom kapicom koji je sjedio dva stolca dalje.
»Dobro, policajci smo.« Pokazala sam mu značku. »Pročitao si me.«
»Oprostite, mi smo privatni klub«, rekao je barmen. »Pokažite mi svoju člansku iskaznicu.«
»Baš kao i Costco«, rekla sam i pogledala Molinarija.
»Da, kao i Costco«, nacerio se barmen.
Molinari se nagnuo naprijed i uhvatio mršavome ruku kojom je ovaj krenuo primiti kriglu piva. Pod nos mu je gurnuo srebrnu značku na kojoj je pisalo ministarstvo domovinske sigurnosti. »Dobro me slušaj. Ako uputim samo jedan poziv, za desetak sekunda ovdje će se naći ekipa saveznih agenata i rastavit će ovo mjesto na dijelove. Vidim da ovdje imate računalne opreme vrijedne od 15 do 20 tisuća dolara. Znaš kako neoprezni policajci mogu biti dok nose krupan i teški dokazni materijal. Zato ćemo ti postaviti nekoliko pitanja.«
Mršavi je zurio u njega.
»Znaš što, Mišićavi«, javio se crnac s afričkom kapicom, »s obzirom na okolnosti, mislim da bismo im ovaj put mogli progledati kroz prste što nisu članovi.«
Okrenuo se prema nama sa širokim osmijehom i predstavio se s jakim britanskim naglaskom:
»Amir Kamor. Mišićavi se samo trudi održati našu klijentelu na zavidno visokoj razini, kao i uvijek. Ne morate mu tako grubo prijetiti. Molim vas, dođite u moj ured.«
»Mišićavi?« Pogledala sam barmena i okrenula očima. »Baš maštovito.«
Iza šanka nalazio se mali privatni prostor, jedva veći od radnog stola. Zidovi su bili prekriveni posterima i obavijestima o događajima, tipično za aktiviste, skupovi za siromašne, sloboda za istočni Timor, AIDS u Africi.
Dala sam Amiru Kamoru svoju posjetnicu Odjela za umorstva, a on je klimnuo glavom, kao da je pod dojmom. »Rekli ste da imate nekoliko pitanja.«
»Jeste li i sinoć bili ovdje, g. Kamor?« počela sam. »Oko 22:00.«
»Ovdje sam svake večeri, inspektorice. Tako vam je to u ugostiteljstvu. Valja držati blagajnu na oku.«
»Sinoć je odavde poslana jedna poruka e-pošte. U 22:03.«
»Odavde se svaku večer šalju poruke. Ljudi nas rabe za širenje ideja. Time se bavimo ovdje.
Širenjem ideja.«
»Možete li utvrditi tko je sve bio ovdje? Jeste li vidjeli nekoga neobičnog?«
»Svi koji dolaze ovamo pomalo su neobični«
Kamor se nacerio. Nitko se nije nasmijao njegovoj šali. »U 22:00... Sve je bilo puno gostiju.
Možda bi pomoglo da mi kažete koga tražite i što je učinio?«
Izvukla sam fotografiju Wendy Raymore i crteže žene koja je bila s Georgeom Bengosianom. Kamor ih je proučavao dok su mu bore na čelu postajale sve izraženije. Duboko je uzdahnuo.
»Možda sam ih vidio tijekom godina, a možda i nisam. Nemamo baš redovitih gostiju.«
»Dobro. A jeste li vidjeli nekoga od ovih?« Prebacila sam u višu brzinu i dala mu fotografije koje nam je poslao FBI iz Seatlea. Pregledavao ih je jednu po jednu i samo odmahivao glavom.
Tada sam primijetila da je zastao i trepnuo.
»Prepoznali ste nekoga...«
»Samo mi je nešto palo na pamet«, rekao je odmahujući glavom. »Nisam prepoznao nikoga.
Zbilja.«
»Ne, prepoznali ste nečije lice. Čije?«
Posložila sam fotografije po njegovu stolu tako da sve budu pregledne.
»Podsjetite me, gospođo inspektorice«, rekao je Kamor podižući pogled, »zašto bih želio pomoći policiji u ovom slučaju? Vaša je država izgrađena na korupciji i pohlepi. Kao prevoditelji njezine volje, dio ste njezinih temelja.«
»Uvijek postoji ovaj razlog«, rekao je Molinari. Približio je lice uplašenom Kamorovom. »Nije me briga na što masturbirate ovdje, ali trebao bi znati za što ćemo te optužiti. Nije riječ o prikrivanju dokaza, g. Kamor. Govorimo o veleizdaji i zavjeri zbog terorizma. Pogledajte još jednom fotografije. Molim vas.«
»Vjerujte mi, g. Kamor«, rekla sam gledajući ga u oči. »Ne želite ni na koji način biti povezani s ovim.«
Vene na njegovu vratu počele su se širiti. Spustio je pogled i opet uzeo fotografije u ruku.
»Možda... Ne znam...«, mrmljao je.
Nakon još malo oklijevanja izdvojio je jednu. »Sad izgleda drukčije. Kosa mu je kraća. Više nije toliko nalik hipiju. Ima bradu. Bio je ovdje.«
Stephen Hardaway. Alias Morgan Bloom. Alias Mai Caldwell.
»Je li redovit gost? Gdje ga možemo pronaći? Ovo je važno.«
»Ne znam.« Kamor je odmahnuo glavom. »Govorim istinu. Sjećam se da je došao jednom ili dvaput prije dosta vremena. Mislim da je došao od nekamo sa sjevera.«
»Još nešto...« Kamor je progutao slinu. »Sjetit ćete se ovoga kad sljedeći put budete došli i prijetili mi uskraćivanjem mojih prava.«
Gurnuo je još jednu fotografiju naprijed. Još je jedno lice prepoznao.
»Ova ovdje. Vidio sam je sinoć.« Bila je to dadilja Wendy Raymore.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: 3. stupanj

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu