Deseta godišnjica

Strana 1 od 5 1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:34 am

Džejms Paterson, Maksin Pitro



Najstrašnija epizoda u Ženskom klubu za rešavanje ubistava do sada!
Dugo očekivano venčanje detektivke Lindzi Bokser postaje samo daleka uspomena kada je pozovu da istraži strašan zločin: izmrcvarena tinejdžerka nađena je mrtva u divljini, a njena novorođena beba netragom je nestala. Lindzi Bokser otkriva da ne samo što zločinci nisu ostavili nikakav trag, već i žrtva možda nešto krije. Istovremeno, pomoćnik javnog tužioca Juki Kasteljano vodi slučaj žene koja je optužena da je ubila svog muža pred očima njihovo dvoje dece. Jukina karijera zavisi od toga da li će Kendas Martin proglasiti krivom, i zato je Lindzi, kada naiđe na dokaze koji bi mogli da spasu optuženu, primorana da bira. Treba li da veruje svojoj najboljoj prijateljici ili da sledi svoj instinkt? Lindzin novi šef, poručnik Džekson Brejdi, pomno prati svaki njen pokret. Kada pritisak da se beba pronađe počne da narušava Lindzin tek sklopljeni brak, ona se pita da li će ikada moći dazasnuje porodicu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:53 am

Za Izabelu Paterson i Medlin Pitro



PROLOG
Uz pesmu zvona


1.

Bio je to dan moje udaje.
Naš apartman u Ricu u Half Mun Beju bio je u haosu. Moje najbolje prijateljice i ja poskidale smo se u donji veš i pobacale odeću za svaki dan po nameštaju. Na ofingerima okačenim na vrata visile su haljine boje šerbeta.
To mesto je izgledalo kao Degaova slika s balerinama pre podizanja zavese, ili možda kao neka javna kuća na Divljem zapadu prikazana u romantičnom svetlu. Šegačile smo se. Blesavile se — a onda su se vrata otvorila i na njih je ušla moj sestra Ketrin, sa hrabrim izrazom lica: nategnutog osmeha, s bolom koji joj se video u uglovima očiju.
— Šta nije u redu, Ket? — upitah.
— Nije došao.
Trepnula sam, i pokušala da ignorišem oštar bol razočaranja. Rekla sam sarkastično: ― Pa, ko bi rekao.
Ket je mislila na našeg oca, Martija Boksera, koji je otišao od kuće kad smo bile deca i nije se pojavio kad mi je mama umirala. Videla sam ga samo dva puta u poslednjih deset godina i nije mi nedostajao, ali nakon što je rekao Ket da će doći na moje venčanje, gajila sam izvesna očekivanja.
— Rekao je da će doći. Obećao je — reče Ket.
Šest godina sam starija od svoje sestre, i čitav vek blaziranija. Trebalo je da znam da ne treba se ne nadam. Zagrlila sam je.
— Zaboravi — rekoh. — Ne može da nas povredi. On je za nas niko i ništa.
Kler, moja najbliskija prijateljica, uspravi se u sedeći položaj na krevetu, prebaci noge preko ivice i stade bosim stopalima na pod. Ona je krupna, duhovita crnkinja - veoma duhovita. Da nije patolog, mogla bi da bude komičar.
— Ja ću te predati mužu, Lindzi - reče ona. - Ali želim da mi se vratiš.
Sindi i ja prasnusmo u smeh, a Juki zacvrkuta: — Znam ko može da zameni tog klipana, Martija. — Uskočila je u ružičastu satensku haljinu, navukla je preko svoje sitne figure i sama je zakopčala. - Odmah se vraćam.
Pronalaženje rešenja Jukina je specijalnost. Ne stajte joj na put kad je u brzini. Čak ni kad je u pogrešnoj brzini.
― Juki, sačekaj ― doviknuh dok je izletala na vrata. Okrenula sam se ka Kler i videla da drži ono što se zvalo krinolina. Izgledala je kruto i neudobno.
— Nemam ništa protiv da nosim haljinu u kojoj ću izgledati kao kolačić, ali kako da se kog đavola uvučem u ovo?
— Meni se moja haljina sviđa - reče Sindi, pipajući svileni organdin boje breskve. Ona je verovatno bila prva deveruša na svetu koja je izrazila takvo osećanje, ali Sindi je bila zaljubljena do ušiju. Okrenula je svoje lepo lice ka meni i rekla sanjivo: ― Treba da se spremiš.
Iz vreće za čuvanje garderobe beše izvučeno sto osamdeset centimetara satena krem boje. Uvukla sam se u vera veng venčanicu bez bretela i stala ispred velikog ogledala zajedno sa

svojom sestrom: dve visoke plavuše koje mnogo liče na oca.
— Grejs Keli nije izgledala ovako dobro — reče Ket, dok su joj se oči punile suzama.
— Sagni glavu, lepotice - reče Sindi.
Zakačila mi je svoju bisernu ogrlicu oko vrata.
Izvela sam malu piruetu, a Kler me je uhvatila za ruku i provela me ispod svoje ruke. Rekla je: — Možeš li da veruješ, Linds? Plesaću na tvom venčanju.
Nije rekla „napokon“ , ali imala je pravo to da pomisli, budući da je bila svedok moje veze na daljinu sa Džoom pune uspona i padova, koja je kulminirala njegovim preseljenjem u San Francisko da bi bio sa mnom, požarom u kojem mi je izgoreo stan, dvama bliskim susretima sa smrću i ogromnim dijamantskim prstenom koji sam čuvala u fioci najveći deo godine.
―Hvala ti što si sačuvala veru u mene — rekoh.
―Ne bih to nazvala verom, draga ― nasmeja se Kler. ― Nisam očekivala da ću ikad videti
čudo, a kamoli da ću učestvovati u nekom.
Munula sam je u mišicu. Ona se izmakla i tobože krenula da mi uzvrati. Vrata su se otvorila i Juki je ušla s mojim bidermajerom: raskošnim buketom božura i ruža uvezanih bebiplavim trakama.
―Ova maramica je pripadala mojoj babi ― reče Sindi, ubacujući mi komadić čipke u grudnjak, štiklirajući stavke. ― Staro, novo, pozajmljeno, plavo. Spremna si.
― Dala sam znak muzici, Linds — reče Juki. — Idemo.
Bože.
Džo i ja se stvarno venčavamo.


2.

Džakobi me je dočekao u holu hotela, isturio lakat i glasno se nasmejao. Juki je bila u pravu. Džakobi je savršena zamena za oca. Uhvatila sam ga pod ruku i on me je poljubio u obraz.
Po prvi put.
— Divno izgledaš, Bokserova. Znaš, više nego obično. I to je bilo prvi put.
Džakobi i ja smo toliko vremena proveli zajedno u policijskim kolima da smo skoro mogli jedno drugom da čitamo misli. Ali nisam morala da budem vidovita da bih videla ljubav u njegovim očima.
Osmehnula sam mu se od uva do uva i rekla: ― Hvala, Džakobi. Mnogo ti hvala.
Stegoh mu mišicu i nas dvoje pođosmo preko mora mermera, kroz visoka staklena vrata u moju budućnost.
Džakobi je šepao u hodu i hripavo disao, posledice jedne pucnjave u Tenderloinu od pre dve godine. Te noći sam pomislila da smo oboje gotovi. Ali to je bilo tada.
Sada me je okruživao topao, slan vazduh. Prostrani pašnjaci pružali su se oko sjajnobelog paviljona sve do morske litice. Talasi Pacifika razbijali su se o hrid, a zalazeće sunce bojilo je oblake u sjajnu boju ružičastog viskija koju je nemoguće uhvatiti na slikama. Nikad nisam

videla lepše mesto.
— Sad samo polako — reče Džakobi. — Nema trčanja do oltara. Samo koračaj u ritmu muzike.
— Ako insistiraš — rekoh, smejući se.
Stolice su bile postavljene u dva kvadrata okrenuta ka paviljonu a prolaz između njih bio je zatvoren žutom policijskom trakom. POLICIJSKA BARIJERA. NE PRELAZITI.
Ta traka mora da je bila Konklinova ideja. Bila sam sigurna u to kad mi je susreo pogled, široko se osmehnuo i digao palac u znak odobravanja. Kad je zasvirao svadbeni marš, Ketine ćerkice krenule su da skakuću travnatim prolazom, rasipajući latice ruža. Moje najbolje prijateljice pošle su napred kao jedna, a ja za njima.
Nasmejana lica okretala su se ka meni. Čarli Klaper je stajao blizu prolaza, a s leve strane bili su momci iz odeljenja, stari i novi prijatelji. S moje desne strane stajala su petorica Džoove braće, koji su svi ličili jedan na drugoga, sa svojim porodicama. Džoovi roditelji se ozareni okrenuše iz prvog reda.
Džakobi me je odveo uza stepenice paviljona do oltara i pustio mi ruku, a ja sam digla glavu i pogledala u svog predivnog, zgodnog budućeg muža. Pogledi su nam se sreli i znala sam da se naša burna veza isplatila. Tako dobro poznajem ovog čoveka. Naša iskušana ljubav je bogata i duboka i jaka.
Naš dugogodišnji porodični prijatelj, velečasni Lin Bojer, spojio nam je šake, stavivši Džoovu preko moje, i prošaputao teatralno, tako da su svi mogli da čuju: — Uživajte u ovom trenutku, Džozefe. Ovo je poslednji put da će vaša biti poslednja.
Oduševljeni smeh odjeknuo je poljanom, a zatim utihnuo. Uz dozivanje galebova, Džo i ja smo obećali jedno drugom da ćemo se voleti i štititi u dobru i zlu, u zdravlju i bolesti, do kraja života.
Uzimate li ovog čoveka za muža?
Da. Od sveg srca.
Začulo se nervozno smejuljenje kad sam se spetljala sa Džoovom burmom i ispustila je.
Džo i ja smo se oboje sagli, zgrabili prsten istovremeno, držeći ga između prstiju.
— Polako, plavušice — reče Džo. — Najgore je prošlo.
Nasmejala sam se i kad smo se vratili na svoja mesta, namakla sam burmu na Džoov prst. Velečasni Bojer je rekao Džou da može da poljubi mladu i moj suprug mi je obujmio lice šakama.
Poljubili smo se, a zatim još jednom. I još jednom. I još jednom. Začuo se gromoglasan aplauz i muzika je zasvirala.
Ovo je stvarno. Postala sam gospođa Molinari. Džo me je uzeo za ruku i, osmehujući se od uva do uva, kao mala deca, nas dvoje smo pošli prolazom između stolica dok su nas zasipali laticama ruža.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:53 am





PRVA KNJIGA
Izgubljen mali dečak




1.

Naga tinejdžerka u neonzelenoj najlonskoj kabanici spoticala se idući mračnim putem. Bila je nasmrt preplašena, u bolovima praćenim neprestanim grčevima u stomaku snažnim poput udaraca pesnicom, koji su postajali sve jači. Počela je da krvari još odavno i vruća krv joj se sad brzo slivala niz noge.
Šta je to učinila?
Ljudi su joj oduvek govorili da je pametno dete - i to je bila činjenica — ali načinila je strašnu grešku, i ako uskoro ne nađe pomoć, umreće.
Ali gde se uopšte nalazi?
Imala je osećaj da hoda u krug i da ne stiže nikuda. Tokom dana, oblast oko jezera Mersed je vrlo prometna — rekreativci, biciklisti, nepresušne reke kola na putu oko jezera. Ali noću je potpuno napuštena. Bilo je dovoljno loše što je mrak, ali sad se još i magla spustila na jezero. Nije mogla da vidi dalje od nekoliko metara ispred sebe.
I bila je strašno uplašena.
Ljudi su nestajali ovde. Bilo je i ubistava. Dosta njih.
Vukla je noge po zemlji. Zaista nije mogla da ih podigne, i onda joj se učinilo da nestaje, da napušta svoje telo. Ispružila je ruke da ublaži pad i šaka joj je napipala deblo nekog drveta. Stegla ga je obema rukama i čvrsto se uhvatila za grubu koru sve dok nije osetila da je povratila oslonac u crnoj noći bez mesečine.
O, bože. Gde se sad nalazim?
Dvoja kola su već prošla pored nje ne zaustavivši se, i sad je razmišljala da odustane od svog plana, da zaustavi neka kola i vrati se do kuće. Otišla su. Mogla bi da odspava. Možda će prestati da krvari ako legne - ali bila je tako izgubljena. Nije znala na koju stranu da krene.
Devojka je krenula napred teturajući, tražeći svetio, bilo kakvo svetio.
Krv joj je sve brže isticala iz tela, kapljući niz noge, i osećala se tako slabo da se jedva držala uspravno.
Dok je s mukom koračala, palcem je udarila o nešto tvrdo, koren drveta ili kamen, i poletela napred. Ispružila je ruke, spremajući se za pad.
Najveći deo udarca podneli su brada, kolena i dlanovi, ali bila je dobro. Dahćući od bola, devojka je ustala.
Mogla je da razazna drveće duž puta, eukaliptus i borove iznad glave. Trava joj je grebala ruke i noge dok se vukla kroz nju.
Zamislila je kola kako staju, ili kuću kako se ukazuje na vidiku. Zamišljala je kako bi ispričala svoju priču. Hoće li imati priliku da učini to? Molim te, bože. Ne može sad da umre. Ima samo petnaest godina.
Pas je zalajao u daljini i devojka je promenila pravac i uputila se ka tom zvuku. Pas znači da se u blizini nalaze kuća, telefon, kola, bolnica.
Razmišljala je o svojoj sobi, kako je tamo bezbedna. Videla je svoj krevet i sto i slike na zidu, i telefon - o, čoveče, kad bi još uvek imala svoj telefon — i u tom trenutku je krivo stala,

članak joj se izvrnuo i ponovo je pala, i to gadno, odravši pola tela.
Ovo je bilo previše. Previše.
Ovog puta je ostala na zemlji. Sve ju je mnogo bolelo. Podmetnula je ruke pod glavu kao jastuk. Možda da malo odspava. Da, možda joj samo treba malo sna a onda, ujutru... kad sunce grane...
Dugo joj je trebalo da shvati da su mutno svetio koje je postajalo sve jače u magli farovi koji idu ka njoj.
Digla je ruku i začula se škripa kočnica. Ženski glas reče:
— O, bože. Jesi li povređena?
— Pomozite mi — reče ona. ― Treba mi pomoć.
— Drži se — reče ženski glas. — Nemoj da zaspiš, mlada damo. Zovem hitnu pomoć.
Pogledaj me. Drži oči otvorene.
— Izgubila sam bebu — reče devojka. I onda više nije osećala nikakav bol.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:55 am






2.

Kiša je dobovala po haubi i slivala se niz vetrobran dok sam sa svojim prastarim eksplorerom ulazila na parking pored kancelarije gradskog patologa u ulici Harijet, odmah iza glavne policijske stanice. Osećala sam blagu nervozu zbog povratka na posao nakon slobodnih dana koje sam uzela za venčanje.
Za nekoliko minuta ću morati da nadoknadim propušteno, a tu je i jedna nova činjenica s kojom ću morati da se izborim.
Podnosiću izveštaje novom poručniku. Spremila sam se za to - koliko sam mogla.
Podigla sam okovratnik svog iznošenog plavog blejzera i potrčala iz sve snage kroz kišu ka zadnjem ulazu u stanicu, sivu granitnu zgradu u kojoj su se nalazili Ministarstvo pravde, krivični sudovi, dva zatvora i Južna divizija Policije San Franciska.
Pokazala sam značku Kevinu na zadnjim vratima i trkom se popela uza stepenice. Kad sam stigla do trećeg sprata, otvorila sam vrata Odeljenja za ubistva i prošla kroz dvokrilnu kapiju do zajedničke radne prostorije.
Bio je to zoološki vrt.
Rekla sam „Zdravo" Brendi, koja je listala, zagrlila me i dala mi papirnu maramicu.
— Želim vam mnogo sreće — reče ona.
Zahvalila sam se Brendi, obećala da ću joj doneti slike s venčanja, a zatim obrisala lise i kosu. Registrovala sam ko je sve bio na poslu u 7.45.
Prostorija je bila prepuna.
Noćna smena se spremala da ide, bacajući otpatke u kante za smeće, a šestorica policajaca iz dnevne smene čekala su da im se ustupe stolovi. Poslednji put kad sam bila ovde, Džakobi je još boravio u onome što smo u šali nazivali kancelarijom u uglu: sobičku dimenzija tri sa tri sa

staklenim zidovima koji gleda na auto-put Džejms Lik.
Od tada, Džakobi je bio unapređen u šefa policije, a novajlija, Džekson Brejdi, dobio je mesto poručnika.
Kratko sam poznavala Brejdija. Prešao je u San Francisko iz Policije Majamija tek pre mesec dana, i u svojoj prvoj nedelji probnog rada pokazao je junaštvo na terenu. Radila sam s njim na eksplozivnom slučaju višestrukih ubistava, koji ga je stavio na kratku listu kandidata za Džakobijev stari posao.
I meni su ponudili taj posao, mnogo im hvala, ali sam ga odbila. Već sam boravila u toj kancelariji u uglu nekoliko godina, dok mi se nije smučio administrativni posao: budžeti, plate, sastančenje sa svima i more birokratskih gluposti.
Brejdi je mogao da dobije taj posao s mojim blagoslovom. Samo sam se nadala da će me pustiti da radim svoj.
Videla sam Brejdija kroz zidove njegove kocke. Svetloplava kosa mu je bila vezana u rep i nosio je futrolu na ramenu preko uštirkane plave pamučne košulje zategnute preko mišićavih grudi.
Podigao je glavu i pokazao mi da dođem do njegove kancelarije. Kad sam ušla, spustio je slušalicu. Pružajući ruku preko stola koji je nekada pripadao meni stegao mi je ruku i čestitao mi.
— Jesi uzela muževljevo prezime ili zadržala svoje? — upita me.
— Zadržala svoje.
— Pa, sedi, Bokserova — reče on, mahnušvi mi da sednem u stolicu preko puta njegovog stola. — Pre desetak minuta su me zvali iz Odeljenja za teške zločine. Fale im ljudi i zatražili su našu pomoć. Hoću da Konklin i ti vidite o čemu se radi.
— Reč je o ubistvu? — upitah.
— Moglo bi da bude. Ili ne. Slučaj je trenutno otvoren. Tvoj slučaj. Kakve su sad ovo gluposti?
Nema te na poslu dve nedelje i jedini otvoren slučaj je neki škart iz drugog odeljenja? Ili me Brejdi testira — u stilu alfa- -mužjaka?
— Dosije o slučaju je kod Konklina — reče Brejdi. — Obaveštavaj me. I dobro došla nazad, Bokserova.
Dobro došla, vala baš.
Izašla sam iz kancelarije osećajući se kao da su sve oči u odeljenju uprte u mene dok sam prelazila preko prostorije da pronađem svog partnera.


3.

Doktorka Ari Rifkin bila je napeta i zauzeta, sudeći po neprestanom zujanju njenog pejdžera. Ipak, činilo se da rado izlazi u susret meni i mom partneru Ričardu Konklinu, zvanom inspektor Zgodni. Konklin je beležio u notes dok je doktorka Rifkin pričala.
―Zove se Ejvis Ričardson i ima petnaest godina. Krvarila je kad su je sinoć dovezli u urgentni ― reče doktorka, brišući naočari sa žičanim ramom svojim mantilom.

— Sudeći prema stanju u kome se nalazi, porodila se u proteklih trideset šest sati. Dovela je sebe u veliku opasnost time što je trčala i pala - previše aktivnosti tako brzo posle porođaja.
— Kako je dospela ovamo? — upita Konklin.
— Jedan par — ah, evo njihovih imena — Džon i Sara Makan, pronašao je Ejvis kako leži na ulici. Mislili su da ju je udario auto. Policiji su rekli da je ne poznaju.
— Je li Ejvis bila svesna kad su je dovezli? — upitah doktorku Rifkin.
— Bila je u šoku. Gubila se i dolazila k sebi — uglavnom se gubila. Dali smo joj lekove za smirenje, transfuziju krvi, uradili smo joj dilataciju i kiretažu. Njeno trenutno stanje je stabilno, ali je i dalje na intenzivnoj nezi.
―Kad ćemo moći da pričamo s njom? — upita Konklin.
―Dajte mi trenutak - reče lekarka.
Razmakla je zavese oko kreveta na kojem je ležala njena pacijentkinja. Kroz otvor sam videla da je devojka mlada belkinja kestenjaste kose. Iz ruke joj je virila cevčica od infuzije a uređaj za praćenje vitalnih funkcija prikazivao je njeno stanje na jednom monitoru.
Doktorka Rifkin je razmenila nekoliko reći sa svojom pacijentkinjom, a potom izašla i rekla: — Kaže da je izgubila bebu. Ali s obzirom na njeno psihičko stanje, ne znam da li hoće da kaže da joj je beba umrla ili da ju je izgubila negde.
— Je li imala tašnu sa sobom? — upitah. — Je li imala neki dokument?
— Na sebi je imala samo tanku najlonsku kišnu kabanicu. Jednu od onih iz radnji tipa „sve za dolar“ .
— Trebaće nam ta kabanica - rekoh. - I trebaće nam njena izjava.
— Probajte, narednice — reče doktorka Rifkin.
Ejvis Ričardson je izgledala neverovatno mlado da bi bila majka. Takođe je izgledala kao da su je vukli iza kamiona. Primetila sam modrice i ogrebotine na njenim rukama, obrazu, dlanovima i bradi.
Privukla sam stolicu i dodirnula je po ruci.
— Zdravo, Ejvis — rekoh. — Ja sam Lindzi Bokser. Policajac sam. Čuješ li me?
— Aha - reče ona.
Dopola je otvorila zelene oči, i ponovo ih zatvorila. Tiho sam je zamolila da ostane budna. Morala sam da saznam šta joj se desilo. Time što nam je dodelio ovaj slučaj, Brejdi je Konklina i mene zadužio da pronađemo njenu bebu.
Ejvis je opet otvorila oči, pa sam joj postavila nekoliko osnovnih pitanja: gde živiš, koji ti je broj telefona, ko je bebin otac, ko su ti roditelji? Ali kao da sam se obraćala lutki iz izloga. Ejvis Ričardson je tonula u san ne odgovarajući. I zato sam, posle sat vremena u tom stilu, ustala i prepustila stolicu Konklinu.
Reći da moj partner „ume sa ženama" značilo bi staviti preveliki naglasak na njegov šarm i dobar izgled i potceniti njegov pravi dar, koji se ogledao u tome da navede ljude da mu veruju.
Rekla sam:
— Riče, ti nastupaš. Navali.
Klimnuo je glavom, seo i rekao Ejvis svojim dubokim, mirnim glasom: — Ja sam Rič Konklin. Radim s narednicom Bokser. Moramo da pronađemo tvoju bebu, Ejvis. Sa svakim minutom koji prođe tvoja beba je u sve većoj opasnosti. Molim te pričaj sa mnom. Stvarno nam je potrebna tvoja pomoć.
Devojčine oči kao da nisu mogle da se fokusiraju. Pogledala je u Konklina, u mene, u vrata, pa u cevčicu od infuzije u svojoj ruci. Zatim je rekla Konklinu:

— Pre dva meseca... okrenula sam taj broj. Pomoć za trudne devojke. Jedan čovek ... govorio je s naglaskom. Francuskim naglaskom. Ali... nije bio autentičan. Sastala sam se sa njima... ispred moje škole...
— Njima?
― Dvojicom muškaraca. Vozili su plava kola s četvora vrata. I kad sam se probudila, bila sam u krevetu. Videla sam bebu ― pričala je, dok su joj se suze skupljale u očima i počinjale da se prelivaju. — Bio je dečak.
Srce mi se slamalo.
Kakav je ovo zločin? Trgovina bebama? To je stravično. To je greh. Ogroman greh. Izbrojala sam dva zločina kidnapovanja pre nego što smo uopšte saznali za bebinu sudbinu.
Konklin reče:
— Hoću da čujem celu priču iz početka. Reci mi čega se sećaš, u redu, Ejvis?
Nisam bila sigurna, ali moguće je da je Ejvis Ričardson pričala sama sa sobom. Rekla je:
— Videla sam moju bebu... onda sam se našla na ulici. Sama. U mraku.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:56 am






4.

Ostala sam pored kreveta Ejvis Ričardson sledećih osam sati, nadajući se da će se zaista probuditi i ispričati mi šta se desilo njoj i njenom novorođenčetu. Vreme je proticalo.
Njen san je postao samo još dublji. I sa svakim minutom koji bi prošao postajala sam sve sigurnija da beba ove devojke neće biti pronađena živa.
Još uvek nisam znala ništa o tome šta se desilo ovoj tinejdžerki. Je li se sama porodila i ostavila bebu u WC-u neke benzinske pumpe? Da li su joj ukrali dete?
Nismo mogli čak ni FBI da uključimo u rešavanje ovog slučaja dok ne saznamo da li je počinjen neki zločin.
Dok sam sedela kraj Ejvisinog kreveta, Konklin se vratio u stanicu i bacio se na istraživanje. Otvorio je bazu podataka o nestalim osobama i potražio Ejvis Ričardson i svaku nestalu tinejdžerku bele puti koja odgovara njenom opisu.
Obavio je razgovor s parom koji je Ejvis dovezao u bolnicu i ustanovio približnu oblast u kojoj su je pronašli: jezero Mersed, blizu Braderhud veja.
Zajedno s policijskim kerovođama, Konklin je izašao na teren. Policajci i psi su tražili trag krvi koji je Ejvis Ričardson sigurno ostavila za sobom. Ako budu uspeli da lociraju kuću u kojoj se porodila, tamo će pronaći dokaze, a možda i otkriti istinu.
Dok su psi pratili miris, kriminalistička laboratorija je obrađivala najlonsku kabanicu koju je Ejvis nosila. Na njoj će sigurno biti otisaka, samo Što je tu kabanicu u bolnici dodirnulo nekoliko desetina ljudi. Nije imalo nikakvog smisla to što ispod kišne kabanice nije nosila nikakvu odeću.
Još jedna misterija.
Nastavila sam da motrim na usnulu Ejvis. I što sam duže sedela, to me više hvatala depresija. Gde su zabrinuti prijatelji i roditelji? Zašto niko ne traži ovu devojku?
Kapci joj zatrepereše.

— Ejvis? — rekoh.
— Ha... - odgovori ona. Zatim ponovo sklopi oči.
Napravila sam pauzu oko četiri popodne, ubacila novac u aparat sa hranom, i pojela nešto s ovsem i puterom od kikirikija. Zalila ga sa šoljom gorke kafe.
Pozvala sam dvanaest bolnica da vidim da li im je neko doneo bebu bez majke, a stupila sam u kontakt i sa Službom za brigu o deci. Jedino što sam postigla bilo je da se još više iznerviram.
Pozajmila sam laptop od doktorke Rifkin i pristupila bazi podataka o počiniocima nasilnih zločina FBI-ja da vidim šta imaju o otmicama trudnih žena.
Pronašla sam nekoliko zločina počinjenih nad trudnicama ― uglavnom nasilje u porodici, ali nije bilo slučajeva sličnih ovom.
Posle kopanja po internetu koje nije dalo razultata, vratila sam se na odeljenje intenzivne nege i zaspala u velikoj plastičnoj stolici s podesivim naslonom pored Ejvisinog kreveta. Probudila sam se kad su je odvozili s odeljenja niz hodnik, do jedne privatne sobe.
Pozvala sam Brejdija i rekla mu da još nismo otkrili ništa, pritom sama sebi zvučeći kao da se pravdam.
— Jeste li saznali išta o bebi?
— Brejdi, ova devojka nije ni zucnula.
Kad sam završila razgovor s Brejdijem, telefon mi je zazujao od Konklinovog poziva.
— Pričaj — rekoh.
— Psi su pronašli njen trag.
Odmah me je ispunila nada. Stegla sam svoj mah telefon, gotovo ga skršivši.
― Krvarila je nekih kilometar i po - reče mi Konklin. ― Vrtela se ukrug u najjužnijem delu jezera Mersed.
― Zvuči kao da je tražila pomoć. I to očajnički.
― Psi još uvek tragaju, Lindzi, ali oblast potrage se širi. Trenutno su kod ograde od golf terena. Oblast oko streljane je sledeća. Ovo bi moglo da potraje godinama.
― Nisam pronašla ništa u bazi podataka o nestalim osobama — rekoh.
― Ni ja. U kolima sam, zovem stanovnike San Franciska s prezimenom Ričardson. Ima ih više od četiristo.
― Pomoći ću ti s tim. Ti počni od A. Ričardson. Ja ću krenuti od Z. Ričardson, pa idemo ka sredini ― rekoh. ― Srešćemo se kod slova M.
Kad sam završila razgovor s Ričijem, Ejvis je otvorila svoje lepe zelene oči. Fiksirala me je pogledom.
― Hej — rekoh. — Kako se osećaš?
Toliko sam stezala rešetke njenog kreveta da su mi zglavci pobeleli.
― Gde se nalazim? — upita me devojka. — Šta mi se desilo?
Potisnula sam psovku i rekla Ejvis Ričardson ono malo što sam znala.
― Pokušavamo da nađemo tvoju bebu - rekoh.


5.

Ubacila sam ključ u bravu ulaznih vrata našeg stana i baš u tom trenutku setila sam se da nisam pozvala Džoa da mu kažem da neću stići kući za večeru. U stvari, nisam pričala s njim nekih dvanaest sati.
Bravo, Lindzi. Sjajno.
Marta, moj border koli, čula me je na ulaznim vratima, zalajala i, lupkajući noktima po parketu, bacila mi se na grudi.
Tepala sam joj, pomazila je po ušima i pronašla Džoa u dnevnoj sobi. Sedeo je u fotelji, s upaljenom lampom za čitanje i osam različitih novina rasutih po podu oko fotelje.
Pogledao me je prekorno.
— Sanduče za govornu poštu ti je puno.
— Sanduče za govornu poštu?
— Na tvom telefonu.
—Je l’? Izvini, Džo. Morala sam da isključim telefon. Ceo dan sam provela u bolnici na odeljenju intenzivne nege. Novi slučaj na kojem radim.
— Večeras je trebalo da izađemo s mojima na večeru.
— O, bože. Žao mi je — rekoh dok mi je želudac tonuo do poda. Džo mi je rekao da ćemo ih izvesti na druženje i prvoklasnu šniclu kod Herisa. Pohranila sam tu informaciju u jednu fasciklu u zadnjem delu mozga i nikad joj se nisam vratila.
— Trenutno lete nazad za Njujork.
— Dragi, zvaću ih sutra da se izvinim. Osećam se kao govno. Tako su dobri prema meni.
— Častiće nas odlaskom na medeni mesec. U jednu malu luksuznu kolibu na Havajima. Kad budemo imali vremena.
— O, sranje. To su rekli? Sad se osećam još gore. Jedna beba je nestala...
—Jesi li jela? - upita on.
— Samo nešto iz aparata. Odavno.
Džo ustade iz fotelje i ode do kuhinje. Sledila sam ga kao kuče koje se popiškilo na tepih.
Vadeći pileće grudi s marinadom iz činije, stavio je tiganj na šporet i uključio ga.
— Mogu ja to ― rekoh.
— Pričaj mi o tom slučaju.
Nasula sam sebi ogromnu čašu merloa i ostavila flašu na šanku. Onda sam privukla stolicu i posmatrala Džoa kako kuva. To je bila jedna od stvari koje sam najviše volela da radim.
Ispričala sam mu da je jedna tinejdžerka pronađena na ulici polumrtva kako krvari od nedavnog porođaja. Da je zamalo umrla od gubitka krvi. Da je jedva dolazila svesti, zbog čega sam prethodnih dvanaest sati provela prebirajući po dosijeima nestalih osoba u svakoj saveznoj državi, čekajući da ona progovori.
— Znamo jedino da se zove Ejvis Ričardson - rekoh Džou.
― Konklin i ja smo pozvali oko dvesta Ričardsona iz Zalivske oblasti. Za sada ništa. Zar ne misliš da bi njeni roditelji — ili neko drugi — prijavili njen nestanak?
— Misliš da je bila oteta? Možda nije odavde.
— Dobro kažeš — rekoh. — Ali ipak nisam pronašla ništa u bazi podataka FBI-ja. ― Navalila sam na piletinu proprženu na puteru. Popila malo vina. Nadala sam se da će mi hrana i Džoovo iskustvo stečeno radom u FBI-ju pomoći da dobijem neku ideju.
Tamo negde nalazi se jedna beba. Možda umire ili je mrtva, ili je na putu za neku drugu zemlju. Doktorka Rifkin je rekla da su za rupu u pamćenju Ejvis Ričardson zaslužni lekovi koje

je uzela i da ona ne zna koji su to lekovi, niti pre koliko vremena ih je uzela. Postojala je šansa da se Ejvis nikad neće setiti ničega osim onoga što nam je već rekla. Naročito ako ju je neko onesvestio tokom tog traumatičnog iskustva udarcem u glavu.
Nadala sam se da je njeno telo upamtilo porođaj i da je emotivno svesna svog strašnog gubitka. Da će joj možda to fizičko sećanje pomoći da povrati ono pravo, i da će se setiti nečeg važnog ako joj budemo dali dovoljno vremena.
― Džo, uprkos svemu što joj se nedavno desilo, zašto ne može da nam kaže kako da dođemo do njenih roditelja? Da li ne može? Ili ne želi?
Džo reče: ― Možda je živela na ulici.
― Pronađena je maltene gola. U kišnoj kabanici od dva dolara. Možda si u pravu.
Džo odnese moj prazan tanjir, napuni mašinu za pranje sudova po sistemu koji je sam osmislio i dade mi kašiku i činiju sladoleda s pralinama. Ustala sam sa stolice i zagrlila ga oko vrata.
― Ne zaslužujem te - rekoh. - Ali te svakako volim do neba. Poljubio me je i rekao: — Jesi li probala s Fejsbukoml
― Fejsbukom?
― Da vidiš ima li Ejvis profil. A evo ti još jedne ideje. Dođi u krevet.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:56 am







6.

Brzo ću ti se pridružiti - rekoh Džoovim leđima dok je išao hodnikom ka našoj spavaćoj sobi.
Odnela sam laptop na kauč i legla s glavom na naslonu za ruke, i Martom koja mi je legla preko stopala.
Otvorila sam profil na Fejsbuku i potražila Ejvis Ričardson. Posle malo veštog kuckanja, pronašla sam njen profil, čija privatnost nije bila zaštićena. Pročitala sam poruke na njenom zidu, uglavnom bezazleni pozdravi i pozivi na žurke, koji meni nisu značili ništa. Ah jesam saznala da je Ejvis pohađala akademiju Brajton, skupu školu u blizini Prezidija.
Pozvala sam Konklina oko ponoći da mu kažem da moramo da pronađemo direktora Brajtona, ali dobila sam njegovu govornu poštu. Ostavila sam mu poruku: — Pozovi me u bilo koje doba. Budna sam. - Skuvala sam kafu a zatim proučila sajt Brajtona.
Sajt je bio osmišljen tako da privuče decu i njihove roditelje u školu i, ako je verovati svim fotografijama i hvalospevima, akademija Brajton je bila pravi mali raj. Deca - sva lepa i doterana — bila su prikazana kako uče, nastupaju pred publikom ili igraju fudbal. Ejvis je bila na dve od tih fotografija. Videla sam srećno dete ni nalik mladoj ženi koja leži u bolničkom krevetu.
Prepoznala sam i drugu decu, onu koju sam videla na Ejvisinom profilu na Fejsbuku.
Sastavila sam spisak njihovih imena. A onda sam čula detinji plač.
Kad sam otvorila oči, još uvek sam bila na kauču, sa sklopljenim laptopom i Martom na podu pored mene. Cvilela je u snu.

Digitalni časovnik na DVD-rikorderu pokazivao je da ima nekoliko minuta do sedam ujutru. Shvatila sam nešto užasno. Ovo je bila tek druga noć koju sam provela u našem stanu kao udata žena, a prvi put da sam spavala u istoj kući sa Džoom ali ne i u istom krevetu.
Sipala sam Marti pseću hranu u činiju a zatim provirila u spavaću sobu, gde je Džo spavao. Pozvala sam ga i dodirnula po licu, ali on se prevrnuo i utonuo u još dublji san. Istuširala sam se, tiho obukla i prošetala Martu ulicom Lejk, razmišljajući o Džou i našim bračnim zavetima i o tome šta znači biti deo bračnog dvojca.
Moraću da budem uviđavnija.
Ne smem da gubim iz vida da više nisam neudata.
Trenutak kasnije, misli mi se vratiše Ejvis Ričardson i njenoj nestaloj bebi. To dete. To dete. Gde je ta beba?
Da li leži u hladnoj travi? Ili su ga nagurali u kofer i ubacili u tovarni deo nekog broda? Pozvala sam Konklina na mobilni u pola osam, i ovog puta sam ga dobila.
— Ejvis Ričardson pohađa akademiju Brajton. To je jedan od onih internata u kojima roditelji iz druge države ostavljaju svoju decu.
— To bi moglo da objasni zašto je niko ne traži — reče Konklin. — Upravo sam se čuo s kerovođama. Psi se vrte u krug. Ako je Ejvis prebačena kolima od tačke A do tačke B, to bi prekinulo kružni trag.
— Sranje - rekoh. ― Znači, možda se porodila negde drugde pa su je ostavili pored jezera.
Nema načina da saznamo gde se nalazi tačka A.
— To i ja mislim — reče on.
— Vidimo se u bolnici za petnaest minuta — rekoh. — Pamćenje Ejvis Ričardson je sve što imamo.
Kad smo stigli do Ejvisine bolničke sobe, ona je bila prazna, kao i njen krevet.
— Šta je sad ovo? Je li umrla? — upitah svog partnera, glasom obojenim čistim očajanjem.
Medicinska sestra u cipelama s gumenim đonom, ušla je iza mene. Bila je to sićušna ženica izrazito mišićavih ruku i neukrotive sede kose. Prepoznala sam je od prethodne noći.
— Nisam ja kriva, narednice. Obišla sam gospođicu Ričardson i izašla na hodnik na četvrt minuta — reče sestra. — Ta vaša devojka se išunjala kad nisam gledala. Ispostavilo se da je uzela nešto odeće od gospođe Klajn iz susedne sobe. I onda mora da je prosto išetala odavde.


7.

U pola devet tog jutra, Juki Kasteljano je sedela za hrastovim stolom u maloj sali za sastanke u kancelariji javnog tužioca na osmom spratu glavne policijske stanice.
Predvidljivo, bila je nervozna.
Trenutno je patila od blage anksioznosti koja će se pojačati kako se početak suđenja bude primicao.
Danas je bio veliki dan. Odlučivalo se o mnogo toga.
Uložila je godinu dana rada na ovom slučaju i sve će se desiti za manje od pola sata. Sud će početi sa zasedanjem. Doktorki Kendas Martin će se suditi za ubistvo prvog stepena, a Juki će

biti advokat tužilaštva.
Juki je znala sve o ovom slučaju, svakog svedoka, svaki fizički i posredan dokaz.
Optužena je bila kriva, i Juki je morala da je osudi radi svoje reputacije u kancelariji javnog tužilaštva i radi vere u sebe.
Juki je bila zadovoljna izborom porote. Dokumenti s podacima o slučaju na njenom laptopu bili su u savršenom redu. Dokaznu dokumentaciju je držala u jednoj fascikli nalik harmonici, a imala je i gomilu podsetnika na karticama, za slučaj da joj mozak stane dok bude davala uvodnu reč.
Uvežbavala je uvodnu reč nekoliko dana sa svojim šefom i nekoliko svojih kolega, pomoćnika javnog tužioca. Ponovila je sve i sa svojim zamenikom, Nikom Gejnsom.
Savršeno je utvrdila tekst uvodne reči i slučaj će prosto teći glatko posle toga.
Baš u tom trenutku je u salu za sastanke ušao Nik, donoseći dve kafe, s osmehom na licu, kudrave kose koja mu je padala preko okovratnika.
— Izgledaš seksi — reče joj.
Juki odmahnu rukom. Bila je u onom što je nazivala „punom opremom za sud“ : beloj svilenoj košulji na kopčanje, s biserima pokojne majke oko vrata, u mornarskoplavom prugastom odelu i cipelama s niskom petom. U njenoj crnoj kosi do ramena plamteo je pramen boje magente.
— Želim da izgledam kul — reče ona. — Nepogrešivo. Spremno. I želim da se odbrani tresu gaće kad me vidi.
Gejns se nasmeja. Juki mu se pridruži.
— Šta kažeš, Niki? Hajde da stignemo ranije — reče ona.
Dva pomoćnika javnog tužioca probila su se kroz lavirint kabina i izašla na hodnik. Ušli su u lift i spustili se do trećeg sprata, na kojem su se sa obe strane glavnog hodnika nalazila vrata sudnica.
Juki je utonula u misli, u hodu se pripremajući za nastup. Podsetila je sebe da je predana.
Da je pametna. Bila je zakopčana do grla i znala je šta će reći.
A sad ono najteže.
Mora da izbaci sumnju iz glave.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:56 am






8.

Gejns je pridržao vrata Juki, a zatim ušao za njom u sudnicu obloženu drvenim panelima.
Sto odbrane je bio prazan. Na galeriji je bilo tek šestoro ljudi.
Seli su za sto tužilaštva iza drvene ograde. Juki je namestila sako i frizuru i postavila svoj laptop paralelno s ivicom stola.
— Ako se blokiram, samo mi se nasmeši — reče Juki svom zameniku.
Gejns se široko osmehnu, podižući palac u znak podrške i reče: — Čula si za film Luk, Hladna Ruka? Kad vidiš ovo, to znači Juki Hladna Ruka.
— Hvala, Niki.
Juki je uvek bila spremna, ali je izgubila izvestan broj slučajeva koje je očekivala da će

dobiti. I taj niz poraza joj je narušio samopouzdanje. Dobila je svoj poslednji slučaj, ali protivnik joj je na kraju zadao udarac koji ju je još pekao.
„Koja to beše...“ , rekao je taj seronja. „Tvoja prva pobeda posle koliko vremena?“
Sada joj je protivnik bio Filip Hofman, i od njega je već gubila. Hofman nije bio seronja. U stvari, bio je džentlmen. Nije glumatao. Nije bio prezriv. Bio je ozbiljan tip, partner u jednoj prvoklasnoj advokatskoj firmi i specijalnost mu je bila zastupanje bogatih u krivičnim postupcima.
Hofmanov klijent, doktorka Kendas Martin, bila je poznati kardiohirurg i ubila je svoju nevernu vašku od muža.
Kendas Martin se izjasnila kao nevina. Izjavila je da nije ubila Denisa Martina, ali to je bila monumentalna laž.
Postojalo je dovoljno dokaza da je osude nekoliko puta. I da, zatečena je na mestu zločina. Jukina nervoza je nestala.
Znala je šta treba da učini. I imala je dokaze da potkrepi svoj slučaj.


9.

Sindi Tomas je bila jedna od dvadeset četvoro ljudi na uredničkom sastanku u velikoj sali za sastanke u San Francisko kroniklu. Sastanak je počeo sat vremena ranije i izgledalo je kao da bi mogao da potraje još sat vremena.
Ti sastanci su ranije bili kolegijalni i zabavni, ljudi su pričali viceve i šalili se, ali otkako je nastupila ekonomska kriza a internet postao jednostavan i jeftin izvor informacija, sve ih je prožimala strepnja.
Ko će zadržati posao? Ko će raditi za dvoje?
I hoće li novine opstati još godinu dana?
U grad je stigao novi revolveraš: Lisa Grining, koja je došla kao izvršni urednik. Lisa je imala osam godina rukovodilačkog iskustva: dve godine u Njujork tajmsu, tri u Čikago tribjunu i tri u El Ej tajmsu.
Slavu je stekla radom u poslednjim novinama, izveštavajući o Ubici s Pacifika, veštom prevarantu s fetišom za stopala koji je terorisao Zapadnu obalu, namamljujući žene, ubijajući ih i čuvajući njihova stopala u zamrzivaču kao trofeje.
Griningova je dobila Pulicera za tu priču i donela ga je sa sobom na svoje novo radno mesto u Kroniklu.
Budući da je pisala crnu hroniku u Kroniklu, Sindi se osećala naročito ranjivom. Lisa Grining je umela da piše o zločinima podjednako dobro kao Sindi — verovatno i bolje — i ako ne uspe da dostigne veoma visok standard, Sindi je znala da bi mogla da dobije otkaz. Griningova će preuzeti njen posao a Sindi će postati slobodnjak koji radi za siću.
Polovina urednika u prostoriji već je bila podnela izveštaje, i na redu je bila Abadaja Primavardena, urednica rubrike o putovanjima.
Prim je pričala o aranžmanima i popustima za krstarenja na Fidžiju i Samoi kad je Sindi

ustala i otišla do zadnjeg dela sale da dospe sebi kafe iz aparata.
Njena poslednja velika priča, ona o Cicamaci, kradljivcu nakita koji je pljačkao bogate i slavne, bila je ogroman i zvučan uspeh. Taj lopov se ili povukao ili otišao iz grada, što je verovatno bila posledica Sindinog izveštavanja. Ali to je sada bila bajata vest i sledeća velika priča, ona koja prodaje novine, tek je trebalo da se pojavi.
Sindi je sela nazad na svoje mesto dok je Prim dovršavala izveštaj, i Lisa Grining okrenu svoje oštre sive oči ka Sindi.
— Sintija, šta je na redu ove nedelje?
— Dovršavam priču o pljačkašu bankomata - reče Sindi. — Protiv klinca je podneta tužba i trenutno se nalazi u pritvoru bez mogućnosti plaćanja kaucije.
— To je jučerašnji sadržaj tvoje kolumne, Sintija. Staje danas na tapetu?
— Radim na dve ideje — reče ona.
— Javi ako ti bude trebala pomoć.
— Mogu i sama — reče Sindi. — Nije mi teško.
Uputila je osmeh Griningovoj, osmeh koji je bio i šarmantan i pun samopouzdanja, i urednica je prešla na sledećeg novinara. Sindi nije imala ništa da kaže o sledećih sat vremena.
Osim da se sastanak konačno završio.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:56 am





10.

Sindi je otišla s uredničkog sastanka u stanju duboke depresije. Spustila se hodnikom do svoje kancelarije i još pre nego što je sela okrenula je Hai Nuvena, njenu vezu iz Odeljenja za imovinske delikte.
— Ima li šta novo o pljačkašu bankomata? — upita ona.
Nuven reče: — Izvini, Sindi, ali trenutno nemamo nikakav komentar.
Sindi je verovala da bi joj Nuven pomogao da je mogao, ali to joj nije bilo od pomoći. Dok policija pregovara sa pljačkašem oko njegove kazne, Sindi mora da napiše čitav članak do četiri sata tog dana.
Kako to da postigne?
Tek što je okačila kaput na čiviluk iza vrata u kancelariji kad joj je telefon na stolu zazvonio. Na displeju telefona je stajalo: „Urgentno odeljenje bolnice Metro“ .
Zgrabila je slušalicu i rekla: — Crna hronika. Tomasova na vezi.
— Sindi, ja sam, Džojs.
Džojs Miler je bila medicinska sestra iz urgentnog centra, pametna, saosećajna i druželjubiva. Ona i Sindi su ranije živele u istoj zgradi i zbližile se provodeći noći zajedno dok nisu bile u vezama, pijući jeftin bordo i gledajući filmove na Sandens kanalu.
— Džojs, šta nije u redu?
— U pitanju je moja rođaka Laura, čudno se ponaša. Kao da se upravo vratila iz nekog paralelnog univerzuma. Upoznala si je na mom rođendanu. Radi za jednu advokatsku firmu. Mnogo si joj se svidela. Čuj, nagovorila sam je da dođe do urgentnog rekavši joj da ću joj dati neke pilule za spavanje, ali ona ne dozvoljava da je lekari taknu, a neće da zove policiju.

— Kako to misliš „čudno se ponaša"?
— Mora da su je drogirali. I mislim da joj se nešto desilo dok nije bila pri svesti. Osam sati. Probudila se u žbunju pored svojih ulaznih vrata. To mislim kad kažem da se ponaša čudno. Volim tu devojku, Sindi. Hoćeš li da dođeš ovde dok je kod mene? Mislim da je zajedno možemo nagovoriti da nam ispriča šta joj se desilo.
— Sad odmah? - upita Sindi. Pogledala je na svoj svoč sat. Do njenog roka u četiri ostalo je još samo šest sati. Čitava prazna kolumna za koju je rekla Lisi Grining da može da je ispuni. Bila je to provalija praznog prostora.
— Ona mi je kao sestra, Sindi - reče Džojs, glasom koji ju je izdavao od emocija. Sindi uzdahnu.
Prebacila je svoje pozive na glavnu prijemnicu i izašla iz zgrade. Odvezla se BART vozom do Dvadeset četvrte ulice, prepešačila četiri bloka do bolnice Metropoliten na uglu Dvadeset šeste ulice i ulice Valensija i našla se sa Džojs odmah ispred ulaza u urgentni. Dve prijateljice se zagrliše i Džojs povede Sindi u haos i gužvu urgentnog centra.


11.

Laura Rizo je sedela na ivici bolničkog kreveta u urgentnom centru. Bila je otprilike Sindino godište, oko tridest pet godina stara, vrane kose, sportski građena i nosila je farmerke i tamnoplavi gornji deo trenerke sa znakom bostonskog univerziteta. Trzala se, a oči su joj bile toliko otvorene da su joj se beonjače potpuno videle oko dužica. Izgledala je kao priključena na struju.
― Laura — reče Džojs. — Sećaš se Sindi Tomas?
― Da... zdravo. Zašto... zašto si došla?
Džojs reče: ― Sindi je pametna kad su u pitanju ovakve stvari. Hoću da joj ispričaš šta ti se desilo.
―Vidi. Lepo je što si došla, valjda, ali šta je ovo, Džojs? Nisam ti ispričala ono da bi ti dovela pojačanje. Dobro sam. Samo mi treba nešto za spavanje.
― Slušaj, Laura. Hoćeš li molim te da se uozbiljiš? Zvala si me jer si izbezumljena, a i treba da budeš. Nešto ti se desilo. Nešto loše.
Laura besno pogleda Džojs, pa se okrenu i reče Sindi:
―Moram ti reći da se ničeg ne sećam. Sinoć sam se vraćala kući s posla. Sećam se da sam razmišljala da uzmem flašu vina i picu za večeru. Probudila sam se ležeći u hortenzijama ispred moje zgrade oko dva ujutru. Bez pice. Bez vina. I ne znam kako sam dospela tamo.
― Bože gospode - reče Džojs, vrteći glavom. ― I samo si ustala i ušla u kuću?
— Šta sam drugo mogla da uradim? Tašna mi je bila tu. Iz nje ništa nije falilo, što znači da nisam bila opljačkana. Otišla sam na sprat i istuširala se. Onda sam primetila da me boli...
— Da te boli, gde? Kao da si se potukla? — upita Sindi.
— Ovde — reče Laura, pokazujući na međunožje.
— Neko te napastvovao?
— Da. To. I dok sam stajala pod tušem, setila sam se nekog muškog glasa. Kako mi govori o

dobitku velike količine novca, ali se svakako ne osećam kao da sam išta dobila.
— Jesi li išla negde posle posla? U neki bar ili na neku žurku?
— Ne idem po žurkama. Ja sam kao kaluđerica. Išla sam kući. Nekako, ja... ne znam — reče Laura. — Džojs, čak i ako dozvolim lekaru da me pregleda, ne želim da kažem policiji.
― Znam kakvi su policajci. Ujak mi je bio policajac. Ako im kažem da ne znam šta mi se desilo, misliće da sam neka ludača.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:57 am





12.

Fil Hofman je šetkao ispred prijemnice zatvora na sedmom spratu glavne policijske stanice. Čekao je svoju klijentkinju, doktorku Kendas Martin, koja je svlačila zatvorsku uniformu u iščekivanju prvog dana svog suđenja.
Kendas se dobro držala.
Bila je odlučna. Bila je skoncentrisana. I iako joj je bilo neprijatno u trenutnim okolnostima, dobro je podnosila zatočeništvo — blizak kontakt s ostalim zatvorenicama, pravila — jer to je bilo neophodno da bi se došlo do ovog dana.
Sada od njega sve zavisi.
Ako Fil dobije oslobađajući presudu, Kendas će se vratiti svom poslu šefa kardiohirurgije u bolnici Mersi. Biće skinuta ljaga s njenog imena. Moći će da se vrati odgajanju svoje dvoje dece, koja ih sad čekaju ispred sudnice.
Fil je pričao s decom, i po njegovom mišljenju ona će moći da podnesu pritisak. Ali očekivao je da će mu advokat tužilaštva pružiti veliki izazov.
Fil se već susreo s Juki Kasteljano, i prilično mu se svidela. Bila je borbena i pametna, ali Hofman je znao i njenu najveću slabost. Juki se zaletala, nošena svojom strašću, preskačući preko rupa na putu i ne obazirući se na znake upozorenja koji joj govore da se most ispred nje urušio.
Objektivno je smatrao da ima veće šanse za pobedu od nje.
Fil je prestao da šetka. Začulo se čegrtanje rešetaka, odjek koraka, i Kendas je ušla na vrata u odelu skrojenom po meri i s lisicama na rukama.
— Zdravo, File — reče Kendas.
Fil joj priđe, dodirnu je po ramenu i reče:
― Kako si? Dobro?
— Mnogo bolje od dobrog, File. Čekam ovaj dan čitavu večnost. Ili barem godinu dana. Čuvar joj skide lisice i reče:
― Srećno, doktorko Martin. Kendas protrlja zglobove.
— Hvala ti, Dede. Vidimo se kasnije.
Fil pridrža vrata lifta Kendas i osmehnu joj se dok su se spuštali na treći sprat.
I on je čekao na ovaj dan duže od godinu dana. I bio je prilično siguran da će današnji dan biti veoma dobar.


13.

Činilo se da svih dvesta ljudi u sudnici 3B priča istovremeno. Juki je slala tekstualnu poruku svom šefu da ga obavesti da je došlo do odlaganja iz nepoznatih razloga kad je, odmah posle deset, sudski izvršitelj uzviknuo:
― Neka svi ustanu da pozdrave sudiju Bajrona Lavana — i sudija je ušao u sudnicu obloženu lamperijom.
Lavan je bio pedesetdvogodišnjak snažnih crta lica i neukrotive kose, s naočarima sa crnim ramom. Bio je poznat kao prek sudija s impresivnom reputacijom u krivičnim postupcima.
Seo je na svoje mesto, s grbom države Kalifornija iza sebe, američkom zastavom sa desne i zastavom savezne države s leve strane. S laptopom otvorenim ispred sebe, bio je spreman da počne.
Kad su ljudi na galeriji posedali, sudija se grubo izvinio što kasni, rekavši da je imao hitan slučaj u porodici. Onda je naložio izvršitelju da uvede porotu.
Dvanaest porotnika i dve zamene ispuniše prostor predviđen za porotu, stadoše da petljaju oko svojih tašni i beležnica i smestiše se u tamnocrvene rotirajuće stolice. S Jukine desne strane, Fil Hofman se došaptavao sa svojim klijentom, doktorkom Kendas Martin.
U prvom redu, direktno iza doktorke Martin, sedelo je njeno dvoje prelepe dece, Kejtlin i Dankan, koji su izgledali kao anđeli. Anđeli koji ne znaju šta se kog đavola dešava.
Znači, na tu kartu Hofman igra, pomisli Juki. Osloniće se na saosećanje porote.
Juki je odjednom shvatila nešto od čega joj je pripala muka. Dovođenje dece na sud nije samo pokušaj da se kod porote izazove saosećanje. Hofman time primorava nju da ublaži svoju retoriku kako ne bi uznemirila decu.
Manipulatorski kučkin sin.
Ne sme da ga pusti da se izvuče s tim.
Juki je slušala sudiju kako izdaje instrukcije poroti, ali misli su joj delimično lutale ka njenom starom unosnom poslu u velikoj advokatskoj kancelariji koji je napustila kako bi mogla da radi nešto značajno - za sebe i ljude San Franciska.
Daleko od toga da je bila nesebična dobročiniteljka. Pošto je dve godine zastupala bogate, Juki je postala veoma motivisana da smešta na robiju ubice poput Kendas Martin, koje misle da mogu da unajme advokata od hiljadu dolara na sat i da prođu nekažnjeno.
Sudija je završio svoje obraćanje poroti i okrenuo se prisutnima. Juki ustade i reče: — Časni sudijo, mogu li da priđem sudijskom stolu?
Sudija Lavan ju je pogledao kao da je prdnula u sudnici. Samo ti gledaj, pomisli ona. Stajala je nepokolebljivo sve dok sudija nije signalizirao njoj i Hofmanu da mu priđu.
Pored Juki, koja je bila visoka metar i pedeset i osam, Hofman je izgledao kao sekvoja. U poređenju s njim Juki se osećala mlado i nisko, budući da joj je vrh glave dopirao otprilike do Hofmanovog pazuha.
Juki reče: — Časni sudijo, ulažem prigovor na to što se vrlo mlada deca optužene nalaze u sudnici. Država tereti njihovu majku za ubistvo njihovog oca. Kad budem rekla ono što imam da kažem, deca će se uznemiriti, zbog čega će se porota saosećati sa optuženom.

Lavan reče:
— Gospodine Hofman? Imate li neki stav o ovome?
— Deca se lepo ponašaju i znaju istinu, časni sudijo. Majka im je nevina. Došli su da joj pruže podršku.
Lavan obrisa naočare maramicom, vrati ih na koren nosa i reče:
― Gospođice Kasteljano, radite svoj posao. Ignorišite decu. Ja ću naložiti poroti da učini isto. Hajde da krenemo, u redu? je li tužilaštvo spremno?
— Da, časni sudijo, spemni smo.
― Onda nam ispričajte šta imate.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:57 am







14.

Jukinim srcem je kolao čist, vreo adrenalin dok je prelazila preko središnjeg dela sudnice i stajala za govornicu. Podsetila je sebe da opusti ramena i nasmeši se dok je prelazila pogledom preko klupe za porotu. Onda je otpočela sa svojom uvodnom reči.
— Optužena se tereti za ubistvo s predumišljajem, to jest za ubistvo prvog stepena — reče Juki, glasom koji je odzvanjao sudnicom.
— U sledećih nekoliko dana, država će dokazati van osnovane sumnje da je optužena, Kendas Martin, pucala u svog muža Denisa Martina i ubila ga. Predočićemo fizičke dokaze i svedočenja koje će dokazati da ruke doktorke Martin nisu samo uprljane već i crne kao greh.
Sudnicu su ispunili zadovoljni uzdasi, i Juki je sačekala da šapati koji su se prenosili poput vetra zamru. Onda je počela da iznosi slučaj tužilaštva uredno kao da otvara pasijans.
— Denis Martin je ubijen u predsoblju svoje kuće večeri četrnaestog septembra prošle godine. To nije sporno.
— U vreme ubistva u kući je boravilo četvoro ljudi, Kendas Martin, njeno dvoje dece i porodična kuvarica. Policija ih je sve ispitala i prikupila dokaze. Na mestu zločina su pronašli pištolj kalibra šest milimetara iz kojeg je ubijen Denis Martin, a na šakama Kendas Martin otkrili su tragove baruta.
— Postoji samo jedan način da vam na šakama ostanu tragovi baruta — reče Juki poroti.
— Da opalite iz vatrenog oružja.
Juki je rekla poroti da je Kendas Martin imala sredstvo i priliku da ubije svog supruga.
― Mi nismo u obavezi da dokažemo motiv, ali reći ćemo vam zašto je Kendas Martin planirala i izvela ovo ubistvo.
— Denis Matrin je bio osvedočeni ženskaroš i u vreme smrti imao je još jednu vanbračnu vezu. Ali gospodin Martin nije pokušavao da sakrije šta radi.
― Tokom trinaest godina braka, gospodin Martin je izazivao suprugu svojom nevernošću i konačno, četrnaestog septembra, ona više nije htela to da trpi.
— U našem društvu, nevernost u braku se kažnjava razvodom, ali Kendas Martin je smatrala da njen suprug zaslužuje smrtnu kaznu. Smrću svog muža ona je dobila decu, kuću od tri i po miliona dolara i sav novac na njihovim bankovnim računima. Takođe je dobila „jelo koje je najbolje poslužiti hladno“ - osvetu.

Juki je krišom pogledala u pravcu dece Martinovih. Dečakova usta bila su širom otvorena. Devojčica se mrštila. Sudija joj je rekao da ih ignoriše i Juki je pokušala to da učini dok je iz predostrožnosti minirala argumente odbrane.
― Gospodin Hofman će vam reći da njegova klijentkinja nije to učinila — reče Juki porotnicima. — Reći će da je optužena bila u svojoj radnoj sobi kad je čula pucnje u predsoblju. Reći će da je pronašla muža kako krvari na podu, da mu je proverila puls, da je shvatila da joj je muž mrtav. I onda ― ko bi rekao? — Čula je nekog uljeza kako izlazi na vrata.
— Gospodin Hofman će vam reći da je Kendas Martin viknula i da se uljez prepao i ispustio pištolj. I reći će vam da je njegova klijentkinja uzela pištolj i pošla napolje za uljezom i zapucala na njega.
— Tako odbrana objašnjava tragove baruta na šakama Kendas Martin.
— Tu postoji samo jedan problem — reče Juki grupi od četrnaestom muškaraca i žena na klupi za porotu. — Ta priča je potpuno izmišljena.
― Nikakvog uljeza nije bilo.
― Niko nije provalio u kuću, i ništa nije ukradeno.
— Ali Kendas Martin je rekla nekim ljudima da želi da joj muž umre i iste večeri kad je došlo do ovog incidenta s fatalnim ishodom viđena je sa pištoljem u ruci.
— Posao nas koji radimo u Kancelariji javnog tužioca jeste da govorimo u ime žrtve ― reče Juki ― i mi ćemo to i učiniti. Ali ako bi gospodin Martin mogao da govori u svoje ime, rekao bi vam ko ga je ubio ― reče Juki, upirući prstom u lepu, plavokosu lekarku koja je žvakala krajeve kose.
— Rekao bi vam da ga je ubila njegova draga supruga.


15.

Kafe Kod Suzi, koji služi karipsku hranu, menja raspoloženje na najbolji mogući način. Zidovi su žuti, kalipso bend svira uživo, hrana je pikantna a pivo hladno. Suzin kafe je takođe nezvanično mesto okupljanja naše četvoročlane grupe koju je naša prijateljica, reporterka Sindi Tomas, nazvala „Ženskim klubom za rešavanje ubistava".
Očajnički sam želela da odem na sat vremena kod Suzi. Konklin i ja smo proveli taj dan tražeći novorođenče. Hodali smo sa psima koji traže leševe, otišli do ronilaca na obali jezera Mersed i ceo dan uzaludno prečešljavali kuće u okolini s fotografijom Ejvis Ričardson u ruci, govoreći: — Jeste li videli ovu devojku?
Onda, pre deset minuta, Džakobi je primio jedan zapanjujući poziv. Ejvis Ričardson se pojavila iza zaključanih vrata stana jedne njene školske drugarice na Rašan hilu. Ti
„dobročinitelji" su čuvali Ejvis od policije dok joj se roditelji ne vrate s Novog Zelanda. I tako je Ejvis bila pronađena, ali još nismo imah nikakvih tragova u vezi s njenom bebom, koja je bila ili nestala ih mrtva.
Verovatno i jedno i drugo.
Kler i ja smo se odvezle zajedno do Suzi mojim kolima i parkirale se na čudesno praznom parkingu u ulici Džekson, blizu raskrsnice s ulicom Montgomeri. Po ulasku u kafe uronile smo

u svet veselog ritma karipske muzike i smeha, mašući poznanicima. Prošle smo pored šanka i zaputile se uskim i mirisnim hodnikom pored kuhinje do udobnog zadnjeg dela kafea, gde je Juki već bila zauzela naš separe.
Lorejn je doviknula: ― Zdravo, devojke ― i donela bokal ledenog piva, zajedno s Jukinom margaritom s ukusom lubenice. Juki slabo podnosi alkohol, ali to je ne sprečava da ga pije.
Uvukla sam se na klupu pored Juki, dok je Kler sela s druge strane. Juki podiže čašu ružičastog tečnog pijanstva i otpi dobar gutljaj.
— Pij polako! — povikasmo mi ostale uglas.
Juki izbaci tekilu na nos i promrmlja pijuckajući:
— Zaslužila sam da se napijem. Održala sam savršenu uvodnu reč a onda su sudiju pozvali telefonom. Njegova bolesna majka umire. Raspustio je sud za danas. Do sutra, Fil Hofman će pročitati transkript i urnisaće me u svojoj uvodnoj reči.
Utom se Sindi, koja uvek stiže poslednja, uvukla u separe pored Kler i munula je kukom, rekavši: - Daj mi koji centimetar prostora, prijateljice.
Kler reče:
— Hoćete li saslušati šta se meni danas desilo? Ili moram da se borim za reč? Jer spremna sam i na to.
— Hajde ti prva - reče Juki, podižući praznu čašu spram svetlosti. Kler nije čekala da se neko pobuni.
— Pozvali su me da dođem u jednu kuću na ušću reke Sakramenta — reče ona. — Jedan moj prijatelj me zvao i tražio da mu učinim uslugu. I tako ti se ja odvezem do te močvare — do tamo se stiže jedino uskim, malim puteljcima ili čamcem ― i nađem tu lovačku brvnaru.
— Starac koji živi tamo platio je sve svoje račune dve nedelje unapred i od tada ga niko nije video. I ljudi su počeli da se pitaju šta se to desilo sa gospodinom Vingnatom.
Sindi je kuckala na blekberiju dok je Kler pričala svoju priču.
— Zatekla sam neku dugu izbočinu ispod prekrivača za krevet - reče Kler, otimajući Sindi telefon iz ruke i stavljajući ga u džep, kao da je Sindi mala devojčica.
— Hej! — reče Sindi.
Morala sam da se nasmejem — pa sam to i uradila.
Kler je nastavila, ignorišući Sindi koja je kopala po njenom džepu i vadila svoj telefon. ― Svučem ti ja prekrivače i vidim da se telo pokojnika mumificiralo od vrućine i da u rukama drži prokleti kalašnjikov.
Sindi prestade da radi ono što je radila i zagleda se u Kler.
— Bio je mrtav? I u rukama je držao kalašnjikov?
— Ubio se tom puškom - reče Kler. — Pritisak mi skočio na sto osamdeset. Ako mi veruješ. Sindi je izgledala potreseno.
— Sad sam dobro, šećeru - reče Kler. - Samo sam se bila prepala.
Sindi okrenu glavu ka meni, plave lokne joj poskočiše, a bistre plave oči me fiksiraše pogledom.
— Ova tekstualna poruka koju sam upravo dobila je iz urgentnog centra bolnice
Metropoliten ― reče ona. ― još jedna devojka misli da je silovana.
― Još jedna devojka? Misli da je silovana?
— Linds, osećam to u kostima. Neka se čudna priča zakuvava. Učini mi uslugu, hoćeš li?
Odbaci me do bolnice.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:57 am





16.

Poterala sam kola Avenijom Kolumbo ka ulici Montgomeri, prolazeći pored piramide Transamerika s upaljenom sirenom ne bih li raščistila put u večernjoj gužvi.
Pored mene, Sindi se držala za naslon i pričala mi o Lauri Rizo, ženi koja je možda bila drogirana i napastovana iste noći kada je Ejvis Ričardson pronađena kako luta pod nebom bez mesečine dvadeset pet kilometara severno od centra grada.
Morala sam da proverim tu Sindinu „čudnu priču".
Sad su dve devojke napadnute, možda i tri ― i nijedna od njih se ne seća napada? Da li su na neki način povezane s Ejvis Ričardson? Ili ja samo priželjkujem da nađem neki trag - bilo kakav trag?
Upoznavala sam Sindi sa slučajem Ričardson kad sam došla do raskrsnice ulica Market i Montgomeri. Malo mi je falilo da zakačim jedan leksus sa širokim zadnjim trapom i popela sam se na tramvajske šine koje su se pružale ulicom Market. Ponovo sam trgnula volan i ostavila saobraćajnu gužvu iza sebe. Sindi je bila bleda, ali ja sam samo nastavila da vozim.
― Pre dve noći, jedan slučajni prolaznik je doveo tinejdžerku u urgentni centar bolnice
Metropoliten — rekoh Sindi. — To je nezvanično.
― Dobro.
― Dobro? Ozbiljno?
― Da, Lindzi. Dobro. Nezvanično je.
Klimnula sam glavom, skrenula oštro udesno i uletela u ulicu Mišn na dva točka, projurivši pored parka Serba buena gardens s moje leve strane. Od Sindi obećanje čovek gotovo mora da dobije napismeno. Iskrena je, ali šta da kažem? Ona je novinarka. A mi nismo bili spremni da zamutimo vodu pričom o kidnapovanoj bebi.
Još nisam znala sa čim se suočavamo. Da lije Ejvis Ričardson bila jedna od žrtava okrutnih zločina? Ili je ubila sopstveno dete? Nisam skidala stopalo s gasa, kao da će to vratiti bebu Ričardsonovoj.
― Ta tinejdžerka se nedavno porodila — nastavila sam, prolazeći kroz središnji deo oblasti San Franciska koju su naseljavali Hispanoamerikanci. Prolazili smo pored malih agencija za unovčavanje čekova i ljudi koji su prodavali jeftine suvenire pod ispucalim i izbledelim tendama pozorišta iz dvadesetih godina prošlog veka.
Skrenula sam desno u Dvadeset šestu ulicu, još uvek pričajući. — Ali, Sindi, nikakva beba nije pronađena. Ta devojka se ne seća porođaja, i sad kad se oporavlja od šoka i kad je u stanju da priča s nama, ona to neće da uradi.
― Zašto ne, kog đavola?
― Kunem ti se da ne znam.
Sindi me je naterala da obećam da ću joj reći šta god budem mogla, kad god budem mogla, zvanično. Klimnula sam joj glavom u znak slaganja dok sam skretala levo u ulicu Valensija i parkirala svoju šklopociju ispred bolnice.



17.

Sidni i ja smo ušle u zakrčeni hol bolnice Metropoliten i pronašle Sindinu prijateljicu, Džojs Miler, koja nas je čekala kod glavne prijemnice. Ona je bila crnka od možda trideset pet godina, u uniformi medicinske sestre.
Protresla mi je šaku sa obe svoje.
— Hvala što ste došli, Lindzi. Mnogo vam hvala.
Pošle smo za Džojs niz nekoliko granajućih hodnika s podom od linoleuma, skretale iza uglova i zatim prošle kroz urgentni centar, teren s preprekama u vidu stolova i kolica, dok nismo došle od jednog ograđenog boksa gde smo upoznale En Benet, moguću žrtvu silovanja.
Gospođica Benet je bila turistički radnik u ranim četrdesetim. Izgledala je izmoreno kao da je trčala na traci za vežbanje poslednjih osam sati.
Glas joj je podrhtavao dok nam je pričala kako se seća da je uhvatila taksi do posla tog jutra ali se probudila iza kontejnera u jednoj uličici jedan blok dalje do svoje kuće.
— Ne sećam se baš ničega — reče mi gospođica Benet. — Bluza mi je bila pogrešno zakopčana. Hulahopke su mi nestale, ali još uvek sam nosila crne cipele sa zlatnim kopčama. Tašna mi je bila na grudima, a novčanik i telefon su mi i dalje bili unutra. Četrdeset četiri dolara. Taman koliko sam i imala.
― I ne sećate se ničega iz tih deset sati između odlaska na posao i buđenja?
― Kao da mi je neko pogasio sva svetla - reče En Benet, gledajući me zakrvavljenim očima.
― Lekar je rekao da sam po svemu sudeći zadobila povrede od seksualnog čina. Poslednji put sam spavala s dečkom pre četiri dana. I tu nije bilo nikakvih povreda. Toliko smo dugo zajedno da nam seks nije dramatičan, a ja baš tako i volim.
En Benet je pričala svoju priču jasno i bez uvijanja, ali u očima joj se videla panika. Kao da pretražuje svoje sećanje - ali da tamo ne pronalazi ništa.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:58 am






18.

Hofman je ustao kad je porota ušla u sudnicu i sud nastavio sa zasedanjem. Seo je na svoje mesto, razmišljajući o porotniku broj tri, Valeri Truman, samohranoj majci koja radi u biblioteci i zarađuje hiljaditi deo onoga što Kendas Martin zaradi za godinu dana. I razmišljao je o porotniku broj sedam, Vilijamu Brejtlingu, veoma harizmatičnom bivšem golferu. Brejtling nije bio predsednik porote, ali Hofman je verovao da on može da utiče na porotu.
Kada je sudija Lavan pitao Hofmana je li spreman da iznese svoj slučaj, rekao je da jeste, i sa svoje stolice pored Kendas Martin zaputio se direktno ka klupi za porotu.
Oslonio se na ogradu, pozdravio porotnike i otpočeo.
— Tužilaštvo je juče dalo svoju uvodnu reč. Mislim da se gospođica Kasteljano dosta dobro pokazala, ali izostavila je nekoliko važnih stavki. Za početak, doktorka Martin je nevina.

Vilijam Brejtling se osmehnuo, otkrivajući ceo komplet zubnih navlaka, i Hofman je osetio kako se led na klupi za porotu topi.
— Evo šta se desilo večeri četrnaestog septembra — reče Hofman. ― Doktorka Martin tek što se bila vratila iz bolnice. Uspešno je operisala srce jednog čoveka tog dana i bila je zadovoljna što će se njen pacijent potpuno oporaviti.
— Pozdravila se sa decom i otišla hodnikom do svoje radne sobe da pozove suprugu tog pacijenta.
— Doktorka Martin je skinula naočare kako bi mogla da protrlja oči i spremala se da obavi taj poziv kad je iz pravca predsoblja čula nešto nalik pucnjima.
— Preplašila se od tih pucnjeva i oborila naočare na pod. To je jedna od važnih stavki koje sam pomenuo.
Hofman je koračao duž klupe za porotu, dodirujući ogradu povremeno da bi ostavio jači utisak. Porotnici su ga pratili pogledom dok je opisivao kako je njegova klijentkinja pronašla svog muža na podu, videla krv i, nakon što ga je pregledala, otkrila da Denis Martin ne daje nikakve znake života.
— Kad je podigla glavu, videla je nekoga, nekog uljeza, u senkama u predsoblju. Doktorka Martin nije mogla da razazna lice tog uljeza i živa se prepala. Iznenađeno je vrisnula, i uljez je ispustio pištolj i pobegao. Moja klijentkinja je uzela pištolj i potrčala za njim, kroz ulazna vrata i na stepenište ispred kuće.
— Doktorka Martin nikad ranije nije pucala iz pištolja, ali ispalila je dva hica u vazduh. Nije pogodila ništa. Tako su joj na šakama ostali tragovi baruta.
— Odmah pošto je ispalila ta dva metka, doktorka Martin se vratila u kuću i pozvala policiju. To je ponašanje nevine osobe — reče Hofman.
— Advokat tužilaštva kaže da je Denis Martin bio preljubnički pacov, ali da to nije zločin koji se kažnjava smrću. Pa, to je istina. I doktorka Martin je to znala. Takođe je znala da joj u braku ruže ne cvetaju. I ona je imala vanbračnu vezu.
— Nije bila ljubomorna. Pretpostavljala je da će se njihov brak ih popraviti, ili okončati.
Bila je spremna na oba ishoda.
— Kendas Martin je savremena i uspešna žena. Nije Polijana {1} niti princeza na zrnu graška, ali jeste vrlo cenjeni kardiohirurg i divna majka, i volela je svoga muža.
Hofman se okrenu ka svojoj klijentkinji.
— Želim da je sada pogledate — on će porotnicima — i vidite u pravom svetlu: kao žrtvu jednog preumornog policijskog odeljenja koje je izabralo lakše rešenje — da optuži supružnika za ubistvo. A u zatvor pokušava da je pošalje previše revnosni advokat tužilaštva koji iz ličnih razloga mora da ostvari veliku pobedu.


19.

Juki je imala osećaj kao da ju je Hofmanov ritern pogodio pravo u čelo. Sranje. Hofmanov napad na nju je bio nečuven, a možda i sraman. Zamislila je kako ulaže prigovor: „Časni sudijo, advokat odbrane je jebeno očajan i treba ga izbaciti iz sudnice“ .

Nik Gejns, Jukin zamenik i pomoćnik, gurnu blokče ka njoj. Imao je dara za crtanje stripova i s nekoliko poteza olovkom predstavio je vižljastog Fila Hofmana kako se hvata za gušu i Juki u vidu čiča-gliše s praćkom i natpisom: „Autsajder".
Juki vrati blokče Gejnsu. Shvatila je poentu. Porota će je više voleti zbog Hofmanovog niskog udarca. Povratiće se ona. A za sada je podsetila sebe: „Nikad ne dozvoli da te vide kako se preznojavaš."
Ustala je i rekla:
— Časni sudijo, hoćete li molim vas da podsetite porotu da uvodna reč ne predstavlja dokaz?
— Smatrajte to učinjenim, gospođice Kasteljano - Lavan će sa uzdahom.
Jukin prvi svedok bio je uniformisani policajac koji je odgovorio na poziv upućen iz kuće Martinovih. Pozornik Patrik Lorens je posvedočio da se nalazio samo koji blok dalje i da je stigao do kuće sa svojim partnerom samo minut pošto je poziv upućen. Rekao je da je razgovarao s doktorkom Martin i pravio joj društvo dok je hitna pomoć pristizala i dok inspektor Či iz Odeljenja za ubistva i poručnik Klaper iz Jedinice za mesto zločina nisu preuzeli kontrolu nad mestom zločina.
Juki je ustanovila da je doktorka Martin odavala utisak da kontroliše svoje emocije i da zbog brzog dolaska pozornika Lorena Kendas Martin nije imala priliku da opere ruke ili počisti krv i tragove sa mesta zločina.
Pošto je pozornik Lorens napustio pult za svedoke, Juki je za govornicu izvela privatnog detektiva Džozefa Podestu i on se zakleo da će govoriti istinu. Podesta je bio uredan čovek prijatnog izgleda u pedesetim kojeg je Denis Martin bio unajmio da mu prati ženu.
Juki je zamolila Podestu da kaže nešto o sebi, i on je ispričao poroti da je radio kao istražitelj za javno tužilaštvo Sakramenta dvanaest godina, a zatim i kao privatni detektiv, prvo u Čikagu a trenutno u San Francisku, ukupno dvadeset godina.
— Zašto vas je Denis Martin unajmio, gospodine Podesta? upita Juki.
— Gospodin Martin je znao da ga žena vara i želeo je slike njih dvoje, uli, na delu.
— Jeste li slikali optuženu s njenim ljubavnikom?
— Da, jesam.
— Jeste li saznah još nešto dok je ona bila predmet vaše istrage? ― upita Juki.
― Da.
— Molim vas recite nam šta ste saznali.
― Jedne noći dok sam je pratio, Kendas Martin se sastala s čovekom za kojeg verujem da je plaćeni ubica.
S galerije se podiže grmljavina, a Hofman skoči na noge ulažući prigovor.
— Časni sudijo, to su čista nagađanja. Kako ovaj svedok može da zna da je čovek kojeg je video plaćeni ubica? Ako je bio toliko siguran, zašto nije pozvao policiju? Umesto toga, država koristi ovo veoma sumnjivo svedočenje da ukalja reputaciju jednog kardiohirurga. Kako ovo ima ikakvog smisla?
Sudija je utišao sudnicu s dva snažna udarca čekićem i rekao: — Voleo bih da čujem ovo, gospodine Hofman.
Kad je ponovo dobila reč, Juki reče:
— Imate li neki dokaz da se taj sastanak odigrao, gospodine Podesta?
— Pratio sam doktorku Martin od njene kuće u Sent Frensis vudu do Hanters pointa. Pratio sam je do Avenije Dejvidson. To je ćorsokak. Jedan stari model tojotinog terenca bio je

parkiran na kraju ulice koja se naslanja na nadvožnjak kojim prolazi auto-put 1-280. To je loš kraj, ali mogao sam da posmatram a da ne budem viđen.
— Nastavite, gospodine Podesta.
— Taj sastanak je bio očigledno tajan — reče Podesta. — Slikao sam doktorku Martin kako ulazi u taj terenac. Kad sam kasnije prebacio fotografije na kompjuter, učinilo mi se da sam i ranije video lice tog čoveka.
— I šta se onda desilo?
— Dve nedelje kasnije Denis Martin je ubijen.
— Šta ste vi učinili, gospodine Podesta?
— Uporedio sam fotografije čoveka iz terenca sa slikama s liste najtraženijih zločinaca FBI-ja. Po mom mišljenju, čovek kojeg sam video kako priča s doktorkom Martin bio je Gregor Guzman.
— A zašto se gospodin Guzman nalazi na toj listi FBI-ja?
— Časni sudijo. Je li ovaj svedok agent FBI-ja? Šta kog...
— Sedite, gospodine Hofman. Svedok može da odgovori na pitanje na osnovu onoga što je njemu poznato.
— Gregor Guzman je tražen zbog sumnje da je počinio ubistva u Kaliforniji kao i u nekoliko drugih država i drugih zemalja. Nikada nije bio hapšen. Kontaktirao sam FBI tri puta, ali niko mi nikad nije uzvratio poziv.
Juki je kao dokaz predočila fotografiju Kendas Martin na kojoj ona sedi u crnom sportskom terencu u društvu proćelavog muškarca s čuperkom na prednjem delu glave. Fotografija je bila zrnasta, uslikana noću dugim objektivom, ali izgledala je onako kako ju je Podesta opisao.
— Hvala vam — reče Juki. — To su sva pitanja koja imam za vas, gospodine Podesta.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:58 am






20.

Časni sudijo, mogu li da priđem? — Hofman će kruto. Sudija mahnu advokatima da priđu sudijskom stolu i reče: ― Samo napred, gospodine Hofman.
― Časni sudijo, ovaj svedok je privatni detektiv. On nije čak ni policajac. Njegovo svedočenjeje čisto nagađanje. Gde je taj takozvani plaćeni ubica? Zašto on nije pozvan da svedoči? Kako da znamo zašto se moja klijentkinja videla s tim čovekom, ili čak da li je ta osoba ono što svedok tvrdi da jeste?
— Gospođice Kasteljano?
— Gospodin Podesta nije rekao da je stručni svedok. Pratio je optuženu, koja je ušla u kola u kojima je bio čovek koji liči na Gregora Guzmana. Gospodin Podesta je slikao njihov tajni sastanak. Uporedio je slike čoveka u terencu sa slikama Gregora Guzmana koje je izdao FBI. Otkrio je da liče ― po njegovom mišljenju. To je njegovo svedočenje.
― Gospodine Hofman, saslušao sam vas. Sada vas molim da unakrsno ispitate svedoka — reče Lavan.
Fil Hofman se obratio Džozefu Podesti sedeći pored svog klijenta, pokušavajući da pokaže poroti koliko malo ceni tog svedoka.

— Gospodine Podesta, ne znam od kog dela fikcije da krenem. Dobro, znam — reče pre nego što je Juki stigla da uloži prigovor.
― Prvo, jeste li ikad radili za FBI?
― Ne.
— Jeste li prošli neku posebnu obuku za prepoznavanje plaćenih ubica?
— Imam veoma oštro oko.
— Nisam vas to pitao, gospodine Podesta. Jeste li prošli neku posebnu obuku za prepoznavanje plaćnih ubica? Jeste li uzeli otiske tog čoveka? Jeste li uzeli njegov DNK? Jeste li snimili taj navodni razgovor?
— Prigovor - reče Juki. ― Na koje pitanje advokat odbrane želi da dobije odgovor od svedoka?
— Povlačim sva pitanja - reče Hofman ― ali ulažem prigovor na ovaj dokaz. Kvalitet te fotografije je očajan, i ona ne dokazuje ništa. U stvari, ulažem prigovor na čitavo ovo svedočenje i tražim da se izbriše iz zapisnika.
— Odbija se ― reče sudija. — Ako ste završili sa ispitivanjem ovog svedoka, gospodine Hofman, svedok je slobodan.


21.

Narod poziva Elen Laferti da svedoči — reče Juki.
Vrata u dnu sudnice se otvoriše i lepa žena kestenjaste kose u ranim dvadesetim, u uskom plavom odelu i bluzi, s maramom oko vrata, uđe u sudnicu i zaputi se prolazom između sedišta. Prošla je kroz kapiju do pulta za svedoke, gde je položila zakletvu.
— Da li radite kod Kendas i pokojnog Denisa Martina? — upita Juki svoju svedokinju.
― Da.
— U kom svojstvu?
― Ja im čuvam decu. Radim preko nedelje i živim van kuće.
— Koliko dugo radite u kući Martinovih? — upita Juki.
— Skoro tri godine.
Juki joj klimnu glavom u znak ohrabrenja. ― Po vašem mišljenju, u kakvom stanju je bio brak Martinovih? — upita ona.
— Jednom rečju — reče Lafertijeva — u eksplozivnom.
— Možete li da ga opišete s još nekoliko reči?
— Mrzeli su jedno drugo — reče dadilja. — Denis je hteo da se razvede od Kendas, i ona je bila besna zbog toga. Jednom mi je rekla da misli da bi joj razvod napravio probleme. Povredio bi decu i negativno uticao na njen položaj u lekarskoj zajednici.
— Jasno - reče Juki. Svedokinja je opisivala brak koji je opstajao iz praktičnih razloga pre nego iz ljubavi, i Juki je znala da će porota to razumeti.
— Jeste li bili u kući Martinovih onog dana kada je Denis Martin ubijen?
— Da. Bila sam — reče Lafertijeva. Do tog trenutka nije skretala pogled s Juki, ali sada se okrenula ka optuženoj i fiksirala je pogledom.
― Je li se nešto nesvakidašnje desilo te večeri?

— Apsolutno.
— Molim vas nastavite.
Lafertijeva okrenu glavu nazad ka Juki.
— Spremala sam se da odem kući. Bilo je šest sati i trebalo je da se nađem s jednom drugaricom u Doovoj carskoj kineskoj hrani u šest i petnaest. Nismo se videle neko vreme i mnogo sam se radovala što ću je videti.
— Nastavite — reče Juki.
Lafertijeva reče: ― Stavljala sam karmin kad se doktorka Martin vratila kući. Izraz lica joj je bio čudan. Rastrojen, ili možda ljutit. Ušla sam u njenu radnu sobu da pitam je li sve u redu, i kad sam stigla tamo, ona je stavljala pištolj u fioku od stola.
— Sigurni ste da je to bio pištolj? — reče Juki.
— O, potpuno.
— Da li vam je doktorka Martin ikad rekla da priželjkuje da joj muž umre?
— Mnogo puta. Previše da bi se znalo broja.
— Previše da bi se znalo broja — naglasi Juki, obraćajući se poroti.
— A da li vam je gospodin Martin pričao o osećanjima prema svojoj ženi?
— Rekao je da je hladna. Govorio je da joj ne veruje.
— Hvala vam, gospođice Laferti. To je sve od ovog svedoka.
Hofman ustade, grebući glasno stolicom po hrastovom podu. Zavukao je ruke u džepove i prišao svedokinji, koja je skupila ramena i pogledala naviše u njega.
— Elen. Mogu li da vas zovem Elen?
— Ne. Radije ne bih da me oslovljavate tako.
— Izvinjavam se, gospođice Laferti. Da li ste pomislili da doktorka Martin namerava da ubije svog muža?
— Ne znam. Možda.
— Dakle, ako ste pomislili da doktorka Martin namerava da počini ubistvo a videli ste je s oružjem, zašto niste pozvali policiju?
Juki je posmatrala kako se pravednički gnev Lafertijeve pretvara u tugu. Ona reče, gotovo moleći Hofmana i porotu da razumeju:
— Nisam razmišljala o njoj te večeri. Zurila sam. U retrospektivi, trebalo je da pozovem policiju, ili da upozorim gospodina Martina. Sebe krivim. Da sam učinila nešto, gospodin Martin bi još bio živ i deca bi još imala oca.
Plač malog dečaka pocepao je vazduh poput sirene:
― Eeeeleeeen.
Svedokinja se nagnu napred u stolici i doviknu preko sudnice:
— Dankane, dušo. Tu sam, maleni. Tada je sudija Lavan poludeo.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:58 am






22.

Juki se popela liftom do kancelarije javnog tužioca, još uvek razmišljajući o detinjem

vrisku i reakciji sudije Lavana. Gospode. Kao da se Dankan Martin razdrao: Prestanite da me bijete! Postojale su dobre šanse da je Hofmanov trik za izazivanje saosećanja kod porote upalio.
Juki je ostavila akten-tašnu u svojoj kancelariji bez prozora, otišla do kancelarije na uglu s pogledom na ulicu Brajant i pokucala na otvorena vrata.
Leonard Parizi, zamenik javnog tužioca i njen nadređeni, ponudio joj je da uđe i sedne.
Parizi je dobio nadimak Riđi Pas zbog guste riđe kose i nepokolebljive odlučnosti. Bio je krupan, gojazan pedesetogodišnjak grube kože i zakrčenih arterija, ali izraz lica mu je bio prelep.
Osmehivao se. Njoj.
― Jutros sam bacio pogled. Video sam kako ispituješ onog privatnog detektiva. Odlično si to obavila, Juki — reče on. — Zadivljen sam.
— Hvala, Lene. Lavan nas je upravo pozvao u svoje odaje — reče Juki, sedajući u stolicu ispred njegovog stola.
— Je li? Zbog čega?
— Hofman je doveo decu optužene u sudnicu, koliko da bi zadobio saosećanje porote toliko i da bi mene poremetio. Uložila sam prigovor, ali ga je Lavan odbio.
— Pozvala sam dadilju Martinovih da svedoči i ona je rekla da bi Denis još bio živ da je pozvala policiju zbog Kendas. I, Lene, taj mališan je prosto vrisnuo dozivajući dadilju. Dadilja mu je doviknula s govornice: ’Tu sam, maleni, ništa se ne boj’.
— Uh, uh, uh — zastenja Parizi saosećajno.
— Sud je završio sa zasedanjem za danas. Sudija je rekao meni i Hofmanu: ’Vas dvoje, u moje odaje’. Rekao je Hofmanu da će zabraniti deci da dolaze u sudnicu ako opet naprave neki ispad.
— Odlično. S Lavanom nema šale.
— Lene, reci mi šta misliš o ovome. Hofman mi je posle prišao - reče Juki svom šefu. — Rekao mi je: ’Znaš, svedočenje Elen Laferti je gomila laži’. Odgovorila sam mu: ’Pa, ja svakako nisam stekla takav utisak tokom unakrsnog’. Hofman je hteo da priča sa mnom o tome, ali nisam imala vremena. Znala sam da će da mi servira još svojih gluposti.
— Nego šta. Pokušava da te poremeti, Juki. Da ti naruši samopouzdanje. Da te zaustavi sad kad si uhvatila zalet, taj kučkin sin. Nego, čuj, ima nešto drugo što hoću da ti kažem. Krejg Džasper odlazi. Prelazi u San Dijego krajem meseca.
Krejg Džasper je bio ponos tužilaštva i Parizijev štićenik. Juki reče Riđem Psu da joj je žao, ali on samo odmahnu rukom na taj komentar.
— Tu vidim priliku za tebe, Juki. Samo ti treba još koja pobeda.
Jukino lice se razvedrilo i klimnula je glavom. Volela bi da dobije viši položaj i povišicu. Bilo je i vreme da se to desi. Minut ranije slučaj Martin je bio važan, a upravo je postao još važniji.
— Imam dobar osećaj u vezi s ovim slučajem — reče ona, ustajući da ide.
— I ja - reče Riđi Pas. I ponovo se osmehnu.
Juki je popravila šminku u kupatilu na kraju hodnika. Bila je uzbuđena zbog izgleda da dobije taj posao i veću odgovornost, ali to je značilo i veći pritisak. A toga joj ni sad nije manjkalo.
Kasnije je imala sastanak s momkom koji je bio skoro prelep za nju. Nadala se da može da se smiri i da ne priča previše, kako ga ne bi oterala.

Imali su dosta toga zajedničkog. Tip je bio policajac.


23.

Kretala sam kući kad je Fil Hofman dotrčao do mene na parkingu preko puta suda. Hofman mi se sviđao, iako se bavio oslobađanjem ubica i perverznjaka i ostalog ljudskog ološa. Bio je jedan od retkih branilaca u krivičnim postupcima koje sam upoznala koji se bavio tako prljavim poslom a da zbog toga nije bio pun sebe.
S druge strane, Juki je s Hofmanom vodila borbu na život i smrt, a bila mi je prijateljica.
— Zdravo, File — rekoh dok se zaustavljao pored mesta na kojem sam parkirala svoj eksplorer. Skinula sam sako i ubacila ga na zadnje sedište.
— Lindzi, treba mi tvoja pomoć.
— Možemo li sutra da pričamo? — upitah ga. - Ceo dan se vučem kroz pakao — rekoh, misleći na desetine sati koje sam provela tražeći bebu Ričardsonove.
— Ovo će potrajati samo minut.
— Onda, dobro. Pričaj.
— Znaš za Kendas Martin?
— Naravno. Moj kolega Pol Či je radio na slučaju Martin. I Juki, naravno.
— Da. Tako je — reče Hofman, spuštajući akten-tašnu na asfalt. Prošao je rukom kroz kosu.
— Iskrslo je nešto novo u vezi sa svedočenjem jednog svedoka. Zamolio sam Juki da me sasluša, ali ja sam neprijatelj. Nije sklona da poveruje ni u šta što joj kažem.
— File, zašto prosto na sudu ne kažeš to što imaš?
— Ako bih mogao da popričam s Juki van suda, to bi bilo bolje za sve strane u sporu. Ova nova informacija koju imam preokrenuće tok suđenja. Dozvoli da budem otvoren. Ovo suđenje će biti proglašeno nevažećim i vi ćete uhapsiti nekog drugog za ubistvo Denisa Martina.
Zavrtelo mi se u glavi. Čula sam šta je rekao, ali nije mi bilo jasno zašto Hofman priča sa mnom. — Kako ja mogu da ti pomognem?
— Želim da pričaš s mojom klijentkinjom.
― Ja?
— Da. Posle toga, možda ćeš uspeti da nagovoriš Juki da me sasluša.
— Ako sam dobro razumela, ovo je zaobilazni način da navedeš Juki da priča sa tobom.
Sve u vezi sa Hofmanovim zahtevom bilo je neprikladno. Ja sam bila pogrešan policajac, a on je radio iza leđa svih u pravosuđu. Ali Pol Ći je bio meni podređen. Morala sam da pazim na to da li Policija San Franciska i Kancelarija javnog tužioca krivično gone pogrešnu osobu.
Bilo mi je neprijatno od Hofmanovog zahteva. Ali nezvanično...? Fil Hofman je definitivno zadobio moju pažnju.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:59 am






24.

Inspektor Pol Či je osvedočeni genije koji je celog života proučavao ponašanje kriminalaca.
Bilo je teško poverovati da je on uhapsio pogrešnu osobu za ubistvo Denisa Martina.
Šta je onda Hofman naumio?
Ostavila sam Džou poruku rekavši da ću kasniti, a zatim uronila nazad u reku zaposlenih u ministarstvu pravde koji su izlazili iz zgrade u ulici Brajant br. 850.
Či i Maknil su bili s Brejdijem u kancelariji u uglu kad sam pokucala na staklo. Brejdi mi je mahnuo da uđem a Kepi Maknil je ustao, uvukao stomak da bih mogla da prođem pored njega i ustupio mi svoju stolicu. Maknil ima pet godina prednosti u odnosu na mene, kad su u pitanju godine i starosti i one provedene u policiji. Kepi nije ambiciozan, ali je pouzdan. Hvata loše momke zahvaljujući instinktu i iskustvu.
Što se Brejdija tiče, videla sam ga kako protrčava kroz vatrenu stihiju i suočava se s ubicom koji nema šta da izgubi. Brejdi ima hrabrosti na pretek, ali nov je u San Francisku. Ne poznaje Fila Hofmana i nije vodio Odeljenje za ubistva kad je Kendas Martin bila ispitivana zbog ubistva.
Ponovo sam vezala kosu u rep i prepričala svoj razgovor sa Hofmanom na parkingu.
— Suština je da Hofman kaže da je pogrešna osoba optužena za ubistvo. Kaže da treba da povučemo optužbe, ponovo otvorimo slučaj i privedemo osobu koja je zaista ubila Denisa Martina.
— Stvarno? I šta Hofman kaže, ko je ubica? — upita me Či.
— Hofman kaže da će mi njegova klijentkinja reći.
— O, sranje, Lindzi — progunđa Maknil. — Kendas Martin je prokleti ubica. Hofman se zabrinuo pa pokušava da nađe izlaz na svaki način kojeg može da se seti. I moram mu odati priznanje. Ovo je prokleto kreativno.
— Ovaj slučaj se sam otvorio i zatvorio — reče Či. — I onda se umotao velikom crvenom mašnom. — Počeo je na prste da nabraja fizičke dokaze: pištolj, otisci, tragovi baruta.
— Kažeš da se nikad nije desilo da nevina osoba bude osuđena? — upitah Čija.
— Šta ti imaš od toga, narednice, jer prosto ne shvatam zašto ovo radiš — reče Brejdi. Poslao je SMS poruku, zaklopio telefon i fiksirao me pogledom. — Koliko sati si provela radeći u poslednjih dvadeset četiri sata?
— Nisam brojala.
― Ja jesam. Radila si oko osamnaest sati bez prestanka. Slučaj Martin je zatvoren pre — koliko, godinu dana? U rukama je pravosudnog sistema. I zato idi kući, Bokserova. Naspavaj se. I daj da sutra vidimo neki napredak na slučaju Ričardson.
Osetila sam kako mi se dlačice na dnu vrata kostreše. Ovo je bilo prvi put da sam naišla na ovu vrstu otpora od Čija i Maknila. A što se tiče novog poručnika... Nisam znala da li je prosto zatvorenog uma — ili je u pravu.
Digla sam ruke u vazduh, rekla dobro, i opet otišla s odeljenja. Pozvala sam Hofmana sa stepeništa i rekla mu da ću se naći s njim na sedmom spratu za sedam minuta.
Zahvalio mi je i rekao:
— Nećeš zažaliti.
Već jesam zažalila. Priča Fila Hofmana me zaintrigirala i sad sam išla suprotno željama svog šefa a da time nisam imala baš ništa da dobijem.



25.

U glavnoj policijskoj stanici postoje dva zatvora, svaki sa zasebnim liftovima koji idu do njih direktno iz hola. Zatvorenici koji čekaju suđenje drže se u zatvoru na sedmom spratu, i tu sam se našla s Filom Hofmanom.
Po Hofmanovom izrazu lica se videlo da mu je laknulo što me vidi, ali meni se želudac uvrtao od strepnje. Nije trebalo da budem ovde i da radim ovo. To nije bio moj posao.
— Hvala ti što si došla, Lindzi — reče Hofman. Vrata su se otvarala uz zujanje dok smo koračah prljavim, prejako osvetljenim hodnicima ka sali u kojoj se zatvorenici viđaju sa svojim advokatima.
— Za ovo sam izdvojila svoje lično vreme, File. U ovome nema ničeg zvaničnog.
— Jasno mi je i zahvalan sam ti na tome.
Trenutak kasnije, jedan čuvar je uveo Kendas Martin u salu. Na sebi je imala narandžasto zatvorsko odelo, i na neki način joj je dobro stajalo. Nije bila našminkana a plava kosa joj je bila zataknuta iza ušiju i izgledala je mlađe od svojih četrdeset godina. Hofman nas je upoznao i svi smo seli.
— Kendas, recite narednici Bokser ono što ste meni rekli.
— Prvo, hvala vam što ste došli, narednice Bokser - reče ona. — Znam da činite Filu veliku uslugu.
— Imam samo nekoliko minuta na raspolaganju. Kendas Martin klimnu glavom i reče:
— Elen je lagala. Nikad nisam držala pištolj u radnoj sobi. Pištolj je u moju kuću doneo ubica ― reče ona. — Zašto je onda Elen lagala? To nema smisla, osim ako ne pokušava da doprinese tome da budem osuđena.
— Zašto bi to učinila? — upitah.
— Moj muž je bio zgodan i zavisan od seksa, po sopstvenom priznanju. Pojebao bi i drvo ako bi disalo. Voleo je da mi govori da je Elen „pravo blago“ , a to bi izgovorio na poseban način da vidi kako ću da reagujem. Ali nikad mu nisam pružila to zadovoljstvo.
Kendas Martin je sada stegla pesnice na stolu.
— Znate li do čega mi je bilo stalo, narednice? Do dece. Kejtlin i Dankan vole Elen. Želela sam da joj verujem, pa i jesam.
Rekla sam:
— Ne vidim kuda ovo vodi, doktorko Martin. Bez obzira na ono što se dešavalo između Elen Laferti i vašeg muža, zašto bi ona lažno svedočila? Zašto bi vas optužila za ubistvo?
— Evo šta ja mislim, narednice. Nije mi bilo jasno zašto bi neki uljez ubio Denisa. Ali danas, kad je Elen obojila vazduh u ljubičasto svojim lažima, sinulo mi je.
— Šta ako ju je Denis jebao? Šta ako joj je obećavao da će se razvesti od mene, a to se nije dešavalo dovoljno brzo? Šta ako mu je dala ultimatum, a on nije pristao? Šta ako je ona taj takozvani uljez koji je ubio mog muža?
Rekla sam:
— To je gomila nagađanja, bez ikakvih dokaza. — Ustala sam, već zamišljajući kako

odlazim iz stanice i idem kući svome mužu, ostavljajući čitav ovaj sumnjivi događaj za sobom.
— Znam, znam — reče Kendas, spuštajući glavu u šake. — Znam da su to samo nagađanja ali kad biste znali kakav je manipulatorski seronja Denis bio, bilo bi vam jasno kako je mogao da koristi nju da naljuti mene ― i da koristi mene da naljuti nju.
— Žao mi je, doktorko Martin. To je zanimljiva teorija — rekoh — ali to je sve.
Izigravala sam strogoću, ali počela sam da marim za Kendas Martin. Jednom su i meni sudili, pod optužbom za protivpravno oduzimanje života, i tada su me napustili svi osim mojih advokata. Ono što je Kendas Martin rekla imalo je smisla. Saosećala sam s njom, a čak mi se i svidela.
Ipak. To nije bio moj posao.
― Molim vas, narednice. Učinite nešto — reče Kendas Martin, dok sam pokazivala čuvaru da otvori vrata. — Nisam ubila svog muža. Ta devojka se brine o mojoj deci dok sam ja u kavezu i dok mi se sudi na život i smrt.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 5 1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu