Deseta godišnjica

Strana 2 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:34 am

First topic message reminder :

Džejms Paterson, Maksin Pitro



Najstrašnija epizoda u Ženskom klubu za rešavanje ubistava do sada!
Dugo očekivano venčanje detektivke Lindzi Bokser postaje samo daleka uspomena kada je pozovu da istraži strašan zločin: izmrcvarena tinejdžerka nađena je mrtva u divljini, a njena novorođena beba netragom je nestala. Lindzi Bokser otkriva da ne samo što zločinci nisu ostavili nikakav trag, već i žrtva možda nešto krije. Istovremeno, pomoćnik javnog tužioca Juki Kasteljano vodi slučaj žene koja je optužena da je ubila svog muža pred očima njihovo dvoje dece. Jukina karijera zavisi od toga da li će Kendas Martin proglasiti krivom, i zato je Lindzi, kada naiđe na dokaze koji bi mogli da spasu optuženu, primorana da bira. Treba li da veruje svojoj najboljoj prijateljici ili da sledi svoj instinkt? Lindzin novi šef, poručnik Džekson Brejdi, pomno prati svaki njen pokret. Kada pritisak da se beba pronađe počne da narušava Lindzin tek sklopljeni brak, ona se pita da li će ikada moći dazasnuje porodicu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:59 am




26.

Sledećeg jutra, Konklin i ja smo bili u modernom, luksuznom apartmanu Ričardsonovih u tonovima drveta i ćilibara u Mark Hopkinsu, jednom od najelegantnijih i najlepših hotela u San Francisku, s pogledom na ceo svet s vrha Nob hila.
Konklin je ispitivao Ejvis Ričardson dok su se njeni poraženi, bezmalo histerični roditelji vrzmali u pozadini.
Konklin je prema Ejvis bio ne samo ljubazan već i iskren, i njegovo prvoklasno ispitivanje trebalo je iz nje da izvuče više od pukog: „Ne sećam se ničega".
Više od tri dana nakon što je bila primljena u bolnicu, još uvek je izgledala kontuzovano i povučeno. Njen govor tela mi je rekao da ne sluša zaista Konklina, da se u mislima nalazi na drugoj strani meseca.
Pol Ričardson je prestao da šetka po orijentalnom tepihu i rekao:
― Ejvis, pokušaj, za ime boga. Reci inspektoru Konklinu nešto od čega bi mogao da krene.
Ovo je pitanje života i smrti. Razumeš li me? Shvataš li?
Sobna posluga je pozvonila na vrata.
Sonja Ričardson je donela svojoj ćerki šolju vruće čokolade, a potom me je odvukla u stranu i rekla:
— Ejvis se ne ponaša normalno. Inače je oštroumna. Duhovita je. Kažem vam, ona doživljava nervni slom. O, bože, ne mogu da verujem da smo je poslušali. Molila nas je da je pustimo da ostane ovde kad je Pol dobio premeštaj. Imala je prijatelje, a predavači u Brajtonu... mislili smo da je bezbedna u toj školi.
Vratila sam se u dnevnu sobu i sela na koji metar od Ejvis. Pogled joj je bio prazan. Neko ju je fizički povredio. Beba joj je nestala. I pretpostavljala sam da za to krivi sebe.
Ipak, zašto se Ejvis nije raspitivala za svog sina? Trebalo je da je zanima dosta toga: šta činimo da ga pronađemo, ima li šanse da je živ? Ali ona nije postavila ni jedno jedino pitanje.
Da li zna da je mrtav? Je li ga sama zakopala?

Da li je bebin otac umešan u ovu horor-priču? Konklin je promenio taktiku. Rekao je:
— Ejvis, da li ti je neko pretio? O tome se radi? Da li ti je neko rekao da će povrediti bebu ako budeš razgovarala s policijom?
Gotovo da sam mogla da vidim kako joj se sijalica pali iznad glave. Ejvis pogleda uvis i nadesno i reče:
— Da. Francuz je rekao da će mi ubiti bebu ako budem pričala s policijom. Uključio mi se alarm za lupetanje.
Ejvis je upravo slagala.
Ustala sam iz fotelje, bacila svoju senku visine metar sedamdeset i osam preko devojke na kauču, i rekla:
— Moram nasamo da popričam s Ejvis.
Tišina je potrajala čitave tri sekunde, a onda je Konklin rekao:
— Gospodine i gospođo Ričardson, hajde da pređemo u drugu sobu. Moram od vas da uzmem neke kontakt-informacije i slično.
Devojka je pogledala u mene kad se soba ispraznila i u njenim očima sam ugledala strah.
Bojala me se. Možda je pretpostavila da je Konklin dobar policajac, a da sam ja onaj drugi.
Tu je bila u pravu. Rekla sam:
— Vreme je, Ejvis. Hoću da pronađem tvoju bebu i neću ti se skloniti sa očiju, ovde ili u policijskoj stanici, sve dok mi ne kažeš istinu. Razumeš li me?
— Ja sam žrtva — zakuka ona. — Kidnapovali su me. Ne možete mene smatrati odgovornom.
— Mogu, nego šta. Mogu da te zadržim kao materijalnog svedoka četrdeset osam sati. Tokom tog vremena neću ti donositi toplu čokoladu. Zagorčaću ti život što više mogu, a kad mi dosadi, poslaću svež tim siledžija.
― Ne.
— Da. U ovom trenutku policija vadi nalog za tvoj telefonski listing — rekoh, uzimajući jednu stolicu i spuštajući je snažno na pod, bliže kauču. — Saznaćemo imena svih s kojima si razgovarala u poslednjih godinu dana. Pronaći ćemo nešto.
Ništa.
Njena ćutnja me je dovodila do ludila.
— Dođavola, devojčice. Sin ti je nestao. Možda je mrtav. Ti si mu majka. Ti si sve što ima. I sve što ja imam. Prestani više da se glupiraš. Razumeš li me?
Ejvis Ričardson krišom pogleda ka vratima.
— Ubiće me ― reče.
Prešla sam preko parketa, zaključala vrata susedne sobe, namakla rezu i sela nazad u stolicu. Srce mi je tuklo kao da će da eksplodira.
Oči Ejvis Ričardson se ispuniše suzama. Onda je progovorila.


27.

Nisam htela da moji roditelji saznaju da sam... trudna - reče Ejvis Ričardson.
Sedela je skupljena uz naslon kauča, s kolenima podignutim do brade i noktima na nogama s crnim lakom koji su izvirivali ispod ćebeta. - Videla sam oglas na Pratslistu pre dva meseca
— reče ona.
Pratslist. Bio je to sajt s ličnim i poslovnim oglasima, kao i neka vrsta Žutih strana za prostitutke i seksualne prestupnike, grabljivce svih vrsta i kriminalce koji traže žrtve.
— Reci mi nešto više o tom oglasu — rekoh.
— Pisalo je nešto u stilu: ’Trudni ste? Mi ćemo vam pomoći oko svega, od porođaja do... uh, udomljavanja vaše bebe kod novih roditelja’. — Ovlaš me je pogledala. ― Pa sam okrenula taj broj.
Zavrtela sam glavom, tužna što je ova devojka koja je mogla da ima najbolju medicinsku negu na svetu sakrila svoju trudnoću od ljudi kojima je stalo do nje. Što je svoj život stavila na kocku okrenuvši nepoznat broj sa sajta na kojem se okupljanju svakakvi perverznjaci. Rekla sam:
— Nastavi.
Ejvis je rekla da joj se javio muškarac s francuskim naglaskom koji joj je rekao da pozove ponovo kad bude pred porođajem. Rekao je da će morati da potpiše neke papire.
— Kazao je da je lekar i da će porođaj biti bezbedan kao u bolnici. Rekao mi je da će roditelji koji će usvojiti dete biti potpuno provereni. I rekao mi je da će mi deset hiljada dolara biti uplaćeno na ime pretporođajnih troškova.
Sranje. Ejvis Ričardson je prodala svoju bebu.
Bila sam besna, frustrirana, i još sam gajila nadu da je dete živo, ali nisam dopustila da mi se emocije osete u glasu.
Rekla sam:
― I ti si poverovala u sve to, Ejvis? Uopšte ti nije bilo sumnjivo?
— Bila sam zahvalna.
Nisam znala šta da radim s njom.
Ejvis Ričardson je od samog početka znala šta se desilo s njenom bebom. Lagala je Policiju San Franciska, a mi smo uložili polovinu naših resursa u jalovu potragu kojom smo traćili vreme i ljudstvo i kojom nismo ni mogli da pronađemo njenu bebu.
Pa, barem je s laganjem bilo svršeno.
Ako Ejvis ne želi da provede noć u ćeliji, reći će mi istinu o svemu što zna.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:59 am






28.

Ejvis Ričardson je ljuštila lak s noktiju dok mi je pričala da su joj se kontrakcije javile dva meseca pošto je prvi put pozvala „Francuza" kojeg je pronašla na Pratslistu. Ponovo je okrenula taj broj i dogovorila da je pokupe na dva bloka od škole.
― Imaš li još uvek taj broj?
― Niko se više ne javlja na njega. A onda se vratila svojoj priči.

― Plašila sam se da će me neko videti kako tako stojim na ulici ― reče ona. - Kad su se kola zaustavila, videla je da se radi o običnom autu s četvora vrata. Tamne boje. Sveže opranom. Brzo sam sela na zadnje sedište.
Iznajmljen auto, pomislih.
Ejvis mi je ispričala da su napred sedela dvojica muškaraca ali da su im lica bila u senci i da im je, pošto je ušla, videla samo potiljak. Rekli su joj da legne na pod pozadi i pokrije se ćebetom.
― Koliko dugo je vožnja trajala? — upitah. - Jesi li čula išta što bi moglo da nam pomogne da shvatimo gde su te odveli?
― Ne znam koliko dugo sam bila u kolima. Sat vremena? Uključili su radio - reče mi Ejvis.
— Stanicu s nekom laganom muzikom. Ubrzo posle toga, osetila sam kako me igla ubola u kuk, pravo kroz ćebe. U sledećem trenutku su me izvukli iz kola i pomogli mi da odem stazom do neke kuće. Narednice Bokser, bila sam u velikim bolovima.
— Čega se sećaš u vezi s tom kućom? Boja? Stil gradnje? Da li se nalazila u nekom naselju?
— Ne znam. Visila sam obešena o ruke tih muškaraca, gledajući u stopala... mislim da sam čula kako vrata lupaju za mnom, ali ponovo sam pala u nesvest i kad sam se probudila, bila sam u krevetu i imala sam kontrakcije na svakih dva minuta — reče ona.
Uzdahnula sam. Bes me prošao. Ova priča je tako prokleto strašna. Jedini način da se ova devojka izbori sa onim što joj se desilo možda je bio taj da se distancira, kao što je i učinila.
— Kad sam se sledeći put probudila, svetio mi je sijalo u lice. Bilo je pričvršćeno za vrata.
Jedna od onih lampi od aluminijuma u obliku činije?
Klimnula sam glavom i zabeležila taj detalj, koji nije bio nikakav trag.
— Nisam mogla nikoga da vidim jer mi je svetio sijalo u oči i bila sam oduzeta — reče ona.
— Dali su mi da pijem vode na slamku iz neke crvene flaše.
— Čula sam bebin plač. Tražila sam da je vidim — nastavi ona, ravnodušnim glasom, mirnog izraza lica. — Rekli su da mi to neće nikako pomoći. Da sam rodila zdravog dečaka. I onda sam se probudila na ulici — reče mi.
— Bio je mrak — reče Ejvis. — Nisam znala gde se nalazim. Onda sam videla znak na kojem je pisalo „jezero Mersed“ . Odeća mi je bila krvava i odvratna. Pronašla sam kišnu kabanicu koju je vetar naneo u žbunje, pa sam svukla odeću i obukla je.
Ljudi koji su je oteli nisu čak ni dotakli zelenu plastičnu kabanicu, jedini fizički dokaz koji smo imali. Toliko o trideset šest sati provedenih u laboratoriji da bi se analizirale čestice na njoj.
— Mogli su da me ubiju — reče ona. Klimnuh glavom.
— Teško je reći da si imala sreće, ali jesi.
Devojčina najoštrija sećanja bila su potpuno beskorisna. Lažni francuski naglasak. Tamni sedan. Aluminijumska lampa. Crvena flaša sa slamkom. Zelena plastična kabanica koja nikad nije bila u kontaktu s počiniocima. Sve je vodilo nikuda.
Razumela sam zašto je Ejvis potisnula bolnija sećanja.
Ali njen kontinuirani nedostatak zanimanja za bebu me je zapanjio. Nije bilo važno što njoj nije bilo stalo. Meni je bilo stalo.
Pronaći ću tog malog dećaka ili ću umreti pokušavajući.
— Znaš li gde ti se beba nalazi?
― Ne.

― Jesi li bila iskrena prema meni?
― Jesam, kunem se — reče Ejvis.
Moj alarm za lupetanje je mirovao. Nisam mogla da procenim da li me laže ili ne. Ali postojao je još čitav niz pitanja kojih se nismo dotakle.
— Ko je bebin otac? — upitah.


29.

Akademija Brajton nalazi se u oblasti Prezidio hajtsa, ušuškana, gotovo sakrivena iza drveća i komšiluka sastavljenog od uspavanih ulica omeđenih kućama u viktorijanskom stilu. Bilo je iznenađenje skrenuti iza ugla i ugledati četiri lepe kamene građevine postavljene u kvadrat oko kompaktnog kampusa koji se sastojao od uredno pokošenih travnjaka ukrašenih živicama i šimširom orezanim u obliku kupa.
Srednjoškolci su igrali tenis i hokej na travi, sedeli na klupama ili ležali pod drvećem u dvorištu.
Celo to mesto je mirisalo na zeleno. Na zelenu boju novca. Kao Hogvorts za zaista bogate.
Konklin i ja smo se javili u administrativno odeljenje, gde smo se upoznali s dekanom Hanoverom, krupnim čovekom u ružičastoj košulji s tufnastom leptir-mašnom ispod plavog sakoa.
Rekli smo mu da istražujemo moguće kidnapovanje Ejvis Ričardson i nestanak njenog deteta. Hanover se znojio po prohladnom danu, a znala sam i zašto. Dekan je imao veliki problem.
― Ovo je gore od noćne more — reče mi Hanover. - To jadno dete. I naravno, njeni roditelji će nas tužiti za sve pare.
Dobila sam dekanovu in loco parentis {2} dozvolu da ispitam Ejvisinog dečka, Lorensa Fostera, kao i šestoro Ejvisinih najboljih prijatelja s mog kratkog spiska.
― Recite mi nešto o toj deci — rekoh.
― Foster je prosečan klinac, dobroćudan. Roditelji su mu vlasnici jednog časopisa u Njujorku. Ima dosta drugova, ali priznajem da ne znam mnogo o njegovoj vezi s Ejvis.
Hanover nam je dao kratke biografije ostale dece: svi su bili deca bogatih roditelja koji su živeli u drugim državama ili drugim zemljama. Ejvisina cimerka, Kristin Bil, nije bila izuzetak. Roditelji su joj bili u vojsci, stacionirani s druge strane okeana.
Napustili smo znojavog dekana, izašli iz administrativnog odeljenja kroz vrata s kamenim lukom i zaputili se jednom od žbunjem omeđenih staza ka glavnom holu.
― Hoćeš li za promenu da budeš dobar policajac? — upita me Rič.
― Bih kad bih mogla - rekoh mu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:59 am







30.


Pronašli smo Larija Fostera u visokotehnološkoj laboratoriji u najjužnijem krilu škole. Bio je onakav kako ga je dekan opisao: dobroćudan, lepolik učenik desetog razreda sa Istočne obale. Nosio je finu školsku uniformu - kaput, kravatu, sive pantalone i vrhunske patike.
Pozvali smo Larija u jednu praznu učionicu i posedali za stolove. Pomolila sam se u sebi da ovaj tinejdžer zna nešto što će nas odvesti do njegovog sina.
― Mislite da sam ja otac? Nisam — reče Lari Foster. Njegove pospane sive oči širom se otvoriše. Donja usna mu je podrhtavala. — Ejvis i ja smo drugovi. To je sve.
― Drugovi, a? — reče Konklin. - Ejvis nam je rekla da ste bliskiji od toga. Zašto bi lagala?
― Ne znam zašto bi lagala. Nikad se nismo smuvali, nikad ― reče klinac. — Nikad nisam gajio tu vrstu osećanja prema Ejvis, kunem se.
― Znao si da je bila trudna? — rekoh.
― Da, od prošle nedelje, i nisam nikome rekao. Ejvis je rekla da će roditi bebu nekom paru koji ne može da ima decu. Rekao sam joj da lupa gluposti. A onda sam pomislio: ’Hej, nije me zvala dva dana. Da li je dobro?’
― Imamo razlog da verujemo da je Ejvis zatrudnela na uobičajen način — reče Konklin. — Ako je to istina, ko bi po tvojoj pretpostavci mogao da bude otac njene bebe?
― Nemam pojma. Nisam ni znao da je spavala s nekim ― reče klinac.
Sledeći na redu bio je Brendon Taker, klinac kojeg je čekala karijera profesionalnog fudbalera. Bio je viši od mene i imao je razoružavajuće opasan osmeh. Videla sam dosta slika tog klinca na Ejvisinom profilu na Fejsbuku.
Da li je on otac njenog deteta?
Posle uvodnog predstavljanja, pitala sam Takera šta zna o Ejvis — njenoj trudnoći, bebi i kretanju u poslednja tri dana.
— Gospoja, ne znam ništa ni o kakvoj bebi — reče Taker. — Čuo sam da je trudna tek pre nekih, šta znam, nedelju dana. I bio sam, ono, potpuno šokiran. Ejvis je vrlo tiha devojka. I gojazna. Mislio sam da se prosto ugojila.
— Dakle, u kakvom ste odnosu? — upitah. — Ima te na listi prijatelja na Fejsbuku.
— Kao da to nešto znači. Poslala mi je zahtev da postanemo prijatelji. Ja sam pristao. Ranije mi je pomagala oko francuskog ― nasmeja se on. — Spremala me povremeno za ispite. Plaćao sam joj na sat. Za podučavanje — reče on.
— Jesi li se ikad smuvao s Ejvis? — upita Konklin. Klinac je izgledao uvređeno.
— Ja? Ne, bre. Nije moj tip, druže. Ne bih se smuvao s njom čak ni pijan... prosto nije moj

tip.


— Koje njen tip? — upitah.
— Lari Foster, zar ne?
U istoj učionici smo ispitali još troje tinejdžera, i do tada su svi saznali zašto smo došli.

Nijedno od te dece nije priznalo da je znalo za Ejvisinu trudnoću duže od nedelju dana i niko nije znao identitet oca njenog deteta.
Nekoliko puta su nam rekli da je tiha devojka, inteligentna, da nije popularna, ali da niko i ne beži od nje. Dobijala je dobre ocene i držala se po strani.
Čak su i devojke koje smo ispitali, na naše molbe da nam pomognu da pronađemo bebu, govorile da ne znaju ništa pod milim bogom.

— Možeš li da veruješ — reče mi Konklin kad je poslednji klinac otišao iz učionice — da postoji ovakva škola? Ejvis je bila u devetom mesecu, a niko ništa nije znao.
— To me podseća na nešto što sam jednom čula - rekoh svom partneru. — Kako znaš da tinejdžer laže?
— Kako? — upita Konklin.
— Usne mu se miču.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:00 am






31.

Ejvis i Kristin Bil delile su sobu duže od godinu dana. Logičan zaključak je da bi, od svih ljudi koji poznaju Ejvis, njena cimerka, s obzirom na to da su svakodnevno u kontaktu, trebalo najviše da zna o njoj. Pretpostavljala sam da možda zna o čemu Ejvis razmišlja, šta radi i planira za sebe i svoju bebu. Kristin Bil je bila naša najveća nada — a možda i poslednja. Konklin je pokucao na drvena vrata u hodniku punom istih takvih vrata. Nečiji glas je doviknuo:
— Napreeed.
Ušli smo — i dočekao nas je miris marihuane.
Soba u đačkom domu bila je taman dovoljno velika da u nju stanu dva kreveta, dva ormara i dva stola. Gledala je na Prezidio, a preko vrhova krošnji mogla sam da vidim tanak pojas zaliva.
Ispred tog prizora nalazila se Kristin Bil.
Ležala je na leđima na klupi ispod prozora, savijenih dugih nogu, bosim stopalima oslonjena na zid. Bila je lepa, guste, neposlušne tamnosmeđe kose, a na sebi je imala helanke i mušku košulju. Iz ušiju su joj virili beli gajtani.
Devojka se prepala kad nas je ugledala, ispravila noge i sela, i izvukla slušalice iz ušiju. Bila je mršava — i previše mršava.
Rekla je:
― Ko ste vi?
Dok sam nas predstavljala i govorila joj zašto smo došli, odmerila sam devojku od glave do pete. Čak i sa četiri i po metra sam videla da su joj ženice raširene.
Takođe sam osmotrila u kakvom stanju se nalazi soba.
Kristinina strana je izgledala kao da je kroz nju protutnjao tornado. Pod oko njenog nenameštenog kreveta bio je prekriven odećom, knjigama i omotima od slatkiša.
Druga strana, Ejvisina strana, bila je uredna kao bankarski sto. Na jastuku na njenom krevetu bilo je izvezeno slovo E, a na komodi je stajala slika porodice Ričardson.
Ejvisin ormar je bio otvoren. Brzo sam joj pregledala odeću i videla da je ima u dve veličine. U veličini M i XL.
Kompjuter joj je stajao ugašen na stolu, ali bez naloga nismo smeli da ga taknemo.
― Je li Ejvis dobro? - upita Kristin tonom koji mi je rekao da je nije ni najmanje briga.
— S roditeljima je ― rekoh. ― Dobro je ali prošla je pakao. Kristin, je li te Ejvis zvala ili ti pisala? Pokušavamo da pronađemo njenu bebu.
— Bebu? Ne znam ništa ni o kakvoj bebi.

— Ejvis je bila u devetom mesecu — rekoh. — Viđala si je svaki dan. Osim ako nisi slepa, morala si da znaš da je trudna.
— Pa, nisam — reče devojka. — Dosta je jela a nije vežbala. Okrenuvši se ka Konklinu, rekla sam:
— Znate, inspektore, više mi je muka od ove lažljive dece.
— Mislim da ne shvataju da smo mi policajci koji istražuju ubistva — reče on. — Možda misle da su izvan zakona zato što idu u školu za bogatu decu.
Devojka je sad zurila u nas, gledajući čas ujedno čas u drugo, a zatim joj je pogled poleteo ka jednom mestu na podu. Ispratila sam ga do jedne gomile veša i ugledala ivicu platične kese ispod jedne čarape.
Rekla sam Konklinu:
— U pravu si. Razmaženi su. Žive u nekom drugom svetu. U svetu gde posedovanje ovoga
— rekoh, ćušnuvši čarapu u stranu vrhom cipele — nekoliko grama marihuane nije protivzakonito. Ali, naravno, radi se o posedovanju nedozvoljene droge i u ovom slučaju, s obzirom na to koliko je imaš ovde, Kristin, rekla bih da se čak radi o posedovanju s namerom da se droga preproda.
— To nije moje. Nikad je ranije nisam videla.
Morala sam da se nasmejem. Na pola metra od njenog krevet, a nikad je nije videla.
— Kažem da je ta trava tvoja i da će analiza tvoje mokraće pokazati da si je pušila. Zavukla sam ruku pod kaput da izvadim lisice, a devojka je ustuknula.
— Kristin Bil, uhapšena si zbog posedovanja narkotika.
— Ne... šta — šalite se? Izbaciće me odavde. Dobro, dobro, dobro. Kao, šta želite da znate?
— Gde je beba?
— Ne znam.
— Koje otac Ejvisine bebe? - rekoh.
— Nikad mi nije rekla. Govorim vam istinu.
— Neko joj je napravio dete — reče Konklin.
— Izlazila je s momcima, ali ni sa jednim za stalno.
— Još laži... mislim da ćeš nam istinu reći u stanici. Naravno, moraćemo da pozovemo tvoje roditelje.
— Mislim da se zabavljala s jednim oženjenim muškarcem ― dreknu klinka na mene. — Čujte. Nije mi rekla. Jednom prilikom, pitala sam je da li je trudna. Rekla je: ’Ne želim da pričam o tome’. Pitala sam da li je njen tajni dečko oženjen, a ona me je pogledala. Ovako. I rekla mi je da nikad nikome ne kažem. I to je sve što znam. Sve. Nikad više nije pomenula bebu. Možda je rekla Lariju Fosteru. Njih dvoje su bliski.


32.

Stavila sam vizitkartu na Kristinin sto i rekla joj da me pozove ako se seti ičega što bi htela da kaže, a što bi moglo da spase život jedne bebe. Travu sam bacila u WC šolju u kupatilu u hodniku, a onda sam, tiho proklinjući tinejdžere, otišla sa svojim partnerom iz đačkog doma.
Tokom šest sati koje smo proveli ispitujući Ejvisino društvo u Brajtonu, njeni roditelji su

me zvali dvanaest puta. Nisam imala ništa da im saopštim, pa sam puštala da im se javi govorna pošta. Ali dok smo odlazili s kampusa praznih ruku, Brejdi me je nazvao.
Javila sam se posle trećeg zvona. Poručnik je zvučao razdražljivo.
— Štampa je saznala — reče on. — Za dva sata priča će osvanuti na redovnim TV stanicama, ali već je objavljena na kablovskoj i internetu.
Moj sledeći pozivalac bila je Sindi.
— Lindzi. Kako si mogla da mi ne kažeš? Tu priču si obećala meni. Zaklela si se.
— Ja ne znam ništa, Sindi. Baš ništa. Istraživali smo na terenu bez uspeha.
I Konklinov telefon je zazvonio. Bio je to Pol Ričardson, koji je rekao da se predstavnici medija skupljaju ispred njhovog hotela, tražeći izjavu.
— Ništa im ne govorite — reče Konklin Ejvisinom ocu. — Ostanite u svojoj sobi i neka vam hotel blokira sve pozive. Koristite samo mobilni telefon.
— Štampa ima da skače od sreće zbog ove priče — rekoh Konklinu dok smo se vraćah u kola.
— Možda će iz toga proisteći neki trag — reče on.
— Volim tvoj optimizam.
Viđala sam kako se slične priče otimaju kontroli, kako se izmišljotine mešaju sa istinom, dovode do lažnih dojava i stvaraju predubeđenja kod porote. Priča o „nestaloj bebi“ može da se pretvori u kidnapovanje, trgovinu decom, čak i veštičarenje i otmicu od vanzemaljaca. I to pre nego što tabloidi koji se prodaju po supermarketima dođu do priče.
— Moramo nešto da iskopamo - reče Konklin kad smo se uključili nazad u saobraćaj. Naglas sam uzdahnula.
Kad bih samo imala neki pozitivan osećaj u vezi sa ovim slučajem. Ali osećala sam da je kasno da stavimo sigurnosne pojaseve. Već smo bili udarili u zid.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:00 am



33.

Kombiji TV ekipa već su bili parkirani ispred glavne policijske stanice, a izveštači su snimali reportaže koristeći sivu granitnu fasadu zgrade kao pozadinu.
Konklin se zaustavio na parkingu u ulici Harijet, a meni je mobilni zazujao u džepu na kuku. Juki mi je poslala poruku u kojoj mi je saopštila da želi da me vidi, da mi priča o svom sinoćnjem sastanku. Na kraju poruke je naredala čitavu ogradu od uzvičnika.
Uzvratila sam joj porukom, rekavši da i ja nju moram da vidim. Važno je!!!!!!
Koji minut posle šest, uronila sam u masu u baru Makbejnova svetska piva, omiljenom sastajalištu policajaca i advokata dva bloka udaljenom od glavne policijske stanice. Pod je bio prekriven ljuskama od kikirikija, za šankom se točilo egzotično pivo, a za jednim stolom pozadi igrao se bilijar. Juki je bila za šankom.
Otvorila sam jaknu i, otkrivajući značku prikačenu za pojas, pokazala je tipu koji je sedeo s Jukine desne strane.
— Nisam kriv, narednice — reče on, dižući ruke. Oboje se nasmejasmo. — Čestitam, znate, na udaji — reče on.

— Hvala ti za mesto, Rejnoldse. Rekla sam Juki:
— Zdravo, prijateljice ― poljubila je u obraz, sela na barsku stolicu. Onda sam naručila jednu koronu i udarila u priču. ― Sinoć sam se videla sa Kendas Martin.
— Šta si uradila? Nisam sigurna da sam te dobro čula.
Juki je sedela na samo trideset centimetara od mene ali joj je ton prešao u viku. Nikad se ranije nije naljutila na mene, i iskreno me je bilo sramota.
Prisetila sam se svog suđenja od pre dve godine, kad sam bila optužena za protivpravno oduzimanje života jer sam upucala jednu tinejdžerku koja je otvorila vatru na Džakobija i mene bez ikakvog povoda.
Bila je to čista samoodbrana, ali svejedno su mi sudili. Grad San Francisko nije mogao da mi pomogne. Mogla sam da izgubim posao, životnu ušteđevinu, reputaciju, ali to se nije desilo.
Juki Kasteljano je bila u mom timu branilaca. Borila se za mene, i pobedili smo. Mnogo joj dugujem.
Sada sam rekla Juki:
— Fil Hofman me je zamolio da se vidim s njom. Rekao je da smo uhapsili pogrešnu osobu za ubistvo Denisa Martina.
— Jesi li ti luda? — reče Juki.
A onda je osula verbalnu mitraljesku paljbu po kojoj je poznata: — Poslušala si jednog branioca? Radila si mi iza leđa i ispitala optuženog u mom slučaju? Kako si mogla, Lindzi? Zašto si uopšte pomislila da imaš pravo to da uradiš?
― Či i Maknil su moji podređeni - rekoh, osetivši da mi obrazi rumene. — Ako su uhapsili pogrešnu osobu, ja moram da znam za to.
Mogla sam da pozovem Juki. Trebalo je da pozovem Juki. Ali ona bi pevala istu pesmu kao i Brejdi, Ći i Maknil. Rekla bi: „Nemoj to da radiš“ .
― Samo sam pričala s njom, dođavola - rekoh. - Ništa drugo.
Juki pozva šankericu, mršavu mladu ženu s velikim grudima po imenu Nikol.
― Daj mi još jedno - reče Juki, gurnuvši napred svoju praznu kriglu i oborivši činiju s kikirikijem s devojčine strane šanka.
―To ti je treće — reče Niki.
— Je l’? - uzvrati Juki. — Pa šta?
― Samo kažem.
― Pa, nemoj.
Juki se okrenu ka meni.
― Dakle, dok si samo pričala s Kendas Martin, šta ti je rekla?
— Rekla je da je Elen Laferti najverovatnije bila u vezi s njenim mužem i da ima teoriju. Kendas misli da je njen muž ostavio Elen, ili da je ona shvatila da ovaj njome manipuliše. Kendas misli da je Elen ubila Denisa.
— Čoveče — reče Juki. — Kendas kaže da je neko drugi ubica. Baš šokantno. Bože, Juki je baš ljuta.
Rekla sam:
― To pruža odgovor na ono veliko pitanje. Ko je bio nepoznati uljez? Ako Elen Laferti nije još bila krenula do grada, već se nalazila na mestu zločina.
— Lindzi, sve je to skretanje pažnje Fila Flofmana. Možda se Deda Mraz spustio niz

dimnjak i ubio ga. Možda je Denis Martin gurnuo pištolj u šaku svoje žene i sam se upucao. Nije trebalo da zabadaš nos u ovo. Osramotila si me, i zbog čega?
— Pola Čija. Bio je to njegov slučaj.
— Imaš pravo. Zašto se Hofman nije obratio Čiju? Obratio se tebi jer smo nas dve prijateljice i jer pokušava da potkopa moj slučaj ― reče Juki, lupivši kriglom po šanku.
— Samo te zajebava, a ti uživaj u tome. Ja ću se postarati da ta žena bude osuđena. Jer ubica nije neko drugi, Lindzi. Kendas Martin je ubica.


34.

Ulazeći u sudnicu sledećeg jutra, Nik Gejns reče Juki:
— Šta je ovo? Više nema dražesne dečice u prvom redu.
Juki odloži akten-tašnu na sto i krišom osmotri red sedišta iza stola odbrane. Tamo je ugledala nepoznata lica. Izgledali su mlado i napeto. Verovatno studenti prava. Dece Martinovih nije bilo. Pretpostavila je da su poslužili svojoj svrsi - pre nego što je Dankan vrisnuo i naljutio sudiju.
Sud je nastavio sa zasedanjem. Sudija Lavan se obratio Juki, zamolivši je da pozove sledećeg svedoka. Bila je spremna.
— Narod poziva Feliksa Aštona da svedoči.
Crnokosi brka od četrdesetak godina u sivom sakou i crnim pantalonama skupog izgleda položio je zakletvu.
Juki ga je zamolila da kaže kako se zove i čime se bavi.
— Ja sam agent za nekretnine. Za skupa imanja — reče Ašton. Juki stade da šetka sudnicom i reče:
― Koliko dobro poznajete Kendas Martin?
— Viđali smo se nekih godinu dana.
— Pod Viđali’ mislite na ljubavnu vezu?
― Da.
— Kako ste je upoznali?
— Denis Martin je zatražio od mene da procenim kuću koju su on i Kendas posedovali. Ona me je zvala pošto sam izvršio procenu i tražila da joj dam informacije o tome.
— Jasno mi je — reče Juki. Pogledala je nakratko u beleške, pa nazad u svedoka.
— I koja je bila vrednost kuće?
— U tom kraju i u tako dobrom stanju, ne manje od tri i po miliona. Neki bi platili i do pet.
— Jeste li imali prilike da se sretnete s Denisom više od jednom?
― Jesam.
— Pod kakvim okolnostima?
— Na svake dve nedelje bi se pojavio u restoranu u kojem smo Kendas i ja večerali i seo za sto do našeg. Sedeo je pored nas u bioskopu dva puta. Pratio je Kendas da bi je nervirao. Koristio je te prilike da sa mnom vodi sarkastične drugarske razgovore.
— Dakle pratio ju je. Je li Kendas besnela zbog toga?

— Prigovor - reče Hofman. — Navođenje svedoka na odgovor.
— Dozvoliću. Odgovorite na pitanje, gospodine Ašton. Ašton reče:
— Denis Martin je stalno podbadao Kendas. Hvalio se meni i njoj kako se viđa s dosta različitih žena. Rekao mi je da bi se odmah razveo od Kendas kad bi mu dala ono što želi - kuću, alimentaciju i decu. Govorio je da želi sve. Na taj način je pokušavao da je muči dok ne popusti.
— I je li vam Kendas ikad rekla da će pristati na njegove uslove?
― Ne.
— Volite li doktorku Martin? — upita Juki.
— Da, volim je.
— A da li je ona vama rekla da vas voli?
― Jeste.
— Ali nije htela da se razvede od muža.
— Bio je zao tip. Da nije insistirao na starateljstvu nad decom, pustila bi ga da ide. Ali nije želela da mu da zajedničko starateljstvo.
— Lepo od nje.
Hofman ustade i uloži prigovor. Juki reče:
— Povlačim komentar. Imam još samo jedno pitanje, gospodine Ašton. Kažete da ste se vas dvoje voleli. Ipak, Denis Martin vam je stajao na putu. Da li vam je Kendas Martin ikad rekla da bi volela da ubije svog muža?
― Pa... ne bi to zaista učinila.
― Da ili ne, gospodine Ašton? Pod zakletvom ste. A imamo i vaš iskaz koji ste dali ranije pod zakletvom.
― Ah. Da, rekla je to, ah...
― Odgovor je da. To je sve, gospodine Ašton. Hvala vam.
― Unakrsno, gospodine Hofman? - upita Lavan.
Fil Hofman ustade, zakopča sako, ispravi svoju ermes kravatu i priđe pultu za svedoke.
― Gospodine Ašton, na osnovu vaših razgovora s Kendas, mislite li da je zaista htela da ubije svog muža?
― Prigovor, časni sudijo. Od svedoka se traži da nagađa — reče Juki.
― Odbija se - reče sudija Lavan. — Svedok može da odgovori.
― Ne. Kendas nije nasilna.
― Dozvolite da vas pitam sledeće — reče Hofman. — Poznavali ste optuženu godinu dana.
Za to vreme, da li vam je ikada pokazala neki pištolj ih rekla da poseduje pištolj?
― Ne, nije.
― Hvala vam. Nemam više pitanja.
― Svedok može da napusti govornicu - reče sudija.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:01 am







35.

Juki je potisnula rastući bes prema Hofmanu i koncentrisala se na svoju svedokinju, Sindi Pariš, kuvaricu Martinovih, koja je živela kod njih u kući.
Parišova je bila mehaničar za održavanje mlaznih motora u mornarici SAD, a sada je bila u pedestim, krupna žena sa izbledelim tetovažama na podlakticama.
— Koliko dugo živite u domaćinstvu Martinovih? - upita Juki kuvaricu.
— Sledećeg meseca će biti jedanaest godina. Došla sam kod Martinovih pošto se Kejtlin rodila.
— I da li biste rekli da vam je, kao članu domaćinstva, poznato u kakvom stanju je bio brak Martinovih?
— Da, rekla bih da jeste.
— Kako su se njih dvoje slagali?
— Uopšte se nisu slagali.
— Gospođice Pariš, da li ste bliski s doktorkom Martin?
Krupna žena je izgledala kao da joj je neprijatno. Pogledala je u šake i promrmljala:
— Da. Ona mi se poverava.
Juki je plasirala sledeće pitanje lagano, ali pravo pod prečku.
— Da li se Denis Martin viđao s nekim? To jest, je li spavao s drugim ženama?
— Ne bih znala reći.
— Ne biste znali, gospođice Pariš?
— Sa mnom nikad nije govorio ni o čemu drugom osim o hrani — reče kuvarica, izazvavši salvu smeha na galeriji.
Juki se nasmešila, sačekala da se smeh utiša, pa upitala:
— Da li je doktorka Martin pričala s vama o ljubavnim vezama svog muža?
— U početku jeste. Kasnije manje.
— Gospođice Pariš, dozvolite da budem preciznija. Da li vam je Kendas Martin rekla kakva je osećanja gajila prema svom mužu nedelju dana pre nego što je ubijen?
— Da. Mučio ju je, neprestano. Veče pre pucnjave rekla je da ga mrzi. Rekla je da bi ga ubila kad bi mogla. Pretpostavljam da je to ono što želite da kažem.
— Samo recite istinu, gospođice Pariš.
— Njihov brak nije bio lep. Nijedno od njih dvoje nije imalo koristi od onog drugog.
— Da li vam je Kendas Martin ikad rekla da bi volela da ubije svog muža?
― Jeste.
— Nemam više pitanja — reče Juki, vraćajući se za svoj sto.
— Mogu li da kažem još nešto?
— To je sve, gospođice Pariš. Završili smo.
Fil Hofman ustade i priđe Jukinoj svedokinji da je unakrsno ispita. Reče:
— Šta ste hteli da kažete, gospođice Pariš?
— Htela sam da kažem da je doktorka Martin dobra osoba. I da voli svoju decu.
— Zbilja jeste. Gospođice Pariš, jeste li ikad videli neki pištolj u kući?
— Ne, nikad.
— Hvala vam. To je sve.
Juki se osloni dlanovima o sto, ustade i reče:
— Časni sudijo, volela bih da dodatno ispitam svedoka.

Sudija reče:
― Samo izvolite, gospođice Kasteljano.
— Gospođice Pariš, da li doktorka Martin voli svoju decu dovoljno da bi ubila za njih?
— Prigovor - reče Hofman. - Advokat tužilaštva navodi svedoka na odgovor. I zahteva od njega da nagađa.
— Usvaja se.
— Povlačim pitanje — reče Juki. — Nemam više pitanja, sudijo.
— Svako bi to učinio — odgovori kuvarica.
— Hvala vam, gospođice Pariš. Slobodni ste — reče sudija.
— Svako bi ubio za svoju decu — promrmlja kuvarica glasno, dok je ustajala s mesta. — To je zakon prirode.
Hofman ustade da uloži prigovor, ali sudija reče:
― Ja ću, gospodine Hofmane. Gospođice Pariš, svedočili ste pod zakletvom. Gotovo je.
Porota će zanemariti svedokinjine spontane opaske.
— Neću da me ućutkujete — reče kuvarica, dok se povlačila preko sudnice. — Svako bi ubio za svoju decu.


36.

Sindi je zurila u monitor svog kompjutera, više nego svesna tajmera u levom uglu ekrana koji je odbrojavao sekunde do njenog roka za predaju teksta u četiri sata.
Čoveče, kako se zaglavila.
Pošto je jedva ispoštovala jučerašnji rok, još nije znala kako da napiše ovu priču. Srceparajući i zaista užasavajući intervjui sa žrtvama silovanja bili su prilično živi u njenoj glavi, ali nije smela da navede imena svedoka, nije smela da citira medicinske sestre, i nije bilo
„izvora bliskih policiji" jer policija uopšte nije radila na tom slučaju.
Sindi je ogolila činjenice do samih kostiju.
Mete napada bile su žene koje žive i rade na tri različita mesta u gradu. Te žene nisu bile istog tipa. Bile su različitih godina, zanimanja i nacionalnosti. Nimalo nisu ličile jedna na drugu. I najgore od svega: Sindi može nasmrt da isprepada čitateljke ovom pričom, ali ne zna kako mogu da se zaštite od silovatelja.
Ponovo je iščitala beleške koje je pohvatala tog jutra intervjuišući poslednju žrtvu, Inez Fleming. Poput Laure Rizo i En Benet, Inez Fleming se probudila blizu kuće posle nekoliko sati kojih se nije sećala. Za to vreme su je silovali, nespretno obukli i ostavili napolju.
Flemingovu je u devet tog jutra pregledao lekar u urgentnom centru bolnice Sent Frensis. Glavna sestra je pozvala Džojs Miler da joj kaže da imaju žrtvu silovanja poput onih koje su ranije te nedelje došle u bolnicu Metropoliten.
Džojs je pozvala Sindi. I Sidni je otišla da se vidi s Flemingovom.
Prvo što je Sindi primetila kod Flemingove jeste to da ona nije nimalo slabašna. Inez je imala devedesetak kila i radila je kao učiteljica na zameni u jednoj državnoj školi u Mišnu. Izgledala je kao da ume da se snađe na ulici, i za razliku od prve dve žrtve, Inez je bila udata.

Inez je rekla Sindi da se seća da je čula nešto dok je bila u stanju nalik snu. Rekla je: - Radilo se o nekakvom „velikom danu“ . Šta je to?
I Sindi je to želela da zna.
To je nalikovalo delićima sećanja koje su ostale žene pominjale. Poput Laure i En, Inez nije mogla čak sa sigurnošću da kaže ni da li se radi o sećanju. Možda je to bila fantazija, ili čak nešto što je čula dok je ležala na ulici.
U tom trenutku je stigao muž Inez Fleming i rekao joj da ne priča s novinarima, i sad, šest sati kasnije, Sindi se koprcala u živom pesku i ponestajalo joj je vremena.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:01 am



37.

Sindi je istegla prste i isprobala jedan naslov: „Silovatelj drogira i ostavlja žrtve po gradu“ . Kucala je uvod: Nakon što su povratile svest, tri žene su prijavile da su bile drogirane i silovane ― kad joj je telefon zazvonio. Pogledala u ekran.
Bio je to Riči.
Treba li da prihvati poziv, ili da pusti da se javi govorna pošta? Bilo je 15.23. Nema vremena da priča s njim. Ne sada. Ovo joj je jedina priča i mora da radi na njoj.
Zgrabila je slušalicu posle trećeg zvona.
— Mogu li da te pozovem kasnije, Riči? Imam rok.
— Oduzeću ti samo sekund — reče on, s vragolastim tonom u glasu. - Želim da upoznaš jednu važnu osobu.
Sindi se nasmeja, okrenu se u stolici da ne bi videla sat. ― Stvarno? Koje ta važna osoba?
— Neću da ti kažem. Ne sad.
— Šta ako mi kažeš nezvanično? — upita Sindi.
— Sviđa mi se tvoj stil, Sin, ali ipak ćeš morati da sačekaš.
— Bedak. Gde si sad?
— Na ulici ispred Marka Hopkinsa, čekam Lindzi. S Ričardsonovima je. Trebalo bi da siđe za sekund.
Sindi je zamislila Ričija kako stoji naslonjen na neobeležen policijski auto, u plavom kao i uvek, meke, svetlosmeđe kose koja mu pada preko čela.
— Ima li vesti o onoj bebi? — upita ona.
— Jok. Imamo kilometre i kilometre ničega — reče on. — Lindzi baš lično shvata ovaj slučaj.
― Zar ga ne shvatamo lično i mi ostali? — reče Sindi.
― Nego šta — reče Rič. - Kad dođeš kući, obuci neku finu haljinu. Pokupiću te... Sin, moram da idem. Vidimo se kasnije.
― Čekaj. Kad?
― U sedam, može?
― Savršeno.
Sindi je napisala priču brzo i sa samopouzdanjem, kao što radi kad nema vremena za gubljenje. Pogledala je na sat u uglu ekrana i videla da čak može da stigne i da brzo dotera

tekst. Kad je pritisla polje za slanje elektronske pošte, sat je pokazivao 15.59. Protresla je šake i zavalila se u stolicu. Njena priča će ujutru osvanuti na ulicama.
Policajci će je pročitati, a možda će to učiniti i silovatelj. Šta će se onda desiti?


38.

Sindi je izula cipele u malom predsoblju i, svlačeći se dok je ulazila u spavaću sobu, bacila odeću na krevet i otišla pod tuš. Rič je rekao da obuče neku finu haljinu. Nije mogla čak ni da nasluti šta je isplanirao. Gde idu i ko je ta važna osoba koju će upoznati?
Voda pod tušem bila je topla i okrepljujuća. Sindi je stajala žmureći, puštajući da joj se voda sliva niz glavu. Uopšte se nije pomerala, ali mozak joj je radio.
Razmišljala je o Ričiju — o tome kako je Lindzin novi partner, kad ga je upoznala, ne samo poremetio čitav njen svet već je izbacio s putanje i nekoliko susednih planeta. Da, bio je prelep, ali hvala bogu što je uspela da svoj ljubavlju opijeni mozak drži pod kontrolom dovoljno dugo da shvati da je dobar izgled Riča Konklina samo ukrasni papir. On je bio dobra osoba. Bio je inteligentan. S njim je bilo lako pričati. Zaštitnički se odnosio prema njoj. Bio je pravi čovek za nju, definitivno. A i on je bio lud za njom.
Mora da prizna da je jedno vreme brinula da je Rič do ušiju zaljubljen u Lindzi. Videlo se da između njih sevaju varnice kad su zajedno. Ali kad ih je pitala, oboje su govorili: „Ne, ne, ne. Mi smo samo partneri."
Sad kad su ona i Riči živeli zajedno, brinulo ju je samo jedno — da li će se bezbedno vratiti kući svake večeri.
Sindi je izašla ispod tuša, obrisala kosu i obukla malu, crnu haljinu nikol miler s dubokim dekolteom, u kojoj je Rič nije ranije video. Dok je vraćala ofinger u zajednički ormar, pomislila je na mesto gde je živela pre nego što su ona i Riči pronašli zajednički stan.
Zgrada u kojoj je ranije živela nalazila se na granici dva kraja — od kojih je jedan bio u usponu, a drugi na rubu pakla. Nasela je na marketinšku kampanju prodaje nekretnina koja je kao adut isticala doseljavanje dobrostojećih u taj kraj, jer su joj se svidele otvorene, osunčane sobe u Blejkli Armsu. A onda se ispostavilo da su povremene smrti u toj zgradi u stvari ubistva.
Rič i ona su se zbližili dok je živela u toj zgradi i pisala priču o tim ubistvima. Lindzi i Rič su istraživah te zločine. Kasnije, kad su ona i Rič počeli da se zabavljaju, rekao joj je da bi želeo da ona radi bilo šta drugo u novinama osim da piše za crnu hroniku.
Ponekad je i ona to želela.
Ali češće je bila zahvalna na poslu u Kroniklu. To što je pisala a ponekad i sretala ljude toliko strašne da su joj se kovrdže ispravljale od straha, dalo joj je samopouzdanje i učinilo je boljim novinarom.
Sindi je stavila ogrlicu od malih svetlucavih kristala oko vrata i šnalu s cirkonima u kosu. Onda je uključila TV da čuje vesti. U toku je bio jedan intervju. Reporterka s KWTV-ja pričala je s nekom ženom čije lice je bilo pikselizovano da bi se sakrio njen identitet, ali Sindi ju je

prepoznala.
Bila je to žrtva silovanja koju je upoznala tog jutra. Inez Fleming.
— Sećam se samo da sam krenula s posla prošle večeri — reče Flemingova. — Jedan đubretar me je probudio rano ujutru u uličici blizu moje kuće. Još uvek sam imala sve stvari kod sebe. Tašnu i tako dalje. Možda je onaj ko me je drogirao i silovao pogledao u moj novčanik i video gde živim. Ili je možda u pitanju neko koga znam. Ženama jedino mogu da poručim da ne veruju nikome.
Sindi je petljala s daljinskim, premotala snimak na DVR uređaju i ponovo pogledala intervju.
Neko je saznao za njenu priču.
Priča je izašla u javnost, ali misterijaje ostala nerazjašnjena. Ko je to učinio? Šta se desilo?
Zašto su te žrtve bile napadnute?
Da li su napadi lične prirode ili nasumični? Koliko žena će taj tip silovati pre nego što ga uhvate?
Ovo je znala: držače se ove priče do kraja.
Telefon zazvoni pored kreveta i ona ga podiže s baze.
― Riči?
— Siđi dole, dušo. Očekuj neočekivano. Da, to sam rekao. Budi spremna na sve.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:01 am






39.

Jukin pratilac je sedeo pored nje u separeu u Odmetniku, elegantom restoranu pored vode u Somi, 3 s neometanim pogledom na most Bej. Niz bakarni zid iza njihovih leđa slivao se slap vode, tekući od plafona do poda. Butine su im se dodirivale, njegova od sunca izbledela kosa, začešljana unazad i ravno podšišana, padala mu je po okovratniku dok joj je pričao o poslednjem slučaju na kojem je radio u Majamiju.
Juki je bila očarana zvukom njegovog glasa.
— Tip istrči iz banke s dinamitom zakačnim za grudi, s platnenom vrećom preko ramena.
Uđe u kola, stisne gas i ― zakuca se u kola pravo ispred sebe.
— O, ne. Ma daaaj... — reče Juki.
— Da, jeste - reče Džekson Brejdi. - Zakuca se svojim ševroletom u prtljažnik te honde. Onda se izveze u rikverc i ode, a tip iz honde pozove policiju. Vozač honde je dobro osmotrio Gospodina Eksplozivnog i upamtio je deo tablica na ševroletu.
— Čoveče. Svaka čast.
— U međuvremenu, blagajnik je aktivirao alarm, i sad je čitav karavan policijskih vozila krenuo u poteru za ševijem i pronašao ga ostavljenog u kanalu pored puta. Takozvani dinamit bio je na prednjem sedištu, napravljen od ofarbanih plastičnih cilindara i žice. U svakom slučaju, tip je ukrao četiri hiljade, a oni su otkrili njenov broj tablica, adresu i tako dalje. Zvao se Timberland Karson i policija ga je tražila zbog oružane pljačke neke samoposluge.
Brejdi zastade i otpi gutljaj piva.
— Nemoj sad da staješ - reče Juki. Polako je pila svoje piće. Samo ga je pijuckala. Bilo je

ukusno, ali nije htela da se napije na svom drugom sastanku za nedelju dana s Džeksonom Brejdijem.
— I sad je taj slučaj dopao meni jer sam ja radio na slučaju te oružane pljačke — nastavi Džekson. — Odemo ti mi do Karsonovog stana, pokucamo mu na vrata — reče Džekson, udarajući po vazduhu da demonstrira kucanje. — Policija Majamija. Otvorite, gospodine Karson.
— Karson otvori vrata. ’Oh, već ste pronašli moja kola? Taman sam hteo da prijavim da su mi ih ukrali.’
Brejdi prasnu u smeh i Juki se nasmeja zajedno s njim. Brejdi je imao odličan tajming i umeo je da imitira glasove. Zabavan tip.
Brejdi reče: — U međuvremenu, vidim kako na jednoj kuki pored vrata stoje obešeni ključevi od kola s malim priveskom u obliku znaka ševroleta. Kažem: ’Ima li ovde još koga, gospodine Karson?’
— ’Nema’, kaže on, i mi uđemo u kuću. Morao je da nas pusti jer on je žrtva. Neko mu je ukrao kola, je li? Moj partner postavi Karsona uza zid i kaže: 'Uhapšeni ste zbog pljačke one samoposluge’. Dok je stavljao lisice Karsonu, ja sam išao okolo tražeći vreću punu para. Na vidiku nije bilo ničega, ali video sam da je brava na vratima od spavaće sobe razvaljena ― reče joj Brejdi.
— Gurnem vrata ramenom, a Karsonov cimer, koji ne bi trebalo da se nalazi tu, sleti s kreveta i zavuče se u otvor između kreveta i zida.
— Zdraaa-vo.
— Da. Zdravo, cimeru — a na krevetu kofer pun oružja — pištolja i noževa, kao tezga na buvljaku.
— Izvukao si pištolj? - upita Juki.
— Jašta, i ciljam u krevet, vičući: ’Izađi odatle, ruke uvis.’ Znaš već. ’Ne glupiraj se.’ A tip iskoči s poluautomatskom puškom i kaže: ’Mogu da te ubijem. A možda i obojicu. Ili možete da me pustite da odem.’
― Ja se razderem: ’Baci oružje, baci oružje!’. Ali idiot zapuca, meci lete kroz vrata, i sekund pre nego sam uzvratio vatru, on pogodi Karsona u uvo.
— Jebote. Znači, upucao si cimera? — upita Juki. Brejdi reče: — Nego šta sam. Morao sam.
— Znači, dvojica su poginula.
— Ali, pogledaj me, pričam ti ratne priče.
— Volim da slušam tvoje ratne priče - reče Juki.
— Aha — reče Brejdi. — Znaš da ljudi kažu da te ono što ti se kod nekoga svidi kad ga upoznaš kasnije izluđuje?
Juki se nasmeja. — Ne brinem se — reče ona. Onda dodade:
— Hteo si da znam da si ubio nekoga. Zašto?
Brejdi klimnu glavom, šaka sklopljenih na stolu. ― Dok je unutrašnja kontrola završila sa mnom, poželeo sam da odem iz Majamija. Hteo sam da znaš to. Ovde sam za stalno.
Konobar priđe i reče:
― Vaš sto je spreman.
Juki pođe za konobarom na sprat do međusprata s pogledom na svetla na mostu, šetalište ispod i Kupidonov luk, ogromnu skulpturu na otvorenom, luk sa strelom koja probija tlo.
Bila je svesna da Brejdi hoda iza nje i svideo joj se osećaj da ga ima iza leđa.

Ali bila je i zabrinuta. Ne zato što je Brejdi ubio čoveka, već zato što će morati da kaže Lindzi da se zabavlja s njenim šefom.


40.

Sindi je pogledala kroz prozor koji je gledao na ulicu Kirkam i ugledala elegantna crna kola kako se približavaju ulicom. Zaustavila su se ispred skromne trospratne stambene zgrade u kojoj je živela s Ričijem.
U toj zgradi nisu živeli bogati i slavni ljudi, pa je pomislila da bi ovaj razvoj događaja moglo da ispadne zanimljiv. Vozač je izašao iz kola i krenuo da se penje uza stepenice ispred ulaza.
U hodniku joj je zazvonio interfon.
Sindi pomisli da je pogrešio broj, i priđe interfonu.
― Da?
— Gospođice Tomas. Vaša kola su stigla.
— Moja kola?
― Jeste li vi Sindi Tomas?
— Silazim odmah — reče ona.
Sindi je obukla svoj najbolji kaput od crnog kašmira sa starom dugmadi. Zaključala je stan i strčala niz tri niza stepenika i stepenice ispred zgrade do trotoara. Riči je stajao pored kola s ogromnim buketom ružičastih ruža u ruci.
Nosio je odelo.
Bilo je plavo, Ričova jedina boja, a na sebi je imao i uštirkanu belu košulju i kravatu sa srebrnim i belim prugama. Sindi je trebao čitav sekund da shvati da je to u odelu zaista Ričard Konklin, s nekim likujućim izrazom u očima.
Nije joj bio rođendan. A nije ni njegov. Ko li je taj neko s kim je rekao da želi da je upozna?
— Bože, prelepa si - reče Rič kad mu je Sindi prišla dovoljno blizu da mu vidi posekotinu od brijanja na vilici.
— Uzeo si mi reč iz usta — reče ona.
Bacila mu se u naručje i poljubili su se nekoliko puta pre nego što se Rič odvojio, i smejući se rekao: ― Mogu li da vas uvedem u naše privatne odaje?
— Kuda idemo? — upita ona kad su se smestili na zadnje sedište automobila, s njenim nogama preko njegovog krila. — Ko je ta tajanstvena osoba? Reci mi odmah.
— Neću da ti kažem.
Sindi ga nežno ćušnu nogom u mišicu dok su kola išla od parka Golden Gejt do Hrastove ulice, zatim duž te široke, prometne saobraćajnice omeđene drvećem iz koje su skrenula u Aveniju Van Nes, a iz nje, prošavši pored gradske skupštine, u ulicu Kalifornija. ― Volim da pokušam da sakrijem ponešto od tebe s vremena na vreme — reče Rič.
Sindi se nasmeja i reče:
― Pa, uspeo si, inspektore. Ne mogu da naslutim šta si smislio. ― I dalje nije mogla da nasluti kad su kola usporila ispred katedrale Božje milosti i zaustavila se tu.
Katedrala Božje milosti je ogromna, zadivljujuća građevina duge istorije, u gotskom stilu,

koja potiče iz perioda od pre zemljotresa i požara iz 1906. godine, i koja nakon rekonstrukcije traje i do danas.
Ta katedrala je bila tako blizu mesta gde su ona i Riči živeli da je prošla pored nje mnogo puta, uvek se diveći veličanstvenom prozoru visokih lukova i tornjeva i Gibertijevih Rajskih vrata, replike originalnih zlatnih vrata sa starozavetnim motivima iz Firence.
Ko kod bi ugledao ovu katedralu pomislio bi na Boga.
Sindi nije čak ni bila sigurna kako stoji kad je vera u pitanju, ali svaka katedrala ima neki značaj i za ljude koji nisu religiozni. Ona nije samo bogomolja već i svedočanstvo o minulim vremenima i smeni generacija, rođenju i smrti čitavih porodica.
Sindi je drhtala, potpuno zanemela, dok su se Rič i ona uspinjali stepenicama, i kroz otvorena vrata stupali u lavirint isklesanih stubova od krečnjaka širine deset metara.
Kad je stupila u centralnu lađu, Sindinu pažnju privukli su visoki vitražni prozori, a zatim je prešla pogledom preko murala koji su se protezali od zadnjeg dela crkve sve do oltara. Bila je očarana.
Nije znala šta, ali osetila je da se sprema nešto za pamćenje.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:01 am







41.

Ričovo srce je tuklo kao ludo dok se spuštao središnjim prolazom katedrale Božje milosti sa Sindi, pun strahopoštovanja pred prizorom monumentalne lučne tavanice i zlatnog raspeća iza oltara.
Sindi mu je zaustavljala krvotok u šaci, okrećući glavu naviše k njemu, upitno ga gledajući, ostavši bez teksta prvi put otkako ju je upoznao.
Zaustila je da pita:
― Šta se deš... ― ali iskrenula je stopalo i štikle su joj se izmakle pod nogama. Ričova ruka joj je prolazila ispod lakta i držala je pri dnu leđa. Uhvatio ju je pre nego što je pala i osmehnuo joj se. Osetio je kako smeh preti da provali iz njega.
— Ne smem nigde da te vodim — reče on.
— Očigledno ne — reče ona.
Činilo se da je oltar u dnu prolaza, kojim su se pružale stotine redova uglavnom praznih klupa, udaljen čitav kilometar. Rič je osetio kako mu srce tuče o rebra. Usta su mu bila suva.
I nikad nije bio tako siguran u nešto u čitavom svom životu.
Kroz glavu su mu prolazile slike Sindi: prvi put kad ju je video s Lindzi, krupnih očiju, ljubopitljivu, prednjih zuba koji su se blago preklapali, od čega joj je osmeh bio mnogo sladak, nepresušni izvor radosti. I Sindi sada, njeno drago lice uokvireno svim tim plavim loknama.
Njegova Sindi. Žena koju tako dobro poznaje.
Prisetio se vremena kad je praktično bila treći policajac u njihovom timu, kad su on i Lindzi radili na seriji ubistava u zgradi u kojoj je Sindi živela u to vreme.
Tada je dosta toga saznao o njoj.
Kako je suočena s opasnošću nepokolebljiva. Koliko se trudi da gura napred kad je uplašena. Neizmerno joj se divio zbog tih osobina.

Ah zbog toga je i brinuo za nju. A onda su s našli pred oltarom.
Ðakon se nasmešio, gotovo namignuo, a zatim nestao u senkama — i njih dvoje su ostali sami.
― S kim se nalazimo ovde? — upita Sindi tiho.
― S tvojim budućim mužem, nadam se, Sin. Šta misliš o tome da se venčamo ovde?
― Da li me ti to prosiš, Riči?
Riči se spusti na jedno koleno. Reče:
― Sindi. Ako nešto znam, to je da si ti ljubav mog života. Želim da provedem ostatak svog veka upoznajući te i voleći te još više nego što te sad volim. Hoćeš li se udati za mene?
Izvadio je malu plišanu kutiju iz džepa od sakoa i otvorio poklopac. Unutra je ležao verenički prsten njegove majke s jednim dijamantom. Dala mu ga je uz reči:
— Ovo ćeš jednog dana dati nekoj veoma posebnoj ženi. Sindi se zagledala u prsten, a zatim u njega.
― Pretpostavljam da hoću — reče ona.
Onda je prasnula u smeh i ispružila prst koji se toliko tresao da je, s obzirom na to da su se i njemu ruke tresle, bio veliki uspeh kad ga je Rič nataknuo na mesto.
― Prva prepreka koju smo preskočili - reče on.
― Na koga si tako duhovit? - reče ona, podužući ga na noge, prepuštajući se zagrljaju njegovih snažnih ruku, i šapućući mu na uvo.
― Slušaj. Ovo ti govorim zvanično i ozbiljno. Volim te do smrti. Biće mi čast da budem tvoja jedina i prava žena.
Konklin reče svojoj budućoj mladi:
― Taj govor si unapred spremila, zar ne?
― Možda i jesam — reče Sindi. ― Jer zaista to osećam prema tebi, Riči.
― Hvala što si pristala ― reče, zagrlivši je tako snažno da ju je odigao s poda. Njih dvoje se poljubiše a kutijica od nakita pade, zakloparavši po mermernom podu. Vernici koji su sedeli u prvom redu klupa pozdraviše ih aplauzom koji je odjeknuo poput lepeta gulubijih krila iznad njihovih glava.


42.

Džo je bio na poslovnom putu, u obilasku losanđeleske luke, i nije bio siguran kad će se vratiti kući.
Otrčala sam s Martom od sinagoge u ulici Lejk do Si Klifa i nazad, zagledajući sedane tamnih boja. Celim putem sam razmišljala o bebi Ejvis Ričardson. Nisam mogla protiv sebe, i posle pet kilometara zagledanja kola i i tabananja po betonu, bila sam iscrpljena.
Stan nam je bio u mraku kad sam ušla u njega sva zadihana i oblivena znojem.
Upalila sam svetio, istuširala se, nasula sebi čašu šardonea i otišla do kuhinje. Sipala sam Marti goveđi gulaš iz konzerve, napunila joj činiju vodom i upalila TV. Kris Metjuz je stigao do onog dela svoje emisije kada priča o politici dok sam ja podgrevala džambalaju koju je Džo spremio nekoliko dana ranije. A onda je zazvonio telefon.

Uvek zazvoni telefon.
Pre mesec dana donela sam odluku da se ne javljam na telefon — ni na fiksni ni na mobilni.
Tako sam propustila poziv koji je mogao da mi promeni život.
Džakobi me je zvao — zapravo četiri puta — da mi ponudi mesto poručnika koje je napuštao jer je bio unapređen u kapetana. Dok sam ja konačno razgovarala s njim, taj posao je već bio oprezno ponuđen Brejdiju. Pomislila sam da je to znak da Brejdi treba da ga dobije.
To je bilo u redu što se mene tiče. Volela sam posao istražitelja na terenu. To je iscrpljujući posao i od njega nikad ne možete da pobegnete, čak ni na jednu noć, ali kao i za mog oca pre mene, rad na ulici je moj životni poziv.
Džekson Brejdi je, s druge strane, bio ambiciozan. Važio je za dobrog policajca i znala sam da je on budućnost Policije San Franciska.
Učinila sam pravu stvar time što sam se sklonila u stranu, ali od tada više pazim da se javljam na telefon.
Bežični telefon na radnoj površini u kuhinji zazvonio je po treći put. Bacila sam pogled na ekran. Bila je to Sindi, pa sam zgrabila aparat s baze.
— Udajem se — viknu mi Sindi na uvo.
— Šta? Šta si rekla?
— Venćaćemo se. Riči i ja. Upravo me je zaprosio.
— O, bože, to je sjajno - rekoh, oduševljena ali i zabrinuta da će Sindi dobijati previše nezvaničnih informacija svake večeri od mog partnera.
Plus, volela sam da budem broj jedan u opcijama za brzo biranje na Ričijevom telefonu.
Ta sebična misao je nestala dok je Sindi brbljala u slušalicu o Ričijevoj prosidbi u katedrali Božje milosti, dijamantskom prstenu i sreći od koje joj je srce pevalo.
— To je divno, Sin. Daj mi Riča da mu čestitam.
— Priča sa svojim tatom. Reći ću mu da te pozove. Oh, neko me zove — reče ona. — Mama mi uzvraća poziv.
— Važi, Sindi. Mnogo sam srećna zbog vas dvoje.
Promenila sam kanal na ragbi utakmicu i gledala kako domaćin uništava gostujući tim dok sam večerala. Onda je telefon ponovo zazvonio.
Bila je to Juki. Šta je sad?
— Linds, jesam li te uhvatila u lošem trenutku?
Juki je nategnuto komunicirala sa mnom otkako sam joj rekla za svoj razgovor s Kendas Martin pre dva dana. Nadala sam se da će ovaj poziv možda biti zrak sunca koji će razvejati oblake.
— Sve je u redu — rekoh. — Nisi.
— Htela sam da ti kažem nešto onaj dan, ali skrenule smo na drugu temu. Ne znam kako ćeš ovo prihvatiti, Linds.
— Juki, ne postoji ništa što ne možeš da mi kažeš — rekoh.
― Dobro. Uh. Radi se o Brejdiju.
― Šta s njim?
― Pozvao me je da izađemo. Otišla sam s njim na večeru. Dva puta. Bilo nam je lepo. Tako da smo... uh, zajedno.
Prestala sam da dišem i samo sam držala telefon snažno pritisnut na uvo, čekajući sledeći udarac.
― Linds?

― Džekson Brejdi? Šališ se. Reci da se šališ.
― Stvarno mi se sviđa, Linds. Samo sam htela da čuješ to od mene.
Mislila sam da ne postoji ništa što Juki ne može da mi kaže, ali pogrešila sam. Ova vest me je potresla. I nisam znala kako da kažem mojoj dobroj drugarici zašto sam se osećala potreseno do kostiju.
― Lindzi, hoćeš li molim te reći nešto?
― Ne postoji dobar način da ti ovo kažem. Proverila sam Brejdija kad se pridružio odeljenju - rekoh. - On je oženjen, Juki. Je li ti Brejdi rekao da je oženjen?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:02 am






DRUGA KNJIGA
Laži, laži i još laži




43.

Ta nedelja je bila samo moja.
Naručila sam jaja i pljeskavice od krompira kod Luisa, u jeftinom malom restoranu u Aveniji Point Lobos. Bilo je to sjajno rustično mesto, podignuto 1937. godine na litici koja gleda na okean. Istina, Luis jeste privlačio turiste, ali u njemu su se ipak hranili domaći ljudi, naročito rano ujutru.
Još je bilo previše rano za turiste, tako da je Luis bio pun redovnih mušterija, uglavnom rekreativaca koji su trčali i pešačili stazom Lends end uz obalu, i koji su se sada opuštali i čitali novine za šankom. Niko nikome nije smetao.
Uzdahnula sam od zadovoljstva.
Sa svog mesta u separeu imala sam pogled na ostatke kupališta Sutro na Lends endu, a mogla sam da vidim i svoje parking-mesto ispred Luisa i Martu na prednjem sedištu svog eksplorera. Pre nego što smo došle ovamo, svratile smo do Krisi Filda da bi Marta mogla da se istrči po peščanoj plaži i pliva u talasima u zalivu.
— Pazite, tanjir je vruć — reče konobarica, spuštajući moj doručak. Dopunila mi je veliku smeđu šolju sveže skuvanom kolumbijskom kafom.
― Hvala. Izgleda savršeno ― rekoh.
Mobilni mi je zazvonio taman kad sam podigla viljušku. Zašto sam tako prokleto popularna? Pogledala sam u telefon, ali nisam prepoznala ime na ekranu. Ko je V. Stajhel?
Da li da se javim? Ili da pustim da se javi govorna pošta?
Bacila sam novčić, uhvatila ga i obrnula na nadlanici. Provirila sam.
— Bokserova - rekoh s uzdahom u telefon.
— Narednice Bokser, ovde Vilhelmina Stajhel. Vili. Upoznala sam vas pre neki dan u
Brajtonu?
Sad sam je se setila. Vili Stajhel je bila jedna od školskih drugarica Ejvis Ričardson. Imala je sjajnu crnu kosu do ramena, naočare s čeličnim ramom i jarkocrveni karmin.
Takođe sam se setila koliko je oklevala da priča sa mnom i Ričom pre nekoliko dana, ali sudeći po njenom glasu, sad je imala nešto važno da mi kaže.
— Nisam mogla ništa da vam kažem dok ste bili ovde — reče mi Vili Stajhel. ― Ljudi bi shvatili da sam cinkaroš.
— Hajde da ne brinemo o cinkarenju ― rekoh. ― Cinkaroši mogu da budu i junaci. Znaš li gde možemo da nađemo Ejvisinu bebu?
— Ne, to ne znam. Ja se družim s Lerijem Fosterom. Rekao je da treba da vas okrenem.
Jeste li blizu kompjutera?
— Ne, ali imam dosta dobar telefon. Šta treba da potražim?
— Hoću da vam pokažem neke slike. Na Fejsbuku. Ali ne želim da vam dam svoju šifru.
Mala se brinula zbog šifre — nečeg što može da promeni pritiskom na nekoliko tipki na tastaturi — ali nisam htela da je pritiskam. Vili je bila maloletna. Uopšte nije morala da priča sa mnom.

— Šta ako dođem u tvoj đački dom? ― rekoh. Pokazah konobarici da mi donese račun.
— Ne tamo. Ne želim da me iko vidi kako pričam s vama ― reče Vili.
Potisnula sam stenjanje i rekla joj da ću se naći s njom u ulici Brajant br. 850 za sat vremena.
— Biću tamo — reče mi Vili.
Hoće li mi pomoći da pronađem Ejvisinu bebu? Ili će ovo biti još jedan trag koji neće odvesti nikuda?
Stavila sam novčanice od deset i pet dolara preko računa i gladna otišla iz Luisa.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:02 am





44.

Bilo je oko deset sati i osamnaest stepeni kad sam spustila prozor nekoliko centimetara zbog Marte i ostavila kola na parkingu preko puta glavne policijske stanice.
Vili Stajhel nije čekala ispred velike granitne kocke u kojoj radim, pa sam sačekala na uglu, lupkajući stopalom dok je saobraćaj promicao pored mene tempom sporim čak i za nedelju.
Deset minuta kasnije, jedan taksi se zaustavio pored ivičnjaka i ja sam otvorila vrata mladoj Vili Stajhel. Pozdravila me i, držeći se dobrih dva metra iza mene, pošla za mnom kroz dvokrilna staklena vrata u mermerni hol glavne policijske stanice.
Vili je skinula kaiš, stavila ga u korpu, i prošla kroz detektor na ulazu. Pokazala sam značku obezbeđenju i odvela devojku crne kose, u crnoj odeći i crnog raspoloženja do odeljenja, u kojem su radili policajci iz međusmene.
Zamolila sam narednika Boba Nardouna da se poslužim svojim stolom i on je rekao:
― Naravno, Bokserova. A šta ću ja? Da radim na svom nevidljivom kompjuteru?
― Ustaj, Nardoun. Zagrej kafu. Odmori malo. Nećemo dugo.
Rekvirirala sam radnu stolicu, a Vili Stajhel je stajala pored mene dok sam se logovala na svoj nalog. Onda sam ustupila devojci stolicu kako bi unela svoje informacije u moj kompjuter.
Nagnula se nad tastaturu dok je ukucavala svoju šifru i podatke, rekavši:
― Dajte mi sekund, u redu? Otvaram fasciklu sa slikama o kojim sam vam pričala. Dobovala sam prstima po stolu dok je Vili Stajhel kucala po tastaturi. Napokon je rekla:
― Evo ih.
Okrenula sam monitor ka sebi i zagledala se u sliku fudbalske utakmice. Klinci su trčali po terenu, lopta je bila u igri, i ljudi su navijali pored igrališta. Tipičan srednjoškolski sportski događaj.
— Pogledajte ― reče ona. ― Ovo je naša utakmica protiv Voriorsa. Slikala sam Larija.
Uvećala je sliku, fokusirajući ne na teren već na ljude koji su posmatrali utakmicu. Videla sam Ejvis Ričardson koju je aparat uhvatio iz profila, u donjem delu karirane barberi pidžame i dukserici sa školskim grbom koja je efikasno skrivala njenu trudnoću.
Stajala je vrlo blizu visokog, crnokosog i zgodnog muškarca koji, kako se meni činilo, definitivno nije bio student.
Vili kliknu mišem i na ekranu se pojavi još jedna slika, zatim još jedna; Vili je uveličavala svaku sliku i kadrirala Ejvis Ričardson. Na jednoj slici videla sam da se Ejvis i neki lepoliki

muškarac drže za ruke.
— Koje to? - upitah Vili.
— To je gospodin Riter. On predaje engleski drugim razredima — reče ona.
— Šta želiš da nagovestiš, Vili? Nemoj me terati da nagađam. Devojka se promeškolji u stolici.
— Vili. Nemoj mi traćiti vreme.
Poželela sam da je dobro prodrmam, ali ona je donela odluku i bez dodatnih podstreka s moje strane.
— Svi smo znali da su Ejvis i gospodin Riter bliski ― reče ona. — Dobijala je odlične ocene iz engleskog, pa smo mislili da mu je omiljena učenica, ili su možda bili zaista bliski. Znate na šta mislim? Jer Ejvis je lagala kad vam je rekla da se zabavlja s Larijem Fosterom.
— To nije istina. Ja se zabavljam s njim.


45.

Vili Stajhel je bacila bombu.
Navodila me da poverujem da je jedna petnaestogodišnja devojka bila u vezi sa svojim učiteljem engleskog. Šta je to, kog đavola? Silovanje maloletnice, eto šta, zločin koji bi gospodina Ritera mogao oterati u zatvor. A ako je umešan u smrt jedne bebe? Služio bi doživotnu robiju u nekom federalnom zatvoru.
Rekla sam Vili:
— Osim tih slika, postoji li još nešto što možeš da mi kažeš? Da li ti je Ejvis rekla išta o gospodinu Riteru? Jesi li ih videla negde same?
Vili Stajhel slegnu ramenima, pa odmahnu glavom. Izgledala je kao da se trudi da nestane kroz naslon stolice.
― Vili, ovo je veoma važno i veoma ozbiljno. Je li moguće da je gospodin Riter otac Ejvisine bebe?
― Ne znam. Samo sam htela da vam pokažem slike, a vi sami donesite zaključke, u redu? Nije u redu.
― Jedna beba je nestala, Vili. Pokušaj da zamisliš kako se Ejvis oseća. Kroz šta prolaze njeni roditelji. Taj mali dečak je bespomoćan. Možda je sam. Možda umire. Ako znaš išta što bi moglo da nam pomogne da ga pronađemo, moraš mi reći. To je tvoja obaveza. U stvari, ako znaš nešto a ne kažeš mi, to te čini saučesnikom u zločinu.
― Nije trebalo ni da dolazim ― reče devojka u crnom, ustajući sa stolice, prebacujući ranac preko ramena. — Ne znam ništa. Moram da idem.
Nisam bila suptilna. Bila sam gruba prema maloj i zapretila joj, i sad joj je bilo dosta. Po hiljaditi put sam poželela da imam deseti deo Konklinovog takta. Ponudila sam Vili da je odbacim do škole, ali ona reče: — Uzeću taksi. Nemojte me nikome pominjati, molim vas.
— O tome ću morati sama da prosudim, Vili.
Pogledala me je kao da ću joj zariti očnjake u vrat, a onda je otišla sa odeljenja ne zatvorivši svoj nalog na Fejsbuku.

Narednik Nardoun se obrušio kao kondor. Rekla sam mu da sačeka malo i iskoristila priliku da pronjuškam.
Kuckala sam po tastaturi, pretražila slike na kojima je Riter bio obeležen, i našla još fotografija učitelja engleskog na Vilhelmininoj stranici i stranicama njenog društva.
Sudeći prema dopisivanju preko interneta i komentarima ostavljenim na virtuelnim
„zidovima“ , devojke iz Vilhelmininog kruga često su pričale o Riteru. Mnoge od njih su komentarisale kako dobro izgleda, kako se ponaša na časovima i spekulisale o tome kakav bi bio u krevetu.
Kliknula sam na link stranice Ejvis Ričardson. Obišla sam njenu stranicu kad je Džo to predložio, ali sad sam je posetila s jednim određenim ciljem. Pomno sam pregledala slike na kojima se Ejvis krevelji s Larijem Fosterom, pije s drugaricama po žurkama i navija na sportskim dešavanjima — ali nije bilo nijedne slike nje i Džordana Ritera.
Sačuvala sam ono što bi mi moglo zatrebati kasnije, stavila u imejl i poslala sama sebi.
Posle toga sam ugasila kompjuter i vratila Nardounu stolicu.
— Pravi si džentlmen, Nardoune.
― Ništa, Bokserova. Nego, pojeo sam ti čips iz poslednje fioke.
― Znala sam - rekoh, pokazujući na narandžaste otiske prstiju na dršci od fioke. Nardoun prasnu u smeh.
— Dobra si ― reče.
Pozvala sam Ričija dva puta dok sam išla do kola. Oba puta sam dobila govornu poštu, i posle drugog puta ostavila poruku:
― Imam trag, Riči. Dobar je. Pozovi me.
Zatim sam pozvala Džordana Ritera. Rekla sam Riteru da radim na otmici Ejvis Ričardson i kako se nadam da će mi on pomoći da steknem bolji uvid u njen karakter.
Riter reče:
― Ne poznajem je baš tako dobro, ali naravno, rado ću vam pomoći.
Džordan Riter je živeo na samo nekoliko blokova od akademije Brajton. Odvezla sam Martu kući, a potom se zaputila na istok ulicom Kalifornija do ulice Broderik.
Još je bilo rano nedeljno popodne kad sam parkirala auto u lepom stambenom bloku blizu raskrsnice ulica Borove i Broderik. Riter je živeo u trospratnoj zgradi boje gline s belim ukrasima u klasičnom stilu, s dva reda krovnih prozora.
Živeo je u prizemlju.
Pritisnula sam zvono u udubljenju u zidu i predstavila se govoreći u mikrofon. Riterovi koraci postajali su sve glasniji kako je prilazio vratima.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:02 am





46.

Džordan Riter je otvorio vrata svog stana, spustio šaku na kvaku i natenane me osmotrio od glave do pete.
Uzvraćala sam mu istom merom.
Riter je bio u ranim tridesetim, vitak, neobrijan, lepe kose i zdravih zuba, i na sebi je imao

majicu kratkih rukava i donji deo barberi pidžame. Videla sam Ejvis Ričardson u istoj takvoj pidžami.
Moda? Slučajnost? Ili je Ejvis nosila pidžamu svog dečka?
— Vidi, vidi — reče on. Kočoperno kopile mi se nabacuje.
— Gospodine Riter? Ja sam narednica Bokser - brecnuh se. I pokazah mu značku.
— Uđite. Jeste za kafu? Upravo sam je skuvao. Rekoh:
— Može — i prođoh pored njega u stan.
Stan je imao neki dovršen izgled, kao da je iznajmljen namešten ili kupljen u jednom danu zajedno s nameštajem. Pošla sam za Riterom u dnevnu sobu, primetivši nedeljne novine na podu i dve šolje za kafu na niskom stočiću ispred kauča.
Svako ko je završio početni kurs za forenzičara preko interneta shvatio bi da je neko prespavao u Riterovom stanu. Ili je on bio lukav pa je to iscenirao zbog mene.
U kuhinji, Riter reče:
— Šlag i šećer, narednice?
— Čistu crnu, hvala.
— Kao što sam rekao preko telefona — reče Riter — jedva da poznajem Ejvis. Predajem njenom razredu ove godine, ali osim njenih ocena ― koje su odlične ― ne znam mnogo toga o njoj.
Pošla sam za Riterom nazad do dnevne sobe i sela u fotelju nasuprot onoj u koju se on izvalio.
— Mislim da oboje znamo da to nije istina — rekoh. Riter se nasmeja.
― Hoćete da kažete da lažem? Bogo moj. To je drsko.
— Gospodine Riter, hajde da pređemo na stvar, može? Kako bih ja mogla da odem odavde a vi da se vratite svom vikendu. Koliko dobro poznajete Ejvis Ričardson? Imam svedoke koji kažu da ste vas dvoje bili veoma bliski.
— Oh, ma dajte. Sviđam se velikom broju devojaka. Kliše je da se školarice zaljubljuju u svoje nastavnike. Nisam čak ni primetio Ejvis. To je istina.
― Imam fotografije koje dokazuju suprotno.
— Fotografije? Čega? Oh, sad shvatam. Pričali ste s Vili Stajhel. Zar ne znate, narednice, koliko ljubomorne te devojke znaju da budu? Vili me prati veći deo ove godine.
― Ma je li?
― Jeste. Ne postoje nikakve inkriminišuće fotografije mene i Ejvis jer je jedva poznajem.
Zanima li vas još nešto?
― Da. U slučaju da se beba pojavi, volela bih da dokažem da nije vaša. ― Izvadila sam pribor za uzimanje uzoraka DNK iz džepa i rekla: ― Radi se o brišu usne duplje. Traje kraće od sekunde.
— Ne mogu da učinim tako nešto, narednice. Hoću reći, ako sam osumnjičen, treba da pričate s mojim tatom. Pronaći ćete njegov broj u imeniku pod „Advokati".
― Pribeležiću da niste hteli da sarađujete. To je sve za sada.
― Pa, hvala vam što ste svratili, narednice.
Ostavila sam svoju vizitkartu na stolu između dve šolje kafe i otišla iz Riterovog stana.
Telefon mi je zazvonio čim sam sela u kola i stavila pojas. Rič.

— Hej — rekoh.
― Ehej! ― zapeva on u telefon.
— Čestitam, partneru — rekoh. — Nemoj da uprskaš.
Zahvalio mi je, rekao mi da je najsrećniji čovek na svetu. Kad sam uspela da dođem do reči, prepričala sam mu šta mi se desilo tog jutra.
— Kažeš da sumnjaš da je Riter napravio Ejvis dete?
— Imam sliku s Fejsbuka na kojoj se Ejvis i Riter drže za ruke. To jedino znači da je lažov, što je nešto i ništa u isto vreme. Vidimo se sutra — rekoh.
— Nego šta — reče on.
Danas je bilo nedelju dana otkako je Ejvis sela u crni ili tamnoplavi sedan za čijim je volanom sedeo muškarac s francuskim naglaskom, odvezla se nekuda ili nikuda, i porodila se na livadi pored jezera ili u krevetu osvetljenom aluminijumskom lampom.
Bilo bi čudo ako joj je beba još živa.


47.

Ejvis nije ovde - reče Pol Ričardson kad je otvorio vrata njihovog apartmana. Pozvao me je da uđem i ponudio me pićem, koje sam odbila. Bilo je tek tri popodne, ali on se već njihao na nogama dok je išao ka fotelji obilazeći oko kafenog stočića.
― Ejvis je htela da izađe i vidi se s društvom ― reče mi Sonja. ― Oseća se bolje i rekla je da želi da ’izbleji’.
Zapitala sam se da li je blejala s Džordanom Riterom neposredno pre nego što sam stigla kod njega.
― Vratiće se do večere — reče mi njen otac. — I sutra želi da se vrati u školu.
Pretpostavljam da nema razloga da je sprečavamo.
― Jeste li saznali išta novo, narednice? Molim vas dajte mi neku nadu ― reče Sonja Ričardson. Ejvisina majka je izgledala ispijeno i ruke su joj bile čvrsto obavijene oko tela, kao da želi da spreči sebe da se ne raspadne.
― Nemamo skoro ništa na osnovu čega bismo započeli istragu ― rekoh joj. ― Na Pratslistu nije bilo oglasa koji se podudara s onim na koji je vaša ćerka rekla da se javila. To ne mogu da objasnim, a vi?
― Ona je kao sva deca. Izmišlja. Ne znam treba li da joj verujete ili ne.
― Je li ikad pominjala svog učitelja engleskog? Gospodina Džordana Ritera.
― Dragi? - upita Sonja Ričardson svog muža. ― Je li Ejvis pominjala Džordana Ritera? Pol Ričardson je mešao piće i nije podigao glavu niti je odgovorio.
— Mislim da je nisam čula da priča o njemu u skorije vreme, iako se sećam da je bila zadovoljna što joj on predaje ― reče Sonja Ričardson. ― On je romanopisac, znate. I Ejvis misli da bi jednog dana volela da se bavi pisanjem. Zašto pitate za gospodina Ritera? Da li on zna nešto?
— Njegovo ime je pomenuto tokom istrage. Videla sam se s njim. Kaže da jedva poznaje Ejvis. Ona tvrdi isto za njega.

Sonja Ričarson dotače ugao oka maramicom.
― Pretpostavljam da ćemo prosto morati da se naviknemo na ideju da bebe nema. Ali teško nam je, narednice. Nikad ga nismo videli. Čak nismo sigurni ni da lije živ ili mrtav.
Kad sam se vratila kući u sumrak, Džo je bio na vratima. Ugledala sam njegov predivni osmeh s trideset metara udaljenosti. Potrčala sam i zagrlila ga oko vrata bacivši mu se u naručje, obavijajući mu noge oko struka. Džoov zagrljaj je bio najtoplije, najbezbednije mesto u mom svetu.
— Hajde da napravimo bebu - rekoh.
— Ako to znači seks, ja sam za - reče Džo. Značilo je. I jeste bio.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:03 am






48.

Nakon što je, opijena od sreće, napravila dva kruga po firmi da pokaže svoj novi sjajni verenički prsten, Sindi je zatvorila vrata svoje kancelarije i bacila se na posao. Linija jedan je treptala, i ona se javila dok se logovala na blog svojih doušnika.
Predstavila se, a to je učinio i muškarac s druge strane veze.
— Red Sančez ovde.
— Rej Sančez?
— Red.{4} Kao boja. Mislim da sam video nešto što bi moglo da vam pomogne u vezi s onom pričom koju ste pisali, o tipu koji siluje žene.
— Dobro, slušam. Šta imate?
Sindi je podesila slušalice i mikrofon, otvorila novi dokument na računaru i otkucala Redovo ime u gornjem levom uglu zajedno s brojem koji joj se pojavio na ekranu.
— Ona krupna žena koja je bila na televiziji?
— Znam na koga mislite — reče Sindi. Sančez je govorio o Inez Fleming.
— Nisu joj prikazali lice ali sam je ipak prepoznao.
— Kad ste je videli? — upita Sindi.
— Pretprošle večeri. Šetao sam psa ulicom Bejker, baš kod ugla sa ulicom Klej. Sedi je stara. Ako je ne prošetam kad počne da cvili, napravi haos na tepihu i moja žena poludi...
— Gospodine Sančez...
— Zovite me Red.
— Rede, kad ste videli ženu za koju mislite da je ona koju su intervjuisali na TV-u, šta je radila?
— Nije radila ništa. Bila je u nesvesti. Mislim, nije znala za sebe. Mislio sam da je pijana. Možda i jeste bila pijana. Vozač ju je napola pridržavao, a napola vukao ka jednoj zgradi. Evo. Zapisao sam adresu. Nije daleko od mog stana.
Sančez mi je pročitao adresu jedne kuće u ulici Bejker. Nalazila se nekoliko brojeva dalje od adrese Inez Fleming, ali opet, Inez se probudila u uličici blizu svoje zgrade. Sindi je otkucala broj kuće u svom dokumentu.

— Rede, kako to mislite „vozač“ ? Vozač čega?
— Izvinjavam se. Mislio sam da sam rekao da se radi o taksiju. Jedan od onih kombija.
— Koje boje je bio taj kombi? - upita ona. — Je li na njemu stajao neki natpis ili oznaka, ili možda broj telefona na vratima kombija?
Sančez reče:
— Bio je to običan kombi boje žutog taksija. Mislim da na zadnjem delu jesam video nešto poput reklame. Kao za neki film. Ne mogu sad da se setim naziva. Razmisliću o tome.
— A vozač? Jeste li ga dobro osmotrili?
— Jok. Prostirao sam novine za Sedi. Video sam tog čoveka, imao je tamnu kosu, mislim. Da, znam, to baš i nije neki trag. U svakom slučaju, taj čovek je napola vukao tu gospođu trotoarom. Pomislio sam: ’Čoveče, al’ se ova napila’, i dok je moj pas obavio nuždu, njih dvoje su nestali.
Sindi je zahvalila Sančezu i zamolila ga da pozove ponovo ako se seti nečega. Onda je pozvala Ričija.
— Dragi? Mislim da imam trag o onom serijskom silovatelju.


49.

Juki i Nik Gejns su odlazili iz njene kancelarije pošavši ka sudnici tog ponedeljka ujutru, pola sata ranije, kao što je Juki insistirala.
Nik je osmotrio Juki od glave do pete i rekao:
― Nešto si mi drugačija jutros.
― Kako to misliš?
― Smešiš se - reče on.
― Hoćeš da kažeš da se inače ne smešim?
― Ne smešiš se kad ideš na sud. Ha. Znam šta je. Spavala si s nekim, zar ne? To je sreća posle seksa, zar ne?
Juki se nasmeja.
― Nije. Umukni. Pojela sam krofnu. Šećer mi je udario u glavu, a ti nisi Mentalista. Nadam se da će se Anđela Voker pojaviti. Šta misliš? Je li ti zvučala kao da joj se može verovati?
― Zvučala je željno. Bilo bi ludo da se ne pojavi.
Sada su hodali dugim hodnikom sa zelenim podom koji je vodio ka sudnicama. Iznad glava su im zujale neonke. Dok je prolazila pored nje, Juki podiže bradu da skrene pažnju Nikiju na ženu koja je sedela na jednoj klupi bez naslona duž zida, pričajući sa sudskim izvršiteljem.
Bila je to Anđela Voker, njihov svedok iznenađenja.
Vokerova je bila četrdesetogodišnjakinja ružičasto-plave kose uhvaćene u punđu, nalik šećernoj peni, a na sebi je imala plavi džemper s V izrezom, tamni sako i pantalone. Juki pomisli da će se, ako svedočenje Anđele Voker bude upola dobro kao njen izgled, ovaj svedok sjajno pokazati.
Juki i Nik uđoše u sudnicu 3B, priđoše stolu odbrane i klimnuše glavom Hofmanu i njegovoj zamenici, Kari Batineli, jednoj od onih pametnih klinki koje su diplomirale prava na

Boltu dve godine pre roka.
Batinelijeva je uputila Juki zadovoljan pogled, i Juki joj je uzvratila istom merom.
Nik je izvadio svoj i Jukin laptop i postavio oba paralelno s ivicom stola pre početka zasedanja.
Sudski izvršitelj, ćelav čovek bezizražajnog lica u zelenoj uniformi, najavio je da sud zaseda, a sudija Lavan je ušao u krcatu sudnicu namršten. Ljudi na galeriji poustajaše, pa posedaše, izazvavši šuškanje koje se odbijalo od zidova presvučenih hrastovim panelima. Kad je prostorija ponovo utihnula, Lavan je pozdravio porotu.
Potom je rekao:
— Gospođice Kasteljano. Vi nastupate.
Juki ustade i zatraži da gospođica Anđela Voker bude pozvana da svedoči.
Sve oči se okrenuše ka središnjem prolazu dok je žena koja je čak i Juki delovala privlačno, tromo koračala ka pultu za svedoke i potom položila zakletvu.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:03 am




50.

Gospođice Voker — reče Juki lepoj svedokinji — poznajete li optuženu, doktorku Kendas Martin?
— Nikad je nisam srela. Ali znam ko je ona, naravno.
― Jeste li poznavali njenog muža, Denisa Martina?
— Da. Viđala sam s Denisom dve godine. Do otprilike mesec dana pre njegove smrti. Juki zataknu kosu iza ušiju i reče Vokerovoj:
— Kada kažete da ste se 'viđali’ s Denisom Martinom, da li to znači da ste spavali s njim?
— Da. Viđali smo se dve, tri noći nedeljno.
— I znali ste da je oženjen?
— Da. Da. Znala sam. Ali rekao mi je da je njegov brak farsa. Bio je sa ženom zbog dece.
Juki se svidelo to što je svedokinja rekla i način na koji je to rekla. Bila je mirna i zvučala je uverljivo i iskreno.
— Gospođice Voker, možete li reći sudu zašto se vaša veza s gospodinom Martinom okončala?
— Rekao mi je da se viđa s nekom drugom i da je u pitanju ozbiljna veza. Rekao je da više prosto ne može da podnese haotičnost svog društvenog života.
— Jeste li mu poverovali?
— O, da. Bio je džukac. Jarac. Zmija. Ajkula. Tvor. Izaberite životinju, i Denis je bio to.
— A gde ste se vi nalazili kad je Denis ubijen?
— U Sidneju, u Australiji. Što dalje od njega.
— Gospođice Voker, jeste li zvali na kućni broj Martinovih dok ste bili u Sidneju?
— Mrsko mi je da priznam, ali zvala sam Kendas. Možda sam i pokrenula ceo ovaj debakl.
— Stvarno? Možete li da budete precizniji?
— Srce mi je bilo slomljeno. Htela sam da se osvetim Denisu, pa sam pozvala Kendas i rekla joj za svoju dvogodišnju vezu s njenim mužem. I rekla sam joj da se još uvek viđa s

nekom drugom.
— Znate li s kim se Denis viđao?
— Ne. Nisam imala pojma.
— I kako je Kendas Martin reagovala na vaš poziv?
― Bila je baš hladna. Rekla je: ’U pravu ste. On je životinja. Neko bi trebalo da ga sredi.
Možda ću to i sama da učinim.’
— Hvala vam. Svedok je vaš - reče Juki, udaljavajući se.


51.

Fil Hofman ustade od stola odbrane. Izgledao je odmorno i maksimalno spremno, elegantan u sivom prugastom odelu s kravatom.
Juki je primetila kako porotnici posmatraju Fila. Sviđao im se.
— Gospođice Voker, vi ne volite Kendas Martin, zar ne? ― upita Hofman.
— Ne mrzim je. Kao što sam rekla, nikad je nisam srela.
— Pa, očigledno niste imali obzira prema njoj. Spavali ste s njenim mužem dve godine, a dobro ste znali da ima dom, dvoje male dece i ženu. Nije li tako?
— Časni sudijo, branilac navodi svedoka na odgovor.
— Usvaja se. Nemojte to raditi, gospodine Hofman.
— Izvinjavam se, časni sudijo.
Hofman zazvecka sitninom u džepu, okrenu se nazad ka svedokinji i upita: ― Marite li imalo za optuženu?
— Ne baš. — Žena se promeškolji u stolici. Popravi frizuru.
— U stvari - reče Hofman - vas nije briga da li će Kendas živeti ili umreti. Izvinjavam se. Hajde da to pretočim u pitanje. Gospođice Voker, da li vas je briga hoće li Kendas Martin živeti ili umreti?
— Ne, pretpostavljam da nije.
— Da li bi bilo ispravno reći da u vašem slučaju važi ona izreka: ’Nema goreg neprijatelja od prezrene žene’?
— Časni sudijo! - reče Juki.
Hofman se nasmeši i reče: — Nemam više pitanja za ovog svedoka.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:03 am






52.

Juki je bila za šankom kod Makbejna kad je Sindi uletela u bar, izgledajući kao da su joj krila izrasla. Bilo je očigledno da je presrećna. Juki zagrli svoju prijateljicu i reče:
— Nadam se da je to na čemu si zarazno.
— I ja isto — reče Sindi.

Juki se široko osmehnu i potapša stolicu pored sebe, i dok je Sindi sedala na nju, Juki reče:
— Ispričaj mi sve o toj prosidbi na jednom kolenu pred bogom i svim njegovim anđelima.
Sindi se nasmeja, a Juki se nagnu ka njoj da čuje sve o tome ― i Sindi nije izostavila nijedan detalj.
Juki se Rič oduvek sviđao. Retkost je pronaći tipa koji je lep kao filmska zvezda a nije zaljubljen u sebe. Juki je znala da Rič nije narcis. Bio je istinski dobar tip, od one stare, viteške sorte. Savršen muškarac za Sindi.
A sad se i Juki zabavljala s policajcem. Oženjenim policajcem.
— Hej, jedino ja pričam — reče Sindi. — Mislim da se to ranije nije dešavalo. Reci mi nešto što ne znam.
Juki izbrblja:
— Viđam se s Džeksonom Brejdijem.
— Ne. Nije valjda — reče Sindi. — Šališ se?
Juki se osvrnu okolo da se uveri da Brejdi nije ušao u bar dok ona nije gledala.
— Kunem ti se. Istina je.
— Čoveče - reče Sindi, sa šokiranim izrazom lica koji je govorio da je vrlo zadivljena. — Sve mi ispričaj. Nemoj da izostaviš ni reč.
Juki se nasmeja, pa ispriča svojoj prijateljici celu priču: o sastancima s Brodijem u vezi sa slučajem Martin, njihovom prvom izlasku u Prvi sastanak, fini vinski bar i restoran, savršeno nazvan. I ispričala je Sindi o svom sastanku s Brejdijem u petak uveče u Odmetniku.
— Ispričao mi je neke prilično intimne stvari o sebi.
— Jesi li spavala s njim? — upita Sindi.
— Svi se toliko zanimaju za moj seksualni život... Što pitaš?
— Pa, jesi li?
— Ne. Ne, nisam. Ali htela sam.
— Kad ćete se ponovo videti?
— Pa... ako se dobro sećam, u subotu uveče — reče Juki sa stidljivim osmehom.
— Ha! Pa, imam osećaj da će ti se pružiti nova prilika da ga skineš. Bože. Bolje bi ti bilo da mi ispričaš sve o tome. Ne šalim se. To moram da čujem.
Konobar im je odneo piće do malog stola pored prozora. Posle toga im je doneo jelo, rekavši.
― Molim vas pazite. Tanjiri su vrući. Mogu li da vam donesem još po jedno piće?
Juki je odbila drugo pivo, izvadila crni luk iz hamburgera i presekla ga napola. - Brejdi mi je mnogo privlačan ― reče ona.
— Kome nije? - reče Sindi, ciljajući bočicom kečapa u pravcu pomfrita, pogodivši dno tanjira. — On je kao Don Džonson iz one stare serije Poroci Majamija. Tabs. Ne, Kroket.
— Postoji jedan problem — reče Juki.
— Samo jedan?
— Oženjen je. Po Lindzinim rečima.
— Čekaj. Oženjen je? I nije ti rekao?
— Ne, ali hoće. Ne zaboravi čime se ja bavim.
— Budi oprezna, Juki. Ako se upecaš, gotova si. Pazi da se ne opečeš.
— Pazim - reče Juki. ― Stvarno. ― Pojela je veći deo hamburgera, pogledala na sat i zamisila kako će se sudija Lavan naljutiti ako zakasni. ― Sranje. Moram da idem.

— Ja ću platiti — reče Sindi.
— Ali ja sam tebe zvala na ručak.
— Sledeći put — reče Sindi.
Juki potapka usne maramicom, poljubi Sindi u obraz i protrlja njen verenički prsten palcem kao da trlja Aladinovu lampu, zamišljajući želju. Zatim istrča iz bara praćena Sindinim smehom.


53.

Jukin svedok je izgledao iznenađeno ali zadovoljno što se našao u centru pažnje.
— Gospodine Vajt, vi ste vlasnik radnje pod nazivom Stari ali dobri u ulici Pirs? — upita ga ona.
— Da, tako je. U ulici Pirs, blizu raskrsnice s ulicom Hajt.
— I šta prodajete u svojoj radnji?
— Dosta različitih stvari. Džubokse. Muzičke instrumente. Stare ploče. Svašta nešto.
— Prodajete li oružje?
— Retko, ali da.
— Jeste li u aprilu prošle godine prodali jedan smit i veson kalibra šest milimetara gospodinu Denisu Martinu?
— Da. Imao je dozvolu za nošenje oružja. Proverio sam je, kao i njegovu vozačku dozvolu.
To je bio on.
— Časni sudijo — reče Juki — htela bih sudu da predočim ovu priznanicu koja dokazuje prodaju pištolja smit i veson kalibra šest milimetara Denisu Martinu.
Juki predade račun sudiji, koji ga dade izvršitelju, koji ga pokaza Filu Hofmanu.
— Ima li prigovora, gospodine Hofman? — upita Lavan.
— Nema.
— Predmet broj trideset predočen od strane naroda uvrštava se u dokaze — reče Lavan. Juki upita:
— Kada ste kontaktirali s policijom, gospodine Vajt?
— Prošle nedelje. Kad sam video priču o ovom suđenju u novinama. Prepoznao sam sliku gospodina Martina.
— Hvala vam, gospodine. Svedok je vaš — reče Juki braniocu.
Hofman ustade, pređe preko centralnog dela sudnice i pozdravi svedoka.
— Gospodine Vajt, mislim da znate da se serijski broj pištolja koji ste prodali gospodinu Martinu ne nalazi na tom računu. Da li ste podneli zahtev za preregistraciju, kao što zakon nalaže?
— Ja nisam preprodavač oružja. Bavim se prodajom antikviteta. Taj pištolj sam kupio kao deo sadržaja jedne kutije na aukciji prošle godine.
— Znači, niste postupili po zakonu?
— Kao što sam rekao, nisam čak ni znao da se u kutiji koju sam kupio za trideset dolara nalazi pištolj. Nisam preprodavač oružja. Radim sam u toj radnji. Covek je ušao i video pištolj

u kutiji. Kupio je i penkalo. I knjigu o struji iz dvadesetih godina prošlog veka. To su suveniri. Sastavio sam račun. Nisam znao da moram išta da registrujem. Čujte, proverio sam njegovu dozvolu za nošenje oružja. Ne mislim da bi mnogo ljudi u mom poslu učinilo čak i to.
Stiven Vajt pogleda u Jukinom pravcu, kao da hoće da kaže:
— Jesam li se upravo uvalio u nevolju?
Hofman je nastavio sa svojim unakrsnim ispitivanjem.
— Dakle, da razjasnimo, niste zapisali serijski broj pištolja koji ste prodali gospodinu Martinu na račun. Imate li negde taj serijski broj?
— Sumnjam.
— Dakle, nema načina da znamo da li je pištolj koji ste prodali Denisu Martinu isti onaj iz kojeg je on ubijen, zar ne?
— Nisam rekao da znam to.
— To je sve, gospodine Vajt. Hvala vam. Sudija prekrsti šake na stolu.
― Želite li dodatno da ispitate svedoka, gospođice Kasteljano?
— Da, časni sudijo.
Juki otvori fasciklu ispred sebe, izvadi iz nje jednu fotografiju i pođe ka svedoku. Ovo se razvijalo baš onako kako se nadala.
— Gospodine Vajt. Ovo je slika pištolja kojim je počinjeno ubistvo, smit i veson kalibra šest milimetara. Da lije ovo ista vrsta pištolja koju ste prodali gospodinu Martinu?
― Jeste.
— Koliko ste ovakvih pištolja prodali u aprilu prošle godine?
— Prodao sam samo taj jedan.
— Koliko ste pištolja smit i veson kalibra šest milimetara prodali za čitavu tu godinu?
— Samo taj jedan.
— Gospodinu Denisu Martmu?
— Da, baš kao što sam rekao. Napisao sam njegovo ime na tom računu.
— Hvala vam, gospodine Vajt. Završila sam, časni sudijo.
Juki je zadržala neutralan izraz lica dok se vraćala za sto tužilaštva, ali je u glavi pravila
„zvezde“ .
Vajt je bio vrlo ubedljiv svedok. Proverio je dozvolu za nošenje oružja Denisa Martina i njegovu vozačku dozvolu i prepoznao ga je na fotografiji. I definitivno je prodao Denisu Martinu pištolj.
To nije bio dokaz ― ali jeste bilo okrivljujuće svedočenje.
Juki je sačekala da Stiven Vajt siđe s pulta za svedoke i zatim pozvala sledećeg.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu