Deseta godišnjica

Strana 3 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:34 am

First topic message reminder :

Džejms Paterson, Maksin Pitro



Najstrašnija epizoda u Ženskom klubu za rešavanje ubistava do sada!
Dugo očekivano venčanje detektivke Lindzi Bokser postaje samo daleka uspomena kada je pozovu da istraži strašan zločin: izmrcvarena tinejdžerka nađena je mrtva u divljini, a njena novorođena beba netragom je nestala. Lindzi Bokser otkriva da ne samo što zločinci nisu ostavili nikakav trag, već i žrtva možda nešto krije. Istovremeno, pomoćnik javnog tužioca Juki Kasteljano vodi slučaj žene koja je optužena da je ubila svog muža pred očima njihovo dvoje dece. Jukina karijera zavisi od toga da li će Kendas Martin proglasiti krivom, i zato je Lindzi, kada naiđe na dokaze koji bi mogli da spasu optuženu, primorana da bira. Treba li da veruje svojoj najboljoj prijateljici ili da sledi svoj instinkt? Lindzin novi šef, poručnik Džekson Brejdi, pomno prati svaki njen pokret. Kada pritisak da se beba pronađe počne da narušava Lindzin tek sklopljeni brak, ona se pita da li će ikada moći dazasnuje porodicu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:04 am







54.

Stajala sam u zadnjem delu prepune sudnice posmatrajući Juki kako ispituje istražiteljku drugog stepena Šeron Karoters, forenzičarku koja je ustanovila postojanje barutnih čestica na šakama Kendas Martin manje od pola sata nekon ubistva Denisa Martina.
Poznavala sam Karotersovu neke četiri godine i radila na desetak slučajeva s njom, i nikad

nisam videla da je napravila neku grešku. Radila je striktno po pravilima, ali znala je i kako da pronađe rupe u sistemu a da ne krši pravila.
— Gospođice Karoters, jeste li vi bili glavni istražitelj u slučaju Martin?
— Da, jesam.
― Jeste li testirali šake doktorke Martin na prisustvo barutnih čestica u otprilike šest i četrdeset pet večeri četrnaestog septembra? - upita Juki.
— Jesam. Test je bio pozivitan na prisustvo barutnih čestica.
Jedna žena koja je sedela blizu zida dobila je napad vlažnog kašlja kojem, kako se činilo, nikad neće doći kraj. Juki je sačekala da se žena do kraja iskašlje, pa je upitala:
― Gospođice Karoters, jeste li pitali optuženu da li je opalila iz pištolja koji je pronađen na mestu zločina?
— Da, jesam. Rekla je da jeste.
— I kako je glasilo njeno objašnjenje, zašto je opalila iz pištolja?
— Imala je jedno objašnjenje pre nego što sam joj ispitala šake, i drugo, detaljnije objašnjenje posle toga.
— Imala je dva objašnjenja? — reče Juki, okrenuvši se da pogleda Kendas Martin. Da je taj pogled bio pištolj, oglasio bi se sa beng.
Bila sam rastrzana, navijala sam za Juki, a istovremeno sam saosećala s Kendas Martin i strahovala za nju. Dosta ljudi koje sam znala i poštovala stavilo je na kocku svoje karijere verujući da je Kendas Martin ubila svog muža. Da li je moguće da svi oni greše?
Zašto mi osećaj govori da je ona nevina? Juki reče svojoj svedokinji:
— Molim vas recite nam koja su to dva objašnjenja bila. Karotersova je, ne trepćući, okrenula glavu ka poroti i rekla:
― Pre nego što sam uradila test na prisustvo barutnih čestica, doktorka Martin mi je rekla da joj je neki uljez upucao muža. Posle testa, ponovila je da je uljez upucao njenog muža, ali je dodala da je ispustio pištolj i pobegao kada je muža pozvala po imenu. Rekla je da je podigla pištolj s poda i potrčala za uljezom. Da je zapucala u pravcu ulice da ga otera.
Tiho sam napustila sudnicu. Još uvek sam tapkala u mestu u slučaju Ričardson, a Brejdi mi je i više nego jasno stavio do znanja da je slučaj Kendas Martin zatvoren.
Ono što nije znao jeste da sam prethodne večeri pregledala dokumentaciju o slučaju Martin. Pročitala sam sve beleške Pola Čija i pronašla jedan trag koji sam htela da istražim. Morala sam da ga istražim kako bih mogla da ućutkam glas Kendas Martin u svojoj glavi koji je govorio: „Nisam ga ubila, narednice. Molim vas pomozite mi. Sudi mi se na život i smrt.“


55.

Ono što sam napabirčila iz Čijevih beležaka bilo je da su Kejtlin i Dankan Martin imali učitelja klavira koji je dolazio u njihovu kuću da im daje časove dva puta nedeljno.
Zvao se Bernard Sent Džon.
Čije ispitao Sent Džona tokom istrage u slučaju Martin i, sudeći prema njegovim

beleškama, Sent Džon nije znao ko je ubica. U stvari, naglasio je da ne veruje da je Kendas Martin ubila svog muža.
Či nikad nije ponovo pričao sa Sent Džonom, ali budući da je učitelj klavira bio tako snažno ubeđen da je Kendas Martin nevina, htela sam da čujem od njega kako i zašto se učvrstio u tom ubeđenju.
Sent Džonov iznajmljeni stan nalazio se u jednoj viktorijanskoj kući u ulici Okatvija broj 2400, u bloku pretežno stambenih zgrada. Očekivao me je, i kad sam pozvonila na interfon u prizemlju, pustio me je unutra.
Odmerila sam Sent Džona u dovratku.
Bio je u ranim četrdesetim, visok metar i sedamdeset tri, vitke građe i oštre kose. Pošla sam za njim u stan i videla da očigledno voli dramatične kombinacije kad je u pitanju opremanje životnog prostora. Dnevna soba je bila u zlatu s crvenim draperijama, zastrta tepisima od veštačke zebrine kože, dok je pored isturenog prozora stajao jedan veoma lep stejnvej klavir.
Pošto mi je ponudio da sednem, Sent Džon sede na otoman čiji rubovi behu ukrašeni kićankama i reče mi da mu je drago što sam zvala.
― Ali ne razumem zašto policija želi sad da priča sa mnom ― reče on. — Niko me nije želeo kao svedoka.
— Niste bili u kući Martinovih one večeri kad se desilo ubistvo, zar ne?
— Ne. Nisam bio tamo. Nisam video nikakav pištolj. Nisam čuo nikakve pretnje — reče, sležući ramenima.
— Prema onome što ste mi ispričali preko telefona, stekla sam utisak da ste imali uvid u određena dešavanja u domaćinstvu koja bi po vašem mišljenju mogla da budu važna.
— Pa, imam neke misli i zapažanja, narednice. Svakako. Počev od vremena kad je Kendas bolovala od raka dojke pre dve godine.
Sent Džonu nije trebao nikakav podstrek da mi priča o poslednje dve godine rada kod Martinovih, priču punu sitničavih žalbi i tračeva. Ipak, činjenica da je čovek tračara ne čini ga lošim svedokom.
Baš suprotno.
— Kendas se ponašala kao kučka prema svima dok je bila na hemoterapiji — reče on. — Naročito prema Elen.
— Elen Laferti. Dadilja.
— Tako je — reče mi Sent Džon. — Ne znam otkad je to počelo, ali Elen mi se poverila pre više od godinu dana — reče Sent Džon. — Rekla mi je da je u vezi s Denisom.
— Zašto niste to rekli policiji?
— Nisam znao da je važno. Da li je?
— Nisam sigurna. Ali recite mi — zašto ste inspektoru Čiju rekli da mislite da Kendas nije sposobna da ubije muža?
— Ona je lekar. ’Prvo: ne čini nažao drugima’. Denisovo ubistvo učinilo bi nažao svima u kući. I pogledajte. Jeste.
Zaklopila sam beležnicu i zahvalila Sent Džonu na vremenu. Dok sam odlazila iz stana, setila sam se da mi je Fil Hofman rekao da bi ono što zna o Elen Laferti moglo dovesti do toga da se odbaci optužba protiv Kendas Martin.
Kendas je spekulisala da je njen muž spavao s Elen Laferti, a sada je Bernard Sent Džon potvrdio taj deo njene teorije.

Da li je Lafertijeva postala ljubomorna, kao što je Kendasova rekla? Da li je Elen Laferti takozvani uljez koji je ubio Denisa Martina?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:04 am





56.

Pomislila sam da je Pol Či možda još ljut na mene što sam dovela u pitanje optužbu za prvostepeno ubistvo protiv Kendas Martin. Ako sada nije penio od besa, svakako hoće kad mu budem rekla da još uvek čaprkam po njegovom slučaju i da još nisam spremna da odustanem.
Bilo je oko pet popodne kad sam mu donela kafu s mlekom i sela preko puta njega za njegov veoma uredni sto na odeljenju.
Či me je pogledao, lica potpuno bezizraznog, i rekao:
— Još uvek pokušavaš da otvoriš moj zatvoreni slučaj? Klimnuh glavom.
— Prosto moraš da mi dozvoliš da izbacim to iz sebe — rekoh. ― Da si na mom mestu, postupio bi isto.
— Ti si glavna.
— Sećaš se Bernarda Sent Džona? — upitah ga.
— Onaj učitelj klavira. Kako mogu da zaboravim tog tipa?
— Upravo sam pričala s njim.
— Ne ljutim se, Lindzi. Samo hoću da te razumem. Kroz ovo odeljenje godišnje prođe pedeset slučejeva. Samo polovinu njih rešimo. I to ako nam dobro ide. Ovde imamo jedan slučaj koji smo uspeli da rešimo. Zašto te ovaj slučaj toliko zanima?
— Ne umem to da objasnim.
— Ne možeš da objasniš zašto vređaš mene, Maknila, Brejdija, čitavu Policiju San Franciska i kancelariju javnog tužioca? Misliš da ćemo time zaraditi neke poene kod javnog tužioca?
— Moram da uradim ovo, Pole. Ako je Kendas Martin kriva, moje njuškanje neće to promeniti.
— Ali ne misliš da je kriva, zar ne?
— Ne znam.
Čijeve usne razvukoše se u širok osmeh. Što je bila retkost. Kao Halejeva kometa.
— Šta je smešno? — upitah ga.
— Volim to kod tebe, Lindzi. Nikad ne odustaješ. Ali, znaš, Brejdi nema smisao za humor.
— Njime ću se pozabaviti kad budem morala. Či slegnu ramenima i reče:
― I šta ti je Bernard Sent Džon rekao?
— Da je Denis Martin spavao s Elen Laferti. Lafertijeva mu se poveravala.
— Opa bato. Pa, eto ti motiva, narednice. Samo pronalaziš još argumenata protiv doktorke Martin. Kendas je saznala da njen muže spava s dadiljom, pa ga je ubila. Motiv star koliko i ljudska rasa.
— Ili ― šta ako je bilo obrnuto?

— Misliš da je Lafertijeva ubica?
— To nije tako suludo, Pole. Hoću da pričam s tobom o onom unajmljenom ubici. Gregoru Guzmanu.
Či samo odmahnu glavom i uzdahnu.
— Upornost ti pristaje, Lindzi. Dobro, šta želiš da znaš o Gregoru Guzmanu?
— Ispričaj mi sve što znaš.


57.

Dok je Či kucao po tastaturi, rekao mi je:
― Guzmanu se pripisuje jedanaest ubistava — jedanaest nerešenih slučajeva koji odgovaraju njegovom načinu ubijanja.
Primakla sam stolicu toliko blizu Čijevom stolu da sam videla svoj odraz u monitoru.
― Radi se o veoma elegantnom načinu ubijanja - reče Či. ― Prvo, radi u tajnosti. Niko ga nikad ne vidi, i ne ostavlja dokaze. Drugo, uvek koristi kalibar šest milimetara i ubija tako što puca u glavu. Posao obavi prvim metkom. Drugi metak ispali gotovo povrh prvog. Rekao bih da drugi metak služi samo kao osiguranje. Odličan je strelac.
― Denis Martin je dobio dva metka u grudi.
― Tako je.
Či poče da kuca po tastaturi i otvori nekoliko slika neuhvatljivog ubice. Prva je bila zrnasti zamrznuti crno-beli kadar uzet s video-snimka na kojem neki muškarac izlazi iz kazina Cirkus Cirkus, poznatog u Vegasu.
Sledeća fotografija prikazivala je potencijalno istog čoveka u tamnom odelu kako stoji pored ulične reklame i posmatra masu ljudi koji ulaze u neku javnu zgradu. Ta slika je bila naslovljena s „Linkoln centar, Njujork“ .
Poslednja slika bila je najbolja.
Bila je uslikana noću, dugim objektivom uperenim u prozor s vozačke strane jednog terenca tamne boje, datirana prvog septembra prošle godine. Na suvozačkom sedištu videla se Kendas Martin iz profila. Kosa joj je zaklanjala deo lica.
Pored nje je za volanom sedeo proćelav muškarac koji je okrenuo glavu ka njoj. Njegove crte lica bilo je teško razaznati zbog senki u unutrašnjosti kola.
Bilo je teško reći da li je čovek na toj slici Gregor Guzman, pa čak i da li je žena na sedištu suvozača Kendas Martin.
— Koliko si siguran da je ovo Guzman? - upitah Čija.
— U slučaju svih Guzmanovih slika nagađa se da se radi o njemu. Nemamo zvanične fotografije s kojima bismo ih uporedili, ali program za prepoznavanje lica pronašao je poklapanje od osamdeset tri posto između četiri fotografije koje sam ti upravo pokazao.
— Pole, da tvoj slučaj zavisi od ove slike u terencu, Kendas Martin bi bila oslobođena.
— Javni tužilac je želeo da je upotrebi. Ona ukazuje na postojanje predumišljaja. Moram da ti priznam nešto, Lindzi.
— Ovde sam, Pole. I slušam te.

— Osim ove loše slike s Kendas Martin, niko u policiji nije prijavio da je video Gregora Guzamana u poslednje tri godine. Ko zna da li je uopšte živ.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:04 am





58.

Tik pre šest te večeri, Sindi je stajala na vetrovitoj raskrsnici ulica Turk i Džouns.
Tenderloin je bio opasan kraj, verovatno najgori u San Francisku.
Kad je kišica počela da rominja, beskućnici su natukli kapuljače na glave, pogurili se iznad svojih žičanih kolica, šćućureni ispod strehe hotela Etel, koji iznajmljuje sobe na sat, i Kod tetke Viki, neuglednog gej bara pored njega.
Sindi zakopča kaput i podiže okovratnik, zureći u predstavništvo taksi-preduzeća s druge strane ulice koje je zauzimalo severoistočni deo te raskrsnice. U nivou ulice nalazila su se dva izloga s trepćućim neonskim reklamama:
TAKSI KVIK EKSPRES
i
PRIMAMO KOPRORATIVNE KLIJENTE.
U vezi s tim lokalom nije bilo ničeg privlačnog.
Rič joj je rekao da će se naći s njom u jednom kafiću dva ulaza dalje, ali Sindi nije mogla da čeka. Pozvala je Riča i kad je dobila njegovu govornu poštu, ostavila mu je poruku i prešla ulicu Turk na crveno.
Dok se približavala Brzom taksiju, Sindi je primetila ulaz za vozila taksi-preduzeća u Turkovoj: veliki ulaz skrivao je rampu koja je vodila ka podzemnom parkingu. Žuti taksiji bili su naređani uz ivičnjak. Vozači su stajali na kišici, pušeći na trotoaru, potežući iz flaša u papirnim kesama.
Sindi je prišla izlogu i videla dispečersku kancelariju s druge strane stakla, dosta nalik biletarnici u bioskopu, samo veću. Pokucala je po staklu.
Čovek u kancelariji bio je prosečne visine, u četrdesetim, tamne kose i bledog ovalnog lica. Nosio je izgužvanu kariranu košulju i oker vojničke pantalone. Izgledao je razdražljivo dok je prihvatao pozive, istovremeno dajući uputstva u mikrofon radija.
Sindi je morala da viče kako bi nadjačala zvuk pristižućih radio-poziva.
― Ja sam Sindi Tomas — reče u rešetku. ― Jeste li vi vlasnik ove firme?
— Ne, ja sam menadžer i dispečer, Al Visocki. Šta mogu da učinim za vas?
― Ja sam reporterka u Kroniklu - reče ona. Iskopala je svoju novinarsku legitimaciju iz tašne i prislonila je na staklo.
— O čemu se radi?
― Jedan od vaših vozača je možda spasao nekoga ko je doživeo infarkt. Osoba koja je pozvala novine seća se jedino da je vozač bio u taksi-kombiju - slaga Sindi.
— Znate li kako se vozač zove?
― Ne.
— A kako je taj vozač izgledao?
― Jedino čega se ta osoba seća jeste da je na tom kombiju stajala reklama za neki film.

— Čoveče... reklama za film - reče Visocki. - Dobro, slušajte. Imamo šest kombija u voznom parku. Tri su tu. Tri su na terenu. Ali, znate, nijedan vozač ne vozi uvek ista kola. Voze ona koja su ovde kad im počne smena.
— Mogu li svejedno da bacim pogled? Ne bi trebalo dugo da potraje.
— Samo izvolite.
Visocki reče Sindi da garaža ima tri nivoa — prizemlje, na kome se ona nalazi, i dva podzemna nivoa. Dva kombija su se nalazila na prvom spratu, a treći na drugom, najnižem.
Sindi se zahvalila čoveku i počela s obilaskom parkiranih taksija u mračnoj, prljavoj podzemnoj garaži koja je zaudarala na izduvne gasove. Dvadeset minuta kasnije, pronašla je sva tri kombija, od kojih nijedan nije imao reklamu za film na bočnim vratima.
Vratila se stepenicama do prizemlja i ostavila svoju vizitkartu dispečeru, uzevši njegovu zauzvrat.
— Mogu li ponovo da vas pozovem?
— Slobodno — reče Visocki, koji zgrabi mikrofon i režeći izdiktira adresu vozaču.
Sindi je izašla iz garaže na glavna vrata u ulici Turk i pronašla Ričija kako je čeka na uglu.
— Trebalo je da me čekaš u kafiću — reče on.
— Žao mi je, Rič. Malo sam poranila pa sam mislila da istražim jedan trag. Dragi, ovo je samo dosadni deo posla. I samo taksi-preduzeće.
— Taksi-preduzeće, a slutiš da je neki taksista poslednji video ženu koja je bila drogirana i silovana.
— Pa, nijedan od taksija ovde nije taj koji tražimo.
― Ne sviđa mi se koliko rizikuješ da bi došla do priče, Sindi ― reče Rič, otvarajući joj vrata sa suvozačke strane. ― Ova uličica je savršena da te neko opljačka. Odbaciću te kući. Onda moram da se nađem sa Lindzi.
Sindi pogleda svog verenika, prope se na prste i poljubi ga. Reče:
― Previše si, bokte, zaštitnički nastrojen, Riči. A ono što je čudno je da mi se to nekako sviđa.


59.

Konklin i ja smo se još jednom videli s Ričardson-ovima u njihovom skupom apartmanu u hotelu Mark Hopkins, s pogledom od milijardu dolara na svetla Nob hila i Junion skvera. Odatle se videla Piramida Transamerika i neboderi u poslovnom delu grada, zaliv San Franciska i zapadni deo mosta Bej, koji je dopirao do Trežer Ajlenda.
Živela sam u San Francisku čitavog života, ali sam retko kad imala priliku da osmotrim grad iz ove perspektive.
Zurila sam u svetla u daljini dok je Konklin govorio Ričardsonovima da nam treba sat vremena nasamo s Ejvis. Rekao je da će Ejvis biti lakše ako budemo pričali ovde a ne u stanici. I rekao je da će, budemo li razgovarali nasamo s njom, možda biti iskrenija nego kad bi roditelji bili prisutni.
Sonja Ričardson je rekla:

— Mislim da nema više šta da vam kaže — ali oba roditelja su pristala da nas puste da pričamo nasamo s Ejvis.
Sada su roditelji bili na „laganoj večeri" u restoranu na vrhu hotela, a Ejvis je bila u kuhinji, i gledala me preko ramena s izrazom žestoke antipatije na licu.
— Koliko puta moram da vam kažem — narogušila se. Otvorila je frižider i izvadila činiju s umakom, a zatim počela da pretura po kredencu i spustila šaku na kesicu s čipsom. — Rekla sam vam sve što znam.
— Dođi ovamo i sedi, Ejvis — reče Konklin.
Izgledala je kao da ju je ton kojim joj se Konklin obratio iznenadio, što je zapravo bilo blago u poređenju sa slikama koje sam ja imala u glavi — kako je grabim za gušu i bacam uza zid.
Ejvis je iz inata sporo pokupila svoje grickalice, zajedno s flašom soka, i odnela ih u dnevnu sobu, gde je ih sve razastrla po kafenom stočiću.
— Pričaj nam o svom učitelju engleskog — rekoh.
— Gospodinu Riteru?
— Imaš nekoliko nastavnika engleskog?
— Gospodin Riter nije loš. Nije mi omiljeni nastavnik, ali imam dobre ocene iz engleskog.
Imam talenta za pisanje.
— Da li je Džordan Riter otac tvog deteta?
— To je suludo! Jedva ga poznajem.
Sedela sam u stolici u visini njenih očiju, skrštenih šaka, laktova oslonjenih na kolena.
Nagnula sam se preko kafenog stočića i rekla tinejdžerki: ― Misliš li ti da sam ja glupa?
— Molim?
— Rekla sam, misliš li da sam glupa?
— Kakve veze ima ko je otac? Rekoh:
― Dosta je bilo. Ejvis, ustani. Inspektore Konkline, stavite joj lisice. Ejvis Ričardson, uhapšena si zbog kovanja zavere, ometanja pravde i ugrožavanja života deteta. Ako pronađemo njegovo telo, promenićemo tu optužbu u optužbu za ubistvo.
— O, bože, šta to radite? — reče ona dok su joj se lisice sklapale oko zglobova. - Moja beba nije mrtva. On nije mrtav.
— Ispričaćeš nam o tome u stanici. Idemo — rekoh.
— Ovde. Ispričaću vam ovde ― reče ona.
Klimnula sam glavom Riču i on joj je skinuo lisice. Devojka se bacila nazad na kauč, a onda je počela da priča verziju priče koju ranije nisam čula. Nisam znala da li govori istinu.
Ali njena priča je svakako postajala čudna.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:04 am






60.

Ako mi ispričaš neku izmišljotinu — rekoh Ejvis Ričardson - ili poluistinu, ili ako išta budeš preuveličala... ako me slažeš na bilo koji način — znaću. A kad se to desi, ideš u zatvor.
— Reću ću vam istinu — reče ona. — Reći ću vam sve što vas zanima. Ne mogu više to da podnesem.

— Počni da pričaš.
— U pravu ste za Džordana. On je otac moje bebe. Ima sjajne gene.
Gene? Ova mala je gadno pomerila pameću. Bojala sam se da ću se izdrati na nju ako otvorim usta.
Prošla sam rukom kroz kosu i sačekala malo da me prođe bes. Ne sećam se kad sam se osećala tako frustrirano, ali nisam htela da zatvorim usta ovoj devojci time što ću joj dozvoliti da mi vidi gnev u očima. Bilo je vreme da pustim Konklina da uposli svoj šarm.
Konklin reče:
— Da li je beba živa, Ejvis? Znaš li gde se nalazi?
— Živ je. Ali ne znam gde je. Konklin reče:
— Dobro, Ejvis. Hajde da vidimo možemo li zajedno to da otkrijemo.
— Veliki deo onoga što sam vam ranije rekla je istina. Krila sam trudnoću. Čak ni Džordanu nisam ništa rekla pet meseci. Onda sam mu rekla, i počeo da se ponaša kao seronja: ’Kako uopšte da znam da je dete moje?’
— Muškarci umeju da budu seronje - reče Konklin. Ejvis klimnu glavom.
― Otišla sam na Pratslist i pronašla oglas.
— Nikakvog oglasa nije bilo — rekoh.
— Nije to bio oglas za koji sam vam rekla - reče Ejvis. - Bio je drugačiji oglas i naišla sam na njega pre samo tri nedelje. Pozvala sam te dve žene. One su par. Tražile su bebu i htele su da plate dvadeset pet hiljada dolara.
— Imena? — rekoh.
— Toni i Sendi.
— To je to? — rekoh.
— Pozvala si dve žene — reče Konklin tinejdžerki idiotkinji na kauču. Pogledala sam u pravcu vrata. Uz malo sreće, mala će nam reći sve što nas zanima pre nego što joj se roditelji vrate kući.
U ovom trenutku, Džordana Ritera je čekala zatvorska kazna. A Ejvis Ričardson popravni dom. Poslednje što nam je trebalo bilo je da neki advokat od hiljadu dolara na sat umeša svoje prste u ovaj slučaj.
— Pokupile su me na blok od škole, ali... ali nisu me drogirale niti išta slično. Rekle su da imaju mesto gde mogu da se porodim na miru. Zaspala sam na zadnjem sedištu.
— Kad si se probudila — reče Konlin — jesi li znala gde se nalaziš?
— Ne. Bio je mrak. Bila sam na nekom zabačenom mestu. Porađala sam se. Legla sam u krevet i nekih šest sati sam vrištala toliko da sam mislila da će mi glava otpasti. Rodila sam bebu. Držala sam ga u naručju. Bio je nešto najlepše što sam ikad videla. A onda sam ga dala Toni i Sendi. Bile su fine i stvarno su ga želele.
Došla sam do granice pucanja. Da li je ovom detetu uopšte stalo do njenog sina? Ne. Dreknula sam:
— Tad si poslednji put videla tu bebu? Nemaš ništa drugo da nam kažeš? Da li je išta od toga istina? Ako su ti te fine žene bile babice na porođaju, objasni nam zašto su te pronašli kako nasmrt krvariš pored jezera?
— Za to sam sama kriva — reče Ejvis Ričardson.


61.

Aleluja. Ejvis Ričardson će konačno preuzeti odgovornost za nešto. Ako bude priznala nešto što će nas odvesti do njene bebe, mislim da bih mogla da joj oprostim za to što nas je cele prošle nedelje dovodila do ludila.
Šta kažeš, Ejvis? Hoćeš li nam pomoći?
Otišla sam do frižidera u kuhinji, donela flašu soka i napunila tri čaše, bez leda.
— Toni je rekla da će Sendi i ona ostati sa mnom dok se ne oporavim — reče Ejvis Konklinu i meni. — Onda je trebalo da odvedu bebu kući.
― Jesu li rekle gde žive? - upita Konklin.
— Ne ― reče Ejvis.
Još uvek sam poredila Ejvisinu novu priču sa onom odranije, i te dve verzije se ni u čemu nisu podudarale.
Muškarac s francuskim akcentom ispao je iz igre. Kidnapovanje je bilo prošlost. Otac njene bebe bio je njen nastavnik engleskog. Ejvis je odgovorila na oglas koji su dale dve žene, a sad tvrdi da se svojevoljno odrekla bebe.
Da li je sposobna da govori istinu? Toni i Sendi. Pitam se da li je ta imena izmislila u tom trenutku.
— Kad sam bila u toj kući, odmah posle porođaja, Toni mi je dala svoj telefon da pozovem Džordana i kažem mu da dođe po mene — reče Ejvis. — Ali kad sam dala telefon Toni da ga uputi kako da stigne do tamo, Džordan je prekinuo vezu.
Primljeni pozivi će se videti na listingu poziva Džordana Ritera. Tako da ćemo možda otkriti nešto.
— Samo sam htela da odem odatle. Nisam želela da budem blizu bebe, pa sam uvrebala priliku i išunjala se na zadnja vrata. Stopirala sam, i jedna kola su me povezla sve do Braderhud veja, ali ti ljudi su išli na istok, pa sam izašla.
— Koja kola si stopirala, Ejvis? Jesi li upamtila neko ime ili broj tablice? Pokušavamo da sklopimo deliće u celinu. Razumeš? — rekoh.
— Nisam o tome razmišljala. Prosto sam pobegla, a još uvek sam se nalazila usred nedođije. Nisam imala tašnu kod sebe, telefon, ništa, i ponovo sam počela da krvarim. A zatim se krvarenje pojačalo. To nisam očekivala.
Devojka je konačno počela da pokazuje znake uznemirenosti. Znojila se, kršila ruke. Mislila je na sopstveni bol.
Konklin reče:
― Možeš li da nastaviš, Ejvis? Ili da malo odmorimo?
— Dobro sam — reče ona. - Nema još mnogo toga da se kaže. Pronašla sam kabanicu u travuljini blizu jezera, pa sam skinula odeću i obukla kabanicu. Vrtelo mi se u glavi dok sam hodala i pala sam nekoliko puta. Jedna kola su se zaustavila i odvezla me u bolnicu. Upoznala sam vas — reče ona, pokušavajući da mi uputi otrovan pogled.
— Da li je Džordan u nevolji jer sam maloletna?
— Džordanu ništa neće faliti ― slagah. ― Ono najvažnije, Ejvis, važnije čak i od Džordana Ritera, jeste da saznamo gde se tvoja beba nalazi i da li je dobro.

To je bila istina. Gde je ta beba?
Ako su te žene stvarne, a ne samo likovi iz kreativne radionice Ejvis Ričardson, da li su zadržale dečaka?
Da li je u nekoj toploj sobi prekriven plavim ćebencetom? Da li mu je stomačić pun? Ima li plišanog medu? Da li je bezbedan?
Ili su ga prokrijumčarili iz zemlje s heroinom u debelom crevu i isekli ga da dođu do droge odmah pošto su prispeli na obalu?
— Kako su ti platile? — upitah.
Molim ti se bože da su ovoj naivnoj devojčici dali ček.
— Nisu mi ništa platili. Nisam želela novac. To bi bilo protivzakonito, zar ne? Da prodam bebu? Nisam ga prodala. I, šta ćete sad da uradite? — upita Ejvis Konklina.
— Sve će biti u redu — reče joj Konklin.
Stvarno? Za koga?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:05 am





62.

Dok smo mi odlazili iz Marka Hopkinsa, roditelji su tešili Ejvis. Jedva da su okrenuli glavu kad im je Konklin rekao da ćemo zvati kasnije i dok smo izlazili iz apartmana.
Moj partner i ja smo malo proćaskali ispred mojih kola — ili, bolje reći, on me je slušao kako trtljam o najglupljoj, najnemoralnijoj devojci na svetu — a zatim smo se zaputili svako svojoj kući.
Dok sam se vozila kući okrenula sam Kventina Tacija.
Kventin je policijski saradnik, tehnički konsultant kojeg su opisivali kao „mozak u boci“ . Živi u tamnici koju je sam osmislio, u tamnom i sumornom dupleksu s milion dolara vrednom kompjuterskom opremom.
Kventin je na to potrošio novac koji je nasledio od oca, i to ga je učinilo apsolutno najsrećnijim čovekom kojeg poznajem.
Ispričala sam Kju Tiju, kako je voleo da ga zovu, za oglas na Pratslistu, poziv upućen Džordanu Riteru i dva imena, Sendi i Toni, što su možda bila prava imena, nadimci ili pseudonimi koje su te žene izmislile za Ejvis.
Možda nam je, za promenu, Ejvis rekla istinu u onoj meri u kojoj ju je ona sama znala. Skuvala sam večeru za Džoa i popila veliku čašu merloa uz pastu. Otišli smo u dugu šetnju s
Martom, i prepričala sam svom mužu poslednju epizodu priče o Ejvis Ričardson.
Džo reče:
— Imam osećaj da će Kju Ti otkriti nešto što će ti koristiti, Linds. Džoovi instinkti su prvoklasni instinkti jednog FBI agenta.
Lepo sam spavala ugnežđena između Džoa i Marte, i kad sam stigla u stanicu u pola devet ujutru, otkrila sam da me je Kju Ti zvao.
Uzvratila sam mu poziv, i dok sam čekala da dobije moju poruku i pozove me, Brejdi me je zamolio da dođem u njegovu kancelariju i podnesem mu izveštaj o slučaju Ričardson. Dala sam mu detaljan ali kratak izveštaj, a on je postavljao dobra pitanja. Jedino sam žalila što

nemam ništa konkretnije da mu saopštim.
— Daj gas ili ćemo ovaj slučaj proslediti Odeljenju za zločine protiv ličnosti i nastaviti dalje
— reče on.
Telefon mi je zvonio kad sam se vratila za sto. Nadala sam se da je Kju Ti, ali sam na ekranu videla da je to dekan Hanover iz akademije Brajton.
— Bokserova na vezi ― rekoh, zamišljajući čoveka s leptir-mašnom na tufne u njegovoj doteranoj kancelariji.
— Narednice, drago mi je što sam vas dobio.
— Nešto nije u redu?
— Ejvis Ričardson je nestala - reče mi dekan. ― Juče se vratila u školu, ali jutros je nije bilo u đačkom domu. Upravo sam saznao da nam fali i jedan nastavnik. Džordan Riter se jutros nije pojavio na času. To je veoma nebično za njega. Oboje su nestali. Nisu ostavili poruke, niti išta drugo. Prosto su nestali.


63.

Pre manje od dvadeset četiri sata, Fil Hofman je bio u svojoj kancelariji, i uvežbavao strategiju odbrane, kad je jedan poziv iz Policije San Franciska radikalno uvećao šanse za oslobađanje njegove klijentkinje. Njemu je to svakako izgledalo kao božja promisao.
Sad je stajao za stolom odbrane u sudnici sudije Lavana i rekao:
— Odbrana poziva Bernarda Sent Džona da svedoči.
Bernard Sent Džon je ušao u sudnicu. Nosio je skupo odelo na bele pruge i plavu svilenu košulju. Svaka oštra dlaka na glavi mu je bila na mestu. Nakon što se zakleo i seo, Hofman je prišao pultu za svedoke.
Kao što se i moglo očekivati, Juki je skočila na noge.
― Časni sudijo — reče ona — tek sinoć smo saznali za ovog svedoka i nismo imali vremena da se pripremimo.
Hofman reče sudiji:
― I sam sam sinoć saznao za ovog svedoka, i odmah smo poslali imejl gospođici Kasteljano.
Lavan proviri preko naočara, gledajući iz svoje visoke stolice, i reče:
― Gospođice Kasteljano, imaćete priliku da ispitate svedoka. Gospodine Hofman, nastavite.
― Hvala vam, časni sudijo. Gospodine Sent Džon, kakvim poslom se bavite?
― Sviram klavir na javnim dešavanjima, a i učitelj sam klavira.
— Da li trenutno podučavate klavir decu Martinovih?
— Ne. Otpustili su me pre četiri meseca. Deca su bila zauzeta brojnim aktivnostima, a časovi klavira po svemu sudeći nisu bili prioritet.
— U čemu se sastojao vaš posao kod Martinovih pre nego što su vas otpustili.
— Uglavnom sam podučavao Kejtlin — reče Sent Džon. — Ali Dankan je učio lestvice i neke pesme za početnike.

— Kad ste počeli da radite za porodicu Martin?
— Prošlog meseca bile bi dve godine.
— A da li ste u prijateljskim odnosima s drugim ljudima koji su radili kod Martinovih? — upita Hofman.
— Da, jesam.
— Da li ste bili prijatelj s Elen Laferti, dečjom dadiljom?
— Da, gospodine.
— I da li vam je gospođica Laferti u poverenju rekla za vezu koju je imala s gospodinom Martinom?
— Jeste. Pre malo više od godinu dana.
— Šta vam je tada rekla?
— Rekla je da je u ljubavnoj vezi s gospodinom Martinom. Počeli su da se viđaju kad je doktorka Martin bila operisana od raka dojke i išla na hemoterapiju. Elen je rekla da je isprva samo spavala s gospodinom Martinom jer je bio mnogo tužan.
Hofman je sačekao da se kikot na galeriji utiša, a potom je zamolio svog svedoka da nastavi.
Sent Džon reče:
― Kad mi je rekla za njihovu vezu, Elen se već bila zaljubila u Denisa i nije znala šta da radi.
— Rekla-kazala, časni sudijo — reče Juki.
— Dozvoliću ovo, gospođice Kasteljano. Nastavite, gospodine Hofman.
— Da li je gospođica Laferti još nekom prilikom pominjala da je u vezi s gospodinom Martinom?
— Da. Pokazala mi je poklone koje je dobila od njega. A pre nego što je... umro, Elen mi je ponovila da ga ludo voli — njene reči — i da voli i njegovu decu.
— A zašto se niste ranije javili vlastima s tim informacijama, gospodine Sent Džon?
— Policija me je jedino pitala da li sam prisustvovao nekom neslaganju između doktorke Martin i njenog muža. Rekao sam da sam ih čuo kako se svađaju. I želeli su da znaju jesam li bio u kući te večeri kad se desilo ubistvo. Nisam bio. Nisam bio tamo danima.
— Jeste li rekli policiji da mislite da je doktorka Martin ubila svog muža? Sent Džon reče:
— Ne. Rekao sam da mislim da nije ubila svog muža. Oboje Martinovih su bili pod pritiskom, ali znao sam da Kendas ne bi ubila oca svoje dece, i to sam rekao policiji.
— Da li mislite da je gospođica Laferti bila ljuta zbog toga što je imala ulogu ljubavnice? Juki ustade.
— Nagađanje, časni sudijo. Nagađanje, navođenje svedoka na odgovor, kao i podmuklost i kalkulisanje.
— Porota će zanemariti ovo — reče Lavan. Uperi čekić u Hofmanovom pravcu. ― Nemojte više to da radite.
— Da, časni sudijo. — Hofman se pokloni, sakri osmeh od sudije, i reče: — Završio sam s ovim svedokom.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:05 am






64.

Juki je nažvrljala poruku Nikiju na svom blokčetu:
— Znaš li išta o ovom pijanisti? Gejns joj nažvrlja u odgovor:
— Baš ništa.
Sveti Isus {5} Džon nije podržao teoriju o slučaju koju je policija zastupala, tako da je bio ignorisan. I sada je ona uhvaćena nespremna. Hofman je očigledno pokušao da joj kaže za Eleninu vezu s Denisom Martinom kad ga je otkačila.
Juki se borila protiv panike koja joj se pela iz želuca i počela je da prelistava kartice s beleškama dok je razmišljala šta da radi s ovom iznenadnom „koskom“ .
Sent Džonovo svedočenje je značilo da je Elen Laferti imala motiv. A budući da je Denis Martin posedovao pištolj — dokaz koji je Juki sama predočila ― iz toga sledi da je Elen mogla taj pištolj da nađe. Ako je tako, Lafertijeva je imala čime da ubije Denisa Martina. Motiv? Možda. Priliku? Svaki božji dan.
Do đavola.
Prvo pravilo koji svaki parničar nauči jeste da ne postavlja pitanja ako ne zna odgovor na njih. Ona je išla potpuno naslepo.
Juki ustade i reče:
— Dobro jutro, gospodine Sent Džon.
— Dobro jutro.
Juki je obišla oko stola tužilaštva, pričajući dok je koračala ka svedoku.
— Jedino što želim da čujem od vas su činjenice — reče Juki. — Ne nešto što vam je neko drugi ispričao. Ne nešto što ste čuli.
— Gospođice Kasteljano — Lavan će umorno — ja nosim sudijsku odoru, ne vi. Ja dajem uputstva, ne vi. Ako imate neko pitanje, predlažem vam da ga postavite.
— Da, časni sudijo. Gospodine Sent Džon, molim vas odgovarajte na moja pitanja služeći se onim što znate iz prve ruke.
— Naravno. U redu. To mi je jasno — reče Sent Džon.
Juki se u sebi na brzinu pomoli svojoj pokojnoj majci, pa reče:
— Gospodine Sent Džon, da li ste ikada videli gospodina Martina i gospođicu Laferti u onome što bismo nazvali kompromitujućom situacijom?
— Mislite, kako vode ljubav?
— Da. Ili kako se ljube. Ili flertuju.
— Ne. Znao sam samo ono što mi je Elen rekla.
— Hvala vam. To je sve što imam za ovog svedoka, časni sudijo.
— Svedok je slobodan — reče sudija.


65.

Fil Hofman ustade sa svoje stolice pored Kendas Martin.
— Časni sudijo, pozivamo Elen Laferti da svedoči.
Elen Laferti je ušla u sudnicu uzdignuta čela i samouvereno krenula da se spušta

središnjim prolazom.
Sve oči behu uperene u tu lepu mladu ženu, besprekorno i skromno odevenu, u tamnosivom kostimu, sa zlatnim krstićem na lančiću oko vrata. Izgledala je baš kao osoba kojoj biste poverili brigu o svojoj deci.
Fil Hofman se maksimalno trudio da sakrije svoje nestrpljenje. Elen Laferti je bila glavni svedok Juki Kasteljano protiv njegovog klijenta. Sa informacijama koje sad ima, uništiće Lafertijevu za govornicom i preokrenuti njeno svedočenje u korist odbrane. Ali mora to da učini tako da ne ispadne čudovište u očima porote.
Pošto je Lafertijeva položila zakletvu i sela, Fil je prišao pultu za svedoke. Pozdravio je svog novog svedoka i postavio joj prvo pitanje.
— Gospođice Laferti, kako biste opisali vašu vezu s Denisom Martinom?
— U kom smislu, gospodine Hofman?
— Mislim da je moje pitanje bilo prilično jasno. Dozvolite da ga ponovim. U kakvoj ste vezi bili s Denisom Martinom?
— On je bio otac svoje dece. A ja sam se brinula o deci. To mi je jedino bilo važno.
— Časni sudijo, tražim dozvolu da se prema gospođici Lafeti ophodim kao prema neprijateljski nastrojenom svedoku.
Lavan se okrenu u stolici za devedeset stepeni i reče:
— Gospođice Laferti, da bi vama i članovima porote bilo jasno, neprijateljski nastrojen svedok je svedok koji svedoči u korist protivničke strane - u ovom slučaju, tužilaštva ― i koji kada ga isputuje druga strana — u ovom slučaju, odbrana — ne sarađuje.
— Time što sam vas okarakterisao kao neprijateljski nastrojenog svedoka, gospođice Laferti, dajem gospodinu Hofmanu dozvolu da vam postavlja pitanja koja navode na odgovor. Zakleli ste se da ćete govoriti istinu. Ne zaboravite to.
— Neću, časni sudijo.
Hofman je fiksirao Lafertijevu pogledom i rekao:
― Jeste li bili u ljubavnoj vezi s gospodinom Martinom?
— O, bože.
— Da ili ne? Da li ste vas dvoje bili ljubavnici?
— Da.
— Možete li da govorite dovoljno glasno da vas porota čuje?
— Da. Jesam. Jesmo.
— I kad je ta ljubavna veza počela?
Oči Elen Laferti napuniše se suzama koje joj potekoše niz obraze.
— Prošlog aprila bilo je dve godine.
— Znači, više od godinu dana pre nego što je gospodin Martin upucan?
— Aha. Da.
— Jeste li se još uvek viđali s gospodinom Martinom kada je bio ubijen?
― Da.
— Priznajete da ste spavali s oženjenim muškarcem u kući u kojoj je on živeo sa svojom ženom i decom. Je li tako?
— Jeste.
— A kada vas je gospođica Kasteljano izvela da svedočite, niste mislili da je važno da nam kažete za tu vašu vezu?
— Ne, nisam.

— A kakvo mišljenje imate o Kendas Martin?
— Mislim da je okrutna.
— Da li ste bili ljubomorni na doktorku Martin?
Nastupila je pauza dok je Lafertijeva okretala glavu na sve strane. Ka Juki. Ka poroti. Ka Kendas Martin.
— Odgovorite na pitanje, gospođice Laferti - reče Hofman.
― Da li ste bili ljubomorni zbog toga što je doktorka Martin bila u braku s vašim ljubavnikom?
— Časni sudijo, da li zaista moram da odgovorim na to?
— Da, svakako morate, gospođice Laferti.
Lafertijeva uzdahnu, stežući krstić oko vrata, i konačno progovori, glasom koji je zvonko odzvanjao tihom sudnicom.
— Želela sam da imam njen život. Ali ne bih učinila ništa da bih je povredila.
— A doktora Martina? Nije hteo da ostavi ženu, zar ne? Da li biste povredili gospodina Martina?
— Ne, ne. Nikada. Volela sam ga.
— A kakva je osećanja gospodin Martin gajio prema vama? Da li vam je obećao da će se razvesti od žene i oženiti se vama?
— Zašto mi ovo radite? Vidite li šta pokušava da uradi, sudijo? - reče Lafertijeva. - Želi mene da predstavi kao ubicu, iako je ona ta koja ga je ubila.
— Gospođice Laferti, molim vas odgovorite na pitanje.
Lafertijeva se zagrcnu i zajeca. Stekao se utisak da je potiskivala suze toliko dugo da se jedna naprslina u brani pretvorila u ogromnu pukotinu kroz koju je voda iz jezera prosto pokuljala napolje.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:05 am





66.

Fil Hofman je zveckao ključevima i sitninom u džepovima svojih pantalona. - Treba li vam trenutak da se saberete? ― upita on Elen Laferti.
Ona klimnu glavom. Hofman joj dodade kutiju maramica i kad se njegova svedokinja malo smirila, on reče:
― Dozvolite da ponovim pitanje. Da li vam je gospodin Martin rekao da želi da ostavi ženu i oženi se vama?
― Da. Govorio mi je to više puta. Cesto, rekla bih.
― Da li je počeo da sprovodi te planove u delo, gospođice Laferti?
― Kako to mislite? Ne razumem.
― Vrlo je jednostavno, zaista. Da lije Denis Martin podneo zahtev za razvod od svoje žene?
― Ne.
― Da li vas je vodio sa sobom kad je izlazio s prijateljima?
― Ne. To ne bih ni očekivala.
― Da li ste vas dvoje zakazali datum venčanja, na primer?
― Dođavola, ne. Nije mi rekao ni vreme ni mesto. Brinula sam se o njegovoj deci. Viđala

sam ga svakog dana. Pričao mi je da mene voli a da nju prezire. Mislila sam da će je ostaviti jer je tako rekao. I verovala sam u to do dana njegove smrti.
― Ili... da lije raskinuo vezu s vama, gospođice Laferti? Da li vam je rekao da se tornjate? Da li vas je tretirao kao samo još jednu od devojaka koje je izgustirao i rekao vam da će ostati sa ženom? Da li ste zato bili ljuti na njega?
― Ne. Bili smo zajedno i voleli smo se.
― Taj seronja vas je lagao, zar ne?
― Nije.
―Da li ste bili dovoljno besni na njega da ga ubijete, gospođice Laferti? Da li je to bio zločin iz strasti?
Juki reče:
— Časni sudijo, branilac nasmrt maltretira svedoka.
― Usvaja se. Porota će zanemariti poslednje braniočevo pitanje. Gospodine Hofman, to vam je drugi put. Imate li još pitanja za ovog svedoka? Ili želite da se zakunete, da biste i sami mogli da svedočite?
Elen Laferti steže ivicu pulta i reče žustro:
— Nisam ga ubila, nisam. Govorim istinu. Nikad ne bih povredila Denisa. Nikad, nikad,
nikad.
― Baš kao što nikad, nikad, nikad ne biste lagali? Je li tako, gospođice Laferti?
― Tako je. Nikad ne bih lagala.
― Da li je Kendas Martin imala pištolj u ruci kad ste izašli iz kuće te večeri kad se desilo ubistvo?
― Mislim da jeste. Mislila sam da jeste. Ne znam više.
― Dabome. Ali nikad, nikad, nikad ne biste lagali. Hvala vam. Nemam više pitanja.


67.

Talas besa isterao je svu strepnju i strah iz Juki. Odbrana je uništila njenog prokletog svedoka, uništila je i posejala seme osnovane sumnje.
Juki nije znala može li da rehabilituje uništiteljku doma u pokušaju i verovatno lažljivicu, ali znala je da ceo njen slučaj možda zavisi od toga.
Juki jedva da je videla Nikijevu poruku: „Samo napred“ .
Ustala je i prišla pultu koji je okruživao svedokinju. Spustila je šaku na ogradu pulta, kao da želi da poruči Elen da joj time utešno spušta šaku na mišicu.
— Gospođice Laferti, jeste li vi ubili gospodina Martina?
— Ne. Nisam.
— Jesu li se Martinovi svađali?
— Sve vreme.
― Jeste li videli pištolj u ruci Kendas Martin večeri kad se desilo ubistvo?
— Mislila sam da jesam. To se davno desilo. I brzo. Više nisam sigurna.
— Dobro. Da li ste rekli istinu ovoj poroti kad ste izjavili da mislite da je Kendas Martin pucala na svog muža i ubila ga?

— Da, bog mi je svedok.
— Tužilaštvo nema više pitanja za gospođicu Laferti.
Fil Hofman je gledao svedokinju kako silazi s pulta za svedoke, briše oči maramicom i zapućuje se ka zadnjem delu sudnice. Dok je izlazila na vrata, još uvek je plakala.
Bilo je tek jedanaest i petnaest.
Pre nego što se poroti pruži prilika da uopšte pomisli da se sažali nad Elen Laferti, Fil Hofman će baciti sledeću bombu.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:06 am




68.

Fil Hofman reče:
― Odbrana poziva doktorku Kendas Martin da svedoči.
Za trenutak, Juki je pomislila da ga je loše čula. Ali kad se Kendas Martin izvukla iza stola odbrane, s pokeraškim izrazom na licu, u en klajn odelu od dve hiljade dolara i feragamo cipelama, Juki je znala da je Hofman ubeđen da će pobediti.
Kendas nije morala da svedoči.
Sudija Lavan je rekao poroti da optužena nije u obavezi da svedoči i da porota ne može to da joj uzme za zlo.
Dakle, to što je Fil pozvao svoju klijentkinju da svedoči u sopstvenu odbranu bio je čin očaja ili potpune samouverenosti.
Hofman nije delovao nimalo očajno.
Kendas Martin je stavila šaku na Bibliju, i kad su je upitali da li se zaklinje da će govoriti samo istinu, odgovorila je:
— Da. ― Onda je sela u stolicu s pogledom na galeriju i poklonila pažnju svom advokatu.
— Doktorko Martin — reče Hofman — nešto od ovoga je već ustanovljeno, ali radi kontinuiteta, da li ste bili kod kuće kada vam je muž ubijen?
― Da.
— Gde su bili Kejtlin i Dankan?
— U svojim sobama.
— Da bi porota znala gde se ko nalazio u kući, gde se nalazila Sindi Pariš, vaša kuvarica?
— U svojoj sobi na spratu.
— A Elen Laferti? — upita Hofman.
— Ne znam gde se ona nalazila. Poželela mi je laku noć petnaestak minuta pre nego Što je Denis upucan.
— A gde se Denis nalazio neposredno pre incidenta?
— Ni to ne znam. Nisam ga videla. Otišla sam do krila u kojem se nalaze spavaće sobe, prošla pored soba svoje dece i oboma se javila. Onda sam otišla tim hodnikom do svoje radne sobe. Tu sam bila kad je Elen rekla da odlazi.
— Šta ste radili u radnoj sobi te večeri?
— Odgovarala na pozive.
— I da li ste još uvek bili u svojoj radnoj sobi kad ste čuli pucnje?

— Da. Spremala sam se da pozovem ženu jednog pacijenta. Nisam imala dobre vesti za nju.
Skinula sam naočare i protrljala slepoočnice, ovako.
Doktorka Martin skide naočare i odloži ih na naslon za ruke. Protrlja slepoočnice palcem i srednjim prstom leve ruke.
— U drugoj ruci sam držala telefon — reče ona, stežući desnu šaku kao da drži telefon.
Juki je pomislila kako je ova demonstracija prilično domišljat način da se u šaku Kendas Martin stavi mobilni telefon umesto pištolja, i morala je da oda priznanje Hofmanu što se toga setio.
— Molim vas recite poroti šta se desilo kad ste čuli pucnje ― reče Hofman. Sklonio se u stranu kako ne bi zaklanjao porotnicima pogled na svoju klijentkinju.
Kendas Martin je prepričala događaje istim redosledom kao što je Hofman to učinio u svojoj uvodnoj reči. Rekla je da je otrčala do predsoblja, zatekla na podu svog muža, ispod čijeg se grudnog koša širila lokva krvi, i opipala mu puls.
Zatim je rekla da nije nosila naočare ali da je čula kloparanje nekog metalnog predmeta koji pada na pod. Shvatila je da se radi o pištolju u isto vreme kad je videla nekoga u senci kako se kreće ka ulaznim vratima.
Juki je posmatrala lice Kendas Martin ne bi li na njemu uočila znake koji bi je odali da laže, tikove na licu ili pokrete očiju. Kendas joj je zvučala uverljivo.
I pomislila je da će joj i porota poverovati.
Za nekoliko minuta Juki će morati da diskredituje ovog kardiohirurga, ovu dobru majku, i poništi ono što je Fil Hofman postigao — izglancao oreol i namestio ga iznad lepe plave glave Kendas Martin.
Juki je znala šta mora da učini. Pitala se može li to da učini.


69.

Fil Hofman je privodio kraju svoje direktno ispitivanje Kendas Martin, trudeći se da potisne vidljive znake uzbuđenja koje je osećao. Kocka se isplatila. Kendas je bila savršen svedok u svoju odbranu: koncizna. Jasna. Dosledna.
I, naravno, nevina.
— Kad ste pronašli Denisa na podu i shvatili da je preminuo, šta ste učinili? - upita Hofman.
— Sećam se da sam zgrabila pištolj. Nikad ranije nisam držala pištolj, ali videla sam nekoga kako izlazi iz kuće. Ulazna vrata su bila otvorena. Instinktivno sam htela da zaustavim onoga ko mi je ubio muža. Potrčala sam za uljezom. Viknula sam ’Stani’, dva puta — reče Kendas Martin poroti. — Onda sam opalila.
— Jeste li pogodili nekoga, doktorko Martin?
— Ne. Nisam nikoga videla napolju. Samo sam opalila u vazduh da budem sigurna da se uljez neće vratiti. Onda sam se vratila u kuću, zaključala ulazna vrata i vratila se Denisu. Do tog trenutka, deca cu izašla iz svojih soba i plakala su. Bilo je strašno. Strašno. Poslala sam Kejtlin u svoju sobu a Dankan je otišao gore u Sindinu sobu.

— Šta se desilo posle toga?
— Pozvala sam službu za hitne slučajeve. Policija je došla za nekoliko minuta.
— Molim vas recite poroti kako ste se osećali?
— Ja? Bila sam skoro paralisana od šoka i tuge. A onda, na moju nevericu, sve je postalo još gore. Da nastavim?
— Molim vas.
Doktorka klimnu glavom, proguta knedlu i nastavi priču.
— Bio je to rutinski kraj jednog rutinskog dana. Odjednom pucnji. Neko mi je ušao u kuću i ubio mi muža. Kad je policija stigla, počeli su da me ispituju. Morala sam da ostavim decu u najtraumatičnijem trenutku u njihovom životu. Morala sam da prođem pored svog mrtvog muža i uđem u patrolna kola da bi me ispitali u policijskoj stanici.
— Ispitivali su me osam sati, a onda me zadržali preko noći. Ujutru su me optužili za ubistvo koje nisam počinila.
— Tad sam bila preplašena — i sada sam preplašena. Strah me nikad ne napušta. Jer strahujem i za svoju decu, a nisam s njima.
Juki pomisli:
„Au, jebote. Kendas Martin je smotala porotu još kod Da“ . Pod najboljim okolnostima, bilo bi im teško da u ovoj ženi vide ubicu. Juki nažvrlja poruku Nikiju, i on poče da radi na laptopu. Otvarao je dokumente dok je Hofman zahvaljivao svojoj klijentkinji.
— Svedok je vaš — reče Fil Hofman.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:06 am






70.

Juki pređe prstom preko dela transkripta na Nikijevom lap topu, izjave koju je Kendas Martin dala pod zakletvom u Jukinom prisustvu godinu dana ranije. Zatim ustade i pođe prema svedoku.
— Doktorko Martin, jeste li voleli svog muža?
― Da.
— Ali bili ste u vanbračnoj vezi duže od godinu dana pre njegovog ubistva.
― Da.
— Kakva osećanja gajite prema Feliksu Aštonu, vašem ljubavniku?
— Prigovor. Relevantnost ― reče Hofman sa svog mesta.
— Odbija se. Doktorko Martin, molim vas odgovorite na pitanje ― reče sudija.
— Feliks mi je vrlo drag. Juki reče:
— Gospodin Ašton je posvedočio da vas voli. Ali vi mu ne uzvraćate osećanja?
— Ne znam kako da definišem svoja osećanja prema Feliksu.
— Da li vam je muž rekao kako se oseća zbog toga što imate ljubavnika?
— Nije precizirao.
— Da li ga je to uznemirilo? Naljutilo?
— Mislim da ga nije bilo briga imam li ljubavnika — reče Kendas Martin. — Ako jeste, to bi

ga samo učinilo licemerom.
— Pa, vaš ljubavnik je posvedočio da je vaš muž pratio vas i njega po gradu. Je li to istina?
— Jeste. Ali mislim da Denisa nije bilo briga što se viđam s Feliksom. Samo je hteo da me navede da pristanem na razvod.
— A vi niste hteli da mu ga date?
— Nisam htela da prihvatim njegove uslove.
— Vi ste, dakle, pristalica teorije da je za decu bolje ako dvoje ostanu zajedno — čak i ako oboje imaju vanbračne veze - nego ako se razvedu?
— Časni sudijo — Hofman će sa svog mesta ― tužiteljka maltretira svedoka.
— Usvaja se. Pređite na stvar, ako imate na šta da pređete, gospođice Kasteljano.
— Da, časni sudijo. —Otišla je do sredine sudnice i okrenula se ka svedokinji, od koje se udaljila toliko da je Kendas Martin bila primorana da govori glasno. Juki reče: ― Elen Laferti je posvedočila da je bila u ljubavnoj vezi s vašim mužem. Jeste li bili svesni njihove veze?
— Ne dok ona nije svedočila.
— Jeste li bili ljubomorni zbog pažnje kojom je vaš muž obasipao druge žene?
— Ne. Bila sam navikla na to.
— Znači, uprkos činjenici da ste ga voleli, njegovo bludničenje u vašoj rođenoj kući u vama nije izazivalo bes? To je izuzetno - reče Juki.
— Nemojte se truditi da ulažete prigovor, gospodine Hofman — reče Lavan. — Gospođice Kasteljano, vaša zapažanja nisu na mestu. Nemojte da vam se to ponovi. Postavljajte svoja pitanja i idemo dalje.
— Izvinjavam se, časni sudijo. Doktorko Martin, dozvolite da se uverim da sam dobro razumela vaše svedočenje.
— Bili ste u ljubavnoj vezi. Priznajete da vas je muž stalno varao. Ali i pored toga tvrdite da ste ga voleli. Fotografisali su vas s jednim poznatim plaćenim ubicom. Pronašli ste muževljev pištolj...
Juki načini „pištolj“ pomoću palca i kažiprsta, primače se svedokinji i sa metar i po udaljenosti nacilja u Kendas Martin, rekavši:
― I kad vam se ukazala prilika da ga ubijete, to ste i učinili.
Juki pritisnu zamišljeni obarač i cimnu zamišljenim pištoljem kao da ovaj trza. Ignorisala je Hofmana, koji je prigovarao vičući, kao i udaranje sudijinog čekića — zvuk koji je bio toliko delotvoran da se činilo kao da su meci ispaljeni iz njene šake stvarni.
Povisila je glas da nadjača pometnju, rekavši:
― I tako ste, doktorko Martin, nakon što vam je muž umro, ispalili nekoliko metaka u vazduh da objasnite prisustvo barutnih čestica na šakama. Je li to istina?
— Časni sudijo ― povika Hofman ― gospođica Kasteljano je upravo dala svoju završnu reč. Osim njenog neiskrenog ’Je li to istina?’, u toj gomili gluposti nije bilo ni jednog jedinog pitanja
— reče Hofman. — Tražim da se čitavo ovo unakrsno ispitivanje izbriše...
— Za ime boga — reče Kendas Martin, stežući ivice pulta za svedoke, naginjući se napred, sa žilama koje su joj poiskakale na vratu dok je dovikivala Juki, nadjačavajući svog advokata.
— Da sam htela da ubijem Denisa, zašto bih to uradila u sopstvenoj kući, gde bi moja deca to videla? Ova travestija je posledica loše policijske istrage i ludog, besnog tužilaštva. Pogledajte sebe, gospođice Kasteljano. Bila sam ljuta na Denisa, ali nisam ga ubila. Baš kao što nikad ne bih ubila vas.


71.

Sudija je iznova udarao svojim čekićem, urlajući:
― Mir! Gospodine Hofmane, obuzdajte svoju klijentkinju — naredio je, što je samo dodalo ulje na vatru koja je već proždirala sudnicu.
Juki je stajala na sredini sudnice s rukama prekrštenim ispred sebe, nadajući se da će požar nastaviti da besni.
Čak i ako njeno unakrsno ispitivanje bude izbrisano iz zapisnika, čak i ako je kazne, dovela je smirenu Kendas Martin do usijanja. Doktorkina žestoka zaklinjanja da nije ubila muža izgubila su na snazi.
Motiv za ubistvo bio je tu.
Njen temperamentni ispad demonstrirao je poroti da je mogla da izgubi živce i upuca ga.
Sudija je još jednom udario čekićem, i larma se najzad stišala. Ispravio je naočari, pogledao u Juki i rekao:
― Još nešto, gospođice Kasteljano? Ili vam je bilo dovoljno za jedan dan? Juki reče:
― Nemam više pitanja za ovog svedoka. Hofman reče:
― Želim dodatno da ispitam svedoka, časni sudijo.
Ali sudija više nije slušao. Pažnja mu je bila usmerena na mobilni telefon. Lice mu je bilo bledo.
Hofman je ponovio sudiji da želi dodatno da ispita svedoka.
― To će morati da sačeka ― reče sudija Lavan. ― Moram da posetim nekoga u bolnici, odmah. ― Doktorko Martin, slobodni ste. Sud završava sa zasedanjem za danas. Gospođice Kasteljano. Gospodine Hofmane. Budite u mojim odajama sutra u osam ujutru. Nemojte kasniti. ― Onda ćemo videti na čemu smo.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:06 am




72.

Ušetala sam u Brejdijevu kancelariju rano ujutru, nadajući se da ću imati najkraći sastanak u istoriji.
Brejdi je odložio telefon i rekao:
— Bokserova, moraću da te skinem sa slučaja Ričardson i prosledim ga Odeljenju za zločine protiv ličnosti. Pogledaj šta je stiglo u poslednjih nedelju dana — reče on, pokazujući bradom ka tabli na sredini odeljenja, vidljivoj kroz staklene zidove njegove kancelarije.
Šest otvorenih slučajeva bilo je ispisano crnim slovima. Zatvoreni slučajevi uvek su se ispisivali crvenim slovima. Zatvorenih slučajeva nije bilo.
— Poručniče, počeli smo zaista da napredujemo u slučaju Ričardson — rekoh, izvlačeći stolicu, sedajući preko puta šefa. Zlatnoplava kosa mu je bila vezana u rep, ali na desnom prstu

nije nosio burmu. Zamislila sam Juki, ne veću od kakve ptice, u zagrljaju ovog policajca kojeg jedva poznajem, i uplašila se za nju.
Juki je bila briljantna, hrabra tužiteljka — ali istovremeno najveći gubitnik kad je u pitanju izbor muškaraca.
Brejdi mi je uzvraćao pogled, čekajući da progovorim.
— Kventin Tacio je pronašao vezu koja bi mogla da reši ovaj slučaj — rekoh.
— Kju Ti je naš kompjuterski konsultant, zar ne?
— Najbolji je.
Ispričala sam Brejdiju da je zahvaljujući izvrsnom poznavanju telefonije i elektronskih baza podataka, Kju Ti otkrio jedan poziv upućen Džordanu Riteru iz oblasti jezera Mersed u periodu kada je Ejvis Ričardson donosila svoju bebu na svet.
— Po Ejvisinim rečima, zamolila je jednu od dve žene koje su joj pomagale u porođaju da joj pozajmi telefon da bi nazvala dečka.
— Telefon s kojeg je upućen poziv Džordanu Riteru pripada Antoaneti Berdžes, četrdeset godina staroj bivšoj učiteljici iz Tejlor Krika, u Oregonu. Populacija tog gradića iznosi tri hiljade četrdeset dvoje ljudi.
Brejdi reče:
― Misliš da je beba možda kod Berdžesove?
— Ejvis kaže da je Berdžesova bila prisutna kad se beba rodila.
— Počinjem pomalo da se nadam. Je li u redu nadati se, Bokserova?
Klimnula sam glavom i rekla Brejdiju da Berdžesova nema dosije u policiji i da želim da se vidim s njom. Ako beba bude kod nje, odvešću je iz Tejlor Krika pre nego što sirene i helikopter i specijalci učine tu intervenciju opasnom.
— Konklin će ostati ovde i radiće na pronalaženju Ejvis i njenog dečka ― rekoh Brejdiju. ― Kler Vošbern ide sa mnom. Obe ćemo raditi u svoje slobodno vreme.
— Radite u radno vreme — reče Brejdi. — Hajde da zatvorimo ovaj slučaj. Kontaktiraću s lokalnim vlastima u najvećem gradu u blizini Tejlor Krika. I to odmah.
— Poručniče, uz sve dužno poštovanje, mislim da prvo treba da izvidimo situaciju.
Brejdi i ja smo ušli u malu raspravu u vezi s logistikom, ali videla sam da je uzbuđen. Nakon što sam ga uverila da ću ga pozvati čim budem došla u Tejlor Krik i da ću mu podnositi izveštaje tokom čitavog dana, dao mi je zeleno svetio.
Izašla sam iz Brejdijeve kancelarije, osećajući olakšanje što još uvek radim na tom slučaju. Znala sam da mi je ovaj jedan trag koji vodi do žene u Oregonu verovatno poslednja šansa da pronađem nestalu bebu Ejvis Ričardson.
A možda je to i bebina poslednja šansa.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:07 am




TREĆA KNJIGA
Put




73.

Našla sam se s Kler na parkingu ispred kancelarije gradskog patologa. Sela je pored mene na suvozačko sedište eksplorera s torbom za pelene koja joj je zamenjivala putnu torbu.
Kao i ja, Kler nije nigde putovala duže od godinu dana. Za razliku od mene, Kler je bila dobro raspoložena.
Ukucala sam „Glavna ulica, Tejlor Krik, Oregon“ u navigacioni sistem i krenula ka mostu Bej i auto-putu Istok 1-80. Bio je to put od šeststo devedeset kilometara, i planirala sam da ga pređem u jednom danu.
Do sutra u ovo vreme, nadala sam se da ću preuzeti brigu nad malim dečakom Ričardsonove. Gotovo da sam mogla da ga vidim ušuškanog u sedištu za bebe.
— Ponela sam ti sendvič s prženim jajima - reče mi Kler dok smo prolazile pored isključenja za Berkli, odakle se ka zapadu pružao pogled na zaliv i luku obavijenu jutarnjom maglom.
― Rekla sam im da stave režanj šunke unutra. A evo ti i kafa. S dosta mleka.
— Prava si duša, znaš?
— Znam — Kler će, smejuljeći se. Čoveče, bilo joj je drago što ide van grada. Kad smo se uključile na auto-put, Kler je već uveliko raspredala priču o svojoj bebi i mojoj kumici, Rubi Rouz Vošbern.
Nije štedela detalje pričajući veselo o Rubinim avanturama u kredencu sa šerpama i loncima, o tome kako je uživala u prvom zalogaju hot-doga i kako je Rubin tatica njena omiljena osoba.
— Edmund joj svira čelo — reče mi Kler dok sam se prestrojalavala u traku za naplatu putarine. Prešle smo preko mosta Karkinez. Osmotrila sam panoramu zaliva San Pablo i ostrva Mer, na kojem se nalazilo staro brodogradilište i rafinerija šećera u gradu Kroketu na istoku.
— Ona leži u fotelji dok on vežba i guguće uz muziku. Edmund kaže da voli Vivaldija. To je sve tako divno, Lindzi.
— Aha — rekoh. Nisam mogla da kažem više od toga. Volim Rubi Rouz. Tražila sam nestalu bebu. A i sama sam razmišljala o bebama.
Žarko sam želela da dobijem bebu s Džoom. Želela sam ono što Kler ima - hot-dogove i šerpe i lonce i bebe koje guguću. Želela sam da čujem Džoa kako našem detetu peva neverovatne arije na italijanskom.
Nisam ih ni primetila, ali slane suze su mi potekle iz očiju, slivajući mi se niz obraze. Otrla sam ih dlanom ali Kler me je uhvatila na delu.
— Staje, Lindzi? Šta nije u redu?
— Samo sam umorna — rekoh.
— Posle svih ovih godina, još uvek misliš da možeš da me slažeš a da ne primetim?
— Ne. Ne mislim.
— Dakle, o čemu se radi?

Rekla sam svojoj najboljoj drugarici:
― Jednom mesečno me ubije u pojam to što sam opet propustila priliku, znaš? Otkako sam se udala, želim bebu više nego ikad. Ljubav prema bebama me je zapljusnula kao nekakav prokleti cunami — rekoh.
— Ti i Džo pokušavate? Klimnuh glavom.
— Koliko dugo?
— Već neko vreme. Tri ili četiri meseca.
— To nije ništa — reče Kler.
Do tada smo bili na Auto-putu br. 5 na nekih sto šezdeset kilometara severno od San Franciska. Sa obe strane puta raslo je šipražje u visini kolena, a od žičane ograde odvajalo ga je more suve trave koje se protezalo ka horizontu.
Reč „pustoš" mi je pala na pamet.
— Imaš PMS trenutno? — upita me Kler.
— Jašta — rekoh.
Kler me uhvati za rame i prodrma me.
― Dobićeš čokoladicu na sledećoj benzinskoj pumpi ― reče ona. Graknuh:
— Šta je sad to? Po preporuci lekara? Kler se nasmeja:
― Da, jeste, pametnice ― reče. ― Definitivno.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:07 am







74.

Svaki policajac bi rekao da emotivna povezanost narušava objektivnost. Prosto morate da prihvatite da nevini ljudi bivaju povređeni, silovani, prevareni, kidnapovani i ubijeni svakog dana.
Ali ako ste policajac i ne ulažete celog sebe u hvatanje loših momaka, u čemu je onda poenta? Za isto vreme i novac, mogli biste da naplaćujete karte u vozu.
Napunile smo rezervoar eksplorera ispred Vilijamsa, zatim ručale u Granzeli, restoranu koji je spolja izgledao kao prodavnica krmiva a iznutra kao lovačka brvnara. Kler i ja smo sele za sto iznad kojeg su visile glave jelena, medveda, zebri, bivola i dugorogih koza.
Osim prepariranih životinjskih glava egzotičnog izgleda, glavna atrakcija Granzele bili su veoma lepi lingvini u pikantnom crvenom sosu. Dok smo jele, jadala sam se zbog Ejvis.
― Zbog nje smo protraćili više od nedelju dana, Kler. I toliko laže da bi čak i ovo putovanje moglo da bude uzaludno.
Kler je saosećajno coktala jezikom dok sam kukala, a onda mi je podigla pritisak podsetivši me na poslednji veliki slučaj na kojem smo radile zajedno. Pit Gordon, osvedočeni ubica i psihopata, ubio je četiri mlade mame i petoro male dece pre nekoliko meseci u seriji ubistava koja su pokidala živce meni i Kler.
Otišla sam do kupatila, sela na zarđalu klozetsku šolju i sita se isplakala. Onda sam se umila, izašla i rekla Kler:

— Ja častim. Idemo, leptiriću.
Do dva i petnaest ponovo smo bile u kolima. Na oko trista dvadeset kilometara severno od San Franciska, auto-put je prelazio preko jednog dela jezera Sasta.
Prvi put za nedelju dana prestala sam da razmišljam o bebama. Prizor ružičasto-žutih obalskih stena od peščara koje se izdižu iz neverovatno jarke morskozelene i plave vode prosto mi je izbrisao sve drugo iz glave.
A onda je razgledanju došao kraj. Sigurno ćemo pronaći Ejvisinog dečaka. Sigurno. Ušli smo u Tejlor Krik u pet po podne.
To je gradić sa jednim semaforom, tipičan mali grad na severoistoku zemlje. Glavna ulica bila je red fasada zgrada s Divljeg zapada s kraja 19. veka. U zgradama od cigle koje su nekad služile kao banke i skladišta sada su bili smešteni butici i radnjice s izlozima koji gledaju na ulicu.
Kola su milela glavnom ulicom. Ulična rasveta i farovi su se palili dok se sunce pretvaralo u traku rumenila na horizontu.
― Hoću da prođem pored kuće Antoanete Berdžes - rekoh Kler. ― Da osmotrim to mesto.
Bestelesni glas GPS-a vodio nas je ka Klark lejnu, uskoj ulici omeđenoj drvoredima sa znakom na kojem je pisalo „Slepa ulica“ . Prednja dvorišta behu ograđena zelenim drvenim ogradama iza kojih su se nalazile kuće iz različitih razdoblja - u viktorijanskom stilu, izdužene i prizemne, s drvenim fasadama, i rančerske kuće.
Kuća Antoanete Berdžes bila je planinska kuća u obliku slova A prekrivena šindrom od kedrovine, tremom oko kuće i satelitskom antenom na krovu. U kući nisam videla svetla niti ikakva kola na prilazu.
Parkirala sam eksplorer na gomili opalog lišća uz ivičnjak, a Kler je primetila:
― Izgleda da nikog nema kod kuće, Lindzi. Pomislila sam: Odlična prilika da se pronjuška okolo. Ugasila sam farove i rekla:
― Odmah se vraćam - i izašla iz kola.


75.

Dvorište ispred kuće bilo je zapušteno; trava nije bila pokošena, i lišće nije bilo pograbuljano. S moje desne strane, u korov obrasla šljunčana staza prolazila je pored kuće, idući do otvorene garaže za dvoja kola, odvojene od same kuće.
Upalila sam baterijsku lampu i nastavila da stupam prilazom, dok su mi suvo lišće i kamenčići glasno krčkali pod stopalima.
Garaža je zaudarala na motorno ulje, a na tlu je bilo kolomasti. Prešla sam snopom svetlosti preko čamca s veslima podignutog na krovne grede, nagomilanih plastičnih posuda i kartonskih kutija punih nečega što je ličilo na delove motocikla: zupčanika, ventila i delova kočnica.
Ovde nije bilo ničeg zanimljivog.
Otišla sam iz garaže i zaputila se ka zadnjem delu kuće. Uperila sam lampu kroz prozor s

više stakala. Mogla sam da razaznam stari nameštaj, šporet na drva i stolicu za bebe na kuhinjskom stolu.
Prikovala sam pogled za to sedište. Bilo je plavo i prazno. Puls mi je skočio za dvadeset otkucaja u minutu kad sam spustila šaku na kvaku od vrata i okrenula je.
Vrata su bila otključana — ali pola sekunde pre nego što ću otvoriti vrata, ugledala sam odraz malog crvenog trepćućeg svetla na vratima od mikrotalasne na suprotnoj strani prostorije.
Berdžesova je imala kućni alarm, koji je bio uključen.
Pustila sam kvaku i u tom trenutku čula udaljeno brektanje i brundanje motocikala, zvuk koji je postajao sve jači što se više približavao kući Antoanete Berdžes.
Ti motocikli su dolazili do ove kuće, bila sam sigurna u to. Morala sam da pobegnem odatle.
Ugasila sam lampu i vratila se istim putem kojim sam došla, pri sve slabijem dnevnom svetlu. Kler je spustila prozor i doviknula mi:
― Čuješ li to, Lindzi?
― Nije moglo da mi promakne — rekoh.
Sela sam za volan i upalila motor, dok se kolona od sedam ili osam farova približavala.
Gume su zaškripale kad sam dala gas i odvojila se od ivičnjaka u oštrom polukružnom okretanju.
― To je bilo suptilno. Misliš da nas je neko možda primetio? ― upita Kler dok je stezala instrument-tablu.
― Hej, to sam ja. Suptilna kao malj.
Prošle smo pored povorke motocikala koja nam je išla u susret i nastavile ulicom, i ja sam pogledala u retrovizor. Motori su skrenuli ka kući Berdžesove i zaputili se prilazom ka garaži.
Da lije Antoanet Berdžes u toj povorci? Gde je beba?
Ponovo sam bacila pogled u retrovizor i ugledala siluetu jednog motoriste koji je zastao na početku prilaza. Motocikl je još uvek stajao tamo i motociklista je još uvek sedeo na njemu kad sam skrenula desno u sledeću ulicu i dodala gas.
Sranje.
Izgleda da mi je neko upamtio broj tablica.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:07 am





76.

Hotel Klirvoter bio je dvospratna zgrada u viktorijanskom stilu izbledele plave fasade koja gleda na Glavnu ulicu, sa spoljnim balkonom na drugom spratu poduprtim stubovima. Kao da je ispao s Divljeg zapada ili iz filma s Bučom i Sandensom.
Kler i ja smo ušle u predvorje, koje nije doživelo nikakve promene još od dvadesetih godina prošlog veka. Osmotrila sam salonske tapete, fotelje presvučene satenom i žućkaste fotografije davno umrlih ljudi u ukrasnim ramovima na zidovima.
Čovek na recepciji takođe je pripadao nekom minulom dobu. Ne prošlom veku, ali definitivno nekom drugom vremenu. Zbog njegove proređene sede kose vezane u rep

pomislila sam da je hotel nazvan po Kridens Klirvoter Rivajvlu, bendu iz sedamdesetih koji sam volela da slušam.
Upisala sam se u knjigu gostiju, potpisala račun i uzela ključeve. Dok je Kler zvala kući, recepcionar mi reče da se zove Bak Kin i da je vlasnik hotela.
Ćaskali smo o vremenu i lokalnim restoranima, a ja sam zatim rekla:
― Pokušavam da nađem nekoga. Možda je poznajete? Antoanet Berdžes?
― Ovde svako svakog zna. Jašta, znam Toni. Ona je predsednica Ðavolica. To je motociklistički klub isključivo za devojke. Uglavnom rade kao izbacivači za jedan salun u Vinčesteru.
— Ona ima prijateljicu... neku Sendi?
Čovek sa sedim konjskim repom se trgnu, kao da je rekao previše, ili kao da sam mu podmetnula amonijak pod nos.
― Vi ste policajka - reče ona, - Trebalo je to da shvatim. ― Otvorio je fioku da mi pokaže svoju značku šerifa, i ja sam mu pokazala svoju policijsku značku.
— Je li Toni u nevolji? — upita Kin.
― Nipošto. Samo želim da popričam s njom o jednoj aktuelnoj istrazi.
― Onda pronađite drugi izvor informacija - reče mi Kin.
— Prošla je kroz pakao, ali čista je. Vraća se na pravi put. Policija je stalno ispituje... — Kin zavrte glavom. — Sobe se oslobađaju do podne.
Kada u mojoj sobi imala je nožice u obliku šape. Držač za peškire bio je od mesinga, a na lavabou se nalazila korpica sa sredstvima za higijenu. Pustila sam toplu vodu, sipala malo mirišljave soli u kadu i pozvala Konklina.
― Antoanet Berdžes je u motociklističkoj bandi pod nazivom Ðavolice — rekoh mu. — Odmetničkoj, pretpostavljam.
Konklin reče:
― Sačekaj sekund ― i stade da ih traži na internetu dok sam ja proveravala temperaturu vode i vezivala kosu.
― Pronalazim nešto o tim Ðavolicama — reče mi Konklin. — Droga. Trgovina oružjem. One ne prodaju avon kozmetiku, Linds. Pazi se.
― Hodam na vrhovima prstiju - rekoh. ― Riče, videla sam nešto što dokazuje da se u kući Berdžesove nalazi beba. Sedište za bebe na kuhinjskom stolu. Plavo.
― Zezaš me. Stvarno?
― Da. Učini mi uslugu i reci Brejdiju.
Džo mi se javio posle prvog zvona. Kročila sam u kadu, polako se spustila i uzdahnula dok mi je topla voda prekrivala ramena.
― Kako je tamo? - upita me Džo.
― Sladak gradić - rekoh mu. - Zamisli nešto između Života na severu i Zone sumraka.
― Čuvaj se, plavušice.
Drugi tip koji mi za manje od deset minuta govori da se čuvam. Bože, policajac sam već čitavu deceniju.
— Imam značku i pištolj — rekoh svom mužu.
— Ne sviđa mi se kako zvučiš.
— Kako zvučim?
— Blazirano. Načisto odsutno.
— Vozila sam ceo dan.

— Zovi pomoć ako ti bude potrebna. Obećaj mi.
— Obećavam. Sad mi daj jedan poljubac.
Pošto sam izašla iz kade, poslužila sam se fiksnim telefonom i pozvala šerifa na recepciji.
— Šerife Kin, imate minut vremena? Želim da vam pričam o ovom slučaju na kojem radim.


77.

Malo posle osam ujutru, skrenula sam eksplorerom u Klark lejn i pošla ka jugu.
— Vidi ovo - reče Kler.
Gusta gomila motociklista ispunjavala je ulicu — sa upaljenim farovima, turirajući motore
— formirajući zid između nas i kuće Berdžesove. Kako smo se primicale, gomila se zgušnjavala a motociklisti nisu pokazivali nikakve znake da će se razdvojiti i pustiti nas da prođemo.
Moj plan je bio da pokucam na vrata Toni Berdžes. Pokažem joj značku. Zamislila sam da ću ući u kuću i izneti bebu. Nisam računala na sukob. Prokleti Bak Kin mora da je upozorio Toni Berdžes.
— Šta sad, Kimo Sabi? — reče Kler.
— Improvizovaćemo, Tonto {6} — rekoh. — Osloniću se na ono što su mi govorili da je obilje šarma.
Zakočila sam na petnaestak metara od motociklista, dovoljno blizu da vidim njihove muške frizure i poderanu odeću, lance prebačene preko ramena i obmotane oko struka, i tetovaže koje su im sezale sve do noktiju na rukama.
Rekla sam Kler da zaključa vrata nakon što izađem i da drži mobilni u ruci.
Čim sam izašla iz eksplorera, povratka više nije bilo. Bila sam odlučna u nameri da uđem u kuću sa šindrom od kedrovine. U glavi sam zamislila putanju kojom ću ići, videla sebe kako zaobilazim predvodnicu grupe, ulazim na kapiju i prilazim vratima.
Žena na čelu grupe dade gas, pa ugasi motor i siđe s njega. Skratila je razdaljinu između nas i stala.
Izgledala je kao da je u kasnim četrdesetim i bila otprilike moje visine, metar sedamdeset osam, ali bila je dvadeset kila teža od mene. Plavoseda kosa joj je bila zalizana unazad, lažni osmeh joj je bio prošaran rupama gde su nekad bili zubi a nos joj je bio nakrivljen udesno.
Na zakrpi iznad džepa na grudima pisalo je „Toni“ . Ovo je Antoanet Berdžes? Ne baš tipična mama iz predgrađa.
— Šta želite? — upita me ona.
Šake su mi se znojile. Postojalo je tuce načina da ovo krene po zlu. Ðavolice su preprodavale oružje. Povukla sam sako u stranu, pokazala joj glok na kuku i zlatnu značku na pojasu.
— Narednica Lindzi Bokser, Policija San Franciska. Došla sam zbog bebe.
— Ne znam o čemu govorite — reče bajkerka.
U tom trenutku se iz kuće začuo bebin prodoran plač. Podigla sam glavu i ugledala žensku siluetu ispred prozora koji gleda na ulicu, sa zamotuljkom u rukama.

Okrenula sam se, vratila se do eksplorera i, kad sam čula da su se brave otvorile, ušla unutra u zamolila Kler da mi doda telefon.
Imala sam broj Baka Kina na dugmetu za brzo biranje.
— Šerife Kin, narednica Bokser na vezi. Treba mi pomoć u Klark lejnu. Ako ne dođete ovde za pet minuta, zovem FBI. Oni će skloniti sve i svakoga ko se nađe između njih i te kidnapovane bebe.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:08 am





78.

Troja zeleno-bela patrolna kola doleteše Klark lejnom uz vrisku sirena pri slaboj ranojutarnjoj svetlosti i zakočiše uz ivičnjak. Šerif Bak Kin izađe iz prvih kola, s kaubojskim šeširom na glavi, u smeđesivoj jakni s resama duž šava na rukavima i značkom na džepu na grudima. U rukama je držao pušku.
― Devojke, raziđite se. Hajde da ne komplikujemo stvari, u redu? Začulo se zviždanje i dobacivanje.
― Šta si rekao? „Ne komplikujte stvari, budale“ ? Koga ti nazivaš budalom? — doviknu neko.
Ali Ðavolice su sklonile motore s puta i načinile uzak prolaz kroz svoje redove za šerifa Kina.
Toni Berdžes, Kler i ja smo pošle za šerifom, kroz baštu punu korova, šljunčanom stazom i zatim uz škripave stepenice do trema i ulaznih vrata.
Kin pokuca i doviknu:
― Sendi, otvori. Bak ovde. Vrata se odškrinuše.
Ženski glas reče:
— Odlazi, Bak. Nismo nikog dirale. Ja rekoh:
― Sendi, ja sam narednica Lindzi Bokser, a ovo je doktorka Kler Vošbern, iz Policije San Franciska. Samo želimo da pričamo s tobom.
― Pozovite me telefonom ako samo želite da pričate sa mnom.
― Želimo da vidimo bebu - reče Kler. ― Da se uverimo da je dobro. Šerif Kin viknu u pravcu vrata:
― Šta je ovo, Sendi? Šta ste vi devojke uradile?
— Nismo ništa zgrešile, Bak. Samo idite. Osim ako neko nema nalog, odlazite s našeg imanja.
— Ne možeš da teraš predstavnike zakona. Grešiš, Sendi — reče Kin.
— Neko svakako greši. Odlazite. Nemojte me terati da se ponavljam. Ometate privatan posed.
Dozlogrdilo mi je. Ustuknula sam za pola koraka, prislonila rame na vrata i silom ih otvorila. Kler i šerif nahrupiše u kuću za mnom.
— Budi suptilna — promrmlja Kler.

— Kao malj — podsetila sam Kler, i tada sam ugledala ženu koja je stajala iza vrata. Nosila je tregerice i ružičastu majicu dugih rukava. Bila je lepa i kosa joj je bila duga, iščešljana do visokog sjaja. Izgledala je kao da je u kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim.
Preko levog ramena je držala bebu pod plavim ćebetom. Bilo je to novorođenče koje se koprcalo.
Je li ovo beba Ejvis Ričardson?
Jedino u šta sam bila sigurna jeste da je mali živ.
A onda sam primetila da Sendi drži deveto-milimetarski pištolj uperen pravo u moju glavu.
A sudeći prema njenom izrazu lica, znala sam da ne bi oklevala da ga upotrebi.


79.

Bak, izlazi odavde, jebote! — povika Sendi.
— Ne idem nikuda — reče on — dok ne spustiš taj pištolj i ne kažeš mi šta se kog đavola ovde dešava. To jeste tvoja beba, zar ne, Sendi? Bila si trudna. Video sam te...
— Bak, čoveče. Ne pitaj, ne govori. {7} Jesi li ikad čuo za to? ― reče devojka s bebom preko ramena.
— Šta hoćeš da kažeš? Da si lagala sve? Lažirala si trudnoću? Toni? Gospode bože! Kako ste vas dve mogle to da uradite?
Sendi prisloni cev pištolja sebi pod bradu.
— Ne želim više da pričam o tome. Svi vi, izlazite napolje. Ne šalim se — reče ona. — I ne lažem.
Ubledela sam. Kafa mi se popela u grlo.
— Sendi — reče Kin. — Pomoći ćemo ti. Ovo nije pravi način.
— Ovo je moj način. Sad izlazite, izlazite, izlazite! — dreknu ona. Beba je sada plakala, kmečeći punim plućima.
Usta su mi se osušila. Postojalo je tako mnogo načina da ovo krene po zlu, ali nisam ni pomislila da bi moglo da ispadne ovako. Rekla sam:
― Nisi u nevolji, Sendi. Samo hoćemo da porazgovaramo o ovoj situaciji. Bak, pusti nas da popričamo nasamo. Molim te.
— Toni, urazumi je, dođavola — reče šerif ženi u kožnoj motociklističkoj odeći. — Sačekaću ispred.
Kad je šerif izašao iz kuće, rekla sam Sendi:
— Spustiću pištolj. - Zavukla sam ruku pod sako, izvadila glok s dva prsta i spustila ga na pod.
Toni Berdžes je podigla moje oružje i prešla preko prostorije, zveckajući lancima. Stavila je moj pištolj u kantu za smeće ispod sudopere i zatvorila vrata od kredenca.
Sendi je spustila pištolj u džep od tregerica i zagrlila bebu obema rukama.
Izdahnula sam vazduh koji sam predugo zadržavala u plućima i osvrnula se unaokolo. Videla sam flašice za bebe na šanku, igračke na tepihu od ovčijeg runa. Svuda po frižideru bile su izlepljene bebine slike.

Sendi je namestila bebu na rame i potapšala je po leđima, ali ona je nastavila da plače.
― Ja sam Sandra Vilson - reče ona. - A ovo je moj sin, Tajler Berdžes Vilson. Ja sam mu sad majka. Odgovorila sam na oglas Ejvis Ričardson na Pratslistu i platila joj obeštećenje od dvadeset pet hiljada dolara na ime troškova održavanja trudnoće i porođaja. I potpisala je papire. Sve je po zakonu. Obavezno recite Ejvis da je prekasno da se predomisli.
— Ejvis je dala oglas?
— Bogami jeste. Mogu da vam ga pokažem. Pošto je Ejvis rekla da želi da uzmemo bebu, prebacili smo novac na njen račun u banci. Sad me slušajte. Nas dve volimo Tajlera i nećemo ga se odreći. Ovaj dečačić je naš.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:08 am



80.

Kler reče:
― Ja sam lekar, dušo. I imam bebu ne mnogo stariju od Tajlera. Da li bih mogla da ga pogledam samo nakratko? Molim te? ― Ispružila je ruke ka bebi u naručju Sendi Vilson.
— Ne mogu da ga privolim da jede — Sendi će glasom koji je odjednom pukao od emocija. Kler zagrli devojku i reče:
— Dobro je, dobro je. — Onda je iščupala bebu iz Sendinih ruku i odnela je do kuhinjskog stola.
— Imate vlažne maramice i čiste pelene? — upita ona, glasom mirnim kao da nismo ni pod kakvom pretnjom.
Bila sam pored Kler dok je razmotavala pelene i mogla sam da vidim da ima smeđe oči, da je rumen svud po telu i da ima sve što treba da ima, plus jedan mali beleg boje crnog vina na nadlanici. Pružila sam ruku i dodirnula njegov majušni dlan. Gicnuo se i ponovo zakmečao.
Dok je Kler čistila i pregledala bebu, Toni Berdžes je nestala. Vratila se minut kasnije s oglasom sa Pratslita i listom hartije u rukama koje su joj se tresle.
— Narednice, želim da vidite ovo da biste nas ostavili na miru i rekli Baku da ide kući.
— Pročitajte mi vi slobodno. Slušam vas — rekoh.
— ’Ja, Ejvis Ričardson, punoletna i pri čistoj svesti, dajem svog neimenovanog sina Sandri Vilson i Antoanet Berdžes, koje su mi platile 25.000 dolara za troškove donošenja ovog deteta na svet.’
Oglas je bio onakav kakvim ga je Sendi opisala. Na izjavi su stajali datum, Ejvisin potpis, i potpisi Antoanet Berdžes i Sandre Vilson kao svedoka.
Uzdahnula sam, a onda sam morala da im kažem.
— Toni, problem je u tome što Ejvis Ričardson ima samo petnaest godina.
— Ima osamnaest. Pokazala nam je svoju ličnu kartu.
— Ona je lažov — rekoh. — A to je samo početak.
— Ovo nije u redu - reče Sendi, svali se na stolicu i zaplaka, poklopivši lice šakama.
Plakala je tako snažno da je bilo teško razumeti sve što je rekla, ali ovoliko sam čula jasno i glasno: ― Planirale smo da ga imamo. Porodile smo ga. Dale mu dom u kome je voljen. Ejvis ga nije želela. Uopšte ga nije volela.
Prišla sam Sendi i izvadila pištolj iz džepa njenih pantalona i izbacila šaržer.

Pogledala me je molećivo. ― Pomozite nam. Šta moramo da učinimo da bismo ga zadržale?
— Ne možete da ga zadržite, Sendi - rekoh, znajući da joj se moje reči zarivaju u srce poput noževa. ― Ova beba već ima porodicu koja ga želi. Zaista saosećam s vašim bolom.


81.

Naš odlazak iz Klark lejna bio je srceparajući, spor i pun suza.
Policajci, komšije i Ðavolice okupili su se oko eksplorera dok mi je Toni davala sedište za bebe i ostale stvari za bebu, a Sendi mi gurala papire u šake.
— Ovo pismo je za Tajlera, da ga pročita kad bude stariji — reče Sendi. Dala mi je i svoj dnevnik i debeo koverat sa slikama s bebinog rođenja.
Stavila sam slike u pregradu na vratima, dokaz koji će poslužiti svrsi dok se ne uradi analiza Tajlerove DNK, i postavila sedište za bebe na zadnje sedište kola.
Kler je upalila motor i čim smo izašle iz Tejlor Krika zavalila sam se na suvozačkom sedištu i zadremala, otvarajući oči na svakih nekoliko minuta tokom sledećih šeststo četrdeset kilometara. Stalno sam se osvrtala da osmotrim Tajlera.
Šta će sada biti s ovom bebom? Hoće li biti dobro?
Dok je zalazak sunca prelazio u sumrak nad ulicom Brajant, ušle smo na parking ispred kancelarije gradskog patologa. Konklin je stajao pored svojih kola, bacajući ključeve u vazduh i hvatajući ih, u iščekivanju da stignemo.
Prišao je kolima, otvorio zadnja vrata i ostao da stoji, nem, gledajući u bebu.
― Ovaj mali je presladak — reče on. — I šta ćemo sad? Ispravila sam bolne kosti, izašla iz eksplorera i rekla:
— Sačekaćemo nekoliko sati pre nego što pozovemo Službu za zbrinjavanje dece.
Zagrlila sam Kler na rastanku, uzela Tajlera i njegovo sedište za bebe i sela u policijski auto pored Konklina, koji je bio za volanom. On reče:
― Poslednje mesto na kojem je Ejvis Ričardson upotrebila svoj mobilni telefon bila je Tihuana. Pozvala je roditelje. To je bilo pre dvanaest sati.
— Evo šta ja mislim — rekoh. — Odnesemo bebu Ričardsonovima. Kažemo im da okrenu Ejvis na mobilni. Čak i ako samo ostave poruku, to je u redu. Dovoljno je da kažu: 'Vratili smo tvoju bebu’.
— Ozvučimo im telefonsku liniju — rekoh. — A bebu odvedemo u bolnicu Sent Frensis. Ubacimo prerušene ljude na neonatalno odeljenje dok Ejvis ne dođe da vidi bebu. Drugi tim stavimo u hotel.
— A ako se ona ne pojavi?
— Smisliću nešto drugo. Možeš da se kladiš da hoću.
— Može što se mene tiče — reče Konklin.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu