Deseta godišnjica

Strana 4 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 10:34 am

First topic message reminder :

Džejms Paterson, Maksin Pitro



Najstrašnija epizoda u Ženskom klubu za rešavanje ubistava do sada!
Dugo očekivano venčanje detektivke Lindzi Bokser postaje samo daleka uspomena kada je pozovu da istraži strašan zločin: izmrcvarena tinejdžerka nađena je mrtva u divljini, a njena novorođena beba netragom je nestala. Lindzi Bokser otkriva da ne samo što zločinci nisu ostavili nikakav trag, već i žrtva možda nešto krije. Istovremeno, pomoćnik javnog tužioca Juki Kasteljano vodi slučaj žene koja je optužena da je ubila svog muža pred očima njihovo dvoje dece. Jukina karijera zavisi od toga da li će Kendas Martin proglasiti krivom, i zato je Lindzi, kada naiđe na dokaze koji bi mogli da spasu optuženu, primorana da bira. Treba li da veruje svojoj najboljoj prijateljici ili da sledi svoj instinkt? Lindzin novi šef, poručnik Džekson Brejdi, pomno prati svaki njen pokret. Kada pritisak da se beba pronađe počne da narušava Lindzin tek sklopljeni brak, ona se pita da li će ikada moći dazasnuje porodicu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:08 am






82.



Sonja i Pol Ričardson su čekali u hodniku ispred svog apartmana s mešavinom nade, očekivanja i zahvalnosti na licu.
Potrčali su ka nama kad smo izašli iz lifta i ja sam se pripremila za predstojeći šok odvajanja od bebe.
Stezala sam malog dečaka dok sam govorila Sonji da po zakonu moramo da ga odvedemo u bolnicu, dok će zakonski sistem diktirati šta će se s njim desiti posle toga.
— Ali znala sam da biste prvo želeli da ga vidite ― rekoh i dadoh dete njegovoj babi. Bio je to predivan trenutak.
Sonjino lepo lice zasijalo je od suza kad ga je uzela. Muž joj je zaštitnički prebacio ruku preko ramena i spustio šaku na unukove grudi. Sonja je pogledala u mene i rekla: ― Mnogo vam hvala što ste ga pronašli.
— Ovo je divan dan — reče Pol. — Sjajan dan.
Nazad u apartmanu, svi smo posedali na ozbiljan razgovor.
— Sonja, Pole — rekoh. — Ejvis mora da se preda. Objavila je oglas na Pratslistu. Imamo kopiju tog oglasa. Na to je niko nije naterao. Oglasila je prodaju bebe i za nju je dobila dvadeset pet hiljada dolara. To je prodaja dece. Imamo kopiju ugovora koji je potpisala.
Konklin reče:
― Ejvis je u Meksiku, a to znači da će je deportovati kad je uhvate. Ako je Riter s njom, kriv je za prebacivanje maloletnika preko međunarodne granice. U tolikoj je nevolji da bi se njegovim slučajem čitav vod advokata mogao baviti godinama.
— Ali budući da je Ejvis maloletnica — rekoh — ako se sama preda policiji, možemo pokušati da je zaštitimo. Sarađivaćemo s javnim tužilaštvom kako bismo izdejstvovali da joj se sudi kao maloletnici. Ali ako je budu deportovali iz Meksika... — rekoh, sležući ramenima.
— Verujte mi, ne želite da joj se sudi kao odrasloj osobi.
Muž i žena su razmenili poglede. Pol Ričardson duboko uzdahnu.
— Ejvis je u spavaćoj sobi — reče. — U stvari, i Džordan je tamo.


83.

Rekla sam Ričardsonovima:
― Molim vas odnesite bebu u kuhinju. Lezite s njim na pod. Idite. Odmah. Ričardsonovi su izgledali prepadnuto, ali su me poslušali.
Izvukoh pištolj, Rič izvuče svoj, pa stadosmo sa obe strane vrata spavaće sobe. Viknuh:
― Ejvis Ričardson, Džordane Riteru, narednica Bokser vam govori. Gotovo je. Izađite s podignutim rukama.
Vladala je tišina, ali pre nego što je Rič stigao da provali vrata nogom, čuli smo Riterov glas.
— Narednice. Nismo naoružani.

Vrata se otvoriše i Riter izađe s podignutim rukama. Nije se brijao i obrazi su mu bili izgoreli od sunca. Čak i takav, izgledao je kao maneken s reklame za skupu mušku garderobu.
Rič okrete Ritera i priljubi ga uza zid. Pretresao ga je i stavljao mu lisice kad je Ejvis izletela iz spavaće sobe.
I Ejvis je držala podignute ruke ali je mrdala jednim prstom da mi skrene pažnju na sjajan zlatan prsten.
— Venčali smo se — povika ona. — Džordan i ja smo se venčali.
— Čestitam ― rekoh, dok sam je bacala uza zid s velikim zadovoljstvom.
Još jednom, u srcu sam poželela da ošamarim ovu devojku. Umesto toga sam joj stavila lisice i rekla:
― Ejvis Ričardson, uhapšena si zbog prodaje deteta, zapostavljanja deteta i ometanja pravde. Imaš pravo da ćutiš...
Iznenada, oko mene je izbio nekakav očajnički haos.
Sonja i Pol Ričardson su okružili svoju ćerku, beba je zaplakala, zatim uvukla vazduh i nastavila da plače.
S moje leve strane, Konklin je hapsio Džordana Ritera zbog kidnapovanja i silovanja maloletnice. Riter se drao:
— Hoću da vidim svog sina — dok mu je Konklin čitao prava. Unela sam se Riteru u lice.
— Umukni, bre ― rekoh.
Onda sam pozvala hitnu pomoć da dođe po bebu.
— Šta će biti s Ejvis? — upita me Pol Ričardson dok sam uzimala bebu iz ruku njegove žene.
— Biće stavljena u pritvor dok ne bude uzeta u postupak — rekoh. — Ako želite moj savet, unajmite najboljeg advokata kojeg možete sebi da priuštite. Možda će on izdejstvovati da joj se sudi kao maloletnom licu. Takođe bih obavila nekoliko poziva i poništila brak između vaše ćerke i ovog ljigavca.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:09 am






ČETVRTA KNJIGA
Dete koje slama srce




84.

Naglo sam otvorila oči. Zurila sam u informacije koje je Džoov sat projektovao na plafonu.
Bio je 11. oktobar. Temperatura je bila 12°C. Vreme: 6.02 ujutru.
Bila sam u pola misli kad sam se probudila, ali o čemu sam razmišljala? Džo se promeškolji pored mene i reče:
— Linds. Budna si?
— Izvini što sam te probudila, dragi. Sanjala sam. Mislim. Okrenuo se ka meni i zagrlio me.
— Sećaš se sna?
Morala sam da se prisetim, ali san je iščezao. Zašto sam bila zabrinuta? Džo je bio bezbedan. Beba Ričardsonovih je bila u bolnici Sent Frensis, savršeno zdrava. Onda sam se setila. Kendas Martin.
Razmišljala sam o njoj.
Počela sam da pričam Džou zašto mi se Kendas Martin provlačila kroz snove, ali on je već tiho hrkao na mom ramenu. Odvojila sam se od njega i spustila stopala na pod.
Džo promrmlja:
― Šta je?
― Moram na posao - rekoh. — Zvaću te kasnije.
Poljubila sam ga u obraz, razbarušila mu kosu i ututkala mu ćebe pod bradu. Pucnula sam prstima i Marta je skočila na krevet. Napravila je dva kruga, a zatim se spustila na mesto koje sam upraznila.
Manje od sat vremena kasnije, uletela sam u stanicu s dve kafe.
Popela sam se zadnjim stepeništem preskačući po dva stepenika odjednom i laktom otvorila vrata od stepeništa koja su vodila na osmi sprat. Prošla sam kroz lavirint hodnika koji su vodili ka kancelariji javnog tužioca.
Juki je bila za svojim stolom u kancelariji bez prozora. Sjajna crna kosa, s razdeljkom na sredini, padala joj je napred dok je gledala u svoj laptop. Moja senka joj je pala preko stola.
― Hej — reče ona, dižući glavu. - Lindzi. Šta nije u redu?
― Nešto nije. Mogu li da vidim sliku Kendas Martin u kolima s tim plaćenim ubicom Gregorom Guzmanom?
― Zašto?
Ispružila je ruku preko stola i uzela mi jednu čašu s kafom iz ruke.
― Nećeš se ljutiti ako te pitam zašto još uvek njuškaš oko mog slučaja, zar ne?
― Mogu li da je samo još jednom osmotrim Juki? Molim te. Ta slika me muči.
Juki me je besno pogledala, sagla se ka svom laptopu i pritisnula nekoliko tipki. Okrenula je kompjuter kako bih mogla da vidim ekran.
— Jedna kopija toga bi mi koristila.
Juki odmahnu glavom. Ali istovremeno, štampač zakrča i iz njega izađe jedna crno-bela fotografija. Juki mi je dodade.
― Više bih te mučila ― reče ona ― ali sudija želi da me vidi u svojim odajama. Ponovo sam

u kazni. Nemoj mi napraviti probleme, Lindzi. Ozbiljno ti kažem.
Poželela sam joj sreću s Lavanom i otrčala ka izlazu pre nego što je stigla da se predomisli.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:09 am





85.

Koji minut nakon što sam napustila Jukinu kancelariju, upisala sam se u knjigu za posetioce na ulazu u ženski zatvor na sedmom spratu. U ovom krilu je bilo bučno. Čegrtanje metalnih vrata i besno larmanje zatvorenika dizalo se oko nas dok me je jedan čuvar pratio do male, prazne sobe za posete.
Kendas Martin se ubrzo pojavila u dovratku. Pogledala me je u oči kad joj je čuvar skinuo lisice i sela preko puta mene za izgrebani metalni sto.
— Ovo je neočekivano iznenađenje — reče ona.
Kendas nije imala nikakvu šminku na sebi, godinu dana nije bila kod frizera i na sebi je imala zatvorsko odelo u nijansi narandžaste koja plavušama nije previše dobro stajala.
Ipak, Kendas Martin je imala dostojanstva i profesionalno držanje. Rekla sam:
― Ovde sam nezvanično.
― S dobrim vestima, nadam se.
Izvadila sam odštampanu fotografiju iz džepa i stavila je na sto.
― Molim vas pogledajte ovu sliku i recite mi zašto ste bili u ovim kolima sa ovim čovekom. Ona reče:
— Videla sam tu sliku. To nisam ja.
Plafonjerka iznad naših glava odavala je belu fluorescentnu svetlost jačine trista vati, osvetljavajući svaki deo te male prostorije. Crveno oko sigurnosne kamere posmatralo je iz jednog ugla na plafonu ženu u narandžastom kako privlači fotografiju sebi i uzima je u ruku.
— Ne poznajem nijedno od ovo dvoje ljudi — reče ona. Onda, kao da joj je nešto naknadno palo na pamet, ponovo se dobro zagledala u fotografiju i upitala me: — Šta vidite u ruci ove žene?
Gurnula je zrnastu crno-belu fotokopiju slike nazad preko stola. Glava žene na slici bila je pognuta, plava kosa joj je skrivala pola lica i činilo se da u rukama steže lančić koji joj je visio oko vrata. Videla sam odsjaj priveska koji joj je visio između stisnutih prstiju.
— Možda nekakva amajlija - rekoh.
— Da li je moguće da se radi o krstiću? — upita me Kendas Martin.
— Pretpostavljam da jeste.
― Ja ne nosim tanke zlatne lančiće s amajlijama i krstićima ― reče mi Kendas Martin. — Ali znate Elen Laferti, zar ne? Elen uvek nosi krstić. Moram reći da se pitam šta joj on znači.


86.

Kendas Martin je trebalo da se vrati na sud za sat vremena, i ako je moja vera u njenu nevinost bila opravdana, nisam mogla da „pronjuškam“ oko njenog slučaja dovoljno brzo. Sa svakim danom provedenim na suđenju, Kendas je bila dan bliža tome da bude osuđena za prvostepeno ubistvo.
Koliko god bi bilo teško ubediti sud da sudi pogrešnoj osobi, to ne bi bilo ništa u poređenju s poništavanjem presude za ubistvo.
Otkaskala sam zadnjim stepeništem do hola stanice, otkucala jedan broj na mobilnom i sačekala da mi se privatni detektiv Džozef Podesta javi. Glas mu je bio promukao od spavanja ali rekao je: „U redu“ , na moj zahtev da se vidim s njim za dvadeset minuta.
Prešla sam preko mosta Bej, odvezla se do Lafajeta i pronašla Podestinu žutu jednospratnu kuću u predgrađu u Hamlin roudu, ulici omeđenoj mešavinom drveća i kuća u sličnom stilu. Parkirala sam auto na njegovom prilazu i popela se kamenim stepenicama kroz kamenu baštu i pozvonila na vrata.
Podesta je otvorio vrata bosonog, u trenerci s mrvicama hleba na njenom gornjem delu. Pokazala sam mu značku i on je širom otvorio vrata i odveo me do svoje radne sobe u zadnjem delu kuće.
Osvrtala sam se po sobi, gledajući u čitavo skladište špijunske opreme koju je Podesta poređao po svojim metalnim policama za knjige. Dokotrljao se u stolici do kompjutera, podigao staru tigrastu mačku sa stola i spustio je sebi u krilo.
— Da mi klijent nije mrtav - reče on, stavljajući šaku preko miša — ne bih vam ovo pokazao bez naloga.
— Cenim vašu pomoć — rekoh.
Podesta je kliknuo na fasciklu s digitalnim fotografijama Kendas Martin koje je načinio dok je sedela u kolima s nekim koje bio nepouzdano identifikovan kao Gregor Guzman, plaćeni ubica kojeg je policija tražila u nekoliko država, a i u nekoliko stranih zemalja.
Prva fotografija koju je Podesta otvorio bila je ona koju je Juki predočila kao dokaz.
— Znam da su ove slike loše — reče on. — Ali nisam mogao da koristim blic, znate? Ne mogu da se zakunem da je to Guzman, ali ta žena jeste Kendas Martin. Pratio sam je te noći od njene kuće u Bulevaru Montgomeri pravo do auto-puta 1-280 na severu. Skrenula je u Ulicu Cezara Caveza, zatim desno u Treću, a zatim u Aveniju Dejvidson. Pratio sam je sve vreme.
— To je vrlo opasan kraj. Siguran sam da to znate, narednice. Morao sam da se čuvam. To je otpad. Mogli su da me opljačkaju, a i nju.
— Posmatrao sam je kako izlazi iz linkolna i ulazi u terenac tog tipa. Izašla je deset minuta kasnije.
— Možete li da mi narežete te slike?
— Što da ne, pod datim okolnostima? — reče on. Kompjuter je zujao.
Mačka je prela.
I uskoro sam imala disk sa dosta zrnastih fotografija uslikanih dve nedelje pre ubistva Denisa Martina.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:09 am





87.


U devet i petnaest ponovo sam bila u Odeljenju za ubistva u južnom odseku u glavnoj policijskoj stanici, mojoj drugoj kući.
Obesila sam sako o naslon stolice, a potom pronašla Konklina u kuhinji. Jeo je krofnu nad sudoperom, sa žutom kravatom prebačenom preko ramena.
— ’De si - reče. ― Sačuvao sam ti jednu.
— Nisam gladna. Ali imam nešto da ti pokažem.
— Strašno si tajanstvena.
— Bolje da ti pokažem nego da ti kažem.
Či je radio za svojim stolom pred kompjuterom koji je zujao, sa šoljom kafe na salveti i oko trideset olovaka poredanih paralelno s gornjom ivicom njegove podloge za miš.
Dala sam Čiju disk koji sam dobila od Džoa Podeste i rekla:
―Ne smeta ti, Pole? Hoću da i ti vidiš ovo.
Nas troje smo se usredsredili na svaki pojedinačni frejm dok se dvanaest digitalnih fotografija plave žene iz profila koju je privatni detektiv Džozef Podesta uslikao kako sedi s potencijalnim plaćenim ubicom u njegovom terencu smenjivalo na ekranu.
Konklin je zamolio Čija da uveliča najbolje od njih i zumira ženinu šaku da bismo videli da li u njoj steže zlatan krstić. Ali što je Či više zumirao sliku, to je ona postajala nejasnija.
— To je najbolje što mogu da postignem — reče Či, zureći u apstraktnu grupaciju sivih tačaka. — Šta mislite?
— Propusti slike kroz program za prepoznavanje lica — Konklin će Čiju.
― Prepoznavanje lica, ide.
Či je pokrenuo program i na njegovom monitoru su se pojavila dva prozorčeta koja su poredila sliku Kendas Martin sa zrnastom fotografijom plavuše u kolima.
Či se okrenu i pogleda u mene i Konklina, a preko lica mu, brzo poput zvezde padalice, prelete iskra uzbuđenja. — To nije ona - reče Či. - Ko god da je žena na ovoj slici - to nije Kendas Martin.
Či je zatim uporedio zrnastu fotografiju plavuše s desetinama hiljada fotografija u bazi podataka koje su se blešteći smenjivale na ekranu.
I taman kad sam počela da gubim nadu, naišli smo na poklapanje.


88.

Konklin i ja smo seli ujedan neobeležen policijski auto i uskoro smo jurili auto-putem Džejms Lik. Dok je Konklin vozio, ja sam na prste nabrajala razloge zbog kojih mislim da je Elen Laferti ubila Denisa Martina.
― Jedan, bila je zaljubljena u njega. Dva, bila je besna na njega. Tri, imala je pristup njegovom pištolju. Znala je gde će biti i gde će Kendas biti te večeri.
— To su četiri i pet. I šest, ako ona nije ubica, mogla je da naruči njegovo ubistvo.
— Sve to - reče Konklin — i dovoljno je pametna da smesti Kendas.
— Mora da je prokleti zli genije ― rekoh.

Petnaest minuta kasnije, Konklin je parkirao kola ispred bledožute stambene zgrade u primorskim stilu. Podignuto dvadesetih godina dvadesetog veka, bilo je to uredno zdanje s ispupčenim prozorima koji su gledali na ulicu Uloa. Nalazilo se na oko kilometar i po od kuće Martinovih.
Pritisla sam zvono i Lafertijevaje doviknula:
― Koje? - I onda je otvorila vrata. Konklin reče:
— Policija San Franciska — pokaza značku i predstavi nas dadilji od dvadeset i nešto godina, koja je oklevala dve sekunde pre nego što nas je pustila u kuću.
Posmatrala sam svedočenje Lafertijeve iz zadnjeg dela sudnice pre nekoliko dana. Izgledala je prilično zrelo u kostimu i štiklama. Danas, u farmerkama i beloj rolki, kose vezane u rep, izgledala je kao tinejdžerka.
Konklin je prihvatio kafu kojom ga je Lafertijeva ponudila, ali ja sam se zadržala u dnevnoj sobi dok je bivša dadilja Martinovih vodila Konklina u kuhinju.
Jednom se osvrnuvši po prostoriji, izbrojala sam pet slika Denisa Martina u toj maloj sobi, od kojih je na nekima bila i Lafertijeva. Martin je bio lep iz svakog ugla.
Podigla sam glavu kad se Elen Laferti vratila u dnevnu sobu s Konklinom. Izgledala je srećnije što me vidi nego što je mogla da bude. Sela je u fotelju i rekla:
— Mislila sam da je istraga završena. Rekla sam:
― Postoje neke nejasnoće koje nikako ne uspevamo da razrešimo. U stvari, jedna nejasnoća.
Izvadila sam fotografiju iz unutrašnjeg džepa i spustila je na kafeni stočić. Elen pruži ruku da je uzme i reče:
— Šta je ovo?
— Taj čovek je možda plaćeni ubica po imenu Gregor Guzman. Žena na slici izgleda kao Kendas Martin ― rekoh. ― Ima istu plavu kosu, istu fruzuru kao Kendas ― ali to zapravo nije ona, zar ne, Elen?
— Teško je reći. Ne znam — reče ona.
— Znate li kako znamo da to nije Kendas? — reče Konklin.
— Zato što je forenzički softver, nakon što smo ubacili tu fotografiju u njega, otkrio da se ona poklapa s vašom slikom iz vozačke dozvole. Žena na toj slici ste vi.
Konklin priđe polici kamina i uze sliku u zlatnom ramu koja je prikazivala Elen i Denisa Martina na jedrenjaku u zalivu.
— Ne — reče ona, ustajući da otme sliku Konklinu iz ruke.
— Ne dirajte to. Rekoh joj:
― Mislim da će nam sudija Lavan dati nalog da vam detaljno pretresemo kuću. U međuvremenu, ovaj razgovor treba da nastavimo u policijskoj stanici.
Izvukla sam telefon i krenula da pozovem patrolna kola, ali Elen reče: — Čekajte. Reći ću vam ono što vas zanima.
Zaklopila sam telefon i poklonila joj svoju punu pažnju.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:09 am






89.

Ako Elen Laferti nije pokušala da unajmi ubicu, zašto je onda bila u tim kolima s Gregorom Guzmanom? Jedva sam čekala da čujem njeno objašnjenje.
— Nisam učinila ništa pogrešno, a svakako ništa protivzakonito ― reče Lafertijeva. Zavukla je ruku u okovratnik rolke i izvukla zlatni krstić na tankom lancu. Neprestano ga je cimala sjedne na drugu stranu, što je radila iz navike kad je uhvati nervoza — i što ju je odavalo.
— Denis me je poslao da se nađem s tim „Gospodinom G.“ na parkingu Vonsa - reče ona. - Dao mi je koverat s novcem da ga dam tom gospodinu G., ali mi ga je on, kad ga je otvorio, vratio i rekao: „Recite gospodinu Martinu hvala, ali ne hvala".
— Taj gospodin G. vam je vratio novac — reče Rič. Elen klimnu glavom.
— Hoćete da kažete da ste se našli sa čovekom kojeg niste poznavali zato što vam je Denis rekao da tako uradite. Vi ste mu dali novac, koji vam je on vratio, i niste znali zašto ste otišli tamo. To je vaša priča?
— Nisam znala da je ubica sve dok suđenje nije počelo i dok nisam pročitala o njemu na internetu. Bila sam samo glasnik. To je sto posto istina.
— Niste ni u kakvoj nevolji ― reče Konklin. ― Pokušavamo da povežemo neke činjenice.
— Otkud to da ste bili plavokosi? - rekoh.
— Bila je to perika — Elen će odmah. — Pripadala je Kendas dok je išla na hemoterapiju.
Bacila ju je, i ja sam je uzela. Denis je voleo da je ponekad nosim. Želite li da je vidite?
Elen Laferti pođe hodnikom ka spavaćoj sobi.
— Stvarno misliš da je ova devojka unajmila plaćenog ubicu? — upita me Konklin.
— Ne znam. Sad znam manje nego kad sam se jutros probudila.
Uzela sam sunčanu, veoma romantičnu fotografiju Elen i Denisa Martina i ponovo razmislila o svemu.
Da li je Elen unajmila Guzmana da ubije Denisa? Da li je Elen bila uljez, i da li je lično ubila Denisa? Je li Denis ugovorio sastanak između Elen i Guzmana kako bi njegov privatni detektiv mogao da dokumentuje sastanak žene koja liči na Kendas s plaćenim ubicom?
Ako je tako, da li je Kendas ubila svog muža pre nego što je on stigao da ubije nju?
Dok sam ponovo vagala sve mogućnosti, Elen se vratila u sobu držeći crnu satensku vreću.
Rašnirala ju je i istresla iz nje plavu periku.
— Uglavnom sam je nosila kad smo vodili ljubav — reče ona. Nisam mogla da se suzdržim.
— Pomozite mi da vas shvatim, Elen ― rekoh. ― Vaš ljubavnik je voleo da nosite periku njegove žene u krevetu? Zar ne mislite da je to bolesno?
Oči su joj se napunile suzama.
Opsovala sam sebi u bradu. Hoću li ikad naučiti kako da budem „dobar policajac"? Konklin uze vreću i reče Lafertijevoj: ― Želeli bismo da pođete s nama u stanicu, u redu, Elen?
— Ali... ne hapsite me, zar ne? Konklin reče:

― Hteli bismo da ovo što ste upravo rekli od vas dobijemo u vidu potpisane izjave.
Zaostala sam dok je Konklin ispraćao Elen do ulice. Pozvala sam Juki, ali dobila sam njenu govornu poštu.
Sačekala sam signal i rekla: — Juki, treba mi nalog za pretres kuće Elen Laferti. Da, imamo opravdan razlog. Pozovi me što pre. Uh... mislim da ćeš mi biti zahvalna na ovome.
Nadala sam se da sam u pravu.


90.

Juki je sela pored Fila, u kožnu fotelju identičnu njegovoj preko puta kožom presvučenog stola sudije Lavana. Soba je bila ukrašena motivima lova na lisice: starim reprodukcijama slika s ljudima u crvenim kaputima na riđim konjima i masivnim drvenim nameštajem postavljenim uza zidove sa zelenim tapetama.
Sudijine oči iza naočara behu crvene, i najkonciznije što je mogao objasnio je zašto ga nije bilo tri dana.
— Moja majka je bolovala od raka pluća — reče on. — Umrla je. Teškom smrću.
Klimnuo je glavom kad su mu dva advokata izjavila saučešće. Onda je pročistio grlo i nastavio.
— Ne želim više da čujem gluposti kakvih je bilo na ovom suđenju. Gospođice Kasteljano, vi znate kako da postavite pitanje a da ga ne pretvorite u završnu reč. Gospodine Hofman, vi znate kako da zauzdate svoje svedoke, pa zato i radite to, zaboga.
Juki htede da se pobuni, ali sudija nije ostavljao nikakvu sumnju u pogledu svojih namera.
Želeo je da suđenje bude pod kontrolom i da se okonča.
— Evo novih pravila o ulaganju prigovora — reče on, kao da joj čita misli.
— Ako imate prigovor, ustanite. Pametan sam, a i sam sam bio parničar dvadeset godina. Ako ne budem mogao da dokučim zašto ulažete prigovor, neću se obazirati na vas. U tom slučaju — sedite.
— Ako mi bude jasno zašto ulažete prigovor, reći ću drugoj strani da prekine. Očekujem da to neću morati da radim.
— Časni sudijo — rekoše Juki i Hofman u isti glas.
— Bez glupiranja. Bez drame. Bez glupih advokatskih trikova. Deliću kazne. Kazniću jedno od vas ili oboje zbog nepoštovanja suda. Razumete li me?
Ni Fil ni Juki ne odgovoriše ništa.
— Odlično. Vidimo se na sudu - reče Lavan.
— Ovo je sprdnja — reče Hofman Juki kad su izašli iz odaja sudije Lavana i zaputili se hodnikom ka sudnici, — Ne može da nam kaže da ne ulažemo prigovore.
— Danas očigledno može — reče Juki. Hofman joj se osmehnu i reče:
— Imam jedan sastanak. Vidimo se unutra.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:10 am








91.

Fil Hofman ustade u svojim skupim cipelama, isprsi se i reče:
— Odbrana poziva Kejtlin Martin da svedoči.
Kendas Martin utom skoči na noge i vrisnu mu u lice: — Ne! Da se niste usudili da pozivate moju ćerku kao svedoka! Nemate prava!
Lavan lupi čekićem i reče:
― Izvršitelju, molim vas izvedite optuženu iz sudnice.
― Kendas. Sedite - reče Hofman. ― Časni sudijo, dozvolite mi da popričam sa svojom klijentkinjom, molim vas.
― Gospodine Hofman, kažnjavam vas sa osamsto dolara. Da ste pripremili svoju klijentkinju, mogli smo ovo da izbegnemo. Izvršitelju!
Nakon što su ispratili Kendas Martin iz sudnice, sudija je zatražio mir i kad se buka u sudnici utišala do šapata ispunjenog iščekivanjem, zamolio je porotu da ignoriše taj prekid.
Podsetio je porotnike da je njihova dužnost da donose sud na osnovu dokaza, a ne pometnje, i da ne treba da donose nikakve zaključke iz toga što je odlučio da ukloni optuženu sa suđenja.
Zatim je rekao:
— Gospodine Hofman, izvedite svog svedoka.
Hofmanov izraz lica bio je neutralan kad je jedanaestogodišnja ćerka Kendas Martin i Denisa Martina stala kraj pulta za svedoke, položila zakletvu i sela na stolicu za pultom.
Morala je da se pomuči ne bi li sela, i stopala joj nisu sasvim dodirivala pod.
Sudija se okrenu ka tamnokosoj devojčici u cvetnoj haljini i plavom džemperu na kopčanje, s tašnicom iste boje u krilu. Upita je: — Gospođice Martin, znate li razliku između laži i istine?
— Da, gospodine.
— Ako bih rekao da sam predsednik Sjedinjenih Država, da li bi to bila laž ili istina?
— To bi bila laž, naravno.
— Verujete li u Boga? Kejtlin klimnu glavom.
— Morate da kažete da ili ne. Zapisničar kuca ono što vi govorite.
— Da. Verujem. Verujem u Boga.
— Dobro. Razumete da ste se zakleli božjim imenom da ćete govoriti istinu?
— Da, gospodine, razumem.
— Odlično. Hvala vam. Gospodine Hofman, molim vas nastavite.
— Hvala vam, časni sudijo. Kejtlin... mogu li da te zovem Kejtlin?
— Naravno, gospodine Hofman.
Hofman se nasmeši. Imao je lep osmeh. Nije bilo ničeg lošeg u tome.
— Kejtlin, moram da ti postavim neka pitanja koje se tiču večeri kada je vaš otac ubijen, u redu?
— U redu. Da.
— Jeste li bili u kući kada je vaš otac upucan?
― Da.

— Znate li ko ga je upucao?
― Da.
— Molim vas recite sudiji i poroti šta znate.
— Ja sam to učinila — reče Kejtlin Martin. Oči joj poleteše ka sudiji, a zatim nazad ka advokatu njene majke. — Ja sam ubila svog oca. Nisam imala izbora.


92.

Galerija je eksplodirala od buke.
Porotnici su se nagnuli napred, domunđavajući se, dok su se izveštači dohvatili svojih PDA uređaja. Hofman je stajao na sredini sudnice, zaleđenog izraza lica, kao da je sam upravo opalio iz pištolja.
Juki je poželela da premota poslednjih deset sekundi i pojača ton. Da li je Kejtlin Martin upravo rekla da je ubila svog oca?
To prosto ne može biti istina.
Juki skoči na noge, skupi šake u pesnice i stegnu vilice čvrsto kao da su zavarene. Sudija ju je upozorio da ne ulaže prigovor, ali u glavi je vrištala: Ulažem prigovor na ovog svedoka. Ulažem prigovor na ovu — predstavu. Ulažem prigovor, ulažem prigovor, ulažem prigovor.
— Advokati, priđite. Oboje — brecnu se Lavan.
Kad su mu dva advokata prišla, sudija se okrenuo u stolici za devedeset stepeni kako bi bio okrenut ka izlazu za slučaj opasnosti umesto ka svedokinji i poroti.
Juki i Hofman stadoše sa strane u odnosu na sudijsku stolicu i upraviše pogled ka sudiji. Lavan reče Hofmanu tihim glasom koji je podrhtavao od besa:
— Pretpostavljam da ni vaša klijentkinja ni tužilaštvo nisu znali da ćete pozvati ovo dete da svedoči.
― Dobio sam poziv od Kejtlinine babe s majčine strane koja mi je rekla da ona želi da priča sa mnom ovog jutra. Našao sam se s Kejtlin u holu ove zgrade, časni sudijo, odmah posle našeg sastanka s vama. Do pre petnaest minuta nisam znao da će da svedoči.
— Časni sudijo — reče Juki — odbrana je očigledno izrežirala ovo. Kejtlin su ili nagovorili na ovo, ili je sama došla na tu ideju. U svakom slučaju, pokušava da spase zadnjicu svoje majke. I u svakom slučaju je stvorila osnovanu sumnju u glavama porotnika.
Lavan reče:
― Objaviću pauzu. Hoću da vidim Kejtlin u mojim odajama. Vas dvoje nemojte da mi se izgubite. Pošto popričam s detetom, razgovaraću s porotom.
— A posle toga ćemo prodiskutovati o budućnosti ovog suđenja.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:10 am





93.

Juki je bila u kancelariji Lena Parizija kad joj je telefon zavibrirao.
— Idemo — reče ona svom šefu. Pročitala je poruku naglas:
― ’Sudija Lavan je spreman da vas primi u svojim odajama.’ Šta mi savetuješ za kraj, Lene?
Parizi podiže svoju telesinu iz fotelje, pa otvori venecijanere na strani zgrade koja je gledala na ulicu Brajant. Spolja je dopirala beličasta svetlost. Juki nije mogla da vidi ništa kroz maglu.
— Treba unakrsno da ispitaš tog svedoka — reče Riđi Pas. - To je najbolje i jedino što možeš da uradiš.
— Šta ako govori istinu?
— Da li govori istinu? Šta zaista misliš?
— Mislim da se žrtvuje. Jedanaest joj je godina. To je junački, kao u filmovima. Ali je laž. Mogu da je uzdrmam za pultom, ali ne znam mogu li da uradim to i da zadržim porotu na našoj strani.
— To će biti kao da hodaš po konopcu a imaš proliv. Ali verujem da možeš to da izvedeš.
Juki je izašla iz Parizijeve kancelarije i zaputila se hodnikom kao da je na automatskom pilotu. Kad je ušla u sudijine odaje, Fil Hofman je stajao, i seo je nakon što se ona spustila u stolicu u kojoj je sedela samo dva sata ranije.
Lavan je bio skinuo svoju odoru i kravatu i zavrnuo rukave košulje, i stajao je iza svog stola. Juki je pomislila da će početi da se šetka, ali umesto toga se sagnuo i dohvatio metalnu kantu za smeće visine šezdeset i prečnika četrdeset centimetara koja mu je stajala kraj stopala. Podigao ju je iznad glave i zafrljačio je ka suprotnom zidu.
Kanta se odbila od ivice kredenca s pićem pre nego što je oborila uramljenu sliku sudije s guvernerom.
Nakon što su eksplozija stakla i odjek buke zamrli, Lavan je naglo otvorio vrata kredenca i rekao:
— Ko je za piće? Ja častim. Hofman reče:
― Ja bih viski.
— Ja neću ništa, ne bi valjalo — reče Juki, ali već ništa nije valjalo. Ništa u njenom iskustvu nije je pripremilo za slučaj koji iskače iz koloseka na svakih dvadeset minuta. Da li dobija ili gubi? Nije imala predstavu.
Sudija je nasuo viski sebi i Hofmanu, i seo nazad za sto.
— File, znate li razliku između laži i istine?
— Da, časni sudijo. Vi niste predsednik Sjedinjenih Država.
— Da li ste na bilo koji način uticali na svedočenje Kejtlin Martin?
— Ne. Kao što sam rekao, pričala je sa mnom u osam i četrdeset pet ovog jutra. Rekla mi je šta se desilo. Pomerio sam jednog svedoka kojeg sam pripremio i koji je odjednom postao nevažan, i odlučio da moram da izvedem Kejtlin da svedoči.
— Želim da je unakrsno ispitam — reče Juki. — Moram da diskreditujem njeno svedočenje.
Sudija reče: ― Sačekajte malo, Juki. Dozvolite da vam kažem šta mi je Kejtlin rekla za tih pola sata koje sam upravo proveo s njom. To ide vama u korist.
— Molim, časni sudijo?
— Kejtlin mi je rekla da ju je otac zlostavljao. Bila je eksplicitna. I to ubedljivo. Znala je gde

je pištolj sakriven. Uvrebala je priliku i ubila ga.
— Verujete joj? — upita Juki.
— Nisam uspeo da je uhvatim u laži — a pokušao sam. Prema Kejtlininim rečima, njena majka je čula pucnje, zatekla je s pištoljem i rekla joj da opere ruke, ode u svoju sobu i da nikom nikad ne kaže šta se desilo. Zatim je, po njenim rečima, njena majka opalila iz pištolja ispred kuće i pozvala policiju.
— Ha. Dobra priča — reče Juki. — A zašto je Kejtlin odlučila da progovori?
— Rekla je da želi da kaže istinu. Hofman se nagnu u svojoj stolici.
— Bajrone. Časni sudijo — reče on — imamo svedočenje koje oslobađa moju klijentkinju krivice - reče on. - Tražim da se ovo suđenje proglasi nevažećim.


94.

Juki je zurila u sudiju, ne videći ga, dok su joj se misli komešale u stanju prilično sličnom panici.
Nije želela da taj postupak bude poništen, ne posle svega kroz šta je prošla u ovom slučaju, ne kad je verovala da je izvela ubicu pred sud. Dođavola. Ako sudija poništi suđenje, šta onda?
Hoće li krivično goniti devojčicu? Da li će zaista probati da goni jedanaestogodišnjakinju koja tvrdi da ju je otac silovao?
Ako hoće, na osnovu čega?
Jedini dokaz protiv Kejtlin bilo je njeno svedočenje. Niko je nije video kako puca iz pištolja. I čak i ako Kendas Martin kaže da je Kejtlin pucala, slučaj je bio toliko prožet osnovanom sumnjom da je porota možda ne bi osudila.
S druge strane, pomisli Juki, ako sudija ne poništi suđenje, Juki bi morala da izvede onaj hod po žici koji je Len pominjao. Da pretvori to zlostavljano dete u lažova. Porota će je mrzeti zbog toga, i ako poveruju u Kejtlininu priču, Kendas bi mogla da bude oslobođena.
— Juki. Želite li da kažete nešto? Juki reče:
― Da, želim, sudijo. Svakako želim. Ne postoji ni trunka dokaza koja bi potkrepila Kejtlinino svedočenje, i ako je njena priča zaista istinita, zašto smo za nju saznali tek sad?
Fil se okrenu ka njoj i reče:
― Sledimo logiku, Juki. Postoji i više nego dovoljno osnovane sumnje. Oboje znamo da postoje odlične šanse da će Kendas, ukoliko se suđenje nastavi, biti oslobođena.
Sudija reče:
— Dozvolite da vam oboma olakšam. Sve se svodi na ovo: pojavio se novi dokaz od presudne važnosti. Odlučio sam da poništim suđenje.
Ako Lavan poništi suđenje, sve je gotovo ― zauvek. Kendas ne bi moglo ponovo da se sudi za isti zločin, jer to nije predviđeno ustavom. Juki je odjednom ugledala izlaz, tračak nade.
— S poštovanjem, predlažem vam da ne poništavate suđenje, časni sudijo, već da ga odložite.

Lavan se okrenu u stolici, čupkajući donju usnu. Tišina je toliko dugo trajala da je Juki pomislila da će vrisnuti.
— Dobro — reče Lavan. — Odložiću suđenje na šezdeset dana. Optužena može provesti taj period na slobodi uz kauciju. Juki, vratite se kod tužioca i prodiskutujte o ovom... haosu. Dobro razmislite o lošim stranama nastavka suđenja. Budete li želeli da unakrsno ispitate Kejtli Martin, izaći ću vam u susret.
— U suprotnom, na osnovu Kejtlininog svedočenja, poništiću suđenje. U redu? To bi trebalo da odgovara svim stranama. Odluka je na vama do desetog decembra.
— U redu, časni sudijo — reče Juki. — Hvala vam.
— Imate dosta materijala za razmišljanje.
— Znam.
Lavan pritisnu dugme interkoma.
— Denise, donesite mi kalendar. I pozovite izvršitelja. Želim ponovo da vidim porotu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:11 am






95.

Saznala sam gde se Juki nalazi i zatekla je u njenoj kancelariji, na istom mestu gde sam je videla tog jutra, ali sada je delovala manje i bleđe, kao da je neko iscedio sav život iz nje.
― Jesi li dobila moju poruku? - upitah je.
— Tek što sam izašla iz sudijinih odaja — reče ona. — Čekam da se Riđi Pas vrati s ručka.
Kako izgledam?
— Treba ti malo karmina. Ona stade da pretura po tašni.
— Otišla sam da vidim Elen Laferti — rekoh, čekajući eksploziju besa koja je izostala. Juki je pronašla sjaj za usne i ogledalce u tašni. Nastavila sam oprezno.
— Elen Laferti je rekla da je otišla da se vidi s Guzmanom. Ono na slici je ona. Priznala je. A takođe smo pronašli poklapanje između te i slike iz njene vozačke dozvole.
— Izblajhala je kosu? - upita Juki. Šaka joj se tresla dok je stavljala sjaj za usne.
— Kendas Martin je imala periku kad je išla na hemoterapiju. Hej, Juki, jesi li dobro?
— Nastavi — reče ona. Prošla je četkom kroz kosu. Elektricitet je zapucketao.
— Denis je poslao Elen maskiranu u Kendas da se sastane s plaćenim ubicom i udesio taj susret tako da je njegov privatni detektiv uslika. Verovatno je hteo da iskoristi te slike da na tera ženu da se razvede od njega — ili je stvarno hteo da organizuje ubistvo. To možda nikad nećemo saznati. Čuj, znam da si ljuta na mene, pa prosto to i reci, u redu? Mogu to da podnesem ― rekoh.
Juki reče:
— Kejtlin Martin je priznala ubistvo svog oca i sada ćemo ili okušati sreću s ovom porotom, ili će Lavan poništiti suđenje.
— Kejtlin? Kejtlin je rekla da ga je ubila?
Len Parizi dođe hodnikom i proturi svoju veliku glavu u Jukinu kancelariju.
— Zdravo, Lindzi. Juki, imam pet minuta vremena. Odmah.
— Dolazim — reče Juki.

Ustala je i ispravila sako. Kad me je ponovo pogledala, videla sam da se ona ratoborna Juki vratila.
— Kendas Martin je ubila svog muža - reče mi ona. — Ne Elen Laferti. Ne Kejtlin Martin. Znam da ne misliš da je Kendas ubica, ali ja mislim, i nikad mi se neće pružiti prilika da to dokažem. Izvući će se sa ubistvom.
Da li je Juki u pravu?
Da li sam jurila za nečim što ne postoji?
Otvorila sam usta, ali iz njih nije izašlo ništa, i Juki je zatim nestala.


96.

Posle onoga što je neporecivo bio jedan od najgorih dana koje je ikada preživela na mestu advokata tužilaštva, Juki je izašla iz glavne policijske stanice i zaputila se kući. Skoro da se bila dokopala trotoara kad je čula Brejdija kako je doziva.
Bože. Ne Brejdi. Ne sad.
Juki se okrenula i ugledala ga kako silazi stepenicama ka njoj, vezane kose koja leprša za njim.
Vrlo privlačan muškarac.
Juki se setila šta joj je Lindzi rekla, da je Brejdi oženjen i, dođavola, nije želela da prolazi kroz još jednu vezu osuđenu na propast, s još jednim neverovatnim tipom. Želela je stabilnost, porodičan život...
― Juki, drago mi je što sam te uhvatio - reče Brejdi, zaustavljajući se pored nje. — Hoćeš na večeru sa mnom?
— Hoću — reče ona.
Sad su bili u Gradskoj skupštini, u oblasti južno od ulice Market, nekadašnjoj zgradi Marin Elektrika, na jednom od najboljih mesta u gradu gde čovek može na miru da obeduje u boemskoj atmosferi.
Unutrašnjost je bila mračna, sa zidom od golih cigala i daščanim podom, i prigušenim osvetljenjem. Kosa Džeksona Brejdija kao da je privlačila svetlost zvezdanih lustera koji su nekada krasili tavanicu nekog bioskopa u hispanoameričkom delu Harlema.
Juki je pila margaritu, piće koje je volela i koje joj je pomagalo da zaboravi na muke ― i da, u slučaju da popije više od jedne, zaboravi i na sve ostalo. Ako je ikad zaslužila margaritu, to je bilo danas.
— Odlaganje suđenja nije najgore što je moglo da se desi — reče Brejdi. Jeo je predjelo od škampa na kadžunski način i zalivao ga pivom.
— Ne, nije najgore ― složila se Juki — ali je ipak katastrofa. Znaš li koliko sati rada sam uložila u taj slučaj?
— Sedam hiljada?
Juki se nasmeja. — Ne sedam hiljada, ali veoma mnogo, a sad izgleda kao da će se ta kučka izvući.
— Osim ako ne nađeš još dokaza.

— Da. Ako pronađemo još dokaza, možemo joj suditi pred novom porotom, ali znaš, život ide dalje, fascikle s predmetima se gomilaju, policija hvata nova govna od ljudi i mi radimo na novim slučajevima.
— Držaču fasciklu sa slučajem Kendas Martin na svom stolu.
— Hvala ti, Džeksone. Čak i ako nisi ozbiljan.
— Ozbiljan sam.
― Još ćeš da mi kažeš da ne lažeš?
— Lažem ponekad.
Juki ponovo prasnu u smeh.
— Pa, mene nemoj da lažeš.
— Dobro.
— Ozbiljna sam. Čula sam da si oženjen. Kako glasi priča?
— Još uvek sam oženjen.
— Sranje — reče Juki. — Konobar.
Brejdi joj uhvati ruku u vazduhu. — Još uvek sam oženjen. Ali nadam se ne još zadugo. Juki otpi gutljaj margarite, spusti čašu i, kad je konobar došao, reče mu:
— Možete li da odnesete ovo piće? Hvala. — Zatim reče Brejdiju: — Ispričaj mi celu priču.
Slušam.
— Sećaš se incidenta s pucnjavom koji sam ti pominjao? — upita je Brejdi. Juki reče:
— Upucao si tipa s poluautomatskim oružjem koji je iskočio iz zaklona između kreveta i zida.
— Da. Liz i ja smo već bili kretali svako svojim putem, a onda se to desilo — zamalo da poginem, ubio sam tipa, unutrašnja kontrola, mediji na našem travnjaku — sve to nam je uništilo brak. Ono malo među nama što je bilo preostalo.
— Zato što si policajac?
— Da. Zato što sam policajac — reče on. — Ona ne bi bila prva žena koja je rekla: ’Nisam znala da će biti ovako’. I tako smo se posle godinu dana razdvojili i ja sam se preselio u San Francisko. Sam. Treba da se razvedemo. Kada — to zavisi od toga koliko je budem molio.
— Imaš li dece?
― Jok.
— Želiš li decu?
— Možda. Četrdeset mi je godina. Ali još nisam dogurao do te faze. A ti?
— Iskreno, ne znam.
— Ne moramo večeras da odlučimo ― reče Brejdi.
— Dobro - Juki će, smejući se. Ovaj tip je duhovit. Sviđa joj se. Mnogo.
Kelner je doneo piletinu prženu na puteru, prilog od proprženog povrća i pire od slatkog krompira, a Juki je osetila kako se polako vraća u život. Nije jela ceo dan.
Brejdi uze viljušku, zastade s njom u vazduhu i reče:
― Hteo sam da ti kažem za Liz.
— Znam.
— Stvarno jesam. I želim nešto da te pitam.
Juki je imala zalogaj piletine u ustima. Zapadala je u stanje blaženstva. Pogledala je u Brejdija.
— Mmm-hmm?

— Hoćeš da dođeš kod mene večeras? - upita Brejdi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:11 am







97.

Prognozirali su kišu, ali ona je pala tek kad je Sindi krenula na posao tog dana. Stajala je na trotoaru ispod crvenog kišobrana a hladna kiša joj je natapala ivice kišnog mantila i kvasila joj nove cipele.
Izvadila je zgužvanu maramicu iz džepa i uhvatila u nju jedno dugo i glasno aaapćihaaa!,
koje joj se upravo otelo iz usta.
Izgledalo je kao da je svaki prokleti taksi u gradu zauzet ili da ne radi. Sindi je pozvala taksi-preduzeće Ol siti, kojim se redovno vozila, i nakon što je odslušala pozadinsku muziku i oglase, rekli su joj: ― Izvinite, molim vas pozovite kasnije.
Sindi je ponovo kinula. Dođavola, ne samo da se bori protiv prehlade, već je i napola izgladnela i sada kasni na večeru kod Suzi. Zamislila je zadnji deo kafea, taj tropski raj - i u glavi joj je iskočilo ime Kvik ekspresa.
Zamislila je taksi-preduzeće koje je posetila ranije te nedelje dok je radila na priči o drogiranju i silovanju. Od tada nije bilo nikakvih vesti o serijskom silovatelju i priča je skliznula s naslovne strane.
To je bilo i dobro i loše.
Dobro, jer je uplašila tog psihopatu time što je skrenula pažnju javnosti na njega svojom pričom u nastavcima s naslovne strane.
Loše, jer je nestao — a to znači da možda nikad neće biti uhvaćen.
U međuvremenu, imala je vezu u tom taksi-preduzeću. Bio je koji minut do šest. Ako bude imala sreće, dispečer kojeg je upoznala, Al Visocki, još će biti na dužnosti. Možda će joj učiniti uslugu.
Sindi pronađe njegov broj u imeniku telefona i pritisnu dugme za pozivanje. Telefon je zazvonio i javio se glas koji je prepoznala: — Taksi i limuzine, Kvik ekspres.
― Al Visocki?
― Al na vezi.
― Ale, ovde Sindi Tomas iz Kronikla. Bila sam kod vas pre nekoliko dana kad sam radila na priči.
— Da, sećam vas se. Plavuša.
— To sam ja, Ale, i imam problem. Možete li da pošaljete jedan taksi do Kronikla? Mokra sam se do gole kože i kasnim na večeru.
— Nema problema, gospođice Sindi. Poslaću nekoga da vas pokupi za pet minuta.


98.

Sindi je bila oduševljena sobom. Opisala je svoj mantil i kišobran Visockom, sklopila telefon, stavila ga u džep i sklonila se nazad u zgradu, odakle je mogla da vidi saobraćaj kroz staklena vrata.
Posle pet minuta, skoro tačno u sekund, jedan žuti kraun vik je došao i vozač je spustio prozor. Istrčala je na ulicu i odmah prepoznala vozačevo ovalno lice.
— Gospoja — on će sa širokim osmehom. — Zvali ste taksi?
— Ale, nisam mislila da treba lično da dođete, ali mnogo vam hvala. Previše ste dobri. Sindi sklopi kišobran, uhvati se za kvaku i otvori zadnja vrata.
— Smena mi se završavala — reče Visocki kad se Sindi smestila na zadnje sedište. ― Drago mi je što mogu da vam pomognem. Hej, ovo moram da ispričam nekome ko neće biti ljubomoran. Kuda idemo?
Sindi dade Alu adresu kafea Kod Suzi, ugao ulica Džekson i Sansoum, i nasloni kišobran na vrata kako bi voda kapala na otirač.
— Da ispričate šta? — upita Sindi, vadeći maramicu iz džepa i duvajući nos.
— Ovo je moj srećan dan — reče joj Al, stajući na semaforu u Drugoj ulici. — Dobio sam na lutriji.
— Molim?
— Da, petsto hiljada dolara.
— Ma daajte. Šalite se!
— Ozbiljno, stalno sam igrao svoje srećne brojeve i — opa! Osvojio sam nagradu. Dajem otkaz sutra ujutru kad vidim šefa. Ovo je poslednja vožnja Ala Visockog. Imam flašu vinjaka — reče on. — Da nazdravite zajedno sa mnom mom novom životu?
— Ne znam kako bi se to slagalo sa sudafedom. {8}
— Hej, samo gutljaj. To je dobro protiv prehlade.
— U redu, onda. Dajte mi ― reče Sindi. ― Mora da ste izvan sebe. Petsto hiljada! Kakvi su vam planovi?
Visocki odvrnu čep sa flaše sa žestokim pićem, nasu Sindi malo pića u malu plastičnu čašu i dade joj ga kroz pregradu.
— Kupiću brod — reče on. Kucuo je flašu o njenu plastičnu čašu.
— Za vaš novi život — reče ona.
— Hvala vam, gospođice Sindi. Da, idem na sajmove brodova nekih jedanaest godina.
Tačno znam koji želim.
Sindi se osmehnu i reče:
― Ka... kav brod?
— Želim jedrenjak. Mali, ručno izrađen, s drvenim trupom ― reče Al, gledajući u Sindi u retrovizoru dok se na semaforu palilo zeleno. On reče: ― Jeste li dobro?
— Ne... — ona će polako, gledajući u Visockijev odraz u retrovizoru. Šta se to dešava s njom? Ne može da se fokusira.
— Ose... ćam...
Visockijeva usta se razvukoše u širok osrneh.
— Treba da se osećate sjajno — reče on. — Tražili ste me, gospođice. I sad ste me pronašli.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:12 am





99.




Kler i ja smo bili kod Suzi, same samcijate. Prvo nas je Juki otkačila, a sad nije bilo ni Sindi; nije se pojavila, nije zvala, ništa. Nikad ranije se nije desilo da nas obe puste da izvisimo.
Kler reče u vezi s Juki:
— Prestani da brineš. Ta devojka mora ponekad da spava s nekim muškarcem. Znaš to, Lindzi. To je dobro za nju.
— Ne mora da mi se sviđa to što spava s Džeksonom Brejdijem, zar ne? Mislim, stvarno. Od svih muškaraca na ovom svetu, zašto s njim?
Kler se nasmeja.
— Dosta devojaka bi jedva dočekalo da spava s Brejdijem.
— To remeti lanac komandovanja.
— Kad god neko spava s nekim koga poznaješ, tebi to remeti lanac komandovanja. Zgužvala sam salvetu i gađala je njome.
— Umukni — rekoh. Ona mi je vrati.
— Tako si blesava — reče ona, još uvek se smejući. Ispila sam koronu i rekla:
— Hajde da naručimo. Sindi prosto može da naruči kad dođe.
Kler se složila. Sindi je već dokazala da može da krene poslednja, popije pola bokala piva i pojede šniclu i desert i prva završi.
Gestikulirala sam Lorejn da dođe. Rekla nam je šta je specijalitet dana, škampi s kokosovim mlekom i piletina propržena s rumom. Naručili smo hranu i još piva, i čim je Lorejn otišla, Kler reče:
— Nećeš verovati kad ti budem ispričala, Lindzi. Ova priča se graniči s mojih deset najneverovatnijih slučajeva. I počinje s tipom koji leži mrtav nasred puta.
— Gaženje i bekstvo s lica mesta?
— Izgledalo je kao saobraćajna nesreća ― reče ona ― ali nije bilo tragova guma, nikakvih modrica na žrtvi. Na nekoliko metara od tela ležao je crni bejzbol kačket sa znakom X pozadi. I to je sve što smo našli. Nije bilo nikakvih svedoka. Niti snimaka sigurnosne kamere. Ničega osim leša i običnog bejzbol kačketa.
— Infarkt? Kap?
— Da ti kažem, taj tip je bio mlad, imao je dvadeset i nešto. I izgledao je kao leš iznet na bdenje, samo što je bio na razdelnoj liniji, i zaustavljao saobraćaj — reče Kler.
— Znači, uzmem da radim autopsiju i pregledam savršeno telo tog mladog tipa. Uradim rendgen celog tela i pronađem zrno kalibra šest milimetara iza njegovog desnog oka. Rana od metka nije bila vidljiva, Lindzi.
— Ne verujem u nevidljive metke, leptiriću.
— To se desi ovako. Metak uđe u uglu oka — reče Kler — pokazujući mesto gde se jedno njeno oko sastajalo sa korenom nosa. — Očna jabučica se pomeri na suprotnu stranu od metka, a onda ga poklopi tako da ne možeš da vidiš ulaznu ranu.
— Ha. Zanimljivo. Znači, sad kažeš da je u pitanju ubistvo.
— Da. Ovi iz severne divizije su našli telo i tražili da im pomognem.
— Pre nego što smo stigli da pošaljemo metak u laboratoriju, pronašli smo nešto bolje.

Otprilike u isto vreme kad je tip na putu dobio metak u oko, vlasnik jedne prodavnice alkoholnih pića bio je upucan u oružanoj pljački.
— Na snimku sigurnosne kamere u prodavnici pića videli smo da je napadač nosio uske crne farmerke, crnu majicu i bejzbol kačket identičan onom koji smo našli na putu. Crn sa znakom X — reče Kler.
— Lokalna policija je prepoznala pljaškaša prodavnice i identifikovala ga. Na ulici je poznat kao Krenk, i našli su ga kod kuće u krevetu. Panduri su ga digli i odvukli u stanicu pod optužbom za ubistvo u prodavnici pića. Krenk se odjednom slomio i propevao.
— Je l’? I koju je pesmu pevao?
— Nazvao ju je: 'Slučajno sam ubio tog tipa, bate. Nisam hteo, bate.’
— Ma, daj — rekoh, smejući se i navaljujući na piletinu.
— Znam, ali to je istina. Slušaj šta se desilo u delu priče koji nedostaje — reče Kler. — Malo je falilo da dođe do jedne saobraćajne nesreće.
— Krenk je bežao kolima posle pljačke prodavnice i isekao tipa u honda siviku. Izašao je iz kola da se izvini vozaču honde kako ovaj ne bi pozvao policiju, a vozač mu kaže: ’Voziš kao devojčica, a tako i izgledaš’. Pretpostavljam da je to bilo nešto najuvredljivije čega je mogao da se seti.
— Aha.
— Da, kako je znao da će da pogodi Krenka u živac? Krenk zatim izvadi pištolj iz pojasa farmerki i kaže: ’pa, ova devojčica ima utoku’ i upuca tipa.
— O, čoveče.
— Da. Negde u toku te pucnjave, kačket mu je spao s glave, onaj koji je kamera snimila za vreme pljačke. Da nije opljačkao tu prodavnicu, Krenk nikad ne bi bio uhvaćen zbog ubistva vozača honde.
— Nije poznavao svoju žrtvu.
— Tako je. Potpuni stranac ga nazove devojčicom. Beng.
— I eto ti nenamerne pucnjave, bate.
— On krivi žrtvu...
Kler je prestala da se smeje kad je pogledala u jednu tačku iznad mog ramena. Okrenula sam se, očekujući da vidim Sindi. Ali bila je to Lorejn, koja je dolazila da raščisti sto.
— Devojke, da li želite kafu i desert? - upita ona.
— Nego šta - rekoh. - Jedemo za četvoro.
Lorejn se nasmeja i nabroja nam šta ima za desert. Ja sam se odlučila za pitu s čokoladom, a Kler je izabrala tart sa začinjenom jabukom.
Pozvala sam Sindi dok smo Kler i ja pile kafu i ostavila joj sarkastičnu poruku. Ostavila sam joj još jednu kad smo platile račun, a onda mi se baterija mobilnog istrošila.
Ne znam zašto, ali nisam brinula za Sindi.
Trebalo je da brinem. Ali nikad ne bih očekivala da će se to desiti.


100.

Stigla sam kući u osam i nešto te večeri, ostavila mokre cipele na otiraču i ušla u stan.

Marta mi je pošla u susret mašući repom, još uvek vlažnog krzna, a ja sam se sagnula da je zagrlim, i ona me „umila“ jezikom.
Doviknula sam Džou:
— Hej, dragi, hvala ti što si prošetao Martu.
Zatekla sam ga kako priča telefonom u dnevnoj sobi, okružen klimavim gomilama papira naslaganim svud oko sebe.
Čula sam kako naziva sagovornika „Bruno" i kako pominje kontejnere, što je značilo da priča s direktorom obezbeđenja losanđeleske luke. To je bio Džoov posao koji je trebalo da traje mesec dana, ali od kojeg je redovno zarađivao najveći deo godine.
Džo mi je mahnuo, pa sam mu uzvratila i otišla pod tuš: u kabinu sa šest mlaznica i hidromasažnim stubom u kojoj sam se osećala kao kraljica. Uživala sam natenane u onome što sam volela da zovem „servis za pranje kola", nasapunjala kosu šamponom od lavande koji volim i pustila da mi misli odlutaju u oblaku pare.
Obrisala sam se velikim peškirom za kupanje i obukla svoju omiljenu pidžamu — plavu flanelsku s oblacima. Džo je ušao, zagrlio me i poljubio, pa smo se malo mazili. Onda se Džo setio i rekao: — Konklin te zvao.
― Kad?
— Tik pre nego što si ušla.
— Je li rekao zbog čega je zvao?
— Jok. Rekao je samo ’reci Lindzi da me nazove’ i ’možeš li da veruješ kako su Najnersi
glupavo odigrali u poslednjoj četvrtini?’.
Rekoh:
— Bolje da ga pozovem.
Džo me je uhvatio za zadnjicu a ja sam ga sljepila po njegovoj. Izmigoljila sam mu se iz ruku, govoreći:
— Kasnije, drugar.
Pozvala sam Konklina s telefona pored kreveta. Javio se posle prvog zvona. - Sin?
— Lindzi je ― rekoh. — Šta se dešava?
— Ne mogu da je dobijem — reče on. — Ne javlja se, ne odgovara mi na pozive. Nije mi se svidelo kako zvuči. Bio je uplašen, a to je zauzvrat uplašilo mene.
— Nije se pojavila na večeri, Riče. Zvala sam je dva puta, ostavila joj poruke. Možda joj je telefon crkao. Jesi probao da je zoveš na posao?
— Da. Pokušaću ponovo.
— Pozovi me da mi javiš šta je bilo.
Tražila sam meke spa čarape kad me je Konklin ponovo pozvao.
— Dobio sam njenu govornu poštu, Linds. Ovo ne liči na Sindi. Zvao sam Kju Tija. Idem kod njega.
— Šta misliš? — upitah ga.
— Mislim da verovatno paničim bez razloga i da će biti ljuta kao ris. Ali šta da ti kažem?
Volim je.
— Vidimo se tamo — rekoh.
Skinula sam pidžamu i okačila je o kuku na vratima kupatila.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:12 am








101.

Bila sam u kući i kompjuterizovanoj forenzičkoj laboratoriji Kventina Tacija mnogo puta, uvek kad smo bili u stisci koja je zahtevala primenu njegovog nekonvencionalnog načina razmišljanja.
Njegova zgrada se nalazila u ulici Kep u Mišnu, i nekada je služila kao radionica — oronula, siva dvospratnica s fasadom od cementa i garažnim rolo-vratima u nivou ulice.
U pola deset uveče ulice su bile pune ljudi koji su ulazili u restorane meksičke hrane, galerije, kafiće i barove i izlazili iz njih. Saobraćaj je bio gust i vozilo se nervozno. Neki pijanac je mokrio uz mlado stablo na trotoaru.
Dok sam parkirala kola paralelno s Konklinovim, govorila sam sebi da je Sindi dobro, da se prosto zanela nekom pričom i izgubila osećaj za vreme. Kad smo već kod toga, Sidni se uvaljivala u gadne situacije i uvek se borila sa strahom, što je bila osobina koju smo delile. Ali između nas dve je postojala jedna razlika.
Ja sam bila obučeni policajac sa značkom i pištoljem i celim odeljenjem koje mi čuva leđa.
Sindi je imala novinarsku propusnicu i blekberi.
Stavila sam policijsku karticu na instrument tablu, zatim otišla do vrata i pritisla dugme na interfonu pored Taciovog imena.
Kju Tijev izmenjeni glas dopro je kroz zvučnik i sekund kasnije pustio me je unutra.
Skrenula sam levo na kraju uskog hodnika i zakoračila u ogroman, hladan prostor osvetljen sjajem plazma-ekrana. Monitori su visili na zidovima poredani jedni pored drugih, duž tri zida protezao se radni sto, dok se na sredini betonskog poda nalazilo stepenište koje je vodilo naviše ka prostorijama u kojima je Kju Ti živeo.
Konklin me je doviknuo i ja sam pošla do suprotnog kraja prostorije, gde je stajao iza Kju Tija.
— Napredujemo - reče Konklin.
Kju Ti me je pozdravio širokim osmehom, otkrivajući svoje veliko, sjajno zubalo. Ćelava glava mu se presijavala. Njegovi dugi beli prsti potpuno su prekrivali zakrivljenu tastaturu. Dobro je izgledao, ako bi goli krtičji pacov bio merilo lepote.
— Sindi ima GPS u svom telefonu ― reče mi Kju Ti ― ali on ne šalje signal. Telefon je ili isključen ili je pod vodom. Morao sam da pristupim njenom listingu poziva da bih otkrio na kom mestu je poslednji put koristila telefon.
Pristupio njenom listingu poziva bez naloga, pomislih. Šta god je potrebno da pronađemo Sindi, da znamo da je dobro.
Provirujući preko Kju Tijevog ramena, osmotrila sam ekran njegovog kompjutera, mapu San Franciska prekrivenu zastavicama koje su označavale lokacije predajnika mobilne telefonije.
Najbolji kompjuterski zanesenjak u državi Kalifornija kliknuo je na ikonicu koja je predstavljala predajnik u Tenderloinu. Na ekranu se pojavio jedan kružić. Kliknuo je na još jedan predajnik, a zatim i na treći, i kružići na ekranu su se preklopili dok je pronalazio lokaciju s koje je poslednji signal iz Sindinog telefona bio poslat. Videla sam jednu malu oblast nepravilnog oblika koja je bila zajednička za sva tri predajnika.

Kju Ti reče:
― Mogu da odredim lokaciju s tačnošću od dvesta pedeset metara. Mesto s kog je poslat taj poslednji signal nije daleko odavde. Ovo je ulica Turk - reče Kju Ti, pokazujući kursorom.
— Ugao ulice Turk i koje još? - upita Konklin, potpuno koncentrisan na ekran. - Turk i Džouns?
— Da. Potrefio si, Riče.
— Tu se nalazi ono taksi-preduzeće.
— Koje taksi-preduzeće? — upitah. — O čemu se ovde radi?
— Kvik ekspres taksi — reče Kventin, zumirajući raskrsnicu, prelazeći kursorom preko nje.
— Telefon joj nije pod vodom - reče Konklin. ― Pod zemljom je.
Nisam razumela ništa od toga, ali registrovala sam žurbu na licu mog partnera.
— Idemo — reče mi on.


102.

Sela sam na suvozačko mesto Konklinovih neobeleženih kola i jedva da sam zatvorila vrata kad je on krvnički dodao gas. Kola su poskočila, proklizala u stranu, ostavljajući tragove guma kad smo jurnuli preko glatkog asfalta.
Obilazeći nepropisno parkirana kola i pijane pešake, Rič je vozio šestominutni slalom zagušenim ulicama, idući ka raskrsnici u jednom od najopasnijih blokova u Mišnu.
U toku vožnje Konklin mi je ispričao da je Sindi njuškala po garažama taksi-preduzeća tražeći kombi s reklamom za neki film na zadnjim vratima. Dosad je jedna od tri žrtve nazrela silovatelja, i to je bio slab i jedini trag za otkrivanje njegovog identiteta.
— U ponedeljak je sama sišla u tu podzemnu garažu — reče Konklin. ― Pričala je s dispečerom iz dnevne smene. Tipom po imenu Visocki. Ako se danas vratila tamo, mora da je išla da se vidi s njim. Šta misliš, Lindzi? Da li je Sindi preterala s tim prokletim istraživačkim novinarstvom? Da li grešim?
Videla sam trepćuće neonske natpise ispred nas u ulici Džouns, TAKSI KVIK EKSPRES i PRIMAMO KOPRORATIVNE KLIJENTE. Konklin je parkirao kraj ivičnjaka ispred prljavog izloga pre nego što sam uspela da mu odgovorim.
Dispečerka je sedela u staklenoj kabini odvojenoj rešetkom od ulice.
Pokazala sam joj značku i predstavila se, a ona je rekla da se zove Merilin Berns. Bila je sitna belkinja od oko četrdeset godina, u plavoj kariranoj košulji koja joj je visila preko farmerki. Nosila je burmu i imala je hrapav, pušački glas.
— Smenila sam Ala oko šest - reče nam Bernsova kroz rešetku. — Bio je u žurbi. Hoćete da ga pozovem? Nije mi teško.
— Jeste li videli ovu ženu danas? — upita Konklin, vadeći Sindinu fotografiju iz novčanika.
— Ne, nikad je nisam videla.
— Onda, da, pozovite Ala ― rekoh Bernsovoj.
Konklin i ja je čusmo kako govori: — Pozovi me kad čuješ ovu poruku, Ale. Policija traži nekoga ko je možda dolazio tokom tvoje smene. Devojku s loknastom plavom kosom.
Dispečerka spusti slušalicu i reče:

— Ako mi date vaš broj...
— Možemo da pogledamo okolo? - reče Konklin.
Nije to formulisao kao pitanje, a Bernsova to nije shvatila kao molbu. Pustila nas je u zapušteno prizemlje Kvik ekspresa i rekla:
— Povešću vas.
Bernsova je zviznula jednom taksisti da je smeni, a potom smo nas troje pošli između redova parkiranih taksija i dalje pored rampe dok nismo došli do stepenica duž severne strane zgrade.
Ispitivala sam Bernsovu i zauzvrat odgovorila na nekoliko njenih pitanja dok je Konklin svojom lampom osvetljavao unutrašnjost taksija. Objasnila mi je kako se taksiji kreću unutar garaže.
— Taksiji koji dolaze u garažu koriste svoje magnetne ključ-kartice da uđu preko rampe u ulici Turk — reče ona. — Vozači ostavljaju svoja kola na jednom od tri nivoa, onda se penju uza stepenice, predaju mi svoje dnevnike vožnje i ključeve i uzimaju dnevnice.
— Kada počinju smenu ― nastavi Bernsova ― obrnuto je. Pokupe svoj dnevnik vožnje na ulazu, siđu niza stepenice, spuste se taksijem do rampe u Turkovoj i izađu iz garaže pomoću kartice. Imamo teretni lift koji izlazi na Turkovu, ali on ne radi.
— Mogu li taksiji da uđu i izađu a da ih ne vidite?
— Imamo sigurnosne kamere ― reče ona. ― Nisu dobre kao one koje ima NASA, ali rade.
Taksiji su bili parkirani po obodima i između stubova na sva tri nivoa koja su se svijala oko rampe u sredini. Proverili smo kombije među taksijima i pokazali Sindinu sliku šestorici taksista koje smo usput sreli.
Nijedan od njih nije priznao da je video Sindi. Razmatrala sam različite mogućnosti u glavi.
Da li je Sindi ovde naišla na nekoga ko je imao neku priču za nju? Da li intervjuiše tu osobu u nekom kafiću dok joj je telefon isključen? Ili leži drogirana na zadnjem sedištu nekog taksija, jednog od nekoliko hiljada koji kruže ulicama San Franciska?
Bila sam navikla da se Sindi uvaljuje u nevolje kao i na ideju da ume da se izvuče iz njih. Ali obuzimao me je neki loš predosećaj.
Sindi nije bilo duže od tri sata. Nastavili smo da govorimo:
― Ako je Sindi isključen telefon..
Ali Sindi nikad nije isključivala telefon. Poslednji signal koji je GPS čip iz njenog telefona poslao potekao je iz radijusa od dvesta pedeset metara oko ove zgrade.
Gde je ona dakle?
A ako nije ovde, a telefon joj nije isključen, gde se nalazi? Gde je kog đavola nestala?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:12 am





103.

Dispečerka Merilin Berns je otvorila vrata na stepeništu koja su vodila do najnižeg

podzemnog nivoa, a Konklin i ja smo je pratili u stopu.
Taj mračni i vlažni prostor bez prozora nalazio se na dubini od sedam i po metara. Svetlost neonki bila je toliko slaba da nije osvetljavala uglove prostorije.
Pomislila sam na sigurnosne kamere očajnog kvaliteta postavljene visoko na zidovima i stubovima - one ne bi snimile ništa osim „snega“ . Stala sam na početak rampe i pokušala da se orijentišem.
Iza rampe se nalazio šenzor za pokrete i vrata garaže koja su se otvarala magnetnim ključ- karticama, i koja su vodila na ulicu Turk. Pored izlaza se nalazio veliki teretni lift sa spuštenim rolo-vratima na kojima je lepljivom trakom bio zalepljen rukom ispisan natpis: „U kvaru“ .
S moje desne strane bila su vrata požarnog izlaza koja su vodila ka stepeništu kojim smo se upravo bili spustili. S moje leve strane stajala su vrata na koja je bio zalepljen još jedan rukom ispisan natpis: „Skladište". Imala su metalnu oplatu i sa devet metara sam mogla da vidim sjajnu novu bravu.
— Šta je u toj prostoriji? — upitah Bernsovu.
― Sad je prazna. Ranije smo tu držali rezervne delove ― reče ona ― ali preselili smo skladište u prizemlje da bismo smanjili broj krađa.
Prešla sam snopom svetlosti iz baterijske lampe preko vrata i ispod okolnih taksija - i onda sam ugledala nešto od čega srce samo što mi nije stalo.
Ispod jednog taksija, na oko četiri i po metra od skladišta, ležao je kišobran na sklapanje.
Bio je crven sa drškom od bambusa. Sindi je imala kišobran identičan tom.
Ruke su mi se tresle dok sam navlačila rukavice, podizala kišobran i davala ga Riču.
— Ovo mora da je ispalo iz nekog taksija — rekoh. — Da li ti izgleda poznato?
Konklin je trepnuo kad je ugledao kišoban, i zatim rekao Merilin Berns: — Imate li ključ tog skladišta?
— Ključevi su kod Ala. Svi ključevi. On održava ovo mesto.
Rasklopila sam telefon. Na ekranu su blesnule reči: „Nema signala". Rekla sam Riču da nemam domet, a on je rekao Bernsovoj:
— Idite gore i pozovite policiju. Recite da je policajcima potrebna podrška. I to brojna podrška. Idite odmah.
Držala sam lampu uprtu u vrata od skladišta, a Konklin je potegao pištolj, naciljao i ispalio tri hica u bravu.
Zvuk ta tri hica se umnožio dok su se odjeci odbijali podzemnom odajom. Ali nas dvoje nismo čekali da grmljavina zamre.
Zauzela sam položaj iza Konklina. Držala sam pištolj ispred sebe kad je Rič otvorio vrata skladišta.


104.

U deliću sekunde pre nego što je snop iz moje baterijske lampe osvetlio prostoriju, slike onoga što sam strahovala da ću zateći proletele su mi kroz glavu: Sindi kako leži mrtva na podu, čoveka koji mi nišani u glavu.
Pronašla sam prekidač na zidu i upalila svetio.

Prostorija bez prozora bila je kvadratnog oblika, otprilike tri i po sa tri i po metra. S kuka na zidovima visili su namotaji kanapa i alati. Jedan radni sto od drveta s tamnim mrljama nalazio se na sredini prostorije. Da li je ovo bila silovateljeva soba za provod?
Da li su te mrlje krv?
Okrenula sam se ka Riču i tada sam čula prigušeno kijanje spolja.
― Jesi li čuo to? - upitah.
Začulo se još jedno, otegnutije kijanje, definitivno ženske osobe, praćeno nezaboravnim čegrtanjem velikih zupčanika i čekrka. Ta kakofonija mašinerije iz sredine dvadesetog veka mogla je da potekne samo od pokvarenog lifta - koji se kretao.
Potrčala sam ka liftu, stisla dugme, ali lift nije stao. Bernsova mi je ranije rekla da se jedini ulaz u teretni lift nalazi baš tu gde smo stajali i da lift izlazi na ulicu Turk, tri nivoa iznad nas.
Konklin je tukao po vratima lifta drškom pištolja, vučući:
— Policija! Zaustavi lift!
Odgovora nije bilo.
Pokušala sam da shvatim šta se dešava.
Niko nije mogao da uđe u taj lift otkako smo Konklin i ja došli u Kvik ekspres pre petnaest minuta. Ko god da je unutra, morao je tu da uđe pre nego što smo mi stigli.
Konklin i ja smo se zgledali na delić sekunde, a zatim istovremeno potrčali, zaputivši se ka vratima stepeništa.
Pratila sam svog partnera u stopu dok smo trčali uza stepenice ka svetlosti.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:13 am






105.

Ono kijanje mi je ulilo nadu da je Sindi živa.
Ali Konklin i ja nismo očekivali da će lift početi da se kreće. Ako se zaustavi između spratova, ako stignemo na vrh a lift krene da se spušta, ili ako nepoznata osoba u liftu pre nas stigne do izlaza u ulici Turk, imaćemo veoma male šanse da je zaustavimo.
Konklin i ja smo preskakali po dva stepenika istovremeno, odgurujući se od ograde pri svakom skretanju. Konklin je ramenom probio vrata na požarnim stepenicama koja su vodila na ulicu Turk i utom se oglasio prodoran alarm.
Istrčala sam na trotoar za njim, gde sam ugledala ceo asortiman naših vozila kako uleće u raskrsnicu ulica Turk i Džouns: vatrogasna i patrolna kola, detektive u civilu i pripadnike Narkotika u neobeleženim kolima. Svaki predstavnik zakona u Mišnu odgovorio je na naš poziv.
Doviknula sam dvojici uniformisanih policajaca koje sam znala:
— Nunane, Maki, zatvorite ovu garažu! Niko ne sme da uđe ni da izađe!
Konklin je trčao Turkovom ka izlazu iz lifta i ja moradoh da zapnem iz sve snage ne bih li ga sustigla. Taman što je stigao do ulaza, kad su vrata lifta počela da se dižu.
Centimetar po centimetar, vrata su otkrivala žuti taksi na ulazu. Konklin je zauzeo stav za paljbu tačno na sredini prolaza i stezao je svoj devetomilimetarski pištolj obema rukama kad je taksi polako izašao iz lifta.

Bilo je mračno, ali vozač i suvozač su bili osvetljeni farovima i uličnom rasvetom. Prema načinu na koji joj je svetlost obasjavala lokne, znala sam da je Sindi suvozač.
Na taksiju su bila upaljena duga svetla. Nije bilo šanse da vozač ne vidi Konklina. Konklin dreknu:
― Policija! — Pucnjem je probušio prednju levu gumu, ali vozač je dao gas i kola su poskočila napred. Konklin je bio osvetljen farovima ali taksi je i pored toga nastavio da juri pravo na njega.
Konklin viknu:
― Stoj! - i ispali dva metka visoko u vetrobransko staklo. Skočio je u stranu taman na vreme da izbegne auto, ali ovaj je nastavio da se kreće, sada nekontrolisano. Sudario se bočno s jednim patrolnim vozilom na suprotnoj strani ulice Turk, odbio se od njega i udario u hidrant.
Taksi se zaljuljao, potom nagnuo, stojeći na dva točka pre nego što će pasti na sva četiri.
Voda je pokuljala iz hidranta. Ljudi su vrištali.
Konklin je cimao vrata sa suvozačke strane ali nije mogao da ih otvori.
— Neka mi neko pomogne ovde! — povika.
Vatrogasci doleteše s kleštima i otvoriše zadnja vrata na silu.
Sindi je ležala sklupčana na nakrivljenom podu taksija, ugnežđena između zadnjeg sedišta i pregrade. Konklin se uvukao u kola, dozivajući je.
— Riče, je li dobro? - doviknuh mu.
— Živa je — reče Konklin. — Hvala bogu. Živa je.
Prebacio je Sindinu ruku sebi oko vrata i izvukao je na vazduh. Sindi je imala svu odeću na sebi i nigde na njoj nisam videla krv. Konklinov glas je pukao kad joj je rekao: — Sindi, ja sam. Tu sam.
Otvorila je kapke do pola i rekla:
— Heeej.
Konklin ju je toliko čvrsto grlio da sam pomislila da će joj izbiti sav vazduh iz pluća. A onda je zatvorila oči i tiho zahrkala, obraza položenog na njegovo rame.


106.

Merilin Berns je vrištala:
— Bože, o bože, ne mogu da verujem. Šta se desilo?
Provirila je između prstiju i identifikovala mrtvog čoveka s jednom urednom rupom na čelu, i drugom u vratu, kao Alberta Visockog.
Pridružila sam se Konklinu, koji je pomagao bolničarima da privežu Sindi na kolica i utovare je u kola hitne pomoći. Bio je zadihan i bled, i znala sam da želi da ode u bolnicu sa Sindi. Ali ubio je čoveka. Morao je da postupi po protokolu u slučaju pucnjave kojoj je prisustvovalo trideset policajaca. Konklin će morati da sačeka da stigne patolog. Jedinica za mesto zločina, i Brejdi.
Dotakla sam ga po ramenu i pogledi su nam se sreli. Lice mu je bilo bezizrazno, lišeno

emocija.
I ja sam učinila isto. Osetila sam taj isti adrenalinski talas koji je usledio posle besa i straha, i emotivnu ispražnjenost od šoka.
― Je li Visocki mrtav? — upita me moj partner. — Jesam li ga ubio?
― Bilo je ih on ili ti, Riči. Srećan si što si živ.
― Drago mi je što sam sredio tog seronju.
― Heeej... Lindziii ― doviknula je Sindi iz kola hitne pomoći.
― Tu sam, prijateljice moja - uzvratih.
― Otići ćeš sa Sindi do bolnice? - upita me Konklin.
Klimnula sam glavom i popela se u ambulantna kola. Stegla sam Sindi šaku i rekla joj da je volim i da će sve biti u redu.
— Jesam li dobila priču? — upita me ona.
― Nego šta si.
Konklin stade na zadnja vrata. Reče: ― Lindzi?
― Ostaću s njom dok ne dođeš u bolnicu ― rekoh mu. ― Biće dobro.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:13 am






107.

Ranojutarnja svetlost uvlačila se kroz prozore kad sam pozdravila Martu ušavši na vrata. Skinula sam jaknu, futrolu i cipele, i odšunjala se na vrhovima prstiju do spavaće sobe. Otišla sam u „servis za pranje kola“ , pustila da me voda šiba dok nisam porumenela, a zatim obukla svoju plavu pidžamu s oblacima koja je visila na čiviluku iza vrata gde sam je ostavila, kako mi se činilo, pre godinu dana.
Još jedan deža vi.
Kad sam se uvukla pod ćebad, Džo se probudio i raširio ruke da me primi u zagrljaj, što je bilo dobro, jer sam želela da mu prepričam sve što se izdešavalo otkako sam ga zvala iz bolnice.
— Hej — reče on, ljubeći me. — Kako je Sindi?
— Iskreno? Kao da se ništa nije ni desilo — rekoh mu. — Zaspala je minut nakon što je ušla u taksi i probudila se u bolničkom krevetu pet sati kasnije.
— Je li... dobro?
— Nije stigao da je siluje — rekoh. — Hvala bogu.
Namestila sam se ispod Džoove mišice, privivši se tesno uz njega celim telom, prebacivši levu nogu preko njegove, i levu ruku preko njegovih grudi. — Lekar kaže da će biti dobro kad prođe dejstvo leka.
— Šta ste saznali o silovatelju?
— Bio je nekakav propali čudak, Džo. Bez prijatelja, neoženjen, psihotični usamljenik, pedeset pet godina star. Radio je nekih osamnaest sati dnevno u garaži Kvik ekspresa. Po svemu sudeći u polovini slučajeva je spavao tamo u svojim kolima.
Ispričala sam Džou da je Visocki upravljao tim preduzećem u ime nekog tipa iz Mičigena pa je imao pristup svim prostorijama. Kod njega su bili ključevi. Zavodio je dnevnike vožnje. Pravio raspored rada.

— Niko ga nije proveravao. Zalepio je znak sa natpisom ’U kvaru’ na vrata teretnog lifta i ta kutija je postala njegovo privatno vlasništvo.
— Krupna riba u maloj bari — reče Džo.
— Baš tako ― rekoh. — Pronašli smo rokovnik u džepu njegove jakne. Na koricama je penkalom stvarno ispisao reč 'rokovnik’. U njemu je sastavio listu svojih žrtava, njih šest, i vremena, datume, mesta, šta su nosile od odeće.
— Na njemu je stajalo i Sindino ime — rekoh. — Prosto mi se smučilo kad sam videla njeno ime na tom spisku.
— On je tu knjigu nazivao rokovnikom? — reče Džo. — Možda se ponašao kao da se zapravo sastajao s njima po dogovoru?
— Pretpostavljam da to ima smisla na neki lud način. On poveze devojku, drogira je. Odveze je nazad do svog malog budoara 'u kvaru’. Pretpostavljam da sačeka da mu žrtve postanu polusvesne i onda ih siluje pre nego što dejstvo droge prođe. E, da. Budući da je pravi džentlmen, odveze ih kući ― ili do obližnje uličice. Savršeno veče za Ala Visockog. Ne mora čak ni da šalje cveće sledećeg dana.
— Kako se Konklin drži?
— Sluđen je. Ne može da se sabere. Rekao je Sindi u bolnici: ’Nemoj da si ikada više to uradila’. Odgovorila mu je: ’Šta? Da se ne vozim taksijem?’.
Oboje smo prasnuli u smeh.
Moja neukrotiva prijateljica Sindi.
Džo se okrenu na bok i poljubi me. Krenula sam da se topim.
— Mnogo te volim ― rekoh. ― Mislim da sam te volela čak i pre nego što sam te upoznala. Nasmejao se, ali videla sam mu suze u očima.


108.

Gledajući Džoa u oči, prisetila sam se trenutka kada sam prvi put susrela pogled njegovih bebiplavih očiju. Radili smo zajedno na jednom slučaju. Ja sam bila osoba s najnižim činom tamo, a on je bio najopasniji federalac: zamenik direktora državne bezbednosti.
Svideo mi se njegov izgled - gusta smeđa kosa i jaka građa ― i ne samo da je bio pametan već i samouveren i bilo je lako komunicirati s njim.
Dao mi je svoju vizitkartu i dodirnuo mi prste, i oboje smo se trgli kad je elektricitet sevnuo između nas. Nije nam dugo trebalo da počnemo da se viđamo, ali su osujećeni planovi i neusaglašeni poslovni rasporedi neprekidno kvarili našu novu i vruću vezu.
Džo je živeo u Vašingtonu, ja u „gradu pored zaliva", i oboma nam je srce bilo ranjeno.
On se oporavljao od teškog razvoda, a ja sam još uvek patila zbog gubitka bliske osobe koja je poginula na dužnosti u jednoj pucnjavi.
Nijedno od nas dvoje nije bilo pripremljeno na frustrirajuću jednogodišnju vezu na daljinu punu uspona i padova, koju je kasnije dodatno iskomplikovala luda — i nekonzumirana — simpatija između Konklina i mene.
Džo je prebrodio sve to postojan kao stena, a ja sam opstajala u toj vezi kao da visim na prstima s litice. Znala sam šta je dobro za mene. I volela sam Džoa. Ali nisam mogla da

prihvatim da ćemo zauvek biti zajedno.
Džou je to konačno dojadilo. Napao me je zbog moje ambivalentnosti. Onda je dao otkaz na poslu i preselio se u San Francisko. Nekako, tokom te lude vožnje, pronašli smo se jedno u drugom.
— Mnogo te volim - rekla sam Džou. Poljubila sam mu uglove očiju. Spustio mi je šaku na obraz, a ja sam mu poljubila dlan.
On će: — Volim te skoro i previše, Linds. Ne mogu da podnesem kad nisi ovde i ležim u mraku zamišljajući metke koji lete ka tebi. Užasno je imati takve misli.
— Vrlo sam oprezna — rekoh. — I zato ne razmišljaj o mecima.
Sagla sam se da ga poljubim i moja kosa je načinila zavesu oko naših lica. Poljubac je bio dubok i uzbudio me je. Uzbudio je i Džoa.
Osmeh nam je zaigrao na usnama kad smo se pogledali u oči. Među nama više nije bilo nikakvih zidova.
Rekla sam: ― Stvarno bih želela da napravimo bebu, Džo.
Rekla sam to i ranije. U stvari, govorim to svakog meseca već neko vreme. Ali u ovom trenutku, bila je to i više nego dobra ideja. Bila je to neopisivo snažna želja da izrazim ljubav prema svom mužu na kompletan i trajan način.
― Misliš li da mogu da napravim bebu na zahtev, plavušice? ― reče Džo, otkopčavajući mi gornji deo pidžame. ― Misliš da tip u kasnim četrdesetim može ’prosto da učini to’? Hmmm?
Odvezivao je čvor na donjem delu moje pidžame dok sam mu ja svlačila gaće.
― Jer mislim da me možda uzimaš zdravo za gotovo. Možda me čak i iskorišćavaš.
— Pa — rekoh — pretpostavljam da je tako.
Od dodira Džoovih šaka na mojim grudima koža mi se zažarila a krv proključala. Stresla sam pidžamu sa sebe i spustila se na njega.
— Samo napred ― uzdahnuh. ― Pokušaj da me zaustaviš.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:13 am






109.

Bio je početak decembra, oko deset sati uveče, jedne prokleto hladne večeri na Pacifik hajtsu. Konklin i ja smo bili u policijskom terencu, u zaštitnim prslucima i spremni za pokret.
Šest neobeleženih vozila bilo je parkirano tu i tamo duž raskrsnice ulica Brodvej i Bjukanan. Civilna vozila pružala su zaklon onima od nas koji su bili na zemlji.
Iznad i oko nas, snajperisti su se skrivali na krovovima zgrada koje su okruživale osmospratnu stambenu zgradu u stilu art deka s belom granitnom fasadom.
Zurila sam u tu zgradu toliko dugo da sam napamet upamtila njena vrata s mesinganim reljefom, ukrasne motive i detalje, i živu ogradu i obrezani šimšir u saksijama između bočnog dela zgrade i ulice. Znala sam svaku boru na licu vratara u livreji, koji je u stvari bio poručnik Majki Hempton iz Odeljenja za teške zločine.
Ispred zgrade je stajao znak za zabranjeno parkiranje i istovar pa smo mogli da vidimo svakog pešaka koji prolazi pored vrata ih ulazi u zgradu.
Ako je pouzdani doušnik Odeljenja za teške zločine govorio istinu, sve naše planiranje i angažovanje žive sile kulminiraće hvatanjem jednog legendarnog kriminalca.

Ako je doušnik pogrešio, ako nas je neko ocinkario i upozorio ga, niko nije mogao da predvidi kada bi nam se, i da li bi nam se ponovo ukazala ovakva prilika.
Protegla sam jednu pa drugu nogu da oteram utrnulost. Konklin je zapucketao zglavcima. Dah mi se maglio ispred lica. Bila sam spremna da se odreknem pola penzije za šolju kafe, a druge polovine za čokoladicu.
U pola jedanaest, taman kad sam pomislila da više nikad neću biti u stanju da hodam, ispred stambene zgrade zaustavila se dugačka kadilak limuzina. Adrenalin mi je prostrujao krvotokom, terajući grčeve i letargiju.
„Vratar" je napustio svoje mesto ispred ulaza i otvorio vrata putnicima. Došli su iz opere i bili su prigodno obučeni.
Nuncio Rinaldi, bos jedne čuvene mafijaške porodice u kojoj je on bio predstavnik treće generacije, izašao je iz limuzine u elegantnom crnom odelu sa srebrnom kravatom. Ponudio je ruku svojoj ženi, Riti, koja je imala platinastoplavu kosu koja se mogla videti i pri nestanku struje. Limuzina je bila uglačana do visokog sjaja, a dragulji Rite Rinaldi caklili su se u noći.
Kad su se Rinaldijevi udaljili od kola i pošli ka raskošnom holu zgrade u kojoj su živeli, iza ugla se pojavio sitan muškarac u smeđem kišnom mantilu s kapuljačom, noseći kesu s namirnicama i vodeći malog džek rasel terijera na povocu.
Videla sam ga samo krajičkom oka - on je bio samo jedan od mnogih pešaka, a između mene i vratara takođe je promicao saobraćaj. Mali pas je odjednom slobodno potrčao a čovek je bacio kesu i izvukao pištolj iz mantila.
To se desilo tako brzo da sam pomislila da me oči varaju. Onda sam ugledala odsjaj ulične rasvete na cevi pištolja.
Pištolj je bio uperen u Rinaldijeve. Udahnula sam i razdrala se:
― PIŠTOLJ! ― u mikrofon, probivši bubne opne policajaca duž celog Brodveja.


110.

Kad sam viknula, poručnik Hempton je skočio na napadača. Spustivši mu ruku, povukao ju je, okrenuo napadača u stranu i pao na njega.
Začuše se tri pucnja. Pešaci vrisnuše, ali skoro i pre nego što su odjeci zamrli, sve je bilo gotovo. Napadač je bio razoružan i oboren na zemlju.
Konklin i ja smo jurnuli preko ulice i našli smo se tamo pre nego što su se lisice sklopile.
Dahtala sam, stojeći iznad napadača s kapuljačom dok se Hempton saginjao i govorio:
― Ukebali smo te, seronjo. Hvala ti što si mi ulepšao dan.
Nekoliko metara dalje, Rita Rinaldi zari lice u šake pune prstenja i zakuka. Mora da je pomislila da su ljudi u crnom došli po njenog muža.
Nuncio Rinaldi zagrli suprugu i reče Konklinu:
— Šta je ovo, dođavola? Ko je taj čovek? Konklin reče:
— Izvinite na uznemiravanju, gospodine Rinaldi, ali morali smo da vam spasemo život.

Nismo imali izbora.
Ali ja sam imala pitanja, a možda ću i dobiti neke odgovore.
Strgla sam napadačevu kapuljaču, zgrabila proređeni čuperak srebrnosmeđe kose i podigla mu glavu s betona.
Pogledao me je, sivih očiju koje su svetlucale od zanimanja, sa osmehom na usnama.
— Kako se zovete? — rekoh, iako sam bila sigurna da već znam. To lice se poklapalo s nejasnom slikom čoveka koji sedi u terencu s dvojnicom Kendas Martin.
On je morao biti Gregor Guzman. Morao je biti on.
Informisala sam se o Guzmanu i saznala da je rođen na Kubi 1950. godine od majke Kubanke i oca Rusa. Pobegao je od kuće u ukradenom ribarskom brodiću krajem šezdesetih i, nakon što se iskrcao u Majamiju, počeo je da radi za preprodavce droge. Kasnije je napravio karijeru kao nezavisni plaćeni ubica na tri kontinenta.
Ona zrnasta slika Guzmana, ili nekoga ko dosta liči na njega, pokrenula je novu potragu za njim. Njegova slika je stajala na punktovima obezbeđenja na aerodromima, u policijskim stanicama, agendama FBI-ja i na mom stolu.
Jesmo li ga uhvatili?
Je li ovo čovek koji se sastao s Elen Laferti nekoliko nedelja pre ubistva Denisa Martina? Da li je Kejtlin Martin zaista ubila svog oca? Ili je ovaj plaćeni ubica umešao svoje prste u smrt Denisa Martina?
— Recite mi vaše ime, i ja ću vam reći svoje — reče Guzman.
— Narednica Bokser — rekoh. — Policija San Franciska.
— Zadovoljstvo mi je upoznati vas, lepa gospojo — reče ubica.
Kako da ne. Reći će mi sve, ovde na ulici. Teško. Pustila sam mu kosu i glava mu je klonula na pločnik.
Stala sam sa strane dok je poručnik Hempton hapsio Guzmana i čitao mu prava.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Deseta godišnjica

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu