Četiri slepa miša

Strana 2 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:20 am

First topic message reminder :



Pred povlačenje iz vašingtonske policije detektiv Aleks Kros zna da ne može odbiti novi slučaj. Prijatelju njegovog partnera Džona Sampsona podmetnuto je ubistvo i osuđen je na smrt. Ko su njegovi tužioci? Vojska Sjedinjenih Država. Dok nova žena u Krosov život unosi novu nadu posle gubitaka, Kros i Sampson se sukobljavaju s kodom časti i tišine i trojicom nemilosrdnih ubica. No vreba još veća pretnja: njihov poslodavac, smrtonosni genije koji Krosa upoznaje s novim dubinama užasa... poslednji od ČETIRI SLEPA MIŠA.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:40 pm





Glava 27

UŽASNO ČUDNE okolnosti i izneverena očekivanja nastavili su se i onog dana  kad  sam se vratio u Vašington. Ako je moguće, sve se čak još i pogoršalo. Našavši se u radnoj sobi kod kuće, zatekao sam mejl. Poruka je stigla od nekoga ko se potpisao s „Pešadinac“. Zabrinulo me je sve u  vezi s tom porukom i u tom trenutku ništa više nisam shvatao.
U poruci je pisalo:
Za detektiva Aleksa Krosa,
Uvašem opštem interesu: Pentagon trenutno preduzima brojne korake kako bi sprečio neke od preko hiljadu smrti godišnje koje se događaju u vojsci u ’mirnodopskim uslovima. Smrtni slučajevi su posledica saobraćajnih nesreća, samoubistava i ubistava. Svake od prethodne tri  godine  ubijeno je barem osamdeset vojnika.
Konkretne teme za razmišljanje, detektive: vojni pilot po imenu Tomas Hof, stacioniran u Fort Dramu, blizu Votertauna u državi Njujork, osuđen za ubistvo homoseksualca koji se prijavio u vojsku, u bazi. Osuđenik je do trenutka izvršenja smrtne kazne tvrdio da je nevin. Činjenice u njegovu odbranu: Hofu opšte nije bio stacioniran u Dramu sve do tri meseca  posle  ubistva. Doduše, pred ubistvo je posetio prijatelja u Dramu. Njegovi otisci prstiju nađeni su na mestu zločina. Hofov vojni dosijeje bio čist pre nego što su ga osudili za ubistvo. Sve  do navodnog  ubistva bio je „uzorni vojnik“.
Još jedan slučaj koji bi trebalo da razmotrite, detektive. Vojni frizer, među prijateljima poznat pod nadimkom Šiške, osuđen je za ubistvo tri prostitutke izvan Fort Kembela u Kentakiju. Santo Marinači nije imao kriminalni dosije pre tog trostrukog ubistva. Njegova trudna ženaje svedočila  da je bio s njom one večeri kada su se dogodila ubistva. Marinači je osuđen na osnovu otisaka prstiju i uzoraka DNK pronađenih na mestu zločina i zbog oružja kojim je izvršeno ubistvo, noža  za preživljavanje, koji je pronađen kod njega u garaži. Marinači se kleo da je nož tamo  podmetnut.
»Za boga miloga, pa on je frizer“, vrištala je njegova žena za vreme pogubljenja. Santo  Marinačije do smrti tvrdio da je nevin i da mu je namešteno.
Pešadinac
Pročitao sam još jednom Pešadinčev mejl, pa potom pozvao Sampsona na kuču. Pročitao sam mu poruku. Ni Sampson nije znao šta da misli o njoj. Rekao je da će pozvati Elisa  Kupera  čim  prekinemo vezu. Obojica smo se pitali ima li Kuper nešto sa ovom čudnom porukom.
Ostatak dana nikako nisam mogao da izbijem iz glave ovu uznemirujuću poruku. Prosleđene su mi informacije za koje neko misli  da su bitne. Bez izvedenih zaključaka. Pešadinac je to ostavio meni. Šta je trebalo da zaključim iz ubistava u Fort Dramu i Fort Kembelu? Mogučnost da je sve nameštaljka?
Te noči sam napravio pauzu od nekoliko sati. Gledao sam Dejmonov košarkaški tim kako igra  meč u Svetom Antoniju. Dejmon je postigao šesnaest poena i bio je dobar šuter spolja, kao mnoga deca srednjoškolskog uzrasta. Mislim da je i sam znao kako je igrao, ali svejedno je želeo da čuje moje mišljenje o tome.
„Odigrao si stvarno dobar meč, Dejmone“, rekao sam mu. „Postizao si poene, ali nisi   zapostavio

ostatak tima. Dobro si čuvao i onu jedanaesticu.“
Dejmon je pokušao da se uzdrži, ali se ipak kezio. Tačno sam odgovorio na njegovo pitanje.
„Da, on je najbolji strelac lige. Ali večeras je zaustavljen.“
Posle našeg razgovora Dejmon je otišao s Ramonom, Ervinom i Kenjonom, drugarima s   treninga.
Bilo je to nešto novo, ali znao sam kako treba da se privikavam.
Kad sam stigao kući, nisam mogao da prestanem da mislim o Elisu Kuperu i mejlu u kojem se govori o ostalim ubistvima čiji su izvršioci bila vojna lica. Prema Sampsonovoj priči, Kuper se kleo da nema ništa s tim. Ko onda ima? Neko iz Fort Brega? Neki Kuperov  prijatelj?
Te noći u krevetu nisam mogao da prestanem da razmišljam o prokletoj poruci.
Možda su pogubljeni nevini Ijudi. Narednik Kuper nije prvi.
Ovo se dešavalo i ranije.
Dođavola, ko je Pešadinac?





_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:41 pm

Glava 28

NEIZMERNO SAM ŽELEO da vidim nekoga iz Vojnog apelacionog suda, pa mi je FBI pomogao da ugovorim sastanak s pravim čovekom.
Sud i kancelarije bili su smešteni u Arlingtonu, u poslovnoj zgradi koja se po pročelju ni po čemu nije izdvajala. Unutra je bila znatno lepša, nalik nekakvoj cenjenoj i uzdržanoj advokatskoj kancelariji. Osim činjenice da je većina muškaraca i žena nosila uniforme, druge pojedinosti vojne prirode nisu bile naročito vidljive.
Sampson i ja smo došli da se vidimo s general-pukovnikom Šeli Borislou, a do njene kancelarije nas je odveo njen ordonans. Bila je to poduža šetnja - kroz mnogo dugačkih hodnika, što je tipično za državne zgrade svuda u Vašingtonu i okolini.
Kad smo se konačno pojavili, general Borislou nas je već čekala. Stajala je pravo kao strela i očigledno je bila u dobroj fizičkoj formi. Bila je to zgodna žena, verovatno u kasnim četrdesetim godinama.
„Hvala vam što ste nas primili“, rekao je Sampson i pružio ruku generalu Borislou. Imao sam utisak da on želi da vodi glavnu reč na ovom sastanku, možda zato što ima više iskustva s vojskom od mene, a možda i zato što Elisu Kuperu ističe vreme.
„Pročitala sam sinoć transkript sa suđenja“, rekla je general Borislou kad smo posedali oko staklenog stočića. „Osim toga, prelistala sam i izveštaje kapetana Džejkobsa iz CID-a. I dosije narednika Kupera. Prilično sam upućena u materiju. Šta mogu da učinim za vas, gospodo?“ Bilo mi je drago što je sama pokrenula temu.
„Imam nekoliko pitanja, ako nemate ništa protiv, generale“, reče Sampson. Nagnuo se napred i naslonio laktovima na butine. Pogled je upro u oči generalu Borislou, a i ona se usredsredila na Sampsona.
„Pitajte šta god želite. Nemam nijedan drugi sastanak sve do deset. Tako imamo oko dvadeset minuta za razgovor, ali naći ćemo još vremena ako bude potrebno. Vojska nema šta da krije po ovom pitanju. Toliko vam mogu reći.“
Sampson je i dalje gledao Borislouovu pravo u oči.
„Detektiv Kros i ja smo rešavali stotine slučajeva ubistva, generale. Ponešto u vezi s ovim slučajem nam mnogo smeta.“
„Šta tačno?“
Sampson je zastao, a zatim nastavio.
„Pre nego što objasnim šta nam je zasmetalo, zanima me je li išta u vezi sa suđenjem ili istragom zasmetalo vama?“
General Šeli Borislou je i dalje savršeno vladala sobom.
„Zapravo, smetalo mi je nekoliko stvari. Pretpostavljam da bi se moglo protumačiti kao preterano zgodno što je narednik Kuper sačuvao oružje kojim je počinjeno ubistvo. No to je bila dragocena uspomena iz Vijetnama. Uspomena i na ova ubistva.“
„Svesni ste da je naredniku Kuperu provaljeno u stan dan-dva pre ubistva? Videli smo znake provale i Kuper je to potvrdio. Nož je tada mogao neko da uzme“, nabrajao je Sampson.
Borislouova je klimnula glavom.

„Ta mogućnost svakako postoji, detektive. Ali nije li takođe moguće da je narednik namerno hteo da ostavi utisak provale u stan? To je i CID zaključio.“
„Dečak iz susedstva je video tri čoveka u dvorištu Tanje Džekson otprilike u vreme kada su počinjena ubistva.“
„Moguće da je dečak video ljude u dvorištu. Tako je. A možda je video senke drveća. Veče je bilo mračno i vetrovito. Dečak ima deset godina. Policiji je dao različite iskaze o toj večeri. Kao što rekoh, detektive, temeljno sam proučila slučaj.“
„Na mestu zločina pronađena je krv koja ne odgovara ni žrtvama ni naredniku Kuperu.“ General Borislou nije promenila svoj stav.
„Sudija koji je vodio slučaj doneo je odluku da se to ne uvrsti među dokaze. Da sam ja sudija, dopustila bih poroti da čuje i to za krv. Ovako nikada nećemo znati.“
„Dosije narednika Kupera je bio takoreći savršen pre ovih ubistava“, rekao je Sampson.
„Imao je sjajan dosije. Vojska je toga svesna. Ovo je zbog toga, između ostalog, velika tragedija.“ Sampson je uzdahnuo. Osetio je da tapka u mestu. I ja sam to osećao.
„Generale, još jedno pitanje, pa odosmo. Nećemo čak iskoristiti ni sve raspoloživo vreme.“ Borislouova nije ni trepnula.
„Pitajte.“
„Buni me to što vojska nije ni pokušala da stane u odbranu narednika Kupera. Ni pre ni za vreme suđenja. Očigledno, tek sada mu neće pomoći. Zbog čega je tako?“
General Borislou je klimnula glavom na postavljeno pitanje i isturila usne pre nego što je odgovorila.
„Detektive Sampsone, mi cenimo činjenicu da vam je Elis Kuper prijatelj i da ste mu ostali odani. Zapravo, divimo se tome. Ali na vaše pitanje je lako odgovoriti. Čitava vojska, od vrha do dna, uverena je da je narednik Kuper vinovnik tri užasna, hladnokrvna ubistva. Ne nameravamo da pomažemo ubici da se izvuče. Bojim se da sam i ja ubeđena da je Kuper ubica. Neću podržati žalbu. Žao mi je što za vas nemam bolje vesti.“ Sampsona i mene je posle sastanka kroz isti lavirint hodnika opet ispratio generalov ordonans. Obojica smo ćutali za vreme duge šetnje ka glavnom predvorju.
Kad smo najzad izašli iz zgrade i našli se napolju, okrenuo se prema meni.
„Šta ti misliš?“
„Mislim da vojska nešto krije“, rekao sam. „A nemamo još mnogo vremena da otkrijemo šta je
to.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:41 pm









Glava 29

NAREDNOG JUTRA Tomas Starki je konačno shvatio da je otišao predaleko. Incident koji mu je otvorio oči dogodio se na manje od tri kilometra od njegove kuće u Severnoj Karolini.
Svratio je do lokalnog tržnog centra da pokupi USA tudej i Roki Maunt telegram i pecivo sa suvim grožđem i cimetom iz pekare u njujorškom stilu. Tog jutra je padala jaka kiša pa je stajao s novinama i vrućim pecivom ispod nadstrešnice pred tržnim centrom i čekao da se stiša provala oblaka.
Kada je kiša prestala, Starki je se gacajući kroz bare uputio prema džipu. Dok je išao, primetio je jedan par kako šljapka prema njemu preko parkinga. Njih dvoje samo što su izašli iz starog plavog pikapa zaboravivši da ugase farove.
„Zdravo. Ja se izvinjavam, ostavili ste svetla na kolima“, doviknuo je Starki dok su mu prilazili.
Žena se okrenula da pogleda, a muškarac nije.
Umesto da se okrene, on je progovorio a odmah je bilo jasno kako ima poremećaj govora. „Mi iz Sen Kros krenuli k Lo’nsu. Zab’avio am no’anik u pan’onama..
Žena ga je prekinula:
„Strašno mi je žao što vas davimo. Mi smo iz Sendi Krosa, krenuli smo u Lorens“, rekla je. „Vrlo mi je neprijatno. Moj brat je zaboravio novčanik u drugim pantalonama. Nemamo para ni za gorivo da se vratimo kući.“
„Mo li n’m pom’i?“, izmucao je muškarac.
Starki je odmah sve shvatio. Ostavili su upaljena svetla na glupom pikapu kako bi prvi on progovorio, a ne oni. Čovekov poremećaj govora je bio lažan, i to je ono što ga je najviše iznerviralo. Njegov sin Henk bio je autističan. A sad ovo dvoje govnara koriste lažni hendikep ne bi li se pomoću bedne prevare dokopali malo novca.
Starki je hitro izvadio pištolj. Nije baš bio siguran šta će se dogoditi. Znao je jedino da je popizdeo. Gospode, kako je pobesneo.
„Na kolena, oboje“, zaurlao je i uperio pištolj muškarcu u neobrijano, bedno lice. „Sada se izvini i pričaj normalno, inače ću da te ubijem ovde na ovom jebenom parkingu.“ Udario je čoveka na kolenima u čelo sa cevi pištolja.
„Zaboga, izvini. Oboje se izvinjavamo, gospodine. Samo smo hteli nešto para. Ne pucaj! Molim te nemoj da nas ustreliš. Mi smo dobri hrišćani.“
„Ostanite oboje da klečite, jebem li vam mater“, nastavio je Starki. „Ostanite tako. Ne želim više nikad da vas vidim ovde. Razumete li, nikada“
Vratio je pištolj u jaknu i odlučnim korakom krenuo prema kolima. Stigao je do džipa i zahvalio bogu što je njegova kćerka tinejdžerka slušala rok muziku i nije obraćala pažnju na ono što se događa na parkingu. Melani se, kao i obično, izgubila u svom malom svetu.
„Hajde da otperjamo kući“, rekao je Starki sedajući na prednje sedište džipa. „Nego, Mel, možeš li da pustiš tu glupu muziku malo jače?“
Tada je njegova ćerka podigla pogled i videla onaj par kako kleči na parkingu.
„Šta se dešava s ono dvoje?“, upitala je oca. „Oni, kao, kleče na kiši.“ Starki je konačno uspeo da se kiselo osmehne.

„Možda su upravo spaseni, pa sad zahvaljuju bogu“, rekao je.




Glava 30

JEDNOG HLADNOG DANA početkom oktobra Sampson i ja smo krenuli na šestočasovno putovanje kolima ponovo u Centralni zatvor u Roliju. Usput smo veoma malo razgovarali. Elisu Kuperu je isteklo vreme.
Dva dana ranije Kuper je od Uprave za krivične sankcije Severne Karoline dobio zvanično obaveštenje o danu pogubljenja. Onda su ga premestili u deo zatvora gde se čeka na izvršenje smrtne kazne. Sve se odvijalo po redu, po smrtonosnom redu.
Sampsonu i meni je Uprava zatvora odobrila da posetimo narednika Kupera. Kad smo se pojavili ispred Centralnog zatvora, na parkingu smo zatekli desetak protestanata. Uglavnom su to bile žene i pevale su blage narodne pesme iz šezdesetih godina prošlog veka, ako ne i starije. Njih tri-četiri su držale transparente s tekstom protiv smrtne kazne.
Požurili smo unutra, ali smo i iza teških kamenih i betonskih zidova još čuli njihove tužbalice.
Odeljenje za čekanje na izvršenje smrtne kazne u Centralnom zatvoru sastojalo se od četiri ćelije u nizu koje su izlazile na dnevni boravak s televizorom i tušem. Elis Kuper je u tom trenutku bio jedini zatvorenik ovog odeljenja. Ispred njegove ćelije su dvadeset četiri sata dnevno dežurala po dva čuvara. Oni su nas dočekali učtivo i s uvažavanjem.
Elis Kuper je podigao pogled kad smo ušli u odeljenje i izgledalo je da je srećan što nas vidi.
Nasmejao se i podigao ruku u znak pozdrava.
„Zdravo, Elise“, rekao je tiho Sampson dok smo sedali na stolice ispred ćelije. „Eto, opet smo došli. Praznih šaka, ali ipak smo došli.“
Kuper je sedeo na hoklici s druge strane rešetaka. Noge hoklice su bile ušrafljene u pod. Sama ćelija je bila besprekorno čista i skromno opremljena krevetom, umivaonikom, klozetskom šoljom i pisaćim stolom pričvršćenim u zid. Sve u svemu, prizor je bio depresivan i beznadežan.
„Hvala vam što ste došli, Džone i Alekse. Hvala vam za sve što ste učinili za mene.“
„Sve što smo pokušali da učinimo“, ispravio ga je Sampson. „Pokušali ali nismo uspeli. Samo smo sve zabrljali.“
Kuper je odmahnuo glavom.
„Jednostavno nas nije htela karta. Špil je bio namešten. Niste vi krivi. Niko nije kriv“, promrmljao je. „U svakom slučaju, milo mi je što vas vidim. Molio sam se da dođete. Da, sada se i molim.“
Sampson i ja smo znali da i dalje traju odlučni pokušaji da se pravnim putem odloži pogubljenje, ali nije imalo smisla pričati o tome. Osim da je sam Kuper pokrenuo tu temu, a nije. Delovao mi je začuđujuće smireno, opuštenije nego kad sam ga video prvi put. Kosa prošarana sedima bila mu je podšišana, a zatvorski kombinezon je izgledao uredno i kao da je nedavno ispeglan.
Ponovo se nasmešio.
„Ovde je kao u nekom finom hotelu, da znate. Kao u luksuznom hotelu. Sa četiri zvezdice, pet dijamanata, šta god da obeležava najfinije. Ova dva gospodina se dobro brinu o meni. Bolje ne mogu da zamislim pod datim okolnostima. Oni misle da sam kriv za trostruko ubistvo, ali su ipak ljubazni.“
Zatim se Kuper nagnuo prema rešetkama i primakao Sampsonu koliko god je mogao.
„Bitno mi je da ti kažem sledeće, Džone. Znam da si dao sve od sebe i nadam se da i ti to znaš.

Ali kao što rekoh, protiv mene je tako prokleto dobro namešten ceo špil. Ne znam ko je želeo da umrem, ali neko je sigurno to želeo.“
Pogledao je pravo u Sampsona.
„Džone, nemam nijedan razlog na ovom svetu da te lažem. Pogotovo ne sad, ovde gde čekam izvršenje smrtne kazne. Nisam ubio te žene.“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:41 pm





Glava 31

DVADESET ČETIRI SATA ranije, Sampson i ja smo dali pismeni pristanak da nas pretresu pri ulasku u prostoriju za izvršenje smrtne kazne. Sada, u jedan ujutru, šesnaest muškaraca i tri žene su uvedeni u malu zatvorsku prostoriju za posmatranje. Jedan od muškaraca bio je general Stiven Bouen iz Brega. Održao je svoje obećanje da će biti tu. Jedini predstavnik Vojske Sjedinjenih Država.
U dvadeset minuta posle jedan, otvorene su crne zavese prema komori za izvršenje. Nisam želeo da budem tu; nije mi potrebno da vidim još jedno pogubljenje da bih znao šta osećam prema tome. Po naređenju upravnika zatvora, izvršilac smrtne kazne ubrizgavanjem injekcije prišao je Kuperu. Čuo sam kako je Sampson pored mene uzdahnuo. Nisam mogao ni da zamislim kako je njemu dok gleda prijatelja da ovako umire.
Kretanje tehničara je izgleda uznemirilo Elisa Kupera. Okrenuo se i prvi put pogledao prema gledalištu. Upravnik ga je pitao želi li nešto da izjavi.
Kuperov pogled nas je pronašao i zadržao se na nama. Pogled mu je bio neverovatno snažan, kao da će nas izgubiti pri padu u najdublji bezdan.
Tad je Elis Kuper progovorio.
Glas mu je isprva bi prozukao, ali je s vremenom ojačao.
„Nisam ubio Tanju Džekson, Barbaru Grin i Morin Bruno. Da jesam, rekao bih to, i primio ovu smrtonosnu injekciju poput muškarca kakav sam obučen da budem. Nisam ubio tri žene u blizini Fort Brega. Neko drugi ih je ubio. Bog vas blagoslovio. Hvala vam, Džone i Alekse. Opraštam Vojsci Sjedinjenih Država, koja mi je bila dobra majka.“
Elis Kuper je uzdigao glavu. Ponosno. Kao vojnik na paradi.
Izvršilac je prišao. Ubrizgao je dozu pavulona, koji potpuno opušta mišiće i koji će Kuperu zaustaviti disanje.
Ubrzo su srce, pluća i mozak Elisa Kupera prestali da funkcionišu.
Upravnik Centralnog zatvora proglasio je narednika Kupera mrtvim u jedan sat i trideset jedan minut posle ponoći.
Kada se sve svršilo, Sampson se okrenuo prema meni.
„Upravo smo prisustvovali ubistvu“, rekao je. „Neko je ubio Elisa Kupera i izvukao se.“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:41 pm





Deo II DŽEMILA





Glava 32

PORANIO SAM da dočekam putnike aviona na izlazu 74 Nacionalnog aerodroma Regan; a kada sam stigao na aerodrom, nisam znao šta ću sa sobom. Bio sam sasvim nervozan, iz sve snage nervozan, pun iščekivanja. U posetu mi je dolazila Džemila Hjuz.
Na aerodromu je oko četiri sata tog petka po podne bila gužva. Gomila umornih, nervoznih poslovnih ljudi privodila je kraju svoju radnu nedelju za kompjuterom, a oni koji su već završili s poslom, sedeli su u baru ili su čitali časopise i popularne romane, od Džonatana Francena, preko Nore Roberts, do Stivena Kinga. Seo sam, a zatim ponovo ustao. Na kraju sam prišao ogromnim prozorima i posmatrao kako veliki američki mlaznjak pristaje uz izlaz. E pa tu smo. Jesam li spreman? Je li ona spremna?
Džemila je bila u drugom talasu putnika koji su sišli s aviona. Na sebi je imala farmerke, lila majicu i crnu kožnu jaknu, koje se sećam iz naših dana prismotre u Nju Orleansu. Nas dvoje smo se zbližili radeći na neobičnom slučaju koji je počeo ubistvima u njenom rodnom gradu San Francisku, prošarao po jugu, uključujući i Nju Orleans, i na kraju opet završio na Zapadnoj obali.
Od tada stalno govorimo kako treba ponovo da se vidimo, a sada smo to konačno i uradili. Bilo je to prilično hrabro s obe strane; samo sam se nadao da nije i glupo. Mislio sam da nije glupo i nadao se da i Džem misli isto.
Gospode, uzdrhtao sam kad je pošla k meni. Izgledala je sjajno. Lepo i široko se osmehivala.
Zbog čega sam ja toliko brinuo?
„Gde su ti gusti, beli oblaci koji bi trebalo da prekrivaju grad dok moj avion prilazi? Bože, sve
sam videla - Belu kuću, Linkolnov memorijalni centar, Potomak”, nabrajala je nasmejana Džemila.
Nagnuo sam se i poljubio je.
„Nema svaki grad brda magle kao San Francisko. Trebalo bi češće da putuješ. Kakav je bio let?“
„Nikakav.“ Džemila se ponovo široko nasmešila. „Ne volim naročito da letim, ali mi je drago što sam ovde. Ovo je dobro, Alekse. Nervozan si skoro koliko i ja. Nikad nismo imali teškoće u komunikaciji za vreme prismotre. Biće sve u redu. Biće sasvim u redu. Sad se smiri kako bih i ja mogla da se smirim. Važi?“
Uhvatila me je obema rukama, zagrlila pa poljubila, blago ali lepo u usta.
„Tako je već bolje“, rekla je i cmoknula usnama. „Sviđa mi se tvoj ukus.“
„Mora da ti se sviđa pepermint.“
„Ne, ti mi se sviđaš.“
Za vreme vožnje prema Vašingtonu u mom starom poršeu pokazali smo mnogo više samopouzdanja. Pričali smo o svemu što se događalo otkad smo se poslednji put videli. Prvo smo uglavnom razgovarali o poslu, zatim smo se upustili u svu tu terorističku zbrku, pa o mojoj porodici i o njenoj porodici i, kao i obično, kad smo krenuli ni jedno ni drugo nismo mogli da ućutimo - što obožavam.
Tek kad sam stao pred kućom, opet sam osetio napetost.
„Jesi li spremna za ovo?“, pitao sam je pre nego što smo izašli iz kola. Džemila je prevrnula očima.

„Alekse, u Ouklandu imam četiri sestre i tri brata. Da li si ti spreman za to?“
„Pusti ih na mene“, rekao sam i dohvatio njenu crnu kožnu putnu torbu, u kojoj kao da je nosila kuglu za kuglanje, a onda smo se uputili prema kući. Zadržavao sam dah, ali sam neporecivo bio srećan što je ona ovde. Nisam dugo bio ovoliko uzbuđen.
„Nedostajala si mi“, rekao sam.
„I ti si meni nedostajao“, odgovorila je Džem.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:42 pm







Glava 33

NANA JE, OČIGLEDNO, dugo smišljala prikladnu večeru za dobrodošlicu. Džemila se ponudila da joj pomogne, a Nana joj je, naravno, zabranila i da prstom mrdne. Džem je ipak pošla za njom u kuhinju.
Mi smo ih pratili da vidimo šta će dalje biti s te dve neukrotive sile. Drama je dostigla vrhunac.
„Dobro de, dobro de.“ Nana se malo bunila, ali ja sam video da joj prija društvo. Sad je mogla da se razmeće svojim umećem, da nas sve upregne i natenane iskuša Džemilu. Dok je radila, čak je i pevušila Lift Every Voice and Sing. Pesmu je prihvatila i Džemila.
„Odgovaraju li ti krmenadle sa sosom od jabuka, đuveč s tikvom i krompir natopljen pavlakom? Da nisi alergična na proju? Ili na pitu sa svežim breskvama i sladoled?“, postavila je Nana nekoliko teških pitanja odjednom.
„Obožavam krmenadle, krompir i pitu s breskvama“, rekla je Džemila proučavajući hranu.
„Neopredeljena sam kad je reč o đuveču s tikvom. I sama pravim proju. Po receptu svoje bake iz Sakramenta. Kad dodate pavlaku, proja bude dodatno vlažna. Katkad ubacim i prepečenu svinjsku kožuru.“
„Hmm, to mi zvuči sasvim dobro, devojko“, rekla je Nana. „Moraću da isprobam.“
„Ako ti ne pukne“, rešila je Dženi da pruži svoj doprinos.
„Samo upregni taj mozgić“, odvratila joj je Nana zapretivši joj krivim prstom. „To jest ako želiš da ti poraste a ne da ostaneš čitavog života sitna duša.“
„Nano, samo sam branila tvoju proju“, pravdala se Dženi. Nana joj je namignula. „Umem ja sama da se čuvam.“ Seli smo da večeramo u trpezariji uz Ašera, Jolandu Adas i Etu Džejms s CD plejera. Dotad je sve išlo sasvim glatko. Baš kako treba.
„Ovako jedemo svake večeri“, pohvalio se Dejmon. „Ponekad čak i doručkujemo u trpezariji“, ispričao je Džemili. Rekao bih da se već zaljubio u nju. Mislim da je teško bilo ne zaljubiti se.
„Naravno da jedete, kao kad vam predsednik svrati na čaj“, rekla je Džemila i namignula Dejmonu pa Dženi.
„On često dolazi“, nastavio je Dejmon klimajući glavom. „Otkud znaš? Tata ti je rekao?“
„Mislim da sam to videla na CNN-u. Znaš, i mi imamo televiziju na Zapadnoj obali. Svima televizori stoje uz džakuzi “ I večera i ćaskanje su uspeli - bar sam ja tako mislio. Sve vreme smo se smejali, uglavnom opušteno. Mali Aleks je sedeo u svojoj stolici i sve vreme se smejuljio. U jednom trenutku Džemila je povukla Dejmona sa stolice da s njom odigra nekoliko taktova Aretine Who’s Zoomin Who.
Nana je na kraju ustala od stola i izjavila:
„Džemila, jednostavno ti zabranjujem da mi pomažeš oko sudova. Tu će Aleks priskočiti. To je njegov posao.“
„Ništa onda. Hajdemo mi napolje da tračarimo o vašem tati. I o Nani! Vas zanima mnogo toga - i mene zanima mnogo toga. Plaknućemo usta“, rekla je Džemila Dženi i Dejmonu. Onda se okrenula Aleksu Mlađem. „Ideš i ti s nama, mališa. Ti nisi za kuhinjsku brigadu.“
Krenuo sam za Nanom u kuhinju natovaren polovinom prljavih sudova.
„Prijatna je“, kazala je Nana pre nego što smo stigli. „Očigledno je puna života.“ Zatim se

zacerekala kao one dosadne vrane u starom crtaću.
„Šta je tako smešno, stara?“, pitao sam. „Izgleda da si baš zadovoljna sobom, ha?“
„Jesam. Kako ne bih bila. Živ nisi da čuješ šta mislim. Čudna mi čuda. Ona je pravo srce.
Odajem ti priznanje, Alekse - uvek odabereš fine devojke. Dobra je ona.“
„Ne pritiskaj je“, upozorio sam je pa spustio sudove u sudoperu i pustio vrelu vodu.
„Što bih je pritiskala? Već sam naučila kako je s tobom.“ Tad se Nana opet zasmejala. Opet je bila ona stara. Od lekara je dobila odlične rezultate, bar je tako rekla.
Vratio sam se u trpezariju da pokupim ostale sudove i nisam odoleo da virnem kroz prozor u Džemilu i decu.
Bili su na ulici i dobacivali se Dejmonovom loptom. Njih troje su se smejali. Primetio sam i to da Džemila ima dobru ruku, da baca precizne spirale. Uostalom, navikla je da se igra s dečacima.




Glava 34

DŽEMILU SMO SMESTILI U spavaću sobu kod stepeništa, sobu koju smo čuvaii za posebne goste - predsednike, kraljice, premijere i slične. Deca su bila ubeđena da je to samo privid, a i bio bi da smo, istini za volju, Džem i ja ikad došli dotle; nismo se čak ni poljubili pre susreta na aerodromu. Džemila je došla da proveri imamo li nas dvoje budućnost.
Ušla je na zadnja kuhinjska vrata dok sam dovršavao pranje sudova. Deca su se i dalje igrala napolju a Nana je gore već nešto sređivala.
Verovatno gostinsku sobu, a možda i kupatilo u hodniku. Ili ormar s posteljinom?
„Ne mogu više“, konačno sam rekao.
„Šta ne možeš?“, pitala me je. „Šta nije u redu?“
„Zaista hoćeš da znaš?“
„Naravno da hoću. Ortaci smo, zar ne?“
Nisam joj odgovorio već sam je uhvatio za ramena i poljubio je u usta. Pa još jednom. Usput sam motrio na decu.
I Nanu, naravno.
I mačku Rozi, jer je i ona velika tračara. Džemila se nasmejala.
„Svi oni misle da radimo i mnogo gore od ovoga, deca, tvoja baba, pa čak i ona znatiželjna mačka.“
„Jedno je šta misle, a sasvim drugo šta vide“, objasnio sam.
„Mnogo mi se dopada tvoja porodica“, rekla je Džemila zagledavši mi se u oči. „Čak mi se dopada i mačka. Mac, mac, Rozi. Svima češ ispričati da smo se ljubili?“
„Meni se ti dopadaš“, kazao sam i zagrlio Džemilu.
„Mnogo?“, upitala je odmaknuvši se. „Gledaj da to bude mnogo kad sam već prevalila ovoliki put od San Franciska. Bože, kako u poslednje vreme mrzim da se vozim avionom!“
„Možda mi se i dopadaš mnogo. Doduše, ti se ne izjašnjavaš. Nisam primetio da mi uzvraćaš.“ Ona me je zgrabila i jako poljubila. Pripila se uz mene i uvukla mi jezik u usta. To mi se dopalo -
mnogo. Počeo sam da reagujem na način koji verovatno nije prikladan za kuhinju.
„Idite u sobu“, začuo se glas iza nas. Nana je stajala tamo i smejala se.
„Čekajte da pozovem decu. Hoću da i oni vide ovo“, rekla je. „Samo da donesem aparat.“
„Zavitlava nas“, objasnio sam Džem.
„Znam“, rekla je ona.
„Ðavola vas zavitlavam“, odbrecnula se Nana. „Navijam da Aleks stigne do treće baze.“ Opet se zacerekala kao vrana iz crtaća.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:42 pm







Glava 35

PROBUDIO SAM SE sam u krevetu s čaršavima razbacanim oko sebe. Već sam se navikao na to, ali mi se nije dopadalo, a naročito kad je Džemila spavala na drugom kraju hodnika u gostinskoj sobi.
Ležao sam još nekoliko minuta i razmišljao o drugim ljudima kako se usamljeni bude u krevetu koji čak dele s nekim. Na kraju sam obukao komotnu odeću pa na prstima otišao do Džemiline sobe.
Lako sam kucnuo.
„Budna sam. Uđi“, čuo sam je. Sviđao mi se zvuk njenog glasa - melodičan, sladak. Gurnuo sam vrata i ona su se otvorila uz tihu škripu.
„’Bro jutro, Alekse. Odlično sam spavala“, rekla je Džemila. Sedela je u krevetu, u beloj majici sa crnim odšampanim slovima SFPD{‡} Nasmejala se. „Baš sam seksi, ha?“
„U stvari i jesi. Detektivi mogu da budu seksi. Semjuel T. Džekson u Šaftu, Pem Grir u Foksi Braun. Džemila Hjuz u gostinskoj sobi.“
Šapnula mi je:
„Dođi ovamo. Samo na čas. Ovamo, Alekse. Naređujem."
Prišao sam i kliznuo u Džemiline ispružene ruke, kao da oduvek tamo pripadam. Baš lepo. „Nije te bilo sinoć kad si bila najpotrebnija“, prebacio sam joj.
„Sve vreme sam ovde, u gostinskoj sobi.“ Osmehnula se i namignula mi. „Slušaj, ni ja ne želim da tvoja deca steknu pogrešan utisak, ali...“
Izvio sam obrvu.
„Ali?“, pitao sam. „Šta ali?“
„Samo ali. Tebi prepuštam nastavak.“
Dok smo dovršavali doručak - u kuhinji, bez damastnih salveta - rekao sam Nani i deci da ćemo Džemila i ja ceo dan obilaziti Vašington. Red je da malo budemo sami. Deca su klimnula glavom nad činijama sa žitaricama; to su i očekivala.
„Znači da vas ne čekam na večeri“, kazala je Nana. „Je li tako?“
„Tako je“, odgovorio sam. „Nešto ćemo pojesti u gradu.“
„A-ha“, rekla je Nana.
„A-ha“, ponovila su deca.
Vozio sam oko šest kilometara od kuće u Petoj. Stao sam pred brojem 2020 u Ulici O. Nekima bi možda bilo teško da nađu ovo mesto, mnogi nisu ni čuli za Vilu u Ulici O. Spolja nema nikakve table niti znaka da nije porodična kuća. Većina gostiju u Vilu stiže preko usmene preporuke. Ja slučajno poznajem vlasnika preko nekih prijatelja iz Kinkedovog restorana u Fogi Botomu.
Džemila i ja smo ušli, prijavili se, pa nas je momak poveo gore u apartman Brvnara. Usput je na sve strane, u svakom mogućem kutku, bilo starinskih lutaka, litografija, nakita u staklenim vitrinama. Sve smo to u tišini pogledali.
Dok smo se peli stepenicama, dogodilo mi se nešto čudno. Pomislio sam: Opet ono moje. Umalo nisam stao i vratio se u auto. No neki unutrašnji glas mi je govorio da ne odustajem, da ne isključujem osećanja, da verujem Džemili.
Ni ona ni ja nismo progovorili dok momak nije otišao.




Glava 36

„OPA, NA OVO bih mogla odmah da se naviknem“, šapnula je Džemila kad smo ostali sami u sobi. „Hajde da istražimo ovo mesto. Divno je, savršeno, Alekse. Gotovo prelepo.“
I tako smo istraživali.
Apartman Brvnara bio je očaravajući dupleks u kojem su bili čak sauna i džakuzi. Do gornjeg nivoa, gde je bila kompletna kuhinja, stizalo se spiralnim stepeništem. Zidovi su bili obloženi lamperijom, a podovi neobrađenim daskama kao u pravim brvnarama. Kako bi sve bilo još ugodnije, kamin je bio uokviren grubo tesanim kamenom. Bio je tu i akvarijum.
Džemila je kratko veselo zaigrala. Očigledno je bila zadovoljna, a i ja sam se radovao što je ona srećna. Ovo je svakako bio napredak u odnosu na sedišta kola na kojima smo proveli sate i sate na zadatku nadziranja u Nju Orleansu.
Razgledajući apartman, pomalo smo istraživali i jedno drugo. Zastali smo da se poljubimo pa sam se uverio da Džemilina usta zaista imaju sladak ukus. Zagrlili smo se, zaigrali malo u mestu. Opet smo se ljubili pa sam osetio blagu vrtoglavicu. Još sam bio nervozan, a nije mi bilo jasno zbog čega.
Džemila mi je polako otkopčala teksas košulju a ja sam joj pomogao da skine svilenu žućkastu bluzu. Pod bluzom je imala obični, tanki srebrni lančić. Vrlo jednostavno i ljupko.
Nežno mi je otkopčala kaiš, pa pantalone. Ja sam joj pomogao da skine kožne pantalone.
„Pravi si džentlmen", rekla je. Usput sam odbacio cipele, a ona sandale.
To nas je nekako dovelo do središnjeg elementa apartmana - ogromnog kreveta.
„Baš mi se sviđa“, prošaputala mi je uz obraz. „Nikad lepši krevet nisam videla.“
Krevet je zaista bio najupadljiviji predmet u sobi. Imao je četiri drvena stuba, samo bez baldahina. Bio je prekriven flanelskim jorganom i gomilom jastučića koje smo odmah pobacali na pod. Soba je bila još lepša s malo nereda.
„Muzika?“, pitala je Džemila.
„Budi zlatna“, rekao sam, „pa odaberi nešto.“
Uključila je radio pa pronašla stanicu WPFW na 89,3 megaherca. Upravo su puštali Wild Is the Wind Nine Simon.
„Naša pesma. Odsad“, rekla je Džemila.
Ponovo sam joj poljubio meka usta. Bilo mi je drago što ovaj detektiv odeljenja za krvne delikte ima i nežnu stranu. Nastavila je da pritiska usne uz moje i osetio sam kako se topim. Možda sam se baš toga i plašio. Opet ono moje.
„Nikad te neću povrediti“, prošaputala je Džemila kao da mi čita misli. „Ne treba da se bojiš.
Samo ni ti mene nemoj povrediti, Alekse.“
„Neću.“
Nekoliko minuta kasnije sasvim priljubljeni smo igrali uz Just the Two of Us. Prijalo mi je.
Bila je jaka, ali je umela da bude nežna. Još jedan detektiv. Baš čudno. Usklađeno smo se njihali.
Usnama sam joj očešao vrh ramena, pa udubljenje pod grlom i tu zastao.
„Ugrizi me tu. Samo malo“, prošaputala je.
Blago i lagano sam je gricnuo. Ništa nisam želeo da zbrzavam. Prvi put s nekim je neponovljivo.

Nije uvek najbolje, tek ponekad, ali je uvek drugačije, uzbudljivo, tajanstveno. Džemila me je podsećala na pokojnu ženu Mariju, što sam smatrao da je dobro. Bila je spolja čvrsta, gradska devojka, ali umela je da bude nežna i slatka. Taj kontrast je bio poseban i dovoljno dramatičan da se od toga ježim.
Osećao sam kako mi dojkama dodiruje grudi, pa kako se čitavim telom pripija uz mene. Poljupci su nam bili sve dublji i strasniji, sve duži.
Otkopčao sam joj prsluče i ono je skliznulo na pod. Onda sam joj svukao gaćice a ona moje bokserice.
Stajali smo i dugo posmatrali jedno drugo procenjujući se - pretpostavljam diveći se - nabijajući iščekivanje i strast ili već to što je bilo među nama. Sad sam već mnogo želeo Džemilu, ali sam bio strpljiv. Oboje smo bili strpljivi.
„Razočaran si?“, prošaputala je tako tiho da sam jedva razabrao šta je rekla. Njeno pitanje me je malo trglo.
„Sačuvaj bože. Zašto bih bio? Ko bi tobom bio razočaran?“
Ništa nije rekla, ali mislim da sam shvatio o čemu priča. Bivši muž joj je rekao mnogo toga što ju je povredilo. Privukao sam je k sebi onako svu toplu. Drhtala je. Spustili smo se na krevet i ona se popela na mene. Ljubila mi je obraze, pa usne.
„Sigurno nisi razočaran?“
„Sasvim sigurno“, rekao sam. „Ti si prelepa, Džemila.“
„Tebi.“
„Dobro. Meni si prelepa.“
Podigao sam glavu do njenih grudi a ona se spustila k meni. Poljubio sam joj jednu dojku pa drugu bez razlike. Dojke su joj bile male, taman kako treba. Meni. I dalje me je čudilo što Džemila izgleda nije svesna koliko je privlačna. Znam da se nekim ženama i nekim muškarcima događa tako nešto strašno.
Zabacio sam glavu i pogledao je u lice, proučavao je. Poljubio sam joj nos, obraze.
Smeškala se kao nikad dotad. Otvoreno i opušteno, s poverenjem, što sam bio presrećan da vidim. Imao sam utisak da mogu zauvek da joj gledam u tamnosmeđe oči.
Ušao sam u Džemilu i pomislio kako je to savršeno. Bio sam u pravu što sam joj verovao. Tad mi je glavom prošla jedna mrska misao - Šta će ovog puta sve pokvariti?


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:42 pm





Glava 37

DŽEMILA SE NASMEJALA pa izgovorila:
„Hu.“ Šakom je prešla preko čela.
„Čemu ’hu’?“, upitao sam. „Nemoj mi reći da si iscrpljena. Rekao bih da si u mnogo boljoj kondiciji.“
„Hu. Brinula sam se kako će ispasti kad budemo zajedno, a sad mi je laknulo. Hu, ponekad su muškarci zaista egocentrični ili grubi u krevetu. Ili sve deluje naopako.“
Osmehnuo sam joj se.
„Spavala si s mnogo njih, ha?“ Džemila mi se izbekeljila. Slatko.
„Imam trideset šest godina. Bila sam četiri godine u braku, još jednom verena. Zabavljala sam se pomalo. U poslednje vreme baš ne mnogo, samo pomalo. A ti? Jesam li ti ja prva?“
„Što? Tako ti izgledam?“
„Odgovori na pitanje, pametnjakoviću.“
„I ja sam bio jednom u braku“, konačno sam joj rekao. Džemila me je lupnula pesnicom u rame i opet se popela na mene. „Zaista mi je drago što sam došla u Vašington. Bila sam prilično nervozna. Svakako uplašena."
„Ooo, inspektor Džemila Hjuz je bila uplašena. E pa i ja sam“, priznao sam.
„Kako to? Alekse, šta te je plašilo kod mene?“
„Neke žene su tako egocentrične. Ili grube u krevetu...“ Džemila se nagnula i poljubila me, verovatno da mi zapuši usta. Usne su joj bile meke i slatke. Poljubili smo se - dugo i usporeno. Opet sam bio spreman, kao i ona. Privukla me je k sebi i ušao sam u nju. Ovog puta sam ja bio gore.
„Tvoj sam ljubavni rob. Potpuno se predajem“, prošaputala mi je uz obraz. „Još kako mi je drago što sam došla u Vašington.“
Drugi put nam je bilo još bolje nego prvi, a treći još najbolji. Ne, nas dvoje ne treba ničeg da se plašimo.
U hotelu smo ostali sve do večeri. Nismo mogli da krenemo. Kao što je bilo otkad smo se upoznali, mogli smo da pričamo o svemu na ovom svetu.
„Reći ću ti nešto stvarno čudno“, kazala je. „A što sam duže s tobom, to mi je sve čudnije. Znaš, moj muž i ja nikad nismo umeli da pričamo. Bar ne ovako kao ti i ja. Pa ipak smo se venčali. Ne znam gde mi je bila pamet.“
Nešto kasnije je Džemila ustala i otišla u kupatilo. Video sam da se na telefonu na noćnom stočiću pali svetlo. Telefonirala je.
Kad si detektiv... o, brate. Evo nas opet.
Kad se vratila, priznala je:
„Morala sam da se javim na posao. Slučaj ubistva na kojem radim je pravi košmar. Nešto gadno.
Izvini, izvini. Neće se ponoviti. Uveravam te. Biću dobra. Ili nevaljala. Šta god ti želiš.“
„Ne, ne, sve je u redu. Razumem te“, kazao sam. Naravno da sam je razumeo. Bar na izvestan način. Prepoznavao sam sebe u Džemili. Detektiv! Mislim da je to dobro.
Zagrlio sam je i pritisnuo uza se čim je ponovo legla. Tad je istina izbila na videlo. Na mene je došao red da nešto priznam.

„Jednom davno“, rekao sam joj, „bio sam u ovom hotelu sa svojom ženom.“ Džemila se malo odmakla. Zagledala mi se duboko u oči.
„To je u redu“, rekla je. „To ništa ne znači. Samo mi se sviđa što te je grizla savest zbog toga. Baš lepo. Uvek ću to pamtiti s puta u Vašington.“
„Tvog prvog puta“, rekao sam.
„Mog prvog puta“, složila se Džemila.




Glava 38

VREME PROVEDENO sa Džemilom u Vašingtonu proletelo je kao treptaj oka i odjednom je ona morala da se vrati u San Francisko. U nedelju po podne bili smo na Nacionalnom aerodromu Regan. Srećom, pomoću značke uspeo sam da prođem na izlaz. Ubilo me je što mora da ode, a čini mi se da se ni njoj nije išlo. Dugo smo stajali zagrljeni na izlazu i nismo marili gleda li nas ko.
Onda je Džem morala da otrči na avion da joj ne odleti.
„Zašto ne ostaneš još jednu noć?“, pitao sam je. „Sutra ima mnogo letova. I preksutra. I naksutra.“
„Bilo mi je zaista, zaista lepo“, rekla je i odmakla se od mene pa krenula unatraške. „Zdravo, Alekse. Molim te da ti nedostajem. Vašington mi se dopao više nego što sam očekivala.“
Zemaljska stjuardesa ju je ispratila i zatvorila vrata između nas. Bože, dopalo mi se čak i kako Džemila trči. Klizila je.
I već mi je nedostajala. Opet sam se oneraspoložio i to me je plašilo.
Kod kuće sam te večeri ostao budan dugo posle ponoći. U jednom naročito teškom trenutku izašao sam u staklenu baštu i seo za klavir. Svirao sam naročito žalosnu pesmu Someone to Watch Over Me i mislio na Džemilu Hjuz, raznežio se i uživao u svakom tom bolnom sekundu.
Zanimalo me je šta će biti s nama. Onda sam se setio nečeg što je jednom Sampson rekao: Nikad nemoj da budeš Aleksova devojka. To je opasno. Nažalost, dosad se pokazalo da je u pravu.
Nekoliko minuta kasnije shvatio sam da neko lupa u prednja vrata. Otišao sam tamo i zatekao Sampsona naslonjenog na dovratak. Nije izgledao dobro. U stvari, izgledao je grozno.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:42 pm






Glava 39

Bio JE NEOBRIJAN, u izgužvanom odelu, crvenih i oteklih očiju. Učinilo mi se da je pio. Kad sam otvorio vrata, od njega je udarao alkohol kao da se kupao u njemu.
„Pretpostavio sam da si budan“, promumlao je. „Znao sam.“
Da, pio je, i to mnogo. Dugo, možda i nikad nisam video Džona ovakvog. A nije bio ni lepo raspoložen.
„Uđi“, rekao sam. „Hajde, Džone.“
„Ne treba da ulazim“, glasno je rekao. „Ne treba mi više tvoja pomoć. Dovoljno si pomogao.“
„Šta ti je kog đavola?“, pitao sam i pokušao da ga uvedem u kuću. Otrgao se mlateći dugačkim, moćnim rukama.
„Šta sam rekao? Ne treba mi tvoja pomoć!“, zaurlao je na mene. „Već si dovoljno sjebao sve.
Veliki doktor Kros! Baš. Samo ne i sad. Ne za Elisa Kupera.“ Odmaknuo sam se od njega.
„Govori tiše. Unutra svi spavaju. Čuješ li me?“
„Nemoj ti meni da govoriš šta da radim. Da se nisi usudio“, zaplitao je. „Zajebo si stvar. Mi smo zajebali, ali ti si navodno tako pametan.“
Na kraju sam rekao Sampsonu:
„Idi kući i naspavaj se.“ Zatvorio sam vrata pred njim. Ali on ih je otvorio, samo što ih nije izvalio iz šarki.
Onda me je snažno gurnuo. Pustio sam ga, ali Sampson me je ponovo gurnuo. Tad sam se bacio na njega. Bilo mi je dosta tog pijanog sranja. Skotrljali smo se niz drvene stepenike do travnjaka. Rvali smo se na zemlji, a onda je pokušao da me udari. Blokirao sam ga. Hvala bogu što je bio izgubljen pa me nije direktno udario.
„Alekse, zajebao si stvar. Pustio si da Kuper umre!“, urlao mi je u lice dok smo se batrgali da ustanemo.
Nisam hteo da ga udarim, ali on me je opet zviznuo. Dohvatio me je po obrazu i pao sam kao da su mi se noge odsekle. Sedeo sam zapanjen i zamagljenog pogleda.
Sampson me je podigao, ali sad je već hvatao vazduh i šištao. Pokušao je da me uhvati u kragnu. Gospode, kako je jak. Udario me je kratkim, snažnim udarcem postrance u lice. Ponovo sam se stropoštao, ali sam uspeo da ustanem. Obojica smo stenjali. Bolela me je jagodica gde me je pogodio.
Široko je zamahnuo i promašio me za prst. Onda me je pogodio u rame. Zabolelo me je. Opomenuo sam se da se držim podalje od njega. Bio je u prednosti od deset centimetara i dvadeset kilograma. Bio je pijan, gnevan, lud, kao nikad dosad.
Nije prestajao da navaljuje na mene. Bio je razjaren. Morao sam da ga oborim. Nekako. Samo kako?
Na kraju sam ga udario aperkatom u stomak. Kvrcnuo sam ga u obraz. Raskrvavio ga. Onda sam ga kratko udario desnicom u vilicu. To ga je sigurno zabolelo.
„Prekinite! Smesta prekinite! Obojica, dosta!“ U ušima mi je zvonio glas.

„Alekse! Džone! Prekinite da se sramno ponašate. Prekinite, obojica! Dosta!“
Nana nas je razdvajala. Zavukla se između nas kao neki mali odlučni sudija. Već je to radila, mada ne od naše dvanaeste godine.
Sampson se ispravio i spustio pogled u Nanu.
„Izvini“, promrsio je. „Izvini, Nano.“ Izgledao je posramljeno. Zatim se oteturao ne uputivši mi ni reči.




Glava 40

SUTRADAN SAM SIŠAO na doručak nešto pre šest. Sampson je već sedeo i jeo jaja i omiljenu kašu. Nana Mama je sedela za stolom preko puta njega. Kao nekad.
Tiho su razgovarali, kao da dele neku veliku tajnu koju niko drugi ne sme da sazna.
„Prekidam li vas?“, pitao sam s vrata.
„Mislim da smo sad sve sredili”, rekla je Nana.
Pokazala mi je da sednem za sto. Prvo sam sipao kafu, stavio u toster četiri kriške integralnog hleba, pa tek onda seo s Nanom i Sampsonom.
Pred njim je stajala velika čaša s mlekom. Opet sam se setio našeg detinjstva. On bi se svake nedelje dva ili tri puta pojavljivao u ovo doba dana da jede sa mnom i Nanom. Kud bi inače i išao? Roditelji su mu bili narkomani. Na izvestan način i njemu je Nana bila kao majka ili baba. On i ja smo od desete godine kao braća. Zato nas je tuča od prethodne noći tako potresla.
„Nano, pusti mene da govorim“, rekao je.
Klimnula mu je glavom i otpila gutljaj čaja. Prilično sam uveren da znam kako sam odabrao da studiram psihologiju i ko mi je bio uzor. Nana je najbolji psiholog kog znam. Mudra je i uglavnom saosećajna, ali dovoijno čvrsta da uporno traži istinu. Ume i da sluša.
„Izvini, Alekse. Sinoć nisam spavao. Užasno mi je zbog onoga što se dogodilo. Zaista sam preterao“, rekao je Sampson. Zurio mi je u oči uzdržavajući se da ne skrene pogled. Nana nas je posmatrala kao da smo Kain i Avelj za doručkom.
„Preterao si“, složio sam se. „Sasvim sigurno. Sinoć si bio van sebe. Koliko si popio dok nisi došao ovamo?“
„Džon ti se izvinio“, rekla je Nana.
„Nano.“ Okrenuo se k njoj pa ponovo k meni. „Elis Kuper mi je bio kao brat. Alekse, ne mogu da prebolim smrtnu kaznu. Žao mi je što sam uopšte išao da je gledam. On nije ubio one žene. Mislio sam da ga možemo spasti, to je moja greška. Previše sam očekivao.“
Ućutao je.
„I ja sam“, priznao sam. „Žao mi je što nismo uspeli. Hajde da ti pokažem nešto. Dođi gore. Sad se radi o tome da se odužimo. Ništa drugo nije preostalo.“
Poveo sam Sampsona do kancelarije na tavanu. Po zidovima sam prikačio slučajeve ubistava povezanih s vojskom. Ta soba je izgledala kao skrovište nekog ludaka, nekog od mojih opsesivnih ubica. Doveo sam ga do stola.
„Otkad sam upoznao Elisa Kupera radim na ovome. Našao sam još dva upadljiva slučaja. Jedan u Nju Džersiju, drugi u Arizoni. Tela su bila obojena, Džone.“
Upoznao sam Sampsona s tim slučajevima ništa mu ne prećutavši.
„Usput sam saznao“, nastavio sam, „kako se u Pentagonu trude da spreče preko hiljadu smrtnih slučajeva vojnih lica u mirnodopsko vreme svake godine, usled prebrze vožnje, samoubistva ili ubistva. Pa i pored toga prošle godine je ubijeno više od šezdeset vojnika.“
„Šezdeset?“, začudio se Sampson i zavrteo glavom. „Šezdeset ubistava godišnje?“
„Većina slučajeva nasilja za uzrok ima seks ili mržnju“, rekao sam. „Silovanja i ubistva. Prebijeni ili ubijeni homoseksualci. Niz gnusnih silovanja koja je izvršio jedan narednik na Kosovu.

Nije verovao da će ga uhvatiti jer tamo ionako ima mnogo silovanja i ubistava.“
„Jesu li još neka tela obojena?“, zanimalo je Sampsona. Odmahnuo sam glavom. „Samo ona dva slučaja, u Nju Džersiju i Arizoni. No to je dovoljno. Imamo šablon.“
„Šta zapravo imamo?“ Sampson je zavrteo glavom i pogledao me.
„Još ne znam. Teško je dobiti obaveštenja od vojske. Nešto gadno se događa. Kao da vojnim licima podmeću ubistva. Prvo je ono u Nju Džersiju; poslednje je izgleda ovo s Elisom Kuperom. Džone, sličnosti su upadljive. Oružje korišćeno u ubistvu je previše zgodno nađeno. Otisci prstiju i DNK koji optužuju.
Svi ti ljudi imaju dobre ocene u radnom dosijeu. U zapisniku sa suđenja u Arizoni pominju se ’dva ili tri muškarca” viđena blizu žrtvine kuće pred ubistvo. Postoji mogućnost da je podmetnuto nevinim ljudima koji su nepravedno osuđeni na smrt. Prvo im smeste pa ih nepravedno pogube. A znam još nešto“, rekao sam.
„Šta to?“
„Ove ubice nisu tako genijalne kao Gari Sonedži ili Kajl Krejg. No isto toliko su opasne.
Stručnjaci su u svom poslu, a posao im je ubijanje i izvrdavanje.“ Sampson se namrštio i zavrteo glavom.
„Više nije.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:43 pm









Glava 41

TOMAS STARKI je rođen u Roki Mauntu u Severnoj Karolini i oduvek je strasno voleo taj kraj. Isto je osećala i većina njegovih suseda. Često ga dugo nije bilo dok je službovao u vojsci, ali sad se vratio i ostaće tu da najbolje što ume diže porodicu. Znao je da je Roki Maunt sjajno mesto za podizanje dece. Pa zar nije i sam odrastao ovde?
Starki je bio privržen porodici i iskreno je voleo porodice svoja dva najbolja prijatelja. Uz to je imao potrebu da upravlja svime oko sebe.
Skoro svake subote uveče Starki je okupljao ta tri klana i pravio roštilj. Izuzetak je bila sezona američkog fudbala, kad su se porodice skupljale petkom i roštiljale pred stadionom. Starkijev sin Šejn igrao je napadačkog beka za gimnaziju. Sad ga traže s univerziteta Severna Karolina, Viskonsin i Džordžija, ali Starki želi da prvo ode u vojsku pre nego što se upiše na koledž. Tako je on uradio i ispostavilo se najbolje. Tako će biti i za Šejna.
Obično su tri prijatelja obavljala sve kupovine i pekla roštilj petkom ili subotom. Kupovali su odreske, rebra, ljute i obične kobasice na pijaci. Birali su klipove kukuruza, tikve, paradajz, šparglu. Čak su pravili i salate, obično od krompira, kupusa, s makaronama i povremeno salatu cezar.
Ni taj petak nije bio izuzetak, pa su njih trojica u pola osam već zauzela mesta uz dva roštilja na ćumur. Namestili su se mimo dima, pili pivo i pekli meso „kako ko voli“. Čak su posle sve raščistili i oprali sudove. Ponosili su se time što donose hranu kako treba i što dobijaju slično bodrenje kao njihovi sinovi kad igraju fudbal.
Starkijev podređeni Braunli Haris voleo je sve da analizira. Pohađao je Univerzitet Vejk forest pa dobio master na Univerzitetu Severne Karoline.
„Ovo je puno ironije, zar ne?“, pitao je zagledan u porodični prizor.
„Zajebi, Brauni, ti ćeš naći ironiju i u takmičenju u streljaštvu ili u pometnji na pirinčanim poljima. Previše razmišljaš“, rekao je Voren Grifin i prevrnuo očima. „To ti je velika mana.“
„Možda ti ne razmišljaš dovoljno“, odvratio je Haris pa namignuo Starkiju, koga je gledao kao u boga. „Ovog vikenda idemo da ubijemo nekog, a sad mirno pečemo bifteke porodicama. Zar vam se to ne čini pomalo čudno?“
„Mislim da si ti pomalo čudan, eto šta je. Imamo zadatak i mi ga obavljamo. Ništa drugačije nego onih dvanaest godina u pravoj vojsci. Bili smo na zadatku u Vijetnamu, u Persijskom zalivu, Panami, Ruandi. To nam je posao. Naravno - meni se sviđa moj posao. Možda u tome ima nešto ironije. Ja sam porodični čovek i profesionalni ubica. Pa šta? Sranja se dešavaju. Nisam ja kriv, okrivi američku vojsku.“
Starki je mrdnuo glavom prema kući, dvospratnici s pet spavaćih soba i dva kupatila, koju je podigao 1999. „Stižu devojke“, rekao je. „Olabavi malo.“
„Hej, lepotice“, doviknuo je pa snažno zagrlio svoju ženu Džudi. „Plavooka“ Džudi je bila visoka, privlačna brineta, skoro jednako lepa kao na dan venčanja. Kao i većina žena u varoši, govorila je naglašeno južnjački i volela da se smeši. Džudi je čak dobrovoljno radila triput nedeljno u jednoj igraonici. Bila je duhovita, zahvalna, sjajna ljubavnica i dobar životni saputnik. Starki se smatrao srećnikom što ju je pronašao, a ona je bila srećna što je izabrala njega. Sva trojica su volela svoje žene, do izvesne mere. Ovo je još jedna sočna ironija o kojoj Braunli Haris razmišlja kasno

uveče.
„Mora da smo uradili i nešto dobro“, rekao je Starki držeći u zagrljaju Džudi i nazdravljajući s druga dva para.
„Naravno da ste uradili“, potvrdila je Plavooka Džudi. „Dobro ste se oženili. Ko bi inače puštao muža da se iskrada jednom u mesec dana i verovao mu da se dobro vlada u onom strašnom svetu?“
„Uvek smo dobri. Niko nije bolji od nas“, rekao je Starki i dobroćudno se nasmešio prijateljima.
„Od nas nema boljih. Zaista nema. Najbolji smo.“




Glava 42

U SUBOTU UVEČE trojica ubica su stigla u varošicu Harpers Feri u Zapadnoj Virdžiniji. Dok su se vozili Braunli Haris je imao zadatak da prouči mape Ej-Tija, kako Apalačijan trejl zovu mnogi koji redovno planinare tom stazom. Mesto na koje su se oni uputili naročito je popularna stanka planinara.
Harpers Feri je zapravo majušan. Možete ga prepešačiti s kraja na kraj za manje od petnaest minuta. U njegovoj blizini je turistička zanimljivost Džefersonova stena, s koje se vide Merilend, Virdžinija i Zapadna Virdžinija. Vrlo lepo.
Starki je vozio sve vreme, njemu odmor nije potreban. Voleo je da bude za volanom i uopšte da upravlja. Bio je zadužen i za zabavu, koja se sastojala od njegove trake Springstinovih najvećih hitova, Dženis Džoplin, Dorsa, antologije Džimija Hendriksa i audio-knjige Dejla Brauna.
Voren Grifin je za vreme čitavog putovanja pozadi proveravao zalihe i pakovao rančeve. Kad je završio, oni su težili oko dvadeset kilograma, nešto malo preko polovine onoga što su obično nosili u svojim izviđačkim misijama po Vijetnamu i Kambodži.
Rančeve je pripremio za akciju „lovi i ubij“, zasedu koju je pukovnik Starki smislio za Apalačijan trejl. Grifin je pakovao po standardima komore: LRP,{§} vrući sos da neutrališe ukus lerpa, plehano lonče za kafu. Svaki od njih će imati standardni vojnički borbeni nož, kamuflažnu boju u stiku, platneni šešir, vreću za spavanje koja može da posluži kao šatorsko krilo, dvogled s noćnim vidom, glok i pušku M-16 sa snajperskim durbinom. Pošto je sve spakovao, Grifin je izgovorio jednu od svojih omiljenih rečenica: „Ako hoćeš da od srca nasmeješ Boga, samo mu ispričaj šta si planirao."
Starki je bio vođa grupe. Upravljao je svim nivoima zadatka. Haris je bio izviđač.
Grifin je bio pozadinsko obezbeđenje, i pored svih tih godina i dalje najmlađi.
Nisu morali da izvedu akciju „lovi i ubij“. Mogli su umnogome sebi da olakšaju. Međutim, Starki je hteo ovako, kao što su uvek ubijali, na „vojnički način“.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:43 pm





Glava 43

ULOGORILI SU SE oko dva kilometra od Ej-Tija. Za njih je opasno da ih bilo ko vidi, pa je Starki obezbedio NOP, noćni odbrambeni položaj za logor. Zatim su naizmenično čuvali stražu u dvočasovnim smenama. Nostalgija je čudo.
Kad je Starki preuzeo stražu, vreme nije proveo razmišljajući o zadatku koji im predstoji, već o poslu uopšteno. On, Haris i Grifin su profesionalne ubice već dvadeset godina. Bili su ubice u Vijetnamu, Panami i u Zalivskom ratu; sad su plaćene ubice. Bili su obazrivi, neupadljivi i skupi. Najnoviji posao im je i najunosniji, a podrazumeva više ubistava za dve godine. Neobičnost ovog posla je bio što nisu znali ko im je poslodavac. Nove mete su dobijali tek po obavljenom prethodnom zadatku.
Dok je zurio u mračnu, nemirnu šumu, Starki je poželeo cigaretu, ali se zadovoljio osvežavajućom bombonom. Te bombonice te drže budnim. Shvatio je da misli na onu plavu kučku koju su smakli blizu Fajetvila, na lepu Vanesu. Od razmišljanja mu se ukrutio, što je omogućilo da mu brže prođe vreme. Dok su bili u Vijetnamu, Starki je otkrio kako voli da ubija. Ubistvo mu je razvijalo osećaj moći i ushićenja. Kao da mu elektricitet prolazi telom. Nije osećao grižu savesti, bar više nije. Ubijao je za novac, ali je ubijao i između zadataka, samo zato što je to želeo i što mu se sviđalo.
„Čudno, zastrašujuće”, mrmljao je Starki trljajući šake. „Ponekad se i sam prepadnem.“
Njih trojica su se probudila i spremila do pet sati sledećeg jutra obavijenog gustom, plavičastosivom maglom. Vazduh je bio hladan i neverovatno svež i čist. Starki je računao da se magla neće dići bar do deset.
Haris je bio u najboljoj kondiciji pa je određen za izviđača. Ionako je želeo to da radi. U pedeset prvoj godini i dalje je igrao u seniorskoj košarkaškoj ligi i dvaput godišnje učestvovao u triatlonu.
U 5.15 krenuo je iz logora ugodnim trkom. Bože, kako voli ovo sranje.
Nostalgija.
Bio je sasvim budan i na oprezu već kad je krenuo. Divno je funkcionisao posle samo nekoliko minuta na stazi. „Lovi i ubij“ je za njega prijatna kombinacija posla i zadovoljstva; to je za svu trojicu.
Haris je bio jedini na Ej-Tiju ili bar na ovom potezu. Prošao je kraj okruglog šatora za četvoro. Moguće neka malograđanska porodica. Najverovatnije „planinari na parče“. Za razliku od „planinara s kraja na kraj“, kojima je potrebno i po šest meseci da pređu čitavu stazu i na kraju stignu do Maunt Katadena u Mejnu. Pored šatora je spazio primus i bočice s gorivom, iznošeni šorts i majice iznete da se vetre. Nisu meta, presekao je i krenuo dalje.
Zatim je naišao na par koji je spavao u vrećama odmah uz stazu. Bili su mladi, verovatno „željni da vide sveta“. Spavali su na dušeku na naduvavanje. Komfor kao kod kuće.
Haris im je prišao na desetak metara pa ipak odlučio da produži. Doduše, primetio je da je devojka dobro parče. Plava, slatkog lica, možda dvadesetogodišnjakinja. Samo gledajući devojku kako spava uz dečka osetio je uzbuđenje. Njih dvoje su svakako moguć izbor.
Oko četiristo metara dalje ugledao je još jedan par, već budan, kako vežba blizu svog šatora. Oni su imali rančeve s visokokvalitetnim unutrašnjim ramom, planinarske čizme od dvesta dolara i izgledali su kao prvoklasni gradski snobovi. Dopali su mu se kao moguća meta uglavnom zato što mu

se od prvog trena nisu dopali.
Nedaleko od njihovog kampa naišao je na jednog samostalnog planinara. Ovaj momak je očigledno krenuo na duge staze. Imao je savremen lagan i kompaktan ranac. Verovatno nosi suvu hranu, suvo voće i koštunjave plodove, proteinsko piće u prahu - sveža hrana je preteška i nezgodno ju je cimati na leđima po čitav dan. Verovatno mu je i odeća skromna - šorts od sintetike, atlet- majice, možda dugi donji veš za hladnije noći.
Haris je zastao i neko vreme posmatrao kamp samostalnog planinara. Sačekao je da mu srce uspori i kontrolisao je disanje. Na kraju je upao pravo u momkov kamp. Nije se plašio i nimalo nije sumnjao u sebe. Uzeo je ono što mu je trebalo. Planinar nije ni šušnuo u snu.
Haris je pogledao na sportski sat i video da je 5.50. Zasad je sve u redu.
Vratio se na stazu pa opet potrčao. Osećao se okrepljeno, uzbuđeno zbog lova i ubijanja u prirodi. Čoveče, kako je želeo nekog da ubije. Muško ili žensko, staro ili mlado, sasvim mu je bilo svejedno.
Sledeći kamp na koji je naišao bio je blizu - još jedan par, uspavan u okruglom šatoru za dvoje. Haris nije mogao da se otrgne utisku kako bi bilo lako da ih odmah smakne. Svi su bili kao patke na jezeru. Svi su tako ranjivi a puni poverenja. Kakve budale. Zar nikad ne čitaju stripove? U Americi je mnogo slobodnih ubica.
Oko kilometar dalje naišao je na još jedan porodični kamp. Neko je već ustao.
Sakrio se iza borova i osmotrio. Tek založena vatra je varničila. Žena od četrdesetak godina baktala se s rancem. Na sebi je imala crveni spido kupaći kostim, a bila je u pristojnoj formi - s mišićavim rukama i nogama, lepom zadnjicom. Povikala je: „Buđenje, buđenje!“
Malo kasnije iz većeg šatora su izašle dve zgodne tinejdžerke. I one su bile u kupaćim kostimima i lupkale se po vižljastim telima da se ugreju dok su se budile.
„Mama medvedice i dva mečeta“, promrmljao je Braunli Haris. „Zanimljiva ideja.“ Doduše, možda suviše slična ubistvima u Bregu.
Posmatrao je kako se tri žene greju uz vatru dok se nisu dale u trk. Ubrzo je čuo poklike i vrisku, pa smeh i glasno pljuskanje u potočiću koji je tekao iza njihovog kampa.
Braunli Haris je hitro i tiho prošao između drveća dok nije našao mesto odakle će gledati razigrane majku i lepe kćerke u hladnom potoku. Baš su ga podsetile na žene koje su pobili u Fajetvilu. Ipak bi mogle da budu pomoćna meta.
Vratio se u logor nešto posle pola sedam. Grifin je pripremio doručak: jaja, slaninu, mnogo kafe. Starki je sedeo u svojoj uobičajenoj pozi lotosovog cveta, razmišljao i snovao. Otvorio je oči pre nego što se Haris javio.
„Kako si?“, pitao je. Braunli Haris se osmehnuo.
„Pukovniče, sve teče po rasporedu. Dobri smo. Opisaću mete dok jedemo. Kafa baš dobro miriše. Vraški bolje od mirisa napalma ujutro.“{**}




Glava 44

TOG JUTRA je Starki preuzeo puno zapovedništvo. Za razliku od ostalih planinara, on je svoje ljude vodio duboko kroz šumu, da ih ne vide ni planinari nit iko drugi.
Njima to nije bilo teško. Ranije u životu provodili su dane, ponekad i nedelje, nevidljivi neprijatelju koji ih je tražio da ih ubije, a često se završavalo tako što je neprijatelj ubijen. Jednom su to bila četiri detektiva iz odeljenja za krvne delikte u Tampi na Floridi.
Starki je zahtevao da ovo shvate kao pravi borbeni zadatak, u pravom ratu. Neizbežna je bila potpuna tišina. Uglavnom su se služili rukama da daju znake. Ako bi neko morao da se nakašlje, to je činio u okovratnik ili u rukav. Narednik Grifin im je čvrsto spakovao rančeve pa ništa nije mrdalo ni zvečalo dok su hodali.
Sva trojica su se namazala sredstvom protiv insekata, pa maskirnom bojom. Od jutra nisu popušili ni jednu jedinu cigaretu.
Grešaka nije bilo.
Starki je planirao da se ubistvo desi negde između Harpers Ferija i Laudonskih visova. Tamo staza pojedinim delovima prolazi kroz gustu šumu, beskrajni zeleni tunel koji će njima dobro poslužiti. Mnogo rododendrona i planinskog lovora. Na sve su obraćali pažnju.
Te noći uopšte nisu dizali logor i pazili su da ne ostavljaju tragove da su uopšte bili u toj šumi.
Braunli Haris je otišao u još jednu izviđačku misiju u pola osam te večeri, pred sam suton. Kad se vratio sunce je zašlo, a mrak je pao na Ej-Ti kao pokrov. Šuma je ličila na džunglu, ali samo prividno. Oko kilometar od mesta gde su bili prolazio je državni drum.
Haris je podneo Starkiju izveštaj.
„Meta br. jedan je otprilike dva kilometra od nas. Meta br. dva je na manje od tri. Sve i dalje izgleda povoljno po nas. Spreman sam.“
„Ti si uvek spreman za lov i ubijanje“, primetio je Starki. „No u pravu si, sve nam ide naruku. Naročito ovaj prijateljski, susedski poverljiv stav tih rekreativnih planinara.“ Starki je doneo odluku.
„Krećemo do tačke na pola puta između prve i druge mete. Tamo ćemo čekati. I upamtite, ne smemo da budemo aljkavi. Predugo smo predobri da bismo sad uprskali.“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:45 pm







Glava 45

KRETANJE KROZ ŠUMU olakšao im je i skoro pun mesec. Starki je unapred znao da će tako biti. Nije on samo mahnito voleo da sve drži u svojim rukama. Bio je opsednut pojedinostima jer, ako njih zanemariš, možeš da pogineš ili budeš uhvaćen. Znao je da će temperatura biti blaga, vetar umeren i da neće biti kiše. Od kiše bi se stvorilo blato, u blatu bi ostalo mnogo otisaka stopala, a otisci stopala nisu prihvatljivi u njihovoj misiji.
Dok su hodali kroz šumu, nisu govorili. Možda tamo i nije bila potrebna tolika predostrožnost, ali tako su navikli, tako su ih naučili za borbu. Uporno su im utuvljivali prosto pravilo: upamtite kako ste obučavani i nikad ne izigravajte junake. Osim toga, takva disciplina im je omogućavala da se usredsrede. Cilj im je bilo ubijanje koje će uskoro početi.
Dok su napredovali, svaki je bio u svom svetu: Haris je zamišljao ta ubistva s pravim licima i telima; Starki i Grifin su mislili na isto ali su se i nadali da ih Haris nije navukao opisujući im metu. Starki se sećao kad je jednom Braunli raportirao kako im je plen vijetnamska školarka, pa je još i podrobno opisao. Kad su došli na mesto za ubistvo, seoce u dolini An Lao, zatekli su debelu ženu od sedamdeset i nešto godina s crnim bradavicama po čitavom telu.
Razmišljanje im je prekinuo muški glas koji se prolomio šumom. Starki je hitro digao ruku kao upozorenje.
„Hej! Hej! Štaje to? Ko je tamo?“, vikao je glas. „Ko je tamo?“
Njih trojica su stala. Haris i Grifin su pogledali Starkija, koji je i dalje držao dignutu ruku. Niko se nije odazvao tom neočekivanom glasu.
„Sintija? Jesi li to ti, šećeru? Nije smešno, da znaš.“
Muškarac. Mlad. Očigledno uznemiren.
Tad je neko uperio jarkožutu svetlost prema njima, a Starki je pošao prema njenom izvoru.
„Zdravo.“ Samo to je izgovorio.
„Šta je bre ovo? Vi ste vojska?“, pitao je dalje glas. „Šta radite ovde? Na obuci ste? Na Apalačijan trejlu?“
Starki je konačno upalio svoju baterijsku lampu. Obasjao je belca u kasnim dvadesetim godinama, sa šortsem oko gležnjeva i debelom rolnom toalet-papira u ruci.
Mršavko. Poduža crna kosa. Brada od jednog dana. Nikakva pretnja.
„Na manevrima smo. Izvini što smo te ovako prepali“, rekao je Starki mladiću koji je čučao pred njim. Malo se zakikotao pa se okrenuo Harisu. „Ko je sad pa ovo?“, šapnuo mu je.
„Par broj tri. Sranje. Mora da su zaostali iza mete broj dva.“
„Dobro. Promena plana“, kazao je Starki. „Ja ću se pobrinuti za ovo.“
„Razumem.“
Starki oseti hladnoću u grudima i pretpostavi da je i njegovi prijatelji osećaju. Događalo se to u bici, naročito ako nešto krene naopako. Čula su izoštrenija. Zapravo, bio je svestan svega oko sebe, pa i onoga na obodu vidnog polja. Srce mu je tuklo snažno, ujednačeno, uredno. Obožavao je ta snažna osećanja - neposredno pred dešavanja.
„Hoćete li me sad ostaviti malo?“, pitao je momak vršeći nuždu. „Ako nemate ništa protiv.“ Odjednom se upalilo jarkije svetlo - Braunli Haris je snimao novi film.

„Hej, jebote, je l’ to kamera?“
„Još kako“, rekao je Starki. Skočio je na skupljenog momka pre nego što je ovaj i shvatio šta se zbiva. Povukao ga je za dugu kosu i nožem mu prerezao vrat.
„Kako izgleda ženska?“, pitao je Grifin Harisa, koji je i dalje snimao.
„Ne znam, napaljenko. Devojka je jutros spavala. Nisam je ni video.“
„Dečko nije loše izgledao“, rekao je Grifin. „Zato mislim da devojka obećava. Uskoro ćemo saznati.“




Glava 46

SAMPSON I JA smo se opet vozili putem 1-95, sad prema Harpers Feriju u Zapadnoj Virdžiniji. U okolini te varoši dogodilo se okrutno dvostruko ubistvo. Zasad ni policija ni FBI nisu u njemu našli nikakvog smisla. No za nas je ono imalo mnogo smisla. Tamo su bile naše tri ubice.
Odavno nismo imali ovoliko vremena za razgovor. Prvog sata smo bili pravi policajci koji razmatraju žrtve ubistva, dvoje planinara na Apalačijan trejlu, neku moguću vezu s Elisom Kuperom ili žrtvama u Arizoni i Nju Džersiju. Pročitali smo beleške istražnih detektiva. Izveštaj je mračan i užasan. Mladom paru u dvadesetim godinama, grafičkom dizajneru i arhitekti, prerezali su grla. Nevinima. Potpuno nelogično ubistvo. Oba tela su obojena u crveno, zbog čega su me i pozvali iz FBI-ja.
„Hajde malo da se odmorimo od te klanice“, konačno je predložio Sampson. Stigli smo otprilike na pola puta na jug.
„To ti je dobro. I meni je potreban predah. Ionako ćemo uskoro biti do kolena u govnima. Šta se još dešava? S kim se viđaš u poslednje vreme?“, pitao sam ga. „S nekim ozbiljno? S nekim zabavnim?“
„S Tabitom“, odgovorio je. „Karom, Natali, La Tašom. Znaš Natali. Advokat u Ministarstvu stambene izgradnje. Čujem da ti je prošlog vikenda nova devojka iz San Franciska bila u poseti. Inspektor Džemila Hjuz. Odeljenje krvnih delikata.“
Nasmejao sam se.
„Ko ti je to ispričao?“ Džon je nabrao čelo.
„Da vidimo. Nana mi je rekla. I Dejmon. I Dženi. Možda je nešto pomenuo i mali Aleks.
Razmišljaš da se opet skrasiš? Čujem da je Džemila nešto posebno. Da nije predobra za tebe?“ I dalje sam se smejao.
„Trpim previše pritiska, Džone. Svi hoće da opet imam vezu. Da prebrodim nedavne nesreće. Da se skrasim i živim pristojno.“
„Dobar si ti u tome. Dobar otac, dobar muž. Tako te ljudi vide.“
„A ti? Kako me ti vidiš?“
„Vidim i ja sve tvoje dobre strane. Međutim, vidim i tamnu stranu. Vidiš, ti delimično želiš da budeš drugi Klif Hakstabl, s druge strane si veliki, zli vuk. Pričaš da ćeš napustiti policiju - možda i hoćeš. Ali, Alekse, ti voliš lov.“ Pogledao sam Sampsona. „Isto mi je rekao i Kajl Krejg. Skoro tim rečima.“
Sampson je klimnuo glavom.
„Vidiš? Nije taj Kajl budala. Jeste bolesni, izvitopereni skot, ali nije glup.“
„Kad ja već toliko volim lov, ko će se prvi skrasiti? Ti ili ja?“
„Nije ovo takmičenje. Ja nemam uzor porodice. Znaš i sam. Otac je otišao kad sam imao tri godine. Možda je imao razloga. Majka nikad nije bila kod kuće. Bila je prezauzeta kurvanjem i fiksanjem. Oboje su me voštili. Tukli su se i među sobom. Otac je triput majci razbijao nos.”
„Bojiš se da bi bio loš otac?“, pitao sam. „Zato se nisi skrasio?“ Razmislio je malo o tome.

„Ne bojim se. Volim decu. Naročito kad su tvoja. Volim i žene. Možda u tome i jeste nevolja - previše volim žene“, rekao je Sampson i zasmejao se. „Izgleda da i žene vole mene.“
„Izgleda da znaš ko si.“
„To je dobro. Samospoznaja je dobar početak“, zaključio je i iscerio se. „Koliko sam vam dužan, doktore Krose?“
„Ništa ne brini. Staviću ti to na raboš.“
Video sam pred nama znak: Harpers Feri, tri kilometra. Tamo su jednog čoveka uhapsili zbog ubistva.
Bivšeg pukovnika bez dosijea. Sadašnjeg baptističkog sveštenika.
Zanima me je li neko u blizini mesta gde je izvršeno ubistvo video tri muškarca sumnjivog izgleda. I je li jedan od njih snimao šta se događa.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:46 pm





Glava 47

SAMPSON I JA smo se susreli sa sveštenikom Risom Tejtom u sobičku u skromnom zatvoru Harpers Ferija. Tejt je bio sitan pročelav čovek sa zulufima do ispod ušiju; nije mnogo ličio na nekadašnje vojno lice. Iz vojne službe se povukao 1993, a sad je predvodio baptističku kongregaciju u Kaupensu u Južnoj Karolini.
„Oče Rise, možete li nam reći šta vam se dogodilo juče na Apalačijan trejlu?“, pitao sam ga pošto smo mu se predstavili. „Recite nam sve što možete. Došli smo da čujemo vašu stranu priče.“
Tejt je sumnjičavo pogledao Sampsona pa mene. Mislim da je nesvesno uporno češao glavu i lice dok se osvrtao po sobi. Izgledao je strašno zbunjeno. Očigledno je bio nervozan i uplašen, što mu uopšte nisam zamerao, naročito ako mu je podmetnuto i namešteno dvostruko ubistvo.
„Možda biste vi prvo mogli da odgovorite na nekoliko mojih pitanja“, progovorio je na jedvite jade. „Zašto vas zanima šta se dogodilo na stazi? To ne razumem. Ne razumem ništa od svega što me je snašlo poslednja dva dana.“
Sampson me je pogledao. Hteo je da mu objasnim. Počeo sam od naše veze s Elisom Kuperom i ubistvima koja su izvršena u Fort Bregu.
„Vi zapravo verujete da je narednik prve klase Kuper nevin?“, upitao je kad sam ja ućutao. Klimnuo sam glavom.
„Da, verujemo. Smatramo da mu je podmetnuto, namešteno. Doduše, još ne znamo zbog čega. A ne znamo ni ko stoji iza toga.“
Sampson je imao pitanje.
„Jeste li se vi i Elis Kuper upoznali za vreme vojne službe?“ Tejt je zavrteo glavom.
„Nikad nisam bio u Bregu. Ne sećam se narednika Kupera iz Vijetnama. Ne, ne sećam ga se.“ Trudio sam se da ostanem uzdržan. Ris Tejt je bio stegnut, uštogljen i ozbiljan čovek, pa sam razgovor vodio što sam manje zloslutno mogao.
„Oče Rise, odgovorili smo vam na pitanja. Hoćete li sad vi da odgovorite na naša? Ako ste nevini za ta ubistva, mi smo tu da vam pomognemo da se izvučete. Slušaćemo vas sa razumevanjem.“
Zamislio se na tren, pa odgovorio:
„Pretpostavljam da je narednik Kuper proglašen krivim. Je li u zatvoru? Voleo bih da razgovaram s njim.“
Pogledao sam Sampsona, pa opet Risa Tejta.
„Narednik Kuper je nedavno pogubljen u Severnoj Karolini. Mrtav je.“ Tejt je polako zaklimao glavom.
„Bože, Gospode Bože. A samo sam uzeo odmor od nedelju dana, da malo predahnem. Volim da kampujem i planinarim. To mi je ostalo iz vojske, ali i od ranije. Bio sam u izviđačima, Orlovima iz Grinzboroua. Pod ovim okolnostima to pomalo smešno zvuči.“ Pustio sam ga da priča. Izviđač orao u njemu je želeo - imao potrebu - da to istera.
„Razveden sam već četiri godine. Kampovanje mi je jedino pravo utočište, pribežište. Uzimam odmor dve nedelje godišnje, uz to još poneki dan kad ga ugrabim.”
„Je li iko znao da nameravate izlet na Apalačijan trejl? ”

„Znali su svi u crkvi. Nekoliko prijatelja i suseda. Nisam ja to tajio. Zašto bih? ” Sampson je pitao:
„Je li znala vaša bivša žena? ”
Tejt je razmislio pa odahnuo glavom.
„Ne razgovaramo često. Trebalo bi i to da vam kažem - udario sam Helenu pred razvod. Ona me je izazvala, ali ja sam je udario. To mi je na savesti. Nema izgovora da muškarac udari ženu. ”
„Ispričajte nam šta je bilo juče. Recite nam sve čega se setite”, rekao sam.
Tejtu je bilo potrebno desetak minuta da nam opiše pojedinosti tog dana. Rekao je da se probudio u sedam i video da je jutro maglovito. Nije žurio da stigne na stazu, pa je doručkovao u kampu. Na pešačenje se uputio u pola devet i tog dana prešao veliki komad staze. Prošao je pored dve porodice i jednog starijeg para. Prethodnog dana je video jednu majku s dve kćerke pa se nadao da će ih sustići, ali nije uspeo. Konačno je opet pripremio kamp u šest.
„Zašto ste hteli da stignete te tri žene? ”, pitao je Sampson. Tejt je slegnuo ramenima.
„Samo sam sanjario. Majka je bila zgodna, u ranim četrdesetim. Očigledno su i one volele planinarenje. Pomislio sam da bismo mogli da idemo zajedno. To je česta pojava na Ej-Tiju. ”
„Jeste li videli još nekog tog dana?“, pitao je Sampson.
„Ne sećam se nikog upadljivog. Razmisliću. Ovde barem imam vremena. A i motiva.“
„Dobro, znači videli ste one porodice, stariji par, majku s dvema kćerkama. Jeste li videli još neku grupu na stazi? Muškarce planinare? Pojedince?“
Zavrteo je glavom.
„Ne, ne sećam se nikog sumnjivog. Te noći nisam čuo ništa neobično. Dobro sam spavao. To je prednost planinarenja. Ustao sam ujutro i krenuo u pola osam. Dan je bio divan, bistar kao suza, i videlo se kilometrima uokolo. Oko podne je naišla policija i uhapsila me.“ Sveštenik Tejt me je pogledao. U sitnim očima sam mu video molbu, želju za razumevanjem. „Kunem se da sam nevin. Nikog nisam povredio tamo u šumi. Ne znam otkud mi krv na delovima odeće. To čak nisam ni nosio onog dana kad je to siroto dvoje ubijeno. Nikog nisam ubio. Neko mora da mi poveruje.“
Sledio sam se od njegovih reči. Narednik Elis Kuper je rekao maltene isto.




Glava 48

Moj poslednji slučaj na krvnim deliktima. I to baš nezgodan. Poslednjih nekoliko dana o njemu mnogo razmišljam, a sasvim me je opteretio dok smo se utrnuli vraćali kući iz Harpers Ferija u Zapadnoj Virdžiniji.
Još nisam dao otkaz na poslu. Zašto nisam? I dalje sam prihvatao slučajeve ubistva u Vašingtonu iako većinom nisu bila neki izazov. Sitni diler je ubijen u opštinskim blokovima, ali za njega niko nije mario. Jedna dvadesetogodišnjakinja je ubila muža nasilnika, očigledno u samoodbrani. Bar je meni to bilo jasno. Elis Kuper je mrtav. A sad je Ris Tejt optužen za ubistva koja verovatno nije počinio.
Tog vikenda sam iskoristio sakupljene milje i odleteo do Tempe u Arizoni. Unapred sam zakazao sastanak sa Suzan Etra, čiji je muž osuđen za ubistvo vojnika homoseksualaca. Gospođa Etra je tužila vojsku zbog nepravednog pogubljenja. Bila je uverena da joj je muž nevin i da ima dovoljno materijala to i da dokaže. Ja sam hteo da otkrijem je li i potpukovniku Džejmsu Etri možda podmetnuto ubistvo. Koliko još ima takvih žrtava?
Gospođa Etra je bila stegnuta i nervozna kad je otvorila vrata. Iznenadio sam se što sam u njenoj dnevnoj sobi zatekao nekog muškarca bezizražajnog lica. Ona mi je objasnila kako je htela da je zastupa njen advokat. Sjajno.
Advokat je bio preplanuo, zalizane crne kose prošarane sedim, u skupom odelu boje antracita i crnim kaubojskim čizmama. Predstavio se kao Stjuart Fišer iz Los Anđelesa.
„Ovde sam da štitim interese gospođe Etra, detektive. Ona je pristala na razgovor s vama zbog mogućnosti da dođemo do istine o nepravednom hapšenju i osudi njenog muža.”
„Shvatam“, rekao sam. „Jeste li vi branili potpukovnika Etru na suđenju?“, pitao sam. Fišer je zadržao pokeraški izraz lica.
„Ne, nisam. Ja sam estradni advokat slavnih. Doduše imam iskustva s krvnim deliktima. Prvi posao mi je bio u tužilaštvu u Laguna biču. Radio sam tamo šest godina."
Fišer mi je zatim objasnio kako je gospođa Etra priču o svom mužu nedavno prodala Holivudu.
Sad sam se ja stegao.
Suzan Etra mi je oko pola sata iznosila sve što zna. Potpukovnik Etra, njen muž, dotad nikad nije upadao u nevolje. Koliko je njoj poznato nikad nije bio netrpeljiv prema homoseksualcima, bilo muškarcima bilo ženama. A on je navodno otišao u kuću dvojice vojnika homoseksualaca i ubio ih pucavši u njih u krevetu. Na suđenju su tvrdili kako je bio beznadežno zaljubljen u mlađeg od njih.
„Oružje kojim je izvršeno ubistvo je vojnički revolver. Je li pronađen ovde u kući? Pripadao je vašem mužu?“, pitao sam.
„Nekoliko dana pre ubistva Džim je primetio da nema revolvera. Bio je vrlo organizovan i uredan, naročito s oružjem. A onda se, baš zgodno, pištolj pojavio u kući i policija ga je našla.“
Advokat Fišer je, izgleda, procenio da sam bezopasan pa je otišao pre mene. Kad je izašao, pitao sam gospođu Etra mogu li da pogledam stvari njenog muža.
Gospođa Etra je rekla:
„Imate sreće što su Džimove stvari uopšte još ovde. Znate li samo koliko puta sam pomislila da odeću odnesem u mesnu dobrotvornu ustanovu. No samo sam ih prebacila u gostinsku sobu.“
Krenuo sam za njom hodnikom do te sobe. Tu me je ostavila. Sve je bilo uredno složeno i na

svom mestu, a ja nisam mogao da se otrgnem utisku kako su Suzan i Džejms Etra ovako živeli pre ubistva i haosa koji im je razorio život. Nameštaj je bio čudna mešavina svetlog drveta i tamnijih starinskih komada. Sto s maketom bojnog polja uz jedan zid stajao je pun olovnih topova, tenkova i vojnika iz raznih ratova. Uz maketu je bila zaključana vitrina s oružjem. Svaki komad je bio obeležen.
KOLT 1860. VOJNI REVOLVER, KALIBAR 44, CEV OD 5 INČA.
BRZOMETNA SPRINGFILD PUŠKA, KORIŠĆENA U RATOVIMA PROTIV INDIJANACA. SAČUVANI ORIGINALNI BAJONET I KOŽNI REMENIK.
PUŠKA MARLIN, OKO 1893, SAMO CRNI BARUT.
Otvorio sam plakar pored vitrine. Odeća potpukovnika Etre bila je razdeljena na civilnu i vojnu.
Nastavio sam da pregledam razne komode.
Preturao sam po fiokama jedne visoke komode i tu naišao na lutkicu od slame.
Steglo mi se u stomaku. Jeziva lutkica je bila ista kao ona koju smo našli u kući Elisa Kupera kod Fort Brega. Potpuno istovetne - kao da su kupljene na istom mestu. Je li ih kupio isti čovek? Ubica?
Zatim sam u drugoj fioci našao budno oko bez kapka. Kao da je gledalo pravo u mene. Oko na straži koje čuva svoje gadne tajne.
Duboko sam udahnuo, pa izašao i pozvao gospođu Etra u sobu. Pokazao sam joj lutkicu i svevideće oko. Ona je zatresla glavom i zaklela mi se da ih dotad nije videla. U očima sam joj video zabunu i strah.
„Ko je bio u mojoj kući? Sigurna sam da lutke nije bilo kad sam selila Džimove stvari“, ubeđivala me je. „Sasvim sam sigurna. Kako su dospele ovamo? Detektive Krose, ko je stavio te grozne stvari u moju kuću?“
Dozvolila mi je da ponesem lutkicu i oko. Nije ih želela kod sebe i ja sam je razumeo.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:46 pm






Glava 49

U MEĐUVREMENU istraga se nastavljala i na drugom frontu. Džon Sampson je skrenuo crni merkuri kuguar s puta 35 na Mantoloking na džersijskoj obali i uputio se u pravcu okeana. Point Plezent, Bej Hed i Mantoloking su povezana priobalna naselja, a kako je bio oktobar, ona su skoro opustela.
Zaustavio se na Istočnoj aveniji i rešio da protegne noge posle vožnje od Vašingtona.
„Gospode, kakva je plaža“, tiho je promrmljao Sampson stigavši preko javnog stepeništa do dina.
Na jedva četrdeset metara od njega prostirao se okean.
Dan je bio savršen. Dvadesetak stepeni, sunčano, plavo nebo bez oblačka, vazduh neverovatno bistar i čist. Zapravo, razmišljao je, ovo je bolji dan za plažu od većine dana leti, kad su ova mesta uz obalu krcata gostima i njihovim vozilima.
Veoma mu se dopao prizor koji se širio pred njim. Opuštalo ga je to tiho, lepo priobalno naselje. Iako mu je to bilo neobjašnjivo, u poslednje vreme je posao u Vašingtonu bio žešći i grozniji nego obično. Opsedala ga je smrt Elisa Kupera, njegovo ubistvo. Tih dana mu je u glavi zaista bilo teško. Ovde to nije bio slučaj, a razbistrilo mu se u trenu. Činilo mu se da sve čuje i vidi neuobičajeno jasno.
Pomislio je kako je bolje da prione na posao. Već je skoro pola četiri, a on je rekao da će tad stići u kuću Bili Hjuston. Muž gospođe Hjuston je navodno ubio drugo vojno lice u obližnjem Fort Monmautu. Žrtva je nađena lica obojenog u belo i plavo.
Hajde i to da obavimo, rekao je u sebi Sampson otvorivši kapiju od letvica pa po stazi posutoj školjkama pošao ka prostranoj kući opšivenoj mrkim drvenim pločama. Ta kuća na plaži i njena okolina učinili su mu se gotovo nestvarni. Čak mu se dopao i natpis na tabli: PRONAĐENI RAJ.
Gospođa Hjuston mora da ga je posmatrala iz kuće. Čim je kročio na stepenice, ona je otvorila vrata i izašia da ga dočeka.
Bila je to sitna Afroamerikanka, privlačnija nego što je očekivao. Nije bila baš nalik filmskoj zvezdi, ali nešto kod nje mu je privuklo i zadržalo pažnju. Na sebi je imala široki svetli šorts i crnu majicu, a išla je bosa.
„Izabrali ste baš lep dan da dođete“, kazala je i osmehnula se. Lepo se i osmehivala. Jedino što je bila minijaturna - verovatno tek metar i pedeset visoka - a sumnjao je da je teža od pedeset kilograma.
„Zar nije ovako svakog dana?“, pitao je Sampson uspevši da se i sam nasmeši. Popeo se na škripavi drveni trem i dalje iznenađen gospođom Hjuston.
„U stvari“, rekla je ona, „ovde su mnogi dani ovakvi. Ja sam Bili Hjuston. Naravno, to znate.“ Pružila mu je ruku. Bila je topla i meka, i tako mala u odnosu na njegovu.
Držao ju je nešto duže nego što je nameravao. Zašto li je to uradio? Verovatno delom zbog onoga što je preturila preko glave. Njen muž je pogubljen pre skoro dve godine, a ona je branila njegovu nedužnost glasno i jasno do kraja, pa i kasnije. Ova priča mu je bila poznata.
A možda se rukovao dugo i zbog ženinog osmeha, od kojeg se osećao prijatno. Reagovao je na nju kao i na to mesto i lepo vreme. Odmah mu se dopala. Kako i ne bi. Bar zasad.
„Hajde da razgovaramo dok šetamo po plaži“, predložila je. „Možda bi trebalo prvo da skinete cipele i čarape. Vi ste gradsko dete, zar ne?“




Glava 50

SAMPSON JE UČINIO što mu je rekla. Zašto ne bi istraga ubistva - ili bar ovaj razgovor - dobila i neke lepe primese? Osećao je topli prijatni pesak pod bosim stopalima dok su prošli ispred te velike kuće pa se uspeli na visoku, široku dinu od belog peska s lelujavom visokom travom.
„Vaša kuća je svakako nešto posebno“, rekao je on. „Malo je reći da je lepa.“
„I ja tako mislim“, složila se ona pa se okrenula k njemu smešeći se. „Naravno, ovo nije moja kuća. Ja živim nekoliko blokova dalje u unutrašnjosti kopna, u jednoj od onih prizemnih kućica pored kojih ste prošli dolazeći ovamo. Samo čuvam kuću O’Brajanovima dok su Robert i Keti preko zime u Fort Loderdejlu.“
„To uopšte nije loša dužnost“, rekao je Sampson. Njemu se čak činilo kao da je to odličan posao;
„Ne, nimalo nije loša.“ Brzo je promenila temu: „Detektive, hteli ste da razgovaramo o mom pokojnom mužu. Hoćete li mi reći zbog čega ste ovde? Podilaze me žmarci otkad ste se javili. Zašto ste hteii da se vidite sa mnom? Šta znate o slučaju moga muža?“
„Žmarci?“, začudio se Sampson. „Ko još to govori?“ Ona se nasmejala.
„Izgleda da govorim ja. Prosto mi je izletelo. To me svrstava generacijski i poreklom, zar ne? Odrasla sam na napoličarskoj farmi u Alabami, kod Montgomerija. Generaciju vam neću reći. Nego, detektive, zašto ste ovde?“ Pošli su niz peščanu padinu k vodi, jarkoplavoj i zelenoj, i pokrivenoj belom penom. Bilo je neverovatno - skoro ni žive duše duž cele obale. Sve te sjajne kuće, vile, a nigde nikog sem galebova.
Dok su išli ka severu ispričao je gospođi Hjuston o svom prijatelju Elisu Kuperu i onome što se dogodilo u Fort Bregu. Rešio je da joj ne pominje ostala ubistva povezana s vojnim licima.
„Mora da vam je bio dobar prijatelj“, rekla je kad je Sampson završio priču. „Očigledno ne odustajete lako.“
„Ne mogu da odustanem. Bio mi je jedan od najbliskijih prijatelja koje sam imao. Zajedno smo bili tri godine u Vijetnamu. On je prvi odrasli muškarac koji nije gledao samo sebe. Znate, nešto kao otac kog nisam imao.“
Klimnula je glavom, ali ništa više nije pitala. Sampson je pogleda. Još se nije navikao na njenu sićušnu građu. Pomislio je kako bi je mogao poneti pod rukom.
„Osim toga, gospođo Hjuston, sasvim sam uveren da Elis Kuper nije počinio ta ubistva. Nazovite to šestim čulom ili već tako nečim, ali siguran sam. Sam mi je to rekao neposredno pred pogubljenje. To ne mogu da prevaziđem. Jednostavno ne mogu.“
Uzdahnula je, a on joj je na licu primetio bol. Video je da nije prebolela muževljevu smrt i sve što se dogodilo, ali ona se još nije mešala u njegovu priču. To je bilo zanimljivo. Očigledno je vrlo uviđavna.
Zaustavio se pa je i ona stala.
„Šta je bilo?“, pitala ga je.
„Vi ne pričate lako o sebi, zar ne?“, pitao ju je. Nasmejala se.
„O, pričam. Kad počnem, još kako pričam. Verujte mi da ponekad i preterujem. No zanimalo me

je šta ćete vi reći i kako ćete to reći. Hoćete li sada da vam ispričam o svom mužu? O onome što mu se dogodilo? Zbog čega sam ubeđena da je i on nedužan?“
„Želim da čujem sve o vašem mužu“, kazao je Sampson. „Molim vas.“
„Ubeđena sam da je Lorens ubijen“, počela je. „Pogubila ga je država Nju Džersi. Međutim, neko drugi je želeo da on umre. Hoću da znam ko mi je ubio muža, kao što vi hoćete da znate ko je ubio vašeg prijatelja Elisa Kupera.“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:47 pm







Glava 51

SAMPSON I GOSPOÐA Bili Hjuston seli su na pesak pred jednom ogromnom kućom na obali koja mora da je imala bar dvanaest spavaćih soba. Sad je bila prazna, zatvorenih kapaka, što je Sampson smatrao za beskrajnu štetu. Znao je u Vašingtonu za ljude koji su živeli u napuštenim zgradama bez prozora, bez grejanja i bez vode.
Nije mogao od nje da odvoji pogled. Bila je na tri nivoa, s terasama ukrug na spratovima. Natpis na velikoj tabli ubodenoj u pesak blizu kuće glasio je: ove dine su zaštićene,
DRŽITE SE STAZE. KAZNA 300 DOLARA. Ti ljudi su ozbiljno shvatali svoje vlasništvo ili prirodnu lepotu, a možda i jedno i drugo, razmišljao je on.
Bili Hjuston se zagledala u okean i progovorila.
„Ispričaću vam šta je bilo one večeri kad se dogodilo ubistvo“, rekla je. „Radim kao medicinska sestra u Domu zdravlja u Toms Riveru. U jedanaest mi se završila smena pa sam kući stigla u pola dvanaest. Lorens me je skoro uvek čekao budan. Obično bismo prepričali kako je ko proveo dan.
Sedeli bismo na kauču. Možda gledali televiziju, uglavnom komične serije. Bio je krupan kao vi i uvek je govorio kako može da me nosi u džepu.“
Sampson je nije prekidao, samo je slušao kako uobličava priču.
„Ono po čemu najviše pamtim to veče jeste da je bilo obično, detektive. Lorens je gledao seriju Stiva Harvija, a ja sam se nagla nad njim i poljubila ga. Stavio me je sebi u krilo pa smo neko vreme pričali. Onda sam otišla da se presvučem.
Kad sam izašla iz spavaće sobe, nasula sam sebi čašu širaza i pitala muža hoće li da ispečem kokice. Nije hteo. Pazio je na težinu jer se ponekad gojio zimi. Bio je raspoložen, duhovit, vrlo opušten. Nije bio napet, ništa ga nije mučilo. To nikad neću zaboraviti.
Dok sam sipala vino, začulo se zvono na vratima. Pošto sam već bila na nogama, otišla sam da otvorim. Na vratima su stajali vojni policajci. Progurali su se pored mene u kuću i uhapsili Lorensa zbog stravičnog ubistva koje je počinio samo nekoliko sati ranije te večeri.
Sećam se da sam gledala muža i da je on gledao mene. Vrteo je glavom potpuno zabezeknut. To nije mogao da odglumi. Onda je rekao policajcima: ’Pogrešili ste. Ja sam narednik vojske Sjedinjenih Država.’ Tad ga je jedan policajac oborio udarcem palicom.“




Glava 52

TRUDIO SAM SE DA ZABORAVIM kako radim na slučaju, da nosam sa sobom slamnu lutkicu i zlo oko bez kapka, da tragam za ubicama, da sam odlučniji nego ikad ranije.
Ušao sam u predvorje odmarališta Vajdnam bats u Tempi i tamo zatekao Džemilu. Ona je doletela iz San Franciska da se nađe sa mnom. Tako smo isplanirali.
Na sebi je imala narandžastu svilenu bluzu i nešto tamniji džemper prebačen preko ramena, tanke zlatne narukvice i sićušne minđuše. Izgledala je sasvim prikladno za Dolinu sunca, kako sam čuo da nazivaju oblast Feniksa, Skotsdejla, Mese, Čandlera i Tempe.
„Mislim da to već znaš“, rekao sam prišavši joj i čvrsto je zagrlivši, „izgledaš prelepo. Od tebe mi zastaje dah.“
„Zaista?“, upitala je naizgled iznenađeno. „Ovo je lep početak vikenda.“
„A nisam ni jedini koji to misli. Svi u predvorju te zagledaju.“ Nasmejala se.
„Sad znam da me zavitlavaš.“
Džemila me je uzela za ruku pa smo pošli na drugu stranu predvorja. Iznenada sam stao, okrenuo je i zagrlio. Zagledao sam joj se u lice, pa je poljubio. Poljubac je bio dug i sladak jer sam ga čekao.
„I ti sasvim dobro izgledaš“, rekla je kad smo se poljubili. „Uvek izgledaš dobro. Poveriću ti nešto. Kad sam te prvi put videla, onda na aerodromu u San Francisku, meni je zastao dah.“
Zasmejao sam se i prevrnuo očima.
„Bolje da krenemo gore, u sobu, dok ovde ne napravimo neko čudo.“ Džemila se priljubila uz mene i hitro me poljubila.
„Mogli bismo da napravimo veliko čudo.“ Opet smo se poljubili. „Alekse, ja se ovako ne ponašam. Šta je to sa mnom? Šta me je to snašlo?“
Još jednom smo se zagrlili pa pošli ka hotelskim liftovima.
Naša soba je bila na poslednjem spratu, s pogledom na obris Feniksa u daljini i na vodopad koji se spušta do bazena. Videle su se staze za šetnju i trčanje, teniski tereni i jedan ili dva terena za golf. Rekao sam Džemili da je obližnji teren za američki fudbal verovatno stadion San devil.
„Mislim da tu igraju sportisti s Univerziteta države Arizone.“
„Želim sve da saznam o Tempi i sportistima s univerziteta“, rekla je Džemila, „ali malo kasnije.“
„O, dobro.“
Dotakao sam joj svilenu bluzu.
„Ovo je meko.“
„I trebalo bi da bude.“
Lagano sam prešao šakama preko bluze, Džemilinih ramena, vrhova grudi, stomaka. Trljao sam joj rarnena i ona se naslonila na mene pa zaječala i izgovorila:
„Tooooo, molim te, i hvala.“ Sve je ličilo na improvizovani ples, a ni ona ni ja nismo znali šta će tačno dalje biti. Bilo mi je prelepo ponovo s njom.
„Ne žurimo“, prošaputala je, „zar ne?“
„Ne žurimo. Imamo sve vreme ovog sveta. Znaš, ovo se u policijskim krugovima zove namamljivanje.“

„Tačno. Svesna sam toga. Ovo je i zaseda. Možda bi jednostavno mogao da se predaš.“
„U redu, predajem se, inspektore.“
Ništa drugo nije postojalo do nas dvoje. Nisam znao kuda ovo vodi, ali sam naučio da se prepustim, da uživam u svakom trenutku, da ne brinem previše o odredištu. Odavno nisam bio ni s kim osim sa Džemilom onog dana u Vašingtonu. Dugo nikog nije bilo.
„Imaš tako mek dodir“, prošaputala je. „Neverovatno. Ne prestaj.“
„Ni ti.“
„Iznenađen si?“
„Pomalo“, priznao sam. „Verovatno zato što sam video tvoju čvrstu stranu dok smo radili zajedno.“
„Da li te to muči? Moja čvrsta strana?“
„Ne, ne muči me“, rekao sam joj. „Volim i tvoju čvrstu stranu. Samo da ne postaneš gruba prema meni.“
Džem me je odmah gurnula na krevet i pala preko mene. Poljubio sam joj obraze, pa slatke usne.
Mirisala je divno i imala divan ukus. Pod kožom sam joj osećao bilo. Ne žurimo.
„Bila sam muškarača kao dete u Ouklandu. Igrala sam bejzbol, brzometni softbol“, kazala je.
„Želela sam da se dokažem ocu i braći.“
„Jesi li?“
„Još kako. Šta si ti mislio? Bila sam prvakinja države u bejzbolu i trčanju.“
„Da li te i dalje podržavaju?“
„Rekla bih. Da, podržavaju me. Tata je pomalo razočaran što ne igram za Džajentse”, rekla je i nasmejala se. „Smatra da bih izmorila Barija Bondsa.“
Džemila mi je pomogla da skinem pantalone dok sam joj ja otkopčavao suknju. Uzdrhtao sam jer nisam mogao da se uzdržim. Sve vreme ovog sveta.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu