Četiri slepa miša

Strana 3 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:20 am

First topic message reminder :



Pred povlačenje iz vašingtonske policije detektiv Aleks Kros zna da ne može odbiti novi slučaj. Prijatelju njegovog partnera Džona Sampsona podmetnuto je ubistvo i osuđen je na smrt. Ko su njegovi tužioci? Vojska Sjedinjenih Država. Dok nova žena u Krosov život unosi novu nadu posle gubitaka, Kros i Sampson se sukobljavaju s kodom časti i tišine i trojicom nemilosrdnih ubica. No vreba još veća pretnja: njihov poslodavac, smrtonosni genije koji Krosa upoznaje s novim dubinama užasa... poslednji od ČETIRI SLEPA MIŠA.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:47 pm







Glava 53

KAD JE SAMPSON završio razgovor s gospođom Bili Hjuston, bilo je prekasno da se vraća u Vašington, a i dopala mu se atmosfera na obali pa je uzeo sobu u varoši, u Konovers Bej Hed. inu, pansionu koji mu je Bili preporučila.
Samo što je ušao u sobu na trećem spratu, zazvonio je telefon. Zapitao se ko bi mogao ovde da ga zove, u Konvers Bej Hed inu.
„Da?“, javio se. „Džon Sampson.“ Kratko je vladala tišina.
„Ovde Bili. Gospođa Hjuston.“
Seo je na ivicu kreveta sasvim iznenađen, ali nasmešen. Uopšte nije očekivao poziv, nije očekivao da će je ikad više čuti.
„Ovaj, zdravo. Nismo se čuli... odnedavno. Jeste li nešto zaboravili da mi kažete?“
„Ne. Ovaj, da, zapravo jesam. Vi ste došli zbog Lorensa, a ja baš ništa nisam preduzela da vam posetu učinim ugodnijom. Biste li večerali sa mnom u kući? Već nešto pripremam, zato molim vas nemojte da me odbijete. Nemate šta da izgubite. Uzgred, dobra sam domaćica.“
Sampson je zastao, nesiguran je li to dobra zamisao. Nije smatrao da bi mu večera s Bili Hjuston bila gnjavaža. Samo bi mogla da bude neprijatna situacija, možda bi došlo do sukoba interesa.
A opet, kako je ona to predložila, nije ni imao izbora. I šta bi loše moglo da se dogodi?
„To je sjajan predlog. Voleo bih da dođem u kuću na večeru. Kad treba da dođem?”
„Kad god vama odgovara. Ne planiram ništa naročito, detektive. Upaiiću roštilj tek kad stignete.“
„Šta kažete za jedan sat? Je li to u redu? Uzgred, ja sam Džon. Nisam ’detektiv’.“
„Mislim da si mi to već rekao, a znaš da sam ja Bili i, ako nemaš ništa protiv, više volim tako da me zoveš nego gospođa Hjuston. Videćemo se otprilike za jedan sat.“
Prekinula je vezu, a Sampson je još nekoliko sekundi držao slušalicu. Kad bolje razmisli, večera s Bili Hjuston i nije tako loša zamisao. Skidajući se da se istušira, osećao je kako jedva čeka da ode tamo.
Ništa naročito zvuči sasvim dobro.




Glava 54

USPUT JE SAMPSON kupio buket cveća i bocu crnog vina u tržnom centu u Bej Hedu. Kad je stigao pred kuću na plaži, uplašio se da nije preterao. Cveće? Vino? Šta se to događa?
Da li ga je grizla savest zbog toga što je muž ove žene možda ubijen? Ili što je ona prerano postala udovica? Ili to ima neke veze s Elisom Kuperom? Ili samo s Bili Hjuston i njim?
Obišao je kuću do kuhinjskih vrata. Kucnuo je u drveni dovratak.
„Hej? Bili?“, doviknuo je.
Bili? Treba li tako dajoj se obraća?
Nije shvatao zbog čega, ali bio je zabrinut za njenu bezbednost. Zašto? Više niko ne bi povredio Bili Hjuston, zar ne? Ipak je osećao to što je osećao. Prave ubice su i dalje bile na slobodi. Što ne bi bile ovde u Nju Džersiju?
„Otključano je. Izvoli”, viknula je ona. „Ovde sam, na tremu.“
Prošao je kroz kuhinju i video je kako postavlja stočić na otvorenoj prednjoj terasi koja je gledala na okean. Divno mesto za večeru. Niske drvene stolice stajale su poređane po tremu. Pletena fotelja za ljuljanje bila je obojena u tamnoplavo da se slaže s kapcima na prozorima.
Preko dina su se videli okean i nemirna visoka trava.
No pogled mu je privukla ona. Na sebi je imala blistavobelu bluzu i izbledele leviske. Opet je bila bosa. Kosu je vezala u konjski rep. Na usne je stavila sasvim malo karmina.
„Zdravo. Mislila sam da jedemo ovde. Nije ti prehladno?“, pitala je i namignula mu.
Sampson je izašao na široki drveni trem. S okeana je duvao povetarac, ali na tremu je bilo prijatno. Osećao je miris vode, lavande i hajdučke trave.
„Savršeno je“, rekao je. Nije lagao. Temperatura je bila sasvim kako treba, kakvi su bili i sto koji je postavila i pogled na okean. Ničeg takvog nema u jugoistočnoj četvrti Vašingtona.
„Dozvoli da ti pomognem“, rekao je.
„Odlično. Možeš da seckaš povrće i dovršiš salatu. Ili da pečeš meso.“ Sampson se smejuljio.
„I nije mi neki izbor. Napraviću salatu. Ma ne, šalim se. Biće mi draže da pečem meso. Samo da ne moram da nosim kapu ili kecelju s nekim vrcavim natpisom.“
Nasmejala se.
„Nemam ništa od toga. Kad si dolazio iz kuhinje, prošao si pored CD plejera. Izvadila sam gomilu diskova. Izaberi nešto.“
„Je li to proba?“, pitao je. Bili se opet nasmejala.
„Nije, već si prošao sve probe. Zato sam te i pozvala na večeru. Prekini da brineš o meni i tebi.
Nećemo se slomiti. Biće zabavno. Bolje nego što misliš.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:47 pm








Glava 55

BILA JE U PRAVU da će biti naročito. Na svoju sramotu, tih nekoliko sati je zaboravio na Elisa Kupera. Sampson je obično bio ćutljiv u društvu, osim kad nekog dobro poznaje. Delimično zato što je bio stidljiv, jer je oduvek bio tako visok da je štrčao u svakom društvu. No bio je dovoljno iskren prema sebi i priznavao kako ne želi da troši vreme na ljude koji mu ništa ne znače ili neće značiti.
Bili je bila posebna i on je to znao od trenutka kad mu se prvi put obratila. Iznenadilo ga je što je uživao da je sluša o čemu god da priča. O svojim obavezama u Mantolokingu, o dvoje odrasle dece - Endruu, brucošu na Ratgerzu, i Kari, maturantkinji gimnazije u Monmautu, o plimi i njenom uticaju na pecanje strelki s obale i još mnogo čemu. Uz to što je čuvala kuću, i dalje je radila puno radno vreme kao medicinska sestra. Sad je bila u Urgentnom centru i specijalizovala se za traumatologiju odraslih. Vozila se helikopterom do većih traumatoloških centara u Njuarku i Filadelfiji. Jednom davno radila je i kao bolničarka u jedinici MASH.{††}
O njenom mužu nisu pričali do posle večere. Sampson ga je opet pomenuo. Zahladnelo je pa su prešli u dnevnu sobu. Bili je upalila vatru pa je ona pucketala, praštala i grejala sve unutra.
„Ne smeta ti da još malo pričamo o Lorensu?“, pitao je Sampson kad su seli na kauč blizu vatre.
„Ne moramo ako ne želiš.“
„Ne, ne smeta mi. Zaista. Zato si i došao.“
Iznenada je nešto Sampsonu zapalo za oko. Ustao je s kauča i prišao vitrini blizu kamina. Otvorio ju je i izvadio slamnu lutkicu.
Ovo je več vrlo čudno. Pomno ju je proučio. Bio je ubeđen da je to kopija lutke koju je video u kući Elisa Kupera. Uplašio se što je nalazi i u Bilinoj kući. Šta će lutkica ovde?
„Šta je bilo?“, pitala je ona. „Kakva je to jeziva lutka? Ne sećam se da sam je ranije viđala. Šta nije u redu? Odjednom izgledaš tako ozbiljno.“
„Video sam istu ovakvu lutkicu u kući Elisa Kupera“, rekao je. „Iz Vijetnama je. Po tamošnjim selima sam video mnogo ovakvih. Imaju neke veze sa zlim duhovima i mrtvima. Te lutke su crna magija.“
Bili je prišla vitrini i stala pored njega.
„Mogu li, molim te, da je vidim?“ Proučavala je slamnu lutkicu i vrtela glavom.
„Liči na nešto što bi Lorens doneo kući. Kao suvenir. Memento mori. Zaista se ne sećam da sam je ranije videla. Zar to nije čudno? To me podseti - pre nekoliko dana našla sam veliko, ružno oko u istoj ovoj vitrini. Bilo je tako... zlo da sam ga bacila.“
Samspon se zagledao u nju.
„Čudna podudarnost“, rekao je vrteći glavom. Setio se kako Aleks ne želi da veruje u podudarnosti. „Koliko se sećaš, muž ti nikad nije pominjao narednika Elisa Kupera?“, pitao je.
Bili je odmahnula glavom. Sad je delovala uplašeno.
„Nije. Retko je pričao o ratu. Nije voleo što je bio tamo. Još manje je voleo da, kad se vratio odande, razmišlja o svom ratnom iskustvu.“
„Sasvim ga razumem. Kad sam se ja vratio u Vašington, bio sam nekoliko meseci stacioniran u Fort Majeru u Arlingtonu. Jedne subote sam pošao kući u svečanoj uniformi. Sišao sam iz autobusa u centru Vašingtona. Jedna bela devojka u zvoncarama i sandalama prišla mi je i pljunula mi na

uniformu. Nazvala me je ubicom dece. Dok sam živ neću to zaboraviti. Pobesneo sam, okrenuo se i udaljio odatle što sam brže mogao. Ta hipi devojka nije imala predstave šta se tamo događalo, kako je kad te pogode, kad izgubiš prijatelje, kad se boriš za svoju zemlju.“
Bili je sklopila dlanove i polako se ljuljala napred-nazad.
„Ne znam šta da ti kažem o Lorensu. Verovatno bi ti se dopao. Svi su ga voleli. Bio je odgovoran, dobar otac našoj deci. Bio je pažljiv i nežan muž. Pred smrt, mislim dvadeset minuta pred pogubljenje, sedela sam s njim u zatvoru. Zagledao mi se u oči i rekao: ’Nisam ubio tog mladića. Molim te uveri u to našu decu. Molim te, Bili.“
„Da“, rekao je Sampson, „Elis Kuper je rekao nešto slično.“
U dnevnoj sobi je zavladala tišina. Prvi put im je bilo pomalo nelagodno. Na kraju je Sampson morao da progovori.
„Bili, drago mi je što si me pozvala. Bilo mi je divno večeras. Hvala ti. Sad treba da pođem. Već je kasno.“
Stajala je pored njega i nije se micala. Sampson se sagnuo i poljubio je u obraz. Bože, kako je sićušna.
„Ti zaista misliš da ću se slomiti“, rekla je ona ali se smešila. „U redu je.“
Ispratila ga je do auta. Osećali su potrebu da još razgovaraju - uglavnom o noćnom nebu nad okeanom, o njegovoj širini i lepoti.
Sampson je seo u kuguara, a Bili je pošla ka kući. Posmatrao ju je i bilo mu je žao što je veče prošlo i što je verovatno više nikad neće videti. Pomalo je i brinuo zbog nje. Kako je slamna lutkica dospela u kuću?
Ona je zastala na stepenicama pred kućom oslonivši ruku na ogradu. Tada se, kao da je nešto zaboravila, vratila do auta.
„Ovaj... ehm… počela je pa ućutala. Bila je nervozna i nesigurna prvi put otkad su se upoznali. Sampson ju je uzeo za ruku.
„Pomislio sam kako bih voleo da dobijem još jednu kafu“, rekao je. Ona se veselo nasmejala i zavrtela glavom.
„Jesi li uvek ovako pažljiv?“ Samson slegnu ramenima.
„Nisam“, rekao je. „Nikad u životu nisam bio ovakav.“
„No, hajde unutra.“




Glava 56

BILA JE SKORO PONOĆ, a Džemila i ja smo sedeli do grla potopljeni u iskričavi džakuzi u prirodnoj steni odakle se pružao pogled na Feniks u daljini i na pustinju ispred njega. Nad nama je bilo beskrajno nebo. Jedan veliki avion je poleteo iz Feniksa i mene obuze tuga zbog tragedije koja je snašla Trgovinski centar. Upitao sam se hoće ii iko od nas nadalje moći da pogleda avion na nebu bez tih misli.
„Ne želim da izađem iz vode. Nikad“, rekla je ona. „Divno mi je ovde. Ovo nebo nad pustinjom nema kraja.“
Čvrsto sam zagrlio Džemilu i osetio kako joj srce snažno bije uz moje grudi. Noćni pustinjski vazduh je bio svež, pa je zato u džakuziju bilo još lepše.
„Ni ja ne želim da izađem“, šapnuo sam joj uz obraz.
„Zašto onda radimo ovo? Zašto živimo u velikom gradu? Jurimo ubice? Radimo po čitav dan za male pare? Opsednuti ubistvima?“
Zagledao sam joj se u duboke smeđe oči. Postavila je dobra pitanja, ista ona koja sam sebi već sto puta postavio, a naročito poslednjih nekoliko meseci.
„Povremeno mi se to čini kao dobra zamisao. Samo ne i trenutno.”
„Misliš li da ćeš uspeti da ostaviš posao? Da zanemariš adrenalin? Potrebu da znaš kako je ono što radiš važno? Nisam sigurna da ja to mogu, Alekse."
Već sam rekao Džemili da ću verovatno izaći iz vašingtonske policije. Tad je klimnula glavom i kazala kako me razume, ali pitam se da li me je zaista razumela. Koliko puta se ona suočila s ubicama? Je li ijedan njen partner poginuo?
„Nego“, počela je sad, „sve vreme okolišimo. Alekse, šta ti misliš o nama? Ima li nade za dva bivša pajkana?”
Nasmešio sam se.
„Mislim da nam je sjajno. Naravno, to je samo moje mišljenje.”
„Slažem se”, osmehnula se Džemila, „prerano je da se nešto zna. Ali lepo nam je, je l’ da? Danas se uopšte nisam setila da sam detektiv. To mi je prvi put u životu.“
Poljubio sam joj usne.
„Nisam ni ja. Nemoj sad da pokvariš raspoloženje. Prijalo bi mi još ovakvih dana. Ovo je bolje od rešavanja slučajeva ubistva.“
„Zaista, Alekse?“ Široko se osmehnula i privukla me bliže sebi. „Ovo ti je bolje? E pa i meni je.
Zasad je to dovoljno. Drago mi je što sam ovde. Uživam u ovoj večeri. A tebi verujem, Alekse.“ U svemu sam se složio s njom.
Pred samu ponoć, u džakuziju u prirodnoj steni, s pogledom na Feniks i prostranu pustinju.
„Verujem i ja tebi“, rekao sam dok nam je veliki avion Ameriken erlajnsa preletao preko glava.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:48 pm




Deo III PEŠADINAC





Glava 57

VRATIO SAM SE u Vašington u subotu u jedanaest uveče. Išao sam lakšeg koraka i bezrazložno se smejuljio. Tih nekoliko dana sam zaboravio na istragu okrutnih ubistava, a za to je bila zaslužna Džemila.
Nana me je čekala u kuhinji. Šta je sad ovo? Sedela je za stolom bez uobičajene šolje čaja i knjige. Kad je videla da ulazim, mahnula mi je da joj priđem i zagrlila me.
„Zdravo, Alekse. Jesi li dobro putovao? Jesi li pozdravio Džemilu? Nadam se da jesi.“ Pogledao sam je u oči. Učinilo mi se da joj je pogled tužan. Od mene to nije mogla da sakrije.
„Nešto nije u redu.“ Već me je preplavio strah. Je li bolesna? Teško? Nana je odmahnula glavom.
„Ne, nije tako, dušo. Samo nisam mogla da spavam. Nego, pričaj mi kako je bilo na putu. Kako je Džemila?“, pitala je a oči su joj sinule. Nani se Džemila očigledno dopala. Ni to nije mogla da skrije.
„O, dobro je i pozdravlja te. Svi joj nedostajete. Nadam se da ću je nagovoriti da opet dođe ovamo, ali znaš da je ona u duši prava Kalifornijka.“
Nana je klimnula glavom.
„Nadam se da će opet doći“, rekla je. „Džemila je zaista jaka žena. Ona ti je ravna. Ne mogu je kriviti što je sa zapada. Uostalom, Oukland je valjda sličniji Vašingtonu nego San Francisko. Šta ti misliš?“
„Svakako.“
I dalje sam istraživao Nanine oči. Nešto me je mučilo. Ne gnjavi me kao što obično ume. Šta se događa? Skoro čitav minut smo ćutali. Za nas je to neuobičajeno. Obično bismo se bockali dok jedno ne popusti.
„Znaš, imam već osamdeset dve godine. Nisam osećala godine sa sedamdeset, sedamdeset pet, pa ni sa osamdeset. Alekse, sad odjednom osećam svoje godine. Imam ih osamdeset dve. Ni manje ni više.“
Uhvatila me je za ruku i stegla je. Opet joj se u očima videla tuga, možda i strah. U grlu mi je stala knedla. Nešto s njom nije u redu. Samo šta? Zašto mi ne kaže?
„Odnedavno osećam bol u grudima. Dah mi se skratio. To je angina pektoris ili nešto tako. Nije dobro, nije dobro.“
„Jesi li išla doktoru Rodmanu? Ili Bilu Montgomeriju?“, pitao sam je.
„Išla sam Kajli Kouls. Bila je u susedstvu zbog jednog čoveka nedaleko od nas.“ Nisam je razumeo.
„Ko je Kajla Kouls?“
„Doktorka Kajla obavlja kućne posete po jugoistočnoj četvrti. Organizovala je da još desetak lekara i medicinskih sestara obilaze ovaj kraj i pomažu ljudima. Sjajna je lekarka i dobra žena, Alekse. Mnogo je učinila za četvrt. Izuzetno mi se dopada.“
Naježio sam se.
„Nano, nisi ti slučaj za dobrotvorne preglede. Imamo novca da biraš lekara.“

Nana je čvrsto stila oči.
„Molim te saslušaj me. I obrati pažnju na ono što govorim. Imam osamdeset dve godine i neću biti ovde zauvek. Mada bih volela da budem. Dosad sam se čuvala i nameravam i dalje da se čuvam. Volim Kajlu Kouls i imam poverenja u nju. Nju sam izabrala.“
Nana je polako ustala od stola, poljubila me u obraz i otišla u krevet. Barem smo opet počeli da se natežemo.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:48 pm





Glava 58

KASNIJE SAM SE popeo u kancelariju na tavanu. Svi su spavali i u kući je bila tišina.
Volim da radim kad je ovako mirno. Vratio sam se slučaju s vojskom; prosto nisam mogao da ga izbijem iz glave. Nisam ni želeo. Jarko obojeni leševi. Sablasne slamne lutkice. Još jezivije svevideće oko. Nedužna vojna lica kažnjena nepravednim pogubljenjima.
A ko zna koliko još njih čeka izvršenje presude?
Imao sam dosta materijala koji treba proraditi. Kad bi samo neka od tih pogubljenja bila povezana, za vojsku bi to bila prava bomba. Nastavio sam s istraživanjem, malo zagrebao o slamnim lutkicama i zlim očima. Pretražio sam Leksisneksis, gde je bilo obaveštenja iz većine mesnih, nacionalnih, pa i najvećih međunarodnih novina. Mnogi detektivi potcenjuju istraživanje po štampi, ja ne. Rešavao sam slučajeve pomoću obaveštenja koja su policijski zvaničnici davali štampi.
Pročitao sam izveštaje o nekadašnjem desetaru na Havajima. Optužen je za seksualno porobljavanje, mučenje I ubistvo petorice muškaraca od 1998. do 2000. Trenutno čeka izvršenje smrtne kazne.
Čitao sam dalje. Osećao sam kako ne mogu da prestanem da radim na ovom slučaju.
Jedan vojni kapetan ubio je mlađeg oficira u San Dijegu pre manje od tri meseca. Osuđen je i čeka pogubljenje. Njegova žena je podnela žalbu. Osuda je doneta na osnovu dokazivanja putem DNK.
Pribeležio sam: Možda s njim da razgovaram.
Iznenada mi je čitanje prekinuo bat koraka uz tavanske stepenice.
Neko se penje. Žurno.
Osetio sam nalet adrenalina. Pružio sam ruku u fioku pisaćeg stola i spustio je na pištolj.
U sobu je uleteo Dejmon. Bio je preznojen i grozno je izgledao. Nana mi je kazala da spava u svojoj sobi. Očigledno to nije bilo tačno. Izgleda da nije ni bio kod kuće.
„Dejmone?“, rekao sam ustajući. „Gde si bio?“
„Pođi sa mnom, tata. Molim te. Mom drugu Rejmonu nije dobro! Tata, mislim da umire.“




Glava 59

OBOJICA SMO OTRČALI do auta i usput mi je Dejmon pričao šta se dogodilo njegovom drugu Rejmonu. Dok je govorio, ruke su mu se gadno tresle.
„Tata, uzeo je ekstazi. Uzima ga već nekoliko dana.“
Čuo sam za ekstazi, najnoviju omiljenu drogu u Vašingtonu, naročito među gimnazijalcima i studentima Džordža Vašingtona i Džordžtauna.
„Rejmon ne ide u školu?“, pitao sam.
„Ne. Ne ide ni kući. Sve vreme je u skrovištu na reci.“ Poznavao sam oblast oko reke pa sam se uputio tamo s uključenom crvenom rotacijom na krovu i sirenom. Upoznao sam Rejmona Ramireza i znao za njegove roditelje, muzičare i narkomane. Rejmon je igrao košarku s Dejmonom. Imao je dvanaest godina. Zapitao sam se koliko li je Dejmon umešan, ali nije bio trenutak za takva pitanja.
Zaustavio sam se pa smo Dejmon i ja otišli do niza oronulih zgrada blizu Anakostje. Kuća u kojoj se Rejmon skrivao bila je trospratnica na kojoj je većina prozora zakovana daskama.
„Dolazio si i ranije ovamo?“, upitao sam Dejmona.
„Jesam. Došao sam da pomognem Rejmonu. Zar sam mogao tek tako da ga ostavim?“
„Je li bio pri svesti kad si ga ostavio?“, pitao sam.
„Jeste, ali su mu zubi bili stisnuti pa je povraćao. Išla mu je krv na nos.“
„Dobro, hajde da vidimo kako je. Drži se uz mene.“ Žurno smo prošli mračnim holom i skrenuli.
Smrdelo je na đubre i nedavnu paljevinu.
Tad sam se iznenadio. U sobičku su bila dva tehničara Hitne pomoći i lekarka, zauzeti oko dečaka. Video sam Rejmonove crne patike i zavrnute široke pantalone s mnogo džepova. Niko se nije micao.
Lekarka je čučala pored Rejmona i sad je ustala. Bila je visoka i nabijena, lepuškastog lica. Nikad je dotad nisam video. Prišao sam joj i pokazao joj značku, što na nju i nije ostavilo neki utisak.
„Ja sam detektiv Kros“, rekao sam. „Kako je dečaku?“ Žena me je prodorno pogledala. „Ja sam Kajla Kouls. Radimo na njemu. Još ništa ne znam. Neko je pozvao Hitnu pomoć. Jesi li ti zvao?“ Pogledala je Dejmona. Shvatio sam da je to lekarka o kojoj je Nana pričala.
Dejmon joj je odgovorio:
„Jesam, gospođo.“
„Jesi li se ti drogirao?“, pitala je.
Dejmon je pogledao mene pa doktorku Kouls.
„Ja se ne drogiram. To je glupo.“
„Ali drug ti se drogira? Znači da imaš glupe drugove.“
„Probao sam da mu pomognem. To je sve.“
Doktorki Kouls je lice bilo ozbiljno, ali je klimnula glavom.
„Verovatno si drugu spasao život.“
Dejmon i ja smo čekali u goloj, smrdljivoj sobi da čujemo hoće li se Rejmon izvući. Ovog puta. Kajla Kouls je sve vreme bila tamo. Lebdela je nad Rejmonom kao anđeo čuvar. Dejmon je uspeo da kaže nekoliko reči Rejmonu pre nego što su ga odneli u vozilo. Video sam da je stegao drugu ruke. Bilo je več skoro dva ujutro kad smo konačno izašli iz te kuće.

„Dobro si?“, pitao sam ga.
Klimnuo je glavom, ali mu je celo telo zadrhtalo i na kraju mi se rasplakao na ramenu.
„U redu je, u redu je“, tešio sam ga. Zagrlio sam ga pa smo pošli kući.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:48 pm







Glava 60

TOMAS STARKI, BRAUNLI Haris i Voren Grifin doputovali su u Njujork različitim avionskim letovima, a svi su pošli s aerodroma Roli-Daram. Tako je bilo bezbednije i mnogo pametnije, pa su uvek obavljali zadatke s pretpostavkom da su najbolji u svom poslu. Nisu smeli sebi da dozvole greške, naročito ne sada.
Starki je poleteo onim u pet sati iz Severne Karoline. Nameravao je da se s drugom dvojicom nađe u motelu Palisejd u Hajlend Folsu u Njujorku, pred vojnom akademijom Vest point. Tamo će doći do novog ubistva. Zapravo dva ubistva.
To će biti kraj ove dugotrajne misije.
Šta je ono Martinu Šinu rekao njegov nadređeni u Apokalipsi danas? „Upamti jedno, kapetane. Nema misije. Nikad nije ni bilo misije.“ Starki nije mogao da se otrgne utisku kako je za njih ovaj zadatak dugoročno bio isto to. Svako ubistvo je bilo komplikovano. Ovo je Starkiju četvrto putovanje u Njujork u poslednja dva meseca. Još nije znao za koga radi; tog skota nikad nije upoznao.
Uprkos svemu, osećao je samopouzdanje kad je poleteo deltom te večeri. Razgovarao je sa stjuardesom, ali izbegao je nedužno udvaranje u koje bi se pod drugim okolnostima upustio. Nije želeo da ga zapamti, pa je lice zagnjurio u krimić Toma Klansija koji je kupio na aerodromu. Starki se poistovećivao s Klansijevim likovima Džekom Klarkom i Džonom Patrikom Rajanom.
Kad se avion digao na potrebnu visinu i čim su podeljeni napici, Starki je proradio svoj plan za poslednje ubistvo. Sve je držao u glavi; nikad ništa nije zapisivao. Isto je bilo i s Harisom i Grifinom. Nadao se da neće upasti u neku nevolju pre nego što on stigne u Point. U obližnjem Nju Vindozoru bio je neki prizemni striptiz-klub Spavaća soba, ali obećali su mu da će se držati hotela.
Na kraju se Starki zavalio u sedištu, zažmurio i ponovio računicu. Taj ritual ga je smirivao, naročito sad kad su bili nadomak svršetka.

100.000 dolara po osobi za prva tri ubistva
150.000 dolara za četvrto
200.000 za peto
250.000 za Vestpoint
500.000 bonusa za završen ceo posao

Skoro je gotovo.
A Starki i dalje nije znao ko plaća ta ubistva i zbog čega.




Glava 61

IZNAD REKE HADSON kod Vest pointa dižu se oštre, strme granitne litice. Starki je dobro poznavao tu oblast. Te večeri je autom prešao poslednji deo puta do Hajlend Folsa, pored jeftinih motela, picerija, tezgi sa suvenirima. Ušao je na Kapiju Tejer, starinski ulaz u vojnu akademiju, s kulom stražarom i vojnim policajcem kamenog lica na straži. Ubistvo u Vest pointu, pomislio je. Au, čoveče.
Starki je na nekoliko trenutaka iz glave izbacio zadatak. Prepustio se utisku koji je na njega ostavljao Vestpoint. Prepustio se utisku i sećanjima. Starki je bio kadet ove akademije, brucoš kao ona dva mladića koje je upravo video kako trče ka kasarni. Setio se kadetskog pokliča: „Savladavaj i najteže prepreke, gospodine!“, koji je uzviknuo bar hiljadu puta.
Bože, kako mu je bilo lepo ovde: odnosi, disciplina, čitav sistem.
Kadetska kapela uzdizala se visoko u brdu nad dolinom i, onako ukrštena između srednjovekovne katedrale i tvrđave, još je bila najupadljivija u čitavom krajoliku. Kampus je bio ispunjen ogromnim zgradama od sivog kamena, što je doprinosilo da sve izgleda kao tvrđava. Iz svega je izbijao duh zajedništva i trajnosti. Što će uskoro biti uzdrmano.
Haris i Grifin su ga čekali na terenu. Sledeći sat će se smenjivati u nadziranju kuće Benetovih u Ulici Bartlet, u oblasti Vestpointa gde su stanovali oficiri s porodicama. Kuća je bila od crvene opeke, s prozorima uokvirenim u belo i mnogo bršljana po zidovima. Iz kamenog dimnjaka lenjo se vio dim. Kuća je imala četiri spavaće sobe i dva kupatila. Na stambenoj mapi ona je bila obeležena kao stambena jedinica 130.
Oko pola deset uveče trojica ubica su osmatrala sedamnaesto polje vestpointskog golf-terena. Nisu videli nikoga na talasastom terenu koji je činio jednu granicu vojne akademije. Put 9V je prolazio zapadno od njega.
„Ovo bi moglo da bude lakše nego što smo mislili“, rekao je Voren Grifin. „Oboje su kod kuće.
Opuštaju se. Spustili su gard.“
Starki je s negodovanjem pogledao Grifina.
„Ne bih rekao. Ovde se kaže: ’Savladavaj i najteže prepreke, gospodine!’. Nemoj to da smetneš s uma. A ne zaboravi i da je Robert Benet bio u specijalnim jedinicama. Ovo nije neki arhitekta iz velikog grada koji kampuje na Apalačijan trejlu.“
Grifin je stao mirno.
„Izvinjavam se, gospodine. Neće se ponoviti.“
Nešto pre deset sati njih trojica su prošli kroz kupinjak i šumu sa zadnje strane stambene jedinice
130. Starki jepomerio borovu granu koja mu je smetala i ugledao kuću. Zatim je primetio pukovnika Roberta Beneta u kuhinji.
Benet je bio ratni heroj, otac petoro dece, dvadeset šest godina u braku, bivši pripadnik specijalnih jedinica u Vijetnamu.
Sad je držao čašu crnog vina i kao da je nadgledao pripremanje večere. Pojavila se i Barbara Benet. Ona se bavila oko večere. Sad je otpila gutljaj njegovog vina. Robert Benet ju je poljubio u vrat. Izgledaju prezaljubljeno za par koji je u braku preko dvadeset godina. Baš šteta, razmišljao je Starki, ali je to zadržao za sebe.

„Hajde da obavimo to“, rekao je. „Poslednji deo slagalice.“ A bila je to zagonetna slagalica - čak i za ubice.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:49 pm





Glava 62

ROBERT I BARBARA Benet taman su seli da večeraju kad su tri teško naoružana muškarca upala na kuhinjska vrata. Pukovnik Benet im je video puške i maskirnu odeću, ali je primetio i da nemaju maske. Video im je lica i znao da od ovoga gore ne može biti.
„Ko ste vi? Roberte, ko su oni?“, prasnula je Barbara. „Šta ovo znači?”
Nažalost, pukovnik Benet je strahovao da tačno zna ko su oni, pa možda i ko ih je poslao. Nije bio siguran, ali činilo mu se da jednog odavno poznaje. Čak mu se setio i imena - Starki. Da, Tomas Starki. Gospode bože, zašto sad? Posle svih ovih godina?
Jedan uljez je navukao šarene zavese na dva kuhinjska prozora. Slobodnom rukom je zbacio sa stola na pod tanjire, piletinu, salatu i čaše s vinom. Benet je shvatio da je to radi dramatičnijeg utiska.
Drugi muškarac je pritisnuo automatsku pušku Barbari Benet u čelo. U kuhinji je zavladao muk.
Pukovnik Benet je pogledao ženu i srce samo što mu se nije slomilo. Razrogačila je plave oči i drhtala.
„Biće sve u redu“, rekao joj je Benet najmirnije što je mogao.
„O, hoće li biti, pukovniče?“, progovorio je Starki. Dao je znak trećem uljezu pa je ovaj spreda dohvatio Barbarinu belu vezenu bluzu i pocepao je. Barbara je jeknula i pokušala da se pokrije. Tad joj je skot cimnuo prsluče. Naravno, time je trebalo da postigne određen utisak, ali on se upiljio u Barbarine grudi.
„Ostavite je! Nemojte je povrediti!", zaurlao je Benet kao da zapoveda, kao da je bio u položaju da izdaje naređenja.
Čovek za kog je utvrdio da je Starki udario ga je kundakom pištolja. Benet se srušio s osećanjem da mu je vilica slomljena. Umalo se nije onesvestio, ali je uspeo da ostane pri svesti. Ležao je obraza pritisnutog uz hladnu pločicu na podu. Mora nešto da smisli - očajnički mu je potreban bilo kakav plan.
Starki je stajao nad njim. Tad je sve postalo suludo. Progovorio je na vijetnamskom.
Pukovnik Benet je znao neke reči. Za vreme rata je obavio tolika saslušanja predvodeći nekoliko izviđača Kita Karsona u Vijetnamu i Laosu.{‡‡}
Starki je opet prešao na engleski. „Boj se, pukovniče. Večeras ćeš stradati. Kao i tvoja žena.
Treba da ispaštaš za grehove. Znaš koji su. Večeras će ti žena saznati prošlost.“
Pukovnik Benet se pretvarao da se onesvestio. Kad se jedan od naoružanih ljudi nagnuo nad njim, odbacio se od poda i zgrabio mu pištolj. Benet je imao samo jednu misao - da se dokopa oružja. Sadga je imao!
No tad je snažno udaren u glavu. Pa u ramena i leđa. Dok su ga udarali, čuo je urlike na vijetnamskom. Video je kako jedan gad udara njegovu ženu pravo u lice. Bez ikakvog razloga.
„Prekinite. Zaboga, nemojte je povrediti.“
„Mày sĕ nhìn cô ây chêt ” urlao je Starki na vijetnamskom. Sad ćeš da gledaš kako ona umire.
„Trong lúc tao hói mà y“
Dok teja budem saslušavao, svinjo.

„Máy thóây cãnh này có quen không, Robert?“ Zvuči li ti to poznato, Roberte?
Starki je tad pukovniku Benetu ugurao pištolj u usta.
„Sećaš li se ovoga, pukovniče? Sećaš li se šta je dalje bilo?“




Glava 63

SAMPSON I JA smo stigli u Vestpoint u četvrtak nešto posle pet po podne. Tamo je nastao pravi pakao.
Primio sam hitno upozorenje od Rona Bernsa iz FBI-ja. Dogodili su se ubistvo i samoubistvo koji su izazvali sumnju u Vašingtonu. Visokoodlikovani pukovnik navodno je ubio ženu, pa sebe.
Sampson i ja smo sleteli na aerodrom Stjuart u Nubergu, pa sam odatle ja prevezao nepunih trideset kilometara do Vestpointa. Morali smo da ostavimo iznajmijeni auto i peške pređemo poslednjih nekoliko blokova oficirskih stanova.
Ulice su bile ograđene i njima je saobraćaj bio zabranjen. Tu je bilo i novinara, ali njih je vojna policija držala po strani. Čak su i kadeti delovali ljubopitijivo i zabrinuto.
„Spajtao si se s Bernsom i FBI-jem”, rekao je Sampson dok smo išli k mestu zločina u Ulici Bartlet. „Mnogo ti pomažu.“
„Berns je uvrteo sebi u glavu kako želim da radim s njima“, objasnio sam Sampsonu.
„Pa? Želiš li?“
Osmehnuo sam mu se, i nisam ni potvrdio ni porekao.
„Šećeru, mislio sam da napuštaš policijski posao. Zar nije to tvoja velika zamisao?“
„Još ništa ne znam. Uostalom, evo me s tobom na još jednom zajebanom mestu zločina. Isto sranje, drugi dan.“
„Znači da si još navučen, Alekse. Kao i uvek, zar ne?“ Zavrteo sam glavom.
„Ne, nisam navučen na ovaj slučaj, Džone. Tebi pomažem. Zaboravio si kako je sve počelo?
Oduživanje Elisu Kuperu?“
„Aha, ali si se ipak navukao. Ne možeš da provališ ovu zagonetku. Zato si ljut. Uz to i vraški znatiželjan. To si ti, Alekse. Pravi lovac.“
„Takav sam kakav sam“, odmahnuo sam glavom i konačno se osmehnuo, „reče mornar Popaj.“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:49 pm







Glava 64

KUĆA BENETOVIH je bila ograđena trakom i obezbeđena. Sampson i ja smo pokazali legitimacije jednom nervoznom vojnom policajcu na obodu mesta zločina. Rekao bih kako nikad ništa slično nije video. Nažalost, ja sam video.
Obuli smo papirne nazuvke, pa su nas pustili da se popnemo uz tri kamena stepenika do kuće. Zatim smo potražili istražitelja Pata Kontija. Vojska je „sarađivala“ zbog ostalih slučajeva. Kao znak dobre volje pustili čak i dva tehničara FBI-ja.
Zatekao sam kapetana Kontija u uskom hodniku iz dnevne sobe. Izgleda da su se ubistva odigrala u kuhinji. Tehničari su posipali prahom za otiske i fotografisali prizor iz svih uglova.
Konti se rukovao s nama pa ispričao šta je saznao ili mislio da zna u tom trenutku.
„Jedino mogu da vam iznesem ono što je očigledno. Po svemu sudeći, svađa pukovnika Beneta i njegove supruge postala je nasilna. Mora da mu je neko vreme dobro parirala.
Onda je Benet uzeo službeni pištolj. Pucao joj je u slepoočnicu. Zatim se ubio. Prijatelji kažu da su njih dvoje bili bliski, ali su se i mnogo svađali, ponekad sasvim burno. Kao što vidite, pucao je u kuhinji. Sinoć.“
„Mislite da se tako dogodilo?“, upitao sam Kontija.
„Zasad je to moja izjava.“
Zavrteo sam glavom osećajući kako me obuzima gnev.
„Rečeno mi je da ovde mogu da očekujem saradnju zbog moguće povezanosti ovog slučaja s drugim ubistvima.“
Kapetan Konti je klimnuo glavom.
„Upravo to ste i dobili, moju punu saradnju. Izvinite, imam posla ovde.“ Otišao je od nas.
Sampson je slegnuo ramenima dok smo ga gledali kako odlazi.
„Ne mogu reći da mu mnogo zameram. Ni sam ne bih voleo da mi neki kao ti i ja vršljaju po mestu zločina.“
„Hajde onda da vršljamo.“
Otišao sam da vidim mogu li da izvučem nešto od ljudi iz FBI-ja, od jedinice tima za skupljanje dokaza, poznatijeg kao ERT.{§§} Kao i uvek, oni su davali sve od sebe u kuhinji. Iako prema FBI-ju vlada prirodna odbojnost, začudo ertovce svi izuzetno poštuju. Razlog za to je što su vrlo, vrlo dobri. Dva člana tima su slikala polaroidom po kuhinji. Treći, u belom kombinezonu zvanom „zekino odelo“, tražio je vlakna i vlasi kose uz pomoćni izvor svetlosti. Svi su imali gumene rukavice i papirne nazuvke preko cipela. Vođa grupe je bio Majkl Fesko; već sam ga upoznao na Apalačijan
trejlu, gde je nadgledao istragu na mestu zločina u šumi.
„Jesu li i vama vojni istražitelji pružili potpunu saradnju?“, pitao sam ga. Počešao se po svetlosmeđoj kratko podšišanoj kosi.
„Mogu vam reći svoju verziju, a ona se unekoliko razlikuje od verzije kapetana Kontija.“
„Molim vas“, kazao sam. Feskou je počeo:
„Ubice, ko god da su, pomno su sve namestili i raščistili. Ovo im nije prvi put. To su u svakom

pogledu profesionalci. Baš kao u ubistvima u Zapadnoj Virdžiniji.“
„Koliko ih je?“, upitao sam. Feskou je digao tri prsta.
„Tri muškarca. Iznenadili su Benetove za večerom. Zatim su ih ubili. Ti ljudi primenjuju silu bez trunke savesti. Možete me slobodno citirati.“




Glava 65

VREME JE SLAVLJA! Rat je završen. Starki, Haris i Grifin su naručili bezobrazno velike i sasvim krvave odreske s kraljevskim gamborima u restoranu Sparks u Istočnoj četrdeset šestoj ulici na Menhetnu. Za svakog s mnogo novca nema boljeg mesta od Njujorka da se na brzinu provede.
„Prošlo je tri godine, ali sad je gotovo“, kazao je Haris i podigao čašu konjaka, već četvrtu posle večere.
„Osim ako se naš tajanstveni dobročinitelj ne predomisli“, upozorio ga je Starki. „Moglo bi da se desi. Još jedno ubistvo. Ili možda neka komplikacija na koju nismo računali. Što ne znači da večeras ne treba da slavimo.“
Braunli Haris je dovršio kolač sa sirom i obrisao usta salvetom.
„Sutra se vraćamo kući u Roki Maunt. Vraćamo se dobrom životu. To i nije tako loše. Konačno više nismo na zadatku, a neporaženi smo. Niko nam više ništa ne može.“ Voren Grifin se samo cerio. Već se poprilično nalio. Kao i Haris. No Starki nije. Rekao je:
„Večeras slavimo. Još kako smo to zaslužili. Kao nekada, u Sajgonu i Bangkoku, u Hongkongu. Rano je, a mi smo nestašni i puni elana.“ Nagnuo se ka prijateljima. „Večeras hoću da napastvujemo i haramo. Na to imamo pravo.“
Kad su izašli iz restorana, pošli su do Istočne pedeset druge, između Prve i Ulice Jork. Zaustavili su se pred četvorospratnicom bez lifta koja je videla i bolje dane. Vratara nije bilo. Starki je znao da je to Azijska kuća.
Zazvonio je i sačekao kod interfona. Već je dolazio ovamo. Začuo se prigušen ženski glas.
„Zdravo. Molila bih vas da mi kažete svoju šifru, gospodo.“
Starki ju je izgovorio na vijetnamskom. Srebro. Mercedes 11. Pustila ih je unutra. „Càc em đang chó. Em đep hét xày“, rekla je žena. Dame vas čekaju. Predivne su.
„I mi smo“, rekao je Tomas Starki i zasmejao se.
Starki, Haris i Grifin su se popeli stepeništem zastrtim crvenim tepihom. Kad su stigli do prvog odmorišta, otvorila su se jedna obična siva vrata.
Na vratima se pojavila vitka, mlada devojka, osamnaestogodišnjakinja i prelepa. Stala je skupljenih stopala i široko odvojenih kolena. Na sebi je imala crno rublje, čarape i sandale s visokim potpeticama.
„Zdravo“, rekla je na engleskom. „Ja sam Kim. Dobro došli. Vrlo ste zgodni. Ovo će i nama biti zabavno.“
„I ti si vrlo lepa, Kim“, rekao je Starki na vijetnamskom. „Govoriš tečno engleski.“ Zatim je izvadio revolver i uperio ga devojci među oči. „Da nisi pisnula ili ćeš stradati. Ovde i odmah, Kim. Krv će ti šikljati po tepihu i ovim zidovima.“ Gurnuo je devojku u salon, gde su na dva kauča sedele još tri devojke. I one su bile mlade, Azijke i vrlo lepe.
Bile su u svilenim ogrtačima - boje lavande, crvenom i ružičastom, na visokim potpeticama, a cipele i čarape su im bile istih boja. Sve iz Viktorijas sikret.
„Ćutite, dame. Da niste pisnule“, rekao je Starki pa uperio pištolj u svaku ponaosob.
„Pssst." Braunli Haris je prineo prst usnama. „Niko neće biti povređen. Ni mi to ne želimo.
Verujte mi, vi azijske lutkice.“

Starki je otvorio druga vrata salona. Iznenadio je stariju ženu, verovatno onu čiji se glas čuo preko interfona, a i velikog izbacivača u crnoj majici s natpisom CRUNCH. Oboje su bili halapljivo navalili na kinesku hranu iz kartonskih kutija.
„Niko neće biti povređen“, rekao je Starki na vijetnamskom i zatvorio vrata za sobom. „Ruke uvis.“
Muškarac i žena su polako podigli ruke a Starki ih je ubio pištoljem s prigušivačem. Prišao je nekoj elektronskoj opremi i mirno izvadio traku. Naravno, nadzorna kamera pred ulazom snimila je njihov dolazak.
Starki je ostavio krvava tela na gomili i vratio se u salon. Zabava je počela i bez njega. Braunli Haris je ljubio i milovao lepu devojku koja im je otvorila vrata. Podigao ju je i pritisnuo svoje usne uz njene. Ona je bila previše uplašena da bi se opirala.
„Mày cái này mói đem lai niêm ký niêm”, rekao je Starki i osmehnuo se svojim prijateljima, ali i ženama.
Ovo je nešto za pamćenje.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:49 pm







Glava 66

Već MNOGO PUTA SU radili ovo, i ne samo u Njujorku. „Slavili“ su pobede u Hongkongu, Sajgonu, Frankfurtu, Los Anđelesu, pa čak i u Londonu. Sve je počelo u Južnom Vijetnamu, kad su bili još momčiči tinejdžeri ili dvadesetogodišnjaci, dok je trajao rat i svuda oko njih vladalo ludilo. Starki je to zvao „žudnja za krvlju“.
Četiri Azijke su bile prestravljene, a Starkija je to uzbuđivalo. Sasvim ga je raspalio strah u njihovim očima. Bio je ubeđen da se isto događa i drugim muškarcima, mada retko koji to priznaje.
„Bon tao muôn lien hoan!“, povikao je. Sad hoćemo da se zabavimo!
„Chi liên hoan, thê thói“ Ovo je proslava.
Starki je saznao imena devojaka: Kim, Lan, Suzi i Hoa. Bile su lepuškaste, a Kim je bila prava lepotica. Vitkog tela, malih grudi, finih crta lica - sve najbolje od pomešanog nasleđa, moguće kineskog, francuskog i indijskog.
Haris je u kuhinjici pronašao boce viskija i šampanjca. Podelio je cugu i naterao i devojke da piju.
Alkohol ih je umirio, ali Kim se stalno raspitivala za vlasnicu. Povremeno se čulo zvono na vratima. Kim je najbolje govorila engleski pa su je naterali da govori kako su devojke zauzete čitave noći - na privatnoj zabavi. „Molim vas dođite drugi put. Hvala.“
Grifin je odveo dve devojke na sprat. Starki i Haris su se zgledali i prevrnuli očima. Čim se Grifin popeo, Starki je počeo da osluškuje. Dobro što je bar ostavio dve lepše Braunliju i sebi. Kim i Lin.
Starki je pozvao Kim da plešu. Oči su joj svetlucale kao dva tanka tamna ametista. Sad je Kim bila potpuno naga, samo u visokim sandalama. S radija se čula stara pesma Jardberdsa. Dok je igrao, Starki se prisetio kako Vijetnamke pate zbog visine, bar kad su među Amerikancima. A možda Amerikanci pate zbog visine? Ili dužine?
Haris se obratio Lan na engleskom. Pružio joj je bocu šampanjca.
„Pij“, rekao je. „Ne, pij dole, bebice.“
Devojka je razumela, bilo njegove reči bilo pohotne pokrete. Slegla je ramenima pa se spustila na kauč i uvukla vrh boce u sebe. Sipala je šampanjac pa smešno obrisala usne.
„Baš sam bila žedna!“, rekla je na engleskom.
Svi su se nasmejali njenoj šali. Napetost je popustila.
„Ban cûng phài uông nûa“, rekla je devojka. Pij i ti.
Haris se nasmejao i pružio bocu Kim. Ona je podigla nogu i uvukla bocu ne sedajući. Držala ju je tako igrajući sa Starkijem, prosipajući šampanjac po tepihu i svojim sandalama. Sad su se svi smejali.
„Mehurići golicaju“, rekla je Kim i sela na kauč. „Sad me svrbi unutra. Hoćeš li da me počešeš?“, pitala je Starkija.
Skakavac kao da se pojavio ni od kud. Kim je njime zamahnula prema Starkiju, ali ga nije ubola.

Vrištala je:
„Odlazi! Odmah idite inače ću te gadno iseći!“
Starki je tad potegao pištolj. Bio je hladan i smiren. Pružio je ruku i ugasio radio. Nastala je tišina. I strah. Neverovatna napetost u sobi. Samo ne i na licu Tomasa Starkija.
„Ðúng, đtúng!“, kriknula je Kim. „Hãy dep súng ông sang môt bên đi bô.“ Ne, ne! Skloni pištolj.
Starki je prišao Kim. Nije se plašio skakavca, kao da je znao da od njega neće umreti. Izvukao joj je nož iz ruke, pa joj je prislonio pištolj uz slepoočnicu.
Niz devojčine glatke obraze slile su se suze. Starki ih je obrisao. Ona mu se nasmešila. „Hãy yêu tôi đi, anh ban“, prošaputala je.
Vodi ljubav sa mnom, vojniče.
Starki je bio u tom salonu, ali misli su mu bile u Vijetnamu. Kim se tresla i to mu se dopadalo - osećao je da upravlja njom, da upravlja zlom za koje je sposoban, osećao je naelektrisanje koje mu to donosi.
Pogledao je Harisa, koji je i sam potegao pištolj, i znao sve. Jednostavno je znao.
Istovremeno su opalili.
Devojke su odletele ka zidu pa kliznule na pod. Kim se čitavo telo treslo, samo što nije umrla.
„Zašto?“, prošaputala je.
Starki je samo slegnuo ramenima.
Odgore su se čula još dva prigušena praska. Zatim tresak tela Suzi i Hoa. Voren Grifin ih je čekao. I on je znao.
Bilo je upravo kao u dolini An Lao u Vijetnamu. Tamo je ovo ludilo počelo.




Glava 67

KAD SMO ZAVRŠILI U kući pukovnika Beneta, Sampson i ja smo se prijavili u hotelu Tejer u okviru vojne akademije. I dalje sam razmišljao o trojici ubica i tome kako se stalno izvlače. Ovog puta nije bilo plave boje, niti je nekoj ranijoj žrtvi namešteno da izgleda kao samoubistvo. Primena sile bez trunke savesti. Tako je to nazvao agent Feskou.
Ujutro smo se Sampson i ja našli na doručku u hotelskoj trpezariji nad moćnim Hadsonom, koji kao da je bio od čelika s belim penastim krestama talasa. Razgovarali smo o užasnom dvostrukom ubistvu Benetovih i pitali se ima li ono veze s ostaiim ubistvima, jesu li ubice promenile šablon.
„A možda ima više ubica za koje uopšte ne znamo“, rekao je Sampson. „Ko zna koliko ih je dosad ubijeno i kad su ubistva počela.“
Sampson je nasuo još jednu šolju vrele kafe.
„Mora ipak da se svodi na onu trojicu ubica. Bili su ovde, Alekse. Mora da su to ona ista tri muškarca.“
Nisam mu mogao protivrečiti.
„Treba da obavim nekoliko telefonskih poziva, pa bežimo odavde. Hoću da proverim raspituje li se policija je li ko zapravo video tri muškarca koji ne pripadaju ovom mestu ili Hajlend Folsu.“
Popeo sam se u sobu i pozvao direktora Bernsa. Nije bio u kancelariji, pa sam mu ostavio poruku. Hteo sam da pozovem Džemilu, ali u Kaliforniji je bilo prerano, pa sam se ulogovao na računar i ostavio joj dug mejl.
Tad sam video da mi je stigla poruka. Šta je sad to? Ispostavilo se da je od Dženi i Dejmona. Prebacivali su mi što sam opet daleko od kuće, makar i na jednu noć. Kada se vraćam? Hoće li dobiti neki fini suvenir iz Vestpointa? Kako bi bilo da im donesem po blistavi oficirski mač? Još jedan za malog Aleksa.
Stigla mi je još jedna poruka. Ova nije bila od dece.
Nit od Džemile.

Detektive Krose, dok si u Vest pointu, trebalo bi, da se vidiš s pukovnikom Ovenom Hendlerom. On predaje političke nauke. Možda će ti on pružiti neke odgovore. Bio je prijatelj Benetovih. Možda čak zna i ko ih je ubio.
Trudim se da ti pomognem. Pomoć ti je i te kako potrebna. Pešadinac


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:50 pm






Glava 68

TROJICA UBICA SU bila ovde. Ovu misao nisam mogao da izbijem iz glave, ali imao sam i osećaj u samim kostima i krvi.
Sampson i ja smo se uputili glavnom ulicom do Tejer hola. Ispred njega je bilo nekoliko kadeta koji su vežbali paradni korak. Kad smo im se malo približili, primetio sam u zemlji drvene kočiće koji su kadetima pokazivali gde tačno da se besprekorno oštro okrenu. Morao sam da se osmehnem. Setio sam se kako je u životu mnogo šta čist privid. Možda su to i „činjenice“ koje prikupljam u ovom slučaju.
„Šta misliš o pomoći koja nam je stigla? O tom ludom mejlu? O Pešadincu?“, ispitivao me je Sampson. „Alekse, meni se to ne sviđa. Isuviše je zgodno, prelako. Čitav ovaj slučaj se vrti oko nameštaljki.“
„U pravu si, nemamo nikakvog razloga da verujemo obaveštenjima koja dobijamo. Zato im i ne verujem. S druge strane, tu smo. Zašto da ne razgovaramo s profesorom Hendlerom? Neće škoditi.“
Sampson je zavrteo glavom.
„Voleo bih da je tako, Alekse.“
Čim sam dobio „pomoć“ mejlom od Pešadinca, pozvao sam istorijsko odeljenje. Rekli su mi da profesor Hendler ima čas od jedanaest do podne. Imali smo dvadeset minuta pa smo ubili vreme razgledajući: Vašington hol, prostranu trospratnicu gde su svi kadeti mogli istovremeno da sede i jedu; kasarne Ajzenhauer i Makartur; Kadetsku kapelu; uz to i nekoliko izuzetnih pogleda na reku.
Polaznici su proletali pored nas po pločniku. Imali su sive košulje s dugim rukavima, sive kravate i sive pantalone s po jednom crnom trakom, savršeno uglancane mesingane kopče na pojasu.
Svi su se kretali žustrim korakom. To je bilo zarazno.
U Tejer holu, ogromnoj sivoj građevini gotovo bez prozora, sve slušaonice su bile iste, s klupama poređanim u potkovicu tako da svi budu u prvom redu.
Sampson i ja smo u pustom hodniku pričekali da se Hendlerovo predavanje završi i da polaznici pohrle napolje.
Oni su izlazili u redu neverovatnom za studente, pa iako me to nije iznenadilo, bilo mi je zanimljivo. Zašto studenti na ostalim univerzitetima nisu pažljivi? Zato što to od njih niko ne zahteva? Ma koga je briga za to. U svakom slučaju, bio je to upečatljiv prizor. Svi ti mladići s toliko svrsishodnosti i rešenosti. Bar spolja.
Profesor Hendler je izašao iz slušaonice za svojim studentima. Bio je to nabijen čovek, visok oko metar osamdeset tri, prosede kratko podšišane kose. Već sam saznao da je dvaput bio u Vijetnamu, dobio master na Univerzitetu Virždinije i doktorirao na Pensilvanijskom državnom univerzitetu. Toliko je bilo na veb-stranici Vestpointa.
„Mi smo detektivi Kros i Sampson“, rekao sam prišavši mu. „Možemo li nakratko da razgovaramo?“
Henđler je iskrivio lice.
„O čemu je reč, detektivi? Neki od polaznika je upao u nevolju?"
„Ne, ne.“ Odmahnuo sam glavom. „Polaznici mi se čine besprekornim.“ Hendlerovim licem se raširio osmeh.

„Kako biste se samo iznenadili. Detektive, samo se čini da je tako. No, ako nije o nekom od naših štićenika, o čemu želite da razgovarate sa mnom? O Robertu i Barbari Benet? Već sam razgovarao s kapetanom Kontijem. Mislio sam da na tome rade vojni istražitelji.“
„I rade“, kazao sam. „No moguće je da su ubistva malo zamršenija nego što izgledaju. Baš kao i polaznici Vestpointa“ Što sam sažetije mogao ispričao sam Hendleru za druge slučajeve ubistva koje Sampson i ja istražujemo. Nisam mu rekao za imejl od Pešadinca koji nas je i doveo do njega. Dok sam govorio, primetio sam jednog profesora u slušaonici do Hendlerove. Imao je kantu s vodom i sunđer i brisao je tablu pred sledeće predavanje. Sve slušaonice su bile opremljene istim takvim kantama i sunđerima. Kakav sistem!
„Mislimo da je sve povezano s nečim gadnim što se dogodilo u Vijetnamu“, rekao sam profesoru Hendleru. „Možda su ubistva tamo i počela.“
„Bio sam u Jugoistočnoj Aziji. Dva puta“, priznao je Hendler. „U Vijetnamu i Kambodži.“
„I ja“, ubacio je Sampson. „Dva puta.“
Iznenada, bez vidljivog razloga, pukovnik Hendler se unervozio. Začkiljio je i streljao očima po hodniku. Sad su se polaznici razišli - najverovatnije su odjurili na ručak u Vašington hol.
„Razgovaraću s vama“, konačno je rekao, „ali ne ovde. Dođite po mene večeras u stambenu jedinicu devedeset osam. Otići ćemo na neko drugo mesto. Dođite tačno u osam.“
Pogledao je Sampsona pa mene, pa se okrenuo i otišao. Žustrim korakom.




Glava 69

OSEĆAO SAM DA SMO pred nečim značajnim ovde u Vest pointu i s pukovnikom Hendlerom. Kad smo pomenuli Vijetnam, u očima sam mu video nešto što ne mogu da imenujem. Možda su ubistva tamo i počela.
Pukovnik je rezervisao sto u Čencolu, severnoitalijanskom restoranu u Nubergu, koji je nazvao
„izrazito neumesnim“. Uputili smo se tamo i vozili se auto-putem Storm king, krivudavim pravcem s kojeg se ovde-onde video neverovatni Hadson na dubini od više desetina metara.
„Zašto niste hteli s nama da razgovarate blizu kuće?“, konačno sam upitao pukovnika.
„Dvoje mojih bliskih prijatelja je tamo upravo ubijeno“, rekao je Hendler. Pripalio je cigaretu i izbacio oblak dima. Napolju se nije video prst pred okom, a put usečen u planinu nije bio osvetljen.
„Smatrate li da su Benetovi ubijeni?“, pitao sam.
„Znam da su ubijeni.“
„Znate li zbog čega?“
„Moguće. Znate za ’plavi zid ćutanja’ u policiji. U vojsci je isto, samo što je zid siv. Viši je, deblji i postoji vrlo dugo.“ Morao sam da mu postavim još jedno pitanje. Nisam mogao da se uzdržim.
„Pukovniče, jeste li vi Pešadinac? Ako jeste, potrebna nam je vaša pomoć.“ Hendler kao da ništa nije razumeo.
„Šta je, kog đavola, pešadinac? O čemu to govorite?“
Ispričao sam mu o tajanstvenim obaveštenjima među kojima je bilo i njegovo ime.
„Možda ste pomislili kako je kucnuo čas da se sretnemo“, rekao sam.
„Ne, mogao bih sad da vam postanem izvor informacija, ali samo zbog Boba i Barbare Benet.
Nisam Pešadinac. Nikad vam se nisam obraćao. Vi ste došli meni, sećate se?“
Zvučao je sasvim ubedljivo, ali ja sam morao da tragam za identitetom Pešadinca. Tražio sam od Hendlera da mi kaže imena drugih koji bi mogli da pomognu u istrazi. Kazao mi je nekoliko imena ljudi - uglavnom američkih, dva južnovijetnamska - koji bi bili voljni da mi pomognu.
Hendler je opet progovorio s mračnog zadnjeg sedišta.
„Ne znam ko vam se to obratio, ali nisam siguran da bih mu verovao. Trenutno nisam siguran da bih ikome verovao.“
„Čak ni sebi, pukovniče?“
„Pogotovo sebi“, rekao je i nasmejao se. „Pa ja sam profesor univerziteta.“
Pogledao sam u retrovizor i video da nam se primiču svetla automobila. Dosad nije bilo mnogo saobraćaja i uglavnom su to bila vozila koja grabe u suprotnom smeru, ka jugu.
Iznenada se Sampson okrenuo Hendleru podigavši glas.
„Pukovniče, zašto nam ne kažete šta se to događa? Koliko još njih treba da strada? Šta znate o tim ubistvima?“
Tad se začuo hitac i prštanje stakla. Onaj auto iza nas je sustizao.
Pogledao sam u ogledalo i video vozača, pa strelca koji se proturio kroz zadnji prozor.
„Dole!“, povikao sam Hendleru i Sampsonu. „U zaklon!“
Iz kola koja su nas jurila ispaljeno je još hitaca. Naglo sam skrenuo ulevo. Prešli smo dvostruku

punu liniju i srljali u planinu. Hendler je zaurlao: „Pazite, gospode! Pazite!“
Srećom, naišli smo na ravan deo druma. Nagazio sam papučicu za gas da malo odmaknemo. No drugi auto nam je bio za petama.
Još se kretao desnom trakom, a ja sam bio u pogrešnoj.
Sampson je izvadio pištolj i uzvratio vatru. Još nekoliko metaka je pogodilo naš auto.
Drugi auto nije zaostajao. Nisam mogao da ga se otarasim. Vozio sam preko sto četrdeset na putu punom krivina po kojem se vozi osamdeset do devedeset. Levo od nas je bila zaustavna traka i planinska litica; desno, s druge strane one trake, provalija do Hadsona i sigurne smrti.
Vozio sam prebrzo da bih razaznao lica u kolima koja su nas pratila. Ko li su oni?
Iznenada sam pritisnuo kočnicu pa nam se auto gadno zaneo. Onda se obrnuo pa smo sad bili okrenuti na suprotnu stranu, prema jugu.
Krenuo sam na tu stranu. Nazad ka Vestpointu.
Opet sam nagazio gas i za vrlo kratko vreme dostigao sto četrdeset.
Mimoišao sam se s dvoja kola koja su išla ka severu i trubila mi. Nisam im zamerio. Išao sam po punoj liniji i jurio šezdesetak kilometara na sat preko ograničenja. Mora da su pomislili kako sam pijan, lud ili i jedno i drugo.
Kad sam se uverio da nas niko ne prati, usporio sam.
„Hendlere? Pukovniče?“, doviknuo sam.
Nije mi odgovorio. Sampson se ispružio preko sedišta i proverio ga. „Alekse, pogođen je.“ Stao sam u kraj druma i upalio svetlo u kabini.
„Je li teško ranjen? Je li živ?“
Video sam da ima dve rane. Jednu u ramenu i jednu u slepoočnici.
„Mrtav je“, kazao je Sampson. „Nema ga više.“
„Jesi li ti dobro?“, pitao sam.
„Jesam“, odgovorio je. „Nisu mene ni gađali, a taj momak iz kola ume da puca. Meta mu je bio Hendler. Upravo smo izgubili prvi pravi trag.“
Zapitao sam se da nismo izgubili i Pešadinca.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:51 pm









Glava 70

KAD TI NEKO UGROZI ŽIVOT osećaš se usredsređeno, a istovremeno ti od toga proključa krv. Iako je bilo uzalud, Sampson i ja smo odvezli Ovena Hendlera u Urgentni centar bolnice u
Vestpointu. Oko devet sati je proglašen mrtvim. Ubeđen sam da smo ga mrtvog i dovezli u bolnicu. Ko god da je pucao iz onih kola, bio je vraški dobar strelac, profesionalni ubica. Da nisu ona trojica bila u kolima koja su nas pratila?
Ispitivala nas je mesna policija, ali i vojni istražitelji iz Vest pointa. Kapetan Konti je čak došao da nas obiđe i ispljune kako je zabrinut za našu bezbednost, ali i da nam sruči dvadesetak pitanja, gotovo kao da smo osumnjičeni. Konti me je obavestio kako će odsad istragu nadgledati lično najviši oficir u Vestpointu general Mark Hačinson. Ma šta to značilo.
Zatim se u bolnici pojavio i general Hačinson glavom i bradom. Video sam kako razgovara s kapetanom Kontijem, pa još s nekoliko oficira sumornog izgleda koji su se okupili u hodniku. No Hačinson uopšte nije došao da se vidi sa mnom i Sampsonom. Nije nam uputio ni reči sažaljenja i brige.
Vrlo čudno i neuviđavno. To me je izludelo. Sivi zid ćutanja, setio sam se reči Ovena Hendlera.
General Mark Hačinson otišao je iz bolnice i ne pogledavši nas. To mu neću zaboraviti.
Sve vreme u bolnici jednu misao nisam mogao da izbijem iz glave: Kad ti neko ugrozi život... od toga ti proključa krv. Uzdrmao me je napad na pukovnika Hendlera, ali istovremeno sam se opasno razbesneo.
Zar nije upravo to bilo motiv za klanicu u Maj Laiju i za slične njoj? Bes? Strah? Potreba da se uzvrati? U borbi se odigravaju nezamislivi događaji. Tragedije su neizbežne. Oduvek je tako. Šta li sad vojska pokušava da zataška? Ko je večeras poslao ubice za nama? Ko je i zbog čega ubio pukovnika Hendlera?
Sampson i ja smo proveli i ovu noć u hotelu Tejer. General Hačinson je naredio da na drugom spratu stražare dva vojna policajca i čuvaju nas. Nisam smatrao da je to nužno. Da su ubice jurile nas, ne bi se odvezle i ostavile nas žive.
Stalno sam razmišljao: dvojica muškarca su nas napala u autu. U ubistvima u Fort Bregu i Vest pointu učestvovala su trojica. Tu činjenicu nisam mogao da zanemarim.
Trojica, ne dvojica.
Na kraju sam pozvao Džemilu i ispričao joj sve što se dogodilo. Kao detektiv detektivu, kao prijatelj prijatelju. Ni njoj se nisu dopali postupci generala Hačinsona i vojske. Izuzetno mi je pomoglo samo to što sam s njom o svemu podrobno razgovarao.
Pomislio sam kako bi to trebalo češće da radim, možda svake večeri. Konačno sam zaspao s tom misli.




Glava 71

SLEDEĆEG JUTRA njujorška štampa je bila puna tekstova o ubistvu četiri prostitutke, njihove madam i izbacivača u Ist sajdu. Žene su bile Vijetnamke i Tajlanđanke, pa sam zato pozvao detektiva koji je vršio istragu na Menhetnu. Njujorška policija zasad nije odmakla u rešavanju ovog gnusnog zločina. Palo mi je na pamet da odem u Njujork, ali imao sam prečih misli.
Imao sam važan trag koji nisam čak ni proverio. Pešadinca. Ko li bi to mogao biti? I zašto je Pešadinac stupio sa mnom u vezu imejlom? Šta je taj tajanstveni čovek, ili žena, pokušavao da mi kaže?
Oven Hendler mi je rekao nekoliko imena pa sam ih preneo Ronu Bernsu da mi ih nađe. Najzanimljiviji mi je bio Tran Van Lu, bivši južnovijetnamski izviđač koji je sad živeo u Sjedinjenim Državama.
Doduše, postojala je i jedna velika začkoljica. Tran Van Lu je čekao izvršenje smrtne kazne u Floransu u Koloradu. Proglašen je krivim za ubistvo devetoro ljudi u Nuarku I Njuiorku. Znao sam ponešto o saveznom zatvoru u Floransu, pa sam čak jednom i bio tamo. Tu dolazimo do druge začkoljice. U tom zatvoru je Kajl Krejg, moj arhineprijatelj. Kajl je i sam čekao pogubljenje.
Zatvor u Floransu bio je takozvana supermaksimalna ustanova. Sad je takve imalo trideset šest država. Osuđenici na smrtnu kaznu obitavali su u jedinici s najvećom bezbednošću, nekakvom zatvoru u zatvoru. Bila je to neupadljiva zgrada boje peska s neobično jakim obezbeđenjem i spolja i iznutra. To me je tešilo zbog Kajla Krejga - koji jednostavno prezire bezbednost zatvora.
Dva stražara pod teškim naoružanjem ispratila su me do jedinice za osuđene na smrt. Dok smo išli pustim hodnicima osvetljenim fluorescentnim svetlom, uopšte nisam obratio pažnju na uobičajeni zatvorski metež i buku. Misli su mi bile negde drugde.
U Kolorado sam stigao oko podneva. Kod kuće je sve bilo kako treba i nadao sam se da ću se iste večeri vratiti u Vašington. Doduše, Nana nije propustila priliku da me, pre nego što sam izašao iz kuće, posadi preda se i podari mi jednu poučnu priču. Nazvala ju je Pričom o hiljadu klikera.
„Alekse, čula sam je na nacionalnom radiju. Istinita je i ja je, vredelo-ne-vredelo, prenosim tebi. Živeo neki čovek u južnoj Kaliforniji, negde oko San Dijega, čini mi se. Imao je porodicu, lepu porodicu; radio je naporno, dugo, čak i vikendom. Zvuči li ti to poznato?“
„Verovatno zvuči poznato mnogima“, rekao sam. „I ženama i muškarcima. Nastavi, Nano. Šta je biio s tim vrednim čovekom s izuzetnom porodicom u blizini San Dijega?“
„Elem, taj čovek je imao divnog dedu koji je obožavao i njega i njegovu porodicu. Ovaj je primetio kako mu unuk mnogo radi, pa mu je ispričao za klikere. Obrazložio mu je to tako što ga je podsetio da prosečan životni vek kod muškaraca iznosi oko sedamdeset pet godina. To je tri hiljade devetsto subota - da se igraš dok si dete i budeš s porodicom kad odrasteš i postaneš mudriji.“
„Shvatam“, rekao sam. „Ili da se igraš kad budeš star. Ili čak da učiš pameti one koji su voljni da te slušaju.“
„Ćuti, Alekse. Slušaj sad. Tako je taj deda izračunao da je njegovom unuku, četrdeset trogodišnjaku, u životu ostalo hiljadu šeststo šezdesetak subota. To ti je čista statistika. Onda ti je on kupio dve velike tegle i napunio ih prelepim staklencima. Dao ih svom unuku i rekao mu da svake subote izvadi po jedan kliker iz tegle. Samo jedan, kao podsetnik na to koliko mu je malo subota

ostalo i da su one neprocenjive. Razmisli o tome, Alekse. Ako stigneš“, rekla je Nana.
Tako sam se ja obreo u supermaksimalnom zatvoru - u subotu. Ipak nisam smatrao da gubim dan.
Nikako. Svejedno mi se Nanina poruka urezala u um.
Ovo mi je poslednji slučaj ubistva. Mora biti. Ovo je kraj puta detektiva Aleksa Krosa.
Dok sam prilazio ćeliji Tran Van Lua, usredsredio sam se na taj zbunjujući slučaj. Zbog tog čoveka će mi se isplatiti bar jedan kliker.
Tome sam se nadao.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:51 pm







Glava 72

TRAN VAN Lu je bio pedesetčetvorogodišnjak koji mi je istakao kako tečno govori vijetnamski, francuski i engleski. Engleski mu je bio odličan, a i pre je ličio na univerzitetskog profesora nego na osuđenika zbog više ubistava. Lu je nosio naočare sa zlatnim okvirom i imao dugu sedu bradicu. Bio je filozof - očigledno na sve teme. No je li on Pešadinac?
„Po rođenju sam budista“, rekao je kad smo seli u njegovoj čeliji dva sa tri i po metra. Više od polovine sobe ispunjavali su krevet, hoklica i pričvršćena polica za pisanje. Sve je bilo od betona tako da zatvorenik ne može ništa da pomera ni rastače.
„Malo ću vas uputiti u svoju prošlost“, rekao je. „Priču o poreklu.“ Klimnuo sam glavom.
„To je dobar početak.“
„Rodno selo mi je Son Trač u provinciji Kvang Bin, severno od tadašnje demilitarizovane zone. To je jedna od najsiromašnijih provincija u zemlji, ali tamo su sve relativno siromašne. S pet godina počeo sam da radim na porodičnim pirinčanim poljima. Svi smo uvek bili gladni, iako smo gajili hranu. Imali smo pravi obrok samo jednom dnevno, obično slatki krompir ili manioku. Svoj pirinač smo predavali zemljoposedniku. Bili smo odani samo porodici, s precima, parčetu zemlje i selu. Nacionalizam nije postojao, to je zapadnjački pojam koji je uveo Ho Ši Min.
Moja porodica se 1963. preselila na jug i ja sam se prijavio u vojsku. Druga mogućnost mi je bilo gladovanje, a osim toga, vaspitan sam da mrzim komunizam. Ispostavilo se da sam odličan izviđač pa su me preporučili za MACV-ovu školu Rekondo, koju su vodile specijalne snage američke vojske. Tad sam se prvi put sreo s Amerikancima. U početku su mi se dopadali.“
„Zbog čega se to promenilo?“, pitao sam Lua.
„Mnogo je razloga. Najviše zbog toga što sam uvideo da Amerikanci s visine gledaju na mene i moje sunarodnike. Uprkos više puta ponovljenim obećanjima, ostavili su me u Sajgonu. Postao sam čovek sa čamca.
Napokon sam u Ameriku stigao sedamdeset devete, u okrug Orindž u Kaliforniji, gde živi veliki broj Vijetnamaca. Jedino smo mogli da opstanemo tako što smo ponovo stvorili porodično-seoske strukture kao u domovini. Ja sam to učinio i s bandom - Senke duhova. Postali smo uspešni, prvo u Kaliforniji, pa u oblasti Njujorka i u Nuarku. Kažu da sam ubio mnogo članova suparničkih bandi u Njujorku i Džersiju.“
„Jeste li?“, pitao sam Lua.
„Naravno. To je bilo opravdano. Bili smo u ratu“ Ućutao je. Zagledao se u mene.
„Zato ste sada u supermaksimalnom zatvoru. Je li vam određen dan pogubljenja?“
„Nije. Što mi je vrlo komično. Vaša zemlja se boji da pogubi osuđene ubice.“
„Smešno vam je? Ono što ste videli u Vijetnamu?“
„Naravno. To mi je pojam uzora.“
„Grozote počinjene u ime vojnih radnji.“
„Detektive, bio je rat.“
„Jeste li u Vijetnamu upoznali nekog od ovih ljudi: Elisa Kupera, Risa Tejta, Džejmsa Etru, Roberta Beneta, Lorensa Hjustona?“

Lu je slegnuo ramenima.
„Davno je to bilo. Pre više od trideset godina. A tolika američka prezimena je trebalo upamtiti.“
„Pukovnik Oven Hendler?“
„Ne znam ga.“ Zavrteo sam glavom.
„Mislim da ga znate. Zapravo, pukovnik Hendler je bio glavnokomandujući u MACV-ovoj školi kad ste vi obučavani za izviđača.“
Lu se prvi put osmehnuo.
„Verovali ili ne, detektive Krose, izviđači obično nisu upoznavali starešine.“
„Ali vi ste upoznali pukovnika Hendlera. On vas se sećao do dana kad je ubijen. Možete li mi pomoći da prekinem ova ubijanja?“, pitao sam Lua. „Vi znate šta se tamo dogodilo, zar ne? Zašto biste inače pristali da se vidite sa mnom?“
Još jednom je nezainteresovano slegnuo ramenima.
„Pristao sam da se vidim s vama... zato što me je zamolio dobar prijatelj. Moj prijatelj je Kajl Krejg.“




Glava 73

OSETIO SAM KAKO mi se u srcu stvara ledenica. Nemoguće da sve ovo vodi ka Kajlu Krejgu. Strpao sam ga ovamo u Florans za sva ubistva koja je počinio - a on me je sad, nekako, naveo da mu dođem u posetu.
„Zdravo, Alekse. Već sam pomislio da si me zaboravio“, rekao je kad me je ugledao. Sastali smo se u maloj sobi za ispitivanje blizu njegove ćelije. Glava mi je pucala od paranoičnih misli o
„slučajnosti“ što ga ponovo vidim. Nije mi verovatno da je on sve to namestio. Čak ni on to ne može. Kajl se fizički toliko promenio da je više ličio na stariju braću, možda i pre na oca nego na sebe.
Dok sam ga progonio, upoznao sam mu čitavu porodicu. Oduvek je bio mršav, a u zatvoru je izgubio bar još deset kilograma. Obrijao je glavu i istetovirao je sa strane. Tetovaža je predstavljala pola zmaja pola zmiju. Sad je zaista izgledao kao ubica.
„Sedi, Alekse. Nedostajao si mi više nego što sam očekivao. Sedi, molim te. Hajde da se ispričamo. Da nadoknadimo propušteno.“
„Hvala, stajaću. Nisam ovde da ćaskam, Kajle. Šta znaš o ovim ubistvima?“
„Sve slučajeve su rešili ili policija ili vojska, Alekse. Okrivljenima je izrečena kazna, a u nekim slučajevima već i izvršena. Kao što će na kraju biti i u mom slučaju. Zašto trošiš vreme na njih? Ja sam stoput zanimljiviji. Trebalo bi mene da proučavaš.“
Reči je izgovarao tiho, ali one su me pogađale kao udari struje. Je li Kajl veza koja nedostaje? Nemoguće da on stoji iza ovih ubistava. Ona su počela mnogo pre nego što je uhapšen. No je li to zaista važno?
„Znači ne znaš ništa što bi mi bilo od pomoći? Idem onda. Prijatan ti ostatak života.“ Kajl je digao ruku.
„Alekse, voleo bih da ti pomognem. Iskreno to mislim. Baš kao nekad. Nedostaje mi to. Ona jurnjava. A šta ako mogu da ti pomognem?“, upitao je.
„Ako možeš, pomozi, Kajle. Uradi to odmah. Videćemo šta će dalje biti.“ Kajl se zavalio na stolici. Osmehnuo se - a možda mi se smejao u lice?
„E pa, iako me ne pitaš... U zatvoru je bolje nego što sam mislio. Verovao ili ne, ja sam ti ovde prava veličina. I to ne samo među zatvorenicima. Čak i ovi sirovi stražari ispunjavaju moje želje. Imam mnogo posetilaca. Pišem knjigu, Alekse. Uz to, naravno, smišljam način da izađem odavde. Veruj da ću jednog dana izaći. To je samo pitanje trenutka. Umalo da se dogodi pre mesec dana. Ovako sam bio blizu. Svakako bih te obišao. Tebe, Nanu i onu slatku dečicu.“
„Zna li išta Lu?“, pitao sam.
„O, kako da ne. Vrlo je načitan. Tečno govori tri jezika. Veoma mi se dopada Lu. Veliki smo prijatelji. Volim i Teda Kačinskog, Jua Kikimuru, japanskog teroristu, i Ramona Matu, nekadašnjeg člana kartela Medelin. Zanimljive kolege zatvorenici, očaravajuči životi, doduše konzervativniji nego što sam pretpostavljao. Ted nije, ali ostali.“
Bilo mi je dosta Kajla Krejga, Lua, Floransa.
„Idem“, rekao sam. Pošao sa k vratima.
„Vratićeš se“, prošaputao je Kajl. „Možda ću sledeći put ja tebi doći u posetu. U svakom slučaju, mnogo sreće s tim zanimljivim slučajem.“

Okrenuo sam se.
„Ostaćeš ovde do kraja života, što se nadam da neće biti dugo.“
Kajl Krejg se od srca smejao u ćeliji. Bio je jeziviji nego ikad ranije.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:51 pm








Glava 74

KAD JE SAMPSON stigao u Bej Hed, u Nju Džersiju, raspoloženje mu se naprasno popravilo, a zbog veoma prijatnog osećanja počeo je da se smeši za sebe. U poslednje vreme je često bio takav. Otići će mu dođavola stav žilavog momka ako se ovo sranje nastavi.
Vozio se putem 35, pored raštrkanih plažnih kuća, tržnog centra i nekoliko živopisnih crkava okrečenih u belo. Ovaj deo džersijske obale je tih i neporecivo lep. Morao je da se divi tom miru i očuvanoj lepoti. Kroz otvorene prozore kuguara pirkao je vetrić s okeana. Drum su oivičavali geranijumi i ruže pune šipaka lcoje su očigledno posadili meštani.
Šta ovde može da se ne dopadne čoveku? Radovao se što je ponovo došao.
Daleko od. Vašingtona, razmišljao je. Uopšte nije loše. Bar da promenim ritam. Da predahnem od svih onih ubistava.
Dok se vozio od Vašingtona, Sampson se trudio da sebi dokaže kako je izlet u Džersi smislio zbog Elisa Kupera i ostalih ubistava, ali to nije bilo sasvim tačno. Kup je svakako dobrim delom razlog, ali isto tako je i Bili Hjuston.
Sve vreme je mislio na nju. Kakvu to moć ima ta sićušna žena?
Zapravo, bar delimično je znao odgovor. Od prvog časa kad ju je video, osećao se sasvim opušteno. Ona je prijateljica kakvu se odavno nadao da će upoznati. Teško bi opisao to osećanje, ali znao je da ga dotad nikad nije gajio. Znao je da Bili može da priča o svemu što je dugo držao za sebe. Već joj je verovao. Kad je bio s njom, mogao je da izađe iz sebe, da napusti tvrđavu koju je podigao da štiti pravog sebe.
S druge strane, Džon Sampson ni s jednom ženom nije uspeo da ostvari dužu vezu. Nikad se nije ženio, nije čak bio u iskušenju. Zato ne namerava da se zavarava ili da se raznežuje i sentimentalno vezuje za Bili. Ima razloga da dođe u Džersi. Treba da je još nešto pita o boravku njenog muža u Vijetnamu. Treba da dopuni one podatke koje su on i Aleks dobili od Ovena Hendlera. Nameravao je da reši ovaj slučaj. Nekako.
E pa ovo cinično procenjivanje osećanja svakako mu je stišalo raspoloženje i mogući nalet romantike u duši.
Onda ju je ugledao u daljini na Istočnoj aveniji.
Da, to je ona!
Bili je izlazila iz svetlozelenog kabrioleta natovarena namirnicama. On joj je ranije najavio da će možda doći.
Za koga je sve to nakupovala? Očekuje li da će on ostati na večeri? O brate, moraće da se primiri. Uspori. Na zadatku si, to je sve. Ovo je policijski posao.
Tad je Bili primetila njegov auto i mahnula mu slobodnom rukom, a on se isturio kroz prozor kuguara i doviknuo:
„Zdravo, malena.“ Zdravo, malena?
Kud se deo onaj smireni, hladni i nezainteresovani Džon Sampson? Šta mu se to događa? I kako to da mu sve ovo prija?




Glava 75

BILI JE SHVATILA DA ona i Džon Sampson treba da razgovaraju o njenom mužu i njegovom pogubljenju. Zato je ponovo došao, verovatno samo zarad toga. Napravila je bokal zaslađenog ledenog čaja pa su seli na trem prema okeanu. Što da im ne bude ugodno. Trudi se da ne ispadneš budala.
„Još jedan savršen dan u raju“, rekao je i uputio joj blistav osmeh. Bili nije mogla da se uzdrži da ne zagleda ovog policajca. Bio je snažan i zgodan, a kad bi se osmehnuo, prosto bi je zasenio. Imala je utisak da se on ne smeši često, pa se pitala zbog čega je tako. Šta mu se dogodilo dok je odrastao u Vašingtonu? Pa nadalje u životu i na poslu? Htela je sve da zna o njemu, a ta prirodna radoznalost joj je nedostajala otkad nema Lorensa.
Ne pravi od ovoga nešto što nije, opominjala se. On je policajac na slučaju ubistva. To je sve.
Samo si se blesavo zaljubila u njega.
„Prosečan dan u raju“, ispravila ga je smejući se. Zatim se uozbiljila. „Hteo si da opet razgovaramo o Lorensu. Nešto se dogodilo, zar ne? Zato si ponovo došao.“
„Ne, došao sam da te vidim.” Evo opet onog njegovog neverovatnog osmeha.
Bili je mahnula rukom.
„Naravno. No - šta je s tvojim slučajem?“
Ispričao joj je o najnovijim ubistvima Roberta i Barbare Benet i pukovnika Ovena Hendlera.
Poverio joj je svoju i Aleksovu teoriju da su tri muškarca odgovorna bar za neka od ubistava.
„Sve se vrti oko Vijetnama. Nešto neverovatno se dogodilo, neki strašni koren iz kojeg potiču sva ubistva. Možda je tvoj muž nekako umešan u to. Bili, moguće da uopšte i nije bio svestan toga.“
„Nije voleo da priča o onome što je tamo doživeo“, ponovila je ono što mu je i prvi put rekla.
„Uvek sam to poštovala. No onda se nešto čudno dogodilo. Pre nekoliko godina doneo je kući knjige o ratu. Šaputanja o ratu je knjiga koje se sećam. Iznajmio je film Vod., ali je uporno tvrdio kako ga neće gledati. Mada i dalje nije hteo da razgovara o ratu. Bar ne sa mnom.“
Bili se zavalila u tamnoplavoj trščanoj stolici za ljuljanje. Zagledala se u okean. Nekoliko galebova je preletelo visoke dine. Lep prizor. Videla je mutni obris prekookeanskog broda daleko na obzorju.
„Oduvek je pio, ali poslednjih godina je preterivao. Žestoka pića, vino. Nikad nije bio nasilan, ali osećala sam kako se sve više udaljava.
Jedne večeri u suton krenuo je na plažu sa štapom za pecanje i kanticom za ulov. Bio je početak septembra, vreme za strelke. Mogao je da ih hvata kantom.
Čekala sam ga da se vrati, ali ga nije bilo. Na kraju sam pošla da ga tražim. Većina ovih kuća se isprazni posle Dana rada. Tako je to ovde. Hodala sam oko kilometar i po. Već sam se uplašila.
Ponela sam baterijsku lampu pa sam je upalila u povratku i držala se dina i napuštenih kuća. Tako sam ga i našla.
Lorens je ležao na pesku pored štapa za pecanje i kantice. Popio je pola litra viskija. Izgledao je kao izgubljena skitnica uspavana na plaži.
Legla sam pored njega i zagrlila ga. Molila sam ga da mi kaže zašto je tako tužan. Nije mogao.
Srce mi se cepalo što ne može ništa da mi kaže. Samo je rekao: ’Ne može se pobeći od prošlosti’.

Izgleda da je bio u pravu.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:51 pm








Glava 76

RAZGOVARALI SU O Vijetnamu i vojnoj karijeri njenog muža posle rata sve dok Sampsona nije zabolela glava. Bili se nije žalila. Oko četiri sata po podne napravili su pauzu i posmatrali kako dolazi plima. Sampson je bio zaprepašćen što je ta dugačka plaža bila prazna po tako sunčanom bistrom danu.
„Jesi li poneo kupaće gaće?“, pitala ga je osmehnuvši se.
„U stvari, zaista sam ih ubacio u kola“, rekao je Sampson i uzvratio joj osmeh.
„Hoćeš li da plivamo?“
„Hoću. Bilo bi lepo.“
Presvukli su se i ponovo našli na tremu. Ona je obukla crni jednodelni kostim. Sampson je pretpostavio da mnogo pliva ili možda vežba. Bila je sitna, ali nije ličila na devojčicu. Verovatno je bila u ranim četrdesetim.
„Znam da dobro izgledam“, rekla je Bili i okrenula se oko sebe. „I ti izgledaš dobro. Hajdemo u vodu pre nego što se prepadneš od mene.“
„Ja da se prepadnem? Pa znaš da sam detektiv.“
„A-ha. Danas je voda devetnaest stepeni, junačino.“
„Šta? Je l’ to hladno?“
„Uskoro ćeš saznati.“
Otišli su do vrha dine pred kućom. Zatim su se dali u trk. Sampson se smejao, uglavnom za sebe, zato što ovako nešto on obično ne radi.
Trčali su po plićaku visoko dižući kolena kao deca na letovanju, ne obraćajući pažnju na ledenu vodu.
„Umeš da plivaš?“, pitala ga je Bili dok se ogromni talas valjao k njima. Učinilo joj se da je klimnuo glavom. „Džone?“, pozvala ga je.
„Umem da plivam. Umeš li ti?“
Tad su oboje zaronili pod talas koji im je prešao visoko preko glava. Izronili su daleko od tog prvog talasa. Ona je zaplivala dalje od pojasa u kom se talasi lome. Sampson je plivao za njom, a bio je dobar, snažan plivač. Zbog nečega ju je to oduševilo.
„Ponekad deca iz grada“, rekla je dok su im glave poskakivale nad vodom, „ne nauče da plivaju.“
„To je tačno. No ja imam dobrog prijatelja čija baba se postarala da kao mali u Vašingtonu proplivamo. Vodila nas je na gradski bazen. Govorila je: ’lli plivaj, ili se udavi.’“ Onda je Sampson nesvesno uzeo Bili u naručje. Ona mu je kažiprstom otresla kapljice vode s lica. Dodir joj je bio nežan. Kao i pogled. Nešto im se događalo, ali on nije bio siguran je li spreman za to.
„Šta je?“, pitala je Bili.
„Hteo sam da ti kažem“, rekao je on, „kako si neverovatna u mnogo čemu.“ Zažmurila je na tren i klimnula glavom. Kad je ponovo otvorila oči, rekla je:
„Još si tu. Bože, kako mi je drago što si ponovo došao. Iako si došao samo da me ispituješ.“
„Došao sam da te vidim. Rekao sam ti.“
„Kako ti kažeš, Džone.“
Niko osim Aleksa i Nane ne zove ga Džon.

Zaplivali su k obali i neko vreme se igrali u penastim talasima. Iako je bilo kasno po podne, prošetali su se malo na jug, pored velikih kuća dobro zatvorenih pred zimu. Usput su se držali finog ritma. Zastajkivali su pred svakom kućom i ljubili se.
„Nekako si omekšao“, na kraju je rekla Bili. „Pristaje ti. Džone Sampsone, u tebi postoji i nežna strana.“
„Aha. Možda i postoji.“
Večerali su opet na tremu. Sampson je uključio radio. Posle su se stisli na dvosedu, a njega je opet zapanjilo kako je ona sićušna. Doduše, lepo se uklapala uz njega.
S radija se začula One Night with You Lutera Vendrosa. Sampson ju je pozvao da plešu. Sve mu je bilo neverovatno - Upravo sam pozvao Bili da plešemo na tremu.
Privio ju je uza se. Lepo se uklapala uz njega i stojeći. Kretali su se glatko zajedno, sasvim usklađeni. Osluškivao joj je disanje i otkucaje srca.
Zatim se na radiju čula stara pesma Marvina Geja pa su plesali i uz nju. Sampsonu se činilo da sanja. Sve ovo je za njega bilo neočekivano.
Posebno kad su se oko pola jedanaest popeli na sprat. Nisu izgovorili ni reči, već ga je Bili uzela za ruku i povela u spavaću sobu. Skoro pun mesec je osvetljavao bele kreste talasa. Jedna jedrilica je bez žurbe klizila iza talasa.
„Je li sve u redu?“, šapnula mu je.
„Više nego u redu. A tebi, Bili?“
„I meni. Mislim da sam ovo želela od prvog časa kad sam te videla. Jesi li to već radio?“, pitala je. Nestašno mu se osmehnula. Poigravala se s njim, a njemu je to prijalo.
„Ovo mi je prvi put. Čuvao sam se za pravu ženu.“ „Hajde da vidimo jesam li vredna čekanja.“
Ponekad je ovo radio na brzinu, što nije strašno, s obzirom na tempo u Vašingtonu, no te večeri nije bilo tako. Želeo je da istražuje Bilino telo, da sazna šta ona voli. Dodirivao ju je svugde, svugde je ljubio. Kod nje mu se sve činilo baš kako treba. Šta se događa? Došao sam da ovu ženu ispitam o ubistvima. Ubistvima! Ne da vodim ljubav pod blistavom mesečinom.
Osećao je kako joj se male grudi dižu i spuštaju, dižu i spuštaju. Ležao je na njoj pridržavajući se rukama.
„Nećeš me povrediti?“, prošaputala je.
„Ne, neću.“
Neću. Ne bih te nikad povredio. I neću dozvoliti da te iko povredi.
Osmehnula mu se pa se izvukla i legla preko njega. „Šta misliš o ovome? Je li ti sad zgodnije?“ Snažnim rukama joj je prešao po leđima i zadnjici. Ona je pevušila One Night with You.
Uskladili su kretnje. Prvo polako, pa sve brže. I još brže. Bili se dizala s njega i snažno spuštaia. Tako joj se sviđalo.
Kad su se konačno srušili ispunjeni zadovoljstvom, ona mu se zagledala u oči.
„Nije loše za prvi put. Bićeš sve bolji.“ Kasnije su ležali u krevetu pripijeni jedno uz drugo. On se i dalje smejuljio pri pomisli na to kako je ona sitna. Sitnog lica, sitnih šaka, stopala i grudi. A onda je zaprepašćeno shvatio: bio je smiren prvi put u mnogo godina. Možda prvi put u životu.




Glava 77

KAD SAM STIGAO iz Floransa te večeri, bio sam ushićen što ću se videti s Nanom i decom. Bilo je tek sedam sati pa sam smišljao da odemo do bioskopa Imaks ili možda ESPN zona - da razgalimo decu.
Dok sam se peo stepenicama pred kućom, video sam kako na vetru leprša cedulja zadenuta za vrata.
Uh.
Uvek se trgnem kad vidim poruku ostavljenu u kući. U poslednjih nekoliko godina tako sam primio mnogo loših vesti.
Prepoznao sam Nanin rukopis:

Alekse,
mi smo kod tvoje tetka Tije. Vraćamo se oko devet.
Uželeli smo te se. Jesi li se ti nas uželeo? Naravno da jesi - na sebi svojstven način. Nana i deca.

Primetio sam da je u poslednje vreme Nana Mama neobično sentimentalna. Rekla je da se oseća bolje, da je opet ona stara, ali ja sam sumnjao u to. Možda bi trebalo da porazgovaram s njenim lekarem, mada ne volim da joj se mešam u posao. Već dugo uspeva da se odlično brine o sebi.
Otišao sam do kuhinje i uzeo hladno pivo iz frižidera.
Na vratima sam video smešan crtež trudne rode koji je tamo Dženi zakačila. Odjednom su mi svi mnogo nedostajali. Nekim ljudima - meni svakako - deca upotpunjuju život, daju mu smisao, iako ih katkad izluđuju. No dobit je vredna te muke. Bar je tako u našoj kući.
Zazvonio je telefon pa sam pretpostavio da je Nana.
„Ura, kod kuće si!“, začuo sam omiljeni glas. Lepog li iznenađenja. Bila je to Džemila i vrlo me je obradovala. Zamislio sam joj lice, osmeh, blistav sjaj očiju.
„Ura, ti si. Samo što sam ušao u praznu kuću“, rekao sam. „Nana i deca su me ostavili.“
„Nekima je još gore, Alekse. Na poslu sam. U petak sam dobila gadan slučaj. Irski turista ubijen u poročnom delu grada. Reci ti sad meni šta je pedesetjednogodišnji sveštenik iz Dablina radio u dva ujutro u ozloglašenom delu San Franciska? Ko ga je zadavio ogromnim hulahopkama? Ja to treba da otkrijem.“
„Zvuči mi da ipak uživaš.“ Smešio sam se, ne zbog ubistva, već zbog Džemilinog oduševljenja Poslom.
Džemila se i dalje smejala.
„Zaista uživam u dobroj zagonetci. Kako ti napreduješ sa svojim slučajem? Tvoj je baš opak. Razmišljala sam o njemu kad sam imala prilike. Neko ’ubija’ oficire tako što im smešta zločine koje nisu počinili.“ Obavestio sam je o novinama, kao koleginicu, pa smo prešli na prijatnije teme, na naš izlet u Arizonu. Na kraju je rekla kako mora da beži, da se vrati slučaju. Pošto smo završili razgovor razmišljao sam o Džem. Obožavala je policijski posao i to nije krila. I ja sam ga voleo, ali su me pristizali demoni.

Uzeo sam novo pivo pa pošao gore. Još sam mislio na Džemilu. Lepe misli. Čisto plavo nebo...
Otvorio sam vrata spavaće sobe pa zastao vrteći glavom. Na krevetu su mi bile dve staklene tegle. Lepe. Možda antikviteti.
U njima je bilo, odoka, oko hiljadu dvesta staklenaca. Prišao sam i izvadio jedan. Vrteo sam kliker između palca i kažiprsta. Priznajem da mi se učinio dragocen.
Moje preostale subote.
Kako nameravam da ih iskoristim?
Možda je to najveća zagonetka.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:52 pm








Glava 78

SLEDEĆIH NEKOLIKO DANA nisam mogao da se otrgnem utisku da me neko prati po Vašingtonu. Posmatra me. No nisam uspeo nikog da uhvatim. Ili su bili predobri u tome ili sam ja zakazao.
U ponedeljak sam se vratio na posao. Celu tu nedelju proveo sam radeći u stanici. Gledao sam da što više vremena budem s decom pre nego što odem u kanceiariju na tavanu da još malo radim. Izvesnu saradnju sam ostvario s pukovnikom Denijelom Bordoom iz Pentagona. Poslao mi je vojne dosijee iz rata u Vijetnamu. Mnogo dokumenata koje kao da godinama niko nije ni pogledao. Pukovnik mi je predložio i da se obratim vijetnamskoj ambasadi. Oni su takođe imaii arhivu.
Iščitavao sam te stare fascikle dok oči nisu počele da mi se sklapaju i dok mi nije zabubnjalo u glavi. Tražio sam bilo šta što bi moglo s nizom ubistava povezati Elisa Kupera, Risa Tejta, Lorensa Hjustona, Džejmsa Etru, Roberta Beneta pa i Tran Van Lua.
Nikakvu vezu nisam našao, ništa što bi i delimično bilo značajno. Je li to moguče?
Ni jedan od ovih Ijudi nije bio u Aziji s nekim drugim. Kasno jedne večeri dobio sam novi imejl od Pešadinca. Gospode bože. On, jasno, nije Oven Hendler. Ko onda šalje ove poruke? Kajl Krejg? Igra li se on i dalje mojim umom? Kako može da šalje poruke iz supermaksimalnog zatvora?
Neko ih šalje, a meni se to ne sviđa. Osim toga, nisam verovao obaveštenjima koja dobijam.
Smešta li neko i meni?

Detektive Krose,
Vaše napredovanje je pomalo razočaravajuće. Krenete dobrim tragom, ali ga napustite.
Osvrnite se na ono što ste već prošli. Svi odgovori leže uprošlosti. Zar nije uvek tako?

Poruka je bila potpisana s Pešadinac.
Međutim, na dnu stranice je bilo još nešto. Ikonica koja me je vrlo uznemirila - slamna lutkica.
Ista kao one koje smo pronašli.
Te nedelje u sredu posle posla otišao sam u vijetnamsku ambasadu u Dvadesetoj ulici u severozapadnoj četvrti. Najavili su me iz FBI-ja. Stigao sam nešto pre šest pa se popeo na četvrti sprat. Tamo me je dočekala prevodilac Ti Ngujen. Na stolu su joj stajale četiri velike kutije starih dokumenata koje je čuvala njena vlada.
Seo sam u omanju kancelariju pa mi je Ti Ngujen čitala odeljke. Videlo se da joj se to ne radi.
Verovatno su joj naložili da radi prekovremeno. Na zidu iza nje stajala je tabla:
AMBASADA SOCIJALISTIČKE REPUBLIKE VIJETNAMA. Bio je tu i portret Ho Ši Mina.
„Detektive, ovde nema ničeg. Ničeg novog“, žalila se svaki put kad izvadi prašnjavu fasciklu koja tu stoji duže od trideset godina. Ja sam je molio da nastavi. Onda bi ona glasno uzdahnula, namestila naočare sa čudnim crnim okvirom, pa mrgodno otvorila fasciklu. Ovo durenje je trajalo satima. Bila je izuzetno neprijatna.
Oko devet sati iznenađeno je digla pogled.
„Evo nečeg“, rekla je. „Možda ovo tražite.“
„Recite mi. Nemojte ništa menjati. Prevedite tačno šta piše.“

„To sve vreme radim, detektive. Sudeći prema ovim zapisima, bilo je neovlašćenih napada na sela u dolini An Lao. Izgleda da su pobijeni civili. To se dogodilo šest puta. Neko mora da je znao za to. Možda čak i vaša MACV.“
„Čitajte mi sve što tu piše“, ponovio sam. „Molim vas ne izostavljajte ništa. Čitajte.“
Više nije bilo one dosade i ljutnje koje je ranije pokazivala. Iznenada je pažljivo prevodila, ali je bila i pomalo uplašena. Uznemirilo ju je ono što je sad čitala.
„U ratu uvek ima nesrećnih slučajeva“, pridikovala mi je. „Ali ovo u dolini An Lao je sasvim nešto novo. Ubistva kao da su organizovana i metodična. Gotovo kao ova serijska ovde, u Americi.“
„I u Aziji ima serijskih ubistava“, rekao sam. Gospođica Ngujen se narogušila na moju primedbu.
„Da vidimo. Oficiri ARVN-a su se zvanično žalili vašoj vladi i američkoj vojsci. Jeste li to znali? Bilo je i ponovljenih žalbi iz ondašnjeg Sajgona. Prema ARVN-u, ovo je slučaj ubistava. Ubistava, ne rata. Ubistava nedužnih civila, među kojima i dece.“ Namrštila se i zatresla glavom.
„Nadalje se opisuje tačan šablon ubistava. Ubijani su nedužni seljaci - muškarci, žene i deca. Tela su često bojena.“
„U crveno, belo i plavo“, rekao sam. „Boja je vizitkarta koju ostavljaju ubice.“ Gospođica Ngujen se trgla.
„Otkud znate? Već ste čuli za ova strašna ubistva? Kakva je vaša uloga u tome?“
„Sve ću vam reći kad završimo. Nemojte sad prekidati. Molim vas. Moguće da sam upravo ovo tražio.“
Dvadesetak minuta kasnije gospođica Ngujen je naišla na nešto što sam je zamolio da mi ponovo pročita.
„U dolinu An Lao poslat je tim vojnih rendžera. Nejasno je, ali izgleda da su ih tamo poslali da istraže ubistva. Žao mi je, detektive. Nejasno je jesu li u tome uspeli ili nisu.“
„Ima li nekih imena?“, pitao sam. „Ko je sačinjavao taj tim?“ Osećao sam kako mi adrenalin šiklja telom.
Gospođica Ngujen je uzdahnula i zavrtela glavom. Na kraju je ustala od stola.
„Na petom spratu ima još kutija. Pođite za mnom, detektive. Kažete da ljudi i dalje stradaju?“
Klimnuo sam glavom i pošao gore za Ti Ngujen. Tamo je bio čitav zid kutija pa sam joj pomogao da prenese nekoliko u svoju kancelariju.
Te srede smo dugo radili, pa opet u četvrtak uveče, a našli smo se čak i u petak za vreme njene pauze za ručak. Sad se i ona zagrejala. Saznali smo da su nekoliki rendžeri poslati u dolinu An Lao zapravo vojne ubice. Nažalost, dokumenti nisu bili organizovani po datumima. Samo su ubačeni u kutije i ostavljeni da skupljaju prašinu, ne da ih neko čita.
U petak oko dva i petnaest otvorili smo još nekoliko kutija krcatih zapisima o istrazi u dolini An Lao.
Ti Ngujen me je pogledala.
„Naišla sam na imena ubica“, rekla je. „Mislim da imam i tajni naziv te operacije. Izgleda da su je nazvali Tri slepa miša“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:52 pm





Deo IV IZLAZNE RANE





Glava 79

IMAO SAM TRI IMENA - tri muškaraca su poslata u dolinu An Lao da zaustave ubijanje civila. S ovom informacijom sam morao da budem izuzetno pažljiv, pa je meni i Sampsonu trebalo još nedelju dana da nađemo te ljude i saznamo što više možemo o njima.
Konačna potvrda koja mi je bila potrebna stigla je od Rona Bernsa iz FBI-ja. On mi je predočio kako su u Birou već sumnjali na tu trojicu zbog druga dva profesionalna ubistva: jedno političara u Sinsinatiju, drugo žene vođe sindikata u Santa Barbari u Kaliforniji.
Imena su bila sledeća: Tomas Starki
Braunli Haris Voren Grifin Tri slepa miša

Tog petka posle posla Sampson i ja smo otišli u Roki Maunt u Severnoj Karolini. Jurili smo ljude koji su pre trideset godina učestvovali u tajanstvenom nasilju u dolini An Lao. Šta se tamo zapravo dogodilo? Zbog čega ljudi i dalje umiru?
Na manje od osam kilometara pred područjem grada Roki Maunta još je okolina bila puna njiva i piljarnica na ukrštanjima puteva. Sampson i ja smo se vozili kroz prirodu pa ušli u grad pored aerodroma Vilson i Opšte bolnice okruga Neš, pa i kancelarija firme Hekler i Koh gde su Starki, Haris i Grifin radili kao snabdevački tim za nekoliko vojnih baza, među kojima i one u Fort Bregu.
Oko šest sati Sampson i ja smo ušli u Hils, mesni bar ljubitelja sporta. Tu su često navraćali vozači trkačkih automobila, kao i nekolicina košarkaša Šarlot hornetsa, tako da su posetioci bili rasno izmešani. Uspeli smo da se stopimo s njima usred buke i živosti. Više od deset televizora je brujalo s uzdignutih držača.
Bar je bio na kilometar od firme Hekler i Koh, gde su neki od ovih muškaraca i žena radili. Pored toga što se Hekler i Koh (ovde se izgovara „kouk“) bave visokorazvijenom tehnologijom, to je i najveći poslodavac u gradu, odmah iza Laboratorija Abot i Konsolidejted dizela. Zanimalo me je ima li kompanija za proizvodnju i trgovinu oružjem neke veze s ubistvima. Verovatno nema, ali sve je moguće.
Za šankom sam zapodenuo razgovor s nadzornikom iz firme Hekler i Koh. Pričali smo o nedaćama Karolina pantersa, a onda sam ubacio temu o proizvodnji oružja. On se pozitivno izražavao o svojoj firmi, nazvao je „pravom porodicom“ i „svakako najboljom firmom za rad u Severnoj Karolini, u kojoj je ionako dobro raditi“. Zatim smo se raspričali o oružju, posebno o automatu MP5. Kazao mi je kako MP5 koriste pomorske ‘foke’ i elitni timovi specijalaca, ali je on pronašao put i do gradskih bandi. To sam već znao o MP5.
Nemarno sam pomenuo Starkija, Harisa i Grifina.
„Čudi me da još nema Toma i Braunija. Obično svrate petkom. Odakle znate te momke?“, pitao je mada se nije mnogo iznenadio što ih znam.
„Davno smo bili zajedno u vojsci“, objasnio je Sampson. ,Još šezdeset devete i sedamdesete.“

Nadzornik je klimnuo glavom.
„I vi ste rendžeri?“, pitao je.
„Ne, obična vojska“, odgovorio je Sampson. „Samo pešadinci.“
Razgovarali smo s još nekim radnicima iz firme Hekler i Koh, koji su i sami hvalili kompaniju. Svi s kojima smo pričali poznavali su Starkija, Harisa i Grifina, i znali da su bili rendžeri. Stekao sam utisak da su njih trojica omiljeni, pa su ih čak smatrali i za mesne junake.
Oko sedam i petnaest Sampson se nagnuo k meni i šapnuo mi: „Ulaz. Vidi ko se pojavio. Trojica u odelima poslovnih ljudi. Ne liče baš na ubice.“
Polako sam se okrenuo i pogledao ih. Ne, zaista nisu izgledali kao ubice.
„Ipak su ubice“, rekao sam Sampsonu. „Vojne ubice koji izgledaju kao najfiniji momci u baru, možda u čitavoj Severnoj Karolini.“
Ostatak večeri smo ih posmatrali - samo smo gledali tu trojicu ubica.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu