Četiri slepa miša

Strana 4 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 11:20 am

First topic message reminder :



Pred povlačenje iz vašingtonske policije detektiv Aleks Kros zna da ne može odbiti novi slučaj. Prijatelju njegovog partnera Džona Sampsona podmetnuto je ubistvo i osuđen je na smrt. Ko su njegovi tužioci? Vojska Sjedinjenih Država. Dok nova žena u Krosov život unosi novu nadu posle gubitaka, Kros i Sampson se sukobljavaju s kodom časti i tišine i trojicom nemilosrdnih ubica. No vreba još veća pretnja: njihov poslodavac, smrtonosni genije koji Krosa upoznaje s novim dubinama užasa... poslednji od ČETIRI SLEPA MIŠA.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:52 pm









Glava 80

SAMPSON I JA SMO odseli u Holidej inu blizu Međudržavnog auto-puta. Sledećeg jutra smo ustali u šest.
U obližnjem restoranu Kod Denija pojeli smo prilično ukusan doručak, mada opasan po srce (omlet i „domaći pomfrit sa sirom i crnim lukom“). Zatim smo isplanirali veliki dan. Prethodne večeri smo saznali da Hekler i Koh priređuje veliki porodični dan u prirodi. Nameravali smo da se ubacimo. Da napravimo malo nevolje ako uspemo.
Posle doručka smo obišli krug pored kuća trojice sumnjivih za ubistva. Sa kompakt-diska smo slušali fenomenalnu grupu Mejz, koju smo voleli. Bili su nam dobrodošla suprotnost narodnjačkom Roki Mauntu. Susret grada sa selom.
Kuće ubica su bile u bogatijim krajevima s nazivima Nob hil, Foling river vok i Grejston. Izgleda da je tamo živelo mnogo mladih obrazovanih ljudi s porodicama. Novi Jug. Tih, ukusan, civilizovan bestraga.
„Umeju da se uklope“, rekao je Sampson dok smo prolazili pored Grifinove dvospratne kuće s potkrovljem u kolonijalnom stilu. „Naša tri ubitačna momka.“
„Dobri su u onome što rade”, kazao sam. „Nikad nisu uhvaćeni. Zaista želim da popričam s njima.“
Vratili smo su u Holidej in oko osam sati da se pripremimo za dan u prirodi i sve što tamo može da se dogodi. Prosto je teško poverovati da su se trojica ubica tako dobro uklopila u Roki Maunt. Pomislio sam i na druge lepe varošice nevine spoljašnjosti i ono što se možda krije iza njihovih fasada. Možda ništa, možda svašta.
Sampson i ja potičemo iz Severne Karoline, ali nismo mnogo boravili ovde kao odrasli. Nažalost, uglavnom smo dolazili zbog nekih čuvenih ubistava. Dan u prirodi fabrike oružja zakazan je za jedanaest sati, a mi smo smislili da se pojavimo oko jedan, kad se već nakupi mnogo sveta. Prethodne večeri smo saznali da će biti na okupu svi iz firme Hekler i Koh, od zaposlenih u toaletu, preko magacionera, do uprave.
Među njima Starki, Haris i Grifin - s porodicama. Naravno i Sampson i ja.
Došlo je vreme naplate.




Glava 81

DAN JE BIO TOPAO i vlažan, pa su čak i roštiljdžije neredovno obilazile roštilje. Bilo im je draže da sa svojim keceljama s natpisom BBQ FROM HEAVEN{***} ostanu u hladu i pijuckaju hladne sokove. Svi su bili opušteni i dobro se provodili te lepe subote. Još jedan propali staklenac.
Sampson i ja smo seli pod prastari lisnati hrast i slušali simfoniju ovdašnjih ptica. Pili smo
ledeni čaj iz plastičnih čaša koje su ličile na pravo staklo. Obukli smo majice s natpisom H&K RULES i izgledali kao da tu oduvek pripadamo.
Vazduhom se širio jak miris rebaraca. Zapravo, verovatno zbog dima s roštilja insekti nisu bili nesnosni.
„Ovi baš umeju da ispeku rebarca“, rekao je Sampson.
Zaista su umeli, ali umeo sam i ja. Da biste čestito ispekli rebarca, potrebna vam je vatra sa strane, a nju postižete tako što naređate ćumur u dve gomile - jednu spreda, drugu pozadi, a u sredini, tamo gde su rebarca na rešetki, ništa. O pečenju rebara, a i sve ostalo o kuvanju, naučio sam od Nane. Htela je da u kuhinji budem dobar koliko i ona. To neće još skoro biti, ali sam sasvim pristojan. Kad je potrebno, mogu da je zamenim.
Znam čak i za večite rasprave u svetu roštiljdžija o tome je li bolje „suvo utrljavanje“ ili
„prelivanje“. Suvo utrljavanje se obavlja mešavinom soli, bibera, paprike i žutog šećera, za koju se kaže da sadrži ljutinu i slast kojom se ističe pravi ukus mesa. Prelivanje je u osnovi sajder s mrkim lukom, meksičkom papričicom, kečapom, žutim šećerom i pireom od paradajza. Ja volim i preliveno i utrljano - samo da je meso pečeno tako da skoro spada s kostiju.
„Svi se provode na pravi američki način“, rekao je Sampson dok smo sedeli i gledali kako svet prolazi. „Podseti me da ti pričam o Bili iz Džersija.“
„Bili?“, začudio sam se. „Ko je Bili?“
„Kasnije ću ti ispričati, partneru. Sad radimo. Na tragu smo trojici hladnokrvnih ubica.“
Tačno tako. S bezbedne razdaljine promatrali smo Starkijevu, Harisovu i Grifinovu porodicu. Primetio sam da je Tomas Starki jednom ili dvaput pogledao k nama. Je li nas uočio? Ako i jeste, nije izgledao ni zainteresovano ni zabrinuto.
„Misliš li da su oni ubili pukovnika Hendlera? Misliš li da znaju ko si ti, šećeru?“, pitao je Sampson.
„Ako i ne znaju, uskoro će saznati.“ Sampsonu ovo nije smetalo.
„To si smislio? Da izginemo ovde u Roki Mauntu?“
„Ništa neće preduzimati dok su s porodicama“, rekao sam. „Ubeđen si u to?“
„Nisam“, priznao sam. „Nisam ubeđen. No to osećam.“
„Alekse, oni su ubice.“
„Profesionalne ubice. Ne brini, odabraće mesto.“
„Ne brinem ja“, odvratio je Sampson. „Samo želim što pre da završimo s tim momcima.“
Kako je popodne odmicalo, nenametljivo smo razgovarali s mnogima zaposlenim u firmi Hekler i Koh i njihovim porodicama. Ljudi su bili razgovorljivi a mi prijatni. Većina ih je rekla kako veoma voli firmu u kojoj radi. Sampson i ja smo se predstavljali kao novi u njoj i niko u to nije sumnjao.

Zapravo, skoro svi su bili srdačni i pristupačni, gotovo preterano. Prosto je teško da ti se ne dopadnu ljudi iz Roki Maunta, bar većina njih.
Posle ručka su usledili timski sportovi i takmičenja: plivačke trke, odbojka, fudbal, softbol i organizovanja takmičenja dece.
Starki, Haris i Grifin su se uputili do obližnjeg terena za softbol. Sampson i ja smo nešto kasnije krenuli za njima.
Neka igre počnu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:53 pm







Glava 82

„TREBAJU NAM DVOJICA za ovaj tim. Igrate li vas dvojica momčina?“, pitao nas je stariji čovek s prašnjavim dresom i kačketom Atlanta brejvsa. „Možete nam se pridružiti. Ovo je obična prijateljska utakmica.“
Pogledao sam Sampsona. On se osmehnuo i rekao:
„Još kako čemo igrati.“
Obojicu su nas stavili u isti tim, onaj skupljen zbrda-zdola i lošiji. Starki, Haris i Grifin su bili u drugom timu. Naši vrli suparnici u prijateljskoj utakmici.
„Izgleda da smo mi određeni da izgubimo“, primetio je Sampson.
„Nismo ovde da pobedimo u softbolu“, opomenuo sam ga. Iscerio se. „Aha, ali nismo ovde ni da izgubimo.“
Igra je tekla dobrodušno spolja, ali protiv našeg tima se sve gadno namestilo. Starki i Haris su bili dobri sportisti, a izgleda da su i ostali iz njihovog tima bili pristojni i umeli da igraju. Naša grupa je bila neujednačena pa su oni koristili naše slabosti. Gubili smo dva boda posle prve izmene, četiri posle treće.
Dok smo trčali iz polja jer smo bili na redu da udaramo, Sampson me je pljesnuo po zadnjici.
„Nipošto nismo ovde da izgubimo” ponovio je.
Sampson je bio treči udarač u toj izmeni. Ja ću udarati četvrti ako neko stigne do baze. Suvonjavi postariji Meksikanac je prvi udario skraćenu loptu, a naši muževni protivnici su ga ismejali što nema kohones{†††} Sledeći udarač, trbasti knjigovođa, zavitlao je loptu tik iznad glave čuvara druge baze. Iz protivničkih redova čulo se još nazovi-dobrodušnog zadirkivanja.
„Bolje srećan nego dobar“, doviknuo je naš čovek s prve baze tapšući se po velikom pivskom stomaku.
Sad je Sampson stao na glavnu bazu. Nijednom nije zamahnuo da provežba, samo je dotakao plastičnu bazu vrhom najduže i najteže palice koju je našao na stalku.
„Ide moćni udarač. Trebalo bi pomeriti one ograde!“, doviknuo je Starki s mesta presretača. Izgledao je kao pravi igrač, lako se kretao i vešto baratao palicom, a tako je nosio i iskrivljen obod kačketa.
Sampson je samo stajao s palicom na ramenu. Niko osim mene nije znao šta da očekuje od tog ogromnog čoveka, pa čak ni ja nisam uvek bio siguran. Nas dvojica smo kao deca često igrali softbol. U američkom fudbalu je Sampson bio najbolji hvatač u gradu u drugom razredu gimnazije, međutim, kao maturant nije ni ušao u tim. Još bolje je igrao bejzbol, ali nikad nije trenirao posle Male lige.
Bio sam na čekanju i trudio se da dokonam kako će odigrati. Zapravo na terenu nije bilo ograde, tako da, i da hoće, ne može da izbaci loptu. Šta će onda da uradi?
Prva bačena lopta doletela je teško i sočno do bazne ploče, ali Sampson uopšte nije mrdnuo palicu s ramena. Teško je zamisliti da mu doleti bolja lopta.
Voren Grifin je bacao za svoj tim. I on je bio sasvim pristojan sportista, vešt bacač.
„Ova ti se nije dopala?“, doviknuo je Sampsonu. „Šta joj fali?“
„Nije nikakav izazov.“
Grifin se nasmešio. Dao je znak Harisu da izađe na krug. Braunli Haris je bio hvatač i, mada

nešto niži, ličio je na Karltona Fiska iz Red soksa. Na velikog Padža.
Pri sledećem bacanju Grifin je, zamahnuvši kao vetrenjača, prema glavnoj bazi poslao brzu loptu.
Bio je zaista hitar - kako to zovu, potuljeno brz.
No i Sampson je brz.
Spustio je palicu i poslao skoro savršenu skraćenu loptu do linije treće baze. Protivnici su se tako iznenadili da je mogao da šeta do prve baze i opet lako stigne. Stigao je do baze pa su sve bile pune.
„Na tebe je red, šećeru“, doviknuo je Sampson s prve baze. Cerio mi se, namigivao i oponašao pucanje iz pištolja.
Morao sam da se osmehnem kad sam pošao ka glavnoj bazi. Namestio me je baš kako je želeo.
„I ti voliš izazov?“, pitao je Voren Grifin s bacačkog brda.
„Je l’ ti skraćuješ lopte ili umeš da udariš?“, rugao se Starki s pozicije presretača. Braunli Haris, hvatač, stao je iza mene.
„Šta ćemo s tobom, daso? Kakvu loptu želiš?“ Pogledao sam ga preko ramena.
„Iznenadi me“, rekao sam.
Grifin se namestio kao za udarac vetrenjačom, pa sam pretpostavio da će baciti brzu loptu. Kakve veze ima?, pomislio sam. Ovo je samo prijateljska utakmica.
Brza lopta je išla povisoko, ali dovoljno blizu zone udarca, pa nisam mogao da odolim da je ne raspalim. Čuo se udarac u palicu i loptica je poletela tačno preko bacačeve glave i nastavila sve brže i više. Preletela je i preko glave srednjeg spoljnog. Naš skrpljeni tim pomamio se, vrištao i klicao s klupe. Najednom se radost našla u Madvilu.{‡‡‡}
Pun sebe obilazio sam baze. Starki me je čudno pogledao kad sam takao drugu i projurio pored njega. Kao da nešto zna. Može li da zna?
Stigao sam do treće baze i video Sampsona ispred sebe; mahao mi je s glavne baze. Nisam se ni obazreo na spoljno polje - stići ću ma šta se tamo događalo.
Skrenuo sam kod treće baze pa sam ubrzao. Godinama se nisam ovako brzo kretao. Zaista sam jurišao.
Braunli Haris me je čekao kod glavne baze - ali gde je loptica? Zahuktao sam se kao voz bez kočnica kad sam primetio da je neko iz spoljnog polja bacio lopticu i ona je u dva odbitka prešla unutrašnje polje. Dođavola, stići će pre mene. Bestragajoj glava.
Haris je čvrsto stajao uhvativši savršenu loptu od srednjeg spoljnog igrača. Načisto me je sredio. Ipak sam tutnjao prema njemu. Nabijenim telom Haris mi je zaprečio pristup baznoj tabli. Ako ga snažno udarim, mogao bi ispustiti lopticu. Gledao me je onim tamnim, uvučenim očima. Spremio se za nalet, koliko god snažan bio. Izgleda da je igrao fudbal, još je bio čvrst i u formi. Vojni rendžer.
Ubica. Pogled mu je bio skoro zao.
Samo što nisam naleteo na Harisa, pa sam spustio rame. Neka vidi šta će ga snaći.
A onda, u poslednjem sekundu, pošao sam oko njega i nisko. Izveo sam lepo uklizavanje iz poluokreta oko hvatača. Levom rukom sam takao baznu tablu između njegovih debelih nogu i blatnjavih krampona.
„Osvojena!“, viknuo je sudija i raširio ruke.
Ustajući, uhvatio sam Harisa krajičkom oka. Obrušio se na mene. Ovo može biti gadno. Nema više prijateljske igre.
Iznenada me je pljesnuo dlanom.
„Dobra igra“, rekao je. „Ovog puta si nas dobio, ortak. Pripremi se sledeći put. Ma ionako smo svi u istom timu, zar ne? Dušom i srcem u firmi Hekler i Koh“

Gospode, izgleda da je on zapravo simpatičan momak. Za jednog ubicu.




Glava 83

„DOSTA DOBRO TRČIŠ za jednog izraubovanog pandura u četrdesetim", rekao je Sampson dok smo išli po prašnjavom parkiralištu punom kombija i kamiona. Bilo nam je dosta porodičnog izleta. Pošto smo se pokazali, izgubili smo utakmicu sa sedam razlike - a moglo je da bude i gore.
„Ja bar ne moram da skraćujem lopte da bih stigao do baze“, rekao sam.
„Šećeru, to ni u snu nisu očekivali. Zar nije uspelo? Uz to ih je i iznerviralo.“
„Izgubili smo utakmicu.“
„Nismo izgubili rat“, kazao je Sampson.
„Tačno. Nismo izgubili rat. Bar još nismo.“
Vozio sam s izletišta do Foling river voka. Parkirao sam odmah iza ugla kod kuće Tomasa Starkija. Kuća je bila od crvene opeke s prozorima uokvirenim belim i s crnim kapcima. Plac je izgleda bio velik oko četrdeset ari, zasađen rododendronima, kanadskim jelama i planinskim lovorom. Dobro je održavan. Prošli smo pored gomile žutih hrizantema do bočnih vrata.
„Hoćemo li nadalje uvek ovako?“, pitao me je. „Da provaljujemo i upadamo u po bela dana?“
„Verovatno već znaju ko smo“, rekao sam, „znaju da smo ovde zbog njih.“
„Verovatno. Rendžeri su najbolje jedinice lake pešadije u vojsci. Većina su i dobri ljudi. ’Rendžeri predvode’, to im je krilatica još od Dana De i u sektoru pod šifrom Omaha. Ubojita oštrica.“
„A u Vijetnamu?“, pitao sam ga.
„I tamo je bilo mnogo rendžera. Izvršavali su teške zadatke. Sedamdeset peta pešadijska.
Primerni vojnici, najbolji. Uglavnom. Verovatno su imali i najbolje vojne ubice.“
Za manje od minuta uspeo sam da otvorim bočna vrata Starkijeve kuće, koja su vodila u omanju perionicu ispunjenu mirisom izbeljivača i praška za pranje. Nismo čuli da se pali alarm, ali to ne znači da ga nismo uključili ulazeći.
„Je li moguće da su njih trojica još u vojsci? Na nekom posebnom zadatku?“, pitao sam.
„Palo mi je to na pamet. Nadam se da ovo nema veze s nečim što vojska želi da zataška.“
„Svejedno misliš da bi moglo biti?“
„Kao što rekoh - nadam se da nije. Šećeru, ja zaista volim vojsku. U-raaa!“
Kuća je bila stara samo nekoliko godina, a unutra je bila besprekorno i neverovatno sređena. U prizemlju su bila dva kamena kamina, zasvođena tavanica, soba s barom i bilijarskim stolom. Ocenio sam da kuća ima oko četiristo pedeset kvadrata i vredi možda četiri stotine hiljada. Tomas Starki je živeo sasvim dobro za jednog trgovca. Sudeći prema njihovih kućama, isto tako su živeli Grifin i Haris.
Sve je unutra bilo uredno i čisto, čak su i dečje igračke bile složene i poređane po policama.
Starki i njegova žena su očigledno čvrsto vodili svoj brod.
Kuhinja je bila najsavremenije opremljena, s velikim frižiderom koji hladi i ispod nule. Nad radnim pultom visili su blistavi lonci i šerpe od nerđajućeg čelika firme 0lkled. Ogromni tučani tiganj je zauzimao počasno mesto na desnom zadnjem gorioniku štednjaka.
Uz glavnu spavaću sobu bila je sobica očigledno namenjena Starkiju. Puna uspomena iz vojske i fotografija. Pregledao sam one po zidovima i na nekoliko njih video Harisa i Grifina. Međutim, ni na

jednoj nije bio neko od ljudi kojima su namestili. Nisam baš očekivao da ugledam Elisa Kupera na slici na zidu Tomasa Starkija, ali sam se ipak još nadao.
Sampson je otvarao fioke pisaćeg stola i proučavao sadržaj nekoliko plakara ugrađenih u zid.
Naišao je na pregradu s katancem. Pogledao me je.
Slegnuo sam ramenima. „Samo napred. Zato smo i došli.“
„Više nema uzmicanja.“
Izvadio je glok i drškom udario katanac. Katanac je izdržao, ali je šarka pukla. Očigledno je katanac bio tu da odvrati Starkijevu decu, možda i ženu.
„Nepristojne slike“, rekao je Sampson preturajući po pregradi. „Porno-časopisi, nekoliko gadnih sado-mazohističkih. Jedan sa zaista mladim devojkama. Ovde su obrijane žene. Mnogo Azijki. Zamisli. Možda su oni sredili devojke u Njujorku.“
Sampson je proverio da u pregradi nema lažnih stranica.
„Ništa. Tek ljigava porno-zbirka. Neće konkurisati za titulu oca i muža godine, ali to smo već i znali.“
Tražio sam uporno, ali mislim da ništa optužujuće nisam našao.
„Prave stvari mora da drži negde drugde. Trebalo bi da krenemo. Sve ostavi ovako. Hoću da Starki vidi da smo bili.“
„Mogli bismo Toma da uvalimo u nevolju s gospojom“, rekao je Sampson i namignuo.
„Fino. Morao bi s nekim da se uvali u nevolju.“
Sampson i ja smo prošli kroz kuću i izašli na bočna vrata. Ptice su pevale u drveću. Baš slatko.
Sunce je bilo bela lopta na plavom nebu. Lep gradić ovaj Roki Maunt.
Pred kućom je stajao plavi džip Dženeral motorsa. Starki, Haris i Grifin su nas čekali.
„Tri slepa miša.“
Pritom trojica protiv dvojice.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:53 pm









Glava 84

NIJE BILO SVRHE DA se krijemo. Sampson i ja smo povadili oružje. Držali smo ga spuštenih cevi, nismo ga uperili ni u koga. Njih trojica izgleda nisu bila naoružana. Uostalom, zar nije ovo samo prijateljska utakmica?
„Ovde se ništa neće dogoditi“, doviknuo nam je Starki. „Ovde mi žive žena i deca. Ovo je fini kraj. U ovoj ulici je pošten svet.“
„A tu čuvaš i svoju porno-zbirku“, rekao sam mu. „Sadomazohističku, fetiš-zbirku. Uspomene na ljubavi iz rata.“ On se kiselo osmehnuo i klimnuo glavom. „I to. Vi ste detektivi, je 1’ tako? Iz Vašingtona? Prijatelji Elisa Kupera. Čini mi se da ste daleko od kuće. Vratite se u Vašington. Tamo je bezbednije nego u Roki Mauntu. Verovali ili ne.“
„Znamo šta ste uradili“, rekao sam mu. „Bar dobar deo toga. Još ne znamo šta je razlog. To će tek doći. Blizu smo. Dolina An Lao u Vijetnamu? Šta se tamo dogodilo, pukovniče Starki? Bilo je gadno, zar ne? Sve se otrglo. Zašto ’tri slepa miša’ i dalje rade?“
Starki nije porekao ni ubistva nit išta drugo što sam rekao.
„Ništa nam ne možete. Smatrajte ovo za prijateljsko upozorenje. Mi nismo zlikovci. Samo obavljamo zadatak.“
„Šta će biti ako ne odemo?“, pitao je Sampson. „Šta će biti ako nastavimo istragu u Roki Mauntu? Ubili ste mi prijatelja.“ Starki je sklopio dlanove, pa pogledao Harisa i Grifina. Videlo se da oni nisu za prijateljska upozorenja.
„Ne prilazite više našim kućama“, rekao je Starki. Pogled mu je bio hladan i čvrst. Ubica. Mi nismo zlikovci. Mi smo mnogo gori.
Braunli Haris se odvojio od džipa.
„Čujete li šta vam čovek govori? Slušate li vi, crnčuge? Trebalo bi da slušate. Sad se gubite odavde i ne vraćajte se. S ovim sranjem se ne dolazi čoveku u kuću. Tako se ne radi, čujete li? Čujete li, jebiga?“ Nasmešio sam se.
„Ti si nervčik. Dobro da znam. Starki je vođa. A šta si onda ti, Grifine? Snagator?“ Voren Grifin se glasno nasmejao.
„Tako je. Ja sam samo snagator. I artiljerija. Tipove kao što si ti jedem za doručak.“ Nisam mrdnuo nijednim mišićem. Nije ni Sampson. Samo smo zurili u onu trojicu. „Zanima me jedno, Starki. Otkud znate za nas? Ko vam je rekao?“
Njegov odgovor me je prodrmao do srži.
„Pešadinac“, rekao je. Zatim se pukovnik Tomas Starki nasmešio i dodirnuo kačket u znak pozdrava.




Glava 85

KASNO TOG POPODNEVA Sampson i ja smo se vozili Međudržavnim auto-putem ka Vašingtonu. Već mi je bio mrzak ili bar dosadan ovaj 1-95 s neprekidnom kolonom kamiona što brekću i bljuju izduvne gasove.
„Šteta što okolnosti nisu bolje, ali je lepo što provodim vreme s tobom“, rekao sam dok smo se vozili obilaznom trakom. „Doduše, mnogo si mi ćutljiv. Šta je bilo? Nešto te muči?“
Pogledao me je.
„Sećaš li se kad sam jednom došao kod vas? Bilo je oko jedanaest. Proveo sam dve nedelje s tobom i Nanom?“
„Sećam se više takvih prilika“, rekao sam mu. „Nana je govorila da smo prava braća iako nismo iste krvi. Uvek si bio kod nas.“
„Tad je bilo drugačije, šećeru. Znam i zašto se ne sećaš. Ispričaću ti.“
„Dobro.“
„Znaš, nikad posle škole nisam išao pravo kući. Zato što uglavnom tamo nikog nije bilo. Te večeri sam se vratio oko devet-pola deset. Spremio sam sebi za večeru mesni narezak s krompir-pireom. Seo sam da gledam televiziju. Voleo sam Nemoguću misiju, čekao je čitave nedelje. Odjednom je neko pokucao na vrata.
Otvorio sam i ugledao Nanu. Čvrsto me je zagrlila, onako kako me i danas grli kad me vidi. Pitala me je imam li i za nju malo nareska i pirea. Rekla da ona voli i jaja odgore, pa se zacerekala kao što ume.“
„Uopšte se toga ne sećam. Zašto je došla kod tebe tako kasno?“ Sampson je nastavio priču.
„Te godine mi je otac bio u zatvoru. Ništa neobično. Tog popodneva su mi osudili majku zbog posedovanja heroina s namerom da ga proda. Navraćala je socijalna služba, ali ja nisam bio kod kuće. Neko je pozvao Nanu Mamu.
Tako je Nana došla i pojela večeru koju sam spremio. Rekla mi je da je sasvim dobra. Da ću možda jednom postati čuveni kuvar. Zatim mi je kazala da ću na neko vreme doći kod vas. Ispričala mi je i zbog čega. Nekako je uspela da obrlati socijalno. Tad me je prvi put spasla. Prvi od mnogo puta.“
Klimnuo sam glavom. Slušao sam. Sampson još nije završio priču.
„Ona mi je posle škole pomogla da odem u vojsku, pa na policijsku akademiju kad mi se završio vojni rok. Ona je tvoja baba, ali je meni više majka nego moja rođena. A oca nikad zapravo i nisam imao. Ni ti ni ja ga nismo imali. Bio sam ubeđen da nas je to u početku zbližilo.“
Nije ličilo na Sampsona da se ovako otvori. Ja sam i dalje ćutao. Nisam imao predstave kuda ovo vodi, ali pustio sam ga da priča koliko hoće.
„Oduvek sam znao da nisam za oca ili dobrog muža. Tako sam osećao. A ti?“
„Bilo je bojazni dok nisam upoznao Mariju“, rekao sam. „Tad su se one raspršile. Bar većina njih. Znao sam da ćemo Marija i ja uspeti zajedno. Kad sam prvi put uzeo Dejmona, ostatak strahova je zauvek nestao.“
Sampson se nasmešio, pa zasmejao.

„Alekse, upoznao sam nekog. Čudno je, ali ona me usrećuje i mogu da joj se poveravam. Pogledaj me, cerim se kao neka bundeva za Noć veštica.“ Sad smo se obojica smejali. Zašto da ne? Prvi put vidim zaljubljenog Sampsona, a dugo smo prijatelji.
„Već ću i to zabrljati“, rekao je. No uporno se smejao. Ostatak puta smo se šalili i smejali. Bože, Džon Sampson ima devojku.
Bili.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:53 pm








Glava 86

NANA MAMA JE ČESTO govorila:
„Smej se pre doručka, plakaćeš pre večere.“ Svako ko ima porodicu zna da u tome ima istine iako zvuči suludo.
Kad sam te večeri stigao u Petu ulicu, pred našom kućom je stajalo vozilo hitne pomoći. Izleteo sam iz poršea.
Padala je kiša i jak vetar mi ju je nanosio u lice. Delimično zaslepljen kišom, jurnuo sam uz stepenice i ušao u kuću. Srce mi je snažno udaralo a neki unutrašnji glas ponavljao ne, ne, ne.
Čuo sam glasove iz dnevne sobe, pa požurio tamo očekujući najgore. Nana Mama i deca su sedeli na kauču. Držali su se za ruke.
Preko puta njih sedela je žena u belom lekarskom mantilu. Prepoznao sam doktorku Kajlu Kouls, koju sam upoznao kad je pozlilo Dejmonovom drugu Rejmonu.
„Propustio si gužvu“, rekla je Nana kad me je videla.
„Zamisli samo, tata“, ubacila se Dženi. „Ti si propustio gužvu.“ Pogledao sam lekarku koja je sedela u fotelji.
„Zdravo, doktorko.“ Imala je lep osmeh.
„Drago mi je što se ponovo vidimo.“ Okrenuo sam se Nani. „Kakvu sam to gužvu propustio? A pre svega šta ispred radi vozilo Hitne pomoći?“
Ona je slegnula ramenima.
„Alekse, mislila sam da imam srčani napad. Ispostavilo se da sam se samo zanesvestila.“ Doktorka Kouls je rekla: „Nana se ne seća nesvestice. Zatekla sam se u ulici. Ja sam u grupi zdravstvenih radnika koja vodi računa o zdravlju u jugoistočnoj četvrti. Tako omogućavamo da neki ljudi lakše dobiju zdravstvenu pomoć. Prisnije je i mnogo pristupačnije.“
Prekinuo sam je.
„Nana se onesvestila. Šta joj je bilo?“
„Dejmon je video naše vozilo i došao da me pozove. Nana je već bila na nogama. Imala je neujednačen rad srca. Ubrzan, nepravilan. Bilo na ruci nije zapravo tuklo brzinom srca, što znači da je smanjena cirkulacija. Odveli smo je do Svetog Antonija da uradimo neke analize.“
Nana se trudila da tome ne pridaje veliku pažnju.
„Pala sam, tresnula, u kuhinji. Uvek sam se nadala da će to biti tamo. Dejmon i Dženi su bili sjajni, Alekse. I bilo je vreme da, za promenu, oni malo brinu o meni.“
Nasmejala se, kao i doktorka Kouls. Milo mi je što su u ovoj situaciji našle nešto duhovito.
„Još si ovde, a prošlo je devet“, rekao sam lekarki. Osmehnula se. Umela je da se ponaša s bolesnicima, ako je to bilo to. „Bilo nam je vrlo zabavno pa sam rešila da ostanem malo. Imam još jednog pacijenta, ali on s posla dolazi tek u deset.“
„A čekala si i da se ja vratim kući“, primetio sam.
„Da, smatrala sam da je tako najbolje. Nana kaže da često radiš dugo. Možemo li načas da porazgovaramo?“




Glava 87

IZAŠLI SMO NA prednji trem. Kiša je snažno dobovala po nadstrešnici, a vazduh je bio vlažan i hladan. Dobra doktorka se uvila u sivi džemper.
„S tvojom babom sam već pričala o ovome”,rekla je. „Nana me je zamolila da razgovaram i s tobom, da ti razjasnim nedoumice. Ništa joj ne radim iza leđa niti je bilo kako nipodaštavam.“
„To je mudro“, rekao sam. „Mislim da ćeš shvatiti kako je nju izuzetno teško nipodaštavati.“ Kajla se iznenada nasmejala.
„O, odavno sam to otkrila. Gospođa Redžina Houp Kros mi je predavala u osmom razredu. Od svih profesora ona je na mene ostavila najjači utisak. A među njih se ubrajaju i oni s Brendajzovog univerziteta i medicinskog fakulteta na Taftu. Ovo se sad razmećem svojim obrazovanjem.“
„Dobro, zadivljen sam. Nego šta je s Nanom?“ Kajla je uzdahnula.
„Alekse, ona stari. Ima osamdeset dve godine. Rezultati analiza koje smo obavili u Svetom Antoniju stići će tek sutra ili prekosutra. Momci iz laboratorije će me pozvati, a ja ću javiti Nani. Šta me brine? Već nekoliko nedelja ima palpitacije. Vrtoglavicu, nestabilnost i skraćen dah. Je li ti rekla?“
Zavrteo sam glavom. Iznenada me je bilo sramota.
„Nisam imao pojma. Rekla mi je da se oseća dobro. Pre nekoliko nedelja je imala teško jutro, ali otad se nije žalila.“
„Neće da te brine. U Svetom Antoniju smo joj uradili i EKG, ehokardiogram, uobičajen laboratorijski postupak. Kao što rekoh, neujednačen joj je rad srca. Dobro je što nema edem. Pluća su joj čista. Nema tragova ni najblažeg udara. Za svoje godine, pa i za mlađe, Nana ima snažnu muskulaturu."
„Šta joj je onda bilo? Imaš li predstave?“
„Za jedan dan ćemo dobiti rezultate analiza. Doktor Red radi u laboratoriji, a i on je Nanin đak. Ako treba da nagađam, rekla bih da je atrijalna fibrilacija. To je treperenje pretkomora, atrija. One podrhtavaju umesto da pumpaju krv. Postoji opasnost od tromba.“
„Pretpostavljam da nema problema da večeras ostane kod kuće“, rekao sam. „Ne želim da zbog tvrdoglavosti ne ide u bolnicu ako je to potrebno. Novac nije u pitanju.“
Kajla Kouls je klimnula glavom.
„Alekse, smatram da je trenutno bezbedna kod kuće. Kaže da će joj sutra doći sestra iz Merilenda. To je pametno. Neko treba da joj pomogne oko dece i kuće.“
„Ja ću pomoći oko dece“, rekao sam. „Pa i kuće.“ Izvila je obrvu.
„Mislim da smo već utvrdili kako mnogo radiš.“
Uzdahnuo sam i sklopio oči na nekoliko sekundi. Konačno sam shvatio situaciju. Sad treba da se napregnem i uhvatim u koštac s njom. Nana ima preko osamdeset godina i bolesna je.
Kajla me je lako taknula po ruci.
„Nana posustaje, ali je jaka i želi da još dugo bude ovde. To je važno, Alekse. Ona veruje da je potrebna tebi i deci.“

Konačno sam uspeo da se osmehnem.
„To je tačno.“
„Trenutno joj ne dozvoljavaj da mnogo radi.“
„Nju je teško obuzdati.“
„Veži je ako treba“, rekia je Kajla Kouls pa se nasmejala. Ja se nisam smejao, još nisam mogao. Iz vremena studija na Džons Hopkinsu znam dosta o srčanim bolestima. Svakako ću motriti na Nanu.
„Šta je s tobom, doktorko Kouls? Kakav je tvoj radni dan? Skoro je deset a ti imaš još pacijenata.“ Slegla je ramenima i kao da joj je bilo neprijatno. „Mlada sam, jaka sam i verujem da je ljudima u ovom kraju potrebna čestita zdravstvena nega koju mogu da priušte. To ja obezbeđujem, bar se trudim. Laku noć, Alekse. Dobro čuvaj babu.“
„Još kako ću. Uveravam te.“
„Put za pakao...“, rekla je.
„Popločan je dobrim namerama.“
Klimnula je glavom i sišla s trema. „Pozdravi sve u kući.“ Doktorka Kouls je pošla Petom ulicom do svog poslednjeg pacijenta toga dana.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:53 pm






Glava 88

SUTRADAN SAM još MALO radio na slučaju Tri slepa miša. Izlepio sam beleške po zidu na tavanu, ali nisam mogao da se udubim, da se usredsredim. Nanini rezultati analiza su bili gotovi i, kao što je obećala, Kajla Kouls se javila. Pošto je pričala s Nanom, razgovarala je i sa mnom.
„Hoću da ti zahvalim na pomoći“, rekao sam joj. „Izvini ako sam bio nepristojan sinoć u dnevnoj sobi.“
„Zašto misliš da si bio nepristojan? Samo si se malo prepao. Mislim da ’nepristojnost’ nije u tvojoj prirodi. No, hajde da ti kažem šta ti je s babom. Zaista ima atrijalnu fibrilaciju, no u odnosu na to šta je sve moglo da bude, to i nije tako loše.“
„Objasni mi što to treba da me raduje“, rekao sam.
„Ne treba da te raduje. No lečenje je neinvazivno i uspešno. Mislim da možemo da primenimo katetersku ablaciju. Time ćemo početi. Već sutradan će moći da ide kući i nadam se da će za jednu nedelju biti ona stara.“
„Kad treba da se obavi postupak?“, pitao sam.
„To zavisi od nje. Ne bih čekala duže od dve nedelje. Uzjogunila se kad sam joj pomenula boravak u bolnici. Kaže da je prezauzeta.“
„Ubediću je. Ako uspem. Šta treba dotad da radimo?“
„Verovao ili ne, potrebno je da pije samo dečji aspirin. Jednu tabletu od sto miligrama na dan. Uz to treba da ograniči unos kofeina - kafe i čaja. Treba da izbegava stresne situacije. Tu ti želim mnogo sreće.“
„To je sve?“, pitao sam.
„Zasad jeste. Molim te gledaj da se kloni stresa. Ako želi, ja ću i dalje biti uključena.“
„Znam da to želi.“
Kajla Kouls se nasmejala.
„Dobro. Pametna je ona, zar ne? Postaraćemo se da doživi stotu.“ Zasmejao sam se.
„Nadam se da ću ja doživeti njenu stotu. Znači, do postupka ne treba da preduzimamo nikakve posebne mere?“
„Ne, nije potrebno. Samo se trudi da nema mnogo uzbuđenja.“
„Daću sve od sebe“, rekao sam.
„Ti daj sve od sebe da izbegneš da te neko ubije“, rekla je Kajla Kouls pre nego što je prekinula vezu.




Glava 89

Ne POSTOJI MOGUĆNOST da me neko ubije kad sam kod kuće - tako sam mislio. Nekoliko dana posle razgovora s doktorkom Kajlom Kouls sišao sam da pripremim deci doručak. Nana je sedela na svom mestu za kuhinjskim stolom s velikom mrkom šoljom iz koje se pušilo.
„Cc.“ Pripretio sam joj prstom.
„Bez kofeina je“, rekla je. „Nemoj sad da me gnjaviš, Alekse.“
„Neću. Čak neću reći ni da si malo nervozna od jutros. Jesi li dobro spavala?“
„U mojim godinama niko ne spava dobro. Zakazala sam katetersku ablaciju. Idem za nedelju dana.
Jesi li zadovoljan?“, pitala je.
„Veoma“, odgovorio sam pa je zagrlio. Nana mi je uzvratila. Doktorka Kajla je u pravu - jaka je za svoje godine.
Kasnije tog prepodneva vodio sam zanimljiv razgovor s direktorom FBI-ja Bernsom. Rekao mi je kako je pokušao da uđe u trag Pešadinčevom mejlu, ali nije imao sreće. Zanimalo ga je jesam li ozbiljno razmislio o njegovoj ponudi da radim za Biro. Očekivao sam da me to pita.
„Malo sam razmišljao. No trenutno mi je život pomalo zamršen. Pre svega, moram da zatvorim nekako ovaj slučaj s vojskom.“
„Pomaže li ti ona ili ti smeta? Vojska?“, pitao je Berns.
„I jedno i drugo. Upoznao sam neke dobre ljude. Ipak je i u vojsci kao svugde. Sami žele da reše svoje probleme. Nešto u vezi s ovim slučajem je naročito gadno. Oni to znaju, a znam i ja. Osećam to. Biće još ubistava. Toga se bojim.“
„Ako mogu da ti pomognem“, ponudio je Berns. „Bez ikakvih obaveza, Alekse. Ovo je veliki slučaj. Mislim da je i značajan.“
„Hvala ti.“
Kad sam završio razgovor, potražio sam Nanu. Kao i obično muvala se po kuhinji. Po svojoj
kuhinji. U svojoj kući.
„Trebalo bi da se odmorim. A i ti“, rekao sam joj. „Kuda bi volela da odemo posle bolnice?“
„U Pariz“, rekla je Nana i ne trepnuvši. „Zatim bismo mogli u Rim. Svakako u Veneciju. Ni u Firencu ne bi bilo loše. Pa da se vratimo preko Londona. Šta misliš? Zvuči ti preterano? Možda si smislio da odemo vozom do Baltimora?“, pitala je i smejala se svojoj šali. Oduvek je duhovita.
„Imam nešto ušteđevine“, rekao sam joj.
„Imam i ja“, rekla je. „Novac za nenadane troškove. Šta ćemo sa Džemilom? Šta s tvojim poslom?“
„Ako Džemila uspe da dobije slobodne dane, biće sjajno. Doduše, ona voli svoj posao.“
„To mi je poznato. Kako tvoja zbirka klikera? Možda bi i njoj trebalo da kupiš dve tegle.“
Nasmejao sam se. Zatim sam joj prišao i ponovo je zagrlio. U poslednje vreme nisam mogao da se uzdržim.
„Volim te, stara“, rekao sam. „Ne govorim ti to dovoljno, a i kad ti kažem, ne izgovorim to sa silinom koju osećam.“
„Drago mi je što to čujem“, rekla je. „Umeš ti da budeš pravi slatkiš. I ja tebe volim i ja ti to uvek kažem sa svom silinom koju osećam.“

„Kako se osećaš?“, pitao sam.
„Danas dobro. Sutra ko zna?“ Slegla je ramenima. „Spremam ručak. Ne traži da pomogneš. Mogu sama. Još sam živa.“ Posle ručka otišao sam u radnu sobu na tavanu da razmislim koje sledeće korake da preduzmem. Čekao me je faks. Zapretio sam mu prstom. „Cc.“
Bila je to fotokopija novinskog članka iz Majami heralda. Pročitao sam kako je izvršena smrtna kazna nad izvesnim Tičterom u Državnom zatvoru Floride u Starku. Abraham Tičter je bio u Vijetnamu. U specijalnim jedinicama.
Na dnu faksa je rukom pisalo sledeće:

Nevin je za ta ubistva na Floridi. Nepravedno optužen, osuđen i pogubljen. Abraham Tičter je šesti. Ako nisi sam brojao.
Pešadinac

Brojao sam.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:53 pm







Glava 90

OTKAD JE NANI loše, ja idem u nabavku namirnica i obavljam većinu kućnih poslova. Obično vodim malog Aleksa do malog Sejfveja u Četvrtoj ulici. To sam nameravao i rano tog popodneva.
Stavio sam ga na ramena pa izašao na kuhinjska vrata i uputio se prilazom do auta.
Aleks se kikotao i blebetao kao što uvek radi. Mali nikad ne ćuti i ne miruje. Kao loptica-skočica čiste energije, a ja ne mogu da se nauživam u njemu.
Rasejano sam razmišljao o poslednjoj poruci Pešadinca pa mi nije jasno kako sam primetio crni džip kako ide Petom.
Kretao se oko pedeset na sat, taman ispod ograničenja.
Ne znam zbog čega, ali obratio sam pažnju na njega. Netremice sam ga posmatrao dok se primicao malom Aleksu i meni.
Iznenada se na prozoru džipa pojavila cev crnog poluautomata. Spustio sam dete, pa se bacio na zemlju trgnuvši se u stranu da ne zgnječim Aleksa.
Začula se pucnjava. Ta-ta-ta-ta-ta.
Potrbuške sam puzao po travi štiteći dete pod levom rukom, pa ga povukao iza drveta. Bio mi je potreban zaklon od napadača.
Nisam uspeo da vidim ko je u džipu, ali sam siguran da su vozač i čovek s oružjem belci. Dvojica ih je - ne trojica.
Nisam bio siguran jesu li to ljudi iz Roki Maunta. Ko bi drugi mogao da bude? Napadači iz
Vestpointa? Jesu li to oni? Šta je sad ovo u Petoj ulici? Ko je to naručio?
Ta-ta-ta-ta-ta.
Ta-ta-ta-ta-ta.
Meci su se zarivali u zidove kuće, a prednji prozor se razbio. Moram nekako da zaustavim napad.
Samo kako? Otpuzao sam do trema taman kad je krenuo novi rafal.
Ta-ta-ta-ta-ta.
Neverovatno čak i za jugoistočnu četvrt.
Gurnuo sam Aleksa iza zida trema. Sad je već vrištao iz sveg glasa. Siroti uplašeni dečačić. Držao sam ga pritisnutog za pod. Zatim sam digao glavu i hitro virnuo u džip koji se zaustavio pred mojom kućom.
Ta-ta-ta-ta-ta.
Uzvratio sam vatru. Ispalio sam tri pažljivo naciljana hica da ne pogodim nekog iz kraja. Pa još dva hica. To! Znao sam da sam pogodio napadača. Moguće u grudi, a možda u vrat. Video sam kako se snažno trgao pa srušio na sedište. Pucnjave više nije bilo.
Džip iznenada krenu škripeći gumama i zanoseći se, pa na prvom uglu skrenu.
Uneo sam Aleksa unutra, pa ga s Nanom ispratio u njenu sobu. Naterao sam ih da leže na podu. Tad sam pozvao Sampsona i on je stigao za nekoliko minuta. Taman su me prošli zaprepašćenje i strah za porodicu i spopao me je bes kakav nikad nisam osetio. Tresao sam se od gneva i želje za osvetom.
„Mnogo srče, nekoliko rupa od metaka u zidovima. Niko nije povređen“, rekao je Sampson pošto

je obišao kuću.
„Ovo je upozorenje. Da nije tako mislim da bi me ubili. Došli su mi do kuće da prenesu poruku.
Kao kod Starkijeve kuće u Roki Mauntu.“




Glava 91

SAMO ŠTO JE PROŠLO četiri ujutro kad je Tomas Starki izašao na kuhinjska vrata svoje kuće. Prešao je orošenu travu, pa seo u plavi džip. Odmah je upalio motor. Vozilo je uvek držao u savršenom stanju, sam ga je servisirao.
„Voleo bih odmah da mu nabijem nekoliko metaka“, rekao je Sampson sedeći pored mene. Parkirali smo se u mračnom kraju ulice. „Da mu raznesem nekoliko prozora na kući. Da ih malo zaplašim.“
„Upamti to“, rekao sam.
Nekoliko minuta kasnije džip se zaustavio u obližnjem Grejstonu da poveze Vorena Grifina. Zatim su pokupili Braunlija Harisa na Nob hilu, pa se brzo uputili iz Roki Maunta drumom 64 u pravcu Rolija.
„Rekao bih da nijedan nije ranjen“, kazao je Sampson. „To mi se ne sviđa. Ko je onda pucao u Petoj ulici?“
„Nemam pojma. To doduše još više sve komplikuje. Ova dvojica nešto znaju. Oni su deo zavere za koju smo saznali.“
„Za sivi zid ćutanja?“
„Za njega. Izgleda da je delotvoran.“
Nisam morao da ih pratim iz blizine, čak nisam morao ni da vidim džip. Tog jutra oko tri sata prikačio sam radio-odašiljač pod vozilo. Ron Berns mi je pomagao kako god je mogao. Ispričao sam mu za pucnjavu pred kućom.
Držao sam se velikog rastojanja od ubica. Džip se kretao putem 64 do Zebjulona, pa je skrenuo na 1-40 i na Južni 85. Prošli smo Berlington, Grinzboro, Šarlot, Gastonju pa ušli u Južnu Karolinu.
Sampson je sedeo na prednjem sedištu, ali je zaspao još pre nego što smo stigli do Južne Karoline. Prethodnog dana je imao smenu pa je bio iscrpljen. Probudio se tek u Džordžiji, zevnuo pa proteglio ono ogromno telo koliko je mogao na skučenom prostoru.
„Gde smo?“
„U Lavonji.“
„Baš dobro. A gde je Lavonja?“
„Blizu Sendi Krosa. U Džordžiji smo. I dalje smo im na tragu.“
„Misliš li da se sprema još jedno ubistvo?“
„Videćemo.“
U Doravilu smo stali kod restorana i doručkovali. Najsavremeniji uređaj prikačen za džip sve vreme je davao signal. Ne verujem da su ga pronašli.
Doručak - omlet sa sirom, šunka i griz - pomalo nas je razočarao. Restoran je izgledao savršeno i u njemu nas je dočekao lep miris, ali obilne porcije su bile bljutave, osim šunke, koja mi je bila preslana.
„Hoćeš li nastaviti s Bernsom? Možda postati agent FBI- -ja?“, pitao je Sampson posle druge kafe, kad se konačno rasanio.
„Ne znam. Pitaj me za jedno nedelju dana. Sad sam pregoreo. Kao ova hrana.“ Sampson je klimnuo glavom.

„U redu. Žao mi je što sam te uvalio u ovo, Alekse. Čak nisam siguran da možemo da ih sredimo.
Nadmeni su, ali oprezni kad treba.“ Složio sam se.
„Mislim da su ubistva obavili samo zarad novca. No to ne objašnjava sve. Zbog čega su ubistva uopšte počela? Ko stoji iza njih? Ko plaća?“
Sampson je začkiljio.
„Njih trojica su se navukli na ubijanje u ratu. Događa se. Viđao sam to.“
Spustio sam nož i viljušku i odgurnuo tanjir. Nikako nisam mogao da dovršim omlet i šunku.
Kačamak sam jedva i okusio jer mu je nešto nedostajalo. Možda sir? Crni luk, dinstane pečurke?
„Za ovo ti dugujem. Alekse, ovo je veliki dug“, rekao je Sampson. Zatresao sam glavom.
„Ništa mi ne duguješ. Svejedno ću ti nekako već to naplatiti.“
Izašli smo, seli u auto i nastavili da pratimo signal još dva sata. Putovanje je trajalo od zore do ranog popodneva.
Išli smo putem 1-75, pa prešli na US 41, zatim na stari 41. Tad smo se uputili uskim, krivudavim putem po nacionalnom parku planine Keneso. Pratili smo trojicu ubica po severnoj Džordžiji na oko osam sati vožnje od Roki Maunta, s pređenih skoro osamsto kilometara.
Promašio sam da iz prve skrenem pa sam se vratio. Na raskrsnici je sedeo lešinar i posmatrao nas. Šuma oko nas je bila gusta i zloslutna.
Uređaj za praćenje je pokazivao da se džip više ne kreće.
„Trebalo bi da stanemo negde uz glavni put. Da sakrijemo auto što bolje možemo. Pa da peške prođemo kroz šumu“, kazao sam.
„Zvuči kao dobar plan. Mada mi se ova šuma ne sviđa.“ Našao sam skretanje gde ćemo sakriti auto. Otvorili smo prtljažnik i izvadili torbu, oružje, municiju i dva para naočara za noćno izviđanje. Onda smo prošli skoro kilometar kroz gustu šumu dok nismo naišli na brvnaru. Iz kamenog dimnjaka izvijao se dim.
Vrlo zgodno mesto. Samo za šta? Za nekakav sastanak? Ko je sve ovde?
Brvnara je sagrađena uz jezerce koje vodu dobija od pritoka reke Džeks, bar je tako obeleženo. Kanadske jele, javori i bukve obavili su proplanak u tamnozeleno. Neka od stabala bila su debela i po metar i po.
Plavi džip je stajao pred brvnarom - uz njega i srebrni mercedes karavan. Imao je tablice Severne Karoline.
„Imaju društvo. Ko li je to?“, zapitao se Sampson. „Možda nam se sreća osmehnula.“
Ulazna vrata su se otvorila i izašao je pukovnik Tomas Starki. Na sebi je imao zelenu majicu i radne vojničke pantalone.
Odmah za njega pojavio se Mark Šerman, okružni javni tužilac za okrug Kamberlend. Gospode bože.
Taj advokat je tužio i osudio Elisa Kupera za tri ubistva koja ovaj nije počinio.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:54 pm







Glava 92

„ŠTA JE SAD kog đavola ovo? Znaš ko je on?“, pitao je Sampson. Začas je uskipteo od gneva.
„Sećam ga se. Kao što si primetio, izgleda da nam se sreća osmehnula. Zašto li je Mark Šerman ovde?“
Sampson i ja smo čučali iza prastarih bukvi na stotinak metara od brvnare. Šuma je bila sablasno mračna i delovala je gotovo prepotopski. Korenje ogromnog drveća svud oko nas pokrivali su čuperci paprati. Dok smo se probijali dovde, noge nam je krzalo trnje tetivike i kupine.
„Zaglavili smo se u govnima negde oko Henesoa u Džordžiji. Satima smo putovali dovde. Šta sad?“, pitao je Džon.
„Sad ćemo čekati. I slušati”, rekao sam.
Iz platnene torbe sam izvukao crnu kutiju privezanu za nešto nalik srebrnom štapiću. Aparat je bio daljinski mikrofon, koji sam dobio od dobrih ortaka iz Biroa.
Kad ga je video, Sampson je zaklimao glavom.
„Bogami, mnogo žele da im dođeš.“ Klimnuo sam i ja njemu.
„Zaista me žele. Ovo je najsavremeniji uređaj. No ipak moramo još malo da priđemo.“
Puzali smo između visokog drveća. Osim dalekometnog mikrofona, Sampson i ja smo imali i glokove od 9 mm.
„Uzmi jedan od ovih“, rekao sam. „Ako ne voliš naočare za noćno izviđanje.“ Pružio sam mu džepni durbin za dan i za noć. Kad se sasvim izvuče, kraći je od petnaest centimetara. Još jedna dragocena pozajmica od FBI-ja.
„Nagađam da i momci u brvnari imaju nekoliko ratnih spravica.“
„I ja sam to pomislio. Rekao sam to Bernsu. Pomenuo sam mu i da su me napali pred kućom.
Berns i sam ima troje dece. Bio je pun razumevanja.“ Sampson me je kratko pogledao.
„Nisam znao da misliš kako su oni bili u Vašingtonu?“, šapnuo je.
„Ne mislim. Nisam siguran ko je bio. Nešto sam morao da kažem Bernsu. Mada nisam siguran i da nisu oni.“ Sampson se iscerio i zavrteo glavom.
„Otpustiće te i pre nego što te zaposli.“
Priljubljen uza zemlju, uperio sam jedan kraj mikrofona k brvnari. Sad smo bili na samo pedeset metara od nje. Mrdao sam mikrofon dok nismo začuli jasne glasove kao da smo samo korak od njih.
Prepoznao sam Starkijev glas.
„Savetniče, pomislili smo da se malo proveselimo večeras. Sutra idemo u lov na jelene u planinu.
Jesi li za?“
„Moram da se vratim večeras“, rekao je Mark Šerman. „Bojim se da za mene nema lova.“ Nakratko je zavladala tišina - zatim su prasnuli u smeh. Smejala su se trojica ili četvorica. Progovorio je Braunli Haris:
„Nema problema, Šermane. Uzmi taj krvavi novac i beži. Jesi li čuo ovaj vic: đavo se sastane sa svojim advokatom.“
»Čuo sam ga“, rekao je Šerman.

„Baš smešno, Mark. Slušaj. Ðavo je neviđeno lukav, znaš. Mislim, ti to znaš, savetniče? Kaže đavo: ’Odmah ćeš postati stariji partner. Danas.’ Ambiciozni advokat pita: ’Šta treba zauzvrat da uradim?’ Davo kaže: ’Daćeš mi svoju dušu.’ Tras. „Uz to i duše članova svoje porodice.’ Mladi advokat zastane i promisli, pa pogleda đavola popreko. Zatim kaže: ’U čemu je caka?’“
Iz brvnare se začuo grub smeh. Čak se i Šerman smejao.
„Smešno je čak i četvrti put. Nego, imate li ostatak novca?“, pitao je kad se smeh utišao.
„Naravno da ga imamo. Isplaćeni smo, pa ćemo i tebi sve platiti. Mi se držimo dogovora, gospodine Šermane. U nas se možeš pouzdati. Mi smo časni.“
Iznenada se začula buka levo od mesta gde smo se krili. Sampson i ja se brzo okrenusmo. Šta je sad pa ovo? Zemljanim putem se brzo primicao crveni sportski auto. Išao je prebrzo.
„Ko li sad ovo može biti?“, šapnuo je Sampson. „Još ubica? Možda napadači iz Vašingtona?“
„Ko god da je, nešto se dešava.“
Posmatrali smo crveni auto kako poskakuje po izbrazdanom putu. Zaustavio se iza džipa uz proklizavanje guma.
Vrata brvnare su se otvorila. Starki i za njim Haris izašli su na trem.
Istovremeno su se širom otvorila i vrata sportskog auta, gotovo kao u nekoj koreografiji.
Iz auta su izašle dve tamnokose žene. Bile su Azijke, vrlo lepe. Na sebi su imale majušne bluze i kratke suknje. Obe su bile u cipelama s neverovatno visokim potpeticama. Ona što je vozila podigla je bocu u srebrnom papiru, nasmešila se i mahnula Starkiju.
„Chào mûng đã đên vói tô âm cúa chúng tôi”, doviknuo je Starki s prednjeg trema.
„Vijetnamski”, rekao je Sampson. „Starki je rekao nešto kao ’Dobro došle u naš bordel’.“




Glava 93

OSMATRALI SMO jednostavnu brvnaru više od dva sata, a sad je sunce već zaranjalo iza planina; vrlo je zahladnelo i, premoreno od vožnje, telo mi je bilo ukočeno. Kroz šumu je hujao vetar, a u naletima je i fijukao. Imao sam osećaj da duva kroz mene.
„Uhvatićemo ih“, promuklo je šapnuo Sampson. Čini mi se da je pokušao da me obodri. „Možda večeras, možda i ne. Alekse, i oni greše.“
Složio sam se s tim.
„Da, greše. Nisu nepobedivi. Ne verujem čak ni da sami znaju čitavu priču. Oni su samo deo ovoga.“
Čuli smo ih iz brvnare - svaku izgovorenu reč. Mark Šerman je izgleda ipak rešio da ostane na veselju. Iz kuće je odzvanjala rok muzika. Dženis Džoplin je jadikovala, a jedna od Azijki je pevala uz nju. Zvučalo je kao na lošim karaokama, ali niko nije negodovao. Zatim su se začuli Dorsi. Pretpostavljam da su to bile uspomene iz Vijetnama. „This is the end...“
Povremeno bi neko prošao pored prozora. Azijke su skinule bluze. Ona viša je izašla na nekoliko minuta. Popušila je džoint žudno uvlačeći dimove.
Haris je izašao za njom. Razgovarali su na engleskom na tremu brvnare.
„Poznavao sam tvoju mama-san“, rekao je i zacerekao se.
„Šališ se?“ Devojka se smejala ispuštajući gomile dima. „Naravno da se šališ. Shvatam.
Donekle.“
Izgledala je kao starija tinejdžerka, možda dvadesetogodišnjakinja. Grudi su joj bile velike i prezaokružene, uvećane. Pomalo se zanosila na visokim potpeticama.
„Ne, znao sam je. Bila mi je mamica. Petljao sam s njom, a sad ću da petljam s tobom. Shvataš li ironiju?“
Devojka se opet zasmejala.
„Shvatam da si stondiran.“
„Ima i toga, pametnice vijetnamska. Stvar je u tome što si ti možda moja kćerka.“
Prestao sam da ih slušam i zagledao se u kuću kosih krovova. Ličila je na porodičnu vikendicu. Čuli smo da je njih trojica koriste od sredine osamdesetih. Već su razgovarali o ubistvima u ovoj šumi, ali nam je ostalo nejasno ko je ubijen i zbog čega. Pa ni gde su zakopana tela.
Džim Morison je još pevao „The End“. Uključen je bio i televizor, pa se čula fudbalska utakmica Univerziteta Džordžije. Džordžija protiv Oberna. Voren Grifin je glasno i razmetljivo navijao za Obern. Mark Šerman se izgleda privoleo Džordžiji pa ga je Grifin gnjavio.
Sampson i ja smo se držali jarka na bezbednom rastojanju. Bilo je sve hladnije, vetar je jaukao po velikim krošnjama jela i bukava.
„Starki kao da ne učestvuje u žurci“, rekao je Sampson u jednom trenutku. „Jesi li primetio? Šta li radi?“
„Starki voli da gleda. On je oprezan, vođa. Prići ću bliže. Već dugo nismo ni čuli ni videli drugu devojku. To mi se ne sviđa.“
Upravo tad smo začuli kako Mark Šerman viče:
„Zaboga, nemoj je iseći. Pazi! Hajde, čoveče. Skloni taj nož!“

„Zašto da je ne isečem?“, urlao je Haris iz sveg glasa. „Šta te je briga za nju? Ti je onda iseci.
Probaj, dopašće ti se. Iseci je, savetniče. Za promenu malo isprljaj ruke!“
„Upozoravam te, Harise. Skloni taj nož, dođavola.“
„Ti mene upozoravaš? Ova ti je baš dobra. Evo - uzmi nož. Uzimaj ga! Eto ti!“ Advokat je glasno zastenjao. Bio sam siguran da je uboden nožem.
Devojke su zavrištale. Šerman je ječao od neizdrživog bola. U brvnari je zavladao opšti metež.
„Cockadau!” dreknuo je najednom Haris na vijetnamskom. Zvučao je mahnito.
„Cockadau znači ubij“, rekao mi je Sampson.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:54 pm







Glava 94

SAMPSON I JA smo skočili i u trenu punim trkom pošli k brvnari. Stigli smo istovremeno do ulaznih vrata. On je prvi uleteo s pištoljem na gotovs.
„Policija!“, viknuo je da nadjača treštanje muzike i televizije. „Policija! Ruke uvis! Smesta!“
Bio sam iza Sampsona kad je Starki otvorio vatru iz MP5. U istom trenutku Grifin je s druge strane sobe pripucao iz pištolja. Dve Azijke su vrištale trčeči prema zadnjim vratima brvnare. Dovoljno su bile pametne i iskusne da se što pre uklone odatle. Primetio sam da niža ima duboku posekotinu na obrazu. S lica joj je lila krv.
Mark Šerman je nepomično ležao na podu. Zid iza advokatovog tela bio je poprskan tamnim krvavim mrljama. On je bio mrtav.
Velika puška je ponovo prasnula i ispunila sobu dimom. Zvonilo mi je u ušima.
„Izlazi!“, zaurlao je Starki na ostale.
„Di di mau!“, vikao je Braunli Haris i kao da se smejao. Je li potpuno poludeo? Jesu li svi bezumnici?
Trojica ubica su jurnula na zadnja vrata. Voren Grifin je pokrivao povlačenje upornom vatrom.
Nisu želeli da se konačni obračun odigra u brvnari. Starki je nešto drugo smislio za svoj tim.
Sampson i ja smo pucali u njih, ali su uspeli da se izvuku. Polako smo prišli zadnjim vratima.
Niko nas nije čekao napolju i nijedan pucanj se nije oglasio.
Iznenada se začula pucnjava dalje od brvnare. Šest šupljih prasaka. Kroz drveće su se začuli prodorni vrisci dveju žena.
Provirio sam iza ugla brvnare. Prizor mi se nije dopao. Njih dve nisu stigle do auta. Obe su ležale na zemljanom putu. Pogođene su u leđa. Nisu se micale.
Okrenuo sam se Sampsonu.
„Vratiće se po nas. Hoće da nas smaknu u šumi.“ On je zatresao glavom.
„Ne, neće. Mi ćemo smaknuti njih. Čim ih ugledamo, pucamo. Alekse, bez upozorenja. Bez zarobljenika. Razumeš li šta ti govorim?“
Razumeo sam. Ovo je bila bitka na sve ili ništa. Nije bio policijski zadatak, već rat. Zato smo igrali po njihovim pravilima.




Glava 95

NAJEDNOM JE BILO strašno tiho. Gotovo kao da se ništa nije dogodilo, kao da smo sami u šumi. Iz daljine sam uhvatio tutnjavu Džeksa i cvrkut ptica u drveću. Veverica se uspentrala uz jelovo stablo.
Ništa drugo se nije mrdalo. Bar ja nisam video da se išta mrda. Ðavolski sablasno.
Spopao me je predosećaj da smo u klopci. Znali su da ćemo poći za njima, zar ne? Ovo je njihov teren, ne naš. Sampson je u pravu - ovo je rat. Mi smo u borbenoj zoni, iza neprijateljskih linija. Prema nama je otvorena paljba. Tomas Starki je predvodio neprijatelja i znao je šta radi. Sva trojicu su profesionalci.
„Čini mi se da se jedna žena miče“, rekao je Sampson. „Idem da proverim šta je s njom, Alekse.“
„Idemo obojica“, rekao sam, ali Sampson je već odmicao iz zaklona od drveća.
„Džone?“, doviknuo sam, ali on se nije osvrtao.
Video sam kako trči nisko se sagnuvši. Kretao se brzo, sasvim blizu zemlje. Snašao se u ovome - u borbi. I on je bio tamo.
Kad je stigao negde na pola puta do žene, iz šume zdesna prolomio se prasak iz puške. Nikog nisam video, tek pramičke dima kako se dižu ka granama drveća.
Sampson je pogođen i stropoštao se na zemlju. Preko kupinjaka sam mu video noge i donji deo poprsja. Trzao je jednom nogom. Zatim više nije.
Sampson se više nije micao.
Morao sam nekako do njega. Samo kako? Puzeći na stomaku, stigao sam do drugog drveta. Imao sam nestvaran osećaj bestežinskog stanja. Potpuno nestvaran. Opet se začula puščana paljba. Meci su se odbijali o stenje i zarivali u okolno drveće. Nisu me pogodili, ali bili su dozlaboga blizu. Osuli su tešku paljbu.
Zdesna sam opet video pramičke dima. Osećao sam barut u vazduhu.
Palo mi je na pamet da se odavde nećemo izvući. Gledao sam Sampsona kako leži. Nije se mrdao. Čak se nije ni trzao. Nisam mogao da stignem do njega. Prikovali su me za zemlju. Moj poslednji slučaj. To sam od početka govorio.
„Džone“, doviknuo sam. „Džone! Čuješ li me?“
Pričekao sam nekoliko sekundi pa ga ponovo pozvao: „Džone! Pomeri se. Džone!“
Molim te reci nešto. Molim te pomeri se.
Nije reagovao.
Samo se iz šume još jednom začula teška paljba.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:54 pm








Glava 96

NIKAD NISAM OSETIO takav nalet gneva, ali i straha. Shvatio sam da se to događa u borbi i uvideo sam ironiju. Vojnici su gubili saborce u ratu i pomalo ludeli ili poprilično ludeli.
Je li se to desilo u dolini An Lao? U glavi mi je glasno zujalo, a pred očima sam video jarke šarene bleske. Sve oko mene izgledalo je sasvim nadrealno.
„Džone“, pozvao sam ga opet.
Nemoj mi umreti. Nemoj ovako. Nemoj sada.
Nije se mrdao, nije reagovao. Nije davao znaka života. Nije uzdrhtao niti se trgao. Baš ništa.
Iz šume je iznenada ponovo zapraštalo pa sam se priljubio uza zemlju i zario lice u lišće i prašinu.
Trudio sam se da izbijem iz glave Sampsona. Da nisam, poginuo bih. Sevnula mi je užasna misao o Džonu i Bili. Onda sam je odagnao. Morao sam. Inače bih tamo sigurno umro.
Na nesreću nisam znao kako da nadmudrim trojicu vojnih rendžera u šumi, pogotovo na terenu koji je njima poznat.
To su iskusni veterani u borbi. Zato se nisu izložili opasnosti da mi se odmah primaknu. Sačekaće mrak.
Ionako će on uskoro. Možda za pola sata. Tad ću poginuti.
Ležao sam iza velike jele a kroz glavu mi je proletalo mnogo nepovezanih misli. Setio sam se svoje dece, toga kako nisam spreman da umrem i kako njih nikad više neću videti. Bilo je toliko upozorenja, za dlaku izbegnutih opasnosti, a eto mene sad ovde.
Ponovo sam proverio šta je sa Sampsonom - i dalje je bio nepomičan.
Nekoliko puta sam dizao glavu. Samo na sekund. Izvio sam vrat da pogledam između drveća.
Šumom nisu promicale nikakve senke. Svejedno sam znao da su tamo i da me čekaju. Trojica vojnih ubica. A predvodi ih pukovnik Tomas Starki.
Dolazili su i ranije ovamo; bili su strpljivi kao sama smrt. Ubili su mnogo Ijudi. U vojsci, pa i izvan nje.
Sinulo mi je nešto što je Sampson kazao pre nego što je pošao da pomogne onim ženama. Čim ih ugledamo, pucamo. Alekse, bez upozorenja. Bez zarobljenika. Razumeš li šta ti govorim?
Savršeno sam razumeo.




Glava 97

SAMO STRPLJIVO.
Zar nije ovo igra čekanja? Shvatio sam da se o tome večeras radi. Čak sam znao i kako se u vojnom žargonu zove ono što treba da uradim.
ZZ. Da zavaram i zbrišem.
Proučio sam neravan teren iza sebe i video kako mogu da skliznem u neko udubljenje koje će mi pružiti zaklon i omogućiti da se krećem levo ili desno. Mogu da menjam mesto a da oni to ne vide.
Tako ću steći nešto prednosti.
Sad mi je potrebno i najsitnije preimućstvo. Znao sam da sam gotov. Trenutno nisam video nikakav izlaz. Zato mi je to udubljenje ili jaruga izgledalo sasvim dobro.
Razmišljao sam o Starkiju, Grifinu i Harisu. O tome kako su vešti; o tome koliko želim da ih smaknem, naročito Starkija. On je vođa, najpametniji je i najokrutniji. Zatim sam se setio šta mi je Sampson rekao: bez zarobljenika. Samo, verovatno su i oni isto to mislili.
Zaklizao sam unazad. Zovem to klizanjem, a zapravo sam se zarivao u vlažno lišće i meku zemlju. Bar sam do udubljenja stigao a niko nije pripucao. Po nogama i grudima mi se kačila tetivika. Nisam bio ubeđen u to, ali oni me nisu videli iz šume. U svakom slučaju, niko mi nije pucao u glavu.
Zasad. Zar to nije dobar znak? Samo po sebi pobeda.
Zapuzao sam bočno po udubljenju - lagano - lica pritisnutog uz hladnu zemlju i lišće. Nisam mogao čestito da dišem. Pomerao sam se dok nisam prešao petnaest-dvadeset metara od prvobitnog položaja. Nisam se usudio da pogledam gore, ali znao sam da mi se ugao prema šumi i kući znatno promenio.
Posmatraju li me oni odnekud izbliza? Ne verujem. No jesam ii u pravu? Osluškivao sam.
Nisam čuo nijednu grančicu da krcka niti da šušti žbunje. Samo se čulo uporno hujanje vetra. Prislonio sam uho na zemlju sa željom da steknem još neku prednost. Nije mi se dalo.
Zatim sam samo čekao.
Strpljivo.
Prisećao sam se onoga što mi je Sampson ispričao o vojnim rendžerima. Navirale su mi nepovezane činjenice. Navodno su u ratu ubili pedeset pet vijetkongovaca za svakog rendžera. Tako se barem pričalo. Za sve svoje su se pobrinuii. U ratu u Vijetnamu samo je jedan rendžer proglašen nestalim u akciji. Za svakog drugog se zna.
Možda su otišli, pobegli iz šume, ali u to nisam mogao da poverujem. Zašto bi me ostavili živog?
Ne bi oni to... Starki to ne bi dozvolio.
Grizla me je savest što sam ostavio Sampsona, ali nisam dozvolio sebi da o tome mnogo razmišljam. Nisam smeo da mislim na njega. U tom trenutku, nikako. Kasnije ću misliti. Ako me bude. Čim ih ugledamo, pucamo.
Alekse, bez upozorenja. Razumeš li šta ti govorim?
Ponovo sam se pokrenuo pretpostavljajući da idem na severoistok. Kreću li i oni za mnom? Stao sam.

Novi položaj.
Opet sam čekao. Svaki minut mi se činio kao deset. Onda sam primetio da se nešto miče. Gospode! Šta sad? Bio je to ris; jeo je svoj izmet. Na nekih dvadeset-dvadeset pet metara od mog položaja. Nije obraćao pažnju na mene. Zadubljen u sopstveni svet.
Tad sam začuo da neko prilazi i da je već užasno blizu.
Kako mije prišao tako blizu a tek ga sad čujem? Sranje, već je tu!


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:55 pm






Glava 98

JE LI I ON mene čuo?
Je li znao da sam tu, nekoliko koraka od njega? Nisam se usuđivao ni da dišem. Čak ni da trepćem. Ponovo se pokrenuo.
Sasvim polako, sasvim oprezno, kao profesionalni vojnik. Ne, kao profesionalni ubica. Postoji velika razlika. A možda i ne postoji.
Nisam se makao ni za milimetar.
Strpljivo.
Bez zarobljenika.
Bio je blizu - gotovo u udubljenju u kom sam ležao. Išao je na mene. Morao je znati gde sam.
Koji je od njih? Starki? Grifin? Haris - koga sam izbegao da udarim u igri softbola? Hoće li on sad da me ubije? Ili ću ja ubiti njega?
Neko će umreti za manje od minuta. Ko će to biti?
Ko mi je nad glavom?
Okrenuo sam se tako da ga ugledam onog trena kad naiđe preko odseka. Hoće li to uraditi? Šta mu govori instinkt? Već je pratio ljude. Ja nisam. Nikog nisam pratio po šumi. Niti u ratnoj zoni.
Ponovo je krenuo. Mic po mic.
Kuda dođavola ide? Sad je tačno iznad mene.
Posmatrao sam neravnu ivicu udubljenja i zadržavao dah. Trudio sam se da ne trepćem. Osećao sam kako mi znoj lije kroz kosu, niz vrat i leđa. Neverovatno hladan znoj. Opet je počelo da mi zuji u ušima.
Neko se prebacio preko odseka.
Braunli Haris. Iskolačio je oči kad je video da ga čekam. Pištolja uperenog njemu u lice.
Ispalio sam samo jedan hitac. Bum. Tamo gde mu je pre samo sekund bio nos ostala je tamna rupa. Iz lica mu je šiknula krv. Ispustio je M-16 iz ruke.
„Bez upozorenja“, šapnuo sam i uzeo njegovu pušku. Jesu li ostali odmah iza njega? Čekao sam ih. Spremniji nego ikad za pucnjavu.
Narednik Tomas Starki.
Šuma je bila jeziva. Ponovo utonula u tišinu. Žurno sam odmakao sakriven pomrčinom.




Glava 99

IZAŠAO JE SKORO pun mesec, što je bilo podjednako dobro i loše. Sad sam bio siguran da će poći za mnom. To mi se činilo logično, ali da li je njihova logika slična mojoj?
Ponovo sam se našao blizu prvobitnog položaja u šumi. Bar sam tako mislio. Onda sam se i uverio.
Oči su mi mimo volje zasuzile. Ugledao sam Sampsona kako leži nepomično tamo gde je pogođen. Na mesečini sam mu jasno video telo. Zadrhtao sam. Konačno me je svom silinom udarilo saznanje šta se zapravo dogodilo. Utro sam suze. Osećao sam kao da mi je nešto steglo srce i nikako da pusti.
Video sam i mrtve žene na zemljanom putu. Oko tela su im obletale muve. S obližnjeg drveta huknula je sova. Stresao sam se. Ujutro će sova ili lešinari doći da im kidaju tela.
Stavio sam naočare za noćno izviđanje. Ponadao sam se da ću s njima steći neku prednost. Možda i neću, verovatno neću. Starki i Grifin svakako i sami imaju najbolji model. Pa zar nisu radili u kompaniji koja proizvodi najsavremeniju opremu?
Stalno sam sebi ponavljao kako sam smakao Braunlija Harisa. To mi je ulilo malo samopouzdanja. Kako se samo iznenadio kad me je video. Sad je mrtav, nestalo je one njegove nadmenosti, razneo ju je metak.
Samo, kako da iznenadim Starkija i Grifina? Morali su čuti hitac. Možda su pomislili da ga je ispalio Haris. Ne, svakako znaju da je on mrtav.
Nekoliko minuta sam premišljao da li da jednostavno istrčim. Možda se dočepam puta. Nisam u to bio uveren. Verovatno bi me ubili u tom pokušaju.
Dobri su u ovome, ali i Haris je bio dobar. Bio je iskusan, a sad leži ubijen u jarku. U ruci držim njegovu pušku.
Strpljivo. Čekaj ih. I oni se pitaju i sumnjaju.
Još nekoliko sekundi sam gledao Sampsonovo telo pa sam morao da se okrenem. Nisam mogao više da mislim na njega. Nisam smeo, inače bih i sam umro.
Uopšte nisam očekivao iznenadnu i zaglušujuću pucnjavu. Jedan od njih ili obojica našli su se između mene i brvnare. Okrenuo sam se ka pucnjima. Tad se iz pomrčine začuo glas.
Odmah iza mene.
„Spusti pušku, Krose. Ne želim da te ubijem. Barem ne još.“
Voren Grifin je bio u jarku sa mnom. Sad sam ga video. Uperio mi je pušku u grudi. Imao je naočare za noćno izviđanje i izgledao je kao vanzemaljac.
Zatim se pojavio i Tomas Starki, i sam s naočarima. Stajao je nad jarugom i užasno se cerio.
Pobednički osmeh.
„Nisi mogao da odustaneš, glupače. Sad je Braunli mrtav. Kao i tvoj partner“, rekao je Starki.
„Jesi li zadovoljan?“
„Zaboravio si one dve žene i advokata“, rekao sam.
Čudno mi je bilo da gledam Grifina i Starkija kroz naočare za noćno izviđanje i znam da i oni mene isto vide. Prosto me je bolelo koliko sam želeo da ih skinem. Nažalost, to se neće dogoditi.
„Šta se to kog đavola dogodilo u Vijetnamu?“, upitao sam Starkija. „Šta je pokrenulo sve ovo?

Koji je to vrag bio?“
„Svi koji su tamo bili to znaju. Niko neće da govori o tome. Situacija se otrgla.“
„Kakva situacija, Starki? Kako je došlo do svega ovoga?“
„U početku se otrgao jedan vod bitangi. Tako su nam barem rekli. Poslali su nas u dolinu An Lao da ih obuzdamo. Da to raščistimo."
„Misliš da pobijete naše vojnike? To su ti naredili, Starki? Dođavola, ko stoji iza ovoga? Čemu ova ubistva sada?“ Umreću, ali još tražim odgovore. Hteo sam da znam istinu. Eto epitafa. Aleks Kros. Umro tražeći istinu.
„Jebiga, ne znam“, prosiktao je Starki. „Ne znam sve. Uostalom, više neću o tome da govorim. Možda ću te iseckati na komadiće. To se tamo događalo. Pokazaću ti šta se događalo u dolini An Lao. Vidiš ovaj nož? Zove se ka-bar. Zaista umem s njim. Nedavno sam i vežbao.“
„Znam da si vežbao. Video sam tvoja kasapljenja.“
Onda se dogodilo nešto nezamislivo. To me je sasvim uzdrmalo, pomutilo mi um.
Zagledao sam se iza Starkija. No tamo se nešto promenilo. Prvo nisam uvideo šta je drugačije, a onda sam shvatio i od toga su mi kolena klecnula.
Tamo više nije bilo Sampsona!
Bar mu nisam video telo. Prvo sam pomislio da gledam na pogrešnu stranu. Međutim, uverio sam se da se dobro orijentišem. Telo mu je ležalo baš tamo - uz visoku bukvu. Sad ga nije bilo.
Alekse, bez upozorenja. Bez zarobljenika.
Razumeš li šta tigovorim?
U glavi su mi odzvanjale njegove reči. Tačno sam im čuo zvuk.
„Spustite oružje“, rekao sam Starkiju i Grifinu. „Smesta ga bacite! Smesta!“ Začudili su se, ali su obojica i dalje nišanili u mene.
„Sveg ću te iseći“, rekao je Starki. „Trajaće satima. Ostaćemo ovde do ujutro. Budi uveren u to.“
„Spustite oružje!”, začuo se Sampsonov glas a onda sam ga ugledao kako izlazi iza bukve. „I nož, Starki! Nikoga ti nećeš seći.“
Voren Grifin se okrenuo. Dva metka su ga odmah pogodila u vrat i gornji deo grudi. Uspeo je da zapuca dok je padao unazad na zemlju. Dok je umirao, krv iz arterije mu je izbijala na rane.
„Ne, Starki!“, kriknuo sam. „Ne!“
Tomas Starki je digao pušku u mene. Tad je dobio metak u grudi. Ni to ga nije zaustavilo. Drugi metak ga je pogodio u slabinu, zbog čega se okrenuo. Treći mu je proleteo kroz čelo i on se konačno srušio u lokvi krvi. Puška i ka-bar su mu pali u jarugu pored mene. Praznim pogledom zurio je u noćno nebo.
Bez zarobljenika.
Sampson mi je mahao. Prilazeći, promuklo je rekao: „Dobro mi je, dobro mi je.“ Onda mi se sručio na ruke.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:55 pm





Deo V
ČETIRI SLEPA MIŠA


Glava 100

ISPOSTAVILO SE da mi je Džemila bila pravi dar s neba tih dana posle pucnjave u Džordžiji.
Zvala je svakodnevno, često i po dva-tri puta, pa bismo pričali dok joj se ne učini da mi je malo bolje. Sampson je fizički povređen i on se sad oporavljao, ali kao da sam ja bio u gorem stanju. Predugo mi je trajalo toliko ubijanje.
Jednog jutra rano u kuću u Petoj ulici stigla je doktorka Kajla Kouls. Ušla je pravo u kuhinju gde smo Nana i ja doručkovali.
„Šta je to?“, pitala je optužujući izdignute obrve i pokazujući prstom.
„Ta je bez kofeina. Grozna je. Kao uspomena na pravu kafu, ali loša“, rekla joj je Nana ozbiljnog lica.
„Ne, pitam za Aleksov tanjir. Šta to jedeš?“ Nabrojao sam joj sve sastojke.
„Ovo su dva jajeta na oko. Ono što je ostalo od dve ljute pljeskavice. Domaći pomfrit, malo prepečen. Preostale domaće lepljive kifle. Mmm-ljac, kako je sve dobro.“
„To ste mu spremili?“ Zabezeknuto je piljila u Nanu.
„Ne, Aleks je to sam spremio. Otkad sam se onesvestila, uglavnom on sprema doručak. Jutros se počastio jer je konačno okončao veliki slučaj. Sad se oseća bolje.“
„Znači, ne jedeš uvek ovako?“ Nasmešio sam joj se.
„Ne, doktorko. Obično ne jedem jaja, pljeskavice, lepljive kifle i masni krompir. Umalo me nisu ubili u Džordžiji pa proslavljam što sam živ. Više volim da se ubijem doručkom. Hoćeš da nam se pridružiš?“ Glasno se nasmejala. „Bojala sam se da me nećeš ponuditi. Kako sam otvorila vrata auta, osetila sam božanstvene mirise. Pošla sam za njima do kuhinjskih vrata.“
Dok je jela - jedno jaje, sok od pomorandže i zalogaj lepljive kifle - Kajla Kouls mi je postavila nekoliko pitanja o slučaju. Zabašurio sam mnoge pojedinosti slučaja, ali sam joj dočarao trojicu ubica i ono što su učinili, kao i koliko sam znao o uzrocima - što nije bilo dovoljno, ali nekad tako ostane.
„Gde je sad Džon Sampson?“, htela je da zna.
„U Mantolokingu u Nju Džersiju“, rekao sam. „Oporavlja se od zadobijenih rana, između ostalog.
Ima bolničarku. Koliko čujem, dvadeset četiri sata.“
„To mu je devojka“, objasnila je Nana. „Ionako mu je to zaista bilo potrebno.“
Posle doručka doktorka Kouls je sistematski pregledala Nanu tu, u kući. Izmerila joj je temperaturu, puls, krvni pritisak, poslušala joj pluća stetoskopom, pa je kucnula i oslušnula. Pogledala sakuplja li joj se tečnost u gležnjevima, vrhovima prstiju i šakama, pod očima. Proverila joj je oči i uši, proverila reflekse, boju usana i noktiju. Bili su mi poznati svi delovi pregleda, pa sam mogao i sam da ga obavim, ali Nana je volela da je obilazi Kajla Kouls.
Za vreme pregleda nisam mogao da odvojim pogled od Nane. Sedela je mirno i ličila mi na neku devojčicu. Nije izgovorila ni reči, nijednom se nije požalila.
Kad je Kajla završila, Nana je najzad progovorila:

„Jesam li još živa? Nisam umrla, je l’ da? Dopao mi se onaj strašni film s onim Vilisom, kako se ono zvaše?“
„Brus Vilis... Ne, još ste s nama, Nano. Dobro ste.“ Nana je duboko udahnula pa uzdahnula.
„Znači, sutra je veliki dan. Idem na katetersku ablaciju, radio frekventnu ablaciju, kako god se zvala.“ Doktorka Kouls je klimnula glavom.
„Začas čete izači iz bolnice. To vam obećavam.“ Nana je začkiljila.
„Držiš li se ti svojih obećanja?“
„Uvek“, odgovorila je Kajla Kouls.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:55 pm







Glava 101

PREDVEČE SMO Nana i ja pošli starim poršeom za Virdžiniju. Zamolila me je da se provozamo samo ona i ja. Tetka Tija je ostala kod kuće s decom.
„Sećaš li se kad si tek kupio ovaj auto? Skoro svake nedelje smo se nekud vozili. Čitave nedelje bih čekala to“, rekla je kad smo izašli iz Vašingtona na auto-put.
„Sad je autu gotovo petnaest godina“, rekao sam.
„Ipak ide još prilično dobro“, odvratila je Nana. Potapšala je prednju tablu. „Volim stare stvari koje rade. Nekad davno išla sam na duge vožnje sa Čarlsom. To je bilo dok ti još nisi došao da živiš kod mene, Alekse. Sećaš li se dede?“
Zavrteo sam glavom.
„Ne sećam se onoliko koliko bih želeo. Više ga pamtim po fotografijama iz kuće. Znam da ste nam dolazili u posetu u Severnu Karolinu dok sam bio mali. Bio je ćelav i nosio je crvene tregere.“
„Jaoj, ti njegovi grozni, grozni tregeri. Imao ih je dvadesetak. I sve crvene.“
Klimala je glavom. Zatim kao da se na tren povukla u sebe. Nije često pričala o mom dedi. Umro je sa samo četrdeset četiri godine. I on je bio profesor, kao Nana, mada je on predavao matematiku, a ona engleski. Upoznali su se dok su radili u istoj školi u jugoistočnoj četvrti.
„Alekse, deda ti je bio sjajan čovek. Voleo je da se dotera i stavi lep šešir. Još čuvam skoro sve njegove šešire. Prošli smo kroz depresiju, šta sve nismo videli, pa čovek poželi da se malo dotera. Tad se lepo oseća.“
Pogledala me je.
„Međutim, Alekse, napravila sam jednu grešku.“ Hitro sam je pogledao.
„Ti? Ovo je za mene šok. Biće bolje da zaustavim uz drum.“ Zakikotala se.
„Te jedne se sećam. Vidiš, poznato mi je kako je lepo zaljubiti se. Zaista sam volela Čarlsa. Kad je umro, više nisam pokušavala da nađem ljubav. Mislim da sam se plašila neuspeha. Zar to nije jadno, Alekse? Prepala sam se i nisam pošla za onim što sam otkrila da je najbolje u ovom životu.“
Pružio sam ruku i potapšao je po ramenu.
„Ne pričaj kao da ćeš nas ostaviti.“
„O, neću. Imam mnogo poverenja u doktorku Kajlu. Rekla bi mi ona da je vreme za svođenje računa. Uzgred, to nameravam da uradim.“
„Znači ovo je samo poučna priča, lekcija?“ Nana je zatresla glavom.
„Nije. Ovo je samo anegdota za ovu divnu vožnju. Samo ti vozi, mladiću. Samo vozi. Neizmerno uživam. Trebalo bi ovo češće da radimo. Šta kažeš da se vozimo svake nedelje?“
Čitavim putem do Virdžinije i nazad nijednom nismo pomenuli Naninu predstojeću intervenciju u bolnici. Ona to očigledno nije želela a ja sam poštovao njenu volju. No taj zahvat u njenim godinama plašio me je kao svaki slučaj ubistva. Ne, zapravo me je plašio još više.
Kad smo se vratili kući, popeo sam se i pozvao Džemilu. Bila je na poslu, ali smo svejedno pričali skoro čitav sat.

Zatim sam seo za kompjuter. Prvi put od povratka iz Džordžije izvadio sam svoje beleške o slučaju Tri slepa miša. Ostalo je još jedno veliko pitanje na koje sam želeo da dobijem odgovor ako je moguće. A to je veliko ako.
Ko je stajao iza njih trojice?
Ko je pravi ubica?




Glava 102

ZASPAO SAM ZA radnim stolom i probudio se oko tri ujutro. Sišao sam u spavaću sobu na još dva sata sna. Probudio sam se u pet.
Nana je trebalo da se pojavi u bolnici Sveti Antonije u pola sedam.
Doktorka Kouls je htela da Nana bude među prvima tog dana, dok je osoblje još sveže i pribrano.
Tetka Tija je ostala kod kuće s malim Aleksom, ali sam u bolnicu poveo Dejmona i Dženi.
Sedeli smo u čekaonici karakterističnog sterilnog izgleda, koja se oko pola osam napunila. Svi su tu delovali nervozno, zabrinuto i uznemireno, no mislim da smo nas troje bili najgori.
„Koliko traje operacija?“, želeo je da zna Dejmon.
„Ne traje dugo. Nana možda nije prva na redu. Sve zavisi. Dejmone, to je jednostavan postupak. Sprovode električnu struju u pretkomorski čvor. Struja je nešto kao toplota u mikrotalasnoj. Ona preseca put između pretkomora i komora i zaustaviće impulse koji Nani izazivaju nepravilne otkucaje srca. Jesi li to ukapirao? Nemoj me držati baš za reč, ali nešto tako se događa.“
„Je li Nana budna dok joj to rade?“, pitala je Dženi.
„Verovatno. Znaš ti Nanu. Dali su joj blago sredstvo za smirenje i lokalnu anesteziju.“
„To je neće smiriti“, rekla je Dženi.
Tako smo pričali, čekali i brinuli, a činilo mi se da je trajalo duže nego što je trebalo. Trudio sam se da ne mislim ništa ružno. Hteo sam da se uživim u taj trenutak.
Prizivao sam u sećanje lepe uspomene na Nanu, a to je pomalo ličilo na molitvu. Razmišljao sam o tome koliko mi ona znači, kao i deci. Niko od nas ne bi bio onakav kakav je da nije bilo Nanine bezuslovne ljubavi, njenog poverenja u nas, pa čak i podbadanja - koliko god ono katkad bilo dosadno.
„Kad će izaći?“ Dženi me je gledala u oči. Njene prelepe smeđe oči bile su pune neizvesnosti i straha. Shvatio sam kako nam je Nana svima bila prava majka. Nana Mama je više mama nego nana.
„Je li sve u redu s njom?“, pitao je Dejmon. „Nešto nije u redu, je l’ da? Ne čini li ti se da ovo traje predugo?“
Nažalost, isto sam i ja mislio.
„Sve je u redu“, rekao sam deci.
Prošlo je još vremena. Sporo je proticalo. Konačno sam ugledao doktorku Kouls kako ide ka čekaonici. Kratko sam udahnuo trudeći se da deca ne primete koliko sam zaista uplašen i nervozan.
Tad se Kajla Kouls nasmešila. Kako je taj osmeh bio lep i veličanstven, lepši odavno nisam video.
„Dobro joj je?“, pitao sam.
„Odlično“, rekla je. „Tvoja nana je jaka žena. Već traži da vas vidi.“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:55 pm






Glava 103

SEDELI SMO S NANOM U šok-sobi čitav sat pa su nas zamolili da izađemo. Trebalo je da se odmara.
Oko jedanaest sam odvezao decu u školu. Zatim sam otišao kući da otaljam još malo svog posla.
Radio sam na nečemu što mi je poslao Ron Berns, na čudnom, ali izazovnom slučaju povezanom sa osuđenim seksualnim prestupnicima. Zauzvrat, nabavio mi je neku dokumentaciju od vojske koju sam hteo da proverim. Nešto od toga je stiglo od ACIR-a i RISS-a,{§§§} ali većinu sam dobio neposredno iz Pentagona. Jedan od predmeta odnosio se na Tri slepa miša.
Ko je pravi ubica? Ko je davao naređenja Tomasu Starkiju? Ko je kažnjavao ubistva? Zašto su baš ti određeni ljudi bili mete?
A što je najvažnije, zbog čega su im smeštali umesto da ih „tri slepa miša” ubiju? Da nije cilj bio da se nauče strahu - strahu što ih love, strahu što im neko upravlja životom?
Sve vreme sam razmišljao i o Nani, o njenoj snazi i tome koliko bi mi nedostajala da je jutros nešto pošlo naopako. Grozna misao, podstaknuta grižom savesti, stalno mi je bila u glavi - kako će me Kajla Kouls pozvati i reći: Žao mi je, ali Nana je preminula. Ne znamo šta je pošlo naopako. Veoma mi je žao.
Poziva nije bilo, pa sam se bacio na posao. Nana će se sutra vratiti kući. Treba da prekinem da brinem zbog nje i uposlim um.
Dokumenta iz vojske su bila zanimljiva, ali i uznemirujuća kao poreska inspekcija. Očigledno je bilo nečasnog ponašanja u Vijetnamu, Laosu i Kambodži. Vojska je, bar zvanično, zažmurila na jedno oko i nije se mnogo zanimala za to što se događalo. Nije bilo civilne revizije, naravno, istrage policije. Ni štampa nije mogla da proceni šta se događa. Retko su intervjuisali porodice žrtava po selima. Mali broj američkih novinara je znao vijetnamski. Posledica svega toga je bila da je vojska katkad uzvraćala vatrom na vatru. Možda je tako jedino i moguće voditi gerilski rat. No ja i dalje nisam znao šta se tamo dogodilo i izazvalo ubistva u poslednjih nekoliko godina po čitavoj zemlji.
Proveo sam još nekoliko iscrpljujućih sati nad zapisima o pukovniku Tomasu Starkiju, kapetanu Braunliju Harisu i naredniku Vorenu Grifinu. Primetio sam da im je vojna karijera primerna, bar u pisanom obliku. Vratio sam se sve do Vijetnama i svugde je isti šablon. Starki je oficir s najvišim odlikovanjima, Haris i Grifin su dobri vojnici. U dosijeu se nisu pominjala ubistva u Vijetnamu koja je ova trojka počinila. Ni jednom jedinom rečju.
Zanimalo me je gde su se upoznali i gde su zajedno služili. Listao sam zapise nadajući se tome, ali ništa nisam našao. Znao sam da su se zajedno borili u Vijetnamu i Kambodži. Još jednom sam prešao stranicu po stranicu.
No ni u jednom dokumentu nisam našao ništa što bi ukazivalo da su zajedno radili u jugoistočnoj Aziji. Nijedne proklete reči.
Zavalio sam se i zagledao u Petu ulicu. Mogao sam da izvučem samo jedan zaključak, a on mi se nije dopao.
Vojni zapisi su prepravljeni.
Samo zašto? I ko ih je prepravljao?




Glava 104

JOŠ NIJE BILO gotovo.
Osećao sam to u želucu, a mrzeo sam taj osećaj, tu nesigurnost, nedostatak zaključka. Možda jednostavno nisam ni mogao da odustanem. Zbog svih tih nerešenih ubistava. Ko je pravi ubica? Ko stoji iza tih čudnih ubistava?
Nedelju dana po pucnjavi u Džordžiji sedeo sam u kancelariji Ronalda Bernsa na petom spratu sedišta FBI-ja u Vašingtonu. Upravo nam je Bernsov sekretar, kratko podšišani mladić od dvadeset i nešto godina, doneo kafu u prelepim kineskim šoljama. Uz njih je na srebrnom poslužavniku doneo sitne kolače.
„Potežeš za svim sredstvima?“, rekao sam direktoru. „Vruća kafa i dansko pecivo.“
„Shvatio si“, rekao je, „ovo je besramna manipulacija. Prepusti joj se.“
Poznajem ga već godinama, ali tek sam poslednjih nekoliko meseci blisko sarađivao s njim.
Dopalo mi se sve što sam dotad video, ali i ranije sam se opekao.
„Kako je Kajl Krejg?“, pitao sam ga.
„Trudimo se da mu u Koloradu bude što neprijatnije“, rekao je Berns. Dozvolio je sebi da se osmehne. Krejg je ranije bio viši agent koga sam ja uhapsio. Još nisam znao koliko je zaista ubistava izvršio pored onih jedanaest, ali bio sam ubeđen da ih ima još mnogo. Berns i ja smo Kajla smatrali za prijatelja. Bila mi je to najgora izdaja u životu, mada ne i jedina.
„Uglavnom ga držimo u samici. Naravno, zarad njegove bezbednosti. On mrzi da je sam. To ga izluđuje. Nema pred kim da se pravi važan.“
„Tamo nijedan psihijatar nije pokušao da prokljuvi Kajla?“ Berns je zatresao glavom.
„Ne, ne. To ne bi bilo pametno. Za njih bi to bilo preopasno.“
„Osim toga, Kajl bi voleo takvu pažnju. On za njom žudi. Zavisnik je od pažnje.“
„Upravo tako.“
Osmehnuli smo se na prizor Kajla zaključanog u izolaciji, najverovatnije do kraja života. Nažalost, znao sam da je uspostavio vezu s drugima u jedinici maksimalne bezbednosti - posebno s Tran Van Luom.
„Misliš li da Kajl nije imao veze s ovim ubistvima?“, konačno je upitao Berns.
„Proverio sam to koliko sam mogao. Ne postoji dokaz da je znao Lua pre nego što je odveden u Florans.“
„Alekse, znam da je obilazio taj zatvor dok je radio u Birou. Sigurno je bio u jedinici maksimalne bezbednosti i odeljenju osuđenih na smrt. Mogao je da upozna Lua. Sasvim moguće. Bojim se da s Kajlom nikad nismo sigurni.“
Gotovo da nisam hteo ni da razmišljam o mogućnosti da Kajl stoji iza paklenog plana ubistava.
No sve je moguće. Ipak mi je ovo zvučalo neverovatno pa nisam poverovao.
„Jesi li stigao da razmisliš o mojoj ponudi?“, pitao me je Berns.
„Žao mi je, još ne mogu da ti odgovorim. Velika je to odluka za mene i za moju porodicu. Ako je za utehu, kad jednom stanem, ne skakućem okolo.“
„U redu, meni je to dovoljno. No nadam se da shvataš kako ne mogu večito da držim ponudu na

stolu?“
Klimnuo sam glavom.
„Zahvalan sam ti na tome kako gledaš na ovo. Jesi li uvek tako strpljiv?“
„Kad god mogu“, rekao je Berns i više nije govorio na tu temu. Podigao je nekoliko tamnih koverata sa stočića između naših stolica. Gurnuo mi ih je preko stola.
„Alekse, imam nešto za tebe. Pogledaj ovo.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:56 pm







Glava 105

„JOŠ BIROOVIH IZVORA koje želiš da pregledam“, rekao sam Bernsu smešeći se.
„Ovo će ti se dopasti. Zaista dobar materijal. Nadam se da će ti pomoći. Stalo mi je da zaključiš taj vojni slučaj. I sami smo zainteresovani za njega.“
Uzeo sam jednu kovertu i izvadio nešto nalik izbledeloj prišivci za bluzu. Podigao sam je i proučio. Prišivka je bila zelenkasta, s nečim kao samostrel izvezenim na tkanini. Na prišivci je bila i slamna lutkica. Sablasna, grozna slamna lutkica. Ista kakvu sam video u kući Elisa Kupera.
„Prišivka je bila na jakni šesnaestogodišnjeg člana jedne njujorške bande. Zove se Senke duhova. Sedište im je u različitim kafeima u Kanalskoj ulici u Njujorku. Nju zovu pomični teren“, objasnio je Berns.
„Jedinica koju držimo pri njujorškoj policiji privela je tog bandita. On je rešio da se nagodi s nekim obaveštenjima za koja je smatrao da će policiji biti dragocena. Ona to nisu bila. No tebi bi mogla da znače.“
„Kako to?“, upitao sam.
„Kaže da ti je poslao nekoliko mejlova proteklih mesec dana, Alekse. S računara u nekoj višoj tehničkoj školi u Njujorku.“
„On je Pešadinac?“, pitao sam i zapanjeno zavrteo glavom.
„Nije. Ali je verovatno Pešadinčev glasnik. Vijetnamac je. Simbol samostrela je preuzet iz narodne priče. Prema njoj samostrel može da ubije deset hiljada ljudi svaki put kad se odapne. Senke duhova sebe smatraju izuzetno moćnim. Vole simbole, mitove i magiju.
Kao što rekoh, ovaj klinac i njegova sabraća iz bande provode vreme u kafeima. Igraju tien len, piju kafu su da{****} Banda se u Njujork preselila iz okruga Orindž u Kaliforniji. Od sedamdesetih u Orindž se naselilo preko sto pedeset hiljada vijetnamskih izbeglica. Ova banda se u Njujorku bavi kriminalnim radnjama u vijetnamskom stilu. Krijumčari strance - zovu ih zmijske glave - obavlja prevare s kreditnim karticama, krade softver i računarske delove. Hoće li ti ovo koristiti?“
Klimnuo sam glavom.
„Još kako.“
Berns mi je pružio drugi koverat.
„Ovo bi takođe moglo da bude od koristi. Podaci o bivšem vođi te vijetnamske bande.“
„O Tran Van Luu.“
Berns je potvrdno mrdnuo glavom.
„Ja sam služio vojsku šezdeset devete i sedamdesete. Bio sam u marincima. Imali smo svoje izviđače. Ubacivali su ih na neprijateljsku teritoriju, baš kao i Starkija i njegovu družinu. U Vijetnamu se vodio gerilski rat, Alekse. Neki od tih ljudi su se i sami ponašali kao gerilci. Njihov zadatak je bio da seju pustoš iza neprijateljskih linija. Doduše bili su hrabri, ali mnogo njih je postalo neverovatno bezosećajno. Ponekad su primenjivali lokalna moralna načela.“
„Sejali su pustoš?“, pitao sam. „Pričaš o terorizmu, zar ne?“
„Da.“ Berns je klimnuo glavom. „Upravo to sam rekao.“




Glava 106

FBI ME JE PREBACIO avionom ovog puta do Kolorada. Ron Berns je ovaj slučaj sad smatrao svojim. Želeo je da uhvatimo čoveka ili više njih koji stjoje iza niza ubistava.
Jedinica izolacije u Floransu bila je jednako depresivna kao i pri mojoj prvoj poseti. Kad sam ušao u jedinicu bezbednosti, stražari u smeđezelenim uniformama posmatrali su me iza nadzornih prozora sa staklima otpornim na metke. Vrata su bila ili jarko narandžasta ili zelenkasta. U bezličnim hodnicima boje peska na svaka tri metra stajale su kamere.
U ćeliji u kojoj smo se našli Tran Van Lu i ja bili su sto i dve stolice, pričvršćeni za pod. Ovog puta su ga dovela tri stražara s pancirom i debelim rukavicama. Zapitao sam se je li nedavno bilo nekih nereda. Nasilja?
Za naš sastanak Lu je na rukama i nogama imao lisice i okove. Seda brada mu je bila duža nego prošli put.
Iz džepa mantila izvadio sam prišivak s jakne koji mi je Berns dao.
„Šta ovo predstavlja? Samo ovog puta bez sranja.“
„Senke duhova. To već znaš. Samostrel je tek legenda. Tek slika.“
„A slamna lutkica?“
Kratko je ćutao. Primetio sam da steže šake u pesnice.
„Mislim da sam ti rekao da sam bio izviđač u američkoj vojsci. Ponekad smo ostavljali posetnice u selima. Sećam se da je jedna bila lobanja s ukrštenim kostima i rečima Onima do kojih nam je stalo šaljemo sve najbolje. Amerikanci su smatrali da je to veoma smešno.“
„Šta predstavlja slamna lutkica? Je li to vaša posetnica? Je li ostavljena na svim mestima ubistva? Ili kasnije u kućama onih vojnih lica?“
Slegnuo je ramenima.
„Moguće. Reci ti meni, detektive. Ja nisam bio na mestima ubistva.“
„Šta tačno znači ta posetnica? Slamna lutkica?“
„Mnogo toga, detektive. Život nije jednostavan. Život se ne sastoji samo od zdrave hrane i prostih rešenja. U mojoj zemlji narodna verovanja su raznolika. Budizam iz Kine i Indije. Taoizam. Konfučijanstvo. Poštovanje predaka je najstarija i nama svojstvena religija u čitavom Vijetnamu.“ Lupnuo sam prstom po prišivku s jakne.
„Slamne lutkice se nekad spaljuju ili puštaju da plivaju po reci kao deo obreda u čast mrtvih. Zli dusi su duhovi onih koji su ubijeni ili nisu imali pravu sahranu kad su umrli. Slamna lutkica je preteća poruka koja treba da podseti vinovnika kako on treba da je na mestu lutkice.“
Klimnuo sam glavom.
„Reci mi šta treba da znam. Ne želim ponovo da dolazim.“
„I ne treba da dolaziš. Ne osećam potrebu da se ispovedam. To je pretežno zapadnjački pojam.“
„Ne peče te savest zbog onoga što se događa? Što nevini umiru?“
„I što će nastaviti da umiru. Šta zaista želiš da znaš? Zar veruješ da ti nešto dugujem zbog toga što si uspešni detektiv?“
„Priznajete da ste me iskoristiii?“ Lu je slegnuo ramenima.

„Ništa ja ne priznajem. Što bih priznao? Bio sam gerilac. Preživljavao sam šest godina u džungli oko An Laoa. Zatim sam preživljavao u džungli Kalifornije i Njujorka. Koristim sve što mogu. Trudim se da iz svake situacije izvučem najviše što mogu. Ubeđen sam da to i ti radiš.“
„U ovom zatvoru, na primer?“
„O, naročito u zatvoru. Inače bi ovde i umereno bistar čovek poludeo. Čuo si za izraz ’okrutno i neobično’. Ćelija dva sa tri i po. Dvadeset tri sata dnevno u njoj. Komunikacija samo kroz prorez na vratima ćelije.“
Nagnuo sam se preko stola i primakao lice Luovom. U glavi mi je tutnjala krv. Tran Van Lu je Pešadinac. Mora biti. I on ima odgovore na moja pitanja. Je li on odgovoran za sva ubistva?
„Zašto ste onda ubili narednika Elisa Kupera? Ostale? Zašto su oni morali da umru? Je li to osveta? Ispričajte mi šta se to, dođavola, dogodilo u dolini An Lao. Recite mi i odlazim.“
Zatresao je glavom.
„Dovoljno sam ti rekao. Idi kući, detektive. Ne treba ništa drugo da čuješ. Da, ja sam Pešadinac. Ostali odgovori koje tražiš previše su za ljude u tvojoj zemlji. Ostavi ovaj slučaj. Jednom u životu, detektive, ostavi“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 1:56 pm






Glava 107

NISAM NI MRDNUO, a ne krenuo.
Tran Van Lu je mirno zurio u mene, pa se osmehnuo. Je li očekivao ovo? Tvrdoglavost? Otupelost? Je li me zato i umešao u ovo? Je li pričao s Kajlom Krejgom o meni? Koliko on zna? Sve ili samo deliće zagonetke?
„Tvoje uporno putovanje mi je zanimljivo. Ne razumem ljude poput tebe. Želiš da znaš zbog čega se nešto grozno događa. Hoćeš da ispraviš sve, makar povremeno.
Imao si i dosad posla s opakim ubicama. S Garijem Sonedžijem, Džefrijem Šeferom, Kajlom Krejgom naravno. Tvoja zemlja je izrodila tolike ubice, Bandija, Damera, sve ostale. Ne znam zašto se to događa u ovako civilizovanoj zemlji. Na tako blagoslovenom mestu.“
Zavrteo sam glavom. Ni sam to nisam shvatao. Ali Lu je želeo da čuje šta imam da kažem na tu temu. Je li isto to pitao i Kajla?
„Oduvek mi se čini da to ima veze s velikim očekivanjima. Mnogi Amerikanci očekuju da budu srećni, očekuju da budu voljeni. Kada se to ne desi, neko od nas podlegne gnevu. Pogotovo kad nam se to dogodi dok smo deca. Ako umesto ljubavi iskusimo mržnju i nasilje. Uopšte ne razumem zbog čega toliko Amerikanca zlostavlja svoju decu.“
Lu je zurio u mene; osečao sam kako me buši pogledom. Je li on neka nova čudna vrsta ubice - gospodar dželat? Učinilo mi se da ima savesti. Bio je filozof. Filozof-ratnik? Koliko on zna? Završava li se sad ovaj slučaj?
„Zbog čega je neko namestio ubistvo Elisa Kupera?“, konačno sam ga upitao. „Jednostavno pitanje. Hoćete li mi odgovoriti?“
Namrštio se.
„U redu. Toliko ću učiniti. Kuper je lagao vas i vašeg prijatelja Sampsona. Nije imao drugog izbora. Narednik Kuper je bio u dolini An Lao, mada u njegovom vojnom dosijeu tako ne stoji. Video sam ga kako ubija devojčicu od dvanaest godina. Vitku, prelepu, nevinu. Ubio je devojčicu pošto ju je silovao. Nemam razloga da lažem. Narednik Kuper je bio ubica i silovatelj.
Svi oni su počinili grozote; svi su bili ubice. Kuper, Tejt, Hjuston, Etra. Haris, Grifin i Starki takođe. Slepi miševi. Oni su bili među najgorima, najkrvožednijima. Upravo zbog toga sam ih i izabrao da love ostale. Da, ja sam taj, detektive. No ja sam već ovde osuđen na smrt. Ništa više od toga mi ne možete.
Pukovnik Starki nije saznao čemu ta ubistva u Americi. Nije znao za mene. Bio je plaćeni ubica; nikad ništa nije pitao. Hteo je samo svoj novac.
Ja verujem u obrede i simboliku i verujem u osvetu. Krivci su kažnjeni, a kazna odgovara njihovom zločinu. Naši nesahranjeni mrtvi osvećeni su i njihove duše konačno mogu da počinu. Vaši vojnici su ostavljali posetnice, pa sam ih ostavljao i ja. Ovde sam imao vremena napretek da sve smislim, da isplaniram. Žudeo sam za osvetom, a nisam želeo da to bude jednostavno i lako. Kao što vi Amerikanđ kažete, hteo sam da se naplatim. Uspeo sam, detektive. Sad sam miran.“
Ništa nije kao što izgleda. Elis Kuper je lagao od samog početka. Sampsonu i meni je tvrdio da je nevin. No verovao sam Tran Van Luu. Ispričao mi je sasvim uverljivu priču. U svojoj zemlji je prisustvovao grozotama, a možda ih je i sam počinio. Šta je ono rekao Berns? Sejanje pustoši.

„Vojskom je u dolini An Lao vladala jedna izreka. Hoćete li da je čujete?“, pitao je.
„Da. Moram da shvatim što više mogu. To me pokreće.“
„Izreka glasi: Ako mrda, to je vijetkongovac.“
„Nisu svi naši vojnici bili takvi.“
„Zapravo, nije ih bilo mnogo. Dolazili su u sela u zabitima. Ubijali su sve na koje bi naišli. Ako mrda... Hteli su da zastraše vijetkongovce, i to im je uspelo. Ostavljali su posetnice - na primer slamne lutkice, detektive. I tako selo za selom. Uništili su čitavu jednu zemlju, jednu kulturu.“ Lu je zaćutao, moguće da me pusti da razmislim o onome što sam čuo. „Voleli su da boje lica i tela ubijenih. Omiljene boje su im bile crvena, bela i plava. Smatrali su i da je to vrlo duhovito. Nikad nisu sahranjivali tela, ostavljali su ih da ih njihovi voljeni nađu.
Svoju porodicu sam pronašao lica obojenih u plavo. Od toga dana me progone senke njihovih duhova.”
Morao sam načas da ga prekinem.
„Zašto to nikome niste rekli? Zašto se niste obratili vojsci dok se to događalo?“ Pogledao me je pravo u oči.
„Obratio sam se, detektive. Otišao sam do Ovena Hendlera, svog neposredno nadređenog. Ispričao sam mu šta se događa u An Laou. Već je znao za to. Znao je i njegov neposredno nadređeni. Svi su znali.
Nekoliko grupa se otrglo. Zato je poslao ubice da raščiste gužvu.“
„A šta je sa svim nevinim žrtvama ovde? Šta je sa ženama koje su Starki i njegov tim ubili kako bi namestili Kuperu i ostalima?“
„Aaa, vaša vojska ima i za to izraz: ’kolateralna šteta’.“
„Još jedno pitanje“, rekao sam Luu dok je ono što mi je već ispričao kiptelo u meni.
„Pitajte. Onda me ostavite na miru. Ne želim više da dolazite.“
„Niste vi ubili pukovnika Hendlera, zar ne?“
„Nisam. Što bih ga rešio muke? Hteo sam da pukovnik Hendler živi sa svojim kukavičlukom i sramotom. Sad idite. Završili smo.“
„Ko je ubio Hendlera?“
„Ko zna? Možda postoji i četvrti slepi miš.“
Ustao sam, a u ćeliju su ušli stražari. Videlo se da se plaše Lua, pa sam se upitao šta li je ovde uradio. On je strašan i složen čovek, senka duha. Skovao je nekoliko osveta za ubistva.
„Ima još nešto“, konačno je rekao. Zatim se osmehnuo. Osmeh mu je grozan - prava grimasa - bez imalo radosti i veselja. „Pozdravlja vas Kajl Krejg. Nas dvojica razgovaramo. Čak ponekad pričamo i o vama. Kajl kaže kako treba da nas zaustavite dok još možete. Kaže kako obojicu treba da nas sredite.“ Lu se zasmejao dok su ga odvodili iz ćelije. „Trebalo bi da nas zaustavite, detektive.“
„Čuvajte se Kajla“, posavetovao sam ga. „On nije ničiji prijatelj.“
„Nisam ni ja“, rekao je Tran Van Lu.




Glava 108

ČIM su ODVELI Lua, u sobu za ispitivanje jedinice izolacije doveli su Kajla Krejga. Nestrpljivo
sam ga čekao.
„Alekse, očekivao sam da ćeš me obići“, rekao je dok su ga tri stražara uvodila. „Nikad me ne razočaraš. Ama baš nikad.“
„Uvek si korak ispred, zar ne, Kajle?“, pitao sam. Nasmejao se, mada bez trunke radosti, gledajući po ćeliji i u stražare. „Izgleda da nisam. Više nisam.“
Kajl je seo preko puta mene. Bio je neverovatno mršav, a kao da je još oslabio otkad sam ga video poslednji put. Izgledalo mi je kako pod onom koščatom lobanjom mozak juri kilometar i po na minut.
„Uhvaćen si zato što si hteo da budeš uhvaćen“, rekao sam mu. „To je očigledno.“
„Zaboga, poštedi me lažne psihologije. Ako si došao kao doktor Kros, psiholog, možeš slobodno odmah da se okreneš i odeš. Neću da me gnjaviš.“
„Govorim kao detektiv odeljenja za krvne delikte“, rekao sam.
„To je valjda nešto bolje. Još mogu da te podnesem kao pravednog pandura. I nisi neki psihijatar, a to i nije neko zanimanje. Meni nikad nije pomoglo. Imam svoju filozofiju: pobij ih sve, pa nek bog to sredi. Analiziraj ovo.“
Ništa mu nisam odgovorio. Kajl je oduvek voleo da sluša sebe dok govori. Kad postavlja pitanja, obično želi da ismeje ono što mu odgovoriš. Živeo je za namamljivanje i ismevanje. Sumnjao sam da se kod njega išta promenilo.
Konačno se nasmešio.
„Alekse, Alekse, ti si pametan, zar ne? Ponekad bi me pogodila zastrašujuća misao da si ti uvek korak ispred.“
Netremice sam ga posmatrao.
„Ne bih rekao, Kajle.“
„Ali uporan si kao pakleni pas. Nepopustljiv. Zar nije tako?“
„Ne razmišljam o tome. Ako ti kažeš, verovatno je tako.“ Začkiljio je.
„Sad si snishodljiv. To mi se ne dopada.“
„Nikoga se ne tiče šta se tebi dopada.“
„Hmmm. Shvatio sam. To moram upamtiti.“
„Već sam te pitao možeš li mi pomoći s Tran Van Luom, s ubistvima s kojima je povezan. Jesi li se predomislio? Slutim da je još jedan ubica na slobodi.“
Kajl je odmahnuo glavom. Još više je začkiljio.
„Nisam ja Pešadinac. Ne želim da ti pomognem. Neke tajne se jednostavno nikad ne rasvetle. Zar dosad nisi to naučio?“
Zavrteo sam glavom.
„U pravu si“, rekao sam. „Nepopustljiv sam. Pokušaću da razjasnim i ovu.“ Tad je Kajl polako zapljeskao, šuplje i praskavo.
„Ti si naš idol, Alekse. Tako si savršen. Takva si budala. Idi i traži ubicu


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četiri slepa miša

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu