Četvrti juli

Strana 1 od 4 1, 2, 3, 4  Sledeći

Ići dole

Četvrti juli

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 2:05 pm



U četvrtom delu popularne serije Ženski klub za rešavanje ubistava poručnica Lindzi Bokser, iz Odeljenja za ubistva policije San Franciska, bori se da spase svoju karijeru pošto je tužena za nesavesno obavljanje dužnosti i protivpravno oduzimanje života. Istovremeno, pokušace da pomogne u rešavanju niza užasnih ubistava koja potresaju gradić Half Mun Bej, u koji se povukla dok čeka svoje suđenje, nadajuci se odmoru.

Lindzi Bokser je na tragu dvoje osumnjičenih za koje ona i njen partner veruju da su odgovorni za nedavna ubistva u neuglednim četvrtima San Franciska. U procesu njihovog hapšenja Bokserova je primorana da upotrebi oružje da bi zašitila sebe i svog partnera od sigurne pogibelji. Epilog uzbudljive jurnjave ulicama San Franciska je da jedna devojka gine, a njen trinaestogodišnji brat ostaje paralizovan. Da li je u pitanju bila opravdana upotreba oružja? Ne u umovima njihovih roditelja i razgnevljenih žitelja San Franciska, kao i medija koji jedva čekaju da dojucerašnjeg uzornog policajca pribiju na stub srama.

Za to vreme u gradiću Half Mun Bej nadomak San Franciska neko ubija bračne parove na jeziv način, koji neodoljivo podseća na jedan slučaj nerešenog ubistva s kojim se poručnica Bokser susrela na samom početku policijske karijere — slučaj koji joj ne da mira već deset dugih godina. Bokserovoj, koja sa strepnjom išcekuje svoje suđenje, naloženo je da se pritaji u tom malom, naizgled mirnom primorskom mestu, ali, kako ubistva uzimaju maha, ona se oseti primoranom da stupi u akciju i biva uvučena u istragu u kojoj će i sama postati meta!

Džejms Paterson se s razlogom svrstava u red najprodavanijih autora današnjice, a nakon čitanja sjajnog trilera kakav je Četvrti juli jasno je i zašto.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četvrti juli

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 2:17 pm

Najlepše se zahvaljujemo vrhunskom policajcu kapetanu Ričardu Konklinu, iz Policijskog istražnog biroa grada Stamforda u Konektikatu, i sjajnom učitelju i slavnom forenzičkom patologu doktoru Hamfriju Germanijuku, sudskom veštaku okruga Trambel u Ohaju. Posebnu zahvalnost dugujemo Mikiju Šermanu, izvanrednom braniocu u krivičnim postupcima, na njegovom veoma mudrom savetu.
Takođe smo zahvalni Lin Kolomelo, Eli Sartlef Lindi Gajnap Djui i Juki Kito, na izuzetnoj pomoći koju su nam pružile u istraživanjima obavljenim i na terenu i na internetu.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četvrti juli

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 2:18 pm







PRVI DEO
Nikoga nije briga



Bilo je skoro četiri sata ujutru, jednog radnog dana. Mozak mi je grozničavo radio još pre nego što je Džakobi zaustavio naš automobil na trotoaru ispred Lorenca, bednog „turističkog hotela" u kome se sobe iznajmljuju na sat, smeštenog u jednom od blokova Tenderloina, u San Francisku, toliko pretećeg da se čak ni sunce ne usuđuje da pređe ulicu.
Tri crno-bela policijska automobila već su bila parkirana uz ivičnjak, a Konklin, prvi policajac na mestu zločina, trakom je obeležio celo područje. Drugi policajac, Les Aru, pomagao mu je u tome.
— Šta imamo ovde? — upitala sam Konklina i Arua.
— U pitanju je belac, poručnice. Stariji maloletnik, iskolačenih očiju, reš pečen — odgovorio mi je Konklin. — Soba dvadeset jedan. Nema znakova provale. Žrtva je u kadi, baš kao i prethodna.
Samo što smo Džakobi i ja zakoračili u hotel, zapahnu nas smrad mokraće i bljuvotine. Na ovakvom mestu nema momka koji će vam uzeti prtljag. Niti liftova i usluge po sobama. Svet koji živi samo noću utopio se u mračne senke, izuzimajući jednu mladu prostitutku posivele kože koja povuče Džakobija u stranu.
— Daj mi dvadeset dolara — čuh je kako govori. — Imam broj tablica.
Džakobi ispljunu deset u zamenu za to parče papira, a onda se okrenu recepcioneru i postavi mu nekoliko pitanja o žrtvi: da li je imao cimera, kreditnu karticu, kakvu naviku?
Zaobiđoh narkosa na stepeništu i popeh se na drugi sprat. Vrata sobe dvadeset jedan bila su otvorena. Novopečeni pandur stajao je ispred i pazio da mu nešto ne promakne.
— Dobro veče, poručnice Bokser.
— Keresti, jutro je.
— Izvinjavam se, gospoja — reče i uvede me u prostoriju pružajući mi na potpis papir prikačen za plastičnu tablu.
U sobi četiri sa četiri bilo je mračnije nego u hodniku. Osigurač beše pregoreo, a na prozorima osvetljenim uličnim svetiljkama tanke zavese visile su poput utvara. Rešavala sam slagalicu, pokušavajući da nazrem šta od svega ovoga jeste dokaz a šta nije, pokušavajući da ništa ne zgazim. Bilo je tako malo svetla, a prokleto mnogo rasula.
Baterijskom lampom sam brzo prelazila preko zdrobljenih flašica na podu, madraca umrljanog starim flekama krvi, usmrdelih hrpa smeća i odeće kojih beše svuda. U ćošku je bila nekakva sklepana kuhinjica, rešo je još uvek bio topao, narkomanski pribor u sudoperi.
Vazduh u kupatilu bio je težak i gust, skoro vodenast. Svetlom preleteh preko produžnog kabla koji se kao zmija uvijao od utičnice pored sudopere, okrznuh zapušenu klozetsku šolju i obasjah kadu. Stomak mi se zgrčio kad sam snopom svetla obuhvatila mrtvo telo dečaka. Bio je go, mršav i plavokos, bez ijedne dlačice na grudima, očiju koje samo što ne behu iskočile iz duplji i s penom na usnama i nozdrvama. Električni kabl se završavao u zastarelom modelu tostera koji se svetlucao
ispod vodene površine.
— Sranje - rekoh kad Džakobi uđe u kupatilo. - Opet iz početka.
— Bogami, stvarno je tostiran — reče Džakobi.
Kao načelnik Odeljenja za ubistva nisam više bila u obavezi da na licu mesta obavljam detektivski posao. Ali u ovakvim slučajevima jednostavno nisam mogla da se držim po strani.
Još jedan klinac bio je ubijen strujom. Ali zašto? Da li je bio slučajna žrtva nasilja, ili je to bilo lično? U mislima sam videla dečaka kako se bolno batrga dok mu munja prolazi telom i zauvek

zaustavlja srce.
Ustajala voda na napuklim, podnim pločicama polako mi je puzala uz nogavice pantalona. Podigoh nogu i stopalom zalupih vrata kupatila znajući odlično šta ću da ugledam. Sarke na vratima, verovatno nikad podmazane, potmulo zacvileše.
Tri reči bile su sprejom ispisane na unutrašnjoj stram vrata farbom. Po drugi put u roku od dve nedelje zapitala sam se šta one, do đavola, znače.
„NIKOGA NIJE BRIGA"



Sve je izgledalo kao naročito sablasno samoubistvo, osim što limenke spreja nigde unaokolo nije bilo. Čula sam Čarlija Klapera i njegov operativni tim kako dolaze i u susednoj sobi otpakuju forenzičku opremu. Stajala sam po strani dok fotograf nije završio svoj posao, a onda sam iz zida istrgla produžni gajtan.
Čarli promeni osigurač.
— Hvala bogu — reče kad je svetlo preplavilo to mesto strave i užasa.
Preturala sam po žrtvinoj odeći bezuspešno pokušavajući da pronađem bilo kakav trag koji bi me uputio na njen identitet, kad je u sobu ušla Kler Vošbern, moja najbolja prijateljica i glavni sudski patolog San Franciska.
— Veoma je gadno - rekoh Kler dok smo ulazile u kupatilo. Kler je najsrdačnije biće u mom životu, bliža mi je i od rođene sestre. — Osećam potrebu...
— Da uradiš šta? — blago me upita Kler.
Progutah s mukom trudeći se da odagnam osećaj gađenja koji mi se stalno dizao u grlu. Navikla sam se na razne stvari, ali na ubistva dece nikada neću moći da se naviknem.
— Samo bih htela da gurnem ruku i izvučem čep. Žrtva je izgledala još namučenije na jasnom svetlu.
Kler čučnu pored kade uguravši svoje telo veličine četrdeset šest u prostoriju veličine trideset šest.
— Plućni edem — reče videvši ružičastu penu u oralnim i nazalnim šupljinama ubijenog dečaka. Prstima lagano opipa blaga nagnječenja na usnama i oko očiju. — Malo su mu pomerali kosti pre nego što su pustili struju.
Pokazah na uzdužnu otvorenu posekotinu na njegovoj jagodici. — Šta kažeš na to?
— Moja pretpostavka? Mislim da će se pokazati da ova zaseklina potiče od papučice tostera.
Reklo bi se da su ga njime prvo udarali, pa ga tek onda bacili u vodu.
Dečakove ruke počivale su na ivici kade. Kler ih nežno podiže i okrenu.
— Nema ukočenosti. Telo je još uvek toplo, mrtvačke pege su blede. Mrtav je manje od dvanaest sati, verovatno manje i od šest. Nema vidljivih tragova drogiranja.
— Rukama u rukavicama prođe kroz dečakovu zamršenu kosu, a zatim mu prstima podigne nagnječenu gornju usnu. — Nije skoro bio kod zubara. Možda je pobegao od kuće.
— Možda — rekoh. A onda sam se verovatno ućutala na trenutak.
— Dušo, šta ti se vrzma po glavi?
— Da pred sobom imam još jedno NN lice.
Prisećala sam se jednog drugog NN tinejdžera, klinca beskućnika koga su ubili na sličnom mestu kad sam tek počinjala da radim na odeljenju za ubistva. To mi je bio jedan od najgorih slučajeva u životu, i deset godina kasnije ta smrt me još uvek proganjala.
— Znaću više kad se ovaj momak nađe na mom stolu
— govorila je Kler kad se na vratima ponovo pomoli Džakobi.
— Doušnik nam je javio da onaj nepotpuni registarski broj pripada mercedesu — reče. — I to crnom.
Crni mercedes viđen je i na mestu drugog ubistva strujom. Nacerih se osetivši nalet nade. Da, počela sam ovo da shvatam lično. Pronaći ću šljam koji je pobio ovu decu i ukloniću ga pre nego što

to ponovo uradi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četvrti juli

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 2:18 pm







Od noćne more u hotelu Lorenco prošla je cela nedelja. Policijska laboratorija još uvek je prosejavala obilje krša pronađeno u sobi dvadeset jedan, a doušnikov trocifreni broj registarskih tablica bio je ili delimično pogrešan ili čisto nagađanje. Što se mene tiče, ja sam se svakogjutra budila besna i tužna jer je ovaj ružni slučaj i dalje tapkao u mestu.
Mrtvi klinci su me proganjali i to veče, dok sam se vozila Kod Suzi na okupljanje s prijateljicama. Kod Suzi je obližnji kafe, živopisno i veoma posećeno mesto neravnomerno okrečeno jarkim bojama, gde služe vrlo začinjena ali ukusna karipska jela.
Džil, Kler, Sindi i ja gledale smo na to mesto i kao svoje utočište i kao mesto za provod. Naši iskreni i neuvijeni ženski razgovori, neopterećeni činovima i strukovnim podelama, često su presecali nedelje birokratskih besmislica. Zajedno, prokljuvile smo mnoge slučajeve do detalja baš na tom mestu.
Ugledah Kler i Sindi u „našem" separeu u dnu kafea. Kler se smejala nečemu što je Sindi rekla, a to se često dešavalo, jer je Kler imala zarazan smeh, a Sindi bila zabavna devojka, baš kao i prvorazredni reporter-istraživač u Kroniklu. Džil, naravno, nije bilo.
— Hoću isto to što i vi pijete — rekoh i brzo se uvukoh u separe i smestih pored Kler. Na stolu su se već nalazili bokal margarite i četiri čaše, dve od njih prazne. Sipah sebi piće i pogledah svoje prijateljice osećajući tu skoro magičnu vezu koju smo između sebe stvorile svim onim što smo zajedno prošle.
— Izgleda da ti je potrebna transfuzija — našali se Kler.
— Kunem ti se da jeste. Da počnemo jednom intravenoznom. — Otpih gutljaj ledenog koktela, zgrabih novine što su stajale pored Sindinog lakta i pažljivo ih prelistah dok na sedamnaestoj strani, tačno ispod preklopa, ne ugledah priču u gradskoj hronici. TRAŽE SE INFORMACIJE U VEZI S UBISTVIMA U TENDERLOINU.
— Rekla bih da u mojoj glavi priča ima veći značaj — prokomentarisah.
— Mrtvi beskućnici nisu dovoljno interesantni za prvu stranu — objasni Sindi saosećajno.
— Čudno — rekoh devojkama. — U stvari, imamo previše informacija. Sedam hiljada otisaka. Kosu, vlakna, tonu beskorisnih DNK uzoraka iz tepiha koji nije bio usisan još od Niksonovog detinjstva. — Napravih pauzu u svojoj tiradi koju iskoristih da odvežem konjski rep i raspustim kosu.
— S druge strane, i pored svih mogućih cinkaroša koji se šunjaju Tenderloinom, sve što imamo jeste jedan usrani trag.
— Stvarno gadno, Linds — reče Sindi. — A šef... dahće li ti za vratom?
— Ne — odgovorih, kuckajući kažiprstom po sićušnoj novinskoj vesti o ubistvima u Tenderloinu.
— Baš kao što ubica kaže, nikoga nije briga.
— Dušo, ne budi tako stroga prema sebi — ubaci se Kler. — Umećeš ti da zdrobiš i ovaj orah.
Kao i uvek.
— Ma da, nećemo više o tome. Džil bi me pošteno izribala zbog ovolikog kukumavkanja.
— Ona kaže „Sve je u redu" — izvali Sindi pokazujući na Džilino upražnjeno mesto. Podigosmo čaše i kucnusmo se.
— Za Džil — rekosmo uglas.
Napunismo Džilinu čašu i svaka otpi iz nje u sećanje na Džil Bernard, izvanrednu pomoćnicu javnog tužioca i našu sjajnu prijateljicu koja je ubijena pre svega nekoliko meseci. Mnogo nam je

nedostajala, i to smo i kazale. Nakon izvesnog vremena, naša konobarica Loreta donela nam je novi bokal margarite da zameni prethodni.
— Izgledaš razdragano — rekoh Sindi koja uskoči sa svojim novostima. Upoznala je novog tipa, hokejaša koji je igrao za Ajkule iz San Hozea, i bila je prilično zadovoljna sobom. I dok smo Kler i ja iz nje izvlačile detalje, rege bend poče da podešava instrumente, i uskoro smo svi pevali pesmu Džimija Klifa, zveckajući kašikama po staklariji.
Konačno počeh da se opuštam u svetu margarita kad zazvoni moj nekstel. Bio je to Džakobi.
— Bokserova, sačekaj me napolju. U susednom sam bloku. Imamo mercedes na nišanu.
Trebalo je da kažem: „Idi bez mene. Nisam na dužnosti." Ali to je bio moj slučaj i morala sam da pođem. Spustih na sto nekoliko novčanica, devojkama poslah poljupce i jurnuh prema vratima. Ubica je pogrešio u jednom. Nekoga je bilo briga.



Uđoh sa suvozačke strane u naš neobeleženi sivi kraun vik.
— Kuda idemo? — upitah Džakobija.
— U Tenderloin — odgovori. — Jedan crni mercedes primećen je kako kruži tamošnjim ulicama.
Reklo bi se da se baš i ne uklapa u takav komšiluk.
Inspektor Voren Džakobi nekada je bio moj partner. Prilično dobro je podneo moje unapređenje, kad se sve uzme u obzir; bio je više od deset godina stariji od mene, a imao je i sedam godina staža više nego ja. Još uvek smo bili partneri na posebnim slučajevima, ali iako je on meni podnosio izveštaj, morala sam i ja da dajem objašnjenja.
— Popila sam neku Kod Suzi.
— Neko pivo?
— Neku margaritu.
— Koliko je to „neku"? — Okrenu svoju veliku glavu put mene.
— Jednu i po čašu - odgovorih, ne priznavši mu onu trećinu koju sam ispila u Džilino ime.
— Nije ti problem da zajedno obavimo obilazak?
— Ne, ne, nikako. Sasvim sam dobro.
— Nemoj ni da pomišljaš da ćeš da voziš.
— Jesam li tražila?
— Na zadnjem sedištu imaš termos.
— Kafa?
— Ne, termos je za tebe, da pišaš u njega, ako budeš morala, jer nemamo vremena za piš pauzu.
Nasmejah se i posegnuh za kafom. Džakobi je oduvek imao smisla za neukusne šale. Kad uđosmo u Sestu ulicu, nešto južnije od Ulice Mišn, ugledah, u zoni parkiranja na jedan sat, automobil koji je odgovarao opisu.
— Vorene, pogledaj. Eno je naša ptičica.
— Imaš oko sokolovo, Bokserova.
Osim što je meni skočio krvni pritisak, u Sestoj ulici mje se dešavalo ništa posebno uzbudljivo. Beše to oronuli blok prljavih fasada i napuštenih samačkih hotela čije su ulazi i prozori bili zatvoreni golom šperpločom. Neoprezni pešaci besciljno su teturali ulicom, a beskućnici su hrkali ispod svojih gomila đubreta. Stara skitnica zagledala je sjajni crni automobil.
— Do đavola, nadam se da ga niko neće maznuti — rekoh.
— Strči kao koncertni klavir na smetlištu.
Pošto sam javila gde se nalazimo, ušančismo se pola bloka dalje od mercedesa. Ukucah registraciju u kompjuter, i ovoga puta dobila sam glavnu premiju. Automobil je bio registrovan na doktora Endrua Kabota s Telegraf Hila.
Pozvala sam stanicu i zatražila od dežurnog da proveri ime doktora Kabota u nacionalnoj bazi podataka i da me nazove kad to uradi. A onda se Džakobi i ja udobno sinestismo spremni za još jedno dugo, dugo čekanje. Ko god da je bio Endru Kabot, definitivno je zalutao tu. Prismotre su uglavnom zanosne koliko i hrana od juče, stoga sam i dobovala prstima po komandnoj tabli. Gde je, do đavola, Endru Kabot? Šta je tražio ovde?
Dvadeset minuta kasnije, mašina za čišćenje ulica, jarkožuta gromada veličine automobila, kao i svake noći prešla je na trotoar, poput neke oklopne gusenice s rotaciomm svetlima koja su, s vremena

na vreme, bila potpomognuta sirenama. Beskućnici su ustajali s trotoara da izbegnu četke. Papiri su se kovitlali pod slabim uličnim svetlom.
Nekoliko trenutaka mašina nam je potpuno zaklonila vidik, a kadje prošla, Džakobi i ja istovremeno ugledasmo kako se i vozačka i suvozačka vrata na mercedesu zatvaraju.
Automobil je krenuo.
— Počinje igranka — reče Džakobi.
Dok smo napregnuto čekali da se mercedes malo udalji, jedan smeđi kamri polako se postavljao između nas i naše mete. Uzeh radio da pošaljem izveštaj: — Pratimo crni mercedes, registracije KZV 26C, ide na sever Sestom, prema Ulici Mišn. Obavestite patrole u okolini — oh, sranje!
To je trebalo da bude jedno brzo presretanje, ali bez upozorenja ili vidljivog razloga, vozač mercedesa stisnu gas do daske, ostavljajući Džakobija i mene među vlažnim otpacima.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četvrti juli

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 2:18 pm





Gledala sam u neverici kako se zadnja svetla mercedesa pretvaraju u male crvene tačke koje se sve više i više udaljavaju, dok se kamri unatraške pažljivo uparkirao, potpuno nas zatvorivši.
Zgrabih mikrofbn i zaurlah preko razglasa:
— Oslobodi prolaz! Miči se!
— Jebiga — reče Džakobi.
Pritisnuo je prekidače i upalio reflektore i glavna rotaciona svetla, i čim je sirena počela da zavija, projurismo pored kamrija, otkinuvši mu stop-svetlo.
— Odlično, Vorene.
Pošto preletesmo raskrsnicu Šeste i Hauardove, objavih centrali šifru 33 i da oslobode vezu za poteru.
— Idemo na sever Šestom, južno od Marketa, u poteri smo za crnim mercedesom, pokušavamo da ga presretnemo. Svim patrolama u okolini, krenite u tom pravcu.
— Razlog potere, poručnice?
— Istraga nedavnog ubistva.
Adrenalin mi je strujao venama. Zgrabićemo tu ptičicu, čvrsto sam verovala i molila boga da u lovu ne ubijemo i nekog slučajnog prolaznika. Radio-jedinice deklamovale su svoje položaje kad na crveno presekosmo Mišn, gazeći najmanje sto deset na sat.
Pritiskala sam zamišljenu kočnicu dok je Džakobi tutnjao preko Marketa, najveće i najprometnije ulice u gradu, koja u ovo vreme beše zagušena autobusima, lokalnim vozovima i automobilima odocnelog poslovnog sveta.
— Hvataj desno — viknuh Džakobiju.
Na račvanju, mercedes naglo promeni smer i skrenu u Ulicu Tejlor. Bili smo desetak metara iza njega, nedovoljno blizu da bismo u sve gušćem mraku mogli da naslutimo ko je bio vozač, a ko suvozač.
Pratili smo automobil Ulicom Elis i, uputivši se na zapad, prođosmo pored hotela Koronado, gde se dogodilo prvo ubistvo strujom. Ubica je ovde bio svoj na svome. To kopile je poznavalo ove ulice isto tako dobro kao i ja.
Ostali automobili ukopavali su se uz ivičnjake dok smo uz zaglušujuće urlanje sirene sekli raskrsnice gareći sto pedeset, a onda smo, pod punim gasom, jurnuli usponom i, preletevši ga, nekoliko paničnih sekundi proveli u vazduhu, pre nego što smo se dočekali na krivinu, u podnožju sa suprotne strane - ali uprkos svoj muci, izgubili smo mercedes u Ulici Levenvort, na raskrsnici zakrčenoj autornobilima i pešacima.
Opet zagrmeh u mikrofon i zahvalih bogu kad začuh radio.
— Vidimo ga, poručnice. Crni mercedes ide na zapad Ulicom Turk, vozi sto četrdeset. — U Ulici Hajd, još jedna patrola se priključila poteri.
— Mislim da ide prema Ulici Polk — rekoh Džakobiju.
— Isto mislimo.
Prepustismo glavni put ostalim patrolama, a mi, skrenuvši pored Krimove i Kremove palate finog đubreta na uglu Ulice Turk, uđosmo u Ulicu Polk vozeći prema severu. Jedno desetak jednosmernih uličica izlazilo je na Ulicu Polk... Svaku sam prosvrdlala pogledom kako smo prolazili Ulicu vrba, Ulicu Elis, Ulicu maslina.

— Eno ga, vuče zadnji kraj — povikah Džakobiju. Ljuljajući se na probušenoj zadnjoj desnoj gumi, mercedes skrenu kod pozorišta Mičel Braders i ude u Ulicu Larkin.
Obema rukama sam se držala za komandnu tablu dok ga je Džakobi sledio. Mercedes odjednom izgubi kontrolu pa, udarivši u parkirani kombi, zapliva trotoarom i nabi se na poštansko sanduče. Iskidan metal zacvile kad sanduče udari u šasiju kola, koja se zatim zaustaviše, prednjim delom uzdignuta pod uglom od četrdeset pet stepeni, dok se vozačeva strana naginjala nad slivnik.
Hauba odskoči, a para pokulja iz creva hladnjaka koji je upravo ispustio dušu. Smrad nagorele gume i slatkasti miris antifriza ispuniše vazduh.
Džakobi zaustavi. Držeći pištolje, iskočismo iz kola i potrčasmo ka mercedesu.
— Rnke uvis — povikala sam. — Odmah!
Uočila sam da su oba putnika pritešnjena vazdušnim jastucima. Tek kad su jastuci splasnuli, prvi put sam im videla lica. Klinci bele puti, možda od trinaest i petnaest godina, prestravljeni.
Kad smo Džakobi i ja prišli mercedesu, obema rukama stežući oružje, klinci počeše da plaču.



Srce mi je lupalo da se to moglo čuti, i bila sam užasno besna. Doktor Kabot, osim ako nije vršnjak Dugija Hauzera,* (Maloletni junak iz istoimene američke humorističke TV serije. (Prim. prev.)) nije bio u tim kolima. Ovi klinci su ili idioti, lli lzopačeni ljubitelji brze vožnje, ili kradljivci automobila — ili možda sve zajedno.
Pištoljem sam nišanila u vozačev prozor.
— Ruke uvis. Tako. Dotaknite krov. Obojica.
Suze su se kotrljale niz vozačevo lice, i u šoku shvatih da je to devojčica. Kratko ošišane kose, vrhova ofarbanih u roze, bez šminke, bez pirsinga: pank viđen očima časopisa Seventin, samo ga je loše skinula. Kad je podigla ruke, videh da su joj krhotine stakla popadale po crnoj majici. Ime joj je visilo na lancu oko vrata.
Priznajem, vikala sam na nju. Upravo smo prošli kroz jurnjavu u kojoj smo svi mogli da izginemo.
— Gde ti je, kog đavola, bila pamet, Saro?
— Žao mi je — zajauka. — Samo... imam samo učeničku vozačku dozvolu. Šta ćete mi uraditi? Bila sam nepoverljiva.
— Bežala si od policije zato što nemaš vozačku? Jesi li luda?
— On će nas ubiti — reče drugo dete, štrkljast dečak, izvijajući se preko pojasa koji ga je držao za sedište.
Dečakje imao krupne smeđe oči i plavu kosu koja je padala preko njih. Nos mu je krvario, verovatno slomljen od udara u vazdušni jastuk. Suze su mu se slivale niz obraze.
— Molim vas, nemojte da kažete. Samo recite da je auto bio ukraden, ili nešto tako, i pustite nas kući. Molim vas. Tata će nas stvarno ubiti.
— Zašto bi? - upita Džakobi sarkastično. - Neće mu se dopasti nov ukras na haubi auta od šezdeset hiljada dolara? Držite ruke tako da ih vidimo i izađite, ali polako.
— Ja ne mogu. Zaaa... aglavio sam se - kukao je dečak. Nadlanicom je obrisao nos razmazujući krv po licu. A onda je povratio po konzoli.
Džakobi promrmlja „Oh, sranje", kad je prevladao naš nagon da priskočimo u pomoć. Vratili smo oružje u futrole. Oboje smo morali dobro da povučemo da bismo iščupali razvaljena vozačka vrata. Uvukla sam se i ugasila automobil, a onda smo izvukli decu i malo ih povratili.
— Saro, da vidim tu tvoju privremenu dozvolu - zatražih. Pitala sam se da li je doktor Kabot bio njen otac, i da li ga se deca s razlogom plaše.
— Ovde je — reče Sara. - U mom novčaniku.
Dok je Džakobi zvao hitnu pomoć, devojčica zavuče ruku u unutrašnji džep jakne i izvuče predmet toliko neočekivan i zastrašujući da mi se krv sledila.
Vrisnula sam: „PIŠTOLJ!" delić sekunde pre nego što me je pogodila.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četvrti juli

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 2:21 pm







Vreme kao da se usporilo, osećala sam proticanje svake sekunde, a i bukvalno se sve odigralo za manje od minuta.
Ustuknuh, a onda htedoh da se okrenem na stranu kad osetih silovit pogodak u levo rame. Drugi metak mi se zario u butinu. Dok sam se borila da shvatim, kolena mi zaklecaše i padoh na zemlju. Pružih ruku ka Džakobiju i videh šok na njegovom licu.
Nisam se onesvestila. Videla sam dečaka kako puca u Džakobija — bum-bum-bum. Videla sam ga da prilazi i šutira mog partnera u glavu. Čula sam i devojčicu kako kaže:
— Ajde, Semi. Ajmo odavde.
Nisam osećala bol, samo bes. Razmišljala sam razborito, kao i uvek u životu. Zaboravili su na mene. Napipala sam svoj devetmilimetarski glok koji mi je još bio za pojasom, čvrsto sam ga zgrabila za dršku i sela.
— Baci pištolj — viknuh, uperivši pištolj u Saru.
— Jebi se, kučko — doviknu. Lice joj je bilo ukočeno od straha dok je nišanila dvadesetdvojkom, odmah ispalivši tri metka. Čula sam kako čaure zvekeću po pločniku svuda oko mene.
Opšte je poznato koliko je teško pogoditi metu iz pištolja, ali ja sam učinila ono za šta sam bila obučena. Ciljala sam u centar, u sredinu njenih grudi, i dvaput okinula: bum-bum. Lica zgrčenog od bola, Sara se skljokala na zemlju. Pokušala sam da ustanem, ali samo uspeh da se oslonim na jedno koleno.
Dečak okrvavljenog lica još uvek je držao pištolj. Uperio ga je u mene.
— Baci ga! — vrisnuh.
— Upucala si mi sestru!
Nanišanila sam, opet dvaput povukla obarač: bum-bum. Dečak ispusti pištolj, celo njegovo telo se opustilo. Kriknuo je dok je padao.



Strašna, potmula tišina zavladala je Ulicom Larkin. A onda sam počela da razaznajem zvuke. S radija je dopirao rep. Čula sam dečakovo tiho stenjanje. Čula sam policijske sirene kako se približavaju.
Džakobi se uopšte nije micao. Pozvala sam ga, ali nije odgovarao. Otkačih nekstel s pojasa i, dajući sve od sebe, pozvah stanicu.
— Pogođena dva policajca. Pogođena dva civila. Potrebna medicinska pomoć. Pošaljite dvoja ambulantna kola. Odmah.
Dispečer mi je postavljao pitanja: lokacija, broj značke, ponovo lokacija. — Poručnice, jesi li dobro? Lindzi. Odgovori mi.
Zvuci su iščezavali i vraćali se. Ispustila sam telefon i spuslila glavu na mekani, mekani pločnik.
Pucala sam na decu. Decu! Gledali su me zaprepašćeno dok su padali. Oh, bože, Sta sam uradila?
Osetih vrelinu krvi koja mi se skupljala ispod vrata i oko noge. U mislima sam ponovo vrtela ceo film, ali sam ih ovoga puta postrojila licem ka autu. Stavila im lisice. Pretresla ih. Bila pametna. Bila odgovorna!
Bili smo neoprostivo glupi, i sada ćemo svi umreti. Hvala bogu, prekrivala me tama i zatvorih oči.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četvrti juli

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 2:22 pm




DRUGI DEO
Neplaniran odmor



Čovek je mirno sedeo u neupadljivom, sivom vozilu na Oušn Koloni roudu, u najlepšem delu Half Mun Beja u Kaliforniji. Njegova pojava nije upadala u oči, iako je odudarao od okoline. Iako nije imao zakonsko pravo da nadzire ljude koji su živeli u beloj kolonijalnoj kući ispred koje behu parkirani skupi automobili.
Posmatrač je ispred oka držao fotoaparat ne veći od kutije šibica. Sjajna spravica s memorijom od jednog gigabajta i zumom koji je uveličavao deset puta.
Zumirao je, okinuo i napravio snimak porodice koju je posmatrao kroz kuhinjski prozor kako u svom gnezdašcu ćaska i doručkuje integralne žitarice.
Tačno u 8:06, Kejtlin O'Mali je otvorila ulazna vrata. Nosila je školsku uniformu, ljubičasti ranac i dva sata, po jedan na svakoj ruci. Duga kestenjasta kosa sijala je izrazitim sjajem.
Posmatrač je slikao tinejdžerku dok je sa suvozačke strane ulazila u crni leksus, parkiran na kolovozu ispred kuće, iz koga su uskoro dopirali zvuci neke rok radiostanice.
Spustivši aparat na komandnu tablu, Posmatrač je iz središnjeg pretinca izvadio plavi notes i hemijsku olovku tankog vrha i napravio beleške pedantnim, skoro kaligrafskim rukopisom.
Bilo je važno da se sve zapiše. Bio je to zahtev Istine.
U 8:09 ulazna vrata su se opet otvorila. Doktor Ben O'Mali je nosio tanko, sivo vuneno odelo i crvenu leptir-mašnu koja je stezala kragnu uštirkane bele košulje. Okrenuo se svojoj ženi, Lorelaj, cmoknuo je u usta i produžio stazom.
Niko nije kasnio.
Maleni aparat pravio je snimke. Zzzzk. Zzzzk. Zzzzzk.
Doktor je otišao do ivičnjaka i u plavu kantu za reciklažu ubacio kesu dubreta koju je izneo iz kuće. Omirisao je vazduh, osvrnuo se i levo i desno, nijednog trenutka ne zadržavajući pogled na sivom vozilu i čoveku u njemu. Onda se pridružio svojoj kćerki u leksusu. Nekoliko trenutaka kasnije, vozeći u rikverc, doktor O'Mali je izašao na Oušn Koloni roud i krenuo na sever prema autoputu Kabriljo.
Posmatrač je dopunio svoje beleške, a zatimje notes, olovku i fotoaparat vratio u pretinac.
Sada ih je video: devojčica u sveže ispeglanoj uniformi i čistim belim dokolenicama, mnogo živosti na lepom licu. To je toliko dirnulo Posmatrača da mu se oči ispuniše suzama. Bila je tako stvarna, tako drugačija od svog oca, doktora, slike i prilike bezličnog dosadnog građanina.
Ali jedna stvar mu se dopadala kod doktora Bena O'Malija. Dopadala mu se njegova hirurška preciznost. Posmatrač je računao na to.
Prosto je mrzeo iznenađenja.



Glas u mojoj glavi viknu:
— Hej! Saro!
Trgla sam se i posegla za pištoljem, da bih shvatila da uopšte ne mogu da se pomerim. Tamno lice, otpozadi osvetljeno mutnim, belim svetlom, nadnelo se nada mnom.
— Kraljica slatkiša — promrmljah.
— Oslovljavali su me i pogrdnijim imenima. — Nasmejala se. Bila je to Kler. Bila sam na
njenom stolu, a to je značilo da sigurno umirem.
— Kler? Čuješ li me?
— Jasno i glasno, srce. — Zagrlila me nežno, materinski. — Dobro nam došla.
— Gde sam?
— San Francisko. Opšta. Šok-soba.
Magla se dizala. Setih se tamne hladnoće Ulice Larkin. One dece. Džakobi je bio pogođen!
— Džakobi — rekoh, upitno pogledavši Kler. — Džakobi se nije izvukao.
— On je na intenzivnoj, dušo. Lavovski se bori. — Kler mi se osrnehnu. — Vidi ko je ovde, Lindzi. Samo okreni glavu.
Uz ogroman napor, okrenuh svoju tešku glavu nadesno, i njegovo lepo lice se pojavi. Nije bio obrijan i očni kapci mu behu otečeni od umora i brige, ali od samog pogleda na Džoa Molinarija moje srce zapeva kao veseli kanarinac.
— Džo. Zar nisi u Vašingtonu?
— Ovde sam, draga. Došao sam čim sam čuo.
Kad me poljubio, osetila sam na licu njegove suze. Pokušah da mu kažem da se iznutra osećam potpuno slomljeno.
— Džo, ona je mrtva. Oh, bože, bila je to užasna greška.
— Dušo, kako sam čuo, nisi imala izbora.
Ovlaš mi dodirnu lice svojim ogrubelim obrazom.
— Moj broj pejdžera ti je kod telefona. Lindzi? Čuješ li me? Doći ću ujutru — reče.
— Šta, Džo? Sta si rekao?
— Probaj da spavaš, Lindzi.
— Naravno, Džo. Hoću...



Sestra po imenu Heder Grejs, duša od žene, obezbedila mi je kolica. Sedela sam u kolicima kraj Džakobijevog kreveta dok je kasno popodnevno svetlo ulazilo kroz prozor odeljenja za intenzivnu negu i razlivalo se plavim oidnim linoleumom. Dva metka su mu prošla kroz telo. Jedan je razneo plućno krilo, drugi probušio bubreg, a udarac koji je dobio u glavu slomio mu je nos i obojio lice sjajnom nijansom plavog patlidžana.
Ovo beše moja treća poseta u tri dana, i mada sam se trudila da ga razveselim, Džakobijevo raspoloženje ostajalo je nepokolebljivo loše. Gledala sam ga kako spava kad mu se naduveni kapci iznenada podigoše.
— Ćao, Vorene.
— Ćao, Opasna.
— Kako se osećaš?
— Kao najveća guzica na svetu. — Bolno se zakašlja, a ja se bolno namrštih u znak saosećanja.
— Polako, drugar.
— Gadno je, Bokserova.
— Znam.
— Ne mogu prestati da mislim na to. Sanjam o tome. — Napravi pauzu, dotače previjen nos. — Tog klinca kako puca u mene, dok ja stojim i držim đoku.
— Mmm. Mislim da je to bio tvoj mobilni, Džakobi. Nije se nasmejao. To nije valjalo.
— Nema opravdanja za to.
— Srca su nam bila na pravom mestu.
— Srca? Glupost. Drugi put, manje srca više mozga.
Bio je u pravu, naravno. Sve sam to shvatala, klimala glavom, dodavala neke opaske u sebi. Kao, hoću li se ikad više osećati kako treba s pištoljem u ruci? Hoću li oklevati kad ne treba? Pucati pre nego što razmislim? Sipah Džakobiju vodu. Stavih prugastu slamčicu.
— Zabrljala sam. Trebalo je da stavim lisice tom klincu...
— I ne počinji, Bokserova. Mi smo trebali — a ti si mi verovatno spasila život.
Neko se pomoli na vratima. Kose zalizane unazad, u urednom odelu jednostavnog kroja, šef Entoni Trakio stezao je u rukama kutiju slatkiša. Izgledao je kao tinejdžer koji ide da sačeka svoju prvu devojku. Dobro, ne baš tako.
— Džakobi, Bokserova. Milo mi je da sam vas uhvatio zajedno. Kako ste? dobro? - Trakio nije bio loš čovek, prema meni je čak bio i dobar; ipak, nismo bili u ljubavi. Malo se osvrnuo po sobi hodajući na prstima, a onda priđe Džakobijevom krevetu.
— Imam neke vesti. Pretvorili smo se u uvo.
— Kabotovi klinci su ostavili otiske kod Lorenca. -Svetlo mu je titralo u očima. — A Sem Kabot je priznao.
— Jebote. Je l' istina? — zaškripa Džakobi.
— Majke mi. Klinac je rekao bolničarki da su se on i seka igrali s beguncima. Igru su zvali
„metak ili kupanje".
— Bolničarka će da svedoči? — upitah.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četvrti juli

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 2:22 pm





— Da, stvarno. Zaklela mi se.
— „Metak ili kupanje". Ti mali skotovi — frknu Džakobi. - Igra.
— Da, ali igra je gotova. U njenoj sobi smo čak našli beleške i kolekciju krimića. Bila je opsednuta ubistvima. Idem, vas dvoje ozdravite, važi? I ne brinite ni o čemu, ovo je od odeljenja — reče pružajući mi girardeli čokolade i čestitku „za brzo ozdravljenje" punu potpisa. — Ponosni smo na vas dvoje.
Popričali smo još koji minut i poručili mu da zahvali našim prijateljima iz glavne policijske. Kad je otišao, uhvatih Džakobija za ruku. To što umalo nismo poginuli zajedno stvorilo je medu nama bliskost dublju od prijateljstva.
— Pa, klinci su bili ološ — rekoh.
— Da. Otvori šampanjac.
Nisam mogla da se raspravljam. To što su Kabotova deca bila ubice nije umanjilo strahotu pucnjave. I nije promenilo misao koja me je mučila danima.
— Reći ću ti nešto, Džakobi. Razmišljam da odustanem. Da dam otkaz.
— Ajde. Našla si mene da farbaš.
— Ozbiljno.
— Nećeš dati otkaz, Bokserova.
Ispravih nabor na njegovom ćebetu, a onda pritisnuh dugme da pozovem sestru da me vrati u moju sobu.
— Lepo spavaj, partneru.
— Znam. „Ne brigaj ništa."
Nagoh se i po prvi put poljubih njegov čekinjast obraz. Znam da ga je bolelo, ali Džakobi se ipak osmehnuo.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četvrti juli

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 2:22 pm






12.

Beše to dan kao istrgnut sa stranica dečje bojanke. Sjajnožuto sunce. Svuda cvrkut ptica i cvetni miris leta. Čak je tokom ove tri nedelje, koliko nisam bila napolju, i orezano drveće bolničkog parka pustilo kitnjaste, olistale izdanke.
Divan dan, naravno, ali grozno osećanje da nešto nije u redu nije mi dalo da smireno prihvatim te svakodnevne sitnice. Da li je to paranoja — ili imam loš predosećaj?
Ketin zeleni subaru forester prilazio mi je elipsastim bolničkim prilazom i na zadnjem sedištu ugledah moje sestričine kako mašu rukama i poskakuju. Čim sam sela na suvozačko mesto, raspoloženje mi se popravilo. Čak počeh i da pevam „Kakav dan za sanjarenje...".
— Tetka Lindzi, nisam znala da umeš da pevaš — oglasi se šestogodišnja Bridžid sa zadnjeg sedišta.
— Naravno da umem. Svirala sam gitaru i pevala dok sam bila na koledžu, zar ne, Ket?
— Zvali smo je „top četrdeset" - reče moja sestra. -Bila je živi džuboks.
— Šta je džuut boks? — upita Meridit, od dve i po godine. Nasmejasmo se ija objasnih:
— To je kao džinovski CD plejer koji pušta ploče — a onda objasnih i šta su ploče.
Spustila sam prozor i pustila da povetarac nosi moju dugu, plavu kosu dok smo se vozile na istok Dvadeset drugom ulicom prema nizu stepenasto poređanih, lepih, pastelnih dvospratnih i trospratnih viktorijanskih kuća na Potrero Hilu.
Ket me upita šta planiram, i ja slegnuh ramenima. Rekoh joj da me je pucnjava izbacila iz igre usred službene istrage i da kao „ranjena na dužnosti" imam mnogo vremena na raspolaganju. Mogla bih da sredim ormane. Ili da sortiram kutije od cipela pune starih fotografija.
— Imam bolju ideju. Budi kod nas dok ne ojačaš — reče Ket. - Sledeće nedelje idemo u Aspen.
Koristi kuću, molim te! Penelopi će se svideti tvoje društvo.
— Ko je Penelopi?
Devojčice su se kikotale iza mene.
— Koooo je Penelopi?
— Ona je naša drugarica — rekoše uglas.
— Pusti me da razmislim — rekla sam sestri kad smo skrenule levo u Ulicu Misisipi i zaustavile se ispred plave viktorijanske zgrade koju sam zvala domom.
Ket mi je pomagala da izađem iz auta kad se Sindi sjuri niza stepenice sa Slatkom Martom, koja je trčala ispred nje.
Moj oduševljeni pas umalo me nije srušio. Lizao me i tako glasno lajao da nisam bila sigurna da me je Sindi čula kad samjoj se zahvalila što je čuvala moju devojčicu.
Svima mahnuh u znak pozdrava i popeh se uza stepenice maštajući o vrelom tušu i dugom spavanju u sopstvenom krevetu, kad zazvoni zvono na vratima.
— Idem, idem — progunđah. Šta sam mislila? Da stiže cveće.
Uz tešku muku opet siđoh niza stepenice i širom otvorih vrata. Mladi neznanac u oker vojničkim pantalonama i majici Santa Klare stajao je na pragu i držao koverat. Nisam poverovala njegovom širokom osmehu ni za tren.
— Lindzi Bokser?
— Jok. Pogrešna adresa — rekoh živahno. — Mislim da živi preko u Kanzasu.

Mladić se uporno kezio — a mene opet obuze onaj loš predosećaj.



Ubij — rekoh Marti. Gledala me je i mahala repom. Dresirani border koliji reaguju na mnoge komande, ali „Ubij" nije jedna od njih. Uzeh koverat od momka, koji se odmače unazad s podignutim rukama. Stapom zalupih vrata.
Gore u stanu, kovertu, u kojoj je očigledno bio sudski poziv, spustih na sto od metala i stakla na terasi, koja je imala fantastičan pogled na zaliv San Franciska. Polako smestih svoju jadnu zadnjicu u stolicu.
Marta mi položi glavu u krilo i ja počeh da je mazim opčinjeno zureći u talasanje svetlucave vode.
Minuti su prolazili, a kad više nisam mogla da izdržim, otvorila sam koverat i izvadila dokument.
Pravni termini „sudski nalog, pozivi, žalba" igrali su mi pred očima dok sam pokušavala da shvatim šta znače. Nije bilo mnogo teško. Doktor Endru Kabot me je tužio zbog „protivpravnog oduzimanje života, prekomerne upotrebe sile, zloupotrebe položaja". Tražio je da se preliminarno saslušanje održi za nedelju dana kako bi zapečatio moj stan, blokirao račun ili bilo šta vredno što bih mogla da sakrijem pre suđenja.
Kabot mene tuži!
I jeza i vrućina istovremeno su mi prožimale telo dokje osećanje duboke nepravde urlalo u meni. Ponovo sam se prisetila celog događaja. Da, pogrešila sam što sam verovala toj deci, ali prekomerna sila? Zloupotreba položaja? Protivpravno oduzimanje života?
Ti klinci ubice imali su pištolje.
Pucali su u mene i Džakobija dok nam je oružje bilo za pojasom. Naredila sam im da bace pištolje pre nego što sam uzvratila vatrom! Džakobi mi je svedok. To je bila čista samoodbrana. Čista kao suza!
Ali ipak sam i dalje bila uplašena. Ne, u stvari sam bila skamenjena od straha.
Sad sam mogla da vidim novinske naslove. Javnost će dići halabuku: slatku malu dečicu ubio pandur. Štampa će sve preuveličati. Prikucaće me na stub srama.
Za koji minut ću morati da pozovem Trakija, nađem advokata, organizujem se. Ali još nisam mogla ništa da uradim. Sedela sam skamenjena, paralisana mišlju da sam zaboravila nešto važno.
Nešto što je zaista moglo da mi naudi.



Probudila sam se oblivena znojem, u snu potpuno izgužvavši posteljinu od egipatskog pamuka. Popila sam dve tablete tajlenola protiv bolova i jedan svetloplavi valijum koji mi je dao psihijatar, a zatim zurila u senke koje je ulična rasveta bacala po plafonu.
Pažljivo sam se prevrnula na nepovređenu stranu tela i pogledala u sat: 12:15. Odspavala sam samo jedan sat, a imala sam osećaj da me čeka duga noć.
— Marta. Dođi, devojčice.
Moja drugarica skoči na krevet i ugnezdi se u praznini koju je ostavilo moje telo sklupčano u položaj fetusa. Posle jednog minuta ona poče da trza nogama, terajući u snu stado ovaca dok je moj mozak nastavio grozničavo da se bavi novom, uredno sređenom verzijom Trakiovog „Ne brini ni o čemu".
Primiti k znanju:
— Trebaće ti dva advokata, Bokserova. Miki Šerman te te zastupati u ime Policije San Franciska, ali trebaće ti i lični advokat za slučaj da... pa, za slučaj da si učinila nešto što izlazi van okvira tvog posla.
— I šta onda? Prepuštena sam sama sebi?
Ponadala sam se da će lekovi gurnuti moj um preko strme ivice svesti u utešni zagrljaj carstva snova, ali to se nije desilo. Preslišavala sam se u sebi, prisećajući se događaja od prethodnog dana, sastanaka koje sam ugovorila sa Šermanom i mojim advokatom, mladom ženom po imenu gospođica Kasteljano.
Molinari mi ju je toplo preporučio - a nije mala stvar kad vas na sva usta hvali zamenik direktora Državne bezbednosti.
Ponovo sam zaključila da dobro vodim računa o sebi, s obzirom na okolnosti. Ali sledeća nedelja će biti paklena. Bilo mi je potrebno nešto čemu sam mogla da se nadam.
Pomislila sam na Ketinu kuću. Nisam bila tamo još otkako se ona uselila nakon razvoda pre dve godine, ali prizor mesta na kome je živela bio je nezaboravan. Na samo četrdeset minuta vožnje južno od San Franciska, Half Mun Bej je pravi mali raj na zemlji. Zaliv u obliku polumeseca s peščanim plažama, šumama sekvoje i otvorenim pogledom na okean, a u junu je dovoljno toplo da mogu da se izvalim i sunčam na Ketinom tremu i izbrišem ružne slike iz glave.
Prosto nisam mogla da sačekam jutro. Nazvala sam sestru u petnaest do jedan. Glas joj beše promukao od spavanja.
— Lindzi, naravno da sam ozbiljno mislila. Dođi kad god želiš. Znaš gde su ključevi.
U mislima sam se koncentrisala na Half Mun Bej, ali svaki put kad bih zadremala sanjareći o raju, budila sam se naglo i srce bi mi lupalo poput ciklotrona. Činjenica je da sam u potpunosti bila preokupirana nadolazećim ročištem i nisam mogla da razmišljam ni o čemu drugom.



Olujni oblaci nadvili su se nad zgradom suda u Građanskom centru* (Oblast od nekoliko blokova severno od raskrsnice Ulice Market i Avenije Van Nes koja obuhvata innoge od najvećih državnih i kulturnih institucija grada San Franciska. (Prim. prev.)) u Makalisterovoj ulici broj 400, a kiša je lila kao iz kabla. Pošto sam se tog jutra oprostila od štapa, oslanjala sam se na Mikija Šermana, advokata grada San Franciska, dok smo se peli glatkim stepeništem zgrade suda. Oslanjala sam se na njega na više načina.
Prošli smo pored doktora Endrjua Kabota i njegovog advokata, Mejsona Brojlsa, koji su davali izjavu za štampu ispod gomile crnih kišobrana. Jedino sam bila zahvalna što nije bilo bliceva koji bi sevali u mom pravcu.
U prolazu kriomice osmotrih Mejsona Brojlsa. Imao je blago upale oči, talasastu crnu kosu i vučji osmeh. Čuh kako izgovara nešto poput „divljaštvo poručnice Bokser", i znala sam da će me raščerečiti ako mu se samo pruži prilika. Što se doktora Kabota tiče, tuga mu je pretvorila lice u karnenu masku.
Miki otvori jedna od teških vrata od čelika i graviranog stakla i mi uđosmo u hol suda. Miki je bio stari lisac, poznat po svojoj upornosti, snalažljivosti i pozamašnom šarmu. Mrzeo je da gubi, i gotovo nikad nije gubio.
— Lindzi, vidi ovako — reče, sklapajući kišobran. — On nastoji da privuče pažnju pred novinarima jer imamo dobar slučaj. Ne dozvoli da te isprovocira. Imaš dosta prijatelja ovde.
Klimnuh glavom, ali razmišljala sam o tome da sam Sema Kabota smestila doživotno u invalidska kolica, a njegovu sestru u porodičnu grobnicu Kabotovih na večni počinak. Njihov otac nije mario za moj stan niti za moju jadnu ušteđevinu. Zeleo je da me uništi. I angažovao je pravog čoveka za to.
Miki i ja pođosmo sporednim stepeništem i uđosmo u sudnicu C na drugom spratu. Za nekoliko minuta sve će se odigrati ovde, u ovoj maloj, jednoličnoj sobi sivih zidova i s prozorima koji gledaju na jednu od sporednih ulica.
Zakačila sam značku s grbom Policije San Franciska za rever svog mornarskoplavog kompleta, da bih izgledala što zvaničnije ovako bez uniforme. Dok sam sedala pored njega, ponavljala sam u sebi Mikijeve instrukcije:
— Kada te Brojls bude ispitivao, odgovaraj kratko. „Da, gospodine; ne, gospodine." To je sve.
Pokušaće da te isprovocira da bi pokazao da si naprasita i da si zato povukla obarač.
Nikada nisam posmatrala sebe kao gnevnu osobu, ali sada sam bila gnevna. Bila je to opravdana upotreba oružja. Opravdana! Javni tužilac nije podneo tužbu protiv mene! A sađa sam se ponovo osetila kao meta. Dok su posmatrači zauzimali svoja mesta, postala sam svesna žamora koji je rastao iza mene.
To je pandurka koja je ubila onu decu. To je ona.
Iznenada osetih kako mi se jedna ruka spušta na rame u znak ohrabrenja. Osvrnuh se 1 oči mi zasuziše kad ugledah Džoa. Stavih svoju ruku preko njegove, i u tom trenutku susretoh pogled svog drugog advokata, mlade Amerikanke japanskog porekla neočekivanog imena Juki Kasteljano. Pozdravismo se dok je zauzimala svoje mesto pored Mikija.
Žamor u sudnici iznenada utihnu jer je sudski izvršitelj objavio početak:
— Neka svi ustanu.
Stajali smo dok je časni sudija Roza Algijeri seđala u sudijsku stolicu. Sudija Algijeri mogla bi da odbaci tužbu, i ja bih mogla da išetam iz ove sudnice, da odmorim telo i dušu i nastavim sa svojim

životom. Ili bi mogla da prosledi slučaj dalje, i ja bih se našla u sudskom procesu koji bi mogao da me liši svega do čega mi je stalo.
— Jesi li dobro, Lindzi?
— Nikad bolje — odgovorih Mikiju.
Uhvatio je moj sarkazam i dodirnuo me po ruci. Minut kasnije, srce poče jače da mi lupa. Mejson Brojls je ustao da iznese slučaj protiv mene.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četvrti juli

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 2:23 pm





16.

Kabotov advokat je nameštao rukave svog odela i stajao u tišini toliko dugo da je atmosfera u prostoriji postala napeta poput strune na gitari. Neko se nervozno nakašlja u pozadini.
— Tužilac poziva glavnog sudskog patologa, doktorku Kler Vošbern — reče Brojls napokon, i moja najbolja drugarica zauze mesto svedoka.
Zelela sam da joj mahnem, da se nasmešim, namignem - da uradim nešto — ali, naravno, mogla sam samo da posmatram. Brojls je počeo da se zagreva s nekoliko lakih pitanja, ali ubrzo je prešao u napad.
— Da li ste desetog maja uveče izvršili autopsiju tela Sare Kabot?
— Jesam.
— Šta nam možete reći o povredama?
Sve oči behu uprte u Kler dok je ona prelistavala beležnicu u kožnom povezu, pre nego što je ponovo progovorila.
— Pronašla sam dve rane od metka u grudima, jednu pored druge. Prva rana bila je ulazna rana od metka koji je probio lorzo u gornjem levom delu grudi, 15,24 centimetra ispod levog ramena i 6,35 centimetara levo od sternuma.* (Grudna kost. (Prim. prev.))
Klerino svedočenje bilo je od najveće važnosti, ali u mislima sam ipak odlutala iz sudnice, u prošlost. Videla sam sebe kako stojim ispod svetiljke u mračnoj Ulici Larkin. Posmatrala sam Saru kako vadi pištolj iz jakne i puca u mene. Pala sam i otkotrljala se, ostavši licem prema zemlji.
— Baci pištolj!
— Jebi se, kučko.
Opalila sam dvaput, i Sara je pala na samo nekoliko metara od mesta na kome sam ležala. Ubila sam devojčicu i, iako sam po pitanju iznesenih optužbi bila nevina, savest me je pekla, pekla, pekla.
Slušala sam Klermo svedočenje dok je opisivala drugu ranu od metka, koji je prošao kroz Sarin sternum.
— Radi se o onome što mi nazivamo K-5 — reče Kler. — Hitac je prošao kroz perikard* (Dvostruka membrana koja odvaja srce od zida pluća i gTudnog koša. (Prim. prev.)) zatim kroz srce i završio u četvrtom grudnom pršljenu, odakle sam izvukla delimično deformisano zrno boje bakra s poluotvorenom košuljicom, srednje veličine.
— Da li ovi podaci ukazuju da metak pripada devetmilimetarskom pištolju?
— Da.
— Hvala vam, doktorko Vošbern. Nemam više pitanja za svedoka, časni sudijo. Miki se osloni šakama o branjenički sto i ustade.
— Doktorko Vošbern, da li je Sara Kabot preminula na mestu?
— Rekla bih da jeste. Posle jednog ili dva otkucaja srca. Oba zrna su prošla kroz srce.
— Uh, uh. A recite mi, doktorko, da li je preminula pre toga pucala iz vatrenog oružja?
— Da. Primetila sam potamnjenje na koži u korenu njenog kažiprsta, koje se javlja na tom mestu nakon upotrebe vatrenog oružja.* (Nakon opaljenja metka, pod pritiskom barutnih gasova jedan deo barutnih čcstica izleće kroz zadnji deo cevi pištolja i prolazi kroz otvor za izbacivanje čaura, što se manifestuje kao potamnjenje, odnosno oprljenje kože. (Prim. prev.))
— Kako prepoznajete da se radi o tragovima upotrebe vatrenog oružja?
— Znam kao što vi prepoznajete rođenu majku — odgovori Kler, sa sjajem u očima. — Zato što

tako izgleda. — Zastala je na trenutak, čekajući da smeh zamre, a zatim je nastavila.
— Osim toga, fotografisala sam potamnjenje na koži, zavela ga kao dokaz i obavila difenilaminski test* (Test kojim se dokazuje postojanje barutnib čestica na predmetima i koži lica na koje se sumnja da je pucalo iz vatrenog oružja. (Prim. prev.)) koji je prošao laboratorijsku analizu i pokazao se pozitivnim.
— Postoji li mogućnost da je preminula pucala u poručnicu Bokser nakon što je i sama bila pogođena?
— Ne vidim kako bi mrtva devojka mogla da puca u bilo koga, gospodine Šerman.
Miki klimnu glavom. — Da li ste zabeležili i putanju ispaljenih projektila, doktorko Vošbern?
— Jesam. Ispaljeni su naviše, pod uglovima od četrdeset sedam i četrdeset devet stepeni.
— Dakle, doktorko, možemo li da konstatujemo bez ikakve sumnje da je Sara Kabot prva pucala u poručnicu Bokser — i daje poručnica uzvratila vatru, pucavši naviše s mesta gde je ležala na zemlji?
— Po mom mišljenu, da, tako je bilo.
— Da li biste to nazvali „prekomernom upotrebom sile", ili „protivpravnim oduzimanjem života", ili „zloupotrebom policijskog položaja"?
Brojls je na to odmah skočio, 1 sudija je uvažila prigovor. Miki je zahvalio Kler i otpustio je s mesta svedoka. Smešio se dok mi je prilazio. Mišići su mi se opustili i čak sam mu uzvratila osmehom. Ali saslušanje je tek bilo počelo.
Osetila sam kako me prožima strah kada sam ugledala izraz u očima Mejsona Brojlsa. To se moglo opisati samo kao iščekivanje. Jedva je čekao da pozove sledećeg svedoka.


17.

Molim vas recite vaše ime i prezime - obrati se Brojls sićušnoj brineti od nekih tridesetak godina.
— Beti D'Anđelo.
Na tren sam uhvatila pogled njenih tamnih očiju iza krupnih naočara sa crnim, širokim plastičnim ramom, koje se zatim vratiše na Brojlsa. Pogledala sam u Mikija Šermana i slegnula ramenima. Koliko ja znam, nikada ranije nisam videla ovu ženu.
— Čirne se bavite?
— Radim kao medicinska sestra u Opštoj bolnici u San Francisku.
— Da li ste dežurali na Urgentnom odeljenju uveče i tokom noći desetog maja?
— Jesam.
— Da li ste bili u prilici da uzmete uzorak krvi optužene, Lindzi Bokser?
— Da.
— A zašto ste uzeli uzorak krvi?
— Pripremali smo se za operaciju, za vađenje metaka i tako dalje. Morali smo brzo da reagujemo. Obilno je krvarila.
— Da, znam, znam — reče Brojls, odmahujući rukom na njen komentar, kao da tera dosadnu muvu. — Recite nam nešto više o analizi krvi.
— Radi se o standardnoj proceduri uzimanja krvi. Morali smo da joj odredimo krvnu grupu zbog davanja transfuzije.
— Gospođice D'Anđelo, zanima me izveštaj lekara od te večeri. Radi se o veoma iscrpnom izveštaju. Brojls tresnu gomilu papira na sto ispred svedoka i ubode kažiprstom u jednu tačku. — Da li je ovo vaš potpis? — Jeste.
— Pogledajte molim vas u red koji je ovde podvučen. Svedokinja trgnu glavom kao da je osetila nekakav smrad.
Osoblje urgentnog centra često se oseća delom policijske ekipe, i gleda da nas zaštiti. Nije mi bilo jasno šta se dešava, ali bilo je očigledno da ta medicinska sestra želi da izbegne Brojlsova pitanja.
— Možete li mi reći šta je ovo? — upita Brojls svedokinju.
— To? Mislite na ETOH?
— To je skraćenica koja znači procenat etil-alkohola, da li sam u pravu?
— Da. To znači.
— Šta znači 0,67 promila?
— Uh... to znači da je nivo alkohola u krvi iznosio šezdeset sedam miligrama po decilitru.
Brojls se nasmešio i snizio ton, predući kao mačka. — U ovom slučaju, to se odnosi na koncentraciju alkobola u krvi poručnice Bokser, zar ne?
— Pa, da, tako je.
— Gospođice D'Anđelo, 0, 67 promila znači da je osoba pijana, da li sam u pravu?
— Mi kažemo da je osoba „pod dejstvom alkohola", ali...
— Da ili ne?
— Da.
— Nemam više pitanja — reče Brojls.

Osećala sam se kao da me je neko udario maljem po glavi.
Bože, one proklete margarite Kod Suzi.
Osećala sam kako mi krv napušta lice, i umalo se nisam onesvestila.
Miki se okrenu ka meni s izrazom lica koji je govorio: Zašto mi to nisi rekla?
Gledala sam u svog advokata, otvorenih usta, gotovo bolesna od kajanja.
Bilo mi je izuzetno teško dok sam ga posmatrala kako s izrazom neverice, naoružan samo svojom pameću, ustaje i prilazi svedoku.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četvrti juli

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 2:23 pm




18.

U sudnici C u zgradi suda u Građanskom centru u Makalisterovoj broj 400 bilo je svega dvanaest redova sedišta, dok klupe za porotnike nije ni bilo. Manje sudnice od ove prosto nema. Mislim da je svim prisutnima zastao dah dok je Miki prilazio pultu za svedoke.
Pozdravio se s gospođicom D'Andelo, kojoj je po svemu sudeći laknulo što je sišla iz „vruće stolice" u koju ju je smestio Mejson Brojls.
— Imam samo nekoliko pitanja - reče on. — Uobičajena je praksa da se za čišćenje rana koriste gaze i štapići natopljeni etil-alkoholom, zar ne? Postoji li mogućnost da je taj alkohol greškom registrovan kao alkohol u krvi?
Beti D'Anđelo je izgledala kao da će zaplakati svakog trenutka.
— Pa, mi koristimo jod za čišćenje rana. Ne koristimo alkohol.
Miki odmahnu rukom na to i okrenu se ka sudiji. Zatražio je pauzu i dobio je. Fotoreporteri su poleteli ka vratima, i kada smo ostali manje-više sami, najiskrenije sam mu se izvinila.
— Osećam se kao prava budala — reče on, ali bez strogosti u glasu. - Pročitao sam taj izveštaj i prevideo ETOH.
— Ja sam na to potpuno zaboravila, sve do sada — rekoh. — Mora da sam to potisnula.
Ispričala sam Mikiju da nisam bila na dužnosti kad me je Džakobi pozvao dok sam sedela Kod Suzi. Rekoh mu šta i koliko sam popila i da me je nalet adrenalina potpuno otreznio, iako nisam bila baš najtreznija kada sam ušla u kola.
— Imaš li običaj da popiješ neku uz večeru? - upita Miki.
— Da. Nekoliko puta nedeljno.
— Dobro, to je onda to. Prosto si popila piće uz večeru, kao što obično činiš, a 0, 67 promila ionako je na granici dozvoljenog. Zatim si doživela užasan šok. Pucali su u tebe. Bila si u bolovima. Mogla si da umreš. Ubila si nekoga — i to te u stvari muči. Polovina žrtava vatrenih obračuna potpuno izbriše sećanje na događaj. Ti si dobro postupila, s obzirom na to kroz šta si prošla.
Glasno izdahnuh. — I šta ćemo sad?
— Pa, bar znamo šta će upotrebiti protiv nas. Možda će pozvati Sema Kabota da svedoči, a ako mi se pruži prilika da ispitam to malo kopile, na konju smo.
Sudnica se ponovo ispuni, i Miki se dade na posao. Balistički veštak je posvedočio da se meci izvađeni iz mog tela poklapaju s onim ispaljenim iz pištolja Sare Kabot, a Džakobijevo svedočenje izneto je na video-snimku načinjenom u njegovoj bolničkoj sobi. On je bio moj svedok s mesta događaja.
Iako je očigledno trpeo bolove od rane u stomaku, Džakobi je posvedočio o događajima od desetog maja uveče. Prvo je opisao sudar.
— Zvao sam hitnu pomoć kad sam začuo pucnje iz vatrenog oružja — reče on. — Okrenuo sam se i video kako poručnica Bokser pada na zemlju. Sara Kabot ju je upucala dva puta, a Bokserova nije imala oružje u rukama. Zatim je mene dečak upucao revolverom. — Džakobi pažljivo pokaza rukom na svoj torzo obmotan zavojima.
— To je poslednje čega se sećam pre nego što sam izgubio svest.
Džakobi je valjano svedočio, ali to neće biti dovoljno da prevagne nad margaritama.
Sada je mogla da mi pomogne samo jedna osoba. Nosila sam njenu odeću, sedela u njenoj stolici. Bilo mi je muka i osećala sam kako mi rane pulsiraju. Iskreno, nisam mogla da ocenim hoću li spasiti

sebe ili samo pogoršati situaciju.
Moj advokat me pogleda svojim toplim, smeđim očima. Samo polako, Lindzi.
Nesigurno se osovih na noge kada čuh da sudnicom odzvanja moje ime. Miki Šerman me je pozvao da svedočim.



Svedočila sam na desetine puta tokom policijske karijere, ali prvi put sam morala sebe da branim. Svih ovih godina štitila sam javnost, a sada sam bila označena kao meta. Bila sam besna, ali nisam smela to da pokažem.
Ustadoh, zakleh se bogom nad ofucanom Biblijom, i prepustih sudbinu u ruke svog advokata. Miki je odmah prešao na stvar.
— Lindzi, da li si bila pijana desetog maja uveče? Sudija ga prekide:
— Gospodine Šerman, molim vas ne obraćajte se svom klijentu ličnim imenom.
— U redu. Poručnice, da li ste bili pijani te večeri?
— Ne.
— Dobro, hajde da se prisetimo događaja. Da li ste bili na dužnosti te večeri?
— Ne, moja smena završila se u pet po podne.
Miki me je proveo kroz događaje od te večeri do najsitijih detalja, i ja sam sve ispričala. Opisala sam šta sam pila Kod Suzi i ispričala sudu o pozivu koji sam dobila od Džakobija. Napomenula sam i da sam govorila istinu kada sam rekla da sam dovoljno trezna da krenem s njim te večeri.
Kada me je upitao zašto sam odgovorila na poziv iako nisam bila na dužnosti, rekoh: - Ja sam policajac dvadeset četiri sata dnevno. Kada sam potrebna svom partneru, tu sam da mu se nađem.
— Da li ste locirali dotični automobil? — upita me Miki.
— Jesmo.
— I šta se zatim desilo?
— Kola su pojurila velikom brzinom, i mi smo krenuli u poteru. Osam minuta kasnije, vozač je izgubio kontrolu nad vozilom i slupao ga.
— Nakon sudara, kada ste videli da je Sari i Semu Kabotu bila neophodna medicinska pomoć, da li ste osetili da vam je bezbednost bila ugrožena?
— Ne. Bili su deca. Pretpostavila sam da su ukrali vozilo ili doneli neku drugu lošu odluku. To se dešava svakoga dana.
— I šta ste zatim uradili?
— Inspektor Džakobi i ja smo odložili oružje u futrole i pokušali da im pružimo pomoć.
— U kom trenutku ste ponovo potegli oružje?
— Nakon što smo se inspektor Džakobi i ja našli pod vatrom i nakon što sam upozorila osumnjičene da bace oružje.
— Hvala vam, Lindzi. Nemam više pitanja.
U sebi sam ponovila svedočenje i dala sebi prelaznu ocenu. Pogledala sam ka drugom kraju prostorije i videla Džoa kako se smeši i klima glavom čim se Miki okrenuo od mene.
— Svedok je vaš — reče on Mejsonu Brojlsu.



Tišina se odužila između mene i Brojlsa, koji je sedeo i fiksirao me pogledom toliko dugo da mi je došlo da vrisnem. U pitanju je stari trik ispitivača, i on ga je doveo do savršenstva. Zamor se pronosio malom sivom prostorijom sve dok sudija nije udarila čekičem i potakla Brojlsa da otpočne.
Gledala sam ga pravo u oči dok je priiazio.
— Recite nam, poručnice Bokser, kako glasi standardna policijska procedura zaustavljanja i hapšenja osumnjičenih lica?
— Osumnjičenom treba prići s oružjem u rukama, privoleti ga da napusti vozilo, razoružati ga, staviti mu lisice i staviti situaciju pod kontrolu.
— A da li ste vi to učinili, poručnice?
— Jesmo prišli vozilu s oružjem u rukama, ali osumnjičeni nisu bili u stanju da samostalno napuste vozilo. Odložili smo oružje da bismo im pomogli da izađu iz vozila.
— Dakle, prekršili ste policijsku proceduru?
— Bili smo u obavezi da ukažemo pomoć.
— Da, znam. Pokušali ste da budete ljubazni prema „deci". Ali priznajete da niste ispoštovali policijsku proceduru, zar ne?
— Dobro, pogrešila sam — izlete mi. - Ali ta deca su krvarila i povraćala. Postojala je mogućnost da se vozilo zapali...
— Časni sudijo?
— Molim vas odgovarajte konkretno na postavljena pitanja, poručnice Bokser.
Svalih se u stolicu. Imala sam priliku da vidim Brojlsa u akciji u mnogo navrata, i znala sam da je majstor u pronalaženju slabe tačke protivnika.
Upravo je otkrio moju.
Još uvek sam krivila sebe što nisam stavila lisice toj deci, a i Džakobi je, uprkos dvadesetogodišnjem stažu u policiji, takođe ispao naivčina. Ali bože moj, nekad uradiš samo ono što možeš.
— Dozvolite mi da parafraziram pitanje — reče Brojls iznenada, gotovo ležerno. — Da li se uvek trudite da ispoštujete policijske procedure?
— Da.
— Dobro, a kakav je stav policije po pitanju obavljanja dužnosti u alkoholisanom stanju?
— Prigovor— povika Miki, skačući iz stolice. — Postoje dokazi da je svedokinja konzumirala alkohol, ali ne i da je bila intoksikovana.
Brojls se podrugljivo isceri i okrenu mi leđa.
— Nemam više pitanja, časni sudijo.
Osetih kako mi se ispod ruku šire veliki vlažni krugovi znoja. Napustila sam pult za svedoke, zaboravivši na ranu u nozi sve dok me na nju nije podsetio oštar bol. Odšepala sam nazad na svoje mesto, osećajući se gore neko ikada.
Okrenuh se ka Mikiju, koji se smešio u znak podrške, ali znala sam da je osmeh bio lažan. Veđe mu behu namrštene od brige.



Bila sam potresena zbog načina na koji je Mejson Brojls preokrenuo događaje od desetog maja u svoju korist i svalio krivicu na mene. Bio je dobar u svom poslu, ta ljiga od čoveka, i morala sam da uložim i poslednji atom snage da ne pokažem šta osećam i ostanem da sedim mirno dok je on vodio svoju završnu reč.
— Časni sudijo — otpoče on — Sara Kabot je mrtva jer ju je Lindzi Bokser ubila. A Sem Kabot, trinaestogodišnjak, doživotno će ostati u invalidskim kolicima. Optužena priznaje da nije ispoštovala valjane policijske procedure. Istina je da moji klijenti možda nisu postupali po zakonu u svakom trenutku, ali od maloletnika i ne možemo očekivati da uvek valjano rasuđuju. Policajci su, međutim, obučeni da izađu na kraj sa svim kriznim situacijama, a optužena nije bila sposobna da izađe na kraj s jednom takvom situacijom jer je bila pijana.
— Prosto rečeno, da je poručnica Bokser valjano obavila svoj posao, do ove tragedije ne bi došlo, i mi danas ne bismo bili ovde.
Brojlsov govor me je razbesneo, ali moram priznati da je bio ubedljiv i da sam kojim slučajem sedela u publici umesto na optuženičkoj klupi, i ja bih možda posmatrala stvari iz njegovog ugla. Kada je Miki ustao da da svoju završnu reč, glavobolja me već beše toliko pritisla da sam imala osećaj da mi u glavi trešti nekakva rok grupa.
— Časni sudijo, poručnica Lindzi Bokser nije stavila napunjene pištolje u ruke Sare i Semjuela Kabota — otpoče Miki srditim tonom koji je odzvanjao prostorijom. — Sami su se latili oružja. Pucali su na nenaoružane organe reda a da ničim nisu bili izazvani, i moja klijentkinja je uzvratila vatrom u čistoj samoodbrani. Kriva je jedino što se ponela isuviše ljubazno prema građanima koji joj nisu uzvratili ljubaznošću.
— U cilju zadovoljenja pravde, časni sudijo, smatram da ova optužba treba da bude povučena, i da ovoj prvorazrednoj policajki treba da bude omogućeno da se vrati na dužnost, bez ikakve krivnje ili mrlje u besprekornom policijskom dosijeu.
Miki je završio izlaganje pre nego što sam očekivala. Nakon njegovih poslednjih reči nastupi tišina, a mene obuze strah. Dok je sedao pored mene, sudnicu ispuniše tihi mišji zvuci: šuškanje hartije, dobovanje prstiju po tasterima laptopa, telesa koja su se meškoljila na svojim mestima.
Zgrabih Mikija za ruku ispod stola i čak počeh da se molim u sebi. Dragi bože, molim te neka odbaci optužbe.
Sudija popravi naočare, vraćajući ih na vrh nosa, ali ne mogoh ništa da joj pročitam s lica. Kada se obratila prisutnima, to beše kratko, umornim glasom.
— Verujem da je optužena učinila sve što je bilo u njenoj moći da spase situaciju koja je krenula po zlu — reče sudija Algijeri. — Ali alkohol me brine. Jedan život je izgubljen. Sara Kabot je mrtva. Ovde je izneseno dovoljno dokaza da ovaj slučaj mogu opravdano da prosledim poroti.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četvrti juli

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 2:24 pm





Ostala sam skamenjena od šoka kada čuh da se suđenje zakazuje za nekoliko nedelja. Svi poustajaše dok je sudija napuštala sudnicu, a zatim me rulja opkoli sa svih strana. Videla sam plave uniforme po ivici mase, njihove oči kao da su izbegavale moje, a zatim mi je gomila mikrofona bila gurnuta u lice. Nisam puštala Mikijevu ruku.
Trebalo je da tužbe budu odbačene. Trebalo je da dobijemo.
Miki mi pomože da ustanem, i ja pođoh za njim dok se on probijao kroz gomilu. Džoova ruka počivala je na mom struku dok smo nas troje i Juki Kasteljano izlazili iz sudnice, idući ka stepeništu. Zaustavismo se u dnu stepeništa u prizemlju.
— Kada izađeš napolje, hodaj uzdignuta čela — posavetova me Miki. — Kada začuješ povike:
„Zašto si ubila tu devojčicu?", samo pođi mirno ka kolima. Nemoj da se smešiš, praviš grimase, i ne dozvoli da te mediji kinje. Nisi učinila ništa loše. Idi kući i ne javljaj se na telefon. Svratiću do tebe kasnije.
Kada smo izašli iz sudnice tog oblačnog, kasnog popodneva, kiša beše prestala. Mogla sam i da očekujem da će se na stotine ljudi okupiti ispred zgrade suda da vidi policajku koja je ubila tinejdžerku.
Miki i Juki se odvojiše od nas da daju izjave za javnost, i znala sam da Miki sada razmišlja o tome kako će zastupati Policiju San Franciska i grad San Francisko.
Džo i ja pođosmo kroz gomilu koja se tiskala i larmala, ka uličici gde su nas čekala kola. Čula sam kako složno dobacuju,
„Decoubico, decoubico", a pitanja su pljuštala oko mene poput kamenica.
— Zašto ste to učinili, poručnice?
— Kako ste se osećali kada ste pucali u tu decu?
Prepoznala sam lica TV reportera: Karlos Vega, Sandra Dan, Kejt Morli - svi oni su me intervjuisali kada sam svedočila u korist tužilaštva. Sada sam se maksimalno trudila da ih ignorišem i da ne gledam u kamere i transparente na kojima je pisalo „Kriva za policijsku brutalnost".
Gledala sam ravno ispred sebe i u stopu pratila Džoa dok nismo došli do crnog sedana.
Čim se vrata kola zalupiše, vozaš ubaci u rikverc i brzo se izvuče u Ulicu Polk. Zatim okrenu vozilo i nastavi put Portrero Hila.
— Potpuno me je sahranio tamo — rekoh Džou nakon što smo malo odmakli.
— Sudija te je videla, videla je kakva si osoba. Šteta što je osetila da mora da učini to što je učinila.
— Policajci gledaju šta radim, Džo, policajci kojima sam nadređena i koji očekuju da postupam ispravno. Kako će da me poštuju nakon ovoga?
— Lindzi, ljudi koji u ovom gradu ispravno razmišljaju su uz tebe. Ti si dobra osoba, do đavola, dobar policajac.
Džoove reči me ganuše na način na koji otrovne žaoke Mejsona Brajlsa to nisu mogle. Spustih glavu na njegovu lepu plavu košulju i pustih suze koje sam potiskivala dok me je on držao u naručju i tešio.
— Dobro sam — rekoh napokon. Obrisah suze maramicom koju mi je pružio. — To je samo moja alergija na polen. Uvek plačem kad je koncentracija polena u vazduhu velika.

Molinari se nasmeja i čvrsto me zagrli dok su se kola približavala kući. Ostavismo iza sebe Dvadesetu ulicu i ubrzo ugledasmo red pastelnih kuća u viktorijanskom stilu.
— Dala bih otkaz ovog trenutka — rekoh — ali to bi samo stvorilo utisak da priznajem krivicu.
— Ta deca su ubice, Lindzi. Nema te porote koja će presuditi u njibovu korist. Prosto nema šanse.
— Obećavaš?
Džo me ponovo privi uza se, ali ne odgovori ništa. Znala sam da u potpunosti veruje u mene, ali i da nikad ne daje obećanja koja ne može da ispuni.
— Vraćaš li se odmah? — upitah napokon.
— Voleo bih da ne moram. Ali da, moram da idem.
Džoov posao u vladinom sektoru retko mu je dozvoljavao da bude sa mnom.
— Jednog dana ću živeti normalno — reče nežno.
— Da. Ja takođe.
Istina? Ili samo pusta želja? Vratih glavu na Džoovo rame. Držali smo se za ruke i uživali u onome što su verovatno bili poslednji zajednički trenuci koje ćemo imati u sledećih ko zna koliko nedelja, progovorivši tek pošto smo se poljubili i tiho rastali na mojim vratima.
Kada se nađoh na spratu u tišini svoga stana, shvatih koliko sam emotivno ispražnjena. Mišići su me boleli od napora, a odmora nigde na vidiku. Umesto da me oslobodi ovog napada na reputaciju i vrati mi samopouzdanje, saslušanje je bilo samo uvertira za još jedno suđenje.
Osećala sam se kao plivač na izmaku snage koji tek treba da prepliva more uzburkanih talasa. Uvukla sam se u svoj veliki, mekani krevet s Martom, navukla ćebad do brade i pustila da me snovi obaviju poput guste magle.



Zraci ranog jutarnjeg sunca probiše se kroz oblake taman kad sam ubacila poslednji kofer u prtljažnik auta, vezala pojas i izvezla eksplorer u rikverc s prilaza. Želela sam da odem iz grada što pre, kao i Marta koja je, proturivši glavu kroz prozor na suvozačkoj strani, odmah počela žustro da niaše repom, hladeći me po licu.
Upala sam u uobičajenu jutarnju gužvu radnog dana, pa sam skrenula ka jugu 1 iskoristila to vreme da se podsetim poslednjeg kratkog razgovora koji sam vodila sa šefom Trakiom.
— Da sam na tvom mestu, izgubio bih se odavde, Bokserova — reče mi. — Ti si sada na bolovanju, pa računaj kao da si na odmoru. Idi i odmori se.
Razumela sam šta mi poručuje. Dok se moj slučaj ne razreši, predstavljam samo sramotu za svoje odeljenje.
Da se izgubim?
Da, gospodine, šefe. Nema problema, gospodine.
Po glavi su mi se vrzmale uznemirujuće misli o prelimiliarnom saslušanju i strahovima vezanim za nadolazeće suđenje.
Zatim pomislih na svoju sestru, Ket, koja me je pozvala da ostanem kod nje i koliko sam srećna zbog toga.
Dvadeset minuta kasnije, vozila sam na jug Autoputem br. I, otvorenom stradom koja je u pravoj liniji sekla litice visine devet metara. Talasi Pacifika udarali su u nakošeni stenoviti zid s moje desne strane, dok su se sleva uzdizale visoke planine obrasle šumom.
— Hej, Bu — rekoh, tepajući svom psu. — Ovo se zove odmor. Možeš li da izgovoriš odmor?
Marta se okrenu k meni i pogleda me svojim toplim smeđim očima, zatim vrati njušku u vetar i nastavi veselo da posmatra primorski krajolik. Prepustila se odmoru, a ja sam morala da uradim isto.
Ponela sam nekoliko stvari koje će mi pomoći da u tome i uspem: pet-šest knjiga koje sam želela da pročitam, svoju kolekciju crno-belih komedija i staru sigal akustičnu gitaru, koju drndam tu i tamo već dvadeset godina.
Dok sam posmatrala suncem okupan put, osetih kako mi se raspoloženje popravlja. Dan beše predivan i samo moj. Uključila sam radio i stala da okrećem dugme dok nisam naišla na stanicu koja je puštala stari rok.
Didžej mi je bukvalno čitao misli, puštajući hitove iz sedamdesetih i osamdesetih, vraćajući me u detinjstvo i studentske dane, budeći uspomene na stotine večeri u kojima sam sa svojim devojačkim bendom prašila po barovima i kafićima.
Ponovo je bio jun i škola se završila — možda zauvek. Pojačala sam zvuk.
Prepustila sam se muzici i pevala na sav glas rok hitove iz sedamdesetih. Pevušila sam „Hotel California" i „You Make Loving Fun", a kada je Springstin zapevao „Born to Run", dobovala sam po volanu, saživevši se s pesmom dušom i telom dok mi je vetar nosio kosu.
Ćak sam podsticala Martu da mi se pridruži i zavija uz „Running on Empty"* (Engl: Running on Empty, naziv pesme koji takođe znači voziti na rezervi, igra reči. (Prim. prev.)) Džeksona Brauna.
I tada mi je sinulo.
Stvarno sam vozila na rezervi. Mala lampica na instrument tabli frenetično je signalizirala da mije rezervoar gotovo prazan.



Dokotrljah se do benzinske pumpe na samom ulazu u Half Mun Bej. Beše to jedna od malih pumpi koju veliki naftni konglomerati nekim čudom ne behu uzeli pod svoje, rustično mestašce s nadstešnicom od galvanizovanog čelika iznad rezervoara s gorivom i ručno ispisanim nazivom iznad ulaza: Garaža Čovek na mesecu.
Plavokosi momak u kasnim dvadesetim obrisa ruke starom krpom i pođe da me usluži dok sam ja izlazila iz kola i razmrdavala ukočenu nogu.
Proćaskali smo nakratko o benzinu, i zatim se zaputih ka aparatu za sokove ispred radne prostorije. Osvrnuh se po dvorištu, prepunom korova i čička, dotrajalih automobilskih guma naslaganih u naherene gomile i nekoliko starih olupina.
Taman što sam prmela hladnu konzervu dijetalne koka-kole usnama, primetih jedna kola u senci garaže od kojih mi srce blago zaigra.
Beše to pontijak bonevil iz '81. godine, bronzane boje, identičan onom koji je imao moj ujka Dagi kada sam bila u srednjoj školi. Prišla sam i zavirila unutra, zatim i ispod haube. Akumulator je zapekao, miševi su izgrizli kablove svećica, ali ostali delovi su mi delovali očuvano.
Nešto mi pade na pamet.
Dok sam pružala kreditnu karticu momku koji je radio na pumpi, pokazah palcem preko ramena i upitah ga:
— Da li je onaj stari bonevil na prodaju?
— Pravi je lepotan, zar ne? - Nacerio se gledajući me ispod oboda kačketa. Naslonio je kliper na farmerke, provukao moju karticu kroz aparat i dao mi da potpišem račun.
— Moj ujak je kupio jedan takav čim se pojavio u prodaji.
— Ozbiljno? Pravi je klasik, nema šta.
— Da li je ispravan?
— Biće. Upravo radim na njemu. Prenosni sistem je u dobrom stanju. Treba mu novi starter, alternator, malo ovoga i malo onoga.
— U stvari, volela bih da sama petljam oko motora. Neka vrsta projekta, znaš?
Momak se ponovo naceri jer mu se, po svemu sudeći, svidela ta ideja. Rekao mi je da mu dam ponudu, i ja podigoh četiri prsta. On reče:
— Kako da ne. Ta kola vrede bar hiljadu dolara. Otvorih šaku i mahnuh sa svih pet prstiju.
— Petsto dolara je najviše što mogu da dam za mačku u džaku.
Klinac je dugo razmišljao o ponudi, što me je navelo da shvatim koliko želim taj auto. Taman sam htela da podignem ulog, kad on reče:
— U redu, ali dobijaš ga „na viđeno", da znaš. Ništa ne garantujem.
— Imaš li tehničko uputstvo?
— U pretincu je. Daću ti i komplet imbusa i dva šrafcigera.
— Dogovoreno — rekoh.
Bacismo petaka, „kosku", pesnicu o pesnicu i na kraju se rukovasmo.
— Ja sam Kit Hauard, da ne zaboravim.
— A ja sam Lindzi Bokser.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četvrti juli

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 2:24 pm





— Dobro, Lindzi, gde da ti isporučim ovu šklopociju?
Sad je bio red na mene da se nacerim. Caveat emptor* (Lat: Neka se kupac čuva (izraz se koristi da označi da za prodatu robu ne vredi reklamacija). (Prim, prev.) zbilja. Dadoh mu Ketinu adresu i uputih ga kako da stigne do tamo.
— Ideš uzbrdo, skreneš u Ulicu Miramontes, pa u Aveniju Si Vju. Plava kuća s desne strane, druga s kraja ulice.
Kit klimnu glavom. — Došlepaću ga do prekosutra, ako ti to odgovara.
— Odlično - rekoh, vraćajući se u eksplorer. Kit nakrivi glavu i mangupski me pogleda.
— Da li smo se već negde sreli, Lindzi?
— Ne — odgovorih smejući se. — Ali dobar pokušaj. — Momak koji radi na benzinskoj pumpi me startovao! Dovoljno sam stara da mu budem... starija sestra.
Klinac se nasmeja zajedno sa mnom.
— Dobro, kako god, Lindzi. Nazovi me u bilo koje doba ako budeš želela da ti donesem dizalicu za motor ili nešto drugo.
— Važi, hoću — rekoh, misleći upravo suprotno. Ali nisam prestajala da se smešim dok sam trubila u znak pozdrava.



Avenija Si Vju beše jedna od karika u lancu slepih ulica koje je od krivudavih rukavaca zaliva delio travnati pojas širine četiristo metara. Otvorila sam vrata auta i dok je Marta istrčavala napolje, osetih kako me preplavljuje jak miris četinara koji je doneo svež morski povetarac.
Zastadoh na minut da se divim Ketinoj slatkoj kući, njenim prozorima i tremovima i suncokretima koji su rasli uz ogradu u dvorištu ispred kuće, pa uzeh ključeve iz niše iznad dovratka i otvonh vrata koja su vodila u život moje sestre.
Ketin dom ličio je na udobnu zbrku nagomilanog nameštaja, prepunih polica s knjigama i predivnih pogleda na zaliv sa svakog prozora. Osetih kako mi se celo telo opušta, i u meni se ponovo javi pomisao o napuštanju policijske karijere.
Mogla bih da živim na ovakvom mestu.
Mogla bih da se naviknem da se svakog jutra budim s mislima o životu umesto o smrti. Zar ne?
Otvorih klizna staklena vrata koja su vodila na zadnji trem, i ugledah dečju kućicu za igru u dvorištu iza kuće. Bila je obojena u tamnoplavo, kao i sama kuća, okružena ogradom od belih drvenih stubića. Sišla sam niza stepenice, prateći u stopu Martu koja je trčala nisko pognute glave.
Slutila sam da ću upoznati Penelopi.



Penelopi je bila ogromna vijetnamska svinja spuštenog trbuha, potpuno crna i čekinjasta.
Dogegala se do mene, dahćući i grokćući, i ja se nagnuh preko ograde da je pomazim po glavi.
— Zdravo, lepa — rekoh.
Zdravo, Lindzi.
Jedna cedulja beše prikačena na Penelopin bungalov, pa ndoh u ograđeni deo da bolje osmotrim
„Praseća pravila ponašanja", koja je „sastavila" Penelopi.
Draga Lindzi,
Ova poruka tiče se mene.
1) Volela bih da dobijem činiju hrane za svinje i činiju čiste vode svakoga dana.
2) Takođe volim čeri paradajz, slane krekere s puterom od kikirikija i breskve.
3) Molim te dođi da proćaskaš sa mnom svakoga dana. Volim zagonetke i da mi pevaju pesmicu iz crtaća Sunđer Bob Kockalone.
4) Za slučaj nužde, moj veterinar je doktor Mongil u gradu, a moje dadilje su Karoli i Elison Braun. Elison je jedna od mojih najboljih drugarica. Njihovi brojevi su kraj telefona u kuhinji.
5) Nemoj me puštati u kuću, u redu? Upozorili su me da ne zalazim tamo.
6) Ako me budeš češkala ispod brade, možeš da poželiš tri želje. Sve što želiš na ovome svetu.
Poruka je bila potpisana krupnim krstićima i malim šiljatim otiskom papka. Praseća pravila ponašanja, vala baš! Ket, prava si komedijašica.
Podmirila sam Penelopine trenutne potrebe, zatim se presvukla u čiste farmerke i majicu bolje lavande i izašla na trem s Martom, noseći gitaru. Dok sam okidala prve akorde, miris ruža koji se mešao s oporim, slanim mirisom okeana vrati me u vreme kada sam prvi put došla u Half Mun Bej.
Bilo je otprilike ovo doba godine. Vazduh je odisao istim mirisom plaže, a ja sam radila na svom prvom slučaju ubistva. Žrtva je bio mladić koga smo pronašli divljački ubijenog u njegovoj sobi u zadnjem delu jednog otrcanog hostela u Tenderloinu.
Na sebi je imao samo atletsku majicu i jednu belu dokolenicu. Riđa kosa beše mu uredno počešljana, plave oči razrogačene, a grlo razrezano u jezivom, zjapećem luku koji se protezao od uva do uva, koji ga je gotovo obezglavio. Kada smo ga okrenuli, videla sam da mu je koža na zadnjici bila iskidana na trake nekom vrstom biča.
Označili smo ga kao NN lice br. 24, i u to vreme sam čvrsto verovala da ću pronaći njegovog ubicu. Majica koju je neidentifikovani mladić nosio bila je kupljena u Destileriji, turističkom restoranu u Mos Biču, severno od Half Mun Beja.
Ona je bila jedini pravi trag koji smo imali — i uprkos tome što sam pročešljala ovaj gradić i okolna mesta, trag nas nije nikuda odveo.
Ni deset godina kasnije identitet NN lica br. 24 nije utvrđen, niko ga nije tražio, pravosudni sistem nije osvetio njegovu smrt, ali on za mene nikad neće biti zastareli slučaj, broj na papiru. Poput stare povrede koja žiga na promenu vremena.



Taman sam htela da se odvezem do grada na večeru, kad primerak večernjih novina slete na travnjak uz jedno glasno tup.
Podigoh novine, ispravih presavijene stranice i osetih kako ine glavni naslov grabi za gušu: POLICIJA PUSTILA NA SLObODU GLAVNOG OSUMNJIČENOG ZA UBISTVA U KREŠENT HAJTSU.
Pročitala sam ceo članak.
Kada su Džejk i Elis Doltri nađeni preklani u svojoj kući u Krešent Hajtsu 5. maja, šefpolicije Piter Stark izjavio je da je Antonio Ruiz priznao zločin. Prema njegovoj današnjoj izjavi, to priznanje se ne poklapa s činjenicama. „Optužbe protiv gospodina Ruiza su povučene", kaže Stark.
Svedoci govore da tridesetčetvorogodišnji Ruiz, koji je bio zaposlen kao radnik na održavanju postrojenja u Elektrodistribuciji države Kalifornija, nije mogao biti u domu Doltrijevih dana kada su ubistva počinjena jer je radio u elektrani naočigled svojih kolega.
Gospodin i gospođa Doltri pronađeni su prerezanih grla. Policija nije potvrdila da su muž i žena bili mučeni pre ubistva.
U članku je dalje stajalo da Ruiz, koji je vršio neke popravke u domu Doltrijevih, tvrdi da su mu priznanje iznudili.
Usledio je još jedan citat šefa Starka, koji kaže da policija „radi na ispitivanju drugih tragova i osumnjičenih".
Osetih refleksni nalet mučnine. „Radimo na ispitivanju drugih tragova i zločina" u prevodu znači
„nemamo pojma", a pandur u meni hteo je da zna sve: kako, zašto i ko. Već sam znala ono „gde".
Krešent Hajts beše jedno od mesta pokraj Autoputa br. 1. Nalazilo se na obodu Half Mun Beja — samo osam ili devet kilometara od mesta gde sam stajala.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četvrti juli

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 2:24 pm





Uđi i izađi za manje od pet minuta. Nipošto duže od pet.
Izašavši iz sivog kombija parkiranog na Oušn Koloni roudu, Posmatrač je zabeležio tačno vreme. Tog jutra je na sebi imao električarski kombinezon: sivosmede radno odelo s crveno-belim logom firme prišivenim na desnom džepu na grudima. Spustio je obod kačketa. Potapšao se po džepovima, napipavši perorez u jednom i fotoaparat u drugom džepu. Uzeo je kliper i špric sa silikonskim zaptivačem i stavio ih pod pazuh.
Disanje mu se ubrzavalo dok je stupao uskom stazom koja je prolazila pored kuće O'Malijevih. Onda je zastao pored jednog prozorskog okna od podruma, navukao rukavice od lateksa i pomoću sekača za staklo i ručnog vakuumskog hvatača uklonio komad stakla veličine 60 x 50 centimetara.
Stajao je nepomično, čekajući da komšijski pas prestane da skamuče, zatim se uvukao kroz otvor i spustio u podrum.
Ušao je. Bez problema.
Podrumske stepenice odvele su ga do otključanih vrata od kuhinje koja je bila prepuna skupe bele tehnike i svakojakih smešnih kuhinjskih aparata. Posmatrač je primetio da se na cedulji pored telefona nalazi šifra kućnog alarma. Upamtio ju je.
Hvala, doco. Blesane.
Izvadio je svoj mali, odlični fotoaparat i krenuo da škljoca, praveći po tri uzastopna snimka, svuda po prostoriji. Zzzk- -zzzk-zzzk. Zzzk-zzzk-zzzk.
Posmatrač je krenuo uza stepenice koje su vodile na sprat i obreo se ispred otvorenih vrata spavaće sobe. Zastao je u dovratku za trenutak, upijajući pogledom sve stvari u devojačkoj sobi: krevet sa četiri stuba i baldahinom, ružičastu i plavu čipku boje lavande. Postere Krida i ugroženih životinjskih vrsta.
Kejtlin, Kejtlin... kako si ti divna devojcica.
Okrenuo je fotoaparat u pravcu njenog stočića sa šminkom, zzzt-zzzt-zzzt, slikajući karmine i bočice parfema, otvorenu kutiju s tamponima. Mirisao je njene parfeme, prešao palcem preko njene četke za kosu, skinuo nekoliko niti crvenkastozlatne kose sa zubaca i stavio ih u džep.
Izašavši iz devojčicine sobe, Posmatrač je ušao u susednu spavaću sobu, koja je pripadala njenim roditeljima. Bila je sva u jarkim bojama, a u vazduhu se osećao miris aranžmana od sušenih latica.
U dnu kreveta nalazio se ogroman plazma televizor. Posmatrač je otvorio noćni stočić, pregledao njegov sadržaj i pronašao šest gomilica fotografija uvezanih gumicama.
Skinuo je gumicu s jedne od njih i raširio fotografije u ruci poput špila karata. Zatim je vratio svežanj s fotografijama u fioku i zatvorio je. Polako je napravio krug po sobi, neprestano škljocajući fotoaparatom.
Tada je primetio malo stakleno oko, manje od dugmeta na košulji, kako svetluca iz vrata plakara.
Obnzega strah. Da liga kamera snima?
Otvorio je vrata plakara i ugledao video-kameru na polici na zadnjem zidu. Dugme je bilo u poziciji „isključeno".
Mašina nije snimala.
Posmatrač oseti kako ga strah napušta. Sada je bio ushićen. Namestio je panoramsko snimanje na fotoaparatu i uslikao svaku sobu na drugom spratu, svaki otvor i površinu, pre nego što se zaputio ka

svom izlazu u podrumu. Proveo je unutra četiri minuta i nekoliko sekundi.
Našavši se ispred kuće, naneo je silikonski zaptivač po ivicama izvađenog komada prozorskog stakla i vratio ga na mesto. Zaptivač će ga držati na mestu dok on ne bude spreman da ponovo uđe u kuću — da ih muči i ubije.


29.

Otvorih ulazna vrata Ketine kuće, i Marta zateže povodac, izvlačeći me na bleštavu svetlost dana. Plaža je bila na svega nekoliko minuta hoda od kuće, i išli smo ka njoj kad mi jedan crni pas ulete u vidno polje brzinom munje i baci se na Martu — koja mi se istrže i jurnu kao strela.
Vrisak mi zastade u grlu kad me nešto snažno udari otpozadi. Padoh, i nešto, neko, poklopi me odozgo. Šta je kog đavola?
Uspeh nekako da se ispetljam iz klupka ljudskog tela i metala, i ustadoh, spremna da se pobijem.
Do đavola! Neka budala je naletela na mene biciklom. Tip se osovi na noge. Imao je dvadeset i nešto godina, izražene zaliske i naočare s ružičastim ramom koje su mu visile ua jednom uvetu.
— Soofiiii — zaurlao je u pravcu dva psa koja su se, uhvaćena u koštac, kotrljala ka ivici vode.
— Sofi, NE!
Crni pas pusti Martu i pogleda put bicikliste, koji vrati naočare na mesto i okrenu se ka meni, zabrinutog izraza lica.
— Tako mi je ž-ž-žao. Jeste li dobro? — upita. Videla sam da se trudi da potisne mucanje.
— Reći ću vam za koji trenutak — rekoh, peneći od besa. Šepala sam niz ulicu ka Marti, koja je kaskala u mom pravcu, povijenih ušiju, sva raščupana, jadno stvorenje.
Prešla sam rukom preko njenog tela, tražeći rane od ujeda, ne obraćajući pažnju na biciklistu koji je objašnjavao da je Sofi samo štene i da nije mislila zlo.
— Vidite — reče — j-j-ja ću otići po kola i odvesti vas u bolnicu.
— Šta? Ne, dobro sam. - I Marta je bila dobro. Ali još uvek sam bila ljuta. Došlo mi je da raznesem tog tipa, ali ajde, nezgode se dešavaju, zar ne?
— Kako vam je noga?
— Ne brinite o tome.
— Ako ste sigurni da ste dobro...?
Biciklista stavi povodac svom psu i predstavi se.
— Bob Hinton — reče. — Ako vam bude zatrebao dobar advokat, pozovite me, evo moje posetnice. I stvarno mi je žao.
— Lindzi Bokser - predstavih se, uzimajući njegovu posetnicu. — I stvarno će mi trebati dobar advokat. Neki tip sa štenetom rotvajlera upravo me je pregazio biciklom.
Tip se nervozno nasmeja.
— Nisam vas ranije video u ovom kraju.
— Moja sestra, Ketrin, živi ovde. - Uperih prstom u pravcu lepe plave kuće. Onda, pošto smo već išli u istom pravcu, svi zajedno pođosmo peskovitom stazom koja je vijugala kroz more visoke trave.
Ispričala sam Hintonu da ću odsesti u sestrinoj kući nekoliko nedelja, dok se ne vratim na policijsku dužnost.
— Policajka, znači? Došli ste na pravo mesto. Sva ta ubistva koja su se izdešavala ovde.
Osetih kako me istovremeno obuzima osećaj jeze i vreline. Obrazi mi se upališe, ali mi se želudac zaledi. Nisam želela da razmišljam o ovdašnjim ubistvima. Želela sam da se oporavim. Da odmorim dušu i mozak. I sigurno nisam želela da dužim priču s ovim kratkovidim advokatom, iako je delovao kao fin momak.
— Znate šta, moram da idem — rekoh. Pritegoh Marti povodac, da bih je držala blizu sebe, i

produžih brzim korakom. — Zdravo — dobacih preko ramena. — I pazite kuda idete.
Uspentrala sam se preko peskovite litice i spustila na plažu, udaljavajući se od Boba Hintona što sam brže mogla.
Daleko od očiju, daleko od uma.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četvrti juli

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 2:25 pm








Voda beše previše hladna za kupanje, pa sam sela skrštenih nogu blizu vode i posmatrala horizont gde su se plave vode zaliva spajale s velikim talasima Tihog okeana.
Marta je trčala plažom, dižući pesak svojim šapama, a ja sam uživala u toplini sunca koje mi je milovalo lice, kad osetih kako me nešto tvrdo bocnu u vrat otpozadi.
Zaledih se u mestu.
Nisam bila u stanju ni da dišem.
— Ti si ubila onu devojčicu — reče neki glas. — Nije trebalo to da uradiš.
Isprva nisam prepoznala glas. Mozak mije grozničavo radio dok sam pokušavala da se setim imena, razloga, pravih reči. Posegnuh rukom iza sebe u nameri da zgrabim pištolj i ugledah mu lice na delić sekunde.
Videla sam mržnju u njegovim očima. Videla sam njegov strah.
— Ne mrdaj — povika dečak, nabijajući mi cev pištolja dublje u vrat. Znoj je počeo da mi se sliva niz obraze. — Ti si mi ubila sestru. Ubila si je bez razloga!
Kroz glavu mi prolete otupeli izraz lica Sare Kabot koja je ležala na pločniku.
— Žao mi je — rekoh.
— Ne, nije, ali biće ti žao. I pogodi šta? Nikoga nije briga. Ne bi trebalo da čujete metak koji vas ubija, ali to mora da je samo mit. Glasan pucanj koji mije probio kičmu zvučao je poput bombe.
Preturih se ničice, paralisana. Nisam bila u stanju da pustim glasa, niti da zaustavim krv koja mi je liptala iz vrata, otičući u hladne vode zaliva.
Ali kako je uopšte došlo do ovoga? Postojao je razlog koji mi je stalno izmicao. Nešto što je trebalo da učinim. Da im stavim lisice. Trebalo je to da učinim.
To mi beše poslednja misao pre no što sam se trgla iz sna.
Ležala sam postrance, šaka zarivenih u pesak. Marta me je posmatrala s visine, dahćući mi u lice.
Nekoga je bilo briga.
Uspravih se u sedeći položaj i zagrlih je, zarivajući lice u njen vrat.
Mučan osećaj iz sna nije me napuštao. I nije mi trebao doktorat iz psihologije da bih shvatila šta to znači. U glavi sam još bila u vrtlogu nasilja od prošlog meseca. Bila sam u njemu do guše.
— Sve će biti u redu — rekoh Marti. Lagala sam u lice svog malog psa.



Dok je Marta jurila za šljukama po plaži, u mislima se vinuh put oblaka, maštajući kako lebdim kroz vazduh u društvu galebova. Razmišljala sam o nedavnim događajima i o neizvesnoj budućnosti kada sam spustila pogled i ugledala ga.
Srce mi poskoči. Široko se osmehivao, ali mu plave oči behu stisnute spram jarkog sunca.
— Zdravo, lepa — reče.
— Oh, bože, koga je to plima izbacila na obalu. Pomogao mi je da ustanem. Poljubili smo se, i osetih kako me iznutra prožima nalet topline.
— Kako si uspeo da se izvučeš s posla? — upitah naposletku, čvrsto mu stežući ruku.
— Ne razumeš. Jajesam na poslu. Pretražujem obalu u potrazi za teroristima — našali se on. — Luke i priobalje, to je moja oblast delovanja.
— A ja mislila da se tvoj posao sastoji u tome da svakodnevno biraš boju za stepen opasnosti.*
(Nakon terorističkog napada na STC 11. septembra 2001. godine, u SAD je uveden sistem uzbunjivanja javnosti koji se zasniva na bojama, gde zelena boja označava najmanji, žuta srednji, a crvena najviši stepen opasnosti. (Prim. prev.))
— Radim i to — reče on. Mahnu mi kravatom ispred nosa. — Vidiš? Žuto.
Sviđalo mi se što je Džo umeo da se našali u vezi sa svojim poslom, jer bi veza s njim inače bila suviše depresivna. Naša obala beše izuzetno porozna, i Džo je znao gde su rupe.
— Nemoj me zadirkivati — reče on, pa se ponovo poljubismo. — To je težak posao.
Nasmejala sam se. — Samo posao, bez zabave, čini od Džoa dosadnjakovića.* (Aluzija na englesku poslovicu: „All work and no play makes Jack a dull boy". (Prim. prev.))
— Hej, imam nešto za tebe — reče on dok smo šetali pristaništem. Iz džepa je izvadio smotuljak od papirnih maramica i pružio mi ga. — Lično sam ga zapakovao. — Smotuljak je bio zapečaćen lepljivom trakom, i Džo je olovkom naškrabao niz iksova i oksova na mestu gde bi inače stajala mašna. Pocepala sam maramicu na jednom mestu i istresla na dlan svetao srebrni lanac s medaljonom.
— To ti je za sreću — reče Džo.
— Dragi, ovo je Kokopeli.* (Prema verovanju severnoameričkih Indijanaca, Kokopeli je božanstvo plodnosti, predstavljano u liku pogrbljene ljudske figure s frulom. (Prim. prev.))
Kako si znao? Podigoh medaljon do očiju da ga pobliže osmotrim.
— Pretpostavio sam da će ti se svideti jer sam u tvom stanu video grnčariju Hopija.* (Hopi, narod severnoameričkih Indijanaca koji je nekada delio teritoriju s Navaho Indijancima, a danas živi u rezervatu na severoistoku Arizone. (Prim. prev.))
— Mnogo mi se sviđa. Staviše, treba mi — rekoh, okrećući mu leđa da mi zakači dugački srebrni lanac oko vrata.
Džo skloni kosu s moga vrata i poljubi me baš tu. Od dodira njegovih usana i ogrubelog obraza na mom mekom vratu podiđe me slatka jeza. Uzdahnuh strasno, pa mu ponovo padoh u zagrljaj. Volela sam da me drži u naručju.
Poljubih ga nežno, i poljubac postade dublji i strasniji. Naposletku se odvojih od njega.
— Da te oslobodimo te odeće — rekoh.



Ketina gostinjska soba bila je sva čipkasta i boje breskve, s bračnim krevetom uz prozor. Džoov sako odleteo je na stolicu, praćen plavom teksas košuljom i žutom kravatom.
Podigoh ruke, i on nežno svuče moj oskudni top. Uzeh ga za šake i postavih mu dlanove na svoje grudi, a toplina njegovog dodira učini da se osetim gotovo kao da lebdim. Kada su mi se gaćice našle na podu, već sam isprekidano disala.
Iz kreveta sam posmatrala Džoa kako skida i poslednji komad odeće i leže pokraj mene. Bože, on je tako zgodan dečko. Onda mu se bacih u zagrljaj.
— Imamjoš nešto za tebe, Lindzi — reče Džo. To što je imao beše veoma primetno. Nasmejah mu se u vrat.
— Ne samo to — reče Džo. — Mislim na ovo.
Otvorih oči i videh da pokazuje na mala slova na njegovim grudima nevešto ispisana hemijskom olovkom. Napisao je moje ime preko svog srca.
Lindzi.
— Ti si blesav — rekoh uz osmeh.
— Ne, ja sam romantičan — reče Džo.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četvrti juli

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 4 1, 2, 3, 4  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu