Četvrti juli

Strana 4 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4

Ići dole

Četvrti juli

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 2:05 pm

First topic message reminder :



U četvrtom delu popularne serije Ženski klub za rešavanje ubistava poručnica Lindzi Bokser, iz Odeljenja za ubistva policije San Franciska, bori se da spase svoju karijeru pošto je tužena za nesavesno obavljanje dužnosti i protivpravno oduzimanje života. Istovremeno, pokušace da pomogne u rešavanju niza užasnih ubistava koja potresaju gradić Half Mun Bej, u koji se povukla dok čeka svoje suđenje, nadajuci se odmoru.

Lindzi Bokser je na tragu dvoje osumnjičenih za koje ona i njen partner veruju da su odgovorni za nedavna ubistva u neuglednim četvrtima San Franciska. U procesu njihovog hapšenja Bokserova je primorana da upotrebi oružje da bi zašitila sebe i svog partnera od sigurne pogibelji. Epilog uzbudljive jurnjave ulicama San Franciska je da jedna devojka gine, a njen trinaestogodišnji brat ostaje paralizovan. Da li je u pitanju bila opravdana upotreba oružja? Ne u umovima njihovih roditelja i razgnevljenih žitelja San Franciska, kao i medija koji jedva čekaju da dojucerašnjeg uzornog policajca pribiju na stub srama.

Za to vreme u gradiću Half Mun Bej nadomak San Franciska neko ubija bračne parove na jeziv način, koji neodoljivo podseća na jedan slučaj nerešenog ubistva s kojim se poručnica Bokser susrela na samom početku policijske karijere — slučaj koji joj ne da mira već deset dugih godina. Bokserovoj, koja sa strepnjom išcekuje svoje suđenje, naloženo je da se pritaji u tom malom, naizgled mirnom primorskom mestu, ali, kako ubistva uzimaju maha, ona se oseti primoranom da stupi u akciju i biva uvučena u istragu u kojoj će i sama postati meta!

Džejms Paterson se s razlogom svrstava u red najprodavanijih autora današnjice, a nakon čitanja sjajnog trilera kakav je Četvrti juli jasno je i zašto.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Četvrti juli

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 2:33 pm





Kada smo se Kit i ja zaustavili ispred Ketine kuće, prilaz je bio zakrčen: na njemu su stajali parkirani moj eksplorer, jedna patrolna kola, kamionet staklorezačke radnje s natpisom „Sređujemo prozore" i jedan veliki kombi metalikplave boje sa znakom Dizaster mastera na vratima.
Zahvalila sam Kitu na prevozu i, praćena Martom koja je kaskala iza mene, ušla u kuću, gde sam zatekla krupnog proćelavog čoveka s oreolom crne kose i tankim brčićima kako usisava kauč. On isključi usisivač i „Čika Kris"* (Engl.: Uncle Chris - aluzija na poznatog klovna.(Prim. prev.)) i ja se pozdravismo.
— Banula je gomila radoznalih reportera — reče on. — Rekao sam im da nećete biti tu dok se kuća ne sredi. U redu?
— Savršeno. Sjajno.
— I šef Stark je bio ovde pre nekoliko minuta. Reče da ga nazovete kad stignete.
Ignorisala sam sekretaricu koja je trepćući pokazivala da imam četrdeset sedam poruka, i nazvala policijsku stanicu s telefona u kuhinji. Javio se dežurni.
— Šef daje izjavu za javnost — reče ona. — Može li da vas nazove kasnije?
— Stvarno bih volela da ga čujem.
— Postaraću se za to, poručnice.
Spustila sam slušalicu i pošla hodnikom do sobe mojih sestričina.
Ćebad je još bila na podu. Prozor je bio razbijen, a jedna od vrežica slatkog krompira sušila se na podu. Dobro sam ulubila komodu kada sam o nju razbila stolicu, i čitava soba puna plišanih životinja kao da me je prekorevala.
Šta da su deca bila ovde? Šta bi onda bilo, Lindzi?
Privukla sam slomljenu stolicu do plutane table, sela, i zurila u svoje beleške o ubistvima. Pogled mi odmah zastade na onome što me je najviše mučilo.
Ponekad se činjenice koje najviše govore kriju na otvorenom, sve dok niste spremni da ih vidite. Sada sam videla samo jednu stvar - rupice u ormaru O'Malijevih.
Presvukla sam se i ostavila Martu napolju s Penelopi.
— Vas dve se lepo lgrajte. — Zatim sam eksplorerom pažljivo zaobišla staklorezački kamionet i izašla na ulicu.
Krenula sam nazad ka gradu.



Posmatrač se vozio plavim taurusom ka severu Autoputem br. 280, držeći se puta kroz Hilsborou. Razmišljao je o različitim stvarima, ali ponajviše o Lindzi Bokser.
Pomisao na Lindzi budila je u Posmatraču pomešana osećanja. Na neki čudan način bio je ponosan na nju, zbog toga što je uporno preživljavala, uporno se vraćala iz otpisanih. Zbog toga što je odbijala da se povuče, da odstupi, da se vrati odakle je došla.
Ali bila je nesrećna okolnost što je insistirala na tome da im pravi probleme. Nesrećna okolnost za nju.
Na kraju krajeva, oni nisu želeli da je ubiju. Ubiti policajca, naročito ovog policajca, značilo bi opštu poteru za ubicama. Čitava policija San Franciska pohrlila bi iz grada i radila na rešavanju njenog ubistva. Možda i FBI.
Posmatrač je usporio kod znaka za isključenje ka Trausdejl drajvu, zatim njegov pouzdani mali auto stade da klizi prilaznim putem. Nakon dva i po kilometra, on skrete desno kod velike bolnice Peninsula, zatim opet desno na El Kamino Ril, idući ka jugu.
Pronašao je Eksonovu benzinsku pumpu dva bloka dalje niz put i ušao u minimarket. Tumarao je okolo nekoliko minuta i kupio nekoliko sitnica: flašicu mineralne vode, žitnu štanglicu i novine.
Platio je mladoj kasirki bujnog poprsja 4,20 dolara za namirnice i 20 dolara za benzin. Dok je izlazio iz radnje otvorio je jutarnje izdanje novina i ugledao priču na prvoj strani.
RAFAL ISPALJEN NA KUĆU PORUČNIKA
Iznad teksta bila je Lindzina slika u uniformi, a u desnoj rubrici beše nastavak priče o slučaju Kabot. Sem Kabot optužen za dvostruko ubistvo, „nastavak priče na 2. strani".
Posmatrač uredno presavi novine, spusti ih na suvozačko sedište pa ode da napuni rezervoar. Zatim upali kola i uputi se kući. Kasnije će popričati s Istinom. Možda neće ubiti Lindzi na isti način kao ostale. Možda će se samo postarati da ona nestane.



Ordinacija pokojnog doktora O'Malija nalazila se unutar jedne dvospratnice s fasadom od cigle u Ulici Keli, a sa desne strane vrata stajala je mesingana pločica s njegovim imenom.
Osetila sam kako mi se puls blago ubrzava kad sam pozvonila na interfon. Znala sam da će me šef isprašiti što njuškam bez njegovog znanja, ali morala sam da učinim nešto. Bolje da kasnije molim za oproštaj nego da tražim dozvolu i budem odbijena.
Začu se zujanje, i ja otvorih vrata. Ugledala sam čekaonicu s moje leve strane: mala i četvorougaona, s nameštajem presvučenim sivim mebl-štofom i gomilom poruka s izrazima saučešća iskačenim svugde po zidovima.
Za stolom na recepciji, iza stakla s kružnim otvorom, sedela je sredovečna žena prosede kose uvijene na krajevima, kako se nosilo u šezdesetim.
— Ja sam poručnica Lindzi Bokser, Policija San Franciska - rekoh, pokazujući značku. Rekoh joj da radim na jednom zastarelom slučaju koji je imao neke sličnosti s nesrećnom smrću doktora O'Malija.
— Već smo pričali s policijom — reče ona, merkajući ispitivački moju značku i širok osmeh koji sam namestila samo za nju.
— Sati i sati pitanja.
— Meni će biti dovoljno samo dva minuta.
Ona zatvori svoje prozorče i trenutak kasnije pojavi se na vratima koja su vodila u ordinaciju.
— Ja sam Rebeka Falkone — reče ona. — Uđite.
U susednoj prostoriji iza zajedničkih vrata sačekale su me druge dve sredovečne žene.
— Ovo je Mindi Heler, medicinska sestra — reče ona, pokazujući na šatiranu plavušu u beloj uniformi i s gomilom šminke na licu, koja je bacala kesice i omote od bombona u kantu za smeće. — A ovo je Harijet Švarc, naš poslovođa — reče Rebeka, predstavljajući punačku ženu u crvenoj trenerci koja je sedela za starim računarom. - Sve tri smo radile za doktora Bena još od pamtiveka.
Rukovasmo se i ja se ponovo predstavih i rekoh zašto sam došla.
— Primite moje saučešće - rekoh. Zatim rekoh ženama da mi je potrebna njihova pomoć. — Bilo šta što bi moglo da mi pomogne da rasvetlim slučaj.
— Hoćete istinu? — upita Harijet Svarc. Ona se okrenu od računara, zavali se u stolici, i utonu u sećanja. — Bio je kao Pikasova slika. Gomila linija, i gledajući ih zaključujete o osobi. Između linija, prazan prostor...
Mindi Heler je prekide:
— Bio je solidan lekar, ali cicija, zatvoren, sveznalica. I umeo je da bude loš prema svojim robovima. — Ona prostreli pogledom svoje koleginice. — Ali ne verujem da je ubijen jer je bio drkadžija, a najgore je što jeste bio.
— Aha. Dakle, vi mislite da su O'Malijevi bili slučajne žrtve.
— Baš tako. Izabrani nasumično. Govorim to sve vreme.
Upitala sam ih da li je doktor O'Mali lečio neku od ostalih žrtava, i odmah bila odbijena.
— Znate da smo obavezani da štitimo privatnost pacijenata — reče gospođa Heler — ali sigurna sam da vam šef Stark može reći ono što vas zanima.
U redu, onda.
Zapisala sam svoj broj mobilnog i ostavila ga na stolu Harijete Švarc. Zahvalila sam svima na

vremenu, ali bila sam snuždena. Doktor O'Mali možda jeste bio baš onakav kakvim ga je njegovo osoblje opisivalo, ali činjenica je da sam naletela na još jedan ćorsokak.
Samo što sam otvorila vrata zgrade, kad me neko uhvati za ruku. Bilaje to Rebeka Falkone, a izraz hitnje urezao joj se po sredini lica.
— Moram da popričam s vama — reče ona — nasamo.
— Možemo li da se nađemo negde? — upitah.
— Half Mun Bej kofi kompani. Znate gde je?
— U onom malom tržnom centru na početku Glavne ulice? Ona klimnu glavom. — Izlazim s posla u pola devet.
— Biću tamo.



Kolena su nam se gotovo dodirivala ispod malog stola u zađnjem delu restorana nadomak toaleta. Ispred nas su stajale tanjiri sa salatom i kafa, ali Rebeka nije jela. I još nije bila spremna da progovori.
Igrala se zlatnim krstićem koji joj je visio na lančiću oko vrata, vukući ga napred-nazad po lancu.
Razumela sam njenu nedoumicu. Želela je da ona bude ta koja će reći pravu informaciju, ali istovremeno nije htela da pusti buvu gde bi njeni prijatelji to mogli da čuju.
— Ne znam ništa, razumete? — reče Rebeka napokon.
— I sigurno ne znam ništa o ubistvima. Ali Bena je nešto pritiskalo u poslednje vreme.
— Možete li da budete određeniji, Rebeka?
— Pa, bio je neuobičajeno zlovoljan. Brecnuo se na nekoliko svojih pacijenata, što je, da vam kažem, bila retkost. Kada sam ga pitala šta je posredi, nije hteo da prizna da ga nešto muči.
— Poznavali ste Lorelaj?
— Naravno. Upoznali su se u crkvi i, iskreno govoreći, bila sam iznenađena što se Ben oženio njom. Mislim da je bio usamljen, a ona mu se divila. — Rebeka uzdahnu. — Lorelaj je bila prilično prostodušna. Bila je detinjasta žena koja je volela da ide u kupovinu. Niko je nije mrzeo.
— Interesantno zapažanje — rekoh. I to beše dovoljno ohrabrenja da navede Rebeku da kaže ono što je želela od samog početka.
Izgledala je kao da stoji na rubu odskočne daske, a bazen je daleko, daleko ispod nje. Ona udahnu i skoči.
— Da li znate za prvu gospođu O'Mali? - upita ona. — Znate li da se Sandra O'Mali ubila? Da se obesila u sopstvenoj garaži?


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četvrti juli

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 2:34 pm





Obuzeo me je onaj čudan osećaj kao da mi nešto gamiže po kosi koji često prethodi nekom otkriću.
— Da — rekoh — pročitala sam da je Sandra O'Mali izvršila samoubistvo. Šta znate o tome?
— Bilo je tako neočekivano — reče Rebeka. — Niko nije znao... nisam znala da je bila u takvoj depresiji.
— I zašto mislite da je sebi oduzela život?
Rebekaje viljuškom prebirala po svojoj cezar salati i konačno odložila pribor a da nije uzela ni zalogaj.
— Nikad nisam saznala — reče ona. — Ben nije pričao o tome, ali ako bih morala da nagađam, rekla bih da ju je on zlostavljao.
— Zlostavljao na koji način?
— Ponižavao je. Ponašao se prema njoj kao da je niko i ništa. Kad god bih čula kako joj se obraća, skupila bih se, kao da ne primećujem. — Ona pokaza kako, uvlačeći glavu među ramena, spuštajući bradu.
— Da li se ona žalila zbog toga?
— Nije. Sandra to ne bi uradila. Bila je tako poslušna, tako fina. Nije pisnula čak ni kada je počeo da je vara.
Točkovi u mojoj glavi su se sigurno okretali, ali još nisu imali čvrstu podlogu o koju bi se otisnuli. Rebeka napući usne s neodobravanjem.
— Viđao se s tom istom ženom godinama, nastavio je da se viđa s njom i nakon što se oženio Lorelaj, sigurna sam u to. Zvala ga je u ordinaciju sve do dana kada je umro.
— Rebeka — rekoh strpljivo, iako nisam mogla da podnesem tu neizvesnost ni sekund više. — Rebeka. Kako se zove druga žena?
Rebeka se zavali u stolici jer u tom trenutku dvojica muškaraca prođoše tik pored nas idući ka toaletu. Kada se vrata toaleta zatvoriše, ona se naže napred i prošaputa.
— Emili Heris — reče ona.
To ime mi beše poznato. Zamislila sam njene sjajno nakarminisane usne. Njenu ružičastu haljinu sa šarama.
— Žena koja radi za Pacifik houms nekretnine?
— To je ona.



Emili Heris sedela je za svojim stolom kada ja udoh u dugačku usku kancelariju s redom stolova poređanih uza zid s jedne strane. Njene lepe usne automatski se razvukoše u osmeh, koji postade još širi kadje me prepoznala.
— Oh, zdravo - reče ona. — Zar nisam srela vas i vašeg muža pre dve nedelje kod kuće na Oušn Koloni roudu? Imate divnog psa.
— Tako je — rekoh. — Ja sam poručnica Bokser. Radim u Policiji San Franciska. — Zatim joj pokazah značku.
Ženino lice se namah uozbilji.
— Već sam pričala s policijom.
— Sjajno. U tom slučaju sigurna sam da nećete imati ništa protiv da to ponovo učinite. Privukoh stolicu koja je stajala pored njenog stola i sedoh.
— Rekoše mi da ste doktor O'Mali i vi bili bliski prijatelji — rekoh.
— Nije me stid da priznam to što insinuirate. Taj čovek je bio nesrećan kod kuće, ali ja nisam bila pretnja njegovom braku i, da me đavo nosi, nisam imala ništa s njegovim ubistvom.
Dok sam je posmatrala, gospođica Heris stade da namešta sve olovke, papire i ostali kancelarijski pribor po svom stolu. Da posprema. Da dovodi sve u red. Šta li trenutno prolazi kroz glavu ove čistunice? Sta to zna o O'Malijevima?
— I vi ste ovlašćeni prodavac za njihovu kuću?
— To nije razlog da ubijete nekoga, zaboga. Jeste li ludi? Ja sam jedan od najuspešnijih agenata za nekretnine u ovoj oblasti.
— Smirite se, gospođice Heris. Nisam implicirala da ste ikoga ubili. Samo pokušavam da saznam nešto više o žrtvama jer radim na istrazi još jednog nerešenog ubistva.
— U redu. Još uvek sam malo potresena, znate.
— Naravno. Razumem vas. Da li ste prodali kuću?
— Ne još, ali imam jednu ponudu.
— Dobro. Da li biste mogli da mi pokažete kuću, gospođice Heris? Imam nekoliko pitanja, i nadam se da ćete moći da mi odgovorite na njih. Možda možete pomoći u rešavanju ubistva Bena O'Malija.



Reklamni leci Pacifik houms nekretnina bili su rašireni po stolu u predsoblju, i neko je bio promenio cveće u vazama otkako smo Džo i ja samostalno obavili razgledanje ove lepe kuće na Oušn Koloni roudu.
— Nemate ništa protiv da pođete sa mnom na sprat? -upitah agenta za nekretnine.
Gospođica Heris sleže ramenima, baci ključeve na sto pored ljiljana i pođe uza stepenice ispred mene.
Kada smo došli do vrata glavne spavaće sobe, ona zastade.
— Ne volim da ulazim u ovu sobu - reče ona, šarajući pogledom po bledozelenoj sobi s novim zelenim tepihom.
Mogla sam da zamislim scenu ubistva gotovo jednako dobro kao i ona. Pre samo tri nedelje telo Lorelaj O'Mali ležalo je prosutih creva na otprilike tri metra od mesta gde smo stajale.
Emili Heris proguta knedlu, pa mi se nevoljno pridruži ispred plakara. Pokazala sam joj sveže prefarban obris rupice koja se jedva nazirala na vratima plakara i još uvek vidljivi polumesec na mestu gde je Džoov palac ostavio otisak u git masi.
— Šta mislite o ovome? — upitah je.
Emilin glas utihnu i postade hrapav. — To me ubija, eto šta mislim — reče. — Očigledno je, zar ne? Snimao se u krevetu s Lorelaj. Rekao mi je da ne spava više s njom, ali izgleda da je lagao.
Lice joj se onda zgrči, i ona tiho zaplaka zagnjurivši lice u gužvu svetloplavih maramica koje je izvadila iz tašne.
— Oh bože, oh bože — jecala je. Posle nekog vremena ona izduva nos, pročisti grlo, pa reče. — Moja veza s Benom nema nikakve veze s njegovim ubistvom. Možemo li sada da izađemo odavde?
Ne ako se ja pitam. Bez obzira na to šta bih mogla da saznam od Emili Heris, za to nije postojalo bolje vreme nego sada, niti bolje mesto od ovog.
— Gospođice Heris.
— Isuse. Zovite me Emili. Ispričala sam vam sve te lične stvari.
— Emili. Stvarno moram da čujem vašu stranu priče.
— Dobro. Znate za Sandru?
Klimnuh glavom i, kao da sam izvukla čep, iz nje provali bujica reči.
— Zar ne mislite da me je izjedala pomisao da se ona ubila jer se Ben viđao sa mnom? — Brisala je maramicom natečene oči i suze ponovo krenuše.
— Ben je rekao da je Sandra bila ludača i da se zbog toga nije usuđivao da je ostavi. Ali nakon što se ubila, prestala sam da ga viđam na godinu dana.
— Onda se pojavila Lorelaj. Princeza. Ben je mislio da će za Kejtlin biti bolje da se što pre oženi, i šta sam ja mogla da kažem na to? Još sam bila udata, poručnice.
— Onda smo počeli ponovo da se viđamo.
— Kod mene, uglavnom. Ponekad u motelima. Zvučaće čudno, ali mislim da Lorelaj uopšte nije bilo briga za Kejtlin.
— Ali Ben i ja smo izvlačili maksimum iz datih okolnosti. Igrali smo se. On je mene zvao Kamila. Ja sam njega zvala Čarls. Njegovo visočanstvo. Bilo je zabavno. I mnogo mi nedostaje. Znam da me je Ben voleo. Znam da jeste.
Nisam rekla: onoliko koliko jedan podli, prevrtljivi seronja može nekoga da voli, ali jesam

otvorila vrata od plakara i pozvala agenta za nekretnine da uđe unutra.
— Molim vas, Emili.
Pokazala sam joj drugu rupicu na zadnjem zidu.
— Ova rupa prolazi kroz zid... do Kejtlinine sobe. Emili zinu i pokri lice rukama.
— Nikada nisam videla to. Ne znam ništa o tome! Moram da idem — reče ona, okrete se i istrča iz sobe.
Mogla sam da čujem lupu njenih visokih potpetica dok je silazila niza stepenice.
Sustigoh Emili u trenutku kad je grabila ključeve sa stočića u hodniku i otvarala ulazna vrata.
— Emili.
— Nemam više ništa da kažem — reče, dok je, dišući ubrzano, zatvarala i zaključavala vrata za nama. — Ovo je suviše bolno. Zar ne razumete? Volela sam ga!
— To mi je jasno — rekoh, idući ukorak s njom, pa stadoh pored vrata sa suvozačke strane dok je ona palila motor.
— Recite mi još samo jednu stvar — bejah uporna. — Da li je Ben poznavao čoveka po imenu Denis Egnju?
Emili otpusti ručnu i okrenu svoje uplakano lice k meni.
— Molim? Šta to govorite? Zar je prodao naše snimke tom ljigavcu?
Emili ne sačeka odgovor. Cimnu volan i dodade gas.
— To ću shvatiti kao potvrdan odgovor — rekoh linkolnu koji se udaljavao.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četvrti juli

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 2:34 pm







Prošla sam pored patrolnih kola stacioniranih na kraju Avenije Si Vju i podigla ruku u znak pozdrava. Onda sam smotala udesno na prilaz ispred Ketine kuće i parkirala eksplorer pored bonevila. Kit je, po svemu sudeći, vratio starog momka dok sam bila odsutna.
Pustila sam Martu u kuću i dala joj biskvit. Zatim sam se posvetila sekretarici koja je treptala.
Pritisla sam dugme „preslušaj" i stala da hvatam beleške u notesu.
Džo, Kler i Sindi su me zvale, zabrinuto moleći da im uzvratim pozive. Četvrta poruka bila je od Karoli Braun, koja me je zvala da navratim do škole na večeru.
Zatim je usledila poruka od šefa Starka, izrečena umornim glasom.
— Bokserova, vratili su nam kaiš iz laboratorije. Nazovi me.
Šef Stark i ja smo se jurili telefonom čitavog dana. Psovala sam dok sam prebirala po notesu tražeći njegov broj. Zatim ga nazvah.
— Sačekajte malo, poručnice — reče dežurni. — Okrenuću ga.
Začuh zvuk policijskog radija kako krči u pozadini. Tapkala sam noktima po kuhinjskom šanku i izbrojala do sedamdeset devet pre nego što se šef javio.
— Bokserova.
— Rezultati iz laboratorije su brzo stigli — rekoh. — Šta imamo?
— Bilo je brzo s razlogom. Nisu našli otiske, što me i ne iznenađuje. Nije bilo ni ičeg drugog, ako ne računaš goveđi DNK. Lindzi, kopilad je nakapala malo goveđe krvi na kopču od kaiša.
— Daj, ne zezaj!
— Znam. Sranje. Vidi, moram da idem. Naš gradonačelnik želi da popriča sa mnom. Šef spusti slušalicu i, boga mi, bilo mi ga je žao.
Izašla sam na trem, sela u plastičnu stolicu i digla noge na ogradu kao što me je Kler i savetovala.
Zurila sam preko svojih sandala i komšijskih dvorišta u plave vode zaliva.
Ponovo sam razmišljala o tom kaišu koji je jutros ležao na travnjaku i mrlji od krvi za koju se ispostavilo da je ćorak.
Jedna stvar beše jasna.
Ubice nisu pokušale da me ubiju.
Kaiš je bio upozorenje koje je trebalo da me otera odavde. Pitala sam se zašto bi se trudili oko toga.
Nisam razrešila ubistvo NN lica, i deset godina kasnije još uvek sam tapkala ovde u mestu.
U međuvremenu, ubice su bile na slobodi, a sve što su dobri momci imali bila je gomila pitanja u stilu „šta ako" i „otkud to", koja su nas mučila i nisu vodila nikuda. Nismo znali zašto.
Nismo znali ko.
I nismo znali gde će udariti sledeći put.
Osim toga, sve je bilo dobro da bolje ne može biti.



Porodice, to prokletstvo modernog doba, mesto na kom se šljam prošlih vremena još održava u životu, neguje i oplemenjuje. Ili je barem Posmatrač tako razmišljao ove večeri.
Otvorio je vrata od predsoblja i ušao u kuću s fasadom od ružičastog dekorativnog maltera koja je stajala visoko na Klif roudu. Farlijevi su izašli u provod, toliko sigurni u svojoj čauri bogatstva i privilegija da se nisu potrudili ni da zaključaju vrata.
Predsoblje je vodilo u kuhinju sa staklenim zidovima, koja je sva sijala obasjana poslednjim zracima zalazećeg sunca.
Ovo je samo izviđanje, podseti Posmatrač samog sebe. Uđi i izađi za manje od pet minuta. Kao i uvek.
Izvadio je fotoaparat iz unutrašnjeg džepa svoje jakne od meke kože i stao da kruži objektivom po sobi, praveći seriju digitalnih fotografija brojnih visokih prozorskih stakala s ramovima dovoljno širokim da kroz njih prođe čovek.
Zzzzk, zzzzk, zzzzk.
Kretao se brzo kroz kuhinju do dnevnog boravka Farlijevih, koji beše isturen tako da se nadnosio nad padinom brda. Svetlost boje ćilibara kupala je obližnju šumu, dajući baršunastoj kori eukaliptusa gotovo ljudska obličja, drveće je poput staraca posmatralo šta on to radi. Kao da su ga razumeli i odobravali mu.
Samo osmatram, reče on sebi opet. Situacija je bila isuviše složena, isuviše vruća sada da bi nastavili po planu.
On se brzo pope zadnjim stepeništem do spavaćih soba, pamteći koji pragovi najglasnije škripe, i da je ograda postojana i jaka. Nastavi dalje niz hodnik na drugom spratu, zalazeći u sve sobe čija vrata behu širom otvorena, fotografišući, pamteći detalje. Trkeljišući po sobama kao da je policajac koji pretresa osumnjičene.
Posmatrač pogleda na sat dok je ulazio u glavnu spavaću sobu. Prošla su skoro tri minuta. On brzo otvori garderober, onjuši mirise vera vanga i ermesa, pa zatvori vrata.
Strčao je niza stepenice do kuhinje, i taman je hteo da ode kad se setio podruma. Imao je dovoljno vremena da baci pogled.
On otvori vrata i odskakuta dole poput miša.
S njegove leve strane nalazio se prostran vinski podrum, a ispred perionica. Ali njegove oči zaustaviše se na vratima s desne strane.
Vrata behu u senci, zaključana katancem sa šifrom. Posmatrač je dobro baratao bravama i katancima. Bio je veoma umešan u manuelnim poslovima. Okretao je brojčanik ulevo dok nije osetio slabašan otpor, zatim udesno pa ponovo ulevo. Katanac škljocnu i Posmatrač otvori vrata.
Razaznao je opremu pri slabom podrumskom svetlu: računar, laserski štampač i mnogo riseva kvalitetnog fotopapira. Digitalni fotoaparati i kamere s opcijom noćnog snimanja.
Debela hrpa odštampanih fotografija stajala je uredno sređena na stolu.
On brzo uđe unutra i zatvori vrata za sobom. Pritisnu prekidač koji upali svetlo.
Samo bezazlena izviđačka misija, to je sve, jedna od mnogih.
Ali ono što je ugledao kada se svetla upališe umalo ga natera da se predomisli.



Miris mornarskog sosa lebdeo je u vazduhu dok sam išla stazom ka Karolinoj školi-internatu u viktorijanskom stilu. Zaklonila sam oči od poslednjih sunčevih zraka koji su se odbijali od prozora s mnoštvom okvira i pokucala mesinganim zvekirom na masivna ulazna vrata.
Tamnoputi dečak od nekih dvanaest godina otvori i reče:
— Pozdrav, gospo policajko.
— Ti si Edi, zar ne?
— Redi* (Engl.: ready-brz, hitar (Prim. prev.)) Edi — reče on, cereći se. — Kako ste znali?
— Imam prilično dobro pamćenje — rekoh mu.
— To je dobro, pošto ste policajac.
Po ulasku u kantinu, veliku otvorenu i prozračnu trpezariju koja je gledala na ulicu, dočekaše me veseli dečji povici.
Karoli me zagrli i reče mi da sednem u čelo stola.
— To je mesto za „počasnog gosta" - reče. S Elison, koja se grabila da sedne s moje leve strane, i Fern, malom crvenokosom devojčicom koja se borila da mi sedne zdesna, osetila sam se dobrodošlom i kao kod kuće u ovoj ogromnoj „porodici".
Činije sa špagetama i salatom s uljem i sirćetom kružile su oko stola, a kriške italijanskog hleba letele preko njega još dok su me deca saletala pitanjima i zagonetkama — koje sam ja odgonetala, a ponekad i grešila.
— Kad porastem — prošaputa Eli — hoću da budem baš kao ti.
— Znaš šta ja želim? Kada porasteš, hoću da budeš baš kao ti.
Karoli zatapša rukama, smejući se veselo.
— Ostavite Lindzi na miru — reče ona. — Pustite jadnu ženu da jede. Ona je naša gošća, ne nešto što vi treba da smažete zajedno s hranom.
Dok je ustajala da donese litarsku flašu kola-kole s kredenca, Karoli mi spusti ruku na rame, nagnu se bliže meni i reče:
— Nadam se da ti ne smetaju? Obožavaju te.
— Obožavam i ja njih.
Kada je suđe bilo sklonjeno a deca otišla gore da uče, Karoli i ja ponesosmo šolje s kafom i izađosmo na zastakljeni trem koji je gledao na igralište. Sele smo u identične stolice za ljuljanje i osluškivale pesmu cvrčaka u sumrak. Bilo je dobro imati prijateljicu u ovom gradu, i te večeri osećala sam posebnu bliskost s Karoli.
— Ima li vesti o onome ko je pucao na Ketinu kuću? — upita Karoli, s prizvukom zabrinutosti u glasu.
— Jok. Ali sećaš se onog tipa s kojim smo imale blizak susret u Konnomnu?
— Denisa Egnjua?
— Da. Uznemirava me već neko vreme, Karoli. A šef ne krije činjenicu da sunmjiči Egnjua za ubistva.
Karoli je izgledala lznenađeno, čak šokirano.
— Stvarno? Teško mi je da poverujem u to. Mislim, on stvarno jeste odbojan tip — reče ona, zastavši. — Ali ne mogu da ga zamislim kao ubicu.
— Upravo to su rekli i za Džefrija Damera.* (Serijski ubica iz SAD koji je u periodu 1978-1991. godine ubio 17

dečaka i muškaraca, uglavnom azijskog i afričkog porekla. Optužen je i osuđen za ubistva, silovanje, mučenje, sakaćenje, nekrofiliju i kanibalizam. (Prim. prev.)) Nasmejah se.
Zatim zadobovah prstima po naslonu za ruke; Karoli prekrsti ruke preko grudi, i pretpostavljam da smo se obe povukle u sebe da razmislimo o ubicama na slobodi.
— Ovde je prilično tiho, zar ne? — progovori Karoli napokon.
— Veoma. Sviđa mi se ovo mesto.
— Požuri i uhvati tog manijaka, u redu?
— Slušaj, ako te nekad bilo šta uznemiri, Karoli, čak i ako pomisliš da je u pitanju samo tvoja mašta, pozovi policiju. Onda pozovi mene.
— Naravno, hvala ti. Hoću. — Nakon što se ućutala za trenutak, Karoli reče: — Oni uvek budu uhvaćeni na kraju, zar ne, Lindzi?
— Skoro uvek — odgovorila sam, iako to baš i nije bila istina. Oni zaista pametni ne samo da ne budu uhvaćeni već prođu i neprimećeno.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četvrti juli

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 2:34 pm





Provela sam užasnu noć, ispresecanu košmarima o neprestanoj jurnjavi i pucanju iz kola, izbičevanim leševima i ubicama bez lica i imena. Dočekalo me je tmurno, sivo jutro, onakvo po kakvom vam se radije ne izlazi iz kreveta.
Ali Marti i meni bila je potrebna vežba, pa sam navukla svoju plavu trenerku, namestila pištolj u futrolu na ramenu i stavila mobilni u džep od teksas jakne.
Zatim Slatka Marta i ja krenusmo put plaže.
Olujni oblaci se su skupljali sa zapada, spuštajući nebeski svod tako blizu zaliva da su morske ptice koje su kružile među oblacima ličile na dirižable iz dokumentaraca o Drugom svetskom ratu.
Primetila sam nekoliko istrajnih duša kako džogiraju ili šetkaju daleko iza i ispred nas, pa pustih Martu s povoca. Ona pojuri za malim jatom vivaka, nateravši ih da prhnu u vazduh, a ja krenuh ka jugu umerenim korakom.
Nisam prešla ni četiristo metara kad poče da pada kiša. Nedugo zatim retke kapi se zgusnuše i zadobovaše žustrije po pesku, praveći u njemu malene kratere, čineći podlogu za trčanje tvrđom.
Okrenuh se da osmotrim gde je Marta, trčeći unatraške dovoljno dugo da vidim da se nalazi tik iza čoveka u žutoj kabanici s kapuljačom, na nepunih sto metara iza mene.
Okrenuh se i ubrzah korak, trčeći pravo u kišu koja me je nošena vetrom udarala po licu, kada mi Martin reski lavež privuče pažnju. Kidisala je na pete čoveka iza mene. Terala ga je!
— Marta — viknuh — dosta.
To je bila komanda da se vrati i stane pored mene, ali Marta me je potpuno ignorisala. Umesto toga, ona potera tipa dalje od mene pod pravim uglom, uzbrdo ka travnatom vrhu peščanih dina.
Tada sam shvatila da se Marta ne igra s njim. Ona me je štitila.
Kučkin sin.
Ponovo su me pratili!



Doviknuh: — Hej. Prestani da trčiš i pustiće te — ali ni pas ni čovek nisu obraćali pažnju. Konačno, jurnuh za njima, ali uspinjati se poroznim nagibom visine šest metara bilo je pomalo kao trčati pod vodom.
Sagla sam se nisko, grabeći pesak rukama, i napokon se ispentrala na travnatu zaravan koja je služila kao mesto za kampovanje na Fransis Biču. Sve jača kiša mi je lepila kosu preko lica, i za trenutak sam bila potpuno slepa.
Dok sam sklonila kosu iz očiju, osetila sam da je situacija izmakla kontroli. Divlje sam se osvrtala okolo, ali nisam mogla da vidim čak ni tipa koji me je pratio. Do đavola! Ponovo je nestao.
— Maar-taaaa.
Utom jedan žuti blesak iskoči odnekud iza toaleta i ulete u moje vidno polje — s Martom koja ga je još uvek pratila u stopu. Dok su grabili preko izletišta tip se ritao u trku ne bi li je šutnuo, ali nije uspevao da je se otrese.
Izvadih devetku iz futrole i viknuh:
— Stoj! Policja! Ali čovek u kabanici napravi slalom oko izletničkih stolova i u punom trku se sjuri ka šarenom pikapu koji je stajao na parkingu.
Marta ga nije puštala, režala je, grabila zubima za nogu, sprečavajući ga da uđe u vozilo. Vrisnuh ponovo:
— Policija! — i potrčah s napunjenim pištoljem držeći ga uperenog ispred sebe.
— Na kolena — naredih kada mi se našao u dometu. — Drži ruke tako da ih vidim. Spusti se na stomak, gospodine. Odmah!
Tip u kabanici uradi kako sam mu naložila, i ja brzo priđoh dok je uporna kiša pljuštala po nama.
Svukoh mu kapuljaču, držeći pištolj uperen u njegova leđa.
Odmah sam prepoznala tu plavu kosu, ali odbijala sam da poverujem u ono što sam videla. On podiže glavu i pogleda me očima koje su iskrile besom.
— Kite! Šta to radiš? Šta se dešava?
— Ništa, ništa, ništa. Samo sam pokušavao da te upozorim.
— Ma nemoj? Što me nisi nazvao na mobilni? — dahtala sam. Srce mi je tuklo: ba-bum, ba-bum.
Bože. Držim napunjen pištolj u rukama — ponovo.
Šutnuh Kita u jednu pa u drugu nogu, da ih rastavim, i pretresoh ga, i nađoh bakmaster lovački nož dužine 23 centimetra u kožnoj futroli koja mu je stajala za pojasom. Izvukoh nož i bacih ga u stranu. Ovo je postajalo sve gore i gore.
— Da li si rekao „ništa"?
— Lindzi, pusti me da ti objasnim.
— Prvo ja — rekoh. — Uhapšen si.
— Zašto?
— Zbog nošenja skrivenog oružja.
Stadoh tako da Kit može jasno da vidi i moj pištolj i izraz na mom licu koji je govorio da ću ga upotrebiti.
— Imaš pravo da ćutiš — rekoh. — Sve što kažeš može biti i biće upotrebljeno protiv tebe na

sudu. Ako nemaš advokata, on će ti biti dodeljen. Da li razumeš svoja prava?
— Pogrešno si me shvatila!
— Da li razumeš svoja prava?
— Da. Razumem ih.
Posegnuh u džep odjakne da uzmem mobilni. Kit se uzvrpolji, kao da je nameravao da strugne.
Marta ogoli zube.
— Ostani tu gde si, Kite. Ne bih volela da budem primorana da pucam u tebe.


128.

Nas troje smo bili u „kutiji", maloj sobi za ispitivanje sivih pločica u policijskoj stanici. Šef mi je već rekao da nije baš načisto s mojom odlukom.
Poznavao je Kita dvanaest godina kao automehaničara iz Čoveka na mesecu koji je pošteno zarađivao svoj hleb i majstorski sređivao kola.
Ali šef je poverovao mojim instinktima, bogu hvala, jer sam videla taj pogled u Kitovim očima koji me je iskreno uplašio do ludila. Bio je to isti bezdušni pogled koji sam i ranije viđala na licima sociopata.
Sedela sam preko puta Kita za iskrzanim metalnim stolom, s oboje se cedila kišnica, dok je šef Stark stajao leđima naslonjen na zid u ćošku prostorije. Iza neprozirnog stakla, ostali policajci su posmatrali, nadajući se da sam u pravu, da će uskoro imati još neki trag osim noža i predosećaja.
Od kad je uhapšen, Kit se povratio, i delovao je mnogo mlađe od svojih dvadeset sedam godina.
— Ne treba mi advokat — reče on, obraćajući se meni. — Samo sam te pratio. Devojke uvek znaju kad se sviđaju nekom momku. Ti si svesna toga, samo im kaži, u redu?
— Hoćeš da kažeš da si me uhodio — upitah. — To je tvoje objašnjenje?
— Ne, pratio sam te. To je velika razlika, Lindzi.
— Šta da kažem? Ne razumem. Zašto si me pratio?
— Znaš zašto! Neko je hteo da te povredi.
— Jesi li zato pucao na kuću moje sestre?
— Ja? Nisam ja to uradio. — Kitov glas puče i on poče da trlja čelo. — Sviđaš mi se, od samog početka. I sada ćeš mi to uzeti za zlo.
— Ideš mi na živce, ti mali balavče — promrmlja šef napokon. On priđe bliže i lupi Kita šakom po potiljku. — Budi muškarac. Šta si to uradio?
Kit se skupi, kao da se povlači u sebe. Spusti glavu na sto, vrteći njome s jedne na drugu stranu i zakuka grlenim jaucima koji kao da su dolazili s nekog beskonačno dubokog mesta gde vladaju jad i strah.
Ali ni sva kuknjava ovoga sveta ne bi mu pomogla. Nedavno su me nasamarile krokodilske suze, i to beše strašna greška koju neću ponoviti.
— Kite, plašiš me, drugar — rekoh mirnim glasom. — Trenutno si u velikoj nevolji, i zato nemoj biti glup. Reci nam šta si uradio da bismo tvoju priču preneli javnom tužiocu u što povoljnijem svetlu. Pomoći ću ti, Kite. Ozbiljno ti kažem. Zato mi reci. Hoćemo li pronaći mrlje od krvi na tvom nožu?
— Neeee — stade da zavija. — Nisam učinio ništa loše.
Mišići na licu mi se opustiše. Nasmeših se. Stavih svoju ruku preko njegove.
— Hoćeš li se osećati komotnije ako skinemo ove lisice?
Podigoh pogled ka šefu, koji klimnu. On izvadi ključeve iz džepa od košulje i otključa bravicu. Kit povrati svoju smirenost. Protrese ruke, raskopča rajsferšlus na kabanici, pa je baci preko naslona stolice. Onda skide džemper koji je nosio ispod.
Da sam stajala, kolena bi me izdala i pala bih na pod.
Kit je nosio narandžastu majicu s utisnutim logoom Destilerije, turističkog restorana na Autoputu br. 1 u Mos Biču.
Bila je to identična majica kakvu je NN lice br. 24 nosilo kada je bilo izbičevano i ubijeno pre

deset godina.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četvrti juli

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 2:35 pm







129.

Kit vide kako zurim u njegovu majicu.
— Sviđa ti se? — upita on veselo, osmehujući se kao da smo opet u njegovoj garaži. — Ova majica je praktično raritet — reče. — Destilerija. više i ne prodaje majice.
Možda ne, ali njena krvava bliznakinja bila je zaključana u sobi s dokazima u sedištu policije.
— Gde si bio pretprošle noti, Kite? — pritisnula sam ga.
— Da li poseduješ oružje?
— Na šta si hteo da me upozoriš?
— Reci mi nešto u šta mogu da poverujem.
Isprva se inatio, zatim blesavio, pa plakao, a ponekad je samo ćutao. Kako su sati prolazili, Stark nastavi da ispituje Kita, i upita ga da li je poznavao žrtve nedavnih ubistava.
Kit priznade da lh je sve poznavao.
Takođe nam je rekao da zna skoro svaku osobu koja je živela u Half Mun Beju ili prošla kroz njegovu benzinsku pumpu na raskršću.
— Imamo svedoka — reče šef, naslanjajući se obema rukama o sto, fiksirajući Kita pogledom koji je mogao da prosvrdla čelik. — Viđen si, prijatelju moj, kako izlaziš iz kuće Sardučijevih iste večeri kada su ubijeni.
— Ma, daj, Pite. Nemoj me zasmejavati. To je tako trulo.
Tapkali smo u mestu, i svakog trenutka Kit bi mogao da kaže: „Optužite me za nošenje noža i pustite me odavde", i imao bi pravo da plati kauciju i odšeta.
Ustadoh od stola i obratih se šefu saosećajnim glasom, stojeći Kitu nad glavom.
— Znate šta? Nije on to uradio, šefe. Bili ste u pravu. Nema on to u sebi. Pogledajte. Nije previše bistar i nije mu baš svaka daska na broju. Mislim, žao mi je, Kite, prilično si dobar kad treba prčkati oko motora, ali glupo je i pomisliti da imaš petlju da odradiš ta ubistva. A da pri tom ne ostaviš ni traga? Nema šanse.
— Da, samo traćimo vreme — reče šef, sledeći moj primer.
— Ovaj mali propalitet ne bi mogao da ukrade ni sitniš iz sata za parkiranje. Kit okrete glavu ka šefu, pa prema meni, pa opet ka šefu.
— Jasno mi je šta radite — reče on.
Ignorisala sam ga, nastavljajući da se obraćam direktno šefu.
— I mislim da ste bili u pravu po pitanju Egnjua — nastavih.
— E, taj baja ima muda da smrsi nekome konce oči u oči. Da gleda kako se koprcaju. Da gleda kako umiru. A ima i klikere da prođe s tim nekažnjeno.
— Da. Pošto ima jake veze i sve to — reče šef, nameštajući kosu na zatiljku. — To već ima smisla.
— Ne bi trebalo tako da pričate — promrmlja Kit. Okrenuh se k njemu s upitnim izrazom lica.
— Kite, ti znaš Egnjua — rekoh. — Šta ti misliš? Je li on taj koga tražimo?
Beše to kao da je tajmer otkucao do kraja i bomba eksplodirala negde daleko pod zemljom. Prvo se osetilo podrhtavanje, zatim grmljavina, a onda se sve razletelo u paramparčad.
— Denis Egnju — odreza Kit prezrivo. — Taj usrani bivši pornićar s kurcem umesto mozga. Ima

sreće što nisam njega ubio. I verujte mi, razmišljao sam o tome.
Kit sklopi šake i lupi njima jako o sto, na šta olovke, notes i konzerve soka poskočiše.
— Vidi. Pametniji sam ja nego što ti misliš, Lindzi. Ubijanje tih ljudi bilo je nešto najlakše što sam ikada uradio.


130.

Na Kitovom licu ocrtavao se isti onaj izraz hladnog besa koji sam videla kada sam mu prislonila pištolj uz vrat. Ovog Kita nisam poznavala.
Ali morala sam da ga upoznam.
— Skroz ste me pogrešno pročitali, oboje — reče on. — Čak i ako me navlačite, nema veze. Više mi je svega dosta. Nikog nije briga.
Kada je Kit izgovorio „Nikog nije briga", skljokala sam se u stolicu. Deca Kabotovih su farbom u spreju ispisala te iste reči na zidu gde su ubili svoje žrtve. Kao i ubica NN lica br. 24, deset godina ranije.
— Šta ti to znači „Nikog nije briga"?
Kit me fiksirao svojim ledenoplavim očima.
— Ti si ovde pametnica, zar ne? Prokljuvi sama.
— Nemoj da me zavitlavaš, Kite. Mene je briga. I stvarno te slušam.
Dok je video-kamera beležila njegovo priznanje, beše to kao ostvarenje sna svakog policajca. Kit je odao sve: imena, datume, detalje koje je samo ubica mogao da zna.
Pričao je o tome kako je koristio različite noževe, različite kaiševe, opisivao svako ubistvo, uključujući način na koji je prevario Bena O'Malija.
— Da, udario sam ga kamenom pre nego što sam mu prerezao grlo. Bacio sam nož niz padinu pokraj puta.
Kit je iznosio detalje po redu, uredno, kao da otvara pasijans, i oni behu dovoljno ubedljivi da ga višestruko osude. Ali ipak mi je bilo teško da poverujem da je sva ta krvava ubistva počinio samostalno.
— Sam si ubio Džoa i Anamariju Sarduči? Bez borbe? Šta si ti, Spajdermen?
— Počinješ da shvataš, Lindzi. — On se baci napred, stružući stolicom po podu, unoseći mi se u lice.
— Omađijao sam ih i potčinio svojoj volji — reče on. — I bolje bi ti bilo da poveruješ u to.
Radio sam sam. Prenesi to tužiocu. Da, ja sam Spajdermen.
— Ali zašto? Šta su ti ljudi tebi ikada skrivili? Kit zavrte glavom kao da me sažaljeva.
— Ne bi ti to razumela, Lindzi.
— Probaj me.
— Ne — reče on. — Završio sam s pričom.
I to je bilo to. Prođe rukom kroz plavu kosu, sruči ostatak koka-kole i nasmeši se ljubazno, kao da se klanja publici.
Poželela sam da ga udaram po njušci sve dok mu ne izbrišem taj samozadovoljni izraz lica. Svi ti ljudi poklani, bez ikakvog smisla.
Zašto nam ne bi rekao zašto je to uradio?
Ipak, bio je to sjajan dan za dobre momke. Kit Hauard je priveden, uzeti su mu otisci, vraćen je u lisice i odveden u pritvor da čeka premeštaj i suđenje u San Francisku.
Na izlasku sam svratila do kancelarije šefa Starka.
— Šta nije u redu, Bokserova? Gde je šampanjac?

— Nešto me muči, šefe. On štiti druge, sigurna sam u to.
— To je tvoja teorija. Znaš šta? Ja mu verujem. Rekao je da je pametniji nego što mislimo, i ja mu odajem priznanje da je veliki pametnjaković kakav tvrdi da jeste.
Uputih šefu umoran osmeh.
— Jebiga, Bokserova. Priznao je. Budi srećna. Ova ptičica je uhvaćena. Dozvoli da budem prvi koji će da ti čestita, poručnice. Sjajan ulov. Sjajno ispitivanje. Sada je gotovo. Hvala bogu, konačno je gotovo.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četvrti juli

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 2:35 pm





Telefon zazvoni, prenuvši me iz tako dubokog sna da sam pomislila da sam u Kanzasu. Pipala sam okolo u mraku tražeći slušalicu.
— Ko je? — zakreštah.
— Ja sam, Lindzi. Izvini što zovem ovako rano.
— Džo. — Privukla sam sat bliže sebi; crvene svetleće brojke pokazivale su 5:15. Obuze me slutnja. — Jesi li dobro? Šta nije u redu?
— Sa mnom je sve u redu — reče on, smirenim, toplim, zavodljivim glasom. — Gomila se skupila ispred tvoje kuće, doduše.
— Hvataš to preko satelita?
— Ne, upravo sam upalio TV.
— Sačekaj malo - rekoh.
Podoh preko sobe i povukoh ivicu zastora na prozoru.
Dvojica izveštača nameštala su se na travnjaku, a tehničko osoblje je razvlačilo kablove do kombija sa satelitskim tanjirima koji su bili parkirani kružno uz ivičnjak poput zaprežnih kola na Divljem zapadu.
— Sad ih vidim — rekoh, vraćajući se u krevet. — Opkolili su me. Sranje.
Navukla sam prekrivač, ušuškala se i, ugnezdivši telefon između lica i jastuka, imala sam osećaj da mi je Džo blizu, kao da smo u istoj vremenskoj zoni.
Pričali smo dobrih dvadeset minuta, pravili planove da se vidimo kad se ja vratim u grad, i slali poljupce jedno drugom kroz slušalicu. Onda sam ustala, obukla se, stavila malo šminke i izašla ispred Ketine kuće.
Reporteri su se skupili i gurnuli mi buket mikrofona u lice. Treptala sam na jutarnjem svetlu, rekavši samo: — Žao mi je što ću vas razočarati, ali ne mogu da komentarišem, znate kako je. Ovo je slučaj šefa Starka, i moraćete da popričate s njim. T-t-to je sve, narode!
Vratih se u kuću, smešeći se samoj sebi, i zatvorih vrata za salvom pitanja i odjecima moga imena. Namakoh rezu na vrata i isključih zvono na telefonu. Skidala sam zabeleške o zločinima s plutane table u dečjoj sobi kad videh da me Sindi i Kler zovu na mobilni putem konferencij skog poziva.
— Gotovo je — rekoh im, ponavljajući šefove reči. — Barem je meni tako rečeno.
— Kako stvari stvarno stoje, Lindzi? - upita moja intuitivna, izuzetno skeptična drugarica Sindi.
— Čoveče, ti si pametna.
— Aha. Dakle, šta se dešava?
— Ovo je nezvanično. Klinac je veoma ponosan na sebe što je dospeo u kuću slavnih za psihopate i ubice. Aja nisam sigurna da je to u potpunosti zaslužio.
— Da li je priznao ubistvo NN lica? — upita Kler.
— Vidi ti nju — rekoh. — Još jedna pametnica.
— Dakle?
— Ne, nije.
— Dobro, a šta ti misliš?
— Ne znam u šta da verujem, Kler. Bila sam ubeđena da je onaj koji je ubio ove ljude ubio i NN lice. Možda sam pogrešila.



Beše to retka situacija za mene: sedela sam na zadnjem sedištu patrolnih kola s Martom. Spustila sam prozor, raskopčala dugmad na blejzeru, i posmatrala rastuće uzbuđenje u Glavnoj ulici.
Paradni orkestar štimovao je instrumente u sporednoj ulici gde su mladi izviđači i vatrogasci ukrašavali kamione s prikolicama, praveći od njih platforme za paradu. Ljudi na merdevinama kačili su ukrase preko ulice, a zastave su vijorile s bandera. Gotovo da sam mogla da osetim miris viršli i kobasica kako se peku na žaru. Bio je Četvrti juli.
Moj novi drugar, pozornik Nunan, ostavio nas je ispred policijske stanice, gde je šef Stark stajao pred gomilom posmatrača i novinara.
Dok sam se probijala kroz gužvu, gradonačelnik Tom Heferon izađe iz stanice u kremastim bermudama, polo majici i s kapom za pecanje koja mu je skrivala ćelavo teme. Rukova se sa mnom i reče:
— Nadam se da ćete svaki odmor provoditi u Half Mun Beju, poručnice. Zatim kucnu mikrofon i gomila utihnu.
— Dragi moji. Hvala što ste došli. Ovo je uistinu Dan nezavisnosti - reče on pomalo drhtavirn glasom. — Slobodni smo, slobodni da nastavimo s našim životima.
Podiže ruku da stiša aplauz.
— Prepuštam reč vašem šefu policije, Piteru Starku.
Šef beše u punoj uniformi, sa sve mesinganom dugmadi, sjajnom značkom, i pištoljem. Dok se rukovao s gradonačelnikom, uglovi usana mu se izviše nagore i, da, on se osmehnu. Onda pročisti grlo i saže se nad mikrofon.
— Imamo osumnjičenog u pritvoru, i on je priznao ubistva koja su držala u strahu žitelje Half Mun Beja. — Poklič oduševljenja podiže se kroz jutarnju maglu i neki ljudi počeše otvoreno da plaču od olakšanja. Jedan dečačić donese upaljenu prskalicu do podijuma i predade je šefu.
— Hvala ti, Rajane. Ovo je moj sin - reče on okupljenima, gotovo zagušen emocijama. — Neka to ostane kod tebe, važi? — Šef uze dečaka i postavi ga kraj sebe, držeći ruku na njegovom ramenu dok je nastavljao s govorom.
Reče da je policija obavila svoj posao, da ostalo zavisi od javnog tužioca i pravosudnog sistema. Onda se zahvali meni „na neizmernoj pomoći koju sam pružila ovdašnjoj policiji" i, uz još brojnije i glasnije klicanje, on predade mesinganu medalju na traci svom sinu. Jedan pozornik je pridržao dečakovu prskalicu dok je Rajan kačio medalju Marti oko vrata. Njeno prvo odlikovanje.
— Dobra kuca — reče šef.
Stark zatim odade priznanje svakom policajcu pod svojom komandom i državnoj policiji za sve što su bili uradili „da zaustave ovaj talas zločina jednog čoveka, koji je odneo živote nevinih građana".
Što se mene tiče, time što sam uhvatila ubicu ponovo sam bila u sopstvenoj milosti. Još uvek sam bila „prokleto dobar policajac".
Ali čak i dok sam uživala u trenutku, borila sam se s jednom mišlju koja mi nije davala mira. Ona beše poput malog dečaka koji je mahao prskalicom i zahtevao da mu se pokloni pažnja.
Beše to jedna takva misao.
Šta ako „talas zločina jednog čoveka" nije okončan?



Te večeri, vatrometi su se neprestano rasprskavali i prštali iznad luke Pilar Point i rascvetavali se na nebu u raznim bojama. Stavila sam jastuk preko glave, ali to gotovo nimalo nije umanjilo buku.
Moj proslavljeni pas podvukao se duboko pod krevet, prislonivši glavu uza zid.
— Nije to ništa, Bu. Ubrzo će biti gotovo. Glavu gore.
Zaspala sam, ali iz sna me je trgao metalni, čegrtavi zvuk okretanja ključa u bravi. Marta ga je takođe čula, i izletela iz sobe ka ulaznim vratima, resko lajući.
Neko je ulazio na vrata.
Sve se odigralo veoma brzo.
Dohvatila sam pištolj, skliznula s kreveta na tepih, dok mi je puls ubrzavao udarajući poput malja, i puzeći se uputila ka prednjem delu kuće.
Dodirivala sam zidove, brojeći dovratke između moje i dnevne sobe, sa srcem u grlu, kad videh nečiju tamnu figuru kako ulazi u kuću.
Uspravih se u čučanj, stežući svoju pucaljku obema rukama lspred sebe, i viknuh:
— Stavi jebene ruke tako da mogu da ih vidim. Odmah.
Začu se piskav vrisak.
Mesečina koja se razlila po sobi iz okvira otvorenih vrata osvetli prestrašeno lice moje sestre.
Malo dete koje je nosila u naručju vrištalo je zajedno s njom.
Gotovo da sam i sama vrisnula.
Ustadoh, sklonih prst s obarača, i pustih da mi ruka s pištoljem klone uz bok.
— Ket, ja sam. Izvini, molim te. Dosta, Marta! Dosta!
— Lindzi? — Ket pođe k meni, nameštajući Meridit u naručju. — Da li je taj pištolj napunjen?
Bridžid, od samo šest godina, išla je za mojom sestrom. Zagnjurila je lice u mlitavu plišanu životinju i prodorno zavijala.
Ruke su mi se tresle, a pritisak mi je bubnjao u ušima.
Oh, bože. Mogla sam da upucam rođenu sestru.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četvrti juli

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 2:35 pm






Spustila sam pištolj na sto i zgrabila Ket i Meridit u jak zagrljaj.
— Izvini — rekoh. — Izvini, molim te.
— Zvala sam i zvala — reče Ket meni u rame. Zatim se odmače.
— Nemoj da me uhapsiš, u redu?
Uzeh Bridžid i zagrlih je, ljubeći njen vlažni obraz, držeći njenu slatku glavu svojom rukom. - Marta i ja nismo htele da te uplašimo, dušice.
— Hoćeš ostati s nama, tetka Lindzi?
— Samo ovu noć, dušo.
Ket upali svetlo i osvrnu se uokolo gledajući popunjene rupe od metaka u zidu.
— Nisi se javljala — reče Ket. — A na sekretarici više nije bilo mesta za poruke.
— Napunili su je novinari — rekoh joj dok mi je srce još uvek tuklo. — Oprosti molim te što sam te onako prepala.
Ket pruži slobodnu ruku, okrenu mi glavu k sebi i poljubi me u obraz.
— Ti si prokleto jeziv policajac, znaš?
Podoh s Ket i devojčicama do njihove sobe, gde smo umirile jedna drugu, i decu koja su šmrcala.
Obukosmo im pidžame i ušuškasmo ih u krevete.
— Pratila sam vesti — reče Ket dok je zatvarala vrata dečje sobe za nama. — Je l' istina?
Uhvatila si tipa i ispostavilo se da je to Kit? Ja znam Kita. Sviđao mi se.
— Da, i meni se sviđao.
— I kakva su to kola na prilazu? Izgledaju kao ujka Dagijeva kola.
— Znam. To je poklon za tebe.
— Zezaš me. Ozbiljno?
— To ti je poklon od mene, Ket. Želim da ga uzmeš.
Zagrlih sestru ponovo, veoma snažno. Želela sam da kažem: — Sada je sve u redu. Uhvatili smo kopile. - Ali rekoh samo: — Sutra idemo na probnu vožnju.
Poželeh joj laku noć i, dok je moja sestra punila kadu, povedoh Martu niz hodnik i otvorih vrata od moje sobe. Upalih svetlo i ostadoh skamenjena u dovratku.
Zapravo, opet je malo falilo da vrisnem.



Karolina mala, Elison, sedela je na mom krevetu. To je bilo dovoljno da me uplaši samo po sebi
— ali njen izgled me je uplašio još i više. Eli je bila bosonoga, na sebi je imala tanku spavaćicu s bretelama, i plakala je kao kiša.
Spustih pištolj i pridoh joj, kleknuvši, i uhvatih je za sitna ramena.
— Eli? Eli, šta nije u redu? Šta nije u redu?
Osmogodišnjakinja mi se baci u zagrljaj, čvrsto mi obavivši ruke oko vrata. Jecala je, drhteći celim telom. Zagrlihje i zasuh pitanjima, ne dajući joj čak vremena ni da odgovori.
— Jesi li povređena? Kako si dospela ovde, Eli? Šta, zaboga, nije u redu? Elison reče:
— Vrata su bila otvorena, pa sam ušla.
Utom nove suze potekoše izazvane nekom tajanstvenom mukom koju nisam mogla da pojmim.
— Reci mi šta se desilo, Eli — rekoh, odvojivši je od sebe, zagledajući je, tražeći povrede. Stopala joj behu prljava i izranavljena. Ketina kuća nalazila se na oko kilometar i po od škole i s druge strane autoputa. Elison je dovde došla pešice.
Ponovo sam pokušala da izvučem neke odgovore, ali Eli nije bila u stanju da govori smisleno.
Privila se uz mene, gutajući vazduh, gušeći se u suzama, tako da ništa nisam mogla da je razumem.
Navukla sam farmerke preko plave svilene pidžame i nazula patike za trčanje. Ubacila sam glok u futrolu na ramenu i pokrila ga teksas jaknom.
Umotala sam Eli u moju trenerku s kapuljačom i uzela je u naručje. Ostavljajući Martu u sobi, pošla sam s Eli do ulaznih vrata.
— Dušo — rekoh histeričnom detetu - vodim te kući.



Ketin forester stajao je parkiran iza eksplorera, blokirajući ga. Ključevi od bonevila behu u bravi, i veliki zlatni čamac bio je okrenut ka putu.
Stoga sam posadila Eli na zadnje seđište i privezala joj pojas, sela za volan i okrenula ključ. Motor glatko zabrunda i ožive. Na Autoputu br. i dadoh migavac da skrenem ka severu, ka školi, obasjana svetlošću vatrometa koji je praskao na nebu. Na moje zaprepašćenje, Elison povika:
— NE!
Pogledah u retrovizor i videh njeno bledo lice i širom razrogačene oči. Ona pokaza prstom ka jugu.
— Hoćeš da idem na tu stranu?
— Lindzi, molim teee. Požuri.
Elisonin strah i žurba behu gotovo opipljivi. Mogla sam samo da poverujem devojčici, pa poterah kola južno sve dok Eli ne prošaputa sa zadnjeg sedišta:
— Skreni ovde — na jednoj usamljenoj raskrsnici.
Praštanje praznične pirotehnike koje je dopiralo odozgo pumpalo je adrenalin u moj ionako preopterećeni sistem. U poslednje vreme bilo je previše pucnjave i svaki prasak sam doživljavala kao ispaljeni metak.
Poterah bonevil brže vijugavim prašnjavim putem koji beše Klif roud, proklizavajući gumama pri skretanju kao da vozim traktor po mokroj travi. U glavi mi se javi Kitov glas kako me prekoreva: — Ne možeš ovo da radiš, Lindzi. Toje luksuzan auto.
Vozila sam kroz tunel eukaliptusovog drveća koji je potpuno skrivao nebo i na čijem kraju se konačno ukaza planinski pejzaž. Napred i sleva u odnosu na nas nalazila se kuća s dekorativnom fasadom koja se pribijala uz padinu.
Pogledah ponovo u retrovizor.
— Šta sad, Eli? Koliko još?
Elison pokaza na okrugli toranj kuće. Zatim prekri lice rukama. Glas joj beše jedva čujan.
— Stigli smo.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četvrti juli

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 2:36 pm







Zaustavih kola pokraj puta i stadoh da zagledam kuću — trospratna kula od staklenih okana i fasade od dekorativnog maltera. Dva tanka zraka svetlosti pomerala su se sporadično na donjem spratu.
Svetlost baterijskih lampi.
Osim toga, kuća beše u mraku.
Očigledno, unutra su bili ljudi kojima tu nije bilo mesto. Potapšah džepove svoje teksas jakne i pripade mi muka čak i pre nego sam shvatila da sam u pravu: ostavila sam mobilni na stočiću kraj kreveta. Mogla sam da ga zamislim kako leži naslonjen uz sat.
To je bila veoma loša vest.
Nisam imala radio u kolima, niti podršku, i nisam nosila pancirni prsluk. Ako je zločin u toku, ući sam u kuću i nije baš dobra ideja.
— Eli — oslovih je. — Moram da odem po pomoć.
— Ne možeš, Lindzi — reče ona šapatom. — Svi će umreti.
Posegnuh iza i dodirnuh joj lice. Eline usne behu obešene, poverenje u njenim očima beše srceparajuće.
— Lezi na zadnje sedište — rekoh devojčici. — Čekaj me i ne mrdaj dok se ne vratim.
Eli leže lica priljubljenog uz sedište. Spustih ruku na njena leđa, i potapšah je nežno. Onda izađoh iz kola i zatvorih vrata za sobom.



Jarka mesečina plavila je brdoviti teren, bacajući duge senke koje su obmanjivale oko navodeći čoveka da pomisli da mu se ispod nogu otvaraju provalije. Koristeći se zaklonom od žbunja pokraj puta, obišla sam čistinu dok se nisam dokopala višeg terena, odakle nisam mogla biti viđena iz kuće.
Skupoceni terenac beše parkiran blizu kuće odmah uz običan drveni dovratak. Kvaka se lako okrenu u mojoj ruci i vrata se otvoriše otkrivajući predsoblje.
Pipala sam u mraku, napredujući do prostrane kuhinje. Odatle sam ušla u dnevni boravak s visokom tavanicom koji je sijao na mesečini.
Držala sam se zida, provlačeći se iza dugačkih kožnih kauča i velikih saksija s palmama i pampas travom. Podigla sam pogled taman na vreme da uočim kako zrak baterijske lampe nestaje na vrhu stepeništa.
Izvadih pištolj i stadoh da se uspinjem stepeništem pokrivenim tepihom, preskačući po dva stepenika odjednom, čučnuvši na vrhu.
Osluškivala sam trudeći se da razaznam zvuke pored sopstvenog disanja i čuh tiho mrmljanje koje je dopiralo iz sobe na kraju hodnika.
Prodoran ženski vrisak utom se prolomi vazduhom. Jurnuh ka vratima, okrenuh kvaku, šutnuh vrata nogom.
Obuhvatih scenu jednim pogledom. U sobi je stajao veliki bračni krevet u kom je sedela neka žena leđima oslonjena na dasku iznad uzglavlja. Figura u crnom držala je nož prislonjen ženi uz grlo.
— Ruke uvis — dreknuh. — Baci nož, odmah!
— Prekasno je — reče neki glas. — Samo se okreni i gubi se odavde. Posegnuh za prekidačem na zidu i upalih svetlo.
Ono što ugledah bilo je užasno, zaprepašćujuće, neverovatno. Uljez sa nožem bila je Karoli Braun.



Karoli se spremala da počini ubistvo. Moj mozak je verglao u mestu dok sam pokušavala da pojmim nepojmljivo. Kada je opet ubacio u brzinu, odreagovah uzvikujući naredbu iz sveg glasa.
— Udalji se od nje, Karoli. Drži ruke tako da ih vidim.
— Lindzi — reče ona smirenim tonom koji me je izluđivao.
— Lepo te molim da odeš. Ona je mrtva žena, bez obzira na sve. Ne možeš me zaustaviti.
— Poslednja šansa — rekoh, zapinjući oroz. — Baci nož ili ću te ubiti.
Žena u krevetu je cvilela dok je Karoli pogledom odmeravala razdaljinu između nas dve i procenjivala koliko će joj vremena trebati da prereže ženi grlo pre nego što joj ja prosviram mozak.
Ja sam procenjivala isto to.
— Praviš ogromnu grešku - reče Karoli sa žalom u glasu. — Ja sam ovde pozitivac, Lindzi. Ova spodoba koju vidiš ovde, ova Melisa Farli, najgore je đubre.
— Baci nož ovamo veoma pažljivo — rekoh, stiskajući glok tako jako da su mi zglavci pobeleli.
Da li bih mogla da pucam u Karoli kad bih morala? Stvarno nisam znala.
— Ti nećeš pucati u mene — reče ona zatim.
— Mislim da zaboravljaš ko sam ja.
Karoli htede ponovo da progovori, ali je rešenost na mom licu zaustavi. Pucala bih u nju, i ona je bila dovoljno pametna da to shvati. Nasmeši se tužno. Onda baci nož na tepih ispod naših nogu.
Sutnuh nož pod kredenac, pa naredih Karoli da se spusti na pod.
— Na kolena! — povikah. — Drži ruke ispred sebe!
Oborih je na pod, rekoh joj da ukrsti ruke iza vrata, stavih joj lisice, i pretresoh je ali ne nađoh ništa osim tankog kožnog kaiša oko njenog pasa.
Zatim skrenuh pogled ka ženi u krevetu.
— Melisa? Jesi li dobro? Zovi policiju. Reci im da je nasilan zločin u toku i da je jednom policajcu potrebna pomoć.
Žena posegnu za telefonom pokraj kreveta još dok je gledala u mene.
— On drži mog muža - reče ona. - Neki čovek je u kupatilu s Edom.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četvrti juli

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 2:36 pm







Ispratila sam uplašeni pogled Melise Farli preko senki do vrata s leve strane kreveta.
Vrata se polako otvoriše, i muškarac ukočeno stupi u sobu, očiju razrogačenih iza naočara poprskanih krvlju.
Zapazila sam sve dok mi se čovek primicao: crnu majicu natopljenu krvlju; kaiš, skinut s njegovih pantalona, koji se klatio sa srebrne kopče u levoj ruci; gadan lovački nož koji je stiskao u desnoj.
Pokušala sam da predvidim sled događaja, ne razmišljajući o tome gde je nož sada, već 'gde te biti.
— Baci oružje! — vrisnuh na njega. — Baci ga odmah ili pucam!
Muškarčeva usta se razvukoše u zlokoban kez, dajući mu strašan izgled nekoga ko je spreman da umre. Nastavio je da mi se primiče, podižući krvavi nož.
Vid mi se suzio da bih mogla da se koncentrišem na ono što je bilo važno za moj opstanak. Bilo je previše toga na šta se trebalo koncentrisati, previše toga što bi trebalo staviti pod kontrolu.
Karoli je bila iza mene, nesputana, osim lisica na rukama.
Čovek s nožem je toga takođe bio svestan. Usna mu se izvi u osmeh. On reče:
— U-u-ustaj! Možemo da je savladamo.
Kalkulisala sam šta će se desiti ako budem pucala u njega. Bio mi je na manje od tri metra udaljenosti.
Čak i ako ga pogodim pravo u grudi, čak i ako mu zaustavim srce, bio mi je preblizu. Nastavljao je da ide k meni.
Nanišanila sam, krenula da povlačim obarač i utom je Melisa Farli zabauljala preko kreveta, bacajući se ka kupatilu.
— Ne — viknuh. — Ostani gde si.
— Moram kod svog muža!
Uopšte nisam čula da se vrata otvaraju iza mene. Uopšte nisam čula da još neko ulazi u sobu.
Ali odjednom je bila tu.
— Bobi, nemoj! — vrisnu Elison.
I za jedan dugačak sekund sve se umiri.



Čovek koga je Elison nazvala Bobijem zaledi se u mestu. Ohladio se i videh kako mu lice poprima zbunjen izraz.
— Elison — reče on — trebalo bi da si kod kuće.
— Bobi! — Mucanje me nije navelo da se setim, ali sada sam mu poznala lice. Bio je to Bob Hinton, advokat iz grada koji je naleteo na mene biciklom. Nisam imala vremena da shvatim kako se on tačno uklapa u ovu sliku.
Elison dolebde iz pozadine kao u snu. Priđe Bobu Hintonu i stavi mu ruke oko struka. Htedoh da je sprečim, ali pre nego što sam uspela da prozborim Hinton je obujmi rukama i čvrsto je zagrli.
— Sestrice — prošaputa on — ne treba da budeš ovde. Ne treba da vidiš ovo.
Pritisak mi splasnu, a obarač pištolja postade klizav od znoja. I dalje sam nišanila u Hintona.
Pomerih se da zauzmem bolji ugao, a Hinton okrenu ošamućenu devojčicu k meni. I sam beše vidno ošamućen.
— Bobe — rekoh, trudeći se da zvučim što iskrenije. Želela sam da mi poveruje. - Izbor je tvoj.
Ali razneću ti glavu ako ne baciš taj nož i ne klekneš dole.
Bob se poguri, skrivajući lice iza Elisonine glave, pretvarajući je u živi štit. Znala sam da će joj sada prisloniti nož uz grlo i reći mi da bacim pištolj. Moraću to da učinim.
Nisam očekivala izraz neizrecive tuge koji mu je prešao preko lica kada je prislonio svoj obraz uz Elisonin. — Oh, Eli, Eli, previše si mlada da bi razumela.
Eli odmahnu glavom.
— Znam sve, Bobi. Moraš da se predaš. Moram da kažem sve Lindzi.
Neki crveni blesak privuče mi pažnju sa drame koja se odvijala ispred mene. Melisa Farli izlete iz kupatila i umalo ne pade. Prednji deo njene spavaćice beše crven od krvi.
— Hitnu pomoć — prodahta. — Zovite hitnu pomoć. Molim vas! Ed je još živ.



Desetak minuta kasnije začu se zavijanje sirena i rotaciona svetla patrolnih kola izroniše vijugajući putem uz padinu. Odozgo je dopirao zvuk elise helikoptera hitne pomoći.
Melisa Farli je bila u kupatilu sa svojim mužem.
— Elison — rekoh. — Molim te siđi dole i otvori vrata policiji. - Bob je još uvek čvrsto stiskao Elison u rukama. Ona me pogleda svojim krupnim očima. Usne su joj drhtale dok se suzdržavala da ne zaplače.
— Idi, draga — reče Karoli s mesta gde je ležala na podu. — U redu je.
Na dešet koraka od mene, Bobovo lice se obesi; beše to izraz poraženog čoveka. On stegnu Elison za ramena i nevoljno uzdahnu. Zatim pusti malu.
Čim je Eli izašla iz sobe na sigurno, iz mene provali bes.
— Ko ste vas dvoje? Zašto ste mislili da možete da se izvučete s ovim?
Pridoh Bobu Hintonu, istrgoh mu nož i naredih mu da stavi ruke uza zid. Saopštila sam mu njegova prava i stavila mu lisice.
— Da li razumeš svoja prava?
Smeh mu beše zvonak ali podrugljiv.
— Bolje od većine — reče.
Kod Hintona sam pronašla alat za sečenje stakla i foto-aparat, koji sam oduzela. Onda sam mu naredila da legne na pod, i sela na ivicu bračnog kreveta, držeći pištolj uperen u njega i Karoli.
Nisam ni trepnula dok nisam čula kako težak bat koraka tutnji stepeništem.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četvrti juli

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 2:36 pm








Beše nešto posle tri izjutra, i ja sam opet bila u policijskoj stanici. Šef Stark je bio s Bobom Hintonom u sobi za ispitivanje gde je Bob do detalja opisivao mnogobrojna ubistva koja su Karoli, Kit i on počinili u Half Mun Beju.
Sedela sam s Karoli u šefovoj kancelariji, a između nas dve, na neurednom stolu Pitera Starka, stajaše stari soni magnetofon. Jedan detektiv nam donese kafu u kartonskim čašama pa zauze svoje mesto u dovratku dok sam ja ispitivala Karoli.
— Mislim da bih volela da popričam sa svojim advokatom — reče Karoli staloženo.
— Misliš na Boba? Možeš li da sačekaš nekoliko minuta? — brecnuh se. — Upravo te odaje i voleli bismo sve to da zabeležimo.
Karoli mi uputi sanjalački osmeh.
Zabaci pramen kose sa svoje svilene rolke, pa prekrsti izmanikirane šake u krilu. Nisam mogla a da ne zurim u nju.
Karoli mi je bila prijateljica. Poveravale smo se jedna drugoj. Rekla sam joj da me nazove ako joj ikada zatrebam. Obožavala sam njenu ćerku.
Čak i sada, bila je dostojanstvena, razumljiva, naizgled normalna.
— Možda bi želela nekog drugog advokata — rekoh.
— Nema veze — reče ona. — Neće biti važno.
— Dobro onda. Zašto nećeš da pričaš sa mnom?
Uključila sam magnetofon, navela svoje ime, vreme i datum, broj značke i ime ispitanice. Zatim sam premotala traku i pustila je da se uverim da mašina radi. Zadovoljna, zavalila sam se u šefovu rotirajuću stolicu.
— U redu, Karoli. Da čujemo — rekoh.
Ljupka žena u svojoj savršenoj dona karan garderobi sačeka koji trenutak da sabere misli pre nego što će progovoriti.
— Lindzi — reče zamišljeno — moraš da razumeš da su oni sami to tražili. Vitakerovi su snimali dečje pornografske filmove. Doltrijevi su izgladnjivali svoje blizance. Pripadali su nekoj prokletoj sekti koja im je govorila da njihova deca ne treba da jedu čvrstu hranu.
— A tebi nije palo na pamet da pozoveš socijalnu službu?
— Prijavljivala sam ih nekoliko puta. Međutim, Džejk i Elis su bili pametni. Punili su police hranom, ali nikada je nisu davali deci!
— A doktor 0'Mali? Šta je s njim i njegovom ženom?
— Doca je prodavao sopstveno dete putem interneta. U njenoj sobi je bila postavljena kamera. Ta glupača Lorelaj je znala. Kejtlin je znala. Samo se nadam da će joj njeni baka i deka obezbediti pomoć koja joj je potrebna. Volela bih kad bih sama mogla to da uradim.
Što je duže pričala, to je meni bivalo jasnije koliko duboko seže njeno samoljublje. Karoli i njeni pomagači preuzeli su na sebe misiju da iskorene zlostavljanje dece u Half Mun Beju — delajući kao celokupan pravosudni sistem: bili su i sudije, i porota, i dželati. I uz načm na koji je to opisivala, skoro da je imao smisla.
U slučaju da niste znali šta je uradila.
— Karoli. Ubila si osmoro ljudi.

Prekinulo nas je nečije kucanje na vratima. Dežurni detektiv ih odškrinu nekoliko centimetara i ugleda šefa s druge strane. Lice mu beše posivelo od umora. Izađoh na hodnik.
— Zvali su iz bolnice Seton — reče mi. — Hinton je ipak zadao coup de grace* (Fr.: Smrtonosni udarac.(Prim. prev.))
Vratih se u šefovu kancelariju. Sedoh u rotirajuću stolicu.
— Ispravka, sad ih je devetoro, Karoli. Ed Farli je upravo umro.
— I hvala bogu na tome - reče Karoli. - Kada vi ljudi budete otvorili ambar u zadnjem delu dvorišta Farlijevih, moraćete da mi dodelite medalju. Farlijevi su se bavili trgovinom belim robljem. Dovodili su male devojčice iz Meksika i prodavali ih kao kurve širom zemlje. Zovi FBI, Lindzi. Ovo je krupna stvar.
Karolino držanje postade opuštenije još dok sam ja pokušavala da svarim ovu novu zastrašujuću informaciju. Ona se naže k meni, kao da mi se poverava. Otvorenost u njenom glasu beše apsolutno zapanjujuća.
— Htela sam da ti kažem nešto otkako sam te upoznala — reče ona. — A to nije bitno nikome osim tebi. Tvoje NN lice? To govno je imalo ime. Brajan Miler. I ja sam ta koja ga je ubila.


144.

Jedva da sam mogla da shvatim šta mi je Karoli upravo rekla. Ona je ubila moje NN lice.
Dečakova smrt me je mučila punih deset godina.
Karoli je bila prijateljica moje sestre. Sada sam pokušavala da pojmim to da smo ubica NN lica i ja sve vreme išli bliskim putevima, putevima koji su se konačno spojili u ovoj prostoriji.
— Tradicija nalaže da osuđenik dobije poslednju cigaretu, zar ne, Lindzi?
— Do đavola, da — rekoh. — Koliko god želiš.
Posegnuh rukom i dohvatih boks marlbora s vrha radnog ormarića. Otvorih ga i stavih paklicu cigareta i kutiju šibica kraj Karolinog lakta s ležernošću koju sam morala da odglumim.
Očajnički sam želela da čujem priču o dečaku čiju smrt nosim u duši toliko mnogo godina.
— Hvala ti — reče Karoli, učiteljica, majka, spasilac zlostavljane dece.
Ona skide celofan i foliju s gornjeg dela paklice. Šibica planu i u vazduhu se oseti miris sumpora.
— Kitu je bilo tek dvanaest godina kada je došao u moju školu. Bio je iste dobi kao moj sin, Bob
- reče ona. -Divni dečaci, obojica. Mnogo su obećavali.
Slušala sam s napregnutom pažnjom dok je Karoli opisivala dolazak Brajana Milera, starijeg dečaka, skitnice koji je stekao njeno poverenje i vremenom postao savetnik u školi.
— Brajan ih je silovao u više navrata, i Boba i Kita, a mučio ih je i psihički. Imao je nož specijalnih jedinica. Pretio je da će ih pretvoriti u devojčice ako ikada ikome budu rekli šta im je radio.
Suze se pojaviše u Karolinim očima. Ona poče rukama da rasteruje dim kao da ju je to nateralo da pusti suzu. Ruka joj se tresla dok je uzimala gutljaj kafe.
Jedini zvuk u prostoriji beše tiho šuštanje magnetne trake koja se okretala između glava soni
magnetofona.
Kada je Karoli ponovo progovorila, glas joj beše tiši. Nagnuh se ka njoj da ne propustim ni reč.
— Kada je Brajan završio s dečacima, nestao je, odnoseći sa sobom njihovu nevinost, njihovo dostojanstvo, njihov osećaj samopoštovanja.
— Zašto nisi zvala policiju?
— Vidi, prijavila sam ga, ali dosta vremena je bilo prošlo dok mi Bob nije ispričao šta se desilo. A policija nije previše marila za moju školu za beskućnike. Bile su mi potrebne godine da Kitu vratim osmeh na lice — nastavi Karoli. — Bob je bio još osetljiviji. Kada je sebi isekao vene, morala sam nešto da preduzmem.
Karoli se igrala sa svojim satom-narukvicom, otmen, ženstven gest, ali lice joj beše izobličeno od besa, mržnje koja je delovala jednako snažna kao i pre deset godina.
— Nastavi — rekoh. — Slušam te, Karoli.
— Našla sam Brajana u jednom hostelu u Tenderoinu, gde je živeo — reče mi. — Prodavao je svoje telo. Izvela sam ga na dobar ručak uz dosta vina. Dozvolila sam sebi da se setim koliko sam nekada volela Brajana, i on je naseo. Poverovao je da sam mu i dalje prijatelj.
— Lepo sam ga zamolila za objašnjenje. Po njegovim rečima, to što je radio s dečacima bila je
„romantična ljubav". Možeš li da veruješ?
Karoli se nasmeja i otrese pepeo u poklopac kafene čaše.
— Otišla sam s njim do njegove sobe — nastavi Karoli. — Ponela sam njegove stvari sa sobom: jednu majicu, knjigu, još neke sitnice.

— Kada mi je okrenuo leđa, zgrabila sam ga. Prerezala sam mu grlo njegovim sopstvenim nožem. Nije mogao da veruje šta sam uradila. Pokušao je da vrisne, ali bila sam mu presekla glasne žice, znaš. Onda sam ga izbičevala mojim kaišem dok je umirao na podu. Bio je to dobar osećaj, Lindzi. Poslednje lice koje je Brajan video bilo je moje.
— Poslednji glas koji je čuo bio je moj.
U glavi mi je pojavi slika NN lica br. 24, sada u liku žive osobe koju sam zamišljala kao aktera Karoline priče. Čak i ako je bio sve ono što je ona tvrdila, ipak je bio žrtva, osuđen i pogubljen bez suđenja.
Poslednji deo slagalice, koji je stavio tačku na sve, bio je to što je Karoli nažvrljala „Nikog nije briga" na zidu hotelske sobe. Sve novine su pisale o tome. Deset godina kasnije, ti isečci su bili pronađeni u bizarnoj kolekciji istinitih priča o zločinima Sare Kabot. Ona i njen brat iskopirali su poznatu frazu.
Gurnuh notes preko stola do Karoli i pružih joj penkalo. Ruka joj se tresla dok je počinjala da piše. Ona nakrivi svoju lepu glavu. — Napisaću da sam to uradila zbog dece. Da sam sve to uradila zbog njih.
— Dobro, Karoli. To je u redu. To je tvoja priča.
— Ali, da li razumeš, Lindzi? Neko je morao da ih spasi. Ja sam ta.Ja sam dobra majka.
Dim se uvijao oko nas dok me je netremice gledala u oči.
— Mogu da razumem da mrziš ljude koji su uradili užasne stvari nevinoj deci — rekoh. — Ali ubistvo, ne. To nikada neću razumeti. I nikada neću razumeti kako si mogla ovo da uradiš Elison.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četvrti juli

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 2:36 pm




145.

Hodala sam sumornom ulicom zvanom Zlatna dok nisam stigla do neonskog znaka u vidu velikih plavih slova — Biks. Prođoh kroz vrata s dovratkom od cigle i zvuci klavirske džez numere me oduševiše.
Visoka tavanica, oblak duvanskog dima koji lebdi iznad dugačkog šanka od mahagonija i enterijer i ukrasi u stilu art dekoa podsetiše me na holivudsku verziju spikizija* (Engl.: Speakcasy — termin koji se za vreme prohibicije u SAD-u (1920—1933) koristio da označi lokale u kojima je bilo zabranjeno točenje alkohola. (Prim. prev.)) iz dvadesetih godina prošlog veka.
Priđoh glavnom konobaru, koji mi reče da sam prva stigla.
On me povede uza stepenice do drugog sprata, gde sedoh u jedan od raskošno tapeciranih separea u obliku potkovice koji je gledao na podijum sa šankom ispod.
Naručila sam dark end stormi — koktel od goslingovog crnog ruma blek sil i đumbirovog piva
— i pijuckala ga kad videh kako mi prilazi moja najbolja drugarica na celom svetu.
— Ja tebe znarn — reče Kler, sedajući u separe, hvatajući me u jak zagrljaj. — Ti si ona cura koja je otišla i rešila gomilu ubistava bez ikakve pomoći svojih drugarica iz kraja.
— I ostala živa — rekoh.
— Jedva, kako čujem.
— Čekaj — reče Sindi, žureći da se smesti u separe s moje druge strane. — Hoću i ja da čujem. Zvanično, ako nemaš ništa protiv, Lindzi. Mislim da je red da odradimo jedan mali ekskluzivni intervju s našim proslavljenim policijskim asom.
Ljubnuh je u obraz.
— To ćeš morati da vidiš s PR službom — rekoh joj.
— Najgora si — reće ona, uzvraćajući mi poljubac.
Kler i Sindi naručiše svaka po jedno od egzotičnih pića po kojima ovaj bar beše poznat, kad stiže i Juki, pravo iz kancelarije. Još je bila u svom elegantnom advokatskom odelu, ali joj se u sjajnoj crnoj kosi šepurio novi, izazovno crveni pramen.
Utom stigoše i rolnice od školjki i rakova, dok je drugi konobar sa strane pripremao svež tatarski biftek. Dok su nam služili hranu i piće, ja ispričah devojkama o obračunu u staklenoj kući na brdu.
— Bilo je tako čudno što sam u njoj videla prijatelja - rekoh za Karoli - a nisam je uopšte poznavala.
— Prosto ti dođe da posumnjaš u svoju intuiciju — reče Sindi.
— Stvarno. Prevanla je i moju sestru.
— Misliš da je samo motrila na tebe jer si istraživala ubistvo tog Brajana Milera? — upita Kler.
— Da. Držala je „prijatelja" blizu sebe, a neprijatelja još bliže.
— Za NN lice broj dvadeset četiri. Njegov slučaj je zaključen — reče Juki, podižući čašu.
— Slučaj je zaključen — ponovismo, kuckajući čašama o njenu.
Naručismo žutu grdobu, ražu sa šparglom, špagete od mejnskog jastoga i njujorški blek engus stek, i nekako, između zalogaja ove senzacionalne hrane i međusobnog uskakanja u reč, svaka uspe da ispriča svoju priču.
Sindi je pisala priču o pljačkašu banke koga su uhvatili jer je pisao svoje ceduljice s „Ovo je pljačka" na poleđini sopstvenih potvrda o uplati.
— Ostavio je uplatnicu i zaždio s lovom — reče Sindi. — Kada se vratio kući policija ga je već

čekala. Ovaj slučaj ide na vrh moje rubrike „Glupi lopovi".
— Imam jedan takav slučaj za tebe! - uskoči Juki. -Moj klijent, neka ostane anoniman, pastorak je jednog od mojih ortaka iz firme i ja sam morala da ga branim — reče ona, vrteći crveni pramen kose u ruci. — Dvojica pandura zakucaju na njegova vrata tražeći osumnjičenog za pljačku. Moj tip im kaže: „Uđite slobodno", jer ne zna ništa o pljački. Onda kaže: „Pogledajte gde god hoćete — samo nemojte ići na tavan."
— Nastavi, nastavi — požurismo je. Juki otpi gutljaj koktela i pogleda oko stola.
— Sudija im izda nalog za pretres, i oni nađu ono što je moj klijent krio na tavanu. Hidroponski uzgojenu marihuanu pod veštačkim svetlom. Izricanje presude će biti sledeće nedelje — reče ona, dok smo mi umirale od smeha.
Dok je tekao razgovor za stolom, osetila sam se srećnom što sam ponovo s ovom ekipom. Toliko smo uživale u uzajamnom društvu i imale smo toliko toga zajedničkog — čak i s našom novom prijateljicom, Juki, koja je bila jednoglasno primljena u našu grupu zbog toga što mi je spasila kožu i život kakav sam poznavala.
Taman smo htele da naručimo desert kad ugledah poznatog osedelog čoveka koji je pomalo šepajući išao ka nama.
— Bokserova — oslovi me Džakobi, čak i ne zarezujući ostale. — Potrebna si mi, odmah. Kola su upaljena i čekaju ispred.
Refleksno pokrih svoju sada već praznu čašu rukom. Puls mi prebaci u petu brzinu i mentalni slajd-šou jurnjave kolima i pucnjave poče da mi promiče pred očima.
— Šta se dešava? — upitah.
On naže glavu bliže meni, ali umesto da šapne on me poljubi u obraz.
— Ništa se ne dešava — odgovori on. — Hteo sam da iskočim iz torte, ali ove tvoje devojke su me odvratile.
— Hvala ti, Džakobi — rekoh, ganuto. Uhvatih ga za ruku.
— Pridruži nam se na desertu.
— Da znaš da bih mogao.
Džakobi se uvuče u separe, i mi se ispomerasmo svaka pomalo da mu napravimo mesta. Konobar donese rashlađeni dom perinjon - hvala, Džakobi — i kada nam čaše behu pune, moji prijatelji, novi i stari, nazdraviše mom povratku.
— U Lindzino ime. Dobrodošla kući!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četvrti juli

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 2:37 pm






EPILOG

Prva nedelja po povratku na posao proletela je kraj mene poput uragana pete kategorije.
Telefon je zvonio bez prestanka, i policajci su mi iskrsavali na vratima na svakih nekoliko minuta donoseći mi najnovije informacije o više desetina aktivnih slučajeva. Svi smo bili na nogama.
Ali najveći problem bio mi je evidentniji nego ikada ranije. Prosek rešenih slučajeva mog odeljenja bio je negde oko pedeset procenata, što nas je stavljalo veoma blizu samog dna liste odeljenja za ubistva u ovom velikom gradu.
Nije da nismo bili dobri; prosto smo imali premalo ljudi a previše posla, i ekipa je izgarala do krajnosti.
Štaviše, ljudi su cele nedelje prijavljivali da su bolesni.
Kada je Džakobi pokucao na moja staklena vrata te nedelje, rekoh mu da uđe.
— Poručnice, došlo je do pucnjave na Oušn Biču, pogođena su dva muškarca. Jedno vozilo se nalazi na licu mesta, jedno je na putu, a policajci još uvek traže pomoć. Svedoci su se uspaničili i počeli da se razilaze.
— Gde ti je partner?
— Koristi slobodne dane.
Mogla sam da vidim sve zaposlene u odeljenju kroz staklena vrata moje kancelarije. Jedini policajac koji na stolu ispred sebe nije imao gomilu fascikli s aktivnim slučajevima bila sam ja. Zgrabih sako s naslona stolice.
— Izgleda da ja idem s tobom - rekoh svom bivšem partneru. — Reci mi šta znaš.
— Dve bande iz Dejli Sitija i Ouklenda sukobile su se na parkingu pokraj plaže — reče mi Džakobi.
Sjurismo se niza stepenice i, pošto izađosmo na Makalisterovu, Džakobi otključa kola i sede za volan.
— Počelo je s noževima, pa su povadili pištolje. Dvojica su umrla, jedan je ranjen. Dvojica počinilaca su privedena. Jedan počinilac se dokopao vode i zakopao pištolj u pesak.
Već sam zamišljala mesto zločina, razmišljajući unapred o tome kako da pohvatam sve konce.
— Trebaće nam ronioci — rekoh, držeći se grčevito za komandnu tablu kada smotasmo u Ulicu Polk.
Džakobi mi uputi redak osmeh.
— Što se ceriš, Džakobi?
— Izvini, poručnice - podiže malo glas, da nadjača zvuk sirene. — Nešto sam razmišljao.
— Da?
— Još uvek volim da radim s tobom, Bokserova. Dobro je imati te ponovo u sedlu.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četvrti juli

Počalji od Mustra taj Uto Apr 10, 2018 2:37 pm

BELEŠKA 0 AUTORIMA

Džejms Paterson rođen je 1947. godine. Dobio je nagradu Edgar 1977. godine za najbolje debitantsko delo kriminalističkog žanra za roman The Thomas Berryman Number, koji je najpre odbilo 26 izdavača. Mada kao svog omiljenog pisca često navodi Markesa, Džejms Paterson priznaje da su na njega najdublje uticali filmovi Operacija „Šakal" i Isterivač đavola: „U jednom momentu sam shvatio da u meni ne čuči Ulis, ali da bi mogla čučati Operacija 'Šakal'.
To otkriće polučilo je preko četrdeset napisanih romana, od kojih su mnogi i ekranizovani. Do sada su mu knjige prodate u stotine miliona primeraka, i prevedene na desetine svetskih jezika. Pošto je napisao nekoliko uspešnih trilera, Paterson je ranih devedesetih došao na ideju da stvori afroameričkog heroja u okviru tog žanra. Tako je nastao forenzički psiholog Aleks Kros, koji je postao jedan od najpoznatijih likova u detektivskoj literaturi i inspiracija za dva filma Prikrada se pauk (Laguna, 2002. i 2006) i Poljubi devojke (Laguna, 2004), oba s Morganom Frimenom u ulozi Krosa. Treći roman iz tog serijala je Džek i Džil (Laguna, 2007), a slede Mačka i miš (Laguna, 2007), Pop Goes the Weasel, Roses are Red, Violets are Blue, Four Blind Mice, The Big Bad Wolf, London Bridges, Mary, Mary, Cross, Double Cross i najnoviji Cross Country.
Paterson se oprobao i u drugim žanrovima, pa je 1998. objavio naučno-fantastični roman Kad vetar duva (Narodna knjiga, 2004), a 2001. pojavljuje se sentimentalni roman Suzanin dnevnik za Nikolasa (Laguna, 2001), roman koji po snazi porede s Mostovima okruga Medison, potom Samantina pisma Dženifer (Laguna, 2005) i Sundays at Tiffany's. U serijalu Maximum Ride dosad je objavljeno i njegovih pet romana za decu.
Ženski klub za rešavanje ubistava naziv je serijala knjiga o četiri prijateljice - detektivki, reporterki, sudskom patologu i javnoj tužiteljki — koje zajednički rešavaju ubistva, i po njemu je snimljena TV serija i napravljena kompjuterska igra. Dosada su objavljeni sledeći romani iz tog serijala: Prvi koji umire (Narodna knjiga, 2002), Druga prilika (Narodna knjiga, 2003), Treći stepen (Narodna knjiga, 2005), Četvrti juli (Mladinska knjiga, 2009), The 5th Horseman, The 6th Target, 7th Heaven i najnoviji 8th Confession.
Paterson je napisao i sledeće romane: Dvorska luda (Laguna, 2003), Kuća na plaži (Narodna knjiga, 2004),
Kuća na jezeru (Narodna knjiga, 2005), Ponoćni klub (Laguna, 2006), Spasilac (Evro Giunti, 2007), Sudija i porota (Evro Giunti, 2008), Seks na brzaka (Mladinska knjiga, 2008), Season of the Machete, Hide & Seek, Miracle on the 17th Green, See How They Run, When the Wind Bloivs, Black Friday, Cradle &All, Santa Kid, Honeymoon, Beach Road, You've Been Warned, Sail, Sunmsuit.
Godine 2007, Paterson je započeo nov serijal romana o detektivu Majklu Benetu i njegovo desetoro dece. Do sada su objavljeni romani: Step on a Crack i Run for Your Life.
Paterson poslednjih nekoliko godina knjige često piše u tandemu s drugim piscima — Endruom Grosom, Maksin Pitro, Piterom de Jongom, Hauardom Rafanom, Majklom Ledvidžom i Gabrijelom Sarbone. Džejms Paterson živi u Palm Biču na Floridi, sa ženom i sinom.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Četvrti juli

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu