Dok vetar duva

Strana 1 od 5 1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:09 am



Jedanaestogodišnja devojčica očajnički pokušava da pobegne iz tajne laboratorije za genetska istraživanja u Koloradu! Freni i Kit, agenti FBI-ja koji sprovode ličnu istragu, sprijateljiće se sa uplašenom devojčicom. Ovaj trio se nalazi u opasnosti da izgubi živote pokušavajući da otkrije zastrašujuću istinu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:35 am

Mora da je uzbudljivo iz vazduha.

- Leopold Blum (Uliks)



Prolog

PRVI LET

I



Pomozite mi. molim vas! Pomozite mi! Da li me neko čuje?
Maksini krici su se prolamali kroz čist planinski vazduh. Grlo i pluća su počeli da je bole, da je peku.
Jedanaestogodišnja devojčica je trčala što je brže mogla iz omražene, odvratne Škole. Bila je snažna, ali je umor počeo da je sustiže. Dok je trčala njena duga plava kosa vijorila se za njom poput predivnog svilenog šala. Bila je lepa, iako je oko očiju imala tamnoljubičaste krugove.
Znala je da je ti ljudi jure da bi je ubili. Čula ih je kako trče za njom kroz šumu.
Pogledala je preko ramena istegnuvši pri tom vrat tako da ju je to zabolelo. Pred očima joj se pojavila slika njenog malog brata, Metjua. Gde li je on? Razdvojili su se ispred Škole. Vrisnuli su i potrčali svako na svoju stranu.
Bojala se da je Metju mrtav. Verovatno ga je čika Tomas ubio. Tomas ih je izdao i to ju je užasno bolelo.
Suze su joj se kotrljale niz obraze. Lovci su se približavali. Mogla je da nasluti bat njihovih koraka.
Pulsirajuća narandžastocrvena sunčeva lopta zalazila je za horizont. Uskoro će na prednjem lancu Stenovitih planina biti hladno i zavladaće mrkli mrak. Maks je na sebi imala samo haljinu od belog pamuka, bez rukava, napravljenu od dva komada platna ovlaš prišivena jedan za drugi u predelu vrata i struka, a na nogama baletanke sa tankim đonom.
Beži! Terala je svoje bolno, umorno telo da nastavi dalje. Mogla je I brže od ovoga. Znala je to.
Vijugavi put se sužavao i savijao je iza jedne ogromne stene prekrivene mahovinom. Rukama je razmicala sve gušće šiblje i grabila napred.
Odjednom se zaustavila. Nije mogla dalje.
Iznad žbunja se pomaljala jedna visoka ograda. Bila je visoka dobra tri i po metra. Na njenom vrhu se nalazila bodljikava žica.
Jedan metalni znak je upozoravao: OPASNOST! ELEKTRIČNA OGRADA! OPASNOST!
Maks se presamitila i oslonila dlanove na svoja gola kolena. Teško je disala pokušavajući da se uzdrži da ne zaplače.
Lovci su je skoro sustigli. Mogla je da čuje i oseti njihovo užasno prisustvo.
Jednim žustrim pokretom raširila je krila. Ona su bila bela, sa plavo-sivim vrhovima, i izgledalo je kao da su se iznenada oslobodila neke nevidljive stege. Podigla su joj se iznad glave. Imala su oko tri metra u rasponu. Sunce koje je zalazilo okupalo ih je svojim poslednjim zracima.
Maks je ponovo potrčala, sada snažno i brzo mašući krilima. Stopala su joj se odvojila od šljunka.
Kao ptica je preletela je preko visoke ograde na čijem se vrhu nalazila bodljikava žica.


II



Petorica naoružanih muškaraca trčala su tiho i s lakoćom između drevnih stena, visokih jasika i ogromnih borova. Još uvek nisu mogli da je vide, ali su znali da će je ubrzo sustići.
Trčali su brzo, a čovek koji se nalazio na čelu kolone svakog časa je sve više ubrzavao. Svi oni su bili sjajni trkači, ali je on bio najbolji i zato se nalazio na čelu kolone. Bio je najprecizniji, najuravnoteženiji i najbolji lovac.
Delovali su smireno, ali se nisu tako osećali. Ovo je bio kritičan trenutak. Morali su da uhvate devojčicu i vrate je nazad. Nije ni trebalo da pobegne. Diskrecija je bila ključna stvar: tako je bilo oduvek, ali je to sada bilo važnije nego ikada.
Devojčica je imala tek jedanaest godina, ali je bila „nadarena“, a to je napolju mogao da bude veliki problem. Čula su joj bila izoštrena; bila je izuzetno snažna za svoju visinu, uzrast i pol; i, naravno, možda je mogla da pokuša da leti.
Iznenada su je ugledali ispred sebe: dobro se videla na tamnoplavoj pozadini neba.
„Zvončica. Severozapadno, pedeset stepeni”, viknuo je vođa grupe.
Zvali su je Zvončica, ali je znao da je ona mrzela to ime. Jedino ime na koje se odazivala bilo je Maks, što nije bila skraćenica od Maksin ili Maksimilijan, već od Maksimalna. Možda zato što je uvek davala sve od sebe. Sve što je radila, radila je iz sve snage, što je i sada bio slučaj.
Eno je, u punom sjaju! Trčala je najbrže što je mogla i skoro je stigla do ograde. Nije znala da se tamo nalazila ograda, jer nikada nije otišla tako daleko od kuće.
Svi su gledali u nju. Nisu mogli da odvoje pogled. Njena duga kosa je lepršala za njom i činilo se kao da teče uz strmu, stenovitu padinu. Bila je u sjajnoj formi; s obzirom na njene godine, trčala je fenomenalno. Ovde, na otvorenom, bila je pravo čudo.
Muškarac koji je trčao na čelu kolone iznenada se zaustavio. Tomas Harding se ukopao u mestu. Podigao je ruke da bi i ostalima dao znak da stanu. Oni isprva nisu razumeli zašto je to učinio, jer su mislili da će je sada uhvatiti.
A onda, kao da je znao da će to uraditi, Maks je poletela. Razrogačili su oči. Krv im je udarila u glavu i počelo je da im bubnji u ušima.
Raširila je krila i činilo se da je to uradila bez i trunke naprezanja. Bila je rođeni letač. Zamahnula je svojim
krilima. Gore-dole, gore-dole. Izgledalo je kao da je vazduh nosi, kao što vetar nosi list.
Tomas se okrenuo ostalima i rekao: „Znao sam da će probati da preleti ogradu. Šteta.”
Stavio je pušku na rame. Devojčica samo što se nije izgubila iza najbliže ivice kanjona. Za sekund-dva, nestaće im sa vidika. Povukao je obarač.


III



Kit Hanson je išao iz Bostona za Denver. Bio je dovoljno zgodan da privuče pažnju ostalih putnika u avionu - doteran, visok sto osamdeset i pet, plavokos. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Njujorku. Ali, uprkos tome, osećao se kao gubitnik.
Užasno se preznojavao u sedištu srednjeg reda pretrpanog „boinga 747” Ameriken Erlajnsa. Izgledao je tako jadno da je jedna prijatna i predusretljiva stjuardesa stala i pitala ga da li mu je dobro, da nije bolestan.
Odgovorio joj je da je dobro, ali je to bila još jedna velika laž. Stanje u kome se nalazio zvalo se postraumatsko stresno stanje i nekada se manifestovalo užasnim napadima straha koji su kod njega stvarali osećaj da bi mogao da umre na licu mesta. Od toga je patio skoro četiri godine.
Da, bolestan sam, gospodo. Samo što je još malo gore od toga.
Ne treba da idem n Kolorado, već bi trebalo da sam na odmoru u Nantakitu. U stvari, trebalo bi da uzmem neki slobodan dan, da bih se malo sabrao i privikao na pomisao na to da ću možda biti otpušten sa posla koji radim već dvanaest godina.
Da se naviknem na to da neću više biti agent FBI-ja, da neću imati mogućnost da napredujem u službi, odnosno da ću biti niko i ništa.
Kompjuter je na njegovoj avio-karti odštampao Kit Hanson, ali to nije bilo njegovo pravo ime. On se zove Tomas Entoni Brenan. Brenan je stariji agent FBI-ja i njegova nekadašnja zvezda. Ima trideset osam godina i nedavno je prvi put u životu osetio da je toliko star.
Od ovog trenutka zaboraviće svoje staro ime i svoj stari posao.
Ja sam Kit Harison. Idem u Kolorado da lovim i pecam u Stenovitim planinama. Držaču se te jednostavne priče, te jednostavne laži.
Kit, ili Tom, nije kročio u avion skoro četiri godine. Od 9. avgusta 1994. Sada nije hteo da razmišlja o tome.
Zato se pravio da spava dok mu je znoj curio niz lice i vrat, a strah u njemu prelazio granice podnošljivosti. Ali, nije mogao da prestane da razmišlja, čak ni na par minuta. Morao je da bude u ovom avionu. Morao je da putuje u Kolorado.
Kad vetar duva
Sve to je bilo u vezi sa 9. avgustom, zar ne? Naravno da jeste. Tada je počela njegova bolest. Ovo je bilo zbog Kim, Tomija i Majkla, malog Majka Tajka* (Tyke - nestaško).
I, da, dogodilo se da je to od velikog značaja za čitavo čovečanstvo. Veoma čudno, ali ovaj poslednji detalj bio je apsolutno tačan, zastrašujuće tačan. Po njegovom mišljenju, ništa u istoriji nije bilo važnije od onoga što je trebalo da istraži.
Ukoliko nije bio lud, za šta je postojala velika verovatnoća.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:35 am





Prva knjiga

POSTANAK

1



Dan je počeo pomalo blesavo. Kit Dafi i njegova ćerkica su doneli jednu povređenu srnu u In Pejšent, moju malu veterinarsku kliniku u Bejr Blafu se nalazi u Koloradu, pedesetak minuta vožnje autoputem Od vrha do vrha severozapadno od Boldera.
Sa kasetofona je dopirao promukli glas Šeril Krou. Kada sam videla da Dafi ulazi noseći tu jadnu srnu i staje smušeno ispred Apstrakcije, Bele Ruže II, trenutno mog omiljenog postera Džordžije O'Kifi, isključila sam kasetofon.
Videla sam da je ta teško povređena srna bila skotna. Kada ju je Dafi spustio na sto, unezverila se i počela da se koprca. Ali ne celim telom, pa sam posumnjala da joj je kičma bila slomljena, na sredini, gde ju je udario „ševrolet“ koji vozi Dafi.
Devojčica je grcala, a otac joj je izgledao jadno. Mislila sam da će i on da brižne u plač.
„Nije važno koliko će da košta“, rekao je on.
To i nije bilo važno, jer sam znala da s srnu ništa nije moglo da spase. Ali lane možda jeste, ako je bilo dovoljno zrelo i ako je dve tone težak pikap nije udario suviše jako. I još nekoliko drugih „ako“.
„Ne mogu da spasem srnu“, rekla sam ocu devojčice. „Žao mi je.“
Dafi je klimnuo glavom. On je bio lokalni građevinski preduzimač i lovac. Pravi tikvan, po mom mišljenju. Atribut nepromišljen bi ga verovatno najbolje opisao, a to je možda bio njegov najveći kvalitet. Kako li se samo osećao (on koji se obično hvalio svojom lovinom), kada ga je njegova ćerka molila da spase život ovoj životinji. Pored ostalih loših navika koje je imao, Dafi je imao običaj da povremeno svrati do klinike i svađa se sa mnom. Na jednoj nalepnici na njegovom kamionu pisalo je, Pomozite divljim životinjama. Napravite žurku.
„A lane?“, pitao je on.
„Možda“, rekoh ja. „Pomozite mi da je pridržim, pa ćemo videti.“
Na lice srne sam nežno stavila masku. Odvrnula sam ventil i halotan*(anestetik) je počeo da šišti u cevi. U njenim braon očima video se strah, ali i nezamisliva tuga. Znala je.
Devojčica ju je zagrlila oko trbuha i počela da jeca. Mala mi se mnogo sviđala. U očima su joj se videle hrabrost i odlučnost. Dafi je učinio bar jednu dobru stvar u životu.
„Majku mu“, rekao je otac. „Nisam je video dok nije udarila o haubu. Daj sve od sebe, Freni“, rekao mi je.
Nežno sam odvojila devojčicu od srne. Uzela sam je za ramena i okrenula je prema sebi. „Kako se zoveš, mila?“
„Endži“, rekla je ona kroz suze.
„Endži, slušaj me, mila. Srna sada ništa ne oseća, znaš? Ovo je ne boli. Veruj mi.“
Endži se zalepila za mene i uronila mi lice u pantalone. Protrljala sam joj leđa i rekla da ću srnu morati da „uspavam“, ali i da ću morati dosta da radim oko nje ako njena beba bude mogla da se spase.
„Molim vas, molim vas, molim vas“, govorila je Endži.
„Biće vam potrebna koza. Zbog mleka“, rekla sam Dafiju. „Možda čak i dve ili tri.“
„Neće biti problema“, rekao je on. Želeo je da mu se ćerkica ponovo smeši, i da sam mu rekla da je potrebno da uzme i slonicu dojilju, on bi i to uradio.
Nakon toga sam ih zamolila da izađu iz ordinacije i puste me da radim. Trebalo je da obavim jednu krvavu, tešku i gadnu operaciju.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:36 am






2



Kada su Dafijevi došli u In Pejšent bilo je oko sedam i dvadeset uveče. Jadna srna je bila u nesvesti, i bilo mi ju je žao. Moja sestra Kerol i muž Dejvid su me zvali blesava Freni.
Pre nešto manje od godinu i po dana Dejvid je ubijen na parkingu za lekare ispred Gradske bolnice u Bolderu. To još nisam prežalila. Bilo bi mi lakše da je policija uhvatila njegovog ubicu.
Skalpelom sam isekla kožu u predelu abdomena i izvadila matericu. Napravila sam još jedan rez, ovog puta na zidu materice. Izvukla sam lane, moleći boga da ona ne umre.
Lane je bilo staro oko četiri meseca, skoro da je bilo spremno da dođe na svet kako mi se činilo, nije bilo povređeno. Prstima sam nežno očistila disajne puteve mladunčeta i na gubicu mu stavila malu masku. Onda sam pustila kiseonik. Grudi su mu se zatresle. Počelo je da diše.
A zatim je zavrečalo. Bože, kakav divan zvuk! Nov život. Bože, ta magija je učinila da mi srce brže zalupa. Blesava Freni.
Tokom operacije, krv mi je prsnula po licu i ja sam je obrisala rukavom. Siroče je „plakalo“ pod maskom za kiseonik, a ja sam ga pustila da se nekoliko sekundi privija uz majku - za slučaj da jeleni imaju dušu, za svaki slučaj - pusti majku da se oprosti od svog deteta.
Onda sam presekla pupčanu vrpcu, napunila špric i „uspavala“ srnu. Bilo je brzo. Nije ni znala kada je uginula.
U frižideru sam imala konzervu kozjeg mleka. Napunila sam jednu flašu i ubacila je u mikrotalasnu na nekoliko sekundi da je zagrejem.
Skinula sam masku za kiseonik, gurnula cuclu u gubicu laneta i ono je počelo da sisa. Bilo je stvarno prelepo, sa beskrajno nežnim braon očima. Bože, kako nekada volim svoj posao!
Kada sam izašla iz ordinacije, videla sam da su se otac i ćerka skupili na sofi. Dala sam lane Endži.
„Čestitam“, rekla sam, „žensko.“
Ispratila sam tročlanu porodicu do njihovog ulubljenog kamioneta, dala im onu konzervu kozjeg mleka iz frižidera i svoj broj telefona i mahnula im. Na trenutak sam pomislila kako je smešno to što se lane vozi kući u istom onom vozilu koje je maločas ubilo njegovu majku.
Onda mi je na pamet pala topla kupka, čaša hladnog „šardonea“, možda i pečeni krompir sa kačkavaljem iz Viskonsina - male životne nagrade. Na neki način sam bila ponosna na ono što sam uradila. Odavno se nisam tako osećala, jer je Dejvidova smrt promenila skoro sve u mom životu.
Spremala sam se da uđem u kuću kada sam shvatila da se na parkingu nalazi jedan crni džip „čiroki“.
Vrata džipa su se otvorila i iz njega je lagano izašao jedan čovek. Farovi kola su ga osvetlili otpozadi, i u jednom trenutku bio je okružen svetlom.
Bio je visok, vitak, ali mišićav, i imao je gustu plavu kosu. Brzo je osmotrio teren. Moj veliki trem bio je krcat hranilicama za ptice, a tu su se nalazila i dva vetrokaza. kao i moj omiljeni bicikl. Svuda okolo je cvetalo divlje cveće - obrnike, krasuljci, indijanske perjanice.
Sada dolazi onaj veoma čudan deo - nisam ga poznavala. Međutim, moj mozak, onaj glupi organ na koji ne utiče logika, usredsredio se na njegovo lice. Zagledala sam se u njega i učinilo mi se kao da ga poznajem. I moje srce, koje je poslednjih nekoliko godina bilo skroz mrtvo, zaškripalo je i oživelo barem na nekoliko sekundi, odnosno pokrenulo me je.
Shvatila sam da se taj tajanstveni muškarac, ko god on bio, izgubio.
„Večeras više ne radimo“, rekla sam.
On se zagledao u mene, ne izvinivši se što je ušao u moje dvorište.
Onda me je pozvao po imenu.
„Doktorka O'Nil?“
„Da li vam duguje novac?“, upitala sam. To je bila jedna stara rečenica iz Smešne radnje, ali mi se sviđala. Osim toga, posle „uspavljivanja“ srne bila mi je potrebna neka šala da bi mi popravila raspoloženje.
Neznanac se nasmešio, njegove svetloplave oči su zasijale i ja sam shvatila da ne mogu da odvojim pogled od njih. „Da li ste vi Frensis O'Nil?“
„Da. Zapravo, Freni.“
Shvatila sam da mu je lice hladno, ali da se u njemu mogla naslutiti izvesna nota topline. Njegov pogled me je paralisao. Imao je lep nos i snažnu bradu. Sveukupno je izgledao prokleto dobro. Podsećao je na Toma Kruza, možda čak pomalo i na Harisona Forda. Tako nešto, ili mi je to tako izgledalo te noći, pod svetlom farova.
Skinuo je svoj oklembešeni šešir i ispod njega je izronila gusta, blistava plava kosa. Onda je stao ispred mene sa svojih sto osamdeset pet, poput manekena sa sjajnih fotografija iz kataloga L. L. Bina ili Edija Bauera. Ali, sa ozbiljnim izrazom na licu.
„Dolazim od Holandera i Kauela.“
„Vi prodajete nekretnine?“, graknula sam.
„Da li sam došao u nezgodno vreme?“, pitao je on. „Izvinite.“ Bar je bio učtiv.
„Zašto ste to pomislili?“, pitala sam ga. Bila sam svesna da su mi farmerke bile natopljene krvlju. Moj džemper je podsećao na sliku Džeksona Poloka.
„Voleo bih da vidim tipa koji je izgubio borbu“, rekao je osmotrivši me. „Ili se bavite crnom magijom?“
„Neki ljudi to zovu veterinom“, odgovorila sam. „Recite mi, o čemu se radi? Zašto vas Holander i Kauel šalju u ovo doba noći?“
Pokazao je palcem prema centru Bejr Blafa, gde se nalazila njihova kancelarija.
„Ja sam vaš novi stanar. Danas popodne sam potpisao ugovor. Rekli su mi da ste ih ovlastili.“
„Šalite se? Iznajmili ste moju brvnaru?“
Skoro da sam zaboravila da sam dala oglas da izdajem brvnaru. Ona se nalazila na četvrt milje od klinike, u šumi, i dok se Dejvid i ja nismo doselili ovamo, korišćena je kao lovačka kućica. Nakon Dejvidove smrti, počela sam da spavam u jednoj sobici na klinici. Otada se za mene promenilo mnogo toga, i to nagore.
„Dakle? Mogu li da je pogledam?“, upitao je L. L. Bin.
„Samo idite stazom iza klinike“, rekla sam mu. „Za četiri-pet minuta ćete stići do nje. Slobodno pođite, vrata nisu zaključana.“
„Zar neću imati vodiča?“, pitao je.
„Volela bih da mogu da vam je pokažem, ali moram pre spavanja da zakoljem još nekoliko pilića i bacim još malo čini. Daću vam baterijsku lampu.“
„Imam jednu u kolima“, rekao je.
Dok je išao prema džipu, ja sam zastala kod vrata. Imao je lep hod. Delovao je samopouzdano, ali ne i razmetljivo. „Hej“, doviknula sam mu. „Kako se zovete?“ Pogledao je preko ramena i za trenutak se zamislio. „Kit“, kazao je na kraju. „Ja sam Kit Harison.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:36 am




3



Nikada neću da zaboravim šta se dogodilo posle toga. Bio je to za mene strašan šok, poput jakog udarca u stomak ili glavu.
Kit Harison je došao do džipa - i učinio nešto nedopustivo - iz jedne metaliksrebme futrole izvukao je lovačku pušku. Kakav gad!
Nisam mogla da verujem. Poludela sam.
Viknula sam na njega, što uopšte nije ličilo na mene. „Stanite! Hej! Stanite, gospodine! Čekajte!“
On se okrenuo prema meni. Bio je smiren. „Šta je bilo?“, pitao je. Da li me je on to izazivao? Da li je pokušao da me izazove?
„Slušajte.“ Velika spoljna vrata sa mrežicom za komarce su lupila za mnom i ja sam brzo i odlučno krenula pošljunčanom stazom. Nema šanse da na svoj posed pustim nekoga sa lovačkom puškom. Nema šanse! Ne, dok sam živa.
„Predomislila sam se. To mi se ne sviđa. Neće biti dobro. Ne možete da odsednete tamo. Neću lovce. Nikako, nema šanse!“
Pogledao je prema unutrašnjosti džipa. Zatvorio je vrata od kasete i zaključao ih. Izgledalo je da me uopšte ne sluša.
„Izvinite“, rekao je ne gledajući u mene. „Potpisali smo ugovor.“
„Ugovor je raskinut! Zar me niste čuli?“
„Ne. Dogovor je dogovor“, odgovorio je.
Iz kola je izvadio baterijsku lampu, i potom u jednu ruku uzeo crvenu torbu, a u drugu onu odvratnu pušku. Pozelenela sam i nastavila da govorim: „Vidite...“ Ali, on me je ignorisao, izgledalo je kao da nije čuo ni reč od onoga što sam govorila.
Zatvorio je nogom vrata džipa, upalio svoju baterijsku lampu i mirno krenuo stazicom prema šumi. Svetlost i bat njegovih koraka koji su se udaljavali progutalo je granje.
Bubnjalo mi je u ušima.
U kući mi je odseo prokleti lovac.


4



Skoro da se smrklo, a lovci još uvek nisu pronašli telo devojčice. Bilo im je strašno hladno, bili su gladni i užasno nervozni, a uz to ih je bilo i strah. Ako su omanuli, ispaštaće.
Morali su da pronađu devojčicu.
I dečaka - Metjua.
Njih petorica su hodali kroz onaj deo šume gde su pretpostavljali da je devojčica pala. Trebalo bi da je ovde! Morali su da lociraju primerak Zvončića i da ga unište, ako već nije bio mrtav.
Uspavati Zvončiću, mislio je Tomas Harding dok je predvodio tim za pretraživanje terena. Bio je to eufemizam koji mu je pomagao da trenutke poput ovoga učini lakšim. Uspavati nekoga, kao što su to radili sa životinjama. Nije smrt, nije ubistvo - samo miran san.
Mislio je da je tačno znao gde je devojčica pala, ali ni na zemlji, ni u granju okolnih jela nije bilo tela.
Naravno da nisu mogli da je ostave napolju - nisu smeli da rizikuju da njeno telo nađe neki planinar ili izletnik. Kakva bi to katastrofa bila!
„Čuješ li me, Zvončiće? Jesi li se povredila, mila? Samo hoćemo da te odvedemo kući.“ Tomas ju je dozivao što je mogao umilnije. To mu nije bilo teško: on je jako voleo Maks i Metjua.
Njeno šifrovano ime bilo je Zvončica, i tako ju je uvek zvao. Šifrovano ime malog Metjua bilo je Petar Pan. On je bio čika Tomi.
„Gde si, Zvončice? Izađi, izađi. Nećemo ti ništa. Nisam čak ni ljut na tebe. Ovde čika Tomi. Možeš da mi veruješ. Ako meni ne možeš da veruješ, kome možeš? Čuješ li me? Hajde, curice. Znam da si tu. Veruj čika Tomasu. Samo ja mogu da ti pomognem.”


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:36 am




5



Maks je bila živa. Čudo, čudo, čudo! Ali, bila je povređena. Nije znala koliko je teška bila ta povreda. Verovatno ne mnogo, pošto je još uvek bila pri svesti, a izgleda da nije bilo ni mnogo krvi.
Visila je tri sata na vrhu jedne jele, skrivena u njenom gustom granju. Bar se nadala da je bila skrivena. Pokušala je da bude mirna, da se ne čuje. I ne vidi.
Maks je drhtala, a cela stvar se otela kontroli.
Ona je jako želela da je Metju pored nje. Bodrili bi jedno drugo i mudro zborili. Njih dvoje su to oduvek radili. U Školi su bili nerazdvojni. Gospođa Biti, jedina stvarno fina osoba tamo, zvala ih je „nerazdvojnim od rođenja“, i „Bobsi blizancima“. Kada je gospođa Biti umrla, sve se okrenulo. Stvarno se sve okrenulo. Evo ovako.
Šuma je bila puna ljudi. Zlih. najgorih stvorenja koja su se mogla zamisliti. Bilo ih je bar pola tuceta. Lovd-ubice. Tragali su kao ludi za njom i Metjuom. Imali su puške i baterijske lampe.
Među njima se nalazio i čika Tomas, a on je bio najgori. Pretvarao se da im je prijatelj... On je, u stvari, bio taj koji je uspavljivao. Nekada je bio učitelj, naučnik, a sada samo ubica.
„Nećemo da te povredimo, dušo.“ Promenio je glas, na svoj uobičajeni lažni i pretvoran način.
Dobro je bilo to što ona nije morala da ih vidi kako idu kroz šumu. Imala je neverovatno dobar sluh. Bila je u stanju da razlikuje zvukove koji su bili odvojeni jedan od drugoga samo stotinku sekunde. To je bila jedna od njenih najneobičnijih sposobnosti. Mogla je da čuje tiho zujanje udaljenih komaraca i ljutite cvrkutanje carića. Čula je šuštanje lišća jasika na udaljenosti od pola milje. Pitala se da li je Metju bio negde u blizini. Da li je i on osluškivao?
„Čuješ li me, Zvončiće9“
Da, mogla je da čuje njihove patetične povike dok su je tražili. Čula ih je i dok su bili još daleko od nje. Čula je svaki korak, svako, pa i najtiše nakašljavanje i šmrkanje, svaki vreli i smrdljivi udisaj koji bi napravili ona je želela d aim bude poslednji.
Neko od njih je govorio, i ona je po boji glasa shvatila da je to jedan izuzetno snažan čuvar iz Škole. „Trebalo je da povedemo pse.“
„Trebalo je, mogli smo“, podsmešljivo je rekao jedan od ljudi i nasmejao se. „Ona je dete. Oboje su deca. Ako ne možemo da nađemo jedno dete, bolje da se ubijemo.“
Psi! Maks umalo nije kriknula. Psi bi je našli. Psi su u ovome bili bolji od ljudi. I oni su imali izuzetne sposobnosti. Ljudi su bili najslabija vrsta. Zato su i mogli da postanu najgore životinje.
Ponovo je dunuo vetar, ljutilo i zavijajući, koji ju je podsetio na to kako je tu, gore, hladno. Uhvatila se za drvo i počela pažljivo da osluškuje, sve dok više nije mogla da čuje lovce. Nestali su.

Polako i uz bolove se spustila niz jelu i oprezno ušla u šumu. Onda je potrčala. Morala je da pronađe zaklon. Morala je da nađe Metjua pre nego što bude kasno.


6



Njegov trogodišnji sin, mali Majk, imao je običaj da kaže da se užasno plaši mraka. Kit je voleo taj izraz.
Zaurlao bi i privio Majka Tajka uz grudi kad god bi on to rekao. Još uvek je mogao da oseti te dečje zagrljaje. Pomisao na njih učinila bi da se oseća tužno i prazno, kao da je iz njega isisano sve što ga je činilo onim što jeste.
Naravno da su se u njemu sada preplitala različita osećanja. Radio je na slučaju za koji je verovao da je bio najvažniji u njegovoj karijeri - i nije trebalo da bude ovde. Skinut je sa njega. Nije čak bio siguran ni da je slučaj još uvek bio otvoren.
I, da, užasno se plašio.
Odložio je svoju planinarsku opremu i odeću u brvnaru, ali samo da bi sve izgledalo normalno, za slučaj da motre na njega ili ako mu neko bude pretraživao sobu. Moglo je i to da se desi, štaviše, ta Freni O'Nil ili neko drugi su ga verovatno posmatrali.
Koliba je bila skromna. U njoj nije bilo mnogo nameštaja, ali je, začudo, bila udobna i topla. Imala je kamin napravljen od lokalnog granita. Njegov veći deo bio je prekriven fenjerima od kovanog gvožđa. Na krevetu se nalazio topli prekrivač od jagnjećeg krzna.
Spustio je roletne i brzo se svukao. Onda je isključio svetio i legao u krevet. Pušku je stavio ispod njega. Ona se uklapala u njegovu priču da je lovac, a neće škoditi ni da je nosi sa sobom kao dodatnu zaštitu.
Trebalo bi da sam na odmoru u Nantakitu, da se malo izdavam, da se priberem. Možda je stvarno i trebalo da odem tamo. Ali, nisam. Već drugi put sam zeznuo stvar po tom pitanju.
Dana 9. avgusta 1994, sam prvi put zeznuo stvar.
Sklopio je oči, ali nije spavao. Čekao je.
Dok je oči držao čvrsto zatvorene, setio se jednog privatnog razgovora koji je obavio sa pomoćnikom direktora FBI-ja. Pao je na nos da bi dogovorio taj razgovor sa svojim pretpostavljenim. Sećao se njegovih najvažnijih delova, kao da je juče bilo.
Pomoćnik direktora ga je gledao onako, kao da je imao mnogo viši čin od njega i nije mogao da veruje da troši svoje vreme na jednog agenta operativca.
„Ja ću da govorim, a vi ćete, agente Brenan, da slušate.“
„Onda nije ni trebalo da se sastajemo“, rekao je Tom.
„Zato što vi ne shvatate razlog zbog koga smo to učinili.“
„Da, gospodine, mislim da ne shvatam.“
„Pokušavamo da vam damo priliku da se malo odmorite zbog toga što ste doživeli jednu ličnu tragediju. Strašno nam otežavate stvari. Slušajte me, i to dobro. Manite se te vaše lude potere. Prekinite već danas sa vašim lovom na veštice. Okanite se slučaja nestaiih doktora, ili ćemo se mi vas okaniti. Jeste li me shvatili?“
Kit je ležao u mraku i setio se značenja tog iskaza, iako nije bio siguran da li je pomoćnik direktora iskazao to istim rečima. I, da, shvatio je.
I evo ga u Koloradu. Očigledno je doneo odluku. Otišao je za svojom profesionalnom savešću.
Ugasio ga je.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:37 am







7



U jedanaest i petnaest te iste noći, zbacio je sa sebe prekrivač od jagnjećeg krzna i ustao iz kreveta.
Obukao se u mraku, na brzinu. Na svoje telo teško devedesetak kilograma navukao je crnu majicu sa kratkim rukavima i crnu trenerku. Na glavu je stavio crnu kapu, a na noge navukao duboke „starke“, iste onakve kakve je nosio Lari Berd - to je bio njegov omiljeni model patika koji je nosio još od svoje desete, dok je trčao po ulicama i igralištima južnog Bostona.
Bio je pun mesec. Prešavši pogledom kroz prozor spavaće sobe s leva na desno, osmotrio je okolne visoke borove. Ponavljao je to sve dok se nije uverio da napolju nema nikoga ko čeka da se on pojavi.
Otvorio je vrata kolibe i išunjao se iz nje u hladnu noć. Osećao se pomalo kao Molder iz Dosijea X. Ne, osećao se poprilično kao Molder, a Molder je bio izuzetno privržen svom poslu.
Kit Harison se krivudavom šumskom stazom vratio do veterinarske klinike. Znao je da je Frensis O'Nil tamo imala sobu i da je od smrti svog muža živela u njoj. Znao je i za dr Dejvida Mekina. O njemu je, u stvari, znao više nego o njegovoj ženi. Dejvid Mekin je osamdesetih godina studirao embriologiju na MIT-u. Nakon toga je radio u San Francisku. Kit je imao na desetine stranica beležaka o dr Mekinu.
O Freni je znao samo par stvari. Uradio je svoj domaći zadatak. Ona je zvanje veterinara stekla u Državnoj bolnici Kolorada, u Fort Kolinsu. Državni univerzitet Kolorada bio je nacionalni centar za biologiju divljih životinja i ona je upravo to odabrala za svoj drugi predmet na studijama. Ta škola je uživala veliki ugled, naročito u hirurgiji. Freni je bila i osnivač jedne lokalne grupe za pružanje psihološke podrške ljudima koji su izgubili svoje kućne ljubimce. Do smrti muža imala je uspešnu veterinarsku praksu. Ona je bila ta koja je u porodici obezbeđivala najveći deo prihoda. Klinika joj je u poslednje vreme donosila sve manje novca.
Kitu je trebalo manje od tri minuta da stigne do klinike In Pejšent, kako ju je ona zvala. Njegov posao je, u stvari, počinjao odavde.
Na prednjem tremu kuće je gorelo jako svetio, dok je kroz jedan njen prozor dopiralo žuto, slabunjavo. Mačka Menks je nepomično čuvala stražu na drugom prozoru, gledajući sumnjičavo u njega.
Stao je da uzme vazduh. da mu srce ne bi više toliko lupalo. Pogledao je da li u blizini ima još koga.
Malo će pronjuškati po klinici, ali verovatno ne večeras. Prošao je iza dva bora. Došao je na manje od tri metra od onog osvetljenog prozora.
Iznenada je odskočio.
Isuse! Kako ga je presekla!
Freni O'Nil je stajala na onom prozoru okružena blagom svetlošću. Bila je potpuno gola. Plitko je udahnuo. To je bilo poslednje što je očekivao da će videti. Imao je utisak kao da ga je neko ubo u oko.
Hvala bogu, nije ga videla. Jednim belim peškirora brisala je svoju dugu braon kosu. Kosa joj je bila lepa. Na njoj je, zapravo, sve bilo lepo.
Bila je mnogo privlačnija nego što je to pokazivala. Izuzetno lepa, sa divnim očima. Vitka i zgodna. Stvarno zgodna. Koža joj je bila sjajna. Setio se da ima trideset tri godine. Njen muž, dr Dejvid Mekin, imao je trideset osam kada je ubijen.
Kit se okrenuo. Freni je još uvek bila budna, pa večeras nikako nije mogao da pretraži kuću. Nije želeo da uhodi nagu dr O'Nil kroz prozor njene spavaće sobe. Osećao se bez veze. Nije bio voajer.
Vratio se nazad u brvnaru sa slikom Freni O'Nil u glavi. Njena slika mu se. u stvari, urezala u optički nerv. Oči su joj imale neki poseban sjaj u kome se nazirala nota humora, koji nije osetio tokom njihovog prvog susreta. Stvarno je bila lepša nego što je pretpostavljao.
A možda je bila i ubica.


8



Najzad je osvanuo utorak.
Eni Haton su čekale igle i iglice, ali se trenutno osećala dobro, izuzetno opušteno i spremno.
Eni Haton se zapravo osećala jako prijatno i dobro otkad je posetila Kliniku za vantelesnu oplodnju Gradske bolnice u Bolderu. Izsleda da je osoblje klinike mislilo na sve, pa i na svoj uticaj na buduće majke. Bili su sjajni i sa njima je bilo pravo uživanje raditi.
Zidovi čekaonice, u kojoj je sve bilo u tonu, bili su žuti sa belim bordurama. U njoj je uvek bilo sveže ubranog cveća. kao i mnoštvo prigodnih časopisa: Mirabela, AD, Grad i zemlja, Roditelji, Dete.
Ali, najbolje bilo je nasmejano i dobro obučeno osoblje, i doktor Džon Braunhil. Dr B. je ovog trenutka razgovarao s njom - pitao ju je sve što je bilo neophodno pitati na kontroli u osmom mesecu trudnoće. Izgledalo je da ga jako zanima kako se oseća. Da li je osećala Brekston-Hiksove kontrakcije ili nešto neobično?
„Ne, sve je u redu. da kucnem u drvo“, rekla je Eni. Nasmešila se zadovoljno, osetivši isto ono samopouzdanje kojim su zračili doktor i njegovi pomoćnici.
Dr B. joj je uzvratio osmehom. Ne izveštačenim ili snishodljivim, već pravim osmehom. „To je sjajno. Da uradimo još nekoliko testova, pa da idete, da biste stigli na vreme da pogledate 'Rouzi sou'.“
Eni je znala da je uprkos tome što se osećala prilično živahno još uvek bila visoko rizičan pacijent. Dr Braunhil joj je rekao da ima insuficijenciju posteljice. Na ovom pregledu on i sestra Džili će joj priključiti monitor za kontrolu rada srca bebe da bi proverili koliko plod tipi za vreme kontrakcija njene materice. Pomisao na taj test ju je činila pomalo nervoznom, ali je pokušala da bude optimistična, kao što su to bili doktor i sestra.
Džili je iscedila gel na Enin trbuh. Eni je primetila da je gel bio zagrejan kako bi se osećala prijatnije. Ovde su stvarno na sve mislili. Džili joj je onda oko stomaka veoma nežno obmotala dve plastične trake.
„Da li vam je udobno? Treba li vam još nešto?“, pitao ju je dr Braunhil.
„Ne, dobro je. Gel je zagrejan taman koliko treba.“
To se dogodilo iznenada. Kao ružan san. „Puls deteta pada“, rekao je dr Braunhil. Boja glasa mu se promenila. „Sto, devedeset sedam, devedeset pet.“ Okrenuo se prema Džili. „Moraćemo odmah da je porodimo, sestro.
Držite se Eni. Držite se.”
Posle toga se sve dogodilo brzo, uprkos ozbiljnosti situacije i potrebi da se ono što je trebalo da se uradi, uradi što pre. Eni je sve bilo kao u magli. Ubrzo je izgubila svest.
Za manje od četrdeset minuta, mnogo ranije nego što se očekivalo, dr Džon Braunhil je lično odneo bebu u sobu za novorođenčad. Dečak je bio sjajnog zdravlja, ali su za svaki slučaj preduzete sve uobičajene mere predostrožnosti.
U dušnik deteta je ubačena jedna čista cevčica, a na glavu inu je stavljena hauba. Ona je omogućavala stalni dotok kiseonika pod niskim pritiskom u njegova nezrela pluća.
Iz katetera koji je ubačen u pupčanik novorođenčeta uzeta je krv za analizu. Na kožu mu je stavljen elektronski termometar, a u nos ubačena nazogastrična sonda za hranjenje. Kroz nju se ubrizgava majčino mleko, za slučaj da dete nije sposobno da sisa.
O dragocenom dečkiću Eni Haton stalno je brinuo jedan specijalista za intenzivnu negu novorođenčadi.
„Dobro je. Odlično. Dečko je sasvim u redu, Džone“, rekao je taj neonatolog dr Braunhilu. „Usput, obim glave mu je 41 cm. Glavat je.“
„I treba da bude.“
Džon Braun je izašao sa neonatološkog odeljenja i popeo se dva sprata više, do sobe gde je ležala Eni Haton koja se oporavljala od carskog reza.
Dvadesetčetvorogodišnja majka nije izgledala ni izbliza tako dobro kao njen novorođeni sin. Njena pepeljastoplava kosa je bila mokra od znoja i slepljena u pramenove. Unezvereno je gledala oko sebe. Zaista je izgledala kao neko ko je pre izvesnog vremena bio podvrgnut hitnom carskom rezu.
Dr Braunhil je prišao njenom krevetu. Nadvio se nad nju i, uzevši je za ruku, svojim uobičajeno blagim i utešnim glasom rekao:
„Strašno mi je žao, Eni. Nismo mogli da ga spasemo. Izgubili smo tvog dečaka.“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:37 am



9



Beba Haton je stigla u Školu samo par sati po svom rođenju u bolnici u Bolderu. Jedan tim ljudi obučenih u nešto što je podsećalo na svemirska odela pohitao je u susret kolima hitne pomoći iz Boldera. Hitro su uneli novorođenče unutra. U vazduhu se osećalo uzbuđenje, oduševljenje i nešto nalik likovanju.
Glavni iekar je došao u Školu zbog tog novorođenčeta. Detaljno ga je pregledao, zagledao i povremeno nešto objašnjavao prisutnima.
Prekontrolisani su mu puls, disanje, boju kože, mišićni tonus i reflekse. Beba Haton je dobila čistu desetku.
Izmerena joj je dužina i težina. Urađeni su pregled srca i pregledi koji su imali za cilj da isključe subkonjuktivalna krvarenja, žuticu, aseksualnost, urođeno iščašenje kuka, prelom ključnih kostiju i poremećaje periferne cirkulacije.
Na desnom kuku je imao jedan diskretan mladež. On mu je ubeležen kao minus.
Većina testova je ispitivala njegovu grubu i finu motoriku, kao i sposobnost da utiče na svoju sredinu. Glavni Iekar je sve vreme bio u laboratoriji i komentarisao rezultate svakog obavljenog testa odmah nakon njegovog izvođenja.
„Obim glave mu je 41 cm. Taj obim glave odgovara uzrastu deteta od četiri meseca. To je, naravno, bio razlog zbog koga je rađen carski rez. Srce je takođe veće i efikasnije. Puls mu je ispod 100 otkucaja u minuti. To je izvrsno. Pravi je šampion.
Ali, pogledajte dobro bebu Haton. Ključna stvar kod nje je to što nas ona sluša i primećuje. Vidite? Pogledajte joj oči. Novorođenče nikada ne fiksira pogledom i ne prati. Ovaj momčić, međutim, zagleda svakog od nas. Znate li šta to znači?
Novorođenčad ne pamte predmete, i ako te predmete sklonite iz njihovog vidnog polja ona zaborave na to da oni postoje. Ova beba, međutim, to radi. Nema dileme da nas posmatra. Pogledajte te male oči. On već pamti. On je jedna super beba!“


10



Probudila sam se uplakana, jer sam sanjala užasan san o svom mužu, Dejvidu. U poslednje vreme sam se stalno tako budila.
Dejvid mi je toliko nedostajao i to se nije nimalo promenilo od one noći pre godinu i po dana, kada ga je neki ludak ubio na jednom usamljenom parkingu u Bolderu.
Dejvid i ja smo bili nerazdvojni. Skijali smo po Koloradu i zapadnom delu SAD. Nedelje smo provodili na Klinici za doseljenike u Pueblu. Pročitali smo toliko knjiga da su obe naše male kuće komotno mogle da postanu biblioteke. Imali smo toliko prijatelja da u nekim trenucima nismo znali šta da radimo s njima. Živeli smo punim plućima i uživali u svakom trenutku.
Imala sam sjajnu veterinarsku kliniku - lečila sam i velike i male životinje. Rano ujutru sam odlazila na farme i rančeve na kojima sam vodila brigu o konjima i drugim velikim životinjama, a ljudi iz celog kraja su mi u In Pejšent dovodili svoje kućne ljubimce. Zato me je Denver post proglasio najboljim veterinarom devedesetih.
Sada se sve promenilo - moj život je krenuo u pogrešnom pravcu i činilo mi se da to nikako ne može da se promeni. Stalno sam razmišljala o Dejvidovom ubistvu i gnjavila policiju u Bolderu sve dok mi oni najzad nisu rekli da im više ne dosađujem. Sada sam retko išla na teren, ali su mi ljudi još uvek dovodili životinje u ordinaciju.
Iskočila sam iz kreveta. Nabacila sam na sebe staru kariranu haljinu i natakla na noge papuče koje sam dobila za Božić od dva slatka deteta kojima sam „zašila“ štene koje je napao kojot.
Papuče su bile u obliku glave koker španijela čije su blentave oči gledale gore, dok im je iz usta visio jezik.
Uključila sam kasetofon i sa njega se začulo prepoznatljivo promuklo zavijanje Fione Epl - staro osamnaest godina i puno ljutnje, ogorčenosti i kreativnog ludila. Volela sam kada se tako nešto moglo čuti kod jedne dive.
Otvorila sam vrata svog „kraljevskog apartmana“ i ušla u laboratoriju. Tamo me je pozdravio moj omiljeni poster za ovaj mesec: Lov na lisice je „neizrecivo“ u poteri za „nejestivim“ - Oskar Vajld.
Krenula sam redom. Prvo sam stavila vodu za kafu, a zatim krenula u obilazak pacijenata.
Freni O’Nil, ovo je tvoj život.
Prvo odeljenje je bilo soba veličine četiti sa četiti metra sa lavaboom, jednim prozorom i dva reda pedantno poredanih čistih kaveza. U donjem redu nalazila su se tri stanara: dva psa i pile.
Jedan od pasa, mužjak pudlice, ponovo je sebi iščupao kateter, uprkos kragni koju sam mu stavila. Izgrdila sam ga sa svih šesnaest reci francuskog koje znam. da bi me razumeo. Onda sam mu vratila kateter na mesto, pomilovala ga po glavi i oprostila mu. Rekla sam mu: „Je t'aime.“
Drugo odeljenje je bilo nešto manja kopija prvog, ali nije imalo prozor. Na njemu su se nalazili neki od mojih egzotičnih pacijenata: jedan zec sa upalom pluća koji se neće izvući, i hrčak koji je stigao DHL-om bez propratnog pisma. Bio je tu i labud po imenu Frenk, kojeg je moja sestra Kerol spasla iz jezera kraj trkačke staze. Kerol misli da je majka Tereza za divlje životinje. Kada ga je našla bila je na kampovanju sa svojim ćerkama u jednom nacionalnom parku. Malo je falilo da i ja tada odem sa njima.
Kafa mi je bila gotova. Nasula sam sebi jednu šoljicu i dodala punomasno mleko i šećer. Mmm, mmm dobro je.
Pip je već dotrčao do mene. Pip je džek rasel terijer, smešan mali mužjak koji je delovao kao da se izgubio, ali je verovatno bio ostavljen. Izveo je svoju kratku igru na zadnjim nogama za koju je znao da je volim. Poljubila sam ga i nasula mu u činiju hranu za pse i dodala joj malo rajs čeksa.
„Sviđa ti se?“
„Vuf.“
„Drago mi je.“
Odšetala sam do prednjeg dela kuće i videla onog crnog mačo L. L. Bin tipa iz džipa, onog Kita, kako li se već preživao. Lovac je ponovo bio u mom dvorištu. Stajao je pored džipa s puškom na ramenu.
Onda sam krajičkom oka spazila da mu na haubi nešto leži.
O, bože, ne! Već je nešto ustrelio! Ubio je životinju na mojoj zemlji. Kopile! Govno jedno!
Videla sam mnogo mrtvih životinja u ovim šumama, ali ovo je bila moja zemlja, moje privatno vlasništvo i smatrala sam ga utočištem udaljenim od ludila civilizacije.
„Hej, ti“, viknula sam. „Hej, hej!“
Bila sam na pola puta od prednjeg trema, zajapurena od besa, kada se pomerio i otvorio vrata džipa. Tada sam shvatila da je ono za šta sam mislila da je lešina bilo u boji koja nije mogla da pripada životinji.
Bilo je kestenjasto i više je ličilo na platnenu vreću.
Čuvši moj glas okrenuo se prema meni. Mahnuo mi je i nasmešio se jednim skoro neodoljivim osmehom, na koji sam odgovorila besnim pogledom koji je trebam da ga sprži na licu mesta.
„Dobro jutro“, rekao je. „Bože, kako je ovde lepo! Je’l sam ja to u raju?“
Skupila sam haljinu, sagnula se i podigla „jadne“ novine, kako sam zvala Post pošto je bio pun loših vesti.
Onda sam se okrenula na petama svojih patofnica i otrupkala unutra.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:37 am





11



Diskrecija je bila ključna stvar.
U Bolderu je bilo toplo i sparno popodne, ali se to nije osećalo ispod visokih i razgranatih jela koje su oivičavale prostrano i uređeno dvorište kuće Frensisa Mekdonaha. Naročito ne u bleštavoj, plavoj vodi dvadesetpeto-metarskog bazena u kome je temperatura, kao i obično, bila oko dvadeset tri stepena.
Oko bazena se nalazio nameštaj od belog kovanog gvozda, veliki udobni otomani i jedna sofa presvučena platnom cvetnog dezena. Tu je bilo i nekoliko žardinjera sa sezonskim cvećem i par platnenih suncobrana.
Frenk je plivao s kraja na kraj bazena, čudeći se kako to da je još uvek voleo da se takmiči sa štopericom, iako je prošlo skoro dvadeset godina od vremena kada je bio meću najboljim plivačima na Berkliju.
Dr Mekdonah je stvarno uživao u životu u Bolderu. Njegova ogromna kuća u rančerskom stilu imala je izvrstan pogled na grad i ravnice koje su se prostirale prema istoku. Voleo je oštrinu ovog vazduha i izuzetno plavetnilo neba. Čak je išao i u Nacionalni centar za ispitivanje atmosfere da bi probao da nađe odgovor na pitanje zašto je to bilo tako - zašto je nebo ovde bilo tako plavo? Pre šest godina se doselio ovamo iz San Franciska i nikada nije dobio želju da se vrati.
Naročito po ovakvom danu, sa Fletajron planinama u neposrednoj blizini i ženom Barbarom koja je trebalo da dođe kući s posla za manje od sat vremena.
On i Barbara će najverovatnije ispeći ribu na roštilju koji se nalazio na terasi, otvoriti jednu flašu zinfandela, a možda pozvati i Solise da im prave društvo. Ili će videti da li će moći da odvoje Freni O'Nil od njenih životinja u Bejr Blafu. I Freni se, dok je bila na studijama, takmičila u plivanju, i Frenku je prijalo njeno društvo. Pored toga se i brinuo za nju, otkad je Dejvid tragično izgubio život.
Frenk je prekinuo sa plivanjem. Stao je malo pre nego što je došao do južnog kraja bazena i napravio devedeset prvi okret tog popodneva. Primetio je neko kretanje oko roštilja.
Na terasi je osim njega bio još neko.
Ne neko, više ljudi. Odjednom je osetio strah. Šta se to, kog đavola, događa?
Podigao je glavu iz vode i skinuo svoje „spido“ naočare za plivanje sa kojih je kapala voda. Četiri sportski obučena muškarca - u farmerkama i majicama sa kratkim rukavima - išla su ka njemu brzim korakom.
„Kako mogu da vam pomognem, momci?“, viknuo je. Bio je uglađen, učtiv i o ljudima je imao dobro mišljenje.
Nisu mu odgovorili. Jako čudno. Pomalo iritirajuće. Umesto toga, nastavili su da idu prema njemu. A onda su počeli da trče!
Jedan sto se prevrnuo. Sveće su se polomile, a novine i časopisi su pali na zemlju.
„Hej! Hej!“ Pogledao je u njih, ne verujući da se to događa.
Sva četvorica su uskočila u plići kraj bazena.
„Šta je sad ovo?“, Mekdonah je sada stvarno počeo da viče na uljeze. Nije znao šta se događa, a i uplašio se.
Skočili su na njega kao čopor pasa. Uhvatili su ga za ruke i noge i žestoko pritisli. Čuo je odvratan prasak i pomislio kako mu je pukao levi ručni zglob. Osetio je užasan bol. Shvatio je koliko su njih četvorica bili jaki, jer je i on bio snažan, a oni su ga oborili kao da je neki mršavko od četrdeset pet kilograma.
„Hej! Hej!“, viknuo je ponovo sa nosem zagnjurenim u vodu. Glavu su mu zabacili unazad tako da je gledao u beskrajno nebesko plavetnilo.
Onda su mu glavu zagnjurili u vodu. Pokušao je da na brzinu uhvati vazduh, ali je progutao hlorisanu vodu i zagrcnuo se.
Držali su ga pod vodom i nisu ga puštali. Nije mogao da pomeri ni ruke ni noge. Davili su ga. O, bože, nije imao pojma zašto.
Pokušao je da se batrga.
Pokušao je da se oslobodi.
Pokušao je da se smiri.
Frenk je čuo kako mu puca vrat. Nije mogao da im se suprotstavi. Osetio je kako život izlazi iz njega.
Video je ispred sebe siluete muškaraca u vlažnoj odeći kako trepere u svetlucavoj, bistroj plavoj vodi. Oči su mu bile širom otvorene, kao i usta. Voda mu je užasnom brzinom ispunila grlo i ušla u pluća. Osetio je kao da će mu grudi eksplodirati, što je, zapravo, i priželjkivao. Želeo je da se taj odvratni osećaj unutrašnjeg pritiska i bol prekinu.
Iznenada je dr Frenk Mekdonah shvatio šta se događa. Video je istinu isto onako jasno kao što mu se smrt bližila.
Ovo je bilo zbog Zvončiće i Petra Pana.
Pobegli su tokom njegove smene.


12



Bejr Blaf se nalazi na četrdeset minuta vožnje od Boldera, ako se vozi s gasom do daske; ako se leti.
Dala sam sve od sebe da vozim koliko-toliko pribrano, ali mi to nije polazilo za rukom. Svega što je bilo u vezi sa tom vožnjom i tom noći sećam se kao u bunilu.
Znala sam da neću videti Frenka onakvog kakvog sam ga viđala tokom poslednjih šest godina - nasmejanog i neverovatno punog života. U poslednje vreme nisam često išla iz Blafa. Tačnije, iz njega nisam izašla 493 dana. Sada sam morala da idem u Bolder.
Frenk je bio mrtav. Njegova žena Barb me je pozvala plačući. Nisam mogla da verujem. Nisam mogla da podnesem tu bolnu, zastrašujuću, užasnu misao.
Prvo Dejvid, a sada i Frenk. To mi je izgledalo nemoguće.
Pokušala sam da pozovem svoju najbolju prijateljicu Džilijen iz Gradske bolnice u Bolderu. Javila mi se njena telefonska sekretarica, te sam joj ostavila poruku za koju se nadam da je mogla da je razume.
Pokušala sam da pozovem i Kerol, ali ona nije dizala slušalicu u kampu u kome je odsela sa svoje dve ćerke. Prokletstvo, bila mi je potrebna.
Čula sam užasne, zavijajuće policijske sirene, još pre nego što sam stigla do ranca u Bolderu. Oni su živeli blizu Gradske bolnice, što je bilo logično, pošto su i jedno i drugo radili u njoj. Barb je medicinska sestra i radi na Kirurškom odeljenju, a Frenk je vrhunski pedijatar.
Frenk je bio pedijatar. O, blagi bože, Frenk je sada mrtav. Moj i Dejvidov prijatelj. Kako se to desilo?
Sirene bolderske policije su probijale bubne opne i zvučale su tako avetinjski, tako lično, kao da su se meni obraćale.
Njihov zvuk budio je u meni mnoštvo ružnih uspomena. Zbog Dejvidovog ubistva sam u bolderskoj policiji provela mesece i mesece. Pokušavala sam sama da ga resim. Ispitivala sam čuvare parkinga, lekare koji su ga koristili kasno uveče.
Sada su me sva ružna sećanja u vezi s tim ponovo preplavila. Nisam to mogla da podnesem.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:37 am




13



„Ja sam dr O'Nil“, rekla sam i krenula da prođem pored visokog i snažnog policajca koji je stajao na terasi okrečenoj u belo. „Ja sam Barbina i Frenkova prijateljica. Barb me je pozvala da dođem.“
„Da, gospođo. Ona je unutra. Možete da idete pravo u kuću“, rekao je skinuvši kapu.
Jedva da sam registrovala veliku kuću u rančerskom stilu i okućnicu uređenu u kseriskejp stilu. Umesto zelenog travnjaka, na njoj je bilo posađeno na stotine malih, raznobojnih biljaka. Frenk je sve planirao sa ciljem da se potroši što manje vode. On je bio takav. Uvek je mislio na druge i unapred.
Osećala sam se tupo i jedan deo mene je odbijao da veruje da je Frenk mrtav. Mekdonahovi su bili bračni par sa kojim smo se Dejvid i ja najviše družili u vreme dok je on radio u bolnici. One noći kada je ubijen oni su odmah došli u našu kuću. Barb, Kerol i moja prijateljica Džilijen Pjuris provele se tu noć pored mene. Sada sam ja bila u Bolderu iz istog razloga.
Dok sam se pela uz stepenice, jedna žena je izašla na prednja vrata kuće. To nije bila Barb.
„O, bože, Džilijen“, prošaputala sam. Džilijen je moja najbolja prijateljica. Zagrlile smo se na tremu. Plakale srno zagrljene, pokušavajući da shvatimo šla se dogodilo. Bilo mi je tako drago što je ovde.
„Kako je mogao da se udavi?“, promrmljala sam kroz suze.
„O. bože, Freni, ne znam kako se to dogodilo. Frenku je polomljen vrat. Mora da je probao da se okrene u plićaku. Jesi li dobro? Ne, naravno da nisi. Kao ni jadna Barb. To je tako strašno, užasno.“
Plakala sam na njenom ramenu, a ona na mom.
Džilijen je lekar-istraživač u Gradskoj bolnici u Bolderu i pravi je stručnjak u svojoj oblasti. Toliko je dobra da može sebi da dozvoli da bude „buntovnik s razlogom“ - uvek se suprotstavlja bolničkim birokratama i administrativnim šakalima i magarcima. I ona je udovica s malim detetom, Majklom, koga obožavam.
Bila je u bolničkoj uniformi sa službenom propusnicom koja joj je još uvek stajala prikačena na reveru mantila. Došla je pravo s posla. Kakav dugačak i užasan dan za nju. Za sve nas.
„Moram da vidim Barb“, rekla sam joj. „Gde je ona, Džil?“
„Hajde. Odvešću te do nje. Uzmi me za ruku. Pridržavaću te.“
Ušle smo u kuću, sada neobično tihu i tmurnu. Našli smo Barb u kuhinji, sa još jednom bliskom prijateljicom, Gildom Haranco. Gilda je pedijatrijska sestra u bolnici. Ona pripada našoj „ekipi“.
„Oh, Barb, žao mi je. Žao mi je“, prošaputala sam. Reci izgleda nikada ne pomažu u ovakvim situacijama.
Pale smo jedna drugoj u zagrljaj. „Nisam te shvatala, za Dejvida. Oh, Freni, nisam shvatala“, jecala je Barb na mojim grudima. „Trebalo je da tada više budem pored tebe.“
„Bila si divna. Volim te. Mnogo te volim.“ To je bila istina i zato me je ovaj užasan trenutak još više boleo. Doživljavala sam Barbin gubitak kao svoj.
Onda smo se sve četiri zagrlile i zdušno tešile jedna drugu. Činilo mi se kao da smo još juče imale muževe i okupljale se da pravimo roštilj, plivamo, prisustvujemo dobrotvornim priredbama ili samo razgovaramo satima.
Barb se na kraju odmakla i otvorila ormarić iznad sudopere. Izvadila je jednu flašu viskija kraun rojal. Otvorila ju je i napunila četiri čaše.
Pogledala sam kroz kuhinjski prozor i videla nekoliko ljudi iz opštine kako stoje u dvorištu, pored bazena. Tu se nalazio i Rič Polet, tužilac za Bolderski okrug. On je bio Frenkov dobar prijatelj - njih dvojica su zajedno odlazila na pecanje.
Videla sam i Henrika Kronera, predsednika upravnog odbora bolnice, koga su prijatelji zvali Rik. Henrik je bio snob koji je mislio da ga njegovo usko polje interesovanja u životu čini posebnim, a nije shvatao da ga je, zapravo, činilo običnim. Iznenadilo bi me da je Henrik bio ovde iz nekog drugog razloga osim što je Frenkova kuća bila tako blizu bolnice. Ali, Frenka su svi voleli.
Iznenada sam se setila nečega što mi je poput noža probolo srce. Pre nekoliko godina Dejvid i ja smo išli na splavarenje na brzake sa Frenkom i Barbarom. Posle toga smo se okupali u malo mirnijoj vodi. Frenk je u vodi bio kao vidra. I dan-danas se sećam kako je plivao kraul.
Kako je mogao da pogine u svom bazenu?
Kako to da su i Frenk i Dejvid mrtvi?
Dok sam pijuckala okrepljujući viski nisam mogla da nađem odgovor ni na jedno od ovih pitanja. Osetila sam se kao čigra koja ne može da prestane da se okreće. Uzela sam još jednu čašu, pa onda još jednu, sve dok nisam potpuno otupela.
Džilijen je izgledala zabrinuta za mene, kao što je bila i za Barbaru, lakva je bila još od Dejvidove smrti, naročito što ja nisam htela da se pomirim s tim. Ponašala se kao da sam njeno usvojeno dete. Podsećala me je na Emu Tompson kakvom sam je ja zamišljala - bila je pametna, ali i osećajna, zamišljena i zanimljiva.
„Hajde večeras kući sa mnom. Molim te, Freni“, rekla je i napravila tužan izraz lica. „Upaliću vatru. Pričaćemo dok ne zaspimo.“
„Što će biti vrlo brzo. Ne mogu, Džil“, rekla sam i odmahnula glavom. „Ujutru mi dolazi jedan povređen ovčar, a In Pejšent je već pun.“
Džilijen je zakolutala očima, ali se onda osmehnula. „Onda ćemo to da uradimo za vikend. Obavezno. Dolaziš.“
„Doći ću. Obećavam.“
Pomogla sam im da smestimo Barbaru u krevet“ poljubila Džilijen i Gildu i otišla kući.


14



Dobro poznati saobraćajni znak izronio je iz paperjaste plavičastosive izmaglice: SKRETANJE ZA BEJR BLAF. Dala sam desni migavac. prošla naplatnu rampu i prešla preko dve stare džombe na putu.
Onda sam izašla na magistralni put Četvrti juli, uzak put sa dve trake koji se protezao kroz pet i po neobeleženih milja šume do Bejr Blafa. Blaf je u stvari bio grad kraj puta. Imao je jednu benzinsku stanicu, prodavnicu, radnju sa video kasetama i mene. Niko od nas nije radio noću. Postojala je lokalna izreka - sreća je videti Bejr Blaf u svom retrovizoru, ali morate brzo da pogledate.
Jedva sam čekala da dođem kući. Želela sam da pobegnem u san. Osećala sam se nekako nestvarno kao da sam daleko od svega. Pored toga, mnogo sam i popila.
Neosvetljeni put je savijao oko naslaga ruda koje su izbijale iz šumskog tla. Gusto drveće je otežavalo vožnju uskim asfaltnim putem i zatvaralo vidik prednjim farovima mog terenca.
Usporila sam i usredsredila se na to da dođem kući u jednom komadu.
Svakog časa je ispred mene mogao da iskoči jelen, a ja nisam bila sposobna da tako brzo donosim životne odluke.
Videla sam nešto čudno - nešto belo trčalo je kroz šumu sa moje desne strane.
Lagano sam stisla kočnicu. Usporila sam još malo i zagledala se u treperave senke drveća.
Nadala sam se da sam se prevarila, ali ono belo je izgledalo kao devojčica u trku. Devojčica nije imala šta da radi ovde u ovo doba noći.
Zaustavila sam se. Ako se devojčica izgubila, mogla sam da je odvezem kući. Ali, osetila sam da nešto nije u redu. Možda ju je neko jurio? Ili se izgubila?
Izašla sam iz kola, ali nisam ugasila motor. Magla se pri zemlji malo podigla i ušla sam nekoliko metara u šumu. Naježila sam se.
Stani.
Gledaj.
Slušaj.
„Hej“, pozvala sam tiho. „Ko je tamo? Ja sam Freni O'Nil. Doktorka O'Nil. Veterinar iz grada.“
Onda sam ponovo videla onu belu siluetu, koja je ovog puta virila iza jedne visoke plavozelene smreke. Pogledala sam u tom pravcu žmirkajući. Da, to je devojčica.
Od nekih jedanaest-dvanaest godina. Imala je dugu plavu kosu i široku haljinu. Haljina joj je bila pocepana i isflekana. Da li je bila dobro? Nije mi izgledalo da jeste.
Mora da me je čula i videla. Počela je da beži. Izgledalo je da je uplašena. Kao da je bila u neprilici. Nisam mogla dobro da je vidim. Magla se ponovo spustila poput iscepane zavese.
„Čekaj!“, viknula sam. „Ovde ne treba da budeš sama. Šta radiš? Molim te, stani!“
Nije to uradila. Štaviše, ubrzala je, saplela se na jedno oboreno stablo i pala na kolena. Viknula je nešto što nisam mogla da razaberem.
Srce je počelo da mi lupa. Nešto nije valjalo. Počela sam da trčim prema njoj. Pomislila sam da se možda povredila. Ili je bila drogirana? Možda Je bilo to. Možda je bila starija. Kroz maglu mi je bilo teško da procenim koliko godina ima.
Mesečine jedva da je bilo, pa nisam bila baš sigurna ali mi se činilo da su joj proporcije malo čudne. Ruke su joj bile uvučene u nešto.
Stala sam. Teško! Srce je htelo da mi iskoči iz grudi. Čula sam ga u ušima.
Nemoguće.
Naravno da je nemoguće.
Skoro da sam vrisnula. Ostala sam bez daha - naslonila sam se na jednu visoku smreku.
Izgledalo je da devojčica ima krila.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:38 am







15



Ono što sam videla bilo je za mene nezamislivo, nerazumljivo i možda nisam odmah mogla da kažem o čemu se radi. Ruke devojčice su bile savijene pozadi na neobičan način, ali kada ih je podigla - na njima se raširilo perje.
To je bilo nemoguće kod ljudi, ali ona je bila tu - devojčica sa krilima!
Videla sam tačkice. Pred očima su mi se pojavile boje - u glavi mi se zacrvenelo i zažutelo. Viski me je nesumnjivo uhvatio, ali nisam bila pijana. Ili sam bila jako pijana? Da me smrt Frenka Mekdonaha nije uplašila toliko da sam počela da haluciniram?
Zatvori oči, Freni.
Sada ih ponovo otvori lagano...
Još uvek je bila tu! Na samo dvadesetak metara od mene. I ona je mene gledala.
Nemoj da se onesvestiš, Freni! NI SLUČAJNO, rekla sam sebi.
Kreni lagano. Veoma lagano. Nemoj da napraviš neki zvuk ili pokret koji bi je oterao.
Gledala sam kako se devojčica podiže s mukom. Jedno krilo joj je bilo sklopljeno na leđima, a drugo je malo vukla. Da li joj je bilo povređeno?
„Hej!“, ponovo sam je pozvala, tiho. „U redu je.“
Plavokosa devojčica se okrenula prema meni. Bila je visoka oko sto pedeset. Njene krupne, razmaknute oči su me ošinule pogledom. Na mesečini boje mleka stajala sam u močvari obrasloj paprati. Oko mene su igrale senke. Zadihana i ošamućena gledala sam ispred sebe, ne znajući ko je više uplašen, ona ili ja.
Pogledala me je preplašeno i ponovo potrčala u mrak - još dublje u šumu koja se protezala duž puta Četvrti jul, sve dok mi nije nestala s vidika.
Pratila sam je pogledom sve dok nije bilo tako mračno da više nisam mogla da je vidim. Na kraju sam se naslonila na jedno drvo i pokušala da se prisetim poslednjih nekoliko minuta. Nisam uspela u tome. Strašno mi se vrtelo u glavi.
Nekako sam uspela da se vratim do kola. Ušla sam u njih i ostala da sedim tamo neko vreme u mraku.
„Malopre nisam videla devojčicu sa krilima“, prošaputala sam.
To nije bilo moguće.
Ali bila sam sigurna da sam je videla.
Kada sam uspela da se povratim, krenula sam prema policijskoj stanici koja se nalazila pored Klejtona, obližnjeg sela od nekih tri hiljade stanovnika. Ta stanica je, u stvari, ispostava policijske stanice u Nederlendu. Zaustavila sam svoj terenac u Milerovoj ulici, koja se nalazila u blizini stanice.
Očajnički sam želela da nastavim mirnom seoskom ulicom, ali nisam mogla.
Pila sam... i vozila. Već je bilo dva ujutru.
Sada već nisam bila sigurna da li sam videla devojčicu. Nisam bila sasvim sigurna šta sam videla. To nisam mogla da kažem policajcima. Bar ne te noći. Možda ću im reći sutra.
Otišla sam kući da prespavam, pa da sutra vidim šta mi valja činiti po tom pitanju - ili, što je bilo verovatnije, da zaspim i sve to jednostavno zaboravim.


16



Kit se preznojavao, kao u avionu iz Bostona. Do đavola, još uvek mu nije bilo svejedno da leti, ali morao je.
Pilot helikoptera je pogledao u njega. Nije ni pokušao da sakrije svoj pakostan osmeh. „Jeste li dobro? Nikada niste leteli jednim od ovih 'miksera', a? Ne izgledate baš najbolje, gospodine Harison. Možda bi bilo bolje da se vratimo?“
Kit je skoro izgubio strpljenje. Pilot je bio prvorazredni serator. On je, naravno, leteo u gomili ovakvih helikoptera, po vejavicama, užasnim olujama i u opasnim racijama. Do avgusta 1994. godine to mu nikada nije predstavljalo problem.
Do tada je bio dobar agent. Jedan od najboljih. Snalažljiv, pametan, radan, čvrst. Sve to stoji u njegovom dosijeu službovanja. I šta mu se to onda dogodilo?
„Prirodna boja mojih škrga je zelena. Dobro sam. U redu je.“ Pokušao je da se našali na svoj račun.
„Kako vi kažete, gospodine Kermit. Vi ste glavni. Platili ste.“
Da, naravno da jeste, i nije imao još mnogo novca da bi ga rasipao na ovako skupe osmatračke izlete. Ali, znao je da mu je potrebno da pogleda teren iz vazduha; morao je da vidi kako izgleda „kompletna slika“. A prava „kompletna slika“ ovde je imala veze sa stvarima koje su bile tako uzvišene i važne - odnosno sa opstankom ljudske vrste. On je bio ubeđen u to, inače ne bi ni dolazio ovamo.
Kit je pokušao da ponovo pogleda u vrhove stabala. Čitava jutra borova, između kojih su se uglavile jasike. Tu i tamo bi se videla poneka golet - gomila stabala koja su bila oborena u vreme zime. I, naravno, snežni vrhovi Razvoda.
Blizu Razvoda nalazila se jedna laboratorija. To je bilo sve što je Kit znao. Gde li je ona mogla da bude?
Helikopter je preleteo preko Velikog rezervoara. Onda je video skijaški centar Eldora i gradić Nederlend. Zatim još jedan živopisan rezervoar - verovatno Barker, ako je dobro čitao mapu. U daljini su se videle planine Fleg-staf. Bliže njemu su bili Magnolija Roud i Sanšajn kanjon.
Znao je šta traži - kraj starog sveta. Jedan novi svet. On je bio ovde negde.
Ponovo je pomislio na dr Frenka Mekdonaha. Dr Mekdonah se nalazio na njegovom spisku. Mekdonah, Dejvid Mekin i njegova žena. Želeo je da =??C?0 dr Melcdnnaha - nediiatra knii se nekada bavio embriologijom.
Nažalost, zakasnio je jedan dan. Za to je bio kriv njegov šef, Piter Striker. Ma ne, kriv je bio on sam.
Dr Mekdonah je bio četvrta žrtva. Dosad su bila ubijena četiri lekara. Četki lekara sa sumnjivom prošlošću, neizvesnom sadašnjošću, a sada i bez budućnosti.
Gledao je dva paraglajdera u daljini. Izgledalo je kao da lete. Izgledali su tako slobodni.
„Dobro, idemo dole“, rekao je najzad pilotu iznajmljenog helikoptera. Završio je sa razgledanjem iz vazduha; snimio je teren. To je bio prvi korak u istrazi.
Pilot se iscerio i dao mu znak palcem. Kakav krelac. „Držite se... Kermite.“
J... se, Nebeski kralju, pomislio je Kit. Nije ništa rekao, jer nije hteo da pravi scenu dok su u vazduhu. Posebno ne ovde gore.
Helikopter se obrušio. Znao je da je to nemoguće, ali mu se učinilo da mu se želudac spustio brže od njegovog sadržaja i ostatka helikoptera.
Kada je oko pola jedanaest pre podne napustio mali aerodrom Haj Pajns, osećao se nezadovoljno i napeto. Bila mu je potrebna pomoć, ali znao je da ne može da je traži od Biroa. Bio je prepušten samom sebi i to je stvarno bilo bezveze.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:38 am



17



Ne gubi nadu i tragaj za nepoznatim, rekao je Oliver Vendel Holms i Kit je u to još uvek verovao i zato je i bio ovde, u Stenovitim planinama. Tragao je za nepoznatim i iz sve snage pokušavao da ne gubi nadu.
Bili su mu potrebni odgovori, ili je samo hteo da čuje bar jedan poznati glas. Pozvao je kancelariju Pitera Strikera u Vašingtonu. Biće čupavo, ali mislio je da će uspeti. Možda će mu poći za rukom da dobije malu pomoć od Biroa.
Piter Striker je bio zadužen za severoistočni sektor FBI-ja. Još uvek su bili veoma dobri prijatelji. Do pre dve i po godine Kit je bio Piterov šef.
Onda se Kitov svet okrenuo naopačke i sada je on radio za Pitera, koji mu je prošle nedelje zapretio da će ga negirati ako ne bude poštovao FBI-jev prioritet. Dao mu je to i napismeno.
Čak i pre nego što je dobio zvaničnu pretnju, primećivao je njene nagoveštaje. Posle incidenta iz devedeset četvrte unapređenje ga je mimoišlo, iako sam bog zna da li je to bio pravi razlog. Pre će biti da su razlozi za stagnaciju u službi bili njegova tvrdoglavost i nepoštovanje naređenja, kao i njegova opsednutost slučajevima. Tako ga je i ovaj slučaj doveo u Kolorado. Imao je sposobnost da uoči tragove koje je vredelo pratiti; probleme koji su mogli da iskrsnu i njihova potencijalna rešenja koja drugi nisu bili u stanju da primete.
Uvek je bio jedan neobičan FBI agent. Zato su mu, dok je studirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Njujorku, i rekli da su se odlučili za njega. Rečeno mu je da ga Biro želi zato što je suviše moralan i tradicionalan, a samim tim i suviše predvidljiv. On je trebalo da predstavlja jednu novu, savršeniju vrstu agenta. A on je to zaista i bio! Bar jedno vreme.
Insistirali su na tome da se razbije šablon; ali kada je ušao u Biro, otkrio je da FBI zapravo nije želeo mnogo da se menja. U stvari, Biro je pokušao da promeni njega, a pošto on to nije hteo, to je počelo da im smeta. Jedan od njegovih pretpostavljenih je rekao: „Nismo mi došli da radimo kod tebe, Tome. Ti si došao kod nas. I zašto onda ne batališ taj uobraženi, seratorski stil rada i počneš da radiš kao mi.“
Zato što je bio drugačiji. Trebalo je da bude drugačiji. Takav je bio dogovor - a dogovor je dogovor.
Ali, Biro ga nije poštovao.
Smetnja su bili njegovi somotski sportski sakoi, kačketi bez oznaka, farmerke i brodarice koje je nosio na poslu, i to ne samo petkom; što je čitao „ozbiljne“ romane kao što su Podzemlje i Mejson i Dikson, i sve što je napisao Toni Morison. I što je u Bostonu nekada dolazio na posao na svom trkačkom biciklu.
Smetnja je bila i njegova duža kosa i to što je imao naviku da se brije svaki drugi dan; i njegovo diskretno razmetanje, koje nije bilo šepurenje, već samo činjenica da je voleo da ide okolo slušajući muziku sa diskmena.
Ipak, ljude u Birou je najviše nervirao njegov neobavezan pristup disciplini. Od samog dolaska zvali su ga „svojeglavi“.
Što je najgore, on je to verovatno i bio. Bio je svojeglav i dok je bio snažni poluteškaš u bostonskim Zlatnim rukavicama, i dok je bio iskren i veoma nekonvencionalan student na Holi Krosu, pa čak i na Pravnom fakultetu. Pa on je bio jedan od petorice sinova vozača autobusa. S ta je on tražio na pravima u Njujorku, pa čak i na Krosu. Zašto ne bi govorio ono što misli?
To mu je prolazilo u školi, ali ne i u FBI-ju. U FBI-ju se svojeglavi topovi ne tolerišu. Čak ni oni koji su za pet godina rešili bar dva „nerešiva“ ubistva.
Ej, dosta log sranja, rekao je sebi najzad. Imao je problema jer je proteklih godinu i po dana pratio slučaj „eksperimenata na ljudima“. Bez odobrenja. Više puta se oglušio o naređenja koja su došla sa vrha. I dalje je to činio. Čak i nešto mnogo gore od toga.
„Ovde Tom Brenan. Treba mi agent Striker“, rekao je on kada se Strikerova ljubazna i efikasna pomoćnica javila na telefon. „Kako ste, Sindi? Mogu li da dobijem Pitera?“
„A, vi ste Tome, baš lepo što ste se javili. Sačekajte trenutak.“ Sindi je bila preterano učtiva, kao i uvek. „Samo da vidim da li je za stolom. Odmah će vam se javiti.“
Iznenadilo ga je to što je Striker istog trenutka podigao slušalicu. Uvek je govorio tiho, da bi vas naterao da ga pažljivo slušate. Poznata Strikerova tihost.
„Sjajni Tome. Kako je u raju? Kako je u Nantakitu? Trebalo bi da jedriš, da surfuješ, da si na plaži. Beži od telefona.“
„Zovem te sa plaže“, Kit je odglumio kao da se u njegovoj blizini neko smeje. „U stvari, super mi je. Postaću pravo skitaralo po plažama, ali ima jedna stvar.“
„Uvek ima, Tome. Uvek ima neka začkoljica. Moraš da naučiš da ne brineš zbog toga“, rekao mu je Striker uobičajeno tihim glasom. „Zar se nismo tako dogovorili?“
„Znam, znam. Jesmo. I drago mi je što sam došao ovamo na nekoliko nedelja. Nego, jutros sam bio ne internet. Slučajno sam video da se juče neki dr Frenk Mekdonah utopio u Koloradu. To me je zaintrigiralo. Jesi li i ti to video, Piter?“
Striker nije više mogao da krije svoju iznerviranost. Njegov šapat se malo pojačao. „Mani se već jednom tog fantomskog slučaja, Tome. Neko vreme nemoj da ideš na internet. Počeo je da ti upropašćava karijeru, čoveče.“
„Ma kakvi. Nego, u prvobitnoj Berkli grupi je postojao jedan dr Mekdonah. Siguran sam u to. Da li bi nekom dao da to ispita? Možda Majklu Feskou? Ili Meniju Patinu? Samo da mi savest bude mirna. Proverite da li je to taj dr Mekdonah.“
Znao je da Striker nije bio oduševljen pravcem u kome je išao ovaj razgovor. „U redu, Tome. Proveriću ti to. Proveriću pokojnika. Zove se dr Frenk Mekdonah, je l’ tako? Radiš na svojim demonima, umesto na tenu. Nađi neku nantakitsku curicu sa kojom ćeš da izlaziš. Vodi ljubav, a ne rat.“
„Ako je to isti Mekdonah, on je četvrti, Pitere. Doktori Kim, Hikin, Mekin i Mekdonah.“
„Poznati su mi detalji tog slučaja, Tome. Znam da misliš da postoji karika koja nedostaje, iako ljudi u Kvantiku ne dele tvoje mišljenje. Ja ću preuzeti to, a ti vodi računa o suncu i moru.“
„Hvala ti, Pitere. Čudo si. I ja ću proveriti Mekdonaha. Na primer, sutra?“
Čuo je da je Striker uzdahnuo. Njegov glas je postao još tiši, ako je to uopšte bilo moguće. „Daj mi svoj broj na ostrvu da te pozovem.“
„Neka, u redu je. Ja ću to proveriti. Stvarno mi neće biti problem. Pozvaću te sutra. Pa, pozdravljaju te sunce i more. Čak sam upoznao i nekoga ko mi se sviđa. Stvarno dobro izgleda. Hvala ti još jednom na pomoći, Piter.“
Morao je da se napregne da bi čuo njegov odgovor.
„Nema problema. Ali, probaj da se opustiš. Obećaj mi da hoćeš, Tome. O tome ne treba više da brineš. Ne glumi svojeglavog topa. Dogovorili smo se. Pribaviću ti informaciju o dr Mekdonahu koju si mi tražio. Uradiću to u ime našeg prijateljstva.”
Kit je prekinuo vezu u telefonskoj govornici i odahnuo. Čoveče, mrzeo je da laže Pitera - a sada je živeo od toga. Čitav njegov život je odjednom postao laž.


18



Prestani Metju! Ne igraj mi se sada sa glavom. Nisam za to raspoložena.
Maks je upravo pomislila na jednu Metjuovu blesavu rečenicu: Zašto piloti kamikaze nose šlemove? Čula je u mislima kako se Metju sam smeje jednoj od svojih otkačenih šala. Ha-ha-ha! Uvek se tako smejao. Mali blento.
Još uvek nije pronašla svog malog brata i nije znala gde bi još mogla da ga traži. Možda u onoj otmenoj, modernoj kući u šumi? Ili bi tamo možda mogla da nađe malo hrane. Ili vode?
Mislila je na hranu. Ne, hrana je bila njena misao.
Auuu, špagetios! Setila se svoje omiljene rečenice na TV. Znala je skoro sve što se ikada davalo na televiziji. Svaki šou, svaku glupu i još gluplju reklamu, svakog televizijskog junaka. TV je bio njena bebisiterka, njena majka i njen otac, njenih sto najboljih školskih drugova.
Maks je stala i prestala da misli na gluposti. Pažljivo je osmotrila kuću ispred sebe. Budi obazriva. Uvek budi jako obazriva.
Kuća je izgledala mračna i tiha, i Maks je bila oprezna i strepela je. Oko kuće je raslo gusto žbunje divlje ruže. Oh, molim te, nemoj kroz te ruže.
Odlučila je da ide pored živice, a zatim da se do tog modernog zdanja od debelog stakla i grubih drvenih greda popne uz jedan strmi nagib.
Samo da nikoga nema kod kuće! Molim te, samo da nikoga ne bude kod kuće. Molim te, molim te!
Ali da bude HRANE.
Srce joj je lupalo dok se na prstima pela drvenim stepenicama na zadnji trem. Provirila je kroz klizna staklena vrata kojima je bilo potrebno dobro pranje. Primećivala je takve stvari. Genijalnost se vidi na detaljima, zar ne?
Zabranjeno, zabranjeno, zabranjeno, mislila je ona. Niko je neće videti. Nikada. Ako je i vidi, umreće.
Spustila je prste na staklo vrata i povukla ih. Vrh njenog krila bio je pretvoren u šaku. Prsti su joj dobro radili. Bila je stvorena za to.
Vrata su se otvorila. Bila je unutra!
Zamka, pomislila je, ali je već bilo kasno.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:38 am






19



Ipak, nije bila zamka. Niko nije čekao u kući. Njeni vlasnici su očigledno bili glupi ili veoma aljkavi ljudi, jer su ostavili zadnja vrata otključana i nezaštićena. Ali, unutra nije bilo nikoga ko bi je uhvatio ili ubio.
Kuća je bila u neredu. U njoj je, bez sumnje, živela neka porodica. To se videlo po gomili dečjih stvari - biciklima, skejt-bordovima, video igricama.
„Metju“, prošaputala je ona. Nadala se da je i on možda našao istu kuću. Možda se krio ovde negde. „Gde si, braco? Ja sam, Maks!“
Na prstima je otišla u kuhinju. Jedan frižider je bučno zujao. Frižider - o, bože, to! Otvorila ga je. Uživala je u hladnom vazduhu koji ju je zapahnuo i svetlosti zamrznute sijalice. Pogledom je gladno pretraživala police.
Zgrabila je jednu limenku. Sprajt. Pokori se svojoj žeđi!
Dobro, mislim da hoću.
Za trenutak je osetila grizu savesti što krade hranu i sok. To stvarno nije bilo lepo.
Ma, daj. Ranjena sam. Jure me. Moram da jedem i unesem tečnost u organizam. Kraj priče.
Maks je najpre pila, a onda je počela da jede. Od letenja se stvarno ogladni. Ono oduzima strahovito mnogo energije.
Skinula je plastični omot sa staklene boce. Au, špagetiosl Gurnula je hladne špagete u usta. Nije joj bilo važno što su hladne, sve dok su hrana. Ne dobra hrana, ne odlična hrana, već samo hrana - hrana.
Ima li mleka? Jupiiiil Bilo je i mleka. Omirisala ga je - bilo je dobro.
U plehu je našla jedan nož i njime odsekla veliko, lepljivo parče pite od jabuka.
Bila je to najbolja pita koju je ikada jela. Bez konkurencije. Nije imala konkurencije u jedenju pite. Nasmešila se. Volela je da se igra recima, volela je svaku vrstu igre. Igru pitom, bilo kakvu igru. Bila je pametna, stvarno pametna, l napravili su je da bude pametna, zar ne?
Maks je pogledala u frižider, tražeći još poslastica.
0ooo! Oooo! Vidi šta je u frižideru! Sladoled - puna kutija! Šta biste uradili za sladoled?
Pojela je dva sladoleda, držeći po jedan u svakoj ruci. Žudela je za šećerom.
Iznenada su počeli da je podilaze žmarci. Perje na potiljku joj se nakostrešilo. Pognula je ramena i oslušnula.
Da li su to lovci bili napolju? Da li je čika Tomas bio u blizini, spreman da skoči na nju? Možda će je vratiti nazad ili će je jednostavno uspavati?
Pa ipak, gorela je od želje da pregleda kuću. Radoznalost je ubila mačku, pomislila je. Ali ne i devojčicu.
Šunjala se kroz hodnik. Nije mogla da odoli - prava kuća. U njoj nije bilo nikoga. Kakvo uživanje!
„Sablasna mačka. Mačji prsti“, prošaputala je. Bila je to izreka iz Škole - kada je bila mala, kada je razmišljala kao malo dete. Verovatno ju je čula od gospođe Biti, koja joj je prvo bila dadilja, a onda i učiteljica. Sve lepo što joj se dogodilo u životu, dogodilo se pre smrti gospođe Biti.
Iza jednih vrata koja su se nalazila na kraju hodnika, nalazilo se kupatilo. Strava! Unutra je sve bilo cmo. Crna WC šolja, crna kada, cm lavabo -cak je i sapun bio crn. Pogledala je željno u crnu tuš kabinu koja se sijala iza providne zavese. Sva je bila ulepljena i prljava. Užas! Skoro da je više zelela da bude čista nego da se naspava. Želela je da oseti da joj vruća voda teče niz telo i krilo koje je bilo povređeno nešto malo iznad drugog zgloba. Ah, povreda očigledno nije bila ozbiljna. Možda je to samo bila posekotina.
Maks je zabacila svoju dugu plavu kosu i oslušnula.
Ništa se nije čulo. Bila je sigurna. Prsti su joj napipali prekidač. Pomilovali su ga. i pritisnuli!
U crnom kupatilu je blesnulo svetio. Uuuu, sablasno.
Spremila se za beg - ali joj se to učinilo smešnim. U kući nije bilo nikoga osim nje. Zato je ušla u kupatilo i zatvorila vrata za sobom. Zaključala ih je.
Onda se pogledala u ogledalu.
Bila je visoka sto četrdeset pet i imala je najlepša krila na svetu.
Dotakla je kosu. Malo se nagnula prema ogledalu.
„Prelepa sam“, prošaputala je. „Stvarno jesam, zar ne? Ja sam dobra i lepa devojčica. Zašto onda hoće da me ubiju?“


20



Džilijen me je pozvala odmah ujutru.
„Ne sviđa mi se što si sama u planinama. Jesi li dobro, Freni?“
„Dobro sam. Koliko je sati? Gde si?“
„U bolnici, gde bih drugo bila? Osam sati je. Jesi li dobro spavala?“
„Kao beba, Džil.“
„Lažeš.“
„Odlično me poznaješ“, rekla sam i nasmejala se. Već sam se skoro sasvim razbudila. Napolju je bio divan dan.
„Pa. zar to nije lepo“, kazala je Džilijen. „Za obe.“
Pustila sam je da se vrati na posao, a onda mi je nešto ružno palo na pamet. To je bio sasvim iracionalan, ali jak strah da bi nešto moglo da se dogodi i njoj; strah da su svi moji prijatelji u nekakvoj opasnosti.
Znala sam da za to nije postojao nikakav stvaran razlog. Ali, ipak sam to osećala.
Jedan deo jutra sam provela tamo gde sam se sinoć zaustavila kolima. Gde sam, ili nisam, videla - šta?
Osećala sam se sjajno, možda mamurno, ali i pomalo produhovljeno. Mamurluk me je malo usporavao u razmišljanju i sumnjama. Da li sam sinoć bila pijana? Da li je smrt Frenka Mekdonaha uticala na moju već oštećenu psihu?
Jedini problem je bio to što sam se više trudila da ubedim sebe da je nisam videla; bila sam sve sigurnija da nije bilo tako.
Kroz glavu su mi proletele dve misli: urođene anomalije i vrli novi svet biotehnologije.
Imala sam neka znanja iz obe oblasti, pa sam pustila svoj um da se igra dok sam se vozila u prašnjavom plavom terencu u potrazi za devojčicom sa krilima koju sam videla prošle noći. Razmišljala sam: Daj da se malo prisetim genetskih abnormalnosti, defekata, poremećaja i hromozoimkih anomalija. Dok sam to radila, selila sam se da sam i sa Dejvidom provela jedno popodne baveći se istom temom. Tom prilikom smo čak išli i na sajt poznatog Materovog muzeja koji radi u sklopu Medicinskog fakulteta u Filadelfiji.
Oni su nam sa zadovoljstvom ustupili snimke deformiteta koji su im poslednjih godina stizali, od dečaka iz Meksika koji su bili maljavi po ćelom telu kao majmuni, preko dece koja su imala udvostručene delove tela i poremećaje hipofize (zbog čega su bili patuljci ili džinovi), do oboljenja kože zbog kojih su neki više ličili na guštere nego na ljudska bića.
Ne sećam se tačno zbog čega smo Dejvid i ja to radili, ali se se sećam da smo na to potrošili dva vikenda. Dejvid je iz svoje velike kolekcije izvukao i jednu knjigu na tu temu: Medicinske anomalije i kurioziteti. Mislila sam da je ta knjiga još uvek bila negde u kući, ali tog jutra nisam mogla da je nađem. Možda je bila u brvnari, kod onog savremenog neandertalca, Kita Harisona.
Dok sam se vozila po Blafu i oko Klejtona, pokušala sam da razmišljam bez predrasuda. Ništa još uvek nisam isključila. Čak sam razmatrala i mogućnost posete vanzemaljaca. Na kraju sam odbacila ideju o novom I-Ti-ju, ali to možda nije trebalo da radim.
Jako dobro pamtim. Bila sam najbolji đak u srednjoj školi i u mojoj glavi postoji više informacija nego što mislim. Upravo sam čitala o hermafroditu, detetu koje ima i muške i ženske organe za razmnožavanje. Takođe sam pogledala slike ljudi i životinja kojima su nedostajali neki delovi tela, kao i nekoliko onih na kojima su oni bili udvostručeni. Videla sam sliku devojčice sa dva uva na jednoj strani glave, dečaka sa šest prstiju na nogama i devojku sa četiri dojke. U veterinarskoj školi sam imala priliku da vidim kako pesticidi mogu da izmene stoku. To nije lep prizor, ali je nezaboravan.
Gledajući fotografije, videla sam slike „formiranih prstiju“, odnosno rogove na ljudskoj glavi; parazitsko telo konja koje raste na drugom, normalnom konju; dvoglavo tele. Iz neke zabačene fioke u mojoj glavi izvirio je jedan delić starog Vavilona: jedno dete koje je rođeno sa licem lava značilo je da kralj neće imati suparnika. Jednom sarn videla neko dete koje je imalo uši lava.
Ali nikada izuzetno lepu devojčicu, koja inače izgleda potpuno normalno, sa parom preiepih krila! Možda je ona bila vanzemaljac?
Naravno, postojali su i biotehnologija i genetski inženjering, i kao ozbiljna polja istraživanja i kao misterije. Selila sam se da se Dejvid bavio time.
Oblast njegove specijalnosti je za mene bila malo manje razumljiva nego što sam mislila. Pričali smo o raznim stvarima, ali nikada mnogo o njegovom poslu.
Baš čudno, pomislila sam. Dejvid je retko kod kuće pričao o poslu. Ja sam, međutim, uvek pričala o svojim pacijentima u In Pejšentu, ili o predivnom ždrebetu kome sam pomogla da dođe na svet na nečijoj farmi konja.
I šta sam ja to znala o biotehnologiji? Ona koristi prirodne biološke procese koji se odvijaju u mikrobima, životinjama i biljkama. Ukrštanje vrsta i eksperimenti koji se obavljaju sa tim ciljem ulaze i u domen molekularne biologije. Dejvid je bio molekularni biolog, i to dobar, iako kao istraživač nije zarađivao mnogo novca.
Sećam se nekoliko stvari o kojima je pričao, a koje su mogle da imaju veze sa tom devojčicom sa - reci to, Freni - prelepim krilima. Kada je filmska verzija Parka iz doba jure stigla u Bolder, Dejvid mi je rekao da je ideja o genetskom ukrštanju vrsta mnogo realnija od ovog filma o dinosaurusima. Rekao je da se eksperimenti u toj oblasti sada obavljaju u mnogim nezavisnim laboratorijama, a da su neki od njih i zabranjeni.
Biotehnologija definitivno postavlja nove granice u nauci. Ona može - a bez sumnje će to i uraditi - da ubrza evoluciju mnogo više nego što je to bilo čemu do sada pošlo za rukom. Pitanje je, međutim, da li smo mi emotivno i moralno spremni za ono što će moći da se napravi u vrlo bliskoj budućnosti. Setila sam se da je Dejvid rekao da su na tom polju najveći rezultati postignuti na vinskim mušicama, i to je za mene bilo veoma utešno.
Takođe mi je kazao i nešto što mi je u svetlu sinoćnjeg događaja sada izgledalo zanimljivo. Rekao je da pri genetskim manipulacijama „stvari uvek ispadnu naopako, to se stalno dešava, Freni. To je takva materija“.
Stvari uvek ispadnu naopako.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:38 am






21



Za Kita je ovo bio veoma naporan i produktivan dan. Ponovo je radio kao agent FBI-ja na terenu. Osećao se dobro, čak odlično. Radio je sam, ali bez duge i kočeće uzice Biroa.
Obavio je razgovor sa udovicom Frenka Mekdonaha. Barbara Mekdonah izgleda nije znala ništa više od onoga što se videlo, ali što su duže pričali, bio je sve sigurniji da je dr Mekdonah ubijen. Prvo, bio je izvrstan plivač - bivša studentska plivačka zvezda. A drugo, navodno je slomio vrat skočivši u plitak deo bazena, ali njegova žena kaže da on nikada nije uskakao u bazen.
Kit je razgovarao i sa trojicom Mekdonahovih saradnika u Gradskoj bolnici u Bolderu. Takođe je zatražio i uslugu od jednog drugara u Kvantiku. O Mekdonahu se raspitao kod svih lekara koji su radili u okolini Boldera. Tražio je čvrste veze, što je u stvari bilo i jedino što je mogao da uradi tokom svog prvog dana u gradu.
Upravo se vratio iz Boldera, kada je primetio Freni O'Nil kako ide kroz šumu iza brvnare u kojoj je odseo. Bilo je skoro pet popodne.
Freni je izgledala nervozno i rastrojeno. Naravno da je nije dobro poznavao, ali mu se činila takvom. Ali kuda je to išla?
Kretala se brzo, kao neko ko je krenuo nekuda da nešto obavi. Ali, šta? Pomislio je kako bi bilo dobro da to proveri, a ionako nije imao ništa pametnije da radi narednih sat-dva.
Freni je na sebi imala kaki sorts i crvenu kariranu flanelsku košulju. Nikako nije mogao da zaboravi kako ju je video sinoć. Ta slika mu još uvek nije izlazila iz glave. Bio je to lep prizor, pa možda zato nije hteo da ga pusti da brzo utone u zaborav.
Pratio je Freni kroz šumu na bezbednom odstojanju. Nije se okretala, ali izgledalo je da nešto traži. U stvari, kretala se tako brzo da ju je na kraju izgubio.
Prokletstvo.
Pogledao je kroz dvogled. Tražio ju je u svim pravcima. Pred očima su mu se smanjivale slike - krupni planovi borove kore, listova, delića plavog neba.
Ponovo je primetio njenu crvenu kariranu košulju. Još uvek je išla brzim korakom kroz šumu sa svetloplavim rancem na leđima i napetim izrazom lica. Nešto je u potpunosti zaokupljalo njenu pažnju jer se nije obazirala na pucketanje grančica pod njegovim nogama.
Šta je, kog đavola, ovde radila? Da li je to imalo neke veze sa onim što je njen muž radio? Ili sa njegovom smrću? Ili Mckdonahovom?
Onda je naglo skrenula nadesno. Ne tamo, Freni. Sranje! Sranje! Nestala je medu borovima, jasikama i hrastovima. Petnaest minuta praćenja po brdima i dolinama ga je naučilo da se drži uzvišica. Nastavio je da ide nagore, nadajući se da će se ona pojaviti ispred njega.
Nekoliko sekundi kasnije, Freni O'Nil mu se ponovo pojavila u vidnom polju. Kasno popodnevno sunce joj se prosulo po licu. Zaista je bila lepa; prava lepotica sa Srednjeg Zapada, a takve žene su mu se sviđale. Njene plavozelene oči su zasijale i nastavile da tragaju za nečim.
Uska stazica koje se držala najpre se proširila, a zatim se pretvorila u širi zemljani put. Put kuda? Da li se tamo nalazilo nešto važno? Neka zgrada? Možda laboratorija skrivena u šumi? Da li je Freni O'Nil tamo radila?
Išla je dalje. Još više je ubrzala hod. Dobro se snalazila u šumi. Da li je znala kuda ide?
Kitu se učinilo da sada može da čuje automobile. Bio je skoro siguran u to.
„Šta? Saobraćaj, ovde?“. Promrmljao ie sebi n bradu.
Zemljani put je izlazio na jedan parking pokriven makadamom - tamni pravougaonik iza malog gradskog supermarketa. Izgleda da je išla prečicom, kroz šumu, do Klejtona. Otišla je u drugi grad. Šta je to radila?
Kit ju je gledao nepoverljivo kada se zaustavila pored jedne ravne stene na ivici šume. Otvorila je svoj plavi ranac. Počela je iz njega da vadi neke kutijice, konzerve i smotuljke papira i stavlja ih na zemlju.
Šta to radi? Ništa mu nije bilo jasno. Nije imalo nikakvog smisla.
Izoštrio je sliku. Usredsredio se na sadržaj njenog ranca. Mogao je da je čuje. Čak i u ovim tajanstvenim okolnostima, sviđala mu se boja njenog glasa.
„Zabava!“, viknula je.
Zabava? Čija zabava? Kojim povodom zabava? U ovo vreme se ne prave zabave!
„Hajde, klinci.“
Klinci?
Deca?
Gledao ju je dok je na papirne tanjire istresala sadržaj konzervi.
Iznenada se pojavilo užasno mnogo mačaka. Dotrčale su ispod kola, iza sanduka koji su stajali iza supermarketa, iz visoke trave. Dotrčale su do nje, podignutih repova, odgovorivši na poziv.
„Vreme za zabavu. Dobre mace“, rekla je. Ne klinci - već mace, shvatio je Kit.
Držao je dvogled pred očima, zaprepašćen tolikim čoporom divljih mačaka: crnim kao ugalj, narandžastim, tufnastim, prugastim, jednom sa tri noge i jednom iza koje su išli mačići. Bila je dobra prema njima. U stvari, izgledala je slatko i prijatno. Ponašala se upravo onako kako je izgledala: kao veoma pristojna osoba.
„Hajde, mama maco“, čuo ju je kako je doziva. Blistala je - na licu Joj je bio širok, velikodušni, dobroćudni osmeh. „Beli! Veliki momče! Kako mi je Suzi Kju?“
Da, trebalo je da motri na Freni O'Nil. Ona je, bez sumnje, bila ključ svega.


22



Kit je na kraju počeo da se smeje, i to verovatno po prvi put otkako je došao u Kolorado. Uvek je voleo da se smeje na svoj račun. Na trenutak je seo da bi gledao sve to maženje, ćaskanje i jedenje. Samo je posmatrao „zabavu“.
Ne, posmatrao je Freni O'Nil. Divio se njenom simpatičnom ophođenju prema životinjama; slušao je muziku njenog glasa i sećao se njenog savršenog tela. Isuse, zaljubio se u nju kao osnovac! Bez dileme. Potpuno bezazleno. Ali, nije bilo ni vreme ni mesto za to.
Okrenuo se i krenuo brzim korakom nazad kroz šumu. Bila je idealna prilika da joj pretraži kuću, da je proveri. Pomislio je kako se ponovo osećao kao agent na terenu, a narušavanje njenog poverenja bio bi dobar način za eliminaciju opasnosti od dečačkog zaljubljivanja.
Freni, naravno, nije zaključavala vrata. Pregledao je sobu u kojoj je spavala u In Pejšentu. Bio je maher za to. Neće imati pojma da je neko ulazio unutra. Ipak, osećao je grizu savesti što joj je upao u kuću. Možda ništa nije znala o onome u šta je njen muž bio umešan. A možda i jeste. Možda je i ona bila u tome. Nije znao dovoljno o Freni O'Nil da bi mogao da je isključi. Mogla je da ga iznenadi i bude izuzetno opasna.
Napravio je nekoliko beležaka. Strogo se držao pravila, iako to više nije morao da radi.
Obična odeća i hrana. Farmerke, kaubojske čizme, majice sa džepićima. Nije bilo dokaza da je trošila mnogo novca na sebe. Uprkos tome, imala je dobar ukus. Jednostavan, atraktivan, klasičan - otprilike ono što je i očekivao.
Imala je čitavu kolekciju kućica za ptice. Zašto baš njih? Fotografije sa venčanja - na jednoj od njih Dejvid i ona su se ljubili ispod belog kišobrana. Kompjuter „mekintoš“ - stari, ne mnogo skup model.
Tu i tamo bilo je ekstravagantnih detalja: klasična haljina od crnog sifona, prsten sa kombinacijom dijamanta i safira, bočica parfema „Hermes“.
Pomislio je kako bi voleo da je vidi u toj crnoj haljini i pomiriše njen parfem.
Nije bilo časopisa - ni naučnih, niti bilo kakvih drugih. Ništa od Dejvidovog rada. To je bilo pomalo čudno. Gde su Dejvidovi papiri? Nije ih valjda bacila? Možda i jeste.
Nekoliko knjiga je ležalo otvoreno po sobi: Da su želje konji, Veteritiarska praksa, Veterinarska epidemiologija, U vazduhu, Tragajući za nastankom čoveka, Ponoć u vrtu dobra i zla. Ništa zbog čega bi posumnjao u nju.
Bila je tu i jedna dirljiva uspomena. Maketa broda koju je napravio njen muž, potpisana i datirana. „Dejvidov brod - 22. mart 1969.“
Jedan dečji crtež na kome su prikazani devojčica i jedan veseli pas stajao je na frižideru: „Dr Freni. Volimo vas. Vaši prijatelji, Emili i Baster.“
Najzad je stavio svoje blokče u zadnji džep pantalona, pogledao još jednom po sobi, a zatim izašao pre nego što se Freni O'Nil vratila. Njegova istraga je krenula u pogrešnom pravcu. Mislio je da nije umešana.
Ali, osećao je da je nečemu na tragu. Od početka je imao takav osećaj.
Zašto mu niko nije verovao?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:39 am






23



Tek što je prošlo deset. Izgledalo je da su se šume i planine za to veče zatvorile, ali znala sam da to nije tako. Ponovo sam mislila na onu devojčicu sa krilima.

Po stoti put sam ozbiljno razmišljala o tome da pozovem šerifa iz Klejtona ili, čak, Državnu policiju Kolorada, ali kako da to učinim? Šta da im kažem? „Zdravo. U poslednje vreme živim sama u Bejr Blafu. Ali, da vam kažem, sigurna sam da sam videla jednu devojčicu s krilima. Te noći sam malo pila, jer sam se rastužila zbog smrti svog prijatelja. Dođite kod mene da se i sami u to uverite. Najbolje bi bilo da ponesete jednu lepu, veliku mrežu - za mene!“
Bila sam budna, jer sam do kasno radila u In Pejšentu, razmišljajući o tome kako da postupim. Razmatrala sam sve mogućnosti. Već sam telefonom razgovala sa Barb i Džilijen. Upravo sam uspavala macu koju sam donela iz jedne od mojih dobrotvornih misija u Klejtonu.
Pažljivo sam brijala trbuh mačke, pre nego što ću je ojaloviti. Gledala sam u mašinicu za brijanje kada sam čula kako neko iza mene kaže: „Zdravo!“
Odskočila sam tri metra uvis. Tih dana sam bila prilično plašljiva. „Zdravo? Dr O'Nil?“
Okrenula sam se prema vratima i videla nikog drugog do glavom i bradom Kita Harisona kako stoji u dovratku. Presekla sam ga pogledom: „Vidite li šta sam uradila zbog vas? Molim vas, odmah idite.“
Ušao je unutra, prišao mi i zagledao se u mog pacijenta.
„Ne. Šta?“, pitao je.
„Otfikarila sam joj jednu bradavicu.“
Trgao se i rekao da mu je žao, što je bilo bolje - koliko-toliko uviđavno od njega. Skoro da sam pomislila da je to rekao zbog tih svojih plavih očiju. Brzo je objasnio da su vrata bila otvorena, da me je pozvao, a da ja nisam odgovarala.
„Koliko je to ozbiljno?“, pitao je gledajući u mačku.
„Pa“, rekla sam ne gledajući ga, „završila je sa svojom karijerom striptizete.“
Povreda je, zapravo, bila mala. Bradavice joj ionako više neće biti potrebne. Zategla sam kaiševe i mačku brzo prebrisala jodom. Onda sam njen trbuh prekrila jednom sterilnom kompresom sa prorezom na mestu gde ću napraviti rez.
„Molim vas, namestite mi svetlo“, rekla sam mu. On je, neočekivano. uradio ono što sam mu rekla. Možda je očekivao da će se ogrebati za snošaj. Izgledao je kao neko ko često dobija ono što želi.
Napravila sam rez skalpelom duž linea albe, a onda došla do karlice. Pogledala sam krajičkom oka da vidim kako gospodin Kit Harison podnosi operaciju. Izgledao je dobro, što me je razočaralo. Nadala sam se da će se onesvestiti.
Njegova plava kosa bila je mokra, kao da ju je skoro prao, a mirisao je onako kako mirišu stari, dobri američki frajeri - na ajvari sapun. Bio je tip zbog koga nije bilo potrebe da stavljate parfem.
„Šta vam treba?“, pitala sam ga radeći. „Imate li dovoljno peškira? Tople vode? Da li vam je dobra usluga u sobi?“
„Brvnara je u redu“, rekao je. „Izuzetno mi se sviđa. Dajem joj četiri zvezdice, pet dijamanata - najvišu ocenu.“
Šteta.
Nastavio je. „Čuo sam da u Klejtonu postoji jedno mesto gde se dobro jede. Ima valjda bar dve zvezdice.“
„Da, postoji. Barem polovina tamošnjih kuća, pod uslovom da vas njihovi vlasnici ikada pozovu na večeru, što je malo verovatno. Ljudi ovde ne veruju mnogo došljacima iz grada. A tu je i Denijev gril. I Vila Viktorija, gde možete da pojedete picu i druge italijanske specijalitete.“
„Hoćete li da odemo tamo na klopu kada budete završili operaciju? A mogu da se kladim da će nas neko pozvati i na večeru u jednu od tih kuća“, odgovorio je.
„Ne, hvala“, rekla sam klateći skalpel između palca i kažiprsta. „Ako želite da učinite nešto zaista dobro, nešto za šta bih vam bila zahvalna -možete da spakujete svoju pušku i produžite dalje.“
Nakašljao se iza mojih leda pre nego što je rekao: „Izgleda da sam loše počeo sa vama, dr O'Nil. A, ovaj... vi o meni, zapravo, ništa ne znate. Ne znate ko sam ja.“
Ponovo sam se vratila mački, obradila materični ligament, a onda počela da zašivam ranu. Maca je počela da vreći, što je značilo da je dolazila svesti. Ali, biće uplašena i iskašljaće se kao luda.
Malo sam se uplašila, jer mi se čitava situacija uopšte nije sviđala. Iznenada sam se naježila. Ostavila sam otvorena vrata. Iza mene je sedeo jedan muškarac, a kao što je rekao, o njemu nisam ništa znala.
Okrenula sam se prema njemu, ali je stolica iza mene bila prazna.
Izašao je isto onako tiho kao što je i ušao.


24



Maks je stvarno dobro odspavala u toj neurednoj, ali pređivnoj kući punoj hrane, kući koja je pripadala nekoj bezbrižnoj porodici. Dok je u svitanje stajala na tremu, nebo joj je izledalo kao buket različitih nijansi ružičaste boje koja se razlivala preko jednog komada plavog platna.
„Dobro ti jutro, šumo! Dobro ti jutro, prelepo nebo! Dobro ti jutro, sunčeva svetlosti! Leti mi se visoko u Stenovite planine. A kome se ne bi letelo? Možda ću danas naći Metjua.“
Stajala je mirno na drvenoj ogradi trema kuće u kojoj se krila. Još uvek je nosila belu pamučnu haljinu bez rukava u kojoj je pobegla iz Škole i iste one baietanke. Bila je sva ustreptala. Divan dan za letenje.
Melju? Melju? Gde si? Dođi da letiš sa mnom. Dođi, Metju. Molim te, nemoj da budeš mrtav.
Vetar je hučao preko strmog brda koje se nalazilo iza kuće i mogla je da oseti kako joj svež vazduh hladi noge. Malo je podigla krila. Proba - jedan, dva, tri, četiri.
Želela je da proven koliko će je boleti i da li će moći da podnese bol; već je znala da joj je dobro. Nije bila teže povređena. Preživeće, barem za sada.
Vazduh joj je podigao perje. Začulo se tiho lupkanje poput dobovanja po najmanjim timpanima. Srce joj je zaigralo od slatkog uzbuđenja.
Maks je duboko udahnula sladunjavi vazduh planine obogaćen mirisom divljeg cveća, borovih iglica, i pre nego što je stigla da se povuče, pustila se!
Ovog puta je bila bolje pripremljena za vrtoglavicu i osećaj podizanja želuca u grudi. Instinkt je uzeo stvar u svoje ruke. Zalepršala je krilima. Lepršanje se suprotstavlja lemljinoj teži, rekla je u sebi. U Školi je sve o letenju naučila od gospođe Biti, ali joj nije bilo dozvoljeno da leti. Letenje je bilo zabranjeno.
Kada je zaljuljala podlaktice, nadlaktice su joj se lako i prirodno zarotirale u ramenu. Lakatni zglobovi su se automatski otvorili, ručni ispravili, a perje raširilo.
Videla je da se istog trenutka podiže! Ovde gore je bilo neverovatno tiho. Lebdela je na vazduhu i to je bilo sto puta lakše od plivanja. Bilo je lakše i od hodanja.
Maks se podigla u jednom vrtlogu toplog vazduha. Učinilo joj se da je vazduh oživeo, pošto ju je pogurao naviše. Znala je o vazdušnim vrtlozima. U Školi je čitala sve što joj dolazilo pod ruku i mnogo toga joj je ostalo u glavi. Prema školskim kriterijumima trebalo je da je genije. Kao i Metju, naravno. Nego, gde li je on sada?
Čula je kako ptice cvrkuću, ali ih do sada nije mnogo videla. S lakoćom se dizala uvis. Letenje je bilo izuzetno. Bez dileme. Nije ni čudo što im je bilo zabranjeno.
Drugi ljudi su morali da budu na drogama da bi iskusili nešto slično ovom. Svako pero joj je bilo u neposrednoj vezi sa nervnim sistemom, tako da je mozak tačno znao u kom je položaju.
Kada se popela tako visoko da je mogla prstom da zgnječi onu kuću, susrela se sa još jednim malim čudom.
Brdo iza nje bilo je povezano sa ostalim brdima i formiralo je lanac koji se protezao do kraja njenog vidokruga. Vetar koji je duvao mogao je da ide samo nagore, pa je obrazovao jedan uzdužni talas vazduha koji se prostirao duž čitavog grebena.
Maks je zagrlila vazduh svojim raširenim krilima i uhvatila ga. Povetarac joj je zabacio dugu plavu kosu iza glave i ona je zalepršala.
Onda je zemlja ispod nje počela tiho da klizi. Osim vazduha koji je šaputao u njenom perju, gore se ništa drugo nije moglo čuti. Lebdela je kao da za nju nije važio zakon zemljine teže, a videla je da i drugi koriste istu vazdušnu struju.
Jedan crvenorepi jastreb, par lešinara i manje vrane su, kao i ona, lebdele u vazduhu. Jastreb je kružio oko nje i posmatrao je. Ona se zagledala u njegove tamne prodorne oči.
„O’ladi“, rekla je ptici.
Khznula je iznad vrhova stabala, spustila se između njih i utonula u tamnozelenu senku šume. Vrhovima krila je očešala krošnje.
U vazduhu između stabala je napravila malu osmicu.
Kakva vožnja! Osetila se neverovatno povezanom sa prirodom, sa ostatkom svemira.
Bila je stvorena za ovo!
Iznenada je usporila. Zemlja joj je pohrlila u susret. Spustila se prebrzo i suviše tvrdo. Čitavim telom joj je prostrujao bol, koji se zaustavio u povređenom ramenu. Pogledala je pravo ispred sebe i nije mogla da veruje u ono što je videla.
Opet ona žena!
Bila je na samo nekoliko metara ispred nje.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 5 1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu