Dok vetar duva

Strana 2 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:09 am

First topic message reminder :



Jedanaestogodišnja devojčica očajnički pokušava da pobegne iz tajne laboratorije za genetska istraživanja u Koloradu! Freni i Kit, agenti FBI-ja koji sprovode ličnu istragu, sprijateljiće se sa uplašenom devojčicom. Ovaj trio se nalazi u opasnosti da izgubi živote pokušavajući da otkrije zastrašujuću istinu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:40 am






25



„Proklet bio, ko god da si. Dabogda završio u paklu!“, opsovala sam tako glasno da mi je glas odjeknuo u brdima.
Sagnula sam se i ispod tepiha od vlažnog i blatnjavog lišća u jednoj jaruzi izvukla odvratnu zamku. Srećom, u nju se niko nije uhvatio.
Iznenada sam čula da se nešto krupno kreće kroz šumu. Taj zvuk je dopirao iz blizine. Nesumnjivo se radilo o nekoj velikoj životinji, ili odvratnom traperu koji je postavio zamku.
Skamenila sam, dok mi se zamka klatila u ruci. Lagano sam se okrenula.
„Bože“, promrmljala sam sebi u bradu. Ona devojčica ptica je bila na dvadesetak koraka od mene. Piljila je u mene. Ono što sam videla nije bilo moguće. Ona je zaista imala krila.
Njeno lice i duga plava kosa podsetili su me na Džesiku Dabrof, sedmogodišnjeg pilota, koja se pre nekoliko godina srušila u svom avionu i tragično poginula. Devojčica koja je stajala ispred mene delovala je isto tako odlučno i odvažno. To se videlo u njenim očima. Izgledala je kao sasvim obična devojčica, osim što je imala perje i prelepa krila.
Tresla sam se od straha. Kolena su mi klecala, kao nožice mog starog kuhinjskog stola. Ovo se ne događa. Priberi se. Udahni duboko.
Devojčica je stala. Njena bela radna haljina bila je iscepana i izuzetno blatnjava. Plava kosa joj je bila zamršena.
Mirno me je posmatrala. Skoro kao jastreb. Da li sam ja našla nju ili ona mene? Da li me je pratila?
Ovog puta sam bila sasvim trezna i bio je dan.
Ovo je bilo stvarno. Bila je, na neki način, stvarna koliko i ja. I nalazila se na manje od trideset metara od mene.
Dugo smo se gledale nemo. Sa njenog lica su me posmatrale najbistrije zelene oči koje sam ikada videla. Tu zelenu boju je okruživala žuta. U očima joj se nije mogao videti strah, ali se po držanju tela moglo reći da je bila na oprezu.
„Zdravo“, rekla sam blagim glasom. „Molim te, nemoj da bežiš.“
Videla sam da joj se pogled spustio prema mojim rukama.
Još uvek sam držala zamku za životinje. Ružne metalne zube i čeljusti sa kojih je visio zarđali lanac. Sprava je izgledala opasno, jer joj je namena bila da osakati.
Devojčica se prestravila. Okrenula se i počela da beži.
Mora da je pomislila da je zamka bila moja! Nije ni čudo što je izgledala tako prestrašeno.
„Nije moja“, viknula sam za njom. „Čekaj, molim te.“
Bacila sam onu odvratnu zamku i krenula iz jaruge za njom. Kretala se veoma brzo. U daljini sam videla kako joj se krila bele.
Odakle li dolazi? Da li je to neka komplikovana urođena anomalija koja živi ovde u planinama, ili neka vrsta eksperimenta? Slvuri uvek ispadnu naopako.
Činilo mi se da mi zemlja nije dozvoljavala da izađem iz jaruge. Šljunak je klizao ispod mojih nogu i padao na njeno dno. Rekla sam sebi da ne trčim. Misliće da je jurim. Ali, to sam radila. Nisam smela da dozvolim da mi pobegne.
„Neću ti ništa“, vikala sam. „Ja sam veterinar, lekar.“
Na moje iznenađenje devojčica je ubrzala. Zašto? Zato što sam joj rekla da sam lekar? Trčala sam kroz šumu koliko su me noge nosile, ali sam ubrzo shvatila da sam je izgubila.
Osetila sam se poraženom. Imala sam dve sjajne prilike da sa njom uspostavim kontakt. Šta ako je više nikada ne budem videla? Da li ju je još neko ovde video?
Onda sam čula kako puca neka grana.
Taj zvuk je došao direktno iznad mene.
Pogledala sam gore.
Devojčica je stajala na debeloj grani jednog visokog hrasta. Bila sam sigurna da nije imala više od jedanaest-dvanaest godina. Opet me je gledala - Da li me je odabrala s razlogom? Zašto baš mene? Opet sam pomislila na Dejvida, ali nisam znala zašto. Kakve bi on veze mogao da ima sa ovom devojčicom?
„Nemoj da bežiš, molim te. Neću ti ništa. Ona zamka za životinje nije bila moja - ja sam je samo sklanjala. I ja ih mrzim. Ja sam Freni, a ti? Kako se ti zoveš?“
Nije odgovorila, i ja sam se pitala da li uopšte može da govori i ako može, kakav joj je glas. Umesto odgovora, raširila je svoja veličanstvena krila; ona su me podsetila na krila orla ili, možda, anđela.
Iznenada je skočila sa grane. Bilo je neverovatno. Izgledala je kao padobranac - najbolji koga sam ikada videla.
A onda je, na moje oči, poletela.
Stvarno je letela kao ptica. Ne, zapravo je letela kao što bi letela jedna devojčica. žena ili muškarac, da su ljudi bili stvoreni da lete. Letela je.
I to je zauvek promenilo moj život.


26



Devetogodišnji Metju nije mogao da prestane da se trese kao Mršavko, igračka na baterije, dok je ležao na jednom strmom, hladnom kamenom stepeništu koje je vodilo do tamnice. Nije prestajao da se trese otkada su on i Maks otišli iz Škole i odvojili se jedno od drugog iz bezbednosnih razloga.
Maks ide desno.
Metju ide levo.
Tako ćemo imati najviše šansi. Beli, beži!
Jednog dana ćemo se ponovo sresti.
Ali, Metju se pitao da li će ikada više videti svoju stariju sestru. Nije mogao da zamisli da neće ponovo videti Maks, i skoro da nije mogao da podnese to što je nije video već čitava dva dana.
Nikada ranije se nisu razdvajali više od par sati. U Školi su ih razdvajali kada su hteli da ih kazne i to je bilo nešto najstrašnije što je moglo da ih zadesi. Čika Tomas, taj lukavi izdajnik, znao je to dobro. Pretvarao se da im je prijatelj, a sada ih je jurio. On će ih uspavati.
Metju je morao da razmišlja o nečemu drugom. Nije mogao da leži ovde u ovom mračnom, ljigavom skrovištu i misli na Maks. Što je najgore, problem je bio u tome što mu do sada ništa nije nedostajalo. Pa, dobro, možda jedino TV sala, ali ne tako mnogo. Možda i ona loša školska hrana, ali to je bilo samo zato što je trenutno bio užasno gladan. Možda i gospođa Biti, ali ona je bila mrtva. Možda i ubijena.
Pokušao je da sebi ispriča neki vic, neku blesavu zagonetku: Kako su se uopšte sreli ludak i njegov novac? Nije se smejao - ne danas, ne ovde u hladnom mraku sa licem zalepljenim u ovu vlažnu, ustajalu zemlju.
On i Maks su obećali jedno drugom da će se negde, nekako, ponovo sresti i to ga je održavalo u životu. Čoveče, kako mu je nedostajao Maksin smeh! Čak su mu nedostajala i njena brbljiva usta koja nikada nistu prestajala da melju.
Podigao je glavu i pažljivo oslušnuo. Blizu njega, pri zemlji, čulo se nešto. Sušanj lišća? Korak?
Huk vetra u krošnjama. Samo to. Odahnuo je sa olakšanjem. A onda - „Veliki Metju? Izađi, dečko. Izađi odatle. Znam da si ovde negde. Vidim otiske tvojih stopala. Ne možeš mi pobeći. Da li je tvoja slatka sestrica s tobom?“
Bio je to čika Tomas, i Metju je ponovo počeo da se trese. Osetio je mučninu i nije mogao normalno da diše, pa je pomislio da će u devetoj godini života umreti od infarkta.
„Uvek si bio dobar dečko. To i ti i ja znamo. Izađi sam i nećeš imati problema. Evo ti prstić.“
On je uvek bio dobar, poslušan. Metju je to stvarno znao. Mrzeo je kada je čika Tomas govorio „evo prstića“. To je bila zakletva koju su samo Maks i on jedno drugom polagali. Spojili bi prste i zakleli se jedno drugom sa „evo prstića“. Samo Maks i on.
Ah, našli su ga. Nije nikako mogao da se izvuče. Dečak se podigao na klecave noge. Kako se samo tresao: noge, ruke, mišići lica, čak i zadnjica. Bio je prljav i smrdeo je, i zbog toga ga je bilo sramota.
Provirio je iz svog skrovišta.
To je bio čika Tomas. Sa njim je bilo još nekoliko njegovih pomoćnika. Želeo je da im veruje. Čak je na neki način poželeo i da ide kući.
»A, tu si, Metju. Tu si“, rekao je čika Tomas. Zvučao je dobroćudno. Prijateljski.
Čika Tomas je gledao kako preplašeni plavi dečak ide lagano prema njemu. Metju je bio lep, kao i njegova sestra. Krila su mu bila svetlosmeđa, prošarana srebrnim i plavim tufnama. Bio je izuzetan primerak.
Metju je voleo da se šali. i zato je ispričao jedan vic. Pričao ih je kad god je bio nervozan ili uplašen. „Da li ti je potreban prigušivač da bi ubio pantomimičara? Ha-ha-ha.“
Čika Tomas je ispalio jedan metak, bez prigušivača, i dobri dećak, Metju, pao je na zemlju.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:41 am





Druga knjiga

ZVONČICA JE ŽIVA


27



Tomas Harding je sedeo na zemlji pored devetogodišnjeg Metjua. Govorio je tiho, čak bi se moglo reći i nežno. „Žao mi je, morao sam da upotrebim pištolj za uspavljivanje. Znaš da vas volim. I tebe i Maks.“
Metjuove oči su bile crvene i suzne. Bilo je teško ne sažaliti se nad tim malim dečakom, ali Tomas je znao da ovo nije bilo vreme za nežnosti. Morao je da obavi svoj posao.
„Ništa vam više ne verujem“, prošaputao je Metju.
„Nekada si mi verovao, Metju. Bili smo prijatelji, l sada sam ovde zato što sam ti prijatelj. Govorilo se o tome da vas uspavaju. Ja sam se tome usprotivio. Nisam to mogao da ti uradim, sine. Sada želim da mi pomogneš da nađem Maks. Moraš da mi pomogneš da je spasem.“
Metju je govorio tako tiho da ga je bilo teško čuti. „Šta da uradim? Kako da spasem svoju sestru?“
Tomas je klimnuo glavom i na kraju se nasmešio dečaku. „Hoću da poletiš i pozoveš Maks. Samo ti možeš da je spaseš.“
Tutnuo mu je u ruke jedan veliki kalem nečega, nešto što je izgledalo kao najlon za pecanje.
„Dobro me slušaj“, rekao je, „ovaj providan kanap ne može da se prekine. On se koristi na Pacifiku za hvatanje tuna teških petsto kilograma. Daću ti sto metara tog kanapa. Pratiš li me?“
„Da, čika Tomase.“
„Ti si dobar dečko, i pomoći ćeš mi da spasemo Maks. Samo ti možeš sada da je spaseš. Ne zaboravi to.“
Čika Tomas je obmotao najlon oko grudi i struka Metjuove kaki jakne. Drugi kraj najlona vezao je oko stabla jednog debelog hrasta koji je rastao na vrhu obližnjeg brda. To će biti dobro. Zamka za Maks je bila postavljena.
Tomas je proverio najlon. On je odrastao na farmama. Znao je kako se postupa sa životinjama i pticama.
„Hajde sad, poleti. Imaš moju dozvolu. Takođe ti dozvoljavam i da dozivaš svoju sestru. Leti, sada! Hajde, leti, Metju.“
Metju je učinio kako mu je rečeno. Jedva je čekao da se podigne sa zemlje. Željno je raširio krila. Potrčao je što je brže mogao, sve dok nije procenio da je postigao dovoljnu brzinu da može da uzleti.
Snažno je zamahnuo krilima i ona kao da su se otkačila. Bio je u vazduhu. Dizao se lagano, lebdeći na jednom vazdušnom vrtlogu naspram sunca koje je izlazilo na horizontu.
Osećao se tako slobodnim da je na nekoliko fascinantnih sekundi skoro zaboravio šta radi i zašto je ovde gore.
Ali, onda je čuo čika Tomasa koji ga je dozivao sa zemlje. Tomasu više nije verovao. On i ostali stražari nalazili su se dole sa puškama. Oni su bili streljački vod. Bili su ubice i ubiće Maks čim se bude pojavila. „Zovi je! Ne čujem te da je zoveš, Metju!“
Metju je odleteo što je dalje mogao od Tomasa, njegovog podrugljivog glasa i debelog drveta za koje je bio vezan.
Razmišljao je: Možeš li da me vidiš, Maks? Vidiš li me kako letim? Jesi li negde u blizini?
Najzad je počeo da viče na sav glas. „Maks! Maks! Maks! Čuješ li me?“ A onda se razdrao još glasnije. Znao je šta mora da uradi da bi je spasao. „Ne prilazi mi. Ne prilazi mi. Maks! Ovo je zamka! Čika Tomas i ostali su ovde! Beži, Maks! Imaju puške.“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:41 am






28



Maks nije bila u blizini dok je njen mlađi brat vikao da je upozori da mu ne prilazi. Svanulo je naredno jutro. Nisu je uhvatili I rastrgli, ni medved ni puma.
Obilno je doručkovala, a onda odigrala na kompjuteru igricu Pljačkaši grobova II. Volela je Laru Kroft, glavnu junakinju te igre.
Kuću u kojoj se krila napustila je oko pola osam ujutru. Želela je da malo obiđe kraj. Provirila je kroz ispreplitano granje i lišće žbunova borovnice. Videla je nešto što ju je u isto vreme zainteresovalo i uplašilo. Zatreptala je i srce joj je zalupalo.
Zurila je kroz žbunje borovnice u dvoje dece. Ona su ličila na nju. Odnosno, na nju i Metjua. Deca su očigledno bila u ranoj jutarnjoj šetnji po šumi. Da li su je videla?
Devojčica je na sebi imala teksas kombinezon, majicu s kratkim rukavima i duboke patike. Baš je bila dobro obučena. Polovinu njene riđe kose držala je jedna ljubičasta šnala, a ostatak joj je okruživao lice. Brala je borovnice koje su bile u tonu sa bojom njenog laka za nokte.
Dečak je verovatno imao četiri-pet godina i podsećao ju je na Metjua kada je bio mali. Udarao je štapom po jednoj aluminijumskoj kanti, pevajući pesmu koju Maks nikada ranije nije čula.
Rampti-dampti-dam.
Rampti-dampti-dam.
Naježila se. Njen unutrašnji glas govorio joj je da beži, ali jednostavno nije mogla da se makne s mesta. Morala je tu da ostane. Želela je toliko toga da kaže toj deci. Očajnički, očajnički joj je bila potrebna pomoć; imala je toliko tajni koje je htela nekome da ispriča. Bože, imala je stvarno strašne tajne koje je trebalo ispričati. Šta bi Lara Kroft uradila u jednoj ovakvoj situaciji?
Rampti-dampti-dam.
Nesumnjivo je bila uplašena, ali se pitala da li ju je bilo strah. Bila je krupnija od oba deteta. I mnogo jača. Bez sumnje. Bila je posebno nadarena i verovatno je bila pametnija. Vrlo važno, ali bila je.
ečak je digao pogled sa svog limenog doboša i primetio kako njene zeene oči zure u njegove. Ustuknuo je i viknuo: „Hej! Vidim te! Hej! Ko je to? Hej!“
Maks je bila tako napeta da je vrisnula. Ono dvoje dece je takođe počelo da vrišti.
Devojčica se prva povratila. Zgrabila je brata za ruku i snažno ga cimnula.
„Dosta, Bejli“, naredila mu je. Ostala je na odstojanju, ali se nije udaljavala. Oči su joj bile razrogačene od straha. „Ko si ti? Ovo je naše porodično imanje. Privatan posed. Oznake su okačene svuda po drveću. Morala si ih videti!“
Devojčica je verovatno imala oko osam godina. Huktala je i lice joj je bilo crveno kao cvekla, ali glumila je hrabru stariju sestru.
Maks je bila impresionirana. Bože, žudela je da razgovara sa ovom decom, da se igra sa njima. Samo je želela da popriča sa nekim. „Ko si ti?“, pitala je devojčica ponovo.
To je, pomislila je Maks, bilo veoma dobro pitanje. Dok je razmišljala o njemu, devojčica je nastavila da joj se obraća. Nervozno je brbljala, ali to nije smetalo Maks.
„Ja sam Elizabet Elers. Ovo je moj mlađi brat, Bejli. On ima pet godina, a ja devet. A šta ti radiš ovde? Reci nam.“
Mali Bejli je odmeravao Maks od glave do pete, a onda se otrgao od Elizabet i prišao joj. Napravio je širok krug oko nje.
Maks je to bilo zanimljivo, pa se i ona okretala sa njim, trudeći se da mu ne dozvoli da dobro vidi njena krila. „Šta ti je to sa rukama?“, promrmljao je.
Maks je oklevala. Šta će ova deca pomisliti za njena krila? Da li da im kaže? Želela je. Stvarno je želela da im to kaže.
Slegla je ramenima, namestila laktove, a onda lagano ispravila podlaktice, pri čemu joj se i perje ispravilo ispustivši šaptav zvuk.
Bejlijeva i Elizabetina usta, koja su bila plava od borovnica, širom su se otvorila. Bejli je uzdahnuo i u njih ugurao svoje ljubičaste prste.
Maks je znala da su joj krila izuzetno lepa. Veliko perje je bilo poredano u snežno bele snopove koji su prisno nalegali jedan uz drugi. Donja strana krila bila je pokrivena manjini perjem između kojeg joj se presijavala koža. Bila je rozikasta od sveže oksigenisane krvi. Auuuuu!


29



„Isuse, karamba!“, viknuo je Bejli. Šta li mu to znači? Isuse, karamba? Izuj se, karamba? Da li su deca u Koloradu tako pričala? Verovatno. Isuse, karamba? Dobro.
Maks je ispružila kažiprste da bi joj se krila potpuno raširila. Bila su jedan i po put duža od nje.
„Auuuu!“
Bejli se povukao prema svojoj sestri. Njegove plave oči bile su veće nego ikada. Stvarno je bio sladak.
„Jesu li prava?“, Elizabet Elers se najzad usudila da pita. „Izgledaju kao da jesu.“
Maks se osmehnula. Znala je da je pokušavala da se dopadne ovoj deci. „Naravno da jesu.“
„Uradi to“, prošaputao je Bejli. „Molim te, uradi to. Leti malo da te vidimo.“
Elizabet joj se zagledala u oči. Šaputala je. kao da je stajala u nekoj crkvi pod otvorenim nebom. „Nećemo nikome reći. Obećavamo ti.“
Dečkić je svečano klimnuo glavom. Gore-dole, a zatim levo-desno. Brzo se prekrstila. „Dabogda umrla. Dabogda oboje umrli ako kažemo. Molim te. Uradi to. Molim te.“
„Ako uradim, nikome to ne smete da kažete. Mora da ostane naša tajna“, kazala je Maks. „l nikada ne prizivajte smrt. Možda bi mosla da dođe.“
„Nećemo reći“, kazao je dečak. „Ako to uradite, srediću vas.“
„Jesi li ti vampir?“, pitao je Bejli. Ponovo je izgledao nervozno i uplašeno.
„Da, ja sam vampir. Ne, nisam. Da li si ti patuljak s Marsa? Jesi li ti s Marsa?“
Elizabet se najzad glasno nasmejala i Maks je poželela da je zagrli. „U pravu si. On je stvarno Marsovac. Kako se zoveš?“
„A... Zvončica.“ Svi su se slatko nasmejali. Želela je da se malo hvali, ali je isto tako htela i da kaže nešto o sebi. Volela je da se otvori. Uvek je bila dobra devojčica, obzirna, i brinula je o drugima. Mislila je da je otvaranje prema drugima ključna stvar za dobar život. U Školi je nešto naučila: svakome dođe maca na vratanca.
Maks je videla da je staza ispred nje ravna i čista. Počela je da trči.
Trebalo joj je samo četiri-pet koraka pre nego što se vazduh razmakao ispred debelih prednjih ivica njenih krila. Vazdušne struje su je podigle uvis.
„Isuse, karamba!“, viknula je pitajući se da li su deca ukapirala njenu šalu.
Poletela je pravo uvis. a onda se obrušila prema Bejliju i Elizabet. Oni su se instinktivno savili i Maks se histerično nasmejala. Volela je da se igra sa drugom decom. Volela je to više od bilo čega drugog.
l očajnički, očajnički je želela da im oda tajne. Ali, ako to bude uradila i oni će biti u opasnosti. Dabogda umrli.
Maks je zalepršala krilima. Sada je letela! Kružila je iznad njihovih glava oko jednog oblaka. Lagano se nagnula nalevo. pa onda nadesno.
Dole, ispod nje. Elizabet i Bejli su je gledali zapanjeno. Oboje su držali dlanove iznad očiju i netremice gledali u nju.
Ubrzo su se deca ispod nje smanjila, ali mogla je savršeno da vidi njihova lica i razjapljena usta. Maks je znala da oni nisu mogli da joj pomognu. Bili su suviše mali: i sami su bili bespomoćni - bespomoćni i bez ideja. Pored toga, ne bi mogla da podnese da zbog nje i onoga što je znala ona stradaju.
Mahnula im je, a Bejli i Elizabet su odgovorili mahanjem. „Nećemo da kažemo!“, vikao je Bejli. „Dabogda - ništa.“ „Vrati se“, dozivala ju je Elizabet Elers. „Možemo da budemo drugovi.“
Njih dvoje su nedostajali Maks i pre nego što ih je izgubila s vidika. Bejli i Elizabet. Fina deca. Dobri ljudi. Da je mogla ovde da ostane još koji dan možda bi joj stvarno postali drugovi.
Naravno da joj je nedostajao i Metju. Njen mlađi brat joj je strašno nedostajao. Osećala je bolnu prazninu u grudima.
Dok je letela visoko preko zlatnih polja koja su okruživala šumu. osećala se jadno i usamljeno. Duboko u sebi znala je da nije trebalo da bude sama.
I ona je bila samo dete.
Rampti-dampti-dam.
Rampti-dampti-dam.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:41 am






30



Dejvidove ruke su mlitavo visile na mojim ramenima dok sam ga vukla kroz praznu, belu pustinju koja mi je izgledala poznato. Sunce je podsećalo na veliki sat na nebu, a kazaljka koja je pokazivala sekunde otkucavala je između života i smrti. Tu sam već bila.
„Požuri Freni. molim te“, dahtao je Dejvid. Hrapavim glasom prošaptao je: „Izvini, srce. ali moraćeš da požuriš. Nemamo mnogo vremena.“
Bila sam umorna, strašno umorna od vučenja njegovog oklembešenog tela, ali nisam mogla da ga spustim na zemlju. „Drži se“, rekla sam mu. „Molim te.“ Osetila sam njegovu toplu, lepljivu krv na zadnjoj strani mog vrata i naježila se. Niz obraze su mi se slivale suze.
„Ovde sam“, rekao je on. „Uvek ću biti tu ako ti budem bio potreban.“
Stopala su mu se vukla po pesku. Bio je tako težak. Uhvatila sam ga malo bolje, i nastavila da idem napred. Mišići na rukama su me užasno boleli i bili su premoreni. Na leđima sam osećala otkucaje njegovog srca, ali su oni bili jako slabi.
Kao i uvek, Dejvid je počeo da mi priča priče o našem venčanju – vesele, srećne priče koje su me samo podsećale na to kako smo lepo živeli. Oboje smo imali dobar posao i ozbiljne planove u vezi sa decom - njih dvoje ih troje, ako budemo imali sreće.
„Trebalo je da imamo decu, Freni. Nije trebalo da čekamo.“
„Nemoj „, rekla sam. „Dejvide, molim te, nemoj da pričaš o tome. Ne želim to da čujem.“
Ali on nije prestajao. „Sećaš li se naše pete godišnjice braka? Odseli smo u onoj predivnoj maloj gostionici u Vermontu. Vodili smo ljubav ceo dan, Freni. Doručkovali, ručali i večerali u krevetu“, rekao je.
„Naravno da se sećam, Dejvide. Nikada neću zaboraviti Vermont.“
Počeo je tiho da pevuši. Bila je to slatka, zarazna tema iz Jednog muškarca i jedne lem. Obožavao je taj film. I ja. Gledali smo ga pet ili šest puta. Odjednom sam stala. „Jesmo li stigli?“, pitao je.
Pogledala sam u daljinu. Videla sam samo blesak sunca i podrhtavanje vrelog vazduha nad beskrajnom pustinjom. „Da“, rekla sam. „Stigli smo.“
Skinula sam Dejvida sa leđa i nežno ga spustila na sunce. Raširila sam njegove snažne ruke. Iz rana na šakama i stopalima tekla mu je krv; kao i iz jedne zjapeće rane pored srca.
„Žao mi je zbog onog što sam uradio“, rekao je. „Strašno mi je žao. Freni.“ Nisam shvatala o čemu je govorio, zbog čega mu je žao, ali sam klimnula glavom kao da jesam.
Skinula sam sa sebe svu odeću i od nje mu napravila najmekše moguće uzglavlje. Bila je to najtužnija stvar koju sam učinila u životu.
„Hvala ti“, rekao je Dejvid. Pogledao me je bistrim, zaljubljenim pogledom. „Znao sam da nećeš pustiti da umrem.“
I onda je ponovo umro - kao i uvek, svakog bogovetnog jutra. Budilnik je zazvonio. Probudila sam se iz tog potresnog sna. Izgledao mi je tako stvaran, samo što je Dejvid, naravno, umro na parkingu u Bolderu. a ne u nekoj tajanstvenoj pustinji.
Otvorila sam oči u majušnoj spavaćoj sobi na klinici za životinje. Držala sam se rukama za uzglavlje. Oči su mi bile pune suza, a obrazi vlažni. Grudi su me bolele, kao da me je neko udario čekićem po njima. Selila sam se da nije bilo tako davno kada sam lepo živela. Imala sam nekoga koga sam volela i ko je voleo mene.
Zbacila sam sa sebe gomilu ćebadi. Kroz glavu mi je proletela jedna slika koja me je blago šokirala. Taj san, ta noćna mora počela je da se raspada i mada su se njene slike gubile, osećala sam se posramljeno.
U mislima sam videla jednog čoveka plave kose u teksas košulji. Njegov osmeh bio je sjajniji od sunca. Videla sam sebe kako se okrećem prema njemu.
Brzo sam ustala sa gomile prekrivača od kojih sam napravila sebi krevet. Zašto sam se osećala posramljeno?
Treptanjem sam oterala neželjenu sliku Kita Harisona i otišla do prozora koji je gledao pozadi, na šumu. Otvorila sam ga i duboko udahnula. Skoro da sam mogla da osetim ukus borova i planinske trave.
Slab jutarnji povetarac mi je pročistio kožu. Već sam se osećala bolje. Počela sam da se okrećem od prozora kada sam čula taj užasni zvuk koji me je pratio.


31



Otegnuto cviljenje koje se čulo iz šume zvučalo je jezivo. Za minut sam navukla farmerke, radne čizme i istu onu majicu sa kratkim rukavima koju sam nosila i prethodnog dana.
Zaustavila sam se u maloj laboratoriji samo da bih napunila špric ketaminom i stavila anestetik u svoj ranac. Pip je lajao glasno tražeći doručak, ali morao je da sačeka. Nisam mogla da gubim vreme.
„Vraćam se“, viknula sam istrčavajući iz kuće.
Neprekidno pištanje mi je probijalo uši. Rosa mi je navlažila cipele i nekoliko puta sam proklizala, ali uspela sam da održim ravnotežu i ne padnem. Nastavila sam da trčim koliko su me noge nosile.
Išla sam za tim tužnim zvukom, skoro sigurna da znam odakle dolazi i sta se dogodilo.
Šuma iza moje klinike spuštala se prema jednom dubokom potoku koji je skoro izgledao kao reka- Zimske bujice su u šumi izdubile duboke jaruge koje su leti bile suve i delimično ispunjene raspadnutim stablima. One su bile idealna mesta za grabljivce koji su lovili glodare.
Kao i za trapere, da u njima postavljaju ilegalne zamke.
Piskavo kevtanje postajalo je sve jače i jače, a onda se naglo prekinulo da bi životinja uhvatila vazduh. Kada se ponovo začulo, skoro da mi je slomilo srce.
Došla sam do jedne jaruge I u njoj videla lisicu. Lepa crvenkastobraon životinja koprcala se u zamci, viseći nad ponorom. Jedna prednja noga bila joj je priklještena. a drugom je uzalud pokušavala da se oslobodi. Bio je to izuzetno potresan prizor.
Znala sam šta se dogodilo.
Lisica se uhvatila u zamku, a onda je pokušala da se iz zamke oslobodi i sa njom se prevmula preko ivice jaruge. Noga je bila priklještena u zamci i upetljana u njen lanac, a životinja je udarala o ivicu jaruge i pokušavala da se popne uz nju.
Želudac mi se zgrčio. Ovo je bilo tako besmisleno i odvratno mučenje. Zbog čega? Zbog nečijeg skupog kaputa u Aspenu ili Denveru? Lisica je bila u agoniji: podivljala je, a kako i ne bi?
„Polako“, rekla sam joj tihim, smirujućim glasom. „Dolazim.“
O, bože! Neću te povrediti lisičice.
Lanac zamke bio je zavezan za drvo dvostrukim čvorom i zaključan katancem. Žestoko sam protresla katanac, ali se nije otvorio.
„Majku mu!“
Pomislila sam da izvučem lisicu vukući lanac, ali bi me ona u tom slučaju ujela. Uz to, zaboravila sam da ponesem rukavice, a moglo je lako da se dogodi da je zaražena virusom besnila.
Pogledom sam potražila mesto na kome bih mogla da siđem u jarugu. Njene strane su bile prekrivene šljunkom. Pronašla sam jedno koje mi se učinilo bezbednim i odlučila da probam da se tuda spustim. Nije valjalo. Okliznula sam se i tri metra se šuljala na zadnjici.
Moj bučni silazak u jarugu još je više uznemirio lisicu. Izbezumljena od straha, škrgutala je zubima i balavila. Videla sam da joj je noga ćela uhvaćena u kljusa. Zupci zamke su joj se zabili u ogoljenu kost.
„Dobro je, mala.“
Stajala sam ispod lisice i tražila način da joj nekako ubrizgam ketamm. U visini mojih ramena, na padini jaruge nalazila se jedna ispupčena ivica, ali je bila suviše tanka i uska. Nisam smela da se usudim da se istovremeno držim za nju i bodem lisicu u nogu.
Lisičino piskavo cviljenje me je izluđivalo. Uskoro će upasti u šok i ubrzo nakon toga uginuti.
Znala sam da ne mogu sama da je spasem.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:41 am







32



Kit je bacio loptu visoko iznad slavnog zida u bostonskom parku Fenvej, koji su zvali „Zeleno čudovište”. Njigova dva sina su to gledala sa klupe pored prve baze. Ali, odjednom ga je nešto trglo iz sna i prekinulo njegovo bejzbol junačenje.
Neko je glasno lupao na vrata brvnare. Spustio je ruku na pašku koju je držao ispod kreveta i privukao je sebi.
„Da? Ko je?” viknuo je. Podigao se da bi peglao kroz prozor.
Razmaknuo je zavesu i video Fren ’Nil namrštenu, kao i uvek kada joj je bio u blizini. Uvek je uspevala da lepo izgleda za njega.
Šta je sad? Šta hoće?
Navukao je farmerke, zatvorio šlic i zakopčao dugme. Doktorka je lupala još nestrpljivije. Gde mi je čista košulja? Ma, do đavola s košuljom.
„Idem.”
Otvorio je vrata, ali pre nego što je stigao da pita kakav je sad zločin počinio, Fren je počela da govori tako brzo da je jedva uspevao da je razume.
„Potrebna mi je vaša pomoć“, rekla je. „Molim vas. Stvarno ste mi potrebni, aospodine Harison.“
Gospodine Harison? „Dobro. Nema problema. Cipele“, rekao je i sagao se da dohvati patike.
Krenuo je za njom polunag, dok je ona trčala prema stenovitoj klisuri koja se nalazila par stotina metara u šumi. Jedva je mogao da je prat!. Stvarno je bila brza na tim svojim dugim nogama. Sada sam gospodin Hanson.
„Šta?!“. stao je u pola rečenice.
Za sekund je shvatio šta je visilo na gadnim metalnim kljusima i treslo lanac.
„O, bože. Freni.“
Bio je to užasan prizor i on je najzad shvatio zašto je toliko mrzela lovce i zašto je bila ljuta na njega kada ga je videla sa puškom.
Crvenkastobraon krzno jadne životinje bilo je natopljeno svezom krvlju. Meso na njenoj prednjoj nozi od lakatnog zgloba do šape bilo je sasvim zguljeno zupcima zamke. Disala je teško. Njeno povremeno kevtanje bilo je promuklo i slabo.
„Ne mogu da je dohvatim“, kazala je Freni zadihano. „Pokušavala sam sama, ali nisam uspela.“
Izgledala je kao da će dobiti nervni slom, a i Kit je bio zagušen istim osećanjem. To što se dogodilo toj mladoj lisici bilo je surovo i tužno, a istovremeno ga je i razbesnelo. Kako je neko mogao to da uradi jadnoj životinji?
„Šta želite da uradim? Kako da pomognem?“
Držala je u ruci jedan špric. „Moram da joj ovo ubrizgam u nogu.“
„Dobro. Držaču vas.“
Kit je otklizao niz strmu, blatnjavu padinu. Osmotrio je jarugu odozgo nadole, a zatim se popeo uz nju i čučnuo iznad lisice koja je visila na oko metar ispod gornje ivice. Odmerio je životinju, a zatim brzo po žbunju pogledom potražio neku olpalu granu.
„Moglo bi da uspe“, reče on.
Grana je bila oko metar dugačka, a samo nekoliko centimetara debela.
Freni je izgledala zbunjeno. „Šta to radite? Šta bi moglo da uspe?“
Bilo je lakše pokazati nego objasniti. Kit se savio tako da su mu glava i ramena visili sa ivice jaruge.
Čuo je kako mu govori: „Molim vas, pazite da se ne povredite.“ Približio je granu ustima lisice, koja su bila sva u beličastoj peni. Pogled joj je bio potpuno izgubljen. Kit se pitao da li uopšte može da ga vidi.
Granom joj je dodirnuo njušku, a ona ju je besno zagrizla, pokušavši da je polomi.
Da li će prokleta grana izdržati? Kit je lagano dizao lisicu. Malo-pomalo... i na kraju je uspeo da je prebaci preko ivice jaruge.
„Bodite je“, rekao je zadihano.
Freni je bila kraj njega. Zabola je iglu u zadnju nogu lisice i gurnula klip šprica. Lisica je cimnula nogama i, kada je lek počeo da deluje, izgubila svest. Kada se oklembesila. Kit ju je uzeo u ruke.
„Svaka vam čast“, rekla je Freni. „O, bože, uspeli smo.“ Uzela ju je od njega i nežno je spustila na zemlju. Kit je otvorio kljusa i Freni je pažljivo oslobodila nogu životinje.
„Vrlo dobro urađeno. Bravo. Hvala, hvala. Sjajan ste pomoćnik.“
„Nema na čemu. Bilo mi je zadovoljstvo da radim s vama. Odličan snio tim. Srećan sam da smo mogli da pomognemo gospa lisici.“
I, čudo nad čudima - Freni O'Nil mu se najzad nasmešila.
Skoro da je bilo vredno čekanja.


33



„Juhuuu, planinska rosa!“
Maks je ponovo letela. Nije mogla da odoli paperjastim oblacima, piskavom zvižduku vetra i savršenom, tamnoplavom nebu iznad Stanovitih planina. A ko bi mogao? Lebdela je mirno, bez trunke napora, posmatrajući jezero ispod sebe i njegove šumovite obale.
Sivocrna površina jezera ju je privlačila. Videla je kretanje vazduha iznad sebe prouzrokovano razlikama u temperaturi vode. Njena učiteljica i prijateljica, gospođa Biti, pričala joj je o vazdušnim strujama i tome kako vruće i hladno mogu da utiču na letenje. Maks se sećala svih tih detalja; to je bio jedan od njenih talenata.
Maksina krila su bacala dugačku senku na tamne vrhove drveća ispod nje. Gledala ju je i utrkivala se s njom. Prestigla bi je, a onda bi je senka pretekla, pa bi Maks ponovo ostala za njom, kao da vesla. Letela je sve brze i brže iznad neravnog terena.
Gospođa Biti, mislila je. Škola, njena stara kuća. Dobro je se sećala, iako to nije želela. Nije mogla da prestane da je se seca - naročito najgorih stvari u njoj, a njih je bilo strašno mnogo.
Rano jednog jutra, gospođa Biti je došla do male sobe u kojoj su ona i Metju spavali. Ona im je tri godine bila učiteljica. Pre nje su imali dadilje i druge tutore ali oni su se stalno menjali. Nijedan od njiih nije bio previše brižan. To u Školi nije bilo dozvoljeno. Samo nauka, rad, disciplina, testiranje, testiranje, testiranje.
„Maks… Metju“, prošaputala je gospođa Biti. Maks se istog trenutka probudila, čak i pre nego što je učiteljica došla do njenog uzglavlja.
„Budni smo“, oglasio se Metju. „čuli smo vas.“
„Naravno da jesi mali moj. Slušajte me. Ne prekidajte me dok ne završim.”
Imala je d aim kaže nešto loše – Maks je toznala. Ni ona ni Metju nisu progovorili ni reč.
„Nekada se dobrim ljudima dogode ružne stvari“, prošaputala je gospođa Biti. Pored toga što im je bila učiteljica, bila je i lekar. Zadavala im je testove, naročito testove inteligencije - Stenford-Binetov, WPPSI-R, WISC III, Birijev test. Čin III i druge.
„Uspavaće nas, ubiće nas, je l’ tako? To smo i očekivali“, rekao je nestrpljivo Metju.
„Ne. mili moj. Vas dvoje ste izuzetni. Čudo od dece. Ne morate da brinete zbog toga. Ali, mili moji, sinoć je uspavan mali Adam. Žao mi je što sam to morala da vam kažem.“
„O, ne, ne Adam! Ne Adam!“, zacvileo je Metju.
On i Maks su snažno zagrlili gospodu Biti i nisu mogli da prestanu da plaču i drhte. Adam je bio beba. Imao je najlepše plave oči i bio je tako pametan.
„Sada moram da idem, mili moji. Nisam htela da to saznate od gospodina Tomasa. Volim te, Maks. Volim te, Metju.“ Čvrsto ih je zagrlila. „Nemojte da mislite loše o meni.“
Ubrzo posle toga, nestala je i gospođa Biti. Samo se jednog dana nije pojavila u Školi. Nikada je više nisu ni videli, niti čuli za nju. Maks je bila sigurna da su je uspavali.
Iznenada je shvatila da je letela suviše brzo i da nije gledala kuda ide. Sećanje na Školu ju je potreslo.
Promenila je pravac i naglo se podigla prema suncu. Ono ju je zaslepelo i pred očima su joj se pojavile raznobojne senke. Tako zaslepljena, Maks je nastavila da se diže i udiše vazduh koji je postajao sve hladniji i razredeniji.
Kada na kraju više nije mogla da diše, napravila je luping i nakon njega krenula u poniranje.
Pikirala je pravo na svetlucavu plavu vodu jezera.
Krila je priljubila uz bokove. Vazduh joj je hujao u ušima, a pluća gorela. Uletela je u vodu pod idealnim uglom.
Sletanje na vodu!
Neverovatno!
Bože, kako je volela da leti!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:42 am






34



Tomas Harding je došao u Kvik Stop u Bejr Blafu da popije kafu i malo se zasladi.
„Jednu kafu, crnu kao moja duša”, rekao je konobaru za šankom. Tada je čuo dvoje dece krupnih očiju i crvene kose kako razgovaraju sa svojom majkom pored frižidera punog sjadoleda.
Tomas ih nije prisluškivao dok nie čuo:
„Bila je kao velika, prelepa ptica, mama. Kao Moćni rendžer, samo devojčica.”
Kada su iz njihovih malih usta izašle te reči, Tomas je naćuljio uši.
Skoro da je ispustio kafu iz ruku. Prosuo je nekoliko kapi vrele pene po svojim planinarskim čizmama.
Majka te dece išla je prema kasi, šljapkajući, svojim japankama po izlizanom braon linoleumu Kvik Stopa. Bila je udubljena u najnoviji broj časopisa Pipl. Imala je oko trideset pet godina i preko lastiša sortsa prehvalo joj se salce. Deca su bila slatka, ali preterano živahna.
Tomas je zgrabio jedan „snikers“ sa gondole sa slatkišima koja se nalazila pored šanka i krenuo prema kasi. Stao je u red iza majke , njene dece. Mama im je očigledno rekla da ćute kada su na javnom mestu. To je bio dobar savet, ali je stigao prekasno.
„Slučajno sam čuo šta pričate, deco. O letećoj devojčici iz svemira” , rekao je smeškajući im se. „Kao što ste pročitali u onom bezveznom ‘Staru’. Pokazao je palcem prema jednom od tabloida koji su bili izloženi pored sanka.
„Mi smo stvarno videli leteću devojčicu“, bio je uporan decak, prekršivši obećanje dato majci. „Zar ne, Elizabet?“
Njegova sestra ga je ošinula pogledom, ali on na to nije obraćao pažnju. Tomas je napravio nepoverljiv izraz lica, za šta je bio pravi majstor. Nadao se da će od njih izvući još nešto, a umeo je s decom.
U tom trenutku u prodavnicu su ušla dvojica biciklista. Bili su blatnjavi od glave do pete, na glavama su imali kacige, a na nogama biciklističke patike. Tomas se nadao da ih nisu čuli. Srećom, biciklisti su otišli na drugi kraj radnje.
„Bejli, Bejli“, rekla je majka. „Šta ću da radim sa tobom?“
Okrenula se prema Tomasu, gladeći rakom svoju kanom ofarbanu kosu sva važna.
„Gledali su sinoć Kuku na videu. I šta sada vide? Zvončiću koja leti po šumi, je l’ tako? Tako on kaže. Pretpostavljam da je to dobro.“ Nasmešila se. „Ima bujnu maštu, a kažu da to kasnije prelazi u kreativnost.“
Dečaku je glas napukao od povređenosti i ogorčenja. „Ne izmišljam! Stvarno smo videli devojčicu u šumi pored močvare kraj koje se nalaze borovnice. Rekla je da se zove Zvončića i letela je visoko iznad drveća. Dabogda umro.“
Tomas je mislio da zna o kom mestu je dečak govorio. Sa svojim timom je nekoliko puta prečešljao tu močvaru, ali nisu našli nijedan Maksin trag. Bacio je dva dolara na šank, i u pravcu one žene i njene dece rekao:
„Do viđenja“.


35



Tomas je pratio ženu i njenu decu u svom prašnjavom belom „rejndž roveru“. Oni su imali jedan stari, ulubljeni i izbledeli „isuzu“ pikap. Majka nije mnogo žurila da se vrati kući iz Kvik Stopa i nije mu bilo teško da ih prati.
Dok ih je pratio, razmišljao je o svom životu. Nekada davno, predavao je biologiju na Vazduhoplovnoj akademiji. Bio je kapetan po činu. Dr Pizer ga je pozvao i regrutovao za jedan posao. Objasnio mu je svoj san i Tomas je istog trenutka poverovao u njega. Nije bio jedini. Verovao je da taj san, tu viziju budućnosti, vredi štititi. Zato je pratio Elersove iz Kvik Stopa.
Kada se pikap zaustavio na jednoj ulegnutoj i u korov zarasloj prilaznoj stazi, Tomas je shvatio zašto Elersovi nisu žurili kući. Kuća je bila grozna.
Fasada prljavobele boje bila je sva oljuspana. Prednji trem kuće bio je ulegnut i izgledalo je da je opasno ići preko njega. Trava oko kuće bila je bar pola metra visoka. Natpis Elers na poštanskom sandučetu bio je skoro sasvim izbledeo.
Majka i deca su izlazili iz kamioneta. Tomas je ubrzao i parkirao se iza „isuzua“. Žena i njena deca su ga pogledali uspaničeno.
Tomas je iskočio iz svog „rejndž rovera“, digao ruke uvis i razvukao lice u široki osmeh. Glumio je pred njima čika Tomasa. Po potrebi je svakome mogao da bude prijatelj.
„Hej. zdravo klinci, sećate li me se? Ne bojte se. Nasmešite se, vi ste u Skrivenoj kameni Upravo mi je palo na pamet šta su deca mogla da vide u šumi. Pomislio sam da biste to hteli da znate.“
„Ja nisam rekla da sam nešto videla“, pobunila se devojčica, „jer i nisam. Ni ja, ni moj brat vanzemaljac ništa nismo videli. On ume strašno da izmišlja.“
„Gospodine, mislim da ne...“, žena je krenula nešto da kaže.
„Videli su jednu jedanaestogodišnju devojčicu sa krilima“, prekinuo ju je Tomas usred rečenice. „Verujem vašem dečaku. I ja sam je video. Voleo bih da razmenimo informacije. Mogu li da uđem kod vas na koji minut? Verujte mi, vrlo je važno. Vaša deca govore istinu, koliko god to čudno zvučalo.“
Izvadio je novčanik i pokazao vizitkartu koja je govorila da radi kao advokat u Javnom tužilaštvu. Vizitkarta je, naravno, bila lažna.
Trebalo je da ispita Elersove, koji su nakon toga, nažalost, morali da nestanu. Videli su Zvončiću.
Ušli su unutra i Tomas je pokušao da vreme ispitivanja skrati što je moguće više.
„Znam da zvuči uvrnuto i pomalo sablasno, deco“, rekao im je. „I sam sam pomalo šokiran.“
„Jeste h za kafu, gospodine?“, pitala ga je žena. Nije bio siguran koliki je etekat lažna legitimacija imala na decu, ali je na njihovu majku svakako uticala.
„Zovite me Tomas“. rekao je, „a kafa bi mi baš prijala. Upravo sam jednu popio, ali sam siguran da će mi u ovim okolnostima prijati još jedna.”
Majka je ottišla da spremi kafu, verovatno instant, ali je bar na trenutak ostao nasamo sa decom.
„Možete da me zovete čika Tomi“, rekao je devojčici i dečaku koji su ga gledali razrogačenih očiju.
„Nismo ništa videli“, nastavila je da govori devojčica. „Moj brat je malo ćaknut.“
„Videli smo devojčicu sa krilima. Videli smo je kako leti!“, kazao je dečak važno isturivši bradu.
„Ne, nismo“, rekla je njegova sestra pogledavši ga strogo.
Tomas je lupio pesnicom o sto u dnevnoj sobi.
„Da, videli ste! Videli ste tu devojčicu i videli ste je da leti. Sada mi sve ispričajte, ili ću povrediti i vas i vašu mamu. Gledajte me u oči, da biste videli da ozbiljno mislim to što sam rekao.“
Njih dvoje ga je pogledalo - i shvatilo da je bio ozbiljan, i zato su mu ispričali sve što su znali o devojčici sa krilima.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:42 am




36



Kit je prešao četrdeset milja koje su delile Bejr Blaf od Boldera. Konačno je ponovo počeo da se oseća kao agent na terenu, kao stari Tom Brenan.
Svoj crni džip parkirao je nekoliko blokova dalje od Gradske bolnice u Bolderu. Dok je išao prema zgradi bolnice, video je šarolike grupe ljudi.
Doduše, uglavnom je gledao preko ramena, bojeći se da bi neko mogao da ga prati.
Morao je da razgovara sa dr Džonom Braunhilom sa odeljenja za vantelesnu oplodnju. Dr Braunhil je imao veze sa dva ubijena lekara u San Francisku i Kembridžu, Masačusets. To je sve stajalo u Kitovim ranijim izveštajima.
Dok je sedeo u čekaonici, nije mogao da ne primeti kako je odeljenje za vantelesnu oplodnju bilo uređeno tako da se pacijenti osećaju što prijatnije. Zidovi odeljenja bili su okrečeni u svetložuto, a na stočićima za novine stajalo je sveže ubrano cveće. To je svakako prijalo budućim majkama, ali i njemu. Bilo mu je potrebno da se malo opusti.
„Doktor će vas primiti, gospodine Harison“, rekla je jedna nasmejana i prijatna sekretarica, visoka crnkinja. Svi koje je video na odeljenju su izgledali tako - milo i predusretljivo.
..Njegov kabinet je u ovom hodniku. Prva vrata desno. Ne možete da promašite.“
Otišao je do kabineta dr Brauhila niz hodnik prekriven bež itisonom. Udahnuo je duboko pre nego što je ušao u unutra. Idemo.
Dr Braunhil je izgledao impresivno. U njegovoj dugačkoj kestenjastoj kosi nazirala se poneka seda. Lice mu je bilo rumeno. Izgledalo je da je u odličnoj formi. Osmeh mu je bio srdačan i razoružavajući, kao u Endija Hardija. Kitu je izgledalo da je umeo da uspostavi sjajan odnos sa svojim pacijentima.
„Čudno, gospodine Harison. Ovde ste sami? Da li dolazite zbog vaše žene? Ili, možda, devojke?“
Kit još uvek nije bio siguran kako da obavi ovaj delikatan razgovor. To je moglo da se uradi na mnogo različitih načina.
„Ja sam stariji agent u FBI-ju“, rekao je važnim tonom koji je retko koristio na terenu. „U Koloradu sam zbog jednog ubistva.“
Krajičkom oka primetio je da je Džonu Braunhilu jedva primetno zaigrao desni kapak.
„Ne razumem“. rekao je doktor. „Istražujete neko ubistvo?“
Sa Kitovog lica se ništa nije moglo pročitati.
„Došli ste ovamo iz San Franciska? Tamo ste radili na Univerzitetskoj klinici. I ona ima odeljenje vantelesne oplodnje.“
Braunhil je klimnuo glavom.
„Da, pre pet godina, i nisam zbog toga zažalio. Ne znam zašto bi FBI želeo da razgovarala mnom. Istraga ubistva? Ja pomažem parovima da dobiju decu koju inače ne bi mogli da imaju.“
Kit se zagledao u njegove oči. „Da li ste, dok ste radili u San Francisku, upoznali dr Džejmsa Kima?“
„Poznavao sam Džejmsa Kima. Ali, bojim se, ne baš najbolje. Obojica smo u Kaliforniji bili otprilike isto vreme. Vldite, napolju me čeka jedna trudnica.
Kit je saosećajno klimnuo glavom. „U maju sam razgovarao sa dr Kimom.
On je učestvovao u obavljanju nekih zabranjenih eksperimenata u San Francisku. radu Rekao mi je da se jedan lekar, Entoni Pizer, krije ovde, u Koloradu. Rekao mi je da ste vas dvojica radili s njim.”
Dr Braunhil je odmahnuo glavom. „Polako, polako. To nije tačno. Da, dr Pizer je bio optužen za obavljanje zabranjenih eksperimenata u laboratoriji koju je vodio na Berkliju. Ali, ja sa tom laboratorijem i tim eksperimentima nemam nikakve veze. Nikada nisam bio optuživan ni za šta i svakako se ne krijem.“
Kil je malo tišim glasom rekao: „Da li znate da je Džejms Kim mrtav? Ubijen je pre nedelju dana u Kaliforniji. To je jedan od razloga zbog kojih sam ovde.“
Džon Braunhil se iznenadio. „Nisam to znao. Žao mi je zbog toga. Ali, još uvek ne vidim kako bih mogao da vam pomognem. Nemam pojma šta se dogodilo sa dr Pizerom.“
Dr Braunhil je pokušao da ustane i izađe. Kit je podigao ruku. „Ima još nešto. Važno je, doktore. Da li biste mi rekli nešto o dr Dejvidu Mekinu. Radili ste sa njim i ovde i u San Francisku. Koliko sam shvatio, bili ste prijatelji. Dejvid Mekin je ubijen. Da li je i to slučajno?“
Braunhil je ustao sa stolice. „Sada ćete morati da me izvinite. Moram da pogledam pacijente. Dejvid Mekin mi je bio prijatelj i ne želim da me ponovo podsećate na njegovu smrt.“
Kit je lagano ustao i otišao sa odeljenja za vantelesnu oplodnju. Pomislio je kako je postigao ono što je želeo.
Iznervirao je doktora i naterao ga da se oseća nelagodno i da, verovatno, laže. Prodrmao je neke kaveze i to je bio dobar početak.


37



U podnožju istočnog dela Stanovitih planina pala je noć. Nebo je bilo tamnomodro i posuto sjajnim zvezdama. Ljudi iz obezbedenja čučali su na ivici jedne čistine koja se nalazila u blizini onog letnjikovca.
Nosili su naočare za gledanje po noći i izgledali kao neka policijska H vojna jedinica koja se sprema da preduzme ozbiljnu akciju.
Našli su dcvojčicu. Primetili su je blizu one močvare okružene žbunjem borovnice.
Kuća je bila sjajno mesto za vikende - jedna moderna građevina sa špicastim krovom i ogromnim prozorima koji su gledali na planine. Njeni vlasnici su bili neki skorojevići iz južne Kalifornije i dolazili su ovamo samo vikendom.
Tomas se raspitao o tome. Tek što je bilo prošlo deset i kuća je bila u skoro potpunom mraku. Samo je u jednoj sobi u prizemlju gorelo sivkastoplavo svetlo koje se iznenada pretvorilo u svetlije, skoro belo.
Televizor je bio uključen. Ona je volela TV. U Školi ju je zvala svojim „majkom i ocem“, „bebisiterom“ i „drugarom“.
„Idemo po nju“, prošaputao je Tomas ostalima. „Ima jedanaest godina, ali je jaka“, upozorio ih je. „Snažnija je od većine muškaraca. Ima neverovatan grudni koš i ramena.“
„Šta je ona, neka superdevojka?“. pitao je jedan od njegovih pratilaca.
„Skoro da je tako“, odgovorio mu je Tomas. „Budeš li zeznuo stvar, uverićeš se u to. Nikako ne smeš o njoj da razmišljaš kao o jedanaestogodišnjoj devojčici.“
Stepenice koje su vodile do prvog nivoa trema bile su skoro nove i škripale su. Tomas je obišao saksije sa geranijumima koje su stajale na platou između dva reda stepenica. Tu su se nalazila i tri para starih rolera. Protrčali su između metalnog baštenskog nameštaja. Bila je to ona ista ekipa koja je ubila dr Frenka Mekdonaha u njegovom bazenu.
Kroz onaj prozor je i dalje dopirala treperava svetlost. Dolazila je od televizora. Tomas je provirio kroz prozor i pred njim se ukazala dnevna soba.
Sve halogenke u njoj bile su isključene. U sobi se nalazio i jedan teleskop na tronošcu, zatim video rekorder i fotelje presvučene platnom od koga su se pravili džakovi za kafu.
Do prozora je stajala jedna pufnasta sofa. Na njoj je ležala Maks. Spavala je umotana u svoja krila.
„Hvala bogu“, promrmljao je Tomas sebi u bradu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:42 am




38



Maks je čula škrip, škrip, škrip. Buka je dolazila sa trema. Kroz glavu joj je proletelo sve što je moglo da bude uzrok te škripe.
Nije otvarala oči, ali bila je budna i spremna da reaguje - znala je da se ispred kuće događa nešto veoma loše po nju. Dremala je ispod jednog memljivog indijanskog ćebeta. Osetila je da se između meseca i nje pojavila jedna hladna senka.
Lagano je otvorila oči, podigla glavu i da - čika Tomas ju je našao. Taj izdajnik, taj užasni lažov.
Stajao je s druge strane prozora. Doveo je sa sobom svoje pajtose. Trojicu-četvoricu progonitelja. Lovaca! Ubica!
Maksin mozak i telo su vrisnuli: „ODLETI!“
ODLETI, ODLETI. ODLETI ODAVDE!
Ali, nije mogla. U dnevnoj sobi sa niskom tavanicom i gomilom teškog nameštaja nikako nije mogla da leti.
Ti si snažna. Neverovatno snažna.
Sad budi snažna!
I Maks se hitro skotrljala sa sofe. Prevrnula je sto. Časopisi koji su na njemu stajati poleteli su na sve strane - Los Andeles, Varajeti. Holivitd riporter, Ditejls.
Kroz prozor je uletela jedna metalna stolica! Refleksno je pokrila lice rukama. Srča je pala po njoj i isekla je, ali ne tako strašno.
„NE!“, viknula je koliko ju je grlo nosilo. „Sklanjajte se od mene! Sklanjajte se!“
Između dnevne i spavaće sobe pružao se jedan dugačak hodnik koji ju je dozivao.
Budi jaka! Beži!
Kroz prozor spavaće sobe koji je stajao poluotvoren na kraju hodnika, ulazila je mesečina boje kosti. Kroz spavaću sobu video se đakuzi popločan bledozelenim pločicama. Maks je iz sve snage pojurila prema spavaćoj sobi.
Ne okreći se! Samo bežl, beži, beži! Mnogo si brža nego što misle. A možda, možda, ipak ne žele da te ubiju.
Mogla je da pobegne kroz prozor spavaće. Zato ga je i ostavila otvorenog - za ne daj bože.
Stigla je već na pola hodnika. Letela je strahovito brzo kroz kuću, i to je bilo neviđeno, prepametno i ludo.
Ali, nije znala da li će moći da izleti napolje. Da li će uspeti? Može li da uspe?
A onda je videla sebe kako kroz otvoreni prozor proleće kao projektil koji za sobom ostavlja trag svetlosti. Krilo joj je zakačilo prozor. Poletelo je iverje! Zabolelo ju je povređeno rame. „Jao“, viknula je.
Ali, ponovo je letela - i opet su pucali u nju. Da je ubiju? Ili samo da bi je ranili u krilo i uhvatili je?
„Jebi se, čika Tomase!“, viknula je na sav glas, ne okrećući se za sobom. „Dabogda goreo u paklu.“
Tomas se razdrao: „Uhvatio sam Metjua! Kod mene je. Vraćaj se ovamo. Uhvatio sam Petra Pana“


39



Krijući se u krošniji najviše jele koju je našla, Maks se tresla kao prut. Pretpostavljala je da ako odatle ne može da vidi lovce, da ni odozdo ne mogu da vide nju. Da li je stvarno bilo tako? Molila se bogu da jeste.
Šta je ono viknuo čika Tomas? Šta je tačno rekao? Sredio sam Metjua! Ili, Uhvatio sam Metjua!
Da li su pokušavali da je ubiju? Ili samo da je vrate u Školu.
Bila je sigurna u jedno: u Školu su došli posetioci... da vide nju I Metjua. Da ih detaljno ispitaju i razgovaraju o njima... I šta onda?
Maks nije mogla da prestane da se trese. Nije mogla ni da spreči zube da cvokoću. iako ih je stiskala tako čvrsto da ju je to bolelo. Poceia je da plače. Nije mogla da se zaustavi. Jecala je kao beba.
Mala bebo! Rugala se sebi. Plači bebo! Plači bebo! Plači, plači, plači na sav glas.
Ležala je na stomaku. Rukama se iz sve snage držala za jednu debelu ćvornovatu granu. Iznenada ju je savladao umor i sklopila je oči. Svi njen sistemi su se odjednom ugasili.
Maks je spavala. Bar je nisu uspavali. Nisu je uhvatili. Barem za sada.
Kada je ponovo otvorila oči, u glavi joj je bio užasan haos. Nije mogla da veraje da je sebi dozvolila da zaspi. Koliko li je spavala? Nekoliko minuta ili sati? Gde su bili čika Tomas i njegovi ljudi iz obezbeđenja? Njegova mala banda ubica?
Još uvek je bila noć, a ona je i dalje grlila veliku, čvornovatu granu kao da joj je bila najbolji i jedini prijatelj na svetu. Na nekih milju odatle, ona kuća je bila tek silueta na pozadini mesečinom osvetljenog neba. Sada su u njoj bila pogašena sva svetla.
Nigde u šumi se ništa nije micalo, niti se čuo bilo kakav zvuk. Nije bilo ni traga ni glasa od lovaca i čika Tomasa.
Tek kada je bila sigurna da je trenutna opasnost prošla. Maks se osetila užasno. Osećala se kao da je nešto izgubila. Ona kuća za nju više nije bila bezbedna. Ponovo je bila beskućnik. Želela je da je Metju pored nje i sama pomisao na njega joj je naterala suze na oči.
Sredio sam Metjua!
Ili - Uhvatio sam Metjua!
Zamislila se. Morala je da se seti tačnih reci. Šta je rekao? Da li joj je brat živ ili su ga uspavali? Je li jadni Metju bio mrtav?
Jedan čudan, pištav zvuk joj se uvukao u misli, iz sekunda u sekund se pojačavao. Čulo se Zzzzzzz-
Maks je pogledala gore i videla neka sićušna svetla na nebu. Ta svetla su joj se približavala i onaj zvuk je postajao sve jači. To je ptica, avion... avion!
Videla je avione kako s vremena na vreme preleću iznad Škole: Ameriken Erlajns, Amerika Vest, Junajied Erlajns, manje mlaznjake i propelerce. Kad god bi videla avion, poželela bi da leti. Ali letenje je bilo zabranjeno. Ako letiš - umirešl To je bio moto Škole. Baš se lako pamti, zar ne. Na sve strane su žmirkale zvezde, a pun mesec ju je nežno gledao. Kao da je onaj čovek s meseca gledao pravo u nju. Činilo joj se da je dobar, ah u ovom trenutku ona nikome nije verovala.
Nešto joj je palo na pamet. Možda je bilo ludo. Daj to, Maks, pomislila je. To je bio njen moto, i ona je sada živela od tih reči.
Ustala je na toj širokoj i jakoj grani i malo poskočila. Na nogama je još uvek imala svoje pouzdane baletanke, iako su se one u međuvremenu malo izlizale.
Raširila je krila i podigla ih iznad glave. Duboko je udahnula. Izdahni. Udahni još jednom, kao što si to malopre uradila. „Ako letiš - umireš“, prošaputala je. A onda se otisnula s grane i poletela.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:42 am




40



Neverovatno!
Maks se kroz noćni vazduh koji je bio hladan, vlažan , gust, probijala poput rakete. On ju je peckao po obrazima i činio da joj nos trne, a oči suze.
Bože, kako je divno, kako je veličanstveno leteti! Nije mogla ni da zamisli da će biti tako lepo. Niko to ne može, ako ne doživi, a ko je to mogao da doživi osim nje? Zadovoljstvo slobodnog letenja je bilo lepše od svake misli i osećaja. Samo mu se prepustila. Raširila je krila i učinilo joj se da ju je vazduh sam podigao naviše, kao da je tako hteo.
Hibridna krila, automatski su znala šta treba da rade. Refleksno ih je raširila i ona su istog trenutka radila kao pretkrilca - propuštala su vazduh kroz proreze na perju i usmeravala njegovo strujanje iznad vrhova da bi se podigla.
Nastavila je da se diže sve više i više, na mnogo veću visinu od one na kojoj je do sada bila. Sve dole joj je izgledalo tako daleko i malo. Bila je skoro na visini na kojoj je leteo onaj avion koji joj se približavao.
Vazduh oko propelera aviona talasao je ćelo noćno nebo. Tek sada je shvatila koliku je snagu imala ta mašina koju je napravio čovek. Mahala je krilima iz sve snage, ali je stajala u mestu.
A onda, u deliću sekunde, našla se u blizini dobro osvetljene pilotske kabine. Na samo nekih dvadeset-trideset metara od nje. Mogla je da vidi šta se u njoj događa.
Pilot se okrenuo prema njoj. Na tren je pomislila da ju je video. Ali, verovatno nije imao dovoljno vremena da shvati šta je to bilo.
Namignula mu je i iskreveljila se. Volela je da se igra i tome nije mogla da odoli.
Maks je onda sklopila krila i napravila elegantan luping koji ju je udaljio od aviona i opasnosti da udari u njega.
Vidiš ovo, gospodine vrhunski pilotu? Nije mi potreban avion da bih letela. Potreban ini je samo delić neba.
Stvorena sam za ovo.


41



Pokucala sam na vrata brvnare - moje brvnare - kućice u kojoj smo Dejvid i ja nekada živeli. Upravo ovde sam nekada radila najluđe stvari i s vremena na vreme bukvalno razgovarala sa guskama i vevericama.
Ali, pošto mi je Kit Harison priskočio u pomoć oko one lisice, a i pošto je bio lep kao lutka, osetila sam da bi te večeri trebalo da prihvatim njegov poziv da zajedno večeramo. Osim toga, obećao je da će on kuvati.
Obukla sam debelu somotsku planinarsku košulju i čiste farmerke. Zamisli - čista i delimično ispeglana odeća. Čak sam stavila i nekoliko kapi parfema „Hermes“ koji sam svojevremeno kupila u Aspenu. Ponela sam ispod miške i jednu flašu dobrog crnog vina.
Veoma, veoma čudno! Nosila sam flašu vina kao poklon u svoju rođenu kuću.
Kada je Kit otvorio vrata odmah sam primetila tri stvari: bio je sveze obrijan, podšišan i mirisao je na dobri, stari sapun „ajvori. „Gde ste se to šišali?“ pitala sam.
„Ne sviđa vam se?“, odgovorio je i napravio izraz lica kao da ga je to malo pogodilo.
To me je iznenadilo. Nije mi tako delovao. Kod njega me je, u stvari, mnogo toga iznenadilo. U početku sam bila veoma stroga prema njemu, a on je čak i govorio lepo.
„Kod 'Boba'. U gradu“, rekao je. „Zar je tako loše?“ „Ne, baš mi se sviđa. Veoma je lepo. U stvari, izgledate sjajno. Bob Hetfild vas je sjajno podšišao.“
„Hvala vam“, rekao je i demonstrirao mi svoju verziju drčnog, ali istovremeno i ranjivog osmeha Toma Kruza iz filma Džeri Mekgvajer. Uzeo je onu flašu vina od mene. pompezno je otvorio i napunio dve čaše.
„I vi izjedate sjajno“, rekao je. „Ozbiljno.“
„Hvala“ Iznenada sam se i ja postidela i osetila ranjivom. U svojoj rođenoj kući.
Kit mi je dao jednu od mojih vinskih čaša koje su, ako se ne varam, bile kupljene u „Maršal Fildsu“, u Čikagu. Otpila sam malo vina, a zatim otišla do frižidera i stavila u času malo leda.
„Razblažujete vino“, rekao je i ponovo se nasmešio. „Ne žehte da ova večera izmakne kontroli.“
„Nije zbog toga. Sve što je na bazi vina uvek pijem rashlađeno. Malo sam slagala. I Dejvid i ja smo posećivali zabave - u Bolderu, ovde, u Bejr Blatu u Denveru. Lepo smo živeli. Bar neko vreme.
Ovo je, zapravo, bio prvi put za ovih godinu i po dana da sam se nalazila u ovoj sobi u društvu muškarca, i svuda oko mene - na prepunim policama za knjige, poznatom kauču i nemim akvarelima severnog Viskonsina koji su visili na zidu - bili su Dejvidov lik i miris. Provela sam jako mnogo sati razmišljajući o Dejvidovom besmislenom ubistvu. Osećala sam se uplašeno, ali Kitu nisam mogla da kažem zašto. Takođe sam imala i osecaj krivice, iako za to nije bilo nikakvog razloga. Ili je možda bilo?
Učtivo i šaljivo sam pričala o lirici i tome kako joj je sada. i pitala ga da li mogu da mu pomognem oko večere.
„Mislim da je pod kontrolom. Hvala“, odgovorio je. Ali, bilo je mnogo bolje od toga - Kit je spremao pileća prsa. grašak sa belim lukom, pečeni paradajz i salatu „misto“. Od tih mirisa mi je išla voda na usta.
Stajao je okrenut leđima prema meni. što je bilo dobro. Duboko sam uzdahnula. Nisam mogla da verujem da sam bila tako nervozna i uzbuđena, tako preplavljena osećanjima.
Dok sam iz fioke izvlačila escajg. slučajno sam mu rukom očešala zadnjicu. Osetila sam da je čvrsta i oblikovana, i taj dodir mi je veoma prijao. Ponovo sam uzdahnula. „Gde ste naučili da kuvate?“, pitala sam ga.
„Ono što nije stigla da me nauči majka, naučila me je žena. Moja mama je bila stručnjak za italijansku kuhinju. Kada sam proširio svoje kulinarsko umeće, smenjivao sam se sa ženom u kuhinji. Bilo je super, zanimljivo.“
To me je zateklo nespremnu. Nisam ga takvog zamišljala - oženjenog i to stvarno. Mama Italijanka? Kazao je: Vi ne znate ništa o meni.
A onda je rekao: „Žena mi je umrla.“
„Žao mi je.“ Stvarno mi je bilo žao. Već me je dirnuo idejom o tome da su kuvali naizmenično. Dejvid to nikada ne bi uradio.
„Da. To se desilo pre skoro četiri godine.“ Lice mu je dobilo bolan izraz. Očigledno ju je voleo.
„Šta se dogodilo. Kite? Ne smeta vam da pričamo o tome?“
„Ne. Sada mi ne smeta“, rekao je i usiljeno se nasmešio. „Povremeno mi se čak sviđa da igram ulogu mučenika.“
„Oh. Strogi ste prema sebi, a?“
„Izgleda. Bila je to avionska nesreća.“ Govorio je tako tiho da sam jedva mogla da ga čujem. Kao da je pričao sa samim sobom. „Moja žena i moja dva mala sina.“ Uzdahnuo je i dok sam ga nemo gledala učinilo mi se da će umreti.
Brvnara je bila tako tiha da su krčkanje piletine i povetarac koji je milovao prozorska stakla zvučali kao detonacije. Želela sam da ga zagrlim, da napravim neku vrstu ljudskog kontakta, da učinim da taj užasan bol i tuga nestanu iz njegovih plavih očiju.
„Trebalo je da ih vozim u Nantakit, da svi zajedno idemo na zaslužen odmor koji sam im odavno dugovao. Ali, imao sam posla. Bio sam opsednut, uh, karijerom. Tamo su išli avionom.“ Izraz lica mu se promemo. „Avion se srušio između Roud Ajlenda i Nantakita. Bilo je to devetog avgusta devedeset četvrte.“ „Žao mi je“, rekla sam.
Osetila sam grizu savesti zbog svega što sam uradila od prvog susreta sa njim. Loše sam ga procenila i zbog toga sam se loše osećala.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:43 am





42



Kit nije želeo da mnogo boravi u prošlosti, i ja sam odlučila da uradim to isto. bar na jednu noć. Narednih sat i po smo se od srca smejali i neobavezno ćaskali. Prijalo mi je njegovo društvo, njegova brojna interesovanja: Cosi fan tune, rokabili, podizanje dece, profesionalni hokej, beletristika, istorijska literatura, antikviteti i tako dalje.
I njegova životna priča bila je izuzetno zanimljiva. Rekao mi je taman toliko da pobudi moje interesovanje. Njegov otac otac je Irac i radio je kao vozač autobusa u Bostonu, a majka mu je Italijanka i bivša medicinska sestra u Dečjoj bolnici. Majk i Marija su još uvek živi i zdravi, i trenutno žive u Vero Biču na Floridi. Ima četiri brata i za njih je rekao: „Svi su oni pametniji i izgledaju bolje od mene.“ Pohađao je Holi Kros koledž u Vorčesteru, Masačusetsu, za koji je imao stipendiju, a zatim, „na molbu“ ljudi iz FBI-ja, Pravni fakultet Univerziteta u Njujorku. Nakon toga se zaposlio u FBl-ju. Kit je bio agent FBI-ja koji je došao u Kolorado da u njemu provede svoj odmor.
Međutim, shvatila sam da mi je neke stvari prećutao. ali sam možda grešila, a osim toga, zašto bi Kit imao obavezu da mi kaže sve o sebi samo zato što smo odjednom „progovorili“.
„Hajdemo na vožnju po mesečini“, rekla sam kad smo završili s večerom koja nimalo nije zaostajala za večerama u mnogim skupim restoranima u Denveru. Nije mi se išlo kući. „Spominjali ste piće u Klejtonu. Hajdemo večeras tamo. Ja častim.“
Moj predlog mu se svideo, pa smo se njegovim džipom odvezli do Vile Viktorije. To je prilično dobar italijanski restoran sa prijatnim barom u kome umorni meštani i još umorniji turisti žive u relativnoj harmoniji.
Te večeri je jedan od starijih konobara svirao klavir i pevao, ako se to moglo tako nazvati. Znala sam Anđela - on je prijatan čovek i odličan šef sale, ali užasno loš pevač. Ujak je vlasnika lokala, što je na neki način objašnjalo zbog čega ga je ovaj da peva onim danima kad nije bilo mnogo posla.
Kit i ja smo seli u bar, što dalje od Anđela. Pokušali smo da razgovaramo uz njegovo zamorno pevanje, ali Anđelo je imao mikrofon, pa je to bilo nemoguće. Na kraju smo počeli da mu se smejemo, učtivo se trudeći da ne primeti šta je razlog tome.
„Izgleda da umire“, prošaputala sam. „Žao mi ga je.“
„Verovatno hoće da se bar brzo isprazni. Do sada nisam imao prilike da vidim nijedan zabavni program kome je to cilj“, rekao je Kit. Onda je ustao sa svoje barske stolice. „Čekajte me. Brzo se vraćam.“
Sa radoznalošću sam ga posmatrala dok je razgovarao sa Anđelom. Obojica su počela da se zagonetno smeju, a onda su pogledali prema meni.
Šta se događa? To mi se nije mnogo sviđalo. Šta su to Kit i Anđelo spremali?
„Publika želi da čuje 'Nel blu dipinto di blu', poznatu i kao 'Volare'„, objavio je Anđelo. Pomislila sam kako će ova prelepa stara pesma biti upropašćena i napravila sam grimasu. „A pratiće me čovek koji dolazi pravo sa muzičkog konzervatorijuma Nju Ingland, gospodin Kit Harison.“
Pravo sa muzičkog konzervatorijuma Nju Ingland?!
Anđelo je odsvirao mali uvod u tu staru pesmu Domenika Modunja i shvatila sam da nije bio tako loš pijanista. Kako li Kit peva? Na šta li će ličiti njihov duet?
Kit se nagnuo nad mikrofon - izgledalo je kao da zna šta radi. Delovao je prilično sigurno u sebe. „Ovo je za dr Freni O'Nil, sjajnog veterinara - pravog spasioca života. Nadam se da će je ova izvedba biti koliko-toliko dostojna.“
Skromno sam klimnula glavom i nervozno se nasmešila. Iskreno, nisam znala ni šta da kažem, ni šta da mislim. Ni o Kitu Harisonu, ni o njegovom i Anđelovom pevanju serenade u ovom lokalnom baru.
Kit je počeo da peva „Volare“. Ne samo da me je njegova izvedba bila dostojna, već je bio izuzetno dobar. Imao je divan glas i kontrolisao ga je tokom čitave pesme.
Konzervatorijum Nju Inglend? Da li je to bila simpatična šala ili istina? Ko je bio taj čovek? Svi su ga slušali i gledali. Kit je stvarno umeo da proda pesmu i svi su je kupovali, čak i lokalni radnici i njihove devojke.
Kada su završili, skoro svi su im aplaudirali i pozdravljali ih. Kit i Anđelo su se nekoliko puta komično poklonili, a onda se Kit vratio kod mene, za šank.
„Da li se ovo svidelo ljupkoj sinjori?. pitao je. „Kako je bilo?“ Nisam mogla da sakrijem oduševljenje. „Hvala vam. Bili ste izvanredni, manjifiko. Dirnuta sam. Nju Inglend konzervatorijum?“
„U stvari bar blizu konzervatorijuma. 'Sparks'. U srednjoj školi i tokom studija zarađivao sam džeparac svirajući i pevajući, a leti sam radio na Kejpu.“
Da se malo podsetim šta je sve bilo: Kit i ja smo zajedno spasili lisicu. On me je pozvao na večeru u Klejton. Zbog pažnje koju mi je poklanjao, osećala sam se prijatno ali i ranjivo - možda su se stvari suviše brzo odvijale. Grlo mi se steglo od iznenadnog talasa nežnosti koji me je zapljusnuo. Ali, bila sam svesna i toga da me je u ovom trenutku bilo lako povrediti.
„Ponovo ste se ućutali“, rekao je. „Nemojte, molim vas. Nisam hteo da to kod vas izazove takav efekat.“
„Nešto sam se zamislila“, rekla sam. Ali nisam mogla da mu kažem da sam razmišljala o njemu i utisku koji je ostavljao na mene. Zato sam mu rekla nešto drugo. Verujte mi, rekao je kada mi je pomogao da spasem lisicu. Iz nekog razloga, sada sam mu stvarno verovala.
„Pre neki dan sam videla nešto u šumi“, rekla sam dok smo sedeli za šankom. „Nešto što će vam zazvučati neverovatno. Skoro da ne mogu da verujem da ovo govorim.“
Ućutala sam. Kitovo lice je dobilo blago zabrinut izraz, ali me je slušao.
„Šta ste to videli, Freni? Nastavite.“
Zurila sam u njegove tamnoplave oči.
Bože, pomozi mi.
Ugrizla sam se za usnu.
Šta ako grešim?
Rekao je: Ne znate ništa o meni.
„Videla sam jednu devojčicu... mislim da ima oko jedanaest-dvanaest godina. Izgleda da živi u divljini. A sada dolazi ono najluđe, Kite. Imala je krila - ta devojčica je imala krila, kao ptica.“
On se skamenio i usta su mu se blago otvorila.
Poželela sam da mogu da povučem ono što sam rekla, ali to je bilo nemoguće. Bilo je suviše kasno za to.
„Znam“, rekla sam. „Zvuči neverovatno. Ali, bila je stvarna, Kite. Videla sam devojčicu sa krilima. I videla sam je kako leti.“


43



Kit je imao utisak kao da mu je glava eksplodirala. Pokušavao je da to ne pokaže. Morao je da se priseti da je profesionalac, agent FBI-ja, pametan i prilično normalan čovek.
Dakle, bio je u pravu da se ovde nešto događalo. Bio je u pravu što je krenuo za tragom u Kolorado. Zašto li ga je Biro skinuo sa slučaja? Nije bilo nikakve logike. Isuse. Isuse! Freni O'Nil je videla devojčicu s krilima. I to mu je upravo rekla. To je bilo veoma važno, jer je značilo da nije umešana. Zar ne?
„Kada se to dogodilo?“, pitao je. Nije želeo da ispituje Freni, ali je morao da zna šta je videla. Devojčica sa krilima? Eksperimenti na ljudima? Kakva vrsta eksperimenata? Šta se to tamo događalo?
„Verujete mi?“, odgovorila je i najpre se iznenadila, a onda joj je bilo drago.
Kit je pomislio da bi, kada ona tako pogleda u njega, verovatno mogao da poveruje i u to da je Zemlja ravna, da je Mesec napravljen od gorgonzole, kao i u to da postoji prava ljubav na prvi pogled, srećni završeci i devojčice koje mogu da lete.
„Stvarno ti verujem, Freni“, ponovio je.
„Dobro, jer sam tu devojčicu videla dva puta!”
I Freni je samoj sebi izgledala kao dete dok je do najsitnijih detalja sa velikim entuzijazmom i očiglednom emocijom prepričavala oba svoja susreta sa tom devojčicom. Mahala je rukama kada ju je opisivala kako je letela. Pričala je razrogačenih očiju i brže nego inače. Nijednom mu se nije namrštila.
Ta njena spontanost i ushićenost naterali su Kita da poželi da joj kaže sve što je znao, stvari koje niko nije trebalo da zna o slučaju, a naročito ne žena čiji je muž mogao da bude umešan u njega. Ne bi trebalo da laneni Freni. Nikada više. Lagati Freni bi bilo veoma ružno, rekao je sebi.
„Čim ustanem sutra ujutru“, rekao joj je na kraju, „idemo da potražimo tu devojčicu. Ići ćemo zajedno. Naći ćemo je.“
„Vi mi, znači, stvarno verujete?“, pitala je Freni. I dalje je nepoverljivo i pomalo bespomoćno gledala u njega.
„Hoću stvarno“, kazao je Kit. Namignuo joj je. „A setite se da sam ja obučen da umem da prepoznam da li neko laže ili govori istinu.”
Onda je Kit ispružio ruke ka Freni, zagrlio ju je i veoma nezno poljubio u njihovom skrovitom uglu.
I Freni O'Nil ga je najzad iznenadila - odgovorila je na njegov poljubac.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:43 am




Treća knjiga

DVADESET ČETIRI KOSA PEČENA U PITI


44



U tišini jedne kuće u bogatom predgrađu Denvera začuo se zvuk lomljenja stakla. Ta iznenadna buka trgla je dr Ričarda Andreosija iz spokojnog sna.
Na grudima mu je spavala beba Sem. Njih dvoje su uživali u svom popodnevnom odmora. Sanjali su najslađe snove i predivne slike su im prolazile kroz glavu.
Na parket je palo još srče. Bože, ova buka dopire iz radne sobe.
Dr Andreosi je pažljivo podigao Sema sa grudi da ga ne bi probudio. Spustio je odojče u jedno gnezdašce napravljeno od jastučića.
„Vraćam se odmah. Seme. Čoveče“, prošaputao je. „Samo ti spavaj. Pst, bebo, pst.“
Ričard je već duže vreme razmišljao o tome da iseče jednu granu koja je udarala u prozor njegove radne sobe. Bio je prezauzet, a bavljenje bebom ga je strahovito zamaralo. Znao je da četrdesetšestogodišnji matorci nisu za ovo, ali je Megvin očajnički želela dete i sada se više nije moglo nazad.
Podigao je plave karirane bokserice preko svog širokog struka i ugurao stopala u blatnjave drap patike. Začuo se još jedan tresak. Zvučalo je kao da se prevrnula lampa! Šta se to dešava?
Da mu u radnu sobu nije ušla neka životinja? Veverica? Mala ptica? Brzo je otišao niz hodnik na čijem se drugom kraju nalazila radna soba.
Bilo mu je potrebno nekoliko sekundi da razume ono što je video, ali ni tada nije mogao u potpunosti da shvati šta se dogodilo.
Jedan visoki, mišićavi muškarac obučen u sivu trenerku sa kapuljačom redom je obarao sve stvari na pod. trudeći se da u sobi napravi užasan nered. Dr Andreosi je prepoznao tog ćoveka.
„Šta ti radiš ovde?“, pitao ga je najzad. „Zašto si došao? Šta želiš?“
Uljez je već oborio polovinu teških knjiga i papira sa starinskog sekretera. Dr Andreosi je osetio kako mu niz vrat i ispod pazuha curi znoj.
Odmerio je razmak do uljeza. Brinuo je za svoju bezbednost, ali još više za Semovu.
„Neće ti pomoći“, rekao je onaj čovek, „nisi toliko brz.“ Nakon toga je poput revolveraša sa Divljeg zapada izvukao pištolj. Uperio ga je u doktorovo lice.
„Šta želiš od mene?“, kroz Rićardovu glavu je prolctela čitava gomila logičnih mogućnosti. Bio je pametan čovek i mozak mu je brzo radio.
„Ništa, baš ništa“, rekao je čovek sa poluautomatskim pištoljem. „Više ništa ne možeš da uradiš. Dvoje dece je pobeglo iz Škole. Izneverio si nas u najgorem mogućem trenutku, doktore.“
Dr Andreosi je odjednom shvatio da može da umre. Ohladio se. Glava mu je postala laka. Utroba mu je vikala: Seme, Seme, Seme.
„A moja beba?“, prošaputao je on. „Na kauču je.“
„Ne brini. Megvin će uskoro doći kući“, hladnokrvno je rekao revolveraš. „Tvoja beba će biti dobro. Nećemo joj nauditi. Nismo mi čudovišta.“ Tomas Harding je onda triput povukao obarač.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:48 am





45



Maks je bila ozbiljno uplašena, ali je čvrsto odlučila da ne dozvoli da je strah spreči da uradi ono što treba. Sada je morala da glumi odraslu osobu. Morala je da se vrati na mesto zločina; išla je kući. Trebalo je da vidi da li Metjua drže tamo i da uradi još neke neprijatne stvari - nešto što nije mogla da izbegne. Nazad kući. Nazad kući.
Naravno, letenje noću bez pomoći radara ili automatskog pilota izuzetno je opasno i možda nije bila baš najpametnija stvar koju je uradila u životu. Nebo je bilo oblačno i pretilo je kišom, i naravno da je poželela da je bilo svetlije.
Pazi! Malo je falilo da udari glavom u brdo dok se dizala iz jedne guste zavese magle. Brzo je okrenula nadesno, snažno zalepršala krilima i podigla se kroz hladan vazduh koji je mirisao na dim. Malo je falilo. Jako malo.
Sada nije mogla a da ne razmišlja o Školi. Čika Tomas joj je rekao da je ona organizovana po ugledu na vojne škole. Znala je da je Tomas nekada bio vojnik, da je predavao na Vazduhoplovnoj akademiji i da je imao odraslu decu. Ona i Metju su živeli u nečemu što je podsećalo na internat. Sve u njihovom životu se odvijalo po ustaljenom rasporedu koji nije dozvoljavao prazan hod: doručak, učenje, testiranje, vežbanje. opet testiranje, večera, učenje, spavanje. Onda opet iz početka. Pa opet iz početka. Pa opet.

Tako je bilo od kada je došla gospođa Biti. Ona im je držala nastavu i obavljala dosadna testiranja, ali im je isto tako uvela i jednu sjajnu stvar - vreme za igranje. Gospoda Biti nikada nije bila u vojsci. Voleli su je. A onda su je oni uspavali.
U vreme dolaska gospode Biti došlo je do još nekih poboljšanja. Instaliran im je jedan automobil iz serije „bokskar“ automobila, kao i novi „epl“ računar. Vikendima su odlazili u jednu radionicu, gde su rezbarili u drvetu, i umetnički studio. Maks je mislila da je „umetnost“ bila deo testiranja, ali nije marila za to. Da su i testovi bili zabavniji, ne bi imala ništa ni protiv njih.
Škola je koristila najnoviju tehnologiju - AMT pametnu kuću koja je bila jako uredna, praktična i, naravno, efikasna. Sva svetla, termostati i brave na vratima zatvarali su se i otvarali tačno u minut. Uvek su bili pod nadzorom video sistema za obezbeđenje. Stražari su preko mobilnih telefona mogli da traže da se vrata otvore, pa čak i da se pusti voda u kadi.
Možda joj se zato ova nova sloboda toliko sviđala.
Iznenada je ispod sebe primetila Školu. Skoro da je stigla kući. Letela je lagano. Krila su joj sada bila izuzetno stabilna. Obrušila se prema jednoj grupi poznatih zgrada. To je bilo to - sada ili nikada, Maksimalna.
Nešto nije bilo kako treba - to je odmah primetila. Prestala je da ponire. Zalepršala je krilima, skoro se zaustavila u vazduhu i onda se tiho spustila u šumu.
Mogla je da oseti kako joj se koža na vratu ježi od straha. Ostala je bez daha, imala je utisak da se guši. O bože, o bože, ovoga se najviše plašila.
Maks je gledala kako nekoliko ljudi u tamnim i zastrašujućim gumenim odelima ulazi i izlazi iz zgrada, i u velike sive kamione koji su delovali skoro isto tako zastrašujuće kao i oni, ubacuje neke teške kutije. Izgledalo je kao da se negde sele.
Tih gadova bilo je jako mnogo. Nije bilo šanse da priđe školskim zgradama, a kamoli da u njih uđe.
Čula je stražare kako pričaju, pa se udaljila od Škole. Morala je - nije smela da dozvoli da je sada uhvate. Plakale joj se, ali ni to nije htela sebi da dozvoli.
Ne smeju da me uhvate. Ne smeju! Ja sam jedina nada, rekla je sebi. Ja sam jedina koja može da ispriča o ovome.
Razljutila se, a ljutnja joj je davala još veću snagu. Tako je uvek bilo.
Hitro se povukla dublje u šumu.
Zasada je bila na sigurnom. Nije imala predstavu koliko je sati, ali se verovatno bližilo jutro. Bilo je dovoljno svetla da vidi te odvratne protuve iz šume i da oni vide nju.
Čula je da se nešto u njenoj blizini kreće. Neko je bio tu. I brzo se približavao.
Maks se okrenula i suviše kasno shvatila da je gadno pogrešila. Bilo je mnogo gore nego što je mislila. Gotovo je. Iz ovoga nije mogla da se izvuče.
Puma je bila suviše blizu - na samo tri metra od nje. Bila je dugačka oko metar i po, i sigurno sto kilograma teška. Kada se Maks okrenula, puma se zaustavila.
Njih dve su počele da igraju igru opstanka - merkanje; probaj da se prvi pokreneš; probaj da uradiš sve osim da se uplašiš, i da ti se to vidi u očima.
Velika mačka je zarežala i Maks je videla njene ogromne žućkaste zube. Nije mogla da kaže da li je se plašila ili je osetila da je drugačija, ali još uvek je nije napala i ubila.
Pitala se da li da beži ili da se digne sa zemlje. Možda bi bilo dobro da se podigne u vazduh. Tako će možda preživeti.
Puma je i dalje tiho režala. Usta su joj bila blago otvorena. Obe su stajale kao ukopane. I dalje su se gledale u oči. Maks nije znala kako da se izvuče iz ove pat pozicije.
Morala je da udahne. Gušila se, a to joj je ograničavalo mogućnosti.
Morala je da rizikuje.
Počela je lagano da uvlači vazduh - a onda je mačka skočila. Bacila se na nju brzinom munje. Tačno je znala kad treba da napadne. Instinkt!
Maks je vrisnula, ali začudo, taj zvuk je došao iz ljutnje, a ne iz straha.
Otkotrljala se u stranu - brže nego što je mislila da može, brže nego ikada ranije.
Ja sam brza - kao ova mačka, pomislila je, ustala, pomolila se i onda je znala.
Velika mačka je stala i u jednom žustrom pokretu se okrenula. Šape su joj poslužile kao kočnice. Ali, izgledala je malo iznenađeno.
Maks je snažno udarila mačku po glavi, Ona se malo zanela, ali ju je ponovo napala.
Devojčica je hitro izmakla krilo. Ponovo je udarila svoju protivnicu, ovog puta u vilicu. Taj udarac je bio sjajan. Životinja je bila ošamućena.
Ovo je Maks dalo vremena da potrči i digne se u vazduh. U ljutnji što gubi svoj plen, mačka je krenula za njom i skočila kao da je imala krila. Njen ogromne čeljusti snažno su škljocnule, ali su zagrizle samo vazduh.
Maks je nastavila da se penje vazdušnim stepenicama sve dok nije osetila da je na sigurnom. Onda se okrenula i pogledala odozgo u frustriranu pumu. Iskreveljila joj se i odlazeći rekla: „Mjau.“


46



Kit i ja smo pretražili šumu iznad autoputa Od vrha do vrha. Taj autoput, koji se još zove i Put br. 119, a ide kroz Kolorado, pruža se duž podnožja Velikih planina prema zapadu. Naša potraga je bila uzaludna. Izgledali smo kao psi trasači koii su izgubili miris.
Ovo nikada ranije nisam radila. I njemu i meni je izgledalo uvrnuto, pogotovu što smo to radili zajedno.
Ali, izgledali smo prilično dobro. Kit je na sebi imao zeleni planinarski sorts i skoro ništa drugo. Već je bio svukao majicu sa amblemom Pravnog fakulteta Darmut. jer je bilo užasno toplo i sparno. Na sebi sam imala kaki sorts, planinarske cipele i moju srećnu majicu: ali za sada nismo imali sreće.
Devojčica je sigurno bila negde, ali gde? Gde bih se ja skrivala da moram negde ovde da potražim sklonište? Kako li razmišlja jedna jedanaestogodišnjakinja?
Moja radoznalost je sada bila živa. Odrasla sam u Forejču, dobitnik sam Vestinghaus nagrade za nauku, diplomirala sam biologiju sa odličnim i, da sam htela, mogla sam da studiram medicinu da postanem lekar. Želela sam da o toj devojčici sa krilima saznam sve što sam mogla. A ko ne bi? Ko bi tome mogao da odoli?
Prijatna svežina jutra ustupila je mesto uobičajenom, vrelom letnjem popodnevu. Moj ranac je bio prilično pun i težak, i žudela sam za tim da ga malo spustim.
Čula sam kako Kit tiho dahće pored mene i bila sam srećna što trenutno nisam gledala u njegove plave oči.
Sinoć sam ga poljubila pod uticajem nadošlih emocija i brendija od šezdeset dolara. Bio je toliko drugačiji! Imao je senzibilitet koji nisam videla kod većine muškaraca koje sam poznavala i koji sebi nisam odmah dopustila da primetim.
Možda ga je pokrenulo ono što se dogodilo sa njegovom ženom i decom. ali imala sam utisak da je oduvek bio takav. S druge strane, kao što je i sam rekao - ne znaš ko sam.
„Šta misliš?“, pitao je kada se popeo na vrh jedne staze, „u kom pravcu da krenemo? Imaš li neku ideju?“
Naravno - bila sam puna ideja. „Ja sam za to da se ide u pravcu južne padine onog brda“, rekla sam. ,.Da sam ja pobegla od kuće, verovatno bih se krila negde odakle bih imala dobar pregled doline.“
„One padine?“, pitao je i prevrnuo očima.
„To je samo dve-tri milje odavde“, odgovorila sam mu.
„Samo dve-tri?“, rekao je.
Sladak je. I zabavan. Bez sumnje je bio takav, ali imao je i svoju ozbiljnu stranu koja mi se još više sviđala. Prethodne noći mi je rekao da nije lovac, ali nisam saznala šta jeste.
„Ako se budemo malo potrudili, tamo bismo mogli da budemo za dva sata“, rekla sam. „Videćeš.“
„Razumem, kapetane! Kako god vi kažete.“
„To hoću da vidim, Kite Harisone! Tako je osvojen Divlji Zapad.“
Nakon još dva sata pentranja po stenovitim strminama najzad smo došli na stranu litice zaklonjenu od vetra. po kojoj je grad dobio ime Bejr Blaf.
„Da predahnemo malo“, rekla sam oznojenom muškarcu pored sebe. Kit je, u stvari, izgledao još bolje dok mu se telo presijavalo od znoja. Mislila sam da je i on to znao. Bio je jedan od retkih muškaraca koji su se razmetali svojim izgledom u meri koja nije prelazila granice podnošljivosti. Bio je pun samopouzdanja, ali sa jednom notom skromnosti koja mi se dopadala. „Ne moraš da me štediš“, rekao je i iskezio se. „Prilično sam dobar - za jednog gradskog momka.“
Nasmešila sam se na to. Da, naravno da si dobar, pomislila sam. Ko god da si.
Skinula sam svoj ranac i pogledala na sat. Bilo je skoro pet. Iz ranca sam iskopala dve pomorandže i dobacila mu jednu. Bacila sam mu je jako, ali ju je on ipak uhvatio.
„Dobre ruke“, rekla sam cereći se kao budala. Volela sam da se glupiram s njim. Već sam mu i verovala kao glupača.
Dok smo halapljivo proždirali pomorandže, osvrnula sam se oko sebe, ali nisam videla ništa neobično. Malo polegnute trave na mestu gde je verovatno spavao jelen i jednu malu pećinu, premalu da bi u nju mogao da se skloni čovek. Iznad nas su kružili lešinari. Šta sam očekivala da ću ovde gore naći?
Gnezdo pernate devojčice-ptice u krevetu sa baldahinom i veliku kolekciju barbika?
Kit je stao iza mene. Osetila sam pomorandže i znoj.
„Freni“, rekao je nežno. Stvarno je imao divan glas. Meki bariton. Mogla sam da ga slušam satima, što sam prethodne noći i uradila.
Pokazao je prema najstrmijim delovima litice. „Gledaj. Gore. Zar nije sjajno?“
Okrenula sam glavu u pravcu u kome je pokazivao Kitov prst. Iznad jela i stena nalazilo se jedno stvorenje koje je letelo.
Nije bio jastreb. Ni lešinar.
Da, stvarno je bilo sjajno.
Devojčica sa krilima!
Letela je visoko iznad nas, poput nekog veličanstvenog orla, samo što je bila lepša od njega.
Kit nije mogao da prestane da ponavlja o, bože dok ju je gledao kako u laganim, širokim krugovima leti iznad nas. „Ona je stvarna.“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:48 am




47



Kit je već bio šokiran i fasciniran, i verovatno je odbijao da poveruje u ono što je video. Krenuli su prema njoj - devojčici koja je izgledala sasvim normalno, osim što je imala krila i što je mogla da leti,
Ona je letela na sto pedeset metara iznad njih.
Peli su se uzbrdo prema njoj.
Povremeno su morali da se veru uz stene.
I onda su otkrili da se najkraće rastojanje između dve tačke u prostoru prelazi letenjem.
Kit je zurio sa gole litice i čudio se kako je Freni umela da nađe oslonce za stopala tamo gde je on video samo gladak kamen i moguću smrt ili bar težak prelom kosti.
Ponovo je obukao majicu, kao da bi mu ona bila neka zaštita u slučaju pada.
Nije bio neandertalac. Nije mu smetalo kada je žena radila nešto bolje od njega, ali mu je to bilo malo smešno. Freni je bila u sjajnoj formi. Mogla bi da se prijavi za olimpijadu, da je na njoj postojala disciplina pentranje po brdima i planinama.
Cenio je što ga nije mnogo zadirkivala zbog toga. Naprotiv, uglavnom mu je pomagala i hrabrila ga.
„Ne gledaj dole“, rekla mu je. „Gledaj u mene.“
„Ne mogu“, rekao je. „Volim to da radim. Hvala ti na savetu, ali od njega nema bogzna kakve pomoći. Gledaj Freni. Radi ono što radi Freni. Vidiš? Freni neće da padne, pa nećeš ni ti.“
Podigao se do ivice stene na kojoj je ona već stajala. Napipao je jedan debeo koren i uhvatio se za njega. Prsti na nogama su mu našli usku pukotinu u kamenu i ubacili se u nju. Dobro se snalazio.
A onda se okliznuo.
Skliznuo je metar prema kamenom ponoru. O, ne! Bože, ne!
Uhvatio se za jednu granu, skoro je prepolovivši.
Izdržala je, hvala bogu.
„Hajde, L. L. Bine, možeš ti to“, dobacila mu je Freni odozgo. „Samo pažljivo. Koncentriši se.“
Dahćući i plašeći se da će se pretvoriti u gomilu mesa i polomljenih kostiju, penjući se centimetar po centimetar vratio se na mesto sa koga je skliznuo. Kit je bio takav - nije se lako predavao. Podigao se iznad ivice stene. U normalnoj situaciji britko bi joj odgovorio, ali nije imao dovoljno vazduha da priča.
„Kako si me to nazvala?“, prodahtao je najzad.
„Na šta misliš?“
Sada se već ceo izvukao na stenu. Nekako se podigao na kolena, a onda i ustao. Krenuo je ka Freni koja je sedela na steni i masirala svoje nožne prste. Svoje lepe, dugačke, tanke i veoma gipke prste.
„Zašto si me nazvala gospodin 'L. L. Bin'?“
Pogledala ga je zažmirivši, i slegnula ramenima. „Zbog tvoje odeće. Kao da si sad izašao iz prodavnice, gradski momče. L. L. Bine.“
„Vređaš me.“
Počela je da se smeje uhvativši se za slabine. Suze su joj išle na oči. Kit ju je gledao i počeo je i sam da se smeje, zbog čega je njegovo disanje, sištavo od umora, zazvučalo kao napad histerije.
„Nije baš toliko smešno“, rekla je Freni kada je najzad uspela ponovo da progovori.
„Znam“, izgovorio je on nekako. „Ni upola od ovoga. Ali jeste smešno. Pogledaj nas samo.“
To ih je nateralo da ponovo počnu da se kikoću.
Freni se prva povratila. Nadlanicom je obrisala lice. Onda je potražila nešto svom rancu. Izvukla je pribor za prvu pomoć i dobacila mu ga.
„Tvoj stomak. Imaš krv na majici. Uuuu! Ne mogu da gledam krv“, našalila se.
Kit je ne trepnuvši očistio ogrebotinu na stomaku vatom natopljenom alkoholom. Freni se uozbiljila. Kada je završio sa alkoholom rekao je aitiiu, l napravio grimasu.
Preleteo je pogledom preko okolnih brda. „Pa, sigurno je nećemo stići. Ponovo je pobegla.“
„Ko li su joj roditelji“, upitala je Freni. „Odakle je došla? Gde živi?“
Kit to nije prokomentarisao. Samo je ćutao.
Freni se zagledala u njega.
„Čekaj, čekaj. Ti već znaš nešto o njoj, je l’ tako?“
Kit je uzdahnuo. „Znao sam da se nešto događa. Ja, ovaj, ja sam FBI agent, Freni. Rekao sam ti to sinoć. Zbog toga sam i došao u Kolorado. Već tri godine radim na ovom slučaju.“
Freni je prebledela i promucala:
„Šta? Kakvom slučaju? Jesam li i ja sada deo tog slučaja!“
„Samo polako. Slušaj me. Sve je počelo u Kembridžu, Masačusets. Bar ja tako mislim. Jedan lekar po imenu Entoni Pizer izvodio je eksperimente - mislim da je pokušao da ubrza razvoj čoveka.“
„Hoćeš da kažeš da je pokušavao da utiče na evoluciju, Kite? Je l’ to hoćeš da kažeš?“
„Tako nekako. Nismo sasvim sigurni. Nisam siguran. Pizer i tim njegovih studenata koji je on odabrao naleteli su na nešto značajno. Došli su do nekog otkrića. A onda su se u Bostonu suočili sa ozbiljnim problemima. Optužili su ih za eksperimetisanje na ljudima - lutalicama, klošarima, a povremeno i na studentima kojima je bio potreban novac. Optužili su ih za nešto što je opravdavalo sva sredstva. Verovatno si čitala o tome da su male laboratorije, pa čak i univerzitetski istraživački centri skoro bili optuženi za to. I vojska je radila neke ružne stvari.“
„Da, čula sam za to. Svi su čuli. Dakle, ti si znao sve vreme za tu grupu lekara odmetnika. Zato si mi i poverovao kada sam ti spomenula onu devojčicu, je l’ tako?“
„Poverovao sam ti - i tačka. Zato sam ti poverovao. Hajde da sada ti meni malo veruješ?“, rekao je najzad. „Je l’ važi?“
„Ostaćemo ovde preko noći“, odgovorila mu je Freni.
Umela je da bude stroga kada je trebalo, ali to mu se. na neki način, sviđalo.


48



Bilo mi je potrebno još malo vremena da razmislim o tome, ali mi se činilo da sam već ukapirala ono što mi je Kit do sada ispričao. U osnovi sam mu verovala. Svidelo mi se ono što sam videla u njegovim očima.
„Idem u prodavnicu“, rekla sam mu kad sam krenula u šumu koja je okruživala naše logorište. „Hoćeš li da ti uzmem nešto?“
„Denver post, m&m bombonice sa lešnikom i prozak*( Lek za psihijatrijske bolesnike - prim. prev.), našalio se.
„Ti upali vatru.“
Kit je klimnuo glavom, groknuo kao pećinski čovek, a onda mi se nasmešio svojim već legendarnim osmehom. I dalje sam bila pomalo iznenađena što smo se tako dobro slagali.
Na stotinak metara od našeg logorišta nalazio se jedan potok. Stavila sam najlon na jedan sklopivi štap za pecanje koji sam nosila u rancu. Potok se penio spuštajući se niz stenje ispod kojeg se pravio bazenčić uskovitlane vode, koji sam otkrila kada sam ranije dolazila ovamo. Možda dok sam planinarila sa Dejvidom.
Crvi iz blata pored potoka bili su debeli. Jednog od njih sam zakačila na udicu i bacila je u tamnu vodu. Čekala sam da mi večera dopliva.
Bilo mi je potrebno samo nekoliko minuta da uhvatim prilično veliku pastrmku. Isekla sam najlon i upecanu ribu koja je na njemu visila ostavila da stoji u vodi. Zakačila sam na štap nov najlon i ponovo bacila udicu. Prošlo je pola sata, a ja nisam uhvatila drugu. Uskoro je trebalo da se smrkne.
Jedna pastrmka srednje veličine trebalo je da bude dovoljna za večeru, jer sam od kuće ponela dva paradajza i dva krompira.
Imala sam neki čudan osećaj da se devojčica nalazila u blizini. Kada se malopre pojavila činilo mi se da nas je čikala, možda čak i mamila da dođemo ovamo. Zašto? Da li je htela da je nađemo? Zašto bi to radila? Možda je htela nešto da nam pokaže? Ali, šta? Možda je želela da nam otkrije još neku tajnu?
Izvadila sam pastrmku iz hladne vode, usmrtila je udarivši joj glavu o kamen, dopunila čuturicu vodom i vratila se nazad.
Kita, FBI agenta koji je radio na jednom velikom slučaju o kome nije hteo mnogo da priča, zatekla sam u našem logorištu. Neko je ovde stvarno mogao da sakrije laboratoriju. U ovim brdima su se godinama krili drogirani hipici.
„Lepa vatra“, rekla sam. „A napravljena je bez šibica.“
Krompiri koje sam ponela od kuće su se već pekli na žaru. Pripitomljen muškarac - zanimljivo! Dala sam mu čuturicu sa svežom vodom i pokazala mu ribu. Zazviždao je oduševljeno. Žena lovac - zanimljivo!
„Pod jednim uslovom ću možda hteti da sa tobom podelim svoju pastrmku“, rekla sam dok sam perorezom čistila ribu na jednoj ravnoj steni. Slušao me je. Ponovo se nasmejao. Ako ništa drugo, bar sam mu zabavna. „Iskreno mi reci šta se ovde događa i dobićeš da jedeš.“
„Dobro“, rekao je on. „Uspela si. dr O'Nil. Ali, pre nego što ti to ispričam, želim da vidim polovinu te ribe na svom tanjiru.“ „Dogovoreno“, rekla sam.
Stavila sam pastrmku u tiganj i spustila ga na užareni ugalj. Mirisala je božanstveno. Pošla mi je voda na usta.
Otišla sam do Kita i sela pored njega da bih mogla da gledam kako se riba prži. U tom trenutku je zašlo sunce. Nebo su obojile široke trake ružičaste, indigoplave i braon boje.
„Čoveče“, prošaputao je. „Ovo ne možeš da vidiš nigde u okolini Bostona.“
Osetila sam se čudno i prijatno, kao da sam naslikala taj zalazak sunca. Barem na trenutak ovo je izgledalo kao zaista sjajna avantura. Sve u vezi sa njom mi je delovalo privlačno.
Riba se veoma brzo ispekla. Izvadila sam krompire iz žara i isekla paradajz. Kil je sve to stavio na tanjire.
Jeli smo, gledali s našeg improvizovanog stola fascinantnu scenu zalaska sunca koja se odigravala na nebu i skoro neprekidno ćaskali. Riblje kosti su završile u vatri, i sada smo pijuckali vruću kafu. Kit je, kao što je i obećao, počeo da mi priča o onome što je znao.
Ponovio je ono što mi je već rekao, dodavši tome poneku novu informaciju. I dalje je govorio u prilično grubim crtama, objasnivši mi da se tako mora. Trenutna situacija je proistekla iz jedne ilegalne istraživačke laboratorije. Sve je počelo krajem osamdesetih u režiji nekoliko profesora i jedne grupe studenata sa Univerziteta u Masačusetsu. Dokazano je da su oni tada obavljali eksperimente na ljudima. Čovek koji je vodio tu radikalnu grupu zvao se Entoni Pizer. Rekla sam Kitu da nikada nisam čula za njega jer bih se sigurno setila tog imena niti da poznajem nekoga ko odgovara njegovom opisu.
„U Bostonu ga je neko tužio zbog onoga što je radio, ali policija nije mogla ništa da dokaže. Ta grupa naučnika se preselila prvo u San Frandsko, zatim u Nju Džersi, a nakratko i u Englesku, možda da bi obezbedila sebi evropskog fmansijera. Nakon izvesnog vremena se ponovo vratila u Boston.“
Kada su drugi put došli u Boston, upecao sam ih. Tako sam bar mislio. Obavljali su svoje eksperimente na beskućnicima koji su bolovali od neizlečivih bolesti, ili koje su ubedili da od njih boluju. Pomogli su da nekoliko njih umre pre nego što je trebalo. Svi koje sam uhvatio su uspeli da se izvuku iz zatvora plativši kauciju - a onda su se negde izgubili. „I do dana današnjeg se nisu pojavili?“
„Neki iz grupe su ponovo stupili u kontakt sa svojim starim saradnicima, a možda ga nisu ni prekidali. Neki od njih su izgleda dobijali napade moralnosti, ali ne znam zašto. U svakom slučaju, dr Džejms Kim iz San Franciska i dr Hikin iz Kembridža su bili kontaktirani i ubijeni su. Oni ne vole svedoke, Freni. Uz to su i veoma temeljni, što bi se i očekivalo od naučnika.“
Izgovarajući ove poslednje reci, Kit mi je zazvučao nekako čudno, ali sam shvatila šta je hteo da kaže.
Iznenada je ućutao. Gledao je u sunce koje je najzad nestalo iza horizonta. Znala sam da u toj priči verovatno postoji još nešto.
Osećala sam se neobično, čudno, ali sam znala da sam gotova. Jednostavno sam znala! Volela sam da gledam njegovo odlučno lice, snažnu vilicu i bradu. Volela sam i te njegove blage oči. To mi se nikada ranije nije dogodilo, čak ni sa Dejvidom. Mogla sam da o tome još filozofiram da sam htela, ali nije bilo potrebe - znala sam da sam se zaljubila u Kita Harisona. Da li sam se to zaljubila ili letim, pitala sam se.
„Zakuni se da je to sve što znaš?“, rekla sam.
„To je ono u šta sam siguran, Freni. To je ono što možeš da dobiješ u zamenu za večeru od pola pastrmke.“
„U redu, mislim da je to fer. Kako ti je ta ogrebotina na stomaku?“, pitala sam ga.
„Nekada sam u Holi Krosu, a zatim u Bostonu i Vašingtonu, rekreativno igrao ragbi. Mislim da ću se izvući.“
Malo sam se namrštila zbog toga što je odjednom zauzeo stav čvrstog momka.
„Jesi li je posuo antibiotikom?“
„Nije baš tako strašna, doktorka. Samo sam se ogrebao.“ U sumraku koji se lagano zgušnjavao povremeno bi zasvetleli svici. Nekada sam znala mnogo toga o njima, ali sad nisam mogla da se setim ničega. Razmišljala sam o plavim čupercima na grudima gospodina Bina i onoj ogrebotini koja je naružila njegovu savršenu kožu. Sećala sam se mekoće njegovih usana i njegovog nežnog dodira.
Napalila sam se. On me je palio. O, čoveče! Nije bilo bolesnih životinja koje je trebalo da obiđem, nečega što je trebalo počistiti ili uraditi. Poželela sam da upalim cigaretu, iako nisam pušila. Osetila sam da bi mi prijalo jedno piće.
„Mislim da bi trebalo da ti to pogledam“, rekla sam najzad. Ne znam zašto sam to izgovorila šapatom.
Nisam očekivala da će mi odgovoriti, jer se umirio. Onda se nakašljao,
„U svojstvu lekara?“, pitao je.
„Ne, u svojstvu saputnika“, odgovorila sam mu.
„Dobro“, rekao je. „Prepuštam ti se. Samo da skinem majicu.“
„O, bože.“
Njegove blistave plave oči su ponovo zasijale.
„Dr O'Nil? Da li ste vi to rekli 'O, bože'?“
„Možeš da me zoveš Freni. To sam ti već kazala. Da, rekla sam. O, bože.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:49 am






49



Maks ih je posmatrala sa bezbednog odstojanja, nadajući se da je bezbedna. Misli su joj letele brzinom od milion milja na sat.
Niz obraze su joj tekle tople suze koje nikako nije mogla da zaustavi. To ju je razljutilo. Mrzela je da pokazuje bilo kakvu slabost i skoro nikada to nije radila, ali joj se za tako kratko vreme dogodilo toliko toga. Bila je u begu. Ne, u letu.
Maks je znala da je bilo glupo što plače, ali nije mogla da zadrži suze. Jednu sliku nikako nije mogla sebi da izbije iz glave. Zaprepastilo ju je kada je videla kako je glava ribe udarila o kamen. Ta žena doktor uradila je to tako hladno. Postupala je kao i oni ljudi u Školi. Hladno, hladno, hladno.
Kako je mogla da ubije tu ribu? Kako je mogla da je uspava?
Ona je bila živo stvorenje.
Verovatno je imala bebe i divno mesto za život u onom prelepom potoku.
Sada je bila mrtva, jer ju je doktorka uspavala.
Maks je sedela na grani, drhteći i tiho plačući. U ovom svetu nikada neće biti sigurna, Osećala se užasno usamljeno i tužno. Metju joj je toliko nedostajao da se nije usuđivala ni da pomisli na njega. Svet izvan Škole bio je strašan, kao što joj je to čika Tomas stalno govorio. Ovih poslednjih nekoliko dana naplašila se kao nikad do tada.
Ako ništa, bar je pronašla bezbedno, visoko mesto odakle je mogla da posmatra tog muškarca i ženu, i njihovu hučeću i blešteću logorsku vatru. Nije smela da prizna, ali joj je ona pečena riba stvarno dobro mirisala. Krcalo joj je u stomaku i podsećala je koliko je već vremena prošlo otkad u njega nije stavila nešto konkretno.
Poželela je da je ima nekoga s kime bi mogla da razgovara.
Ova žena doktor i njen prijatelj su sedeli na vrhu brda i gledali zalazak sunca. Sunce je na zalasku bilo lepo - kao kada se pomešaju džem od pomorandže i žele od grožđa. HRA-NA, pomislila je ona. ŽE-LE. Pošto je i ona gledala zalazak sunca, činilo joj se kao da sedi sa njima. Da li ili je pogrešno procenila? Da li bi joj pomogli ako bi se spustila dole i ljubazno im se obratila? Volela je da misli da bi to u životu moglo tako da ide. Ali. znala je da je bilo drugačije.
Špijunirala je tog muškarca i ženu dok su sedeli i razgovarali pored vatre. Znala je da se dopadaju jedno drugom.
Ta žena doktor joj je delovala protivrečno. Strašno je želela da joj veruje. Instinkt ju je terao na to. Ali nije znala šta da misli o njenom tepanju, gukanju i umirivanju.
Onda je ono dvoje počelo da jede i Maks je užasno ogladnela. Slušala je dok su razgovarali i smejali se, čak je uhvatila i nekoliko reči.
„Trn u slabini... iza brda... antibiotski prašak...“
Poželela je da može da sedi sa njima i jede bar pečeni krompir. Krompiri su takođe bili živa bića. ali je to mogla da „svari“.
Nagnula se napred da bi ih bolje videla. Šta se to sada događa? Šta to rade?
Doktorka je kleknula pored onog muškarca. Krenula je da mu skida odeću, počevši od košulje. On je bio krupniji od nje i savladao ju je! Šta li joj je to radio?
Legao je na lepu doktorku, ali ga ona nije odgurnula. Nije mu se uopšte suprotstavila. Prvo su se smejali, a onda su počeli da se ljube. „Pa oni se pare“, prošaputala je Maks.


50



U rukama sam držala pribor za prvu pomoć i kleknula pored Kita. Lagano sam mu otkopčala dugmad na košulji. Kada sam došla do dugmeta koje mu se nalazilo iznad struka, morala sam da mu izvučem košulju iz pantalona. Trgao se, jer mu je platno ogrebalo kožu.
„Izvini“, rekla sam. „Izvini.“
„U redu je, Freni. Živim za bol.“
Zagledala sam se u svetlost vatre koja je poigravala na njegovim grudnim mišićima i tepihu od svetlih dlačica. Posegnula sam za tubom sa mašću, ušeprtljala se i ona mi je skoro ispala iz ruku. Njen poklopac je odleteo u prašinu.
Stavila sam malo antibiotske masti na prste i pažljivo mu dotakla kožu. Čudno. Prsti su mi blago drhtali. Moje disanje mi je odzvanjalo u ušima, ali sam se koncentrisala na ono što sam radila.
Toliko sam se udubila u to da sam se trgla kada me je Kit nežno uhvatio za ruku.
„Jesam li te povredila?“, pitala sam ga.
Odmahnuo je glavom. „Ne. ali me ubijaš, Freni.“
Obuhvatio me je svojom slobodnom rukom oko struka i u jednom laganom pokretu me podigao i spustio na travu i borove iglice. Legao je preko mene. Bio je snažan (imao je oko devedesetak kilograma), ali nežan.
Moje ruke su mu se obmotale oko vrata. Privukao me je uz sebe i osetila sam ga, celog, na butini. Nisam se ni plašila ni dvoumila, već me je to iznenadilo i šokiralo, ali samo zato što smo bili napolju.
Želela sam njegove usne i one su odjednom postale moje, slatke i sveze, kao što sam ih i zamišljala. Žudela sam za tim - za tim njegovim slatkastim ukusom, dodirom dlanova, njegovom jedan dan starom bradom koja me je bockala. Želela sam Kita mnogo više nego što sam mogla da zamislim.
Lagano je prešao dlanovima preko mojih grudi, ali između nas je bilo suviše mnogo platna. Čula sam kako mi iz grla dopire blago jecanje koje sam jedva prepoznavala kao svoje. Pokušala sam da mu pomognem da me skine. Povukla sam majicu. Istovremeno sam se borila sa njegovim šortsem. Odavno se nisam ovako osećala.
Pogledao me je, i u njegovim očima sam videla toplinu i, pre svega, iskrenost. Prepoznala sam taj pogled i iznenada shvatila koliko sam mu se sviđala i koliko je meni već bilo stalo do njega. Pogodio me je grom iz vedra neba. Nisam ga očekivala, niti sam mogla da pretpostavim da bi to uopste moglo da mi se dogodi. Bilo je nekako strašno, ali istovremeno i neverovatno
Uzbudljivi I divno.
Dve godine tuge i suzdržavanja nestale su u jednom nezaboravnom trenutku. Osetila sam kako njegova ruka zateže moj kaiš pokušavajući da ga otkopča. Čula sam kako se rajsferšlus mog šortsa otvara pod njegovim prstima. Želela sam da se to dogodi. Topila sam se i to sam htela.
Kada mi je spustio sorts niz kolena. oko butina mi je prostrujao hladan vazduh. Uzdrhtala sam i sviđalo mi se sve što se u tom trenutku događalo - ovakav prvi put, ova spontanost i iznenadnost.
Uhvatila sam se za njegov kaiš. Koža od koje je bio napravljen bila je kruta i nesavitljiva. Rvala sam s sa njegovom šnalom, i tada sam ga čula da izgovara moje ime. Zadrhtala sam na taj zvuk i istog trenutka ga poželela u sebi.
„Freni, Freni... Čekaj. Stani.“ Čekaj? Stani?
Pogledala sam mu u lice. Učinilo mi se kao da je neko upalio jako svetio. Zatreptala sam. Čekaj? Stani?
„Nismo pri sebi“, rekao je uzdahnuvši. „Ne znam gde ću biti sledeće nedelje.“ Duboko je uzdahnuo. „Ne znam čak ni gde ću biti sutra.“
Želela sam da kažem pa šta? Umesto toga, obuzela me je neka skoro nepodnošljiva tuga. Jedan delić mozga mi je još uvek bio racionalan i govorio mi je da neću voditi ljubav s Kitom i da ću to teško preboleti; da neću zaboraviti ni ovu noć u planini, ni njega.
„Dobro“, rekla sam i klimnula glavom.
„Dobro?“
„Dobro. U pravu si. Nisam razmišljala. Stanimo pre nego što napravimo veliku grešku.“
„Žao mi je“, rekao je prislonivši usne na moju kosu. Ponovo je uzdahnuo. „Stvarno želim da uradim ovo. Volim da budem pored tebe. To je tako...“
Stavila sam mu kažiprst na usne.
„Nemoj“, rekla sam. Zagrlili smo se i ostali dugo tako zagrljeni - dovoljno dugo da nam se srca umire. Prestala sam da se topim - ali ne sasvim.
Ponovo smo se poljubili. Ovog puta nežnije, civilizovanije. Da li zbog toga da bismo time jedno drugom pokazali da još uvek možemo da budemo prijatelji? Posle toga sam ustala i navukla šorts.
Pronašla sam svoju vreću za spavanje tamo gde sam je nekoliko sati ranije ostavila i odvukla je s druge strane vatre. Kako je moguće da sam se malopre osećala onako dobro a sada ovako loše?
„Freni“, rekao je Kit.
„A?“, prošaputala sam. Zazvučala sam grubo. A?
„Privuci vreću do moje.“
Oklevala sam. Nemo sam zatresla glavom. Izgleda da je moj ponos tražio da se malo distanciram. Čekaj? Stani?
„Hajde“, kazao je, a onda je dodao nežnijim glasom: „Molim te. Ne zaboravi da sam ja revolveraš, a da si ti nenaoružana. Ja imam pištolj. Biće bolje da budeš negde gde mogu da te vidim.“
Stvarno je imao pištolj.
Do đavola sa mojim doktoratom iz veterine. Zaboravi da si brža od njega, da se bolje penješ i da si i ranije mnogo puta spavala u ovim planinama bez oružja i muškarca. Uzela sam svoju vreću za spavanje i razvila je tik pored njegove. Uradila sam ono što je tražio od mene.
„Izvini“, prošaputao je pre nego što sam zaspala. „Stvarno mi je žao.“
Baš si fin, Kite.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:49 am







51



Kit nije mogao da veruje u ono što je video. Dvoje dece je letelo. Izgledala su tako lepo i slobodno, kao par anđela.
Izvodila su jedan graciozan luping i on je iznenada pomislio da bi mogla da padnu. Leteli su na nekoliko stotina metara iznad zemlje, na visim na kojoj lete mali avioni.
Pogledom je potražio Freni, ali nje nije bilo tu. Nije znao gde je mogla da ode.
Počeo je da viče, nadajući se da će ga deca čuti.
„Mali Majk, Tome! Silazite dole. Molim vas siđite dole da ne padnete. Ovde tata. Tata želi da siđete.“
Nisu mogli da ga čuju na tolikoj visini.
Onda su iznenada oba dečaka počela da padaju.
Nijedan od njih nije imao krila. Padali su kao kamenje.
Želeo je da spase oba svoja sina, ali mogao je da uhvati samo jednog od njih. Morao je da bira, ali to je bilo nemoguće. Morao je da se odluči za jednog od njih.
Gledao je kako Mali Majk i Tom s treskom udaraju o zemlju. Nije mogao da spase nijednog. Odnekud su se pojavila ambulantna kola, kola policije Roud Ajlenda i olupina jednog malog aviona.
On je bio tamo - na mestu užasne avionske nesreće. U zapaljenom avionu su se videli zgužvana sedišta i mrtvi putnici.
U uništenom delu aviona pronašao je svoja dva mala sina i ženu. Lagano ih je dotakao. Nije mogao da veruje da su bili mrtvi.
A onda se probudio. Bilo je rano jutro. Nebo je bilo obojeno bledom nijansom ružičaste boje. Bio je u Koloradu. U planinama.
Nad njim se nadvila Freni O'Nil. „Pst“, šaputaia je. „Eno je gore. Vidim je.“


52



Maks se trgla.
Nije znala koliko je vremena prošlo, ali je očigledno bila zaspala. Ponovo je bilo jutro. Obrazi su joj bili mokri i drhtala je od hladnoće koja je noću vladala u planini.
Osetila se malom, usamljenom i ostavljenom. Nedostajao joj je Metju, a pomalo i užasna, odvratna Škola.
Ne! Ne smem tako da razmišljam. Ne smem da počnem da se ponašam kao gubitnik. Gubitnici gube, rekla je sebi. Ja nisam gubitnik.
Podigla je ruku da obriše suze i kada je to učinila, osetila je kako je obavija nešto poput paukove mreže. Uh! Gurnula je tu odvratnu, lepljivu stvar i ona se pomerila ali joj se nije skinula s lica.
Šta je ovo? Šta se događa? Širom je otvorila oči. O, bože!
Iznad nje je neko stajao. Ljudi! Nije mogla da kaže koliko ih je.
Stajali su između nje i sunca i bilo joj je potrebno nekoliko sekundi da shvati šta se događa. Kada je shvatila, duboko je udahnula i vrisnula.
Vrisnula je kao da je kolju! To ih je uplašilo. Siluete su se odmakle I izoštrile. Bili su to ona žena doctor i onaj muškarac. Prišunjali su joj se dok je spavala. Gadovi! Protuve!
Ponovo je vrisnula – glasnije nego ikad do sad. Oduzela se od straha. Nije bila u stanju da normalno razmišlja. Samo je mogla da se divlje koprca u mreži. Ali tako se samo još više upetljavala.
O, bože, o, bože, šta je ovo? Šta je mogla da uradi? Morala je da pobegne!
Uhvatili su je u neku jaku mrežu za hvatanje životinja. Uhvatili su je ! Protuve!
Maks je skočila na zemlju kraj jedne jasike koja se zatresla. Njeno lišće je pucnulo i skupilo se kada je pokušala da se podigne na noge. Plakala je I pištala, besno udarala krilima, povređivala se i pokušavala da njih nekako povredi. Ali, nije uspela. Bili su suviše lukavi – bili su suviše ljudi.
Žena doktor joj je nešto govorila, ali ona je nije slušala.
Neće je uspavati! Neće sada odustati! Nije ona gubitnik!
Muškarac je krenuo rukom prema njoj, ali ju je ona je odbila. Udarila ga je snažno, setivši se kako ju je čika Tomas tako hvatao da bi je smirio, bi je naterao da bude po njegovom.
Ruka muškarca je ponovo krenula prema njoj - simulirao je lažni napad, a onda ju je zgrabio. Baš podlo, lukavi čoveče.
Uspeo je da je uhvati. Ugrizla ga je, povredila ga i on je opsovao.
Pokušala je da ga šutne svojim snažnim nogama, ali ga je promašila „Polako“, rekao je on. „Samo polako. Bože, jaka je, Freni.”
Njegova ruka je ponovo krenula prema njoj. Približila se njenom licu. Hteo je da je uhvati za krila.
Setila se čika Tomasa. Mogla je da vidi njegovo odvratno lice. Uh! Uh!
Maks je pokrila glavu, sagla se i sklupčala, ali nije mogla da se izvuče iz te odvratne mreže. Ona je bila na njoj i nije imala kraja.
Oh, napravila sam užasnu grešku. Nije trebalo da ih gledam. Nije trebalo da se odmaram.
Doktorka se obraćala njoj. Pokušavala je da uspostavi kontakt. Tipično doktorsko sranje. Uvek su tako blagi - šapuću, tako lepo i s lakoćom lažu. Kao čika Tomas i oni njegovi gadovi.
„Sve će biti u redu. Molim te, veruj nam. Molim te, mila. Nećemo te povrediti,“
Lažovi! Pa povređujete me. UPRAVO ME SADA POVREĐUJETE!
Maks je ponovo vrisnula, ovog puta još glasnije. Ali, iz usta joj nisu izlazile reći, već samo neartikulisani zvuci.
Glas joj se vratio kroz bistar planinski vazduh - u obliku odjeka koji joj se podsmevao.
To uopšte nije fer. To je tako podlo!
Doktorka je pokušala da joj priđe bliže. Maks je videla da nešto drži u ruci. Nije bio pištolj, ali bilo je isto tako odvratno. Ne, bilo je još mnogo gore. Znala je šta je to. Igla.
Neće te uspavati Maks!
NE! NE! NE! BEŽITE OD MENE! UGRIŠĆU VAS! UBIĆU VAS!
Pogledala je u tu doktorku sa svom mržnjom i besom koji je mogla da prikupi. Zatim je pogledala u muškarca koji joj je dolazio iza leđa. Nije znala koga pre da gleda, od koga joj je pretila veća opasnost.
Ponovo je pogledala u doktorku, pa onda u muškarca. Bilo joj je sve teže da prati šta rade.
Doktorka je počela da viče; „Obori je, Kit. Sad!“
Maks je želela da vikne u pomoć, ali je znala da to neće imati ko da čuje. Nije bilo više nikoga ko je mogao da joj pomogne. Osim, možda, Metjua. O, bože. Gde li je njen hrabri brat?
Udahnula je i htela da vrisne, ali joj je vrisak zastao u grlu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu