Dok vetar duva

Strana 3 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:09 am

First topic message reminder :



Jedanaestogodišnja devojčica očajnički pokušava da pobegne iz tajne laboratorije za genetska istraživanja u Koloradu! Freni i Kit, agenti FBI-ja koji sprovode ličnu istragu, sprijateljiće se sa uplašenom devojčicom. Ovaj trio se nalazi u opasnosti da izgubi živote pokušavajući da otkrije zastrašujuću istinu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:49 am




53



Devojčicu smo uhvatili sa nekoliko mreža koje su koristile za hvatanje divljih ptica.
Te mreže su bile lake da ih ne bi povredile. One su, praktično, samo sprečavale ptice da se ne udare. A ova devojčica je dobro udarala!
U poslednjih nekoliko dana osećala sam se kao da me je pogodio treći ili četvrti infarkt.
Bila sam toliko blizu devojčice da sam mogla da je dodirnem. To sam i učinila. Dotakla sam je nakratko. Bila je stvarna. Postojala je. Bila je od krvi i mesa, i moji prsti su upravo dodirnuli njeno čudesno krilo. Ispod krila su joj bile ruke. Imala je duple udove i oni su, izgleda, veoma dobro funkcionisali.
Devojčica nije bila premorena ali ja, bogami, jesam. Još uvek se žestoko koprcala u mreži. Njeno lepo belo i sivkastoplavo perje letelo je oko nas i uplašila sam se da će se povrediti. Pobesnela je.
„Sve će biti dobro“, rekla sam joj. „Nećemo te povrediti. Ja sam lekar. U redu je.“
Ili me nije razumela ili mi nije verovala, jer je otvorila usta i ponovo vrisnula. Taj vrisak je bio najodvratniji zvuk koji sam čula u svom životu - pcdsećao je na životinjske pištanje sa prizvukom ljudskog glasa, koji me je podsetio na krikove majki foka ili možda kitova kada su im mladunci u opasnosti.
Pitala sam se da li je imala ljudski larinks, ptičji sirinks ili i jedno i drugo. U sirinksu nema glasnih žica - on je, zapravo, samo jedna kesa na donjem kraju dušnika. Skuplja se da bi izbacio vazduh napolje, što stvara zvuk, i verovatno sam prisustvovala demonstraciji njegovog rada punim kapacitetom.
Uši su me zabolele, ali oči nikako nisu mogle da je se zasite.
Kao što sam i mislila, skoro sve na njoj je bilo, ovaj, ljudsko – samo ne u uobičajenim proporcijama. Oči su joj bile okrugle, izuzetno oštrog pogleda i delovale su inteligentno ili bar fokusirano. Kosa joj je bila plava I prilično dugačka - dosta ispod ramena. Neka pera su joj bila plava, što je imalo logike, jer su i perje i kosa napravljeni od iste materije - keratina.
Dok sam je gutala pogledom, devojčica je udarila Kita.
Zagledala sam se u njene misteriozne, predivne ekstremitete. Bili su mišićavi i imali su zglobove kao ljudske ruke, samo što su podlaktice bile kraće. Prsti su joj bili dugački i prekriveni perjem sve do poslednjeg zgloba.
Zato što su bili stvoreni za letenje, Freni!
Bože, bože! Ona je bila čudo. Bila je stvarna, iako je to bilo nemoguće. Kako to? Otkud ona ovde? Otkud ja ovde?
Njena predivna krila bila su prekrivena snežnobelim perjem i pri jutarnjoj svetlosti presijavale su se na plavkastosivo. Odjednom me je obuzelo neko čudno osećanje - mislim da sam joj zavidela. Bila je tako lepa i imala je tako neverovatan dar.
Mogla je da radi sve što je skoro svako od nas želeo - da leti. Kako li se to dogodilo? Da li je ona bila čudo? Anđeo? Ne. Anđeli bi se izvukli iz mreže.
Izašla sam iz transa, iz svojih razmišljanja. Bilo je pogrešno vreme i mesto za to.
Devojčica je bila u panici. Mogla je da povredi krila i upadne u šok. Imala sam prilike da vidim životinje koje su umrle od straha - jednostavno im srce pukne.
Kada je Kit pokušao da je dodirne, očigledno se uplašila njegove ruke. Kada sam i ja pokušala isto - uznemirila se, ali ne toliko. To je nešto značilo - ali šta? Da li su je muškarci maltretirali? Gde? Ko?
„Drži mrežu“, rekla sam Kitu. „Drži je.“
Onda sam potrčala koliko su me noge nosile prema logorištu. Umiriću tu devojčicu sa krilima, ali sam bog zna kako ću uspeti da je ubodem u venu. Sam bog zna, jer ja sigurno ne znam.
Kada sam se nekoliko trenutaka kasnije vratila, ništa se nije promenilo; lice devojčice bilo je još crvenije od straha i histerije. Vene su joj opasno nabrekle. Rekla sam Kitu da će morati da je obori na zemlju.
On je znao nešto o „obaranju“, a ja sam odgledala popriličan broj fudbalskih mečeva nedeljom popodne i znala sam kako da mu pripremim teren za to. Ponovo sam počela da joj pričam. Govorila sam joj melodičnim, umirujućim glasom kao kada pokušavate da se približite jako uplašenom konju da biste ga uhvatili za uzde. Šaputala sam ptici.
Kit joj došao iza leđa. Dobro, dobro. Kada bi samo nastavila da gleda u mene.
Špric nisam vadila do poslednjeg trenutka.
Devojčica ga je ugledala i ponovo vrisnula. Zakoprcala se, a Kit se očajnički bacio prema njoj. Oborio ju je potezom dostojnim igrača šampionske ekipe Grin Bej Pakersa. Zgrabio ju je, podigao visoko iznad zemlje i bacio se u stranu da bi ublažio pad.
Uhvatili smo je! Uhvatili!
I šta sad?


54



Izgledalo mi je kao da sanjam strašan ali očaravajući san čiji sam akter, ali u koji nisam verovala u potpunosti. Devojčica se opirala Kitu kao odrastao muškarac. Bila je neverovatno snažna, hrabra, ali isto tako i tvrdoglava i odlučna da pobegne. Možda u tome treba tražiti uzroke njenog postojanja ili objašnjenje zašto je bila na slobodi.
Srećom, Kit je bio snažniji od većine muškaraca i jedan od retkih koji je znao koliko je jak. Savladao je devojčicu ne povredivši je. Ona je bila snažna, ali sam se pitala da li je i laka - da bi mogla da leti. Pitala sam se da li ima šuplje kosti.
Dotrčala sam do njih i ubola je. Anestetik ju je ošamutio. Njena piska je još uvek odzvanjala među planinama, ali je postajala sve tiša.
Na kraju je potpuno zamukla.
Nisam znala da je ugrizla Kita sve dok ga nisam videla da kleči držeći desnu ruku podvijenu ispod leve miške. To mi se nije sviđalo: štaviše, moglo je da bude jako nezgodno. Zgrabila sam mu šaku i pogledala tragove ujeda. Ostavila je savršen otisak svojih zuba, ali mu - hvala bogu - nije probila kožu. Da li se uzdržala da ga ne povredi? Ako jeste, zašto je to učinila?
„Ne izgledaš mi baš najbolje“, rekla sam mu.
„Dobro sam, Freni. Pobrini se za nju.“
Udahnula sam duboko i počela da radim. Skinuli smo veći deo mreže sa devojčice i ja sam joj izmerila puls. Normalnih šezdeset četiri otkucaja u minuti. Spavala je dubokim snom, ali dokle?
Sklonila sam joj dugačke, vlažne pramenove kose sa lica. Oči su joj bile uokvirene tamnoplavim krugovima, a usne suve i ispucale. Ponovo me je uzelo užasno osećanje da je to dete bilo fizički zlostavljano. Okrenulo mi se u želucu.
„Koliko će biti u nesvesti?”
„Ne znam, ali ako joj je metabolizam kao u velikog psa, nekoliko sati. Ali, ko bi to, uopšte, mogao da zna?“
Kit je klimnuo glavom i nastavili smo da nemo zurimo u nju. Nismo mogli da odolimo. Pitala sam se o čemu Kit razmišlja. Šta je znao?
Bio je ili zamišljen ili očaran. Stavila sam mu ruku na rame.
„Snesimo je s planine“, rekla sam ja. Imala sam jednu religijsku fantaziju: možda je ovaj mali anđeo božji glasnik. A, ako jeste, šta nam to poručuje? I kome?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:50 am




55



Tomas Harding je pobesneo. Šutirao je brdašca pepela zaostalog od jedne logorske vatre. Sa zemlje se digao sivi oblak gareži.
Pepeo je bio hladan i nije moglo da se odredi ni kada je vatra ugašena, ni ko ju je upalio.
Samo je na zemlji kraj nje našao jedno dugačko belo pero. Bila je ovde, i to nedavno.
Okrenuo se prema Metjuu, svom mamcu, ali ta njegova zamisao za sada nije davala rezultat. „Gubi svoje dragoceno perje.“
„I te kako“, podrugljivo se nasmešio Metju, ali mu se u očima mogao videti strah. Znao je. „Ona je sto puta pametnija od vas.“
„Možda i jeste, ali ćemo je uskoro naći. Nije daleko odavde.“
Tomas je zakačio ono belo pero za traku na svojoj kapi i izvadio mobilni telefon iz kožne futrole koja mu je stajala na boku. Nije želeo da obavi ovaj razgovor, ali je morao. To je bila njegova dužnost. Ukucao je nekoliko cifara i dobio vezu.
Njegov poziv je primljen hladno, kao planinski vazduh. Merio je svaku izgovorenu reč.
„Još uvek je na slobodi. Ne znamo tačno gde je, ali smo joj veoma blizu. Nažalost, moguće je da joj neko pomaže. Možda ju je našao u šumi ili je ona njega našla. Ne, nisam u to siguran i ne znam ko bi to mogao da bude. Možda neki kamperi, ili planinari. Uskoro ćemo znati. Žao mi ih je, ko god da su.“


56



Ketamin je prestao da deluje i devojčica se bukvalno odbijala od zidova. Moja koliba je bila suviše daleko od bilo čega da bi neko drugi mogao da čuje njeno snažno udaranje. Ali, ja sam je čula. A čuo ju je i Kit. Nije nas brinula buka. Brinuli smo da se ne povredi.
Sela sam pored vrata te sobe u kojoj nije bilo nameštaja. Govorila sam joj kroz vrata, umirajućim glasom. Bar sam se nadala da je bio takav.
Naravno, nisam imala predstavu odakle da počnem i kako da razgovaram sa njom. Ali. znala sam da će ovo verovatno biti najvažniji razgovor u mom životu.
„Zovem se Freni“, počela sam, trudeći se da zvučim što blaže. „Volela bih da budemo prijateljice. Želim da ti pomognem. Žao mi je zbog onoga što se dogodilo gore, u planini.“
Udaranje je na sekund prestalo, a onda se ponovo nastavilo, još glasnije i žešće.
„Stvarno mi je žao zbog toga, mila. Ovde si na sigurnom, iako ti možda ne izgleda tako. Morali smo da te uhvatimo da bismo ti pomogli. Ne volim što te držim ovde protiv tvoje volje.“
Šutiranje, udaranje, vrištanje i besno pištanje se nastavilo. Nisam znala da li je razumela ijednu reč od onoga što sam joj rekla. Izgledalo je kao da nije.
Ali, nastavila sam da pričam.
Govorila sam veoma sporo i smireno. Rekla sam joj da sam veterinar -doktor koji brine o životinjama, neko kome je stalo do njih. Stvarno je bilo tako, i činilo mi se da je odatle trebalo početi razgovor sa njom.
„Želela bih da nešto saznam o tebi“, rekla sam. „Otkad sam te prvi put videla, one noći na putu, zabrinula sam se za tebe. Sigurna sam da si gladna. Je l’ tako? Pitam se da li imaš nekoga ko brine o tebi, ko te sada traži...“
Za trenutak se primirila. Uzdahnula sam sa olakšanjem. Da li je najzad shvatila?
Onda se ponovo začula buka. Počela je da šutira zidove i uplašila sam se da će se koliba raspasti. Ako sam do sada mislila da je divlja i luda, onda je od ovog trenutka postala sumanuta. Ispustila je pištavi pisak od koga je moglo da popuca staklo. Kakav sirinks!
Malo sam spustila glas. Nisam čak znala ni da li me čuje. ali sam ponovo počela da pričam. „Jesi li gladna?“, pitala sam je. „Moj prijatelj izuzetno dobro kuva i on nam sada sprema ručak. Špagete sa paradajz sosom. Je l’ voliš špagete?“
Učutala sam. Prestala sam da dišem.
Onda sam čula prigušene jecaje. Nije više bilo histeričnog vrištanja. Ovo mi je najviše ličilo na tužno, iscrpljeno plakanje koje mi je paralo srce.
Da li je razumela? U nekim trenucima mi se činilo da jeste, ali nisam bila sigurna. Stvarno sam želela da joj pomognem. Čudno - takođe sam želela i da me zavoli.
Znala sam šta sledeće moram da uradim. Duboko sam udahnula, a zatim lagano izdahnula. „Otvoriću vrata. Obećavam ti da te neću povrediti. Obećavam, obećavam... Nemoj ni ti mene, važi?“
Odškrinula sam vrata i provirila u sobu. Devojčica je sedela presamićena na krevetu kraj zida. Izgledala je vrlo napeto, i možda se spremala da skoči na mene. Isuse! Veća je od nekih puma, pomislila sam.
Ne boj je se. Barem ne pokazuj da je se bojiš.
Pažljivo sam se uvukla u sobu. Noge su mi bile klimave i nesigurne, a usta su mi se osušila.
Onda sam učinila nezamislivo - zatvorila sam vrata za sobom.
Blesava Freni.
Čučnula sam da ne bih bila iznad nje. Životinje se manje plaše kada sam u tom položaju. A šta ako me napadne, a ja sam bespomoćna? Smatrala sam da to neće uraditi.
Videla sam kako joj se niz obraze slivaju suze. Izgledala je loše - neverovatno tužno i iscrpljeno. Grcala je; od plača se zacenila. Izgledala je tako napaćeno. To mi je paralo srce, a nisam znala kako da joj pomognem.
Ona je samo jedna mala devojčica. Usamljena i očigledno tužna. Šta li joj se dogodilo?
„O, bože“, rekla sam blago. „Želela bih da znam kako mogu da ti pomognem, mila. Stvarno te nećemo povrediti.“
Devojčica je obrisala lice rukom. To je bio tako običan i umirujući gest, tako ljudski i detinjast. Još uvek je zurila u mene. Njene predivne svetlozelene oči bile su pune suza.
Onda je otvorila svoja mala usta. Izgledalo je kao da pokušava da mi nešto kaže. Šta?
„Mogu li da dobijem malo špageta, molim vas.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:50 am






57



„Mogu li da dobijem malo špageta, molim vas.“
Devojčica je umela da govori.
Kit je ovo morao da vidi. Odmah. Želela sam da je vidi i čuje. O, bože! Želela sam da ceo civilizovan svet čuje ovo.
Onda je Kit pozvao: „Freni, supa je na stolu.“
Mogu da zamislim kako mi je lice izgledalo u tom trenutku. Ali, pokušala sam da se priberem i rekla sam devojčici: „Hoćemo li za sto? To je Kit. Mislim da su špagete gotove.“
Ona je prošaputala: „Volela bih da operem ruke.“
Da opere ruke? Pa, mi smo razgovarale! Nego šta. O, bože!
„Samo trenutak“, doviknula sam Kitu. Nije ni sanjao! Glas mi je bio nekako prigušen, ali mislim da me je čuo.
Otvorila sam vrata da devojčica izađe i ona je prošla pored mene. Molila sam je da mi veruje; morala sam da pokažem da i ja verujem njoj. Napravila je nekoliko koraka, a onda se okrenula.
Oklevala je. Htela je nešto da me pita.
„A, da“, rekla sam i nasmešila se. „Skreni desno.“
Ona mi je uzvratila osmeh. Devojčica mi se nasmešila i ja sam se istopila. Bila je prelepa i šarmantna. Pa, boga mu, bila je devojčica! Nije mogla imati više od jedanaest-dvanaest godina.
Dala sam joj jedan čist peškir. „Hvala“, rekla je i zatvorila vrata od kupatila. Čula sam je kako koristi sanitarije i to mi je izgledalo tako nestvarno. Otvorila je česmu, i posle izvesnog vremena ju je zatvorila. Kit mi neće verovati. Pa i ja jedva da sam mogla da poverujem u ovo što vidim.
Nekoliko sekundi kasnije ručka na vratima od kupatila se lagano okrenula i devojčica je polako izašla, oprezno pogledavši oko sebe. Kako je samo bila lepa! Lice joj je bilo ružičasto i sijalo se. Bila je prava mala lepotica. Kako se ovo čudo dogodilo? Kako je to moguće?
„Hajde da jedemo“, rekla sam.
„Špagete? Ili supu?“, pitala je i nasmejala se.
I ja sam se nasmejala.
Shvatila sam. Napravila je šalu.
„Baš lepo“, rekla sam joj. „Ti si stvarno duhovita.“
„Da“, nastavila je da govori. „Lepa sam kao lutka. Tako bar kažu.“
Oni? Ko su, boga mu, „oni“?
Pokazala sam rukom.
„Ovuda. Samo pravo, do kraja hodnika.“


58



U trpezarijicu smo ušle kada je Kit iznosio pun bokal čaja iz kuhinje. Trgao se, ušeprtljio, ali je spretno uspeo da ga uhvati kada je krenuo da pada na pod. Dobre ruke.
Za tili čas je povratio svoju hladnokrvnost. Revolveraš. Pažljivo je stavio bokal na sto i obrisao vlažne dlanove o zadnju stranu farmerki.
„Zdravo, drugari“, rekao je. „Vidim da smo izgladili naš mali nesporazum.“
„Možda“, rekla je devojčica. „Videćemo.“
Kit je zinuo. Dobrih deset centimetara.
„O, pa to je lepo čuti.“
Bilo je neverovatno da je ono divlje stvorenje od pre samo nekoliko sati - ono čudo koje je pokušalo da mu polomi kosti i koje ga je ugrizlo - sada razgovaralo s njim. Bila je pametna i duhovita. Gde li je naučila da govori i glumi? Odakle li je?
„Ovo je moj prijatelj, Kit“, rekla sam devojčici.
„Zdravo“, rekla je ona blago. „Ti si kuvar, je l’ tako?“
Kit je opet zinuo. Klimnuo je glavom.
„Da, jesam. Glavni kuvar i perač posuđa u kraju.“
Izvukla sam joj stolicu i ona je sela na nju. „Hvala“, rekla je. Bila je i učtiva.
Otišla sam u kuhinju, kao da je to bilo nešto najnormalnije. Ostavši tamo sama, pokušala sam da usporim svoje disanje i priberem se. Uzela sam činiju za salatu, escajg, salvete. Uzela sam i jedan tanjir za devojčicu. Sve to sam iznela na sto.
Moje ruke i noge su mi izgledale kao tuđe. Dlanovi su mi se oznojili. Osećala sam se kao izgubljena u svemiru. Činilo mi se kao da gledam kroz tunel. Osim toga, nisam imala drugih problema.
Dok sam sipala salatu nisam mogla da odvojim oči od nje.
„Kit“, rekla sam.
On je pogledao u mene. Nije me shvatio.
„Da, Freni?“
„Špagete“, rekla sam. „Neki od nas su gladni.“
„A, dobro.“ Zapeo je za stolicu, ispravio je i otišao u kuhinju. Ubrzo se vratio sa činijom špageta koja se pušila.
Devojčica je sve vreme motrila na svaki naš pokret. I dalje sam pokušavala da glumim nonšalantnost i pitala sam se da li i njih dvoje čuju kako mi srce lupa kao stara pumpa za vodu. Da li nam je devojčica uopšte verovala? Da neće iznenada da skoči od stola? Da li će pokušati da pobegne iz brvnare?
Kit joj se obratio. I dalje je zvučao neverovatno smireno.
„Mogu li da ti uzmem tanjir?“, pitao ju je.
Klimnula je glavom i primakla mu tanjir koji je stajao ispred nje. Kit ga je napunio špagetama i prelio ih sosom od paradajza. Nakon toga je seo pored mene, napunio i moj tanjir, a onda se i sam poslužio.
Devojčica ga je gledala svojim krupnim, okruglim svetlozelenim očima. Nešto je čekala. Šta? Oboje smo sa pažnjom iščekivali svaku njenu reč. Kako i ne bismo? Šta li će nam sledeće reći? Šta li će nam otkriti?
„Samo se služi“, rekao je Kit. Uputio joj je jedan predivan osmeh. „Jedi, molim te.“
„Jedi supu“, rekla je ona mrtva ozbiljna.
Kit nije shvatio, ali smo se devojčica i ja ponovo nasmejale. Ne samo da je bila pametna, već je umela i da se ponaša u društvu. Gde li je to naučila? Gde li je odrasla? Nesumnjivo je bila sa odraslima.
Spojila je dlanove na stolu i zatvorila oči. Oglasila se jedva čujnim glasom.
„Hvala ti, bože, za ovu lepu hranu, za ove veoma lepe špagete. Amin”, rekla je.
Krenule su mi suze na oči.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:50 am






59



Maks se u predivno letnje jutro ljuljala u starinskoj stolici za ljuljanje na tremu, kao što bi to radila svaka obična devojčica.
Na glavi su joj bile slušalice i slušala je kako Meredit Bruks peva jednu kratku rok pesmu koja se zvala „Kučka“. Osećala se smireno - ili bar smirenije. Želela je da veruje ovim dvoma, ali ih se još uvek plašila.
Bojiš se i svoje senke, Maksimalna?
Visoki plavi muškarac po imenu Kit bio je u kući i pričao telefonom sa nekim. Zanimalo ju je ko je to bio. Kit je napravio stvarno dobre špagete - najbolje koje je ikada imala priliku da jede - ali to nije značilo da može da mu poveri ono što zna, svoje najmračnije i najdublje tajne i celu istinu o Školi.
Freni je otišla na posao. Rekla je da će se vratiti za deset minuta, a možda i ranije. Obećala mi je da će mi odatle doneti neko iznenađenje. Videćemo da li će to stvarno učiniti. I šta će to biti?
Maks je znala da nisu sva iznenađenja prijatna. Nije se dobro izrazila! Iznenađenja u njenom životu su uglavnom bila neprijatna.
Želela je da joj Freni i Kit pomognu, ali je, da bi im se poverila, najpre morala da otkrije da li su dobri ljudi. Zaista joj se sviđalo to što su izgledali kao da joj veruju. To je sve činilo lakšim. Freni joj je rekla da može slobodno da izlazi iz kuće i ulazi u nju, kad god joj se prohte. Izgledalo je da je Freni jako fina i laka za komunikaciju. I Kit je, mora se priznati, bio takav.
Spoljna vrata Škole su uvek bila zaključana, sećala se Maks. Osetila je kako se stresla. Ružne uspomene su joj preplavile sećanje.
Ona i Melju zvali su je Školom letenja iz dva dobra razloga. Prvi je bio taj što su njih dvoje očajnički želeli da odlete iz nje. Drugi, zato što im je u njoj bilo zabranjeno da lete. I odatle - Škola letenja. U znak protesta!
Tamo joj je bilo zabranjeno da izlazi napolje. Pretili su joj da će je uspavati ako to bude uradila.
Ali, evo je ovde. Budna. Živa. I sluša „Kučku“.
Prvi i jedini put kada su stražari ostavili otvorena vrata, prvi put kada su bili nemarni, ona i Metju su pobegli. Zbrisali, kako je Metju govorio.
Maks je naslonila bradu na kolena. Divila se svojim nogama u crnim pantalonama od streča koje joj je Freni dala. Takođe joj se sviđala i velika plava košulja koju joj je Kit dao da je nosi. Na njoj je bilo odštampano „FBI“.
Ali, to joj je bilo sumnjivo. Ta plava košulja joj je pokrivala krila i u njoj nije mogla da leti.
Ali, bila je čista i lepo je mirisala: ionako nije nameravala da odleti. Bar ne još. Želela je da sedi u škripavoj, staroj stolici za ljuljanje, sluša rokenrol i jede čokoladni keks dok joj ne izađe na nos.
O bože, neograničene količine kolača. Kako je to dobro!
Svirao je rok i njoj se taj ritam sviđao. Nekako je odgovarao otkucajima njenog srca. U tome je i bila caka, zar ne?
Razmišljala je o tome da bi, ako Frenino „iznenađenje“ bude prijatno, možda mogla da joj oda jednu tajnu u vezi sa Školom.
Ali samo jednu.
Možda o Metjuu.
Ili da joj kaže za Adama? Ili da počne od jadne Eve, i one užasne noći kada su njih dvoje uspavani.
Možda bi Kit i Freni mogli da joj pomognu da nađe Metjua.
Šake su joj se refleksno zgrčile. To je bio prilično klizav teren. Po glavi joj se neprekidno vrzmala jedna misao. Mogla bi da ima užasne probleme ako ikada ikome bude bila šta rekla o Školi.
Zbog toga bi neko mogao da strada. Pre svega ona, a onda i svi ostali koji su s njom razgovarali.


60



Pip me je vukao kroz šumu, kao motor malog električnog voza. Cvrči su cvrčali i oko nas i u daljini. Sve mi je izgledalo kao san, ali definitivno nisam spavala.
„Čekaj, ludice“, vikala sam, ali se Pip na to uopšte nije obazirao.
Na leđima sam nosila čitavu gomilu gluposti: odeću za Maks, malu crnu torbu, kameru od 35 min - a Pip je tog istog trena hteo da bude u kolibi.
Povodac mi je na kraju izleteo iz ruku i Pip je otrčao ispred mene, vukući ga za sobom i lajući kao lud.
„Pip! Ti, mali zajebantu!“
Devojčica nije nikako mogla da ga čuje sa onim prokletim slušalicama na ušima. Spustila sam ranac, ali je već bilo kasno. Već je skočio na nju. Blagi bože! Da li će znati da je Pip samo jedan mali, veseli pas? Da li će znati da ne treba da ga se plaši?
Onda sam je čula kako se smeje, a Pip je piskavo kevtao.
Kit je izleteo na prednja vrata brvnare čim sam došla do njenih stepenica. Izgledao je zabrinuto - sve dok nije snimio situaciju.
„Je li to ono iznenađenje za mene?“, pitala je devojčica. U međuvremenu ju je razigrani pas već svu izbalavio.
„Kako se to ponašaš. Pipe?“, pitala sam. „Da, to je to iznenađenje.“
„I mi imamo pse u školi. Bandita i Gomera“, rekla je devojčica.
Pogledala sam u Kita, ali ništa nismo komentarisali.
„Ovo je Pip“, rekla sam. „On je jedno divno kučence.“
Devojčica se nasmešila. „Zdravo, Pipe“, rekla je.
Podigla je jedan štap u vazduh i Pip je naprosto poludeo; odmakao se nazad, vrteo svojim podrezanim repom i kevtao kao pravi mali blesavko, što je i bio.
Devojčicaa se malo zamislila, a zatim rekla:
„Ja sam Maks.“ Prvi put nam je rekla svoje ime, a onda mu je bacila štap. „Idi, donesi ga Pipe.“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:51 am




61



Trebalo je da pregledam Maks, da bih videla da li ima neke povrede i kako je uhranjena. Jedva sam čekala da to uradim. Strašno me je kopkalo. Većina lekara bi ubila za to da dođe u jednu takvu priliku, a neki od njih su to, verovatno, i radili.
Stajala sam ispred vrata prazne sobe iza kojih se dosad nije krilo ništa tajanstveno, i udahnula najdublje otkad znam za sebe. Kit i ja smo razgovarali o tome da li da Maks odvedemo „vlastima“, lokalnoj policiji ili, možda, na Univerzitet Kolorado u Bolderu.
„Ja sam policija“, rekao je Kit. On je definitivno bio protiv toga. „I trenutno ne znam kome možemo da verujemo. Radim na tome, Freni. Molim te da mi daš još jedan dan da proverim neke stvari.“
Njegova reakcija me nije baš mnogo umirila, ali sam i ja sumnjala u lokalne vlasti u Nederlendu, pa čak i u Bolderu. Mislila sam da one nisu dorasle ovome.
A Maks je bila iza vrata sobe broj jedan i čekala me da je pregledam. Već mi je rekla da to za nju neće biti ništa posebno, jer je navikla na to.
Da, ali je za mene, bogami, bilo.
Ostavila sam Kita na tremu ispred kuće, i on je okretao brojeve telefona nekih ljudi. Imao je par beležnica punili informacija o grupi odmetnutih naučnika koji su se možda nalazili u ovom kraju. Već je razgovarao sa desetak lekara koji su poznavali neke od članova te grupe. Rekao mi je da mu ova istraga liči na pokušaj da se cela zemlja pređe mrežom slepih ulica. Danas mu definitivno na licu nije bio onaj njegov poznati osmeh. Priznao mi je da je nervozan zbog onoga što je sad dolazilo na red. Nijedno od nas dvoje u stvari nije znalo u kom pravcu treba da se ide dalje. Kako smo i mogli da znamo?
Tiho sam pokucala na vrata. Čula sam Maks kako kaže uđite.
Ušla sam u ordinaciju, noseći sa sobom svoju lekarsku torbu i pokušavajući da ne pokažem koliko sam nervozna.
Maks je spustila časopis Pipl, za koji mi je rekla da ga redovno čita i, nakon što smo porazgovarale o pregledu, počela je da skida odeću, a da nisam morala to da zatražim od nje. Pitala sam se ko li ju je ranije pregledao?
Ono što sam videla oduzelo mi je dah. Bila sam oduševljena, ali i nervoznija i uplašenija nego ikada pre.
Činilo mi se kao da su me iznenada regrutovali u Nacionalni komitet za biološku etiku. Ovo je bilo čudo medicine.
Devojčica koja je stajala preda mnom nije imala bradavice, a ni najmanji nagoveštaj grudi. Grudni koš joj je bio ogroman. Haljina u kojoj je bila kada sam je prvi put videla i Kitova široka košulja skrivale su njen grudni koš koji je bio dva puta veći od mog.
Logično, razmišljala sam dok sam se spremala da je pregledam. Maks je u tim grudima morala da ima strašno mnogo mišića da bi mogla da leti, a ti mišići za letenje morali su da se vežu za nešto jako čvrsto. Možda za jednu veliku grudnu kost ili ključnu kost u obliku slova ipsilon. Kako se to dogodilo? Ko li ju je stvorio - i zašto? Pomislivši na to, zavrtclo mi se u glavi i kolena su mi zaklecala.
Prišla sam joj. „Stetoskop“, rekla sam, a ona je klimnula glavom, dajući mi do znanja da nema ništa protiv.
Ramena su joj bila široka, a grudni mišići spojeni sa ogromnom grudnom kosti koja se naziva grudni greben. Apsolutno neobično. Kad sam joj stavila stetoskop na leđa, ili „grudnu kobilicu“, duboko je udahnula i izdahnula.
Znala je tačno šta treba da radi. Bila je naviknuta na preglede. Čije? Iz kog razloga? Kakva je bila svrha te njene Škole?
„Je l’ ti stetoskop hladan?“, pitala sam je.
„Ne“, rekla je ona. „Topao je kao tost“
Govorila je izuzetno dobro za jednu devojčicu. Njen jezik je bio živopisan i deskriptivan. Koristila je humor i ironiju. Bila je pametna. Zašto? Kako? Ko ju je učio kako da govori, kako da se ponaša? Ko ju je učio da bude ljubazna i obzirna, kakva je, bez sumnje, bila?
„Da li bi htela da udahneš još jednom?“, pitala sam. Maks je klimnula glavom. Uradila je ono što sam od nje tražila. Odlično je sarađivala i skoro uvek je bila ljubazna. Maks je bila jedna stvarno sjajna devojčica.
Nisam mogla da verujem šta se čulo u njenim grudima. Nije imala talasasti zvuk disanja kakav se mogao čuti u grudima sisara. Njena pluća su bila relativno mala i na osnovu onog što se čulo, bila su i napred i nazad prikačena na vazdušne kese. Kakva pluća! Mogla sam samo o njima da napišem celu jednu knjigu. Čoveče! Sada sam i sama drugačije disala.
Pretpostavljala sam da su joj kosti šuplje i da su joj neke vazdušne kese ulazile u kosti.
„Hvala ti. Maks. Odlično.“
„Znam. Ja sam nakaza.“ Slegnula je ramenima.
„Ne, ti si posebna.“
Okrenula sam joj glavu prema meni i stavila joj stetoskop iznad srca. Bože! Kucalo je frekvencijom od šezdeset četiri otkucaja u minuti, ali su njegovi otkucaji odzvanjali.
Maks je imala srce atlete, i to vrhunskog. Taj organ joj je bio ogroman. Bio je sigurno težak oko kilogram, kao u krupnog konja.
Veliko i snažno srce ispumpavalo je mnogo krvi. Lanac spojenih vazdušnih kesa ukazivao je na jednosmerni protok vazduha. Imala je u sebi jednu veliku pumpu i mnoštvo površina za razmenu gasova, čiji je zadatak bio da joj obezbede veoma efikasnu razmenu ugljen-dioksida za kiseonik. To mi je bilo jasno. Imalo je smisla. To joj je omogućavalo da preleti velike razdaljine i održavalo joj ćelije dobro opskrbljene kiseonikom čak i na velikim visinama, gde je vazduh bio razređen.
Kao da mi je čitala misli, Maks je zalepršala krilima.


62



„Ovo si već radila“, rekla sam i nasmešila se. Nisam mogla da se uzdržim. Bila je sjajna. Opuštena, lepo vaspitana i duhovita. „Milion puta“, rekla je Maks. Podigla je jedno stopalo sa zemlje i stajala na jednoj nozi.
Ponovo sam joj prislonila stetoskop na grudi i slušala srce koje je kucalo brže nego što sam mogla da izbrojim. Prestala sam da slušam i pogledala u nju. Divila sam joj se. Mozak mi je bio na pragu da eksplodira.
„Mogu lako da ga ubrzam na dvesta u minuti“, rekla je, a onda je namignula. „Strava, a?“
„Strava“, rekla sam. Stavila sam joj ruke na kukove. „Dobro“, prošaputala sam. „Dosta za sada. Hvala ti.“
„Nema na čemu.“
Maks je prestala da leprša krilima i spustila se na pod. Izmerila sam je od glave do pete. Pokušavala sam da se priberem.
„Sto četrdeset i tri“, rekla je ona.
Tačno. Upravo je toliko bila visoka. Noge su joj bile malo duže od ruku. Četvrti i peti prst na rukama su joj bili delimično spojeni, ali se to videlo tek kada biste se zagledali u njih. Prsti na nogama su joj bili spojeni tankom kožicom.
Ove adaptacije su joj dozvoljavale da umesto repom, u vazduhu kormilari šakama i stopalima. Uz to, zadnji deo nogu joj je bio prekriven perjem koje joj je služilo kao pomoćno kormilo.
Vrat joj je bio veoma savitljiv. Refleksi su joj bili mnogo bolji od mojih. Vid joj je bio oštar. Ne oštar, već izuzetan. U skoro svakom pogledu je bila superiorna - bila je bolja od svih ljudi i ptica.
Kao što sam pretpostavljala, krila su joj bila savršeno uzglobljena. Da su mi vezali oči, pomislila bih da pripadaju nekoj velikoj ptici koja preleće ogromna rastojanja - jastrebu, na primer, ili pticama koje love ribu na okeanu. Da li je Maks bila pola čovek. pola jastreb? Kako, kako, kako li se ovo uopšte dogodilo?
Stavila sam svoj metar na vrh krila i nisam ni morala da kažem, a Maks ih je raširila.
„Dvesta sedamdeset pet“, rekla je ponosno. Njen meki glas je imao primesu šuštanja koje je podsećalo na zvuk vetra u osušenim stabljikama kukuruza.
„Hvala“, rekla sam. Bila su to najveća krila koja sam ikada do tada videla.
Zamolila sam je da legne na krevet. Prepipala sam joj trbuh, zadržavši se na njenim unutrašnjim organima, koji su bili na svom mestu, ali su bili mali.
I to je bilo logično i razumljivo. Leteti se moglo samo ako su krila mogla da podignu telo. Dakle, snažni mišići grudi, mali organi i, ako se ne varam, kosti ne samo lake i šuplje, nego i veoma snažne da bi mogle da izdrže veliki napor kojem su izložene tokom letenja.
Savršeno napravljeno, mislila sam.
Ona je bila napravljena, zar ne?
„Da li ćete mi pregledati karlicu?“, pitala je Maks.
Pregledali su joj i karlicu? Bila sam šokirana, ali nisam htela da pokažem da mi je bilo neprijatno.
„Ne“, rekla sam. „Neću.“
„Dobro. Ja ću vam reći ono što vas zanima“, kazala je ona navlačeći pantalone. Iskezila se. „Ovipara sam.“
Ovipara, naravno! To je objašnjavalo zašto nije imala dojke. Da je mogla da rađa ne bi donosila živo potomstvo na svet. I ne bi ga dojila.
Njene bebe bi se legle iz jaja.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:51 am






63



Misli su mi u ovoj fazi pregleda prosto tutnjale kroz glavu. Zapravo mi se činilo kao da mi se glava otkinula i odletela u orbitu. Žudela sam za prilikom da otkrijem ko ili šta je bilo ovo čarobno stvorenje. Sada kada sam je pregledala, jedva da sam mogla da prihvatim ono što sam saznala. Ona je bila superdevojka, zar ne?
Jedan sjajan projekat.
Ali ko ju je napravio?
Bio mi je potreban rendgen aparat. I oprema za analizu krvi. Bili su mi potrebni medicinski i zoološki eksperti da bi mi pomogli u interpretaciji dobijenih podataka. Sada sam imala mnogo više pitanja nego ranije.
„I kaži mi, onda, odakle dolaziš, Maks?“, rekla sam vrativši stetoskop nazad u lekarsku torbu.
Maks se vragolasto nasmejala. „Iz glavice kupusa“, kazala je ona. „Tamo me je ostavila roda.“
Onda su se njene zelene oči raširile. „Otkud to da ja imam krila, a vi ne?“, pitala je.
„Ne znam. To je teško pitanje.“
Izgledalo je kao da je Maks to pogodilo. Da li je mislila da je lažem? Da nešto krijem od nje? Po bolnom izrazu njenog lica mogla sam da zaključim da je stvarno želela da joj dam neki dobar odgovor. Oni joj, znači, nisu rekli kako je nastala.
„Pokušaću to da otkrijem“, rekla sam. „Daj mi malo vremena. Ovo je nešto potpuno novo za mene, i nerazumljivo. Veruj mi, Maks, molim te.“
„Nikome ne verujem“. odbrusila je. U očima sam joj videla iskru besa i ogorčenosti i mnogo tuge.
Da li je Maks živela sa medicinskim istraživačima? Mladim ljudima? Laborantima? Primetila sam da je govorila žargonom i mladalački. Nastavila sam da testiram njen govor.
„Misliš da su odrasli seratori, je l’ da?“, pitala sam.
Maks je slegnula ramenima. „Baš me briga. Igraću se sa Pipom, je l’ može? Da li je to dozvoljeno? Ili moram da ostanem unutra - sada kad ste od mene dobili ono što vas je zanimalo.“
„Ne, Maks. Idi napolje da se igraš.“
Izašla je iz sobe. Bila je ljuta, da li na mene, ili zbog nečega što sam rekla. Šta god da je bio razlog za to, počela je da plače. Maks je mogla da plače i to me je iznenadilo. Zamišljala sam kako jedan orao koji leti iznad zemlje koju je ćovek opustošio plače zbog toga. Ili mamu crvendaća kako plače zbog svog povređenog mladunčeta kome ne može da pomogne.
Kita sam našla na tremu, gde sam ga i ostavila. Kada me je video, prekinuo je vezu.
„Šta se to dogodilo unutra? Izgledala mi je kao da plače?“
„Nije mi rekla gde živi“, rekla sam tiho. „Ali ono što sam saznala na osnovu pregleda zaprepastilo me je. Kite, ona je pravo medicinsko čudo. Bez obzira na to kako je nastala.“
„Pričaj“, rekao je. Pogled mu je postao prodoran i ispitivački. Ja sam policajac.
„Ne znam odakle da počnem. Mislila sam da je Maks ljudsko biće rođeno sa krilima. Ona ima ljudski mozak i osećanja, ali je ostatak nje kombinacija ljudskog i ptičjeg. Izgleda da dominiraju ljudski delovi. A u toj Školi, o kojoj je pričala, nalaze se i neki naučnici.“
Kit se namrštio. „Sigurna si u to?“
„Navikla je na to da je pregledaju. Maks zna mnogo medicinskih izraza. Ne znam kako i zašto. Rekla mi je da je oviparna, dakle nosi jaja.“
Ućutali smo. Čuli su se samo zvukovi koje su stvarali Maks i Pip igrajući se u dvorištu.
„Da li ti to hoćeš da kažeš da je ona mešavina čoveka i ptice - neki njihov hibrid? Da li je to moguće?“, promrmljao je Kit.
„Ne. Mislim da nije. Ali postoji jedan mali ali uverljiv detalj...“
Kit je dovršio moju rečenicu.
„U koji gledamo“, rekao je on. „Bože.“
Gledali smo kako Maks uzima Pipa u ruke.
Začulo se klepetanje krila i ona se podigla sa zemlje. Letela je iznad drveća sa Pipom u rukama, a njemu to uopšte nije smetalo.


64



Sve je moralo da se uradi u potpunoj diskreciji. Od ovog trenutka nije smela da se napravi nijedna greška. Ozbiljne greške iz ranijih dana su već popravljene. Šteta je neutralisana.
Važni „posetioci“ su počeli neprimetno da dolaze u region Denvera.
Njihova peseta je bila isplanirana do najsitnijeg detalja, a naročito se vodilo računa o tome da za njihov dolazak ovde ne sazna niko - ni njihovi poslovni saradnici, ni članovi porodice.
Svima je bilo jasno koliki je ovde bio ulog. Svi su shvatali važnost ovog trenutka i činjenicu da je prisustvovanje tome bila velika privilegija, čak i za njih. I svi su znali da bi za njih bilo jako opasno da se za to sazna. Bilo je mogućnosti da se napravi odstupnica, ali bi na kraju ipak visili.
Dva glavna gosta su došla kao bračni par, što je bila najjednostavnija i najbolja maska. Najveća grupa se sastojala od četiri Nemca koja su tvrdila da su strasni pecaroši na divljim vodama i da su došli da pecaju na Razvođu.
Dva gosta su dolazila iz jedne velike tokijske korporacije. Ako ih neko bude pitao zašto su u Koloradu, trebalo je da kažu da su došli da prisustvuju Šekspirovorn pozorišnom festivalu. Oni su odseli u Bolderskom Viktorija Historik Inu i neprekidno škljocali aparatima kao svi tipični turisti. Jedan posetilac je bio predstavnik jedne od najvećih korporacija u Francuskoj. On je govorio da je došao da prisustvuje muzičkom festivalu u Čautakvi i Regtajm festivalu u Nivotu. Posetioci su se dogovorili da odsednu u malim okolnim gradovima: Lafajetu. Nederlendu, Luisvilu, Longmontu, Blekhoku. Onaj bračni par koji je stigao iz Londona je kampovao, u američkom stilu, u Nacionalnom parku Stenovitih planina, nekih pedesetak milja severno od Boldera. Jedan značajan direktor iz Bernardsvila, u Nju Džersiju, odseo je u luksuznom i prelepom odmaralištu Gold Lejk Mauntin.
Svako od njih je trebalo da bude u određenom gradu u Koloradu. Rečeno im je da se oblače i ponašaju kao da su došli na odmor; da odsednu u malim hotelima ili gostionicama kao što su Blek Dog, hotel Bolderado. Brajar Rouz. Iako su bili izuzetno važni ljudi u svojim oblastima, uradili su sve što im je rečeno da urade.
Oni su bili u stanju da vide dalje: istorija čovečanstva je trebalo da se promeni.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:51 am





65



Nije smelo da bude nikakvih dokaza.
Nije smelo da bude nijednog svedoka.
Tomas Harding je sa desetak stražara pretraživao teren između puta Raf Rajder i autoputa Od vrha do vrha. Sada su bili pojačani i psima. Kretali su se u parovima na tri metra jedni od drugih. Išli su kroz šumu. Oni su uglavnom bili bivši oficiri vojske. Verovali su da je to što rade u interesu opstanka njihove domovine.
Pročešljavali su jedan po jedan deo terena. Sistematski su ga pretraživali u potrazi za tragovima koje je za sobom ostavila odbegla devojčica.
Danas nisu ni razgovarali, niti su se šalili. Nisu zapalili ni cigaretu. Samo se čulo trupkanje njihovih teških čizama po šiblju i neprekidno njuškanje njihovih raspomamljenih pasa.
S druge strane autoputa nalazilo se podnožje Stenovitih planina. Njega su trenutno preletala dva helikoptera opremljena aparatima za otkrivanje infracrvenog zračenja koji su im omogućavali da pretražuju ogromne površine. Oni su registrovali svako toplokrvno biće iznad koga bi preleteo helikopter: jelene, losove, medvede, zečeve, ptice - i mala i velika stvorenja.
Devojčica im sada nije mogla umaći. Nije bilo šanse. Od infracrvenih nije mogla da se sakrije, kao ni od čuvara i njihovih obučenih pasa.
Ali njoj je to zasad nekako uspevalo. Izgledalo je kao da je isparila.
Bili su već nekoliko sati na terenu. Dan se brzo bližio kraju. Nije važno. Ako bude trebalo, potraga za njom će se nastaviti i tokom noći. Već je bilo pozvano i pojačanje - veoma zabrinuti i zainteresovani lekari i istraživači iz regiona Denvera i Boldera. Ljudi koji su radili u Školi i kojima se mogla reći istina.
Tragači su znali kojom pričom treba da se „pokriju“ ako ih neko bude pitao šta rade, i ona je bila najbolja, jer je bila istinita - tražili su jednu devojčicu koja se izgubila u šumi.
Maks je sada predstavljala opštu pretnju.


66



Osećala sam se kao da mi je hitno potreban vazduh. Jednostavno nisam mogla da dišem. Kit mi je predložio da nekoliko sati radim svoj uobičajen posao - da napravim malu pauzu - i shvatila sam da je to dobra ideja.
Džilijen i ja smo se ionako dogovorile da se vidimo. Dogovorile smo se one noći kada se Frenk Mekdonah udavio u svom bazenu. Džilijen mi je čak i obećala da će doći kod mene. Frenkova smrt me je i dalje strašno opterećivala. Nisam mogla da zamislim da se udavio.
Jedan od razloga zbog kojih nisam češće odlazila kod Džilijen je bio taj što mi je do tamo trebalo sat vožnje. Na putu do njene kuće po glavi su mi se vrzmale neke veoma ružne misli. Prvo je poginuo Dejvid, a sada i Frenk; bojala sam da se to isto ne dogodi i Džilijen. Za moje strahove nije bilo nikakvih logičnih objašnjenja, ali imala sam osećaj da bi i ona mogla da bude u opasnosti.
Tokom vožnje palo mi je na pamet da bih ispred njene kuće mogla da zateknem policijska i ambulantna kola. Težilo me je što sam znala da je to malo verovatno. Ali, bilo je malo verovatno i da Dejvid i Frenk poginu.
Počela sam da mislim na nešto mnogo prijatnije. Poseta Džilijen je bilo nešto što sam najviše volela. Nakon Dejvidove smrti niko me nije više podržavao od nje. niti bio bolji prema meni, čak ni moja sestra Kerol. Sa Džilijen sam mogla da razgovaram satima, čak i preko telefona, ali sam uvek više volela da se vidimo. Džilijen je ostala bez muža pre otprilike dve godine i to je, svakako, bio jedan od ključnih razloga što smo bile tako bliske. Dejvidova smrt je samo povećala tu bliskost.
Kada sam stigla do njene kuće u brdima, bila sam mnogo više uzbuđena i zabrinuta nego što sam mislila da ću biti. Za to je postojao i razlog - Kit mi je rekao da mu se zakunem da nikom neću pričati o devojčici. lako sam osećala da je bio u pravu što je hteo da za Maks zasad niko drugi ne zna, bilo mi je teško da se vidim sa Džilijen a da joj ne kažem za nju. Ne reći joj to, izgledalo mi je skoro kao da je lažem.
Zapravo, htela sam da vidim da li od nje mogu da dobijem neku informaciju. Džilijen je dobra žena i veoma prizemna osoba; završila je medicinu na UCLA, a ja sam doktorirala biologiju na Stenfordu. Ona je prava enciklopedija, ne samo iz oblasti nauke, već i iz ekonomije, astronomije, Denver Nagitsa*( Košarkaški tim koji igra u NBA - prim. prev.), Kolorado Rakija*( Hokejaški tim - prim. prev.), i svega ostalog.
Takođe je i sjajna majka, i to mi se kod nje verovatno najviše i dopada. Eno je. Živa je i zdrava. Tu je i njen sinčić Majki koji se, dok sam izlazila iz kola, brčkao u bazenčiću. Već sam se osećala bolje.
Diši. Udahni dobro, izdahni loše, rekla sam u sebi. ali je to bilo lakše reći nego učiniti.
„Jesi li ponela kupaći?“, pitala je Džilijen. Ona je bila u kupaćem kostimu na plavo-crne pruge i imala je sjajnu liniju za pedesetjednogodišnjakinju. Poslednjih trideset godina trčala je svaki dan po pet milja. U svojim četrdesetim trčala je na njujorškom maratonu.
„Da ti pravo kažem, jesam“, rekla sam i skinula bluzu i sorts da bih joj to dokazala. Na sebi sam imala jednodelni beli kupaći kostim sa crvenim prugicama koji sam izuzetno volela.
Džilijen je zazviždala i zapljeskala rukama. Ume sjajno da bodri. „Izgledaš sjajno, Freni.“
Napravila sam kružni pokret glavom i nekoliko kaubojskih koraka prema njoj u maniru Džejmsa Stjuarta. „Planinarila sam, znaš, i dosta radila u ordinaciji. Mislim da sam skinula neko kilce.“
„Vidi ti nju. Nešto si mi drugačija“, rekla je Džilijen i nasmešila se. Imala je širok i lep osmeh koji sam strašno volela. „Jesi li se ti to farbala, dr O'Nil? Ako jesi, da znaš da ti je super ispalo. Nešto se stvarno događa.“
Naravno da se događa, Džil. Samo mi je žao što ne mogu da ti kažem šta je u pitanju.
Četvorogodišnji plavi dečak je izašao iz bazena sav mokar i smešan. Otrčao je prema svojoj mami i prekinuo naš razgovor, ali je to učinio tako nedužno da je ispalo simpatično i slatko. Majki je imao samo dve godine kada mu je otac umro od infarkta u svojoj kancelariji u zgradi opštine Bolder. Uprkos tome, on se lepo razvijao.
„Šta je bilo, bubice?“, rekla je Džilijen. „Pozdravi se sa teta Freni.“ „Zdravo, teta Freni!“, uzviknuo je Majki. Sagnula sam se i on me je poljubio. Baš je slatka mala bubica.
„Igram se foke“, izjavio je Majki. „Zovem se Crni nos. Ono je“, pokazao je on prema jednom dušeku na naduvavanje, „ostrvo. Je’l da da je super?“ „Ostrvo ti je stvarno super“, rekla sam nasmešivši se. Gledali smo kako Majki skače sa trambuline i uleće u vodu prav kao strela- „Baš je sladak“, rekla sam.
Džilijen me je ponovo osmotrila. Zagledala mi se u oči i nešto joj je sinulo. Videla sam da će mi nešto reći. „Zaljubila si se“, rekla je zazvučavši kao da me optužuje. „Da, jesi. Sigurna sam u to.“
„Ne. Ma kakvi. Daj“, rekla sam ja i složila facu. „I te kako. A sada mi odmah reci - šta je bilo, Majki? Dobro, meriću ti vreme. A ti, ne mrdaj“, rekla mi je. „Provalila sam te.“
Džilijen je otišla do dubljeg kraja bazena. Stvarno je sjajno izgledala. Ispred sebe je držala štopericu. „Spremi se, pozor, sad.“
Foka Crni nos je ponovo zaronila. Preronila je skoro polovinu bazena i prošla ispod ostrva.
Malo mi se zavrtelo u glavi. Bože, šta sam sve imala da joj kažem! Želela sam da to odmah ispričam svojoj prijateljici - Želiš li da čuješ priču o još jednom sjajnom detetu? O jednoj čudesnoj devojčici? Da ti pričam o demjčici koja je slatka i duhovita - i koja s lakoćom leti iznad drveća?
„Sve mi ispričaj. Freni. Odmah mi reci šta se s tobom događa“, kazala je Džilijen vraćajući se na svoju stolicu na tremu koja je stajala kraj moje, „jer znaš da ću, i ako mi ne kažeš, ja to sama otkriti. Znaš da hoću. Pričaj. Ispovedi se.“
„Pa“, rekla sam, „u tom slučaju ću da uštedim sebi trud. Možda sam se malo zaljubila.“
Rekla sam joj za Kita: ono što sam mogla da kažem. Naravno da joj nisam rekla da smo pronašli Maks, niti sam pomenula da je on u FBI-ju.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:51 am





67



Kit je bio još više zabrinut nego kada sam otišla, a imao je i stomačnih problema.
Osećao je onu prepoznatljivu uznemirenost, bol i slabost koje su kod njega stvarale utisak da ga muči želudac, a to je bilo svojstveno agentima FBI-ja. Čitav dan je bio napolju sa malom Maks i igrao se što je mogao bezbrižnije. Nadao se da će uspeti da od nje izmami neku informaciju u vezi sa tim odakle je. Ali to se, zasada, nije dogodilo.
Pozvao je kancelariju Pitera Strikera i oni mu nisu dali baš mnogo informacija o dr Frenku Mekdonahu - kazali su mu samo da je on svojevremeno radio u Kaliforniji zajedno sa Džejmsom Kimom, što je Kit već znao. Kit je zvao sve u Vašingtonu i Kvantiku od kojih je mislio da bi mogao nešto da sazna, ali mu ništa od onog što je tom prilikom čuo od svojih sago vornika nije mnogo pomoglo.
Nije valjalo. Trenutno se nalazio u veoma nezgodnom položaju. Trebalo je da kaže Strikeru za Maks, ali mu je nešto govorilo da to još uvek ne čini. To nešto se moglo nazvati šestim čulom ili dokazanim ludilom. Ili poslednjom željom njegove karijere.
Kako god to nazvali, imalo je jednu emotivnu komponentu koju Biro nije mogao da razume. Znao je da se mnogi ne bi složili s njim, ali oni nisu znali kako je Biro tretirao ovaj slučaj. Nisu bili tamo. Nisu videli onaj omalovažavajući pogled Pitera Strikera, ni čuli njegov cinični glas.
Nakon što se Freni vratila iz kuće svoje prijateljice Džilijen pojeli su još po jedan tanjir špageta sa Maks. Freni je bila mnogo opuštenija. Posle večete sup o mesečini prošetali kroz šumu. Maks je znala imena većine biljaka kraj kojih su prošli. Izgledalo je da voli da priča.
„Sjajno”, rekla joj je Freni. „Više znaš o ovim šumama nego ja.”
„Dosta sam čitala”, rekla je Maks , i slegnula ramenima. „I dobro pamtim.“
„Da li si u toj tvojoj školi pohađala časove?“, pitao je Kit dok su se vraćali u kolibu. Mesec je podsećao na veliki beli tanjir koji se pomaljao iznad tamnih vrhova krošnji.
„Šta mislite?“, Maks je odgovorila pitanjem, a onda ih ostavila za sobom - hodajući, a ne leteći.
„Imam ideju“, rekao je Kit kada su se približili brvnari. „Hajde da se malo provozamo, da malo obiđemo okolinu. Šta kažeš na to, Maks?”
„Odlična ideja!“, odgovorila je Maks , izgledalo je da je strašno uzbuđena. Njene zelene oč, su zasijale. Skočila je uvis - i ostala gore.
„Nikada nisam bila u automobilu!“


68



Svo troje smo sedeli na prednjem sedištu Kitovog džipa. Pošto je već bila prošla ponoć, Kit je mislio da ćemo biti bezbedni. Izlazeći iz Bejr Blafa nismo se susreli ni sa jednim kolima. Za sada je bilo dobro. Maks je oduševljeno gledala kroz prozor.
Nakon nešto više od sat vremena ušli smo u Denver, koji je u to dob noći bio prilično mrtav. Poznavala sam taj svetlucavi horizont. Danijelsova i Fišerova kula, napravljene po uzoru na venecijansku kampanilu, parale su nebo. Kao i državni kapitol - jedna zgrada u federal rivajval stilu sa zlatnom kupolom, ispred koje se nalazi prelepa katedrala Bezgrešnog začeća. A veličanstveni prednji lanac Stenovitih planina je čak i noću bio jasno vidljiv .
Mislila sam da Kit pokušava da se dodvori Maks, i to mu je možda polazilo za rukom. Veoma malo smo rizikovali dolazeći ovamo kasno noću.
Krajičkom oka posmatrala sam devojčicu. Zadivljeno je klimala glavom.
„Vidi ti te zgrade, svetla, sve ovo! Nisam znala da na svetu ima tako visokih zgrada.“
Kit i ja smo joj pokazali sportsku halu Meknikols, trg Larimer i stadion Maji Haj. Maks je naterala Kita da zaustavi džip da bi mogla da pogleda jednu školsku zgradu od crvene cigle sa veoma zanimljivim raznobojnim muralima. Škola - lepa i mirna.
Nikada ranije nije bila ni u jednom gradu, ali je o njima znala mnogo. Naučila je to iz knjiga koje je pročitala u svojoj školi. Ovo joj je bio najluđi provod u životu. Upijala je gomile novih informacija.
Pokazala sam joj jednu neobičnu zgradu čiji je nadimak bio „Kasa“, a koja je imala oblik velikog srebrnog pravougaonika sa zaobljenim vrhom. Maks je odjednom pljesnula rukama iznad glave. Imala je oštar sluh. Buka je očigledno bila mnogo jača od one koju je pravio motor džipa. Dolazila je odnekud iznad nas, ali se već udaljavala.
„To je helikopter“, rekao je Kit blagim, umirujućim glasom. „Ne treba da ga se plašiš, Maks. Vidiš li ona velika slova na njemu?“
Maks je klimnula glavom. „Najn njuz - KUSA“, pročitala je ona. „KUSA je lokalna TV stanica. U helikopteru sedi nekoliko ljudi koji šalju televizijsku sliku u stanicu. Oni su dobri momci. Oni nas izveštavaju šta se događa u svetu i denverskom okrugu. Verovatno se večeras negde dogodila neka saobraćajna nesreća. Nešto se dogodilo što ih je izvelo napolje ovako kasno.“
„Ovaj helikopter liči na veliku i jako čudnu pticu“, rekla je Maks. „Nije ni čudo što dobri momci žele da lete u njemu. I ja bih. A volela bih i da se takmičim s njim. Hej, dobri momci - hoćete li da se trkate? Samo da znale da biste izgubili.“
Kit je zaustavio džip uz ivičnjak da bi Maks mogla bolje da vidi kako se helikopter udaljava od nas leteći u pravcu zapada. Izgledalo je da voli da joj pokazuje stvari. Pitala sam se da li ga je to možda podsećalo na ono srećno vreme kada su mu deca bila živa. U njegovim očima bilo je nežnosti i mekoće koja me je dirnula.
„Nekada ih zovu 'kovitlajućim pticama'“, rekao je.
„Kovitlajuće ptice“, ponovila je Maks. „To znam iz Škole. Moja učiteljica se zvala gospođa Biti. Volela sam je. Mislim da su je uspavali“, rekla je tužno.
Bez pitanja je otvorila prednja vrata džipa.
„Maks“, viknula sam. „Maks! Maks!“
Prekasno. Već je izašla. Potrčala je nekoliko metara tamnim gradskim trotoarom, i poletela. Krila su joj zaklepetala. Kit i ja smo iskočili iz džipa i gledali je kako se diže u vazduh. Plašila sam se iz više razloga. U Denveru, čak i leti, umeju da duvaju veoma nezgodni vetrovi. Osim toga, neko ju je mogao videti.
„Maks!“, pozvala sam je ponovo. Do đavola, do đavola, do davola! Već je bila suviše daleko.
Kit je stavio šake oko usta i viknuo sa mnom uglas. Morala nas je čuti: imala je sjajan sluh. Ali, ponašala se kao da nije.
Gledali smo je kako leti uz ivicu jedne visoke elegantne zgrade, visoke trideset-četrdeset spratova. Moram priznati da je delovalo fascinatno. Pitala sam se da li je mogla da vidi svoj odraz u tamnim staklima zgrade i kako li izgleda leteti uz nju.
Helikopter one TV stanice izgubio se sa vidika kada je Maks počela da kruži oko onog oblakodera. Virila je u njegove kancelarije. Onda je poletela prema susednoj poslovnoj zgradi na čijim je prozorima reflektorskim sno-Povima bilo ispisano „NAPRED ROKIJEVCI“.
Verovatno je mogla da vidi čitav grad ispod sebe, Čeri Krik koji se račva od reke Plat, zabavni park Elič Gardens iza njega.
Molila sam boga da je niko nije video, a i ako jeste, da nije poverovao svojim očima, kao što je prvi put bio slučaj sa mnom.
Napravila je nekoliko akrobatskih lupinga, a nakon toga se uputila ka meni i Kitu. Obrušila se, elegantno se izvukla iz poniranja i prizemljila tik kraj džipa.
»Tako je lepo!“, rekla je smejući se na sav glas. „Hvala vam, hvala vam oboma. Još kao dete sam maštala o ovome.“
Ponovo smo se ukrcali u džip.
Maks me je zagrlila svojim mekim krilima i nije me puštala sve do kuće.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:52 am




69



U svom toplom i lepom krevetu u brvnari Maks je razmišljala o onome što je doživela u Denveru. Za promenu, razmišljala je o nečem lepom, a naročito o Freni i Kitu. Bili su tako dobri prema njoj. Bili su joj kao majka i otac koje nikada nije imala.
Maks se odjednom sledila. Nagnula je glavu na jednu stranu. Dolazili su. Čula ih je i osećala svakim delom svog tela.
Sva njena čula su joj to govorila. Upravo sada su, šunjajući se, prilazili brvnari. Nije bila paranoična, nije izmišljala. Želela je da vrisne, da bi upozorila Freni i Kita, ali se uzdržala.
Ne dozvoli da napadači znaju da znaš da su tu.
Izašla je iz kreveta i otišla do najbližeg prozora. Provirila je kroz njega. Bila je mesečina. Čula je pucketanje grančica. Videla je kako je jedan od onih ljudi izašao iz šume.
Znala je ko je to - jedan od najgorih stražara. Ljudi iz obezbeđenja Škole su bili tu. Pronašli su je. Došli su i zbog Freni i Kita.
Maks se iznenada pretvorila u četrdeset kilograma lepetavih krila koje su pokretali strah i bes. Izletela je iz male spavaće sobe. Letela je kroz kuću.
Otišla je prema spavaćim sobama koje su se nalazile u zadnjem delu brvnare. Freni i Kit su spavali u odvojenim sobama. Čula su im bila oštra skoro kao njena. Ali, nisu imali čulo za gadove iz Obezbeđenja.
Zabranjeno! Zabranjeno! Nije trebalo da leti! Ali koga je bilo briga za ono što su straiari govorili! Oni ovde, u pravom svetu ne upravljaju stvarima. Sada je sama upravljala svojim životom.
Odnekud se pojavio Pip i počeo da laje kao lud. I Pip je znao da su tu. Osetio je opasnost - ljude u šumi. Kakav dobar pas!
Lavež je probudio Kita. Izleteo je iz sobe sa pištoljem u ruci. Video je Maks kako leti niz hodnik pravo prema njemu.
„Pobogu, Maks!“
„Dolaze, Kite! Blizu su. Mnogo njih. Došli su po nas!“
„Ko dolazi, Maks?“
„Nemojmo sada o tome! Molim te. Hajdemo, hajdemo. Poubijaće nas. Sve će nas poubijati!“
Freni je izašla iz svoje sobe. Stajala je u hodniku smušeno.
„Molim vas! Verujte mi!“, Maks ih je molila, i u tom trenutku je shvatila koliko su joj značili.
„Oblači se, Freni“, klimnuo je Kit glavom. „Zadnja vrata. Džip. Ja ću voziti. Ne okreći se. Samo beži koliko te noge nose“, vikao je oblačeći se.
Kit je zarabio Maks za ruku. Trčali su koliko su ih noge nosile. Freni je išla ispred njih i otvorila zadnja vrata. Muškarac, žena, dete i pas su izleteli iz kuće u mrkli mrak noći. Nisu se okretali za sobom.
Džip je, srećom, upalio iz prve. Dok se škripeći gumama isparkiravao sa parkinga iza kuće, njegovu karoseriju su zapljusnuli meci. Puklo je staklo. Pogođen je zadnji prozor. Džip je skakao po duboko izbrazdanom zemljanom putu. Kit je vozio kroz kišu metaka, kao da je to ranije već radio.
Umakli su im.
Freni i Kit su joj poverovali, mislila je Maks, i to je sve promenilo.


70



Nema ništa lepše nego kada pucaju u tebe, a ne pogode te. Ne sećam se ko je to prvi rekao, ali ko god bio, bio je u pravu.
Luđački tornado noćnih dešavanja pretvorio nas je u ljude koje skoro da nismo mogli da prepoznamo. Izbegavši za dlaku pogibiju u mojoj kući, izgledali smo užasno a osećali se još i gore. Pomisao na to da neko pokušava da nas ubije bila je tako čudovišna da sam jedva mogla da je prihvatim. Ono što se upravo dogodilo nije bilo moguće - a ipak se dogodilo. Neko je pucao u Kitov džip, u nas. Neko je pokušao da ubije Maks. Kita i mene. Bilo je to nešto najstrašnije na šta sam mogla da pomislim.
Sklonili smo se u jedan prljav, užasan motel - Šesticu, koji se nalazi negde pored autoputa br. 70. Mislila sam da smo bili u Ajdaho Springsu koji ima popriličan broj odvratnih motela. Zatvorili smo i zaključali vrata naše sobe, ali koliko smo bili bezbedni? Ne baš mnogo. Na prozoru su visile jeftine svetlozelene zavese. Nismo palili svetlo, ali mogli smo da se vidimo pod treperavom svetlošću televizora. Maks, nekako čudno, uopšte nije bila pod utiskom onoga što se dogodilo, ili je bar tako delovala. Ležala je u krevetu pokrivena do brade, a Kit je sedeo na stolici kraj nje.
Znala sam da ju je izuzetno voleo, ali njih dvoje su se sada prepirali Kit je mislio da ćemo umreti ako nam Maks ne kaže odakle je, a Maks je pak mislila da će se to njoj dogoditi ako nam bude rekla.
Kitov glas je bio leden. Nikada ga nisarn čula da govori tim tonom. Pretpostavljam da se sada ponašao kao agent FBI-ja. Bio je profesionalan, odlučan i veoma koncentrisan na ono što je mislio da treba uraditi.
„Zaista su mi potrebni neki odgovori, Maks. Uskoro ćeš morati da počneš nekome da veruješ. Zapravo, odmah. Tebi pričam. Maks.“
„Znam kome pričaš. Samo mi se ne dopada tvoj ton.“ Maks nije uspela dugo da glumi nezainteresovanost. Iskočila je iz kreveta, otrčala u kupatilo i zaključala se.
„Pustite me! Zvučite kao oni. Veruj mi“, imitirala je Kita. „Zašto bih ikome verovala? Ja nisam kao vi, Kite! Zar to nisi primetio?“
„Kite, molim te, ona je samo devojčica“, rekla sam mu glasom utanjenim od stresa, straha i potpunog ludila prethodnog sata.
Odmahnuo je glavom. „Ne. Ona nije samo devojčica. Nažalost, ona je više od toga. Zbog nje ljudi očigledno ginu. Malo je nedostajalo da tamo poginemo, Freni. Moramo da pronađemo tu Školu u kojoj su je držali - bar ja to moram da učinim.“
To me je naljutilo. „Ne budi takav, Kite. I ja moram da pronađem tu tzv. Školu, za slučaj da to nisi primetio. I ja sam do grla u ovome.“
Kad god bih pogledala u Maks. dobila bih želju da je zagrlim, ali Kit je bio u pravu. Ona je bila samo devojčica baš kao što smo i mi samo bili na izletu. Mi, zapravo, nismo imali pojma šta je Maks bila, ni šta je značilo njeno postojanje. Samo je Maks to znala, a ona o tome nije htela da razgovara. Kit se okrenuo i srušio metalnu kantu za đubre punu ambalaže iz Mekdonaldsa. Podigao ju je i bacio u zid. Onda ju je još nekoliko puta dobro šutnuo.
Refleksno sam pokrila oči rukama. I moj otac je na našoj farmi u Viskonsinu nekada umeo da izgubi živce. Bacao je stvari, ali nikada vredne; i nikada nije udario nekog od nas. Možda se zato nisam uplašila Kitovog blagog, skoro komičnog izliva besa.
„Imaš nekih problema?“, pitala sam ga kada je buka prestala.
Bila sam u zabludi ako sam mislila da će mi se nasmešiti ili da ću uspeti da mu promenim raspoloženje.
„Nisam mislio da je uplašim“, rekao je Kit. „Ona mi se stvarno sviđa, Freni. Ona je sjajno delete. Samo, svi smo mogli da stradamo.“
„Znam. I ona to zna. Biće dobro.“ Maks je bila plahovita. Znala sam da se tako ponašaju ljudi koje su tukli. Ko li ju je tako maltretirao? Ko ju je povredio i na koji način? Morali smo da imamo još neku informaciju o Školi - gde se ona nalazi, kako radi, šta se tamo događa, ko ju je držao.
Kit je otišao do vrata od kupatila i lagano pokucao na njih.
„Maks, izvini ako sam zvučao kao da sam ljut“, rekao je. Glas mu je bio blag i brižan. „I bio sam ljut. Brinem se za tebe, a bez tvoje pomoći ne znam šta da radim.“ Pretpostavljam da je to bio jedan od načina da se kaže: neko pokušava da nas ubije.
Maks se bila ućutala. Nekada je stvarno bila devojčica.
Kit mi se obratio šapatom. „Molim te, izvuci je odatle. Barem probaj. Hajde, Freni. Pomozi mi.“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:52 am



71



Lagano sam otišla do kupatila. Nisam imala pojma šta treba da kažem. Samo sam znala da ne želim da je lažem. Stajala sam ispred zaključanih vrata i pokušavala da se saberem. Kada sam otvorila usta počela sam da govorim spontano, iz srca.
„Maks, obećavam ti da te niko neće terati da radiš ništa što ne želiš. Zajedno ćemo da smislimo šta je najbolje da se uradi. Zar ne misliš da bi to bilo fer? Imaš li ti možda neki drugi predlog?“
Nastupila je duga tišina. Sa druge strane vrata ništa se nije čulo. Maks je nekada umela da bude tvrdoglava. Ponašala se skoro kao tinejdžer. To sam već viđala. Onda se ručica na vratima lagano okrenula.
Kada je izašla iz kupatila, Maks nije gledala ni u Kita, ni u mene.
„Izvinite. Uplašila sam se“, prošaputala je penjući se na krevet. I pod tim užasnim pritiskom bila je pravo srce od deteta.
Pip je skočio na krevet i ona se sklupčala oko njega. Sela sam iza nje i lagano joj popravila perje na krilima Ptice glade perje da bi namestile mikroskopske kukice koje se nalaze duž njegovih ivica, da u njemu ne bi bilo šupljina. Razmišljala sam kako da prevaziđemo ovu situaciju, a da je ponovo ne uznemirimo.
„U redu je, Maks“, prošaputala sam.
„Ne, nije, Freni. Vi ne znate.“
Ispričaj nam svoje tajne, Maks. Verovali smo ti. Sada ti malo veruj nama.
Posle nekog vremena pitala sam je: „Kakvi su ljudi u tvojoj školi? Reci nam bar nešto o njima. Jesu li naučnici? Lekari? Učitelji?“
„Tako nekako“, rekla je. „Naučili su me da čitam sa stakalaca. Uglavnom sam čitala naučne stvari, ali sam u slobodno vreme mogla da čitam i sve drugo što mi se čitalo. Oni su me napravili. Većina njih su naučnici. Lekari.“
Kit je šetao po sobi, gledajući u pod. Kada je čuo reč „stakalca“, stao je. „Šta su 'stakalca'? Kakva stakalca, Maks?“
„Ona koja se gledaju pod mikroskopom. U laboratoriji. Ja sam smela tamo da radim. Trebalo je da slažem alele.“
Postajala sam sve napetija. U mojoj glavi su zavladali haos i konfuzija. Aleli su alternativne forme gena. Ono što je Maks rekla o toj Školi bilo je zastrašujuće i loše.
„Doktori su radili sa hromozomima?“, pitala sam je, „Zašto su to radili? Da li ti to znaš?“
„Naravno da znam. Da bi poboljšali lozu“, rekla je i slegnula ramenima.
„Kakvu lozu?“, pitao je Kit. Ovo je preraslo u neku vrstu ispitivanja. Osećala sam se kao policajac.
Maks je prebledela. „Ako budem pričala mogla bih da dovedem nekoga u nepriliku“, rekla je. „Upozorili su me. O tome uopšte ne sme da se priča“, promrmljala je.
Maks je dlanovim pokrila oči i zaplakala. Uzela sam je u naručje. „Molim te, veruj nam, Maks. Moraš nekome da veruješ. Znaš to, mila.“
Ljuškala sam je - tu prelepu devojčicu-pticu. Osećala sam se kao da sam bila u svojoj klinici i negovala bolesne i povređene životinje. Želela sam da budem tamo.
Maks mi je tiho govorila. Jedva sam uspela da razaznam šta. „Vodite me kući“, prošaputala je.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:52 am





Četvrta knjiga

ŠKOLA LETENJA

72



Vodite me kući.
Maks je očigledno bilo teško da izgovori te reči. Zvučalo je tako bezazleno, ali znala sam da uopšte nije bilo tako. Izjurili smo iz motela.
Leteli smo autoputem sto šezdeset na čas, nadajući se da nas neki, policajac neće zaustaviti zbog prebrze vožnje.
Išli smo u Školu.
Ja sam sedela pozadi, sa Maks. Ona je očigledno bila uplašena, pa sam je čvrsto zagrlila. Osećala sam na ruci kako joj srce lupa. Jadna Maks! Ona je samo devojčica uhvaćena u nešto što niko od nas nije mogao da razume.
Pričala sam joj i mazila je, nadajući se da ću tako uspeti da je umirim.
Rekla sam joj da sam odrasla na jednoj fami u severnom Viskonsinu i pitala je da li je nekada videla pravu kravu.
„Mi u Školi nismo imali krave“, rekla je ona. „Ah sam ih videla na televiziji. „
Pričala sam joj o malim krdima holštajnki, sa njihovim vlažnim jezicima i vodenastim očima. Čak sam se sećala , njihovih imena i naravi. Maks je upijala svaku moju reč dok sam joj opisivala Cvetić Diri, Neli Nogu-Nogu, Molim-te-Luiz i tufnastog bika, Kul Keta.
Pričala sam joj kako smo moja sestra, Kerol En, i ja ustajale u pet ujutru da pomognemo tati, i kako smo leti prale krave i hladile ih ventilatorom.
Očaravalo ju je to kako smo od njih dobijah mleko.
Moju priču o jutarnjoj muži propratila je uzvicima oduševljenja. Volela sam da je čujem kako se smeje. Njen smeh bio je zarazan i uvek me je terao da se i ja smejem - Maks je toliko uživala u svetu koji do sada nije imala priliku da vidi. A osim toga, smeh nam je odvlačio pažnju od onoga što se događalo.
Izmislila sam luckastu priču o čokoladnim kravama koje su davale čokoladno mleko. Kit je dobacio: „Pričaj joj o pepermint kravama“, i nasmešio se.
„Vas dvoje ste ludi“, rekla nam je Maks. „Ali, to je baš lepo. Sviđa mi se. Volim da budem sa vama.“
„I mi s tobom“, odvratila sam.
„I mi“, potvrdio je Kit.
Džip je jurio kroz tminu ranog jutra. Hej, možda je ovo ipak samo jedan običan izlet, razmišljala sam - kada se Maks iznenada uozbiljila. Nagnula se napred.
Pokazala je prema jednom uskom sporednom putu koji je savijao iza stene. „Skreni ovde, Kite.“
„Kako znaš da ovde treba da se skrene?“, pitala sam. Nisam sumnjala u Maks, već sam bila radoznala. Bila sam sigurna da nikada ranije nije išla tim putem. Ja sam živela u blizini, ali mislim da ni ja nikada njime nisam išla.
Slegnula je ramenima, a onda mi se zagledala u oči. Umela je da se smeje, a da se potom u trenutku uozbilji. „Možeš li da osetiš farmu na kojoj si živela?“
„Ona je daleko“, rekla sam. „Bila bi mi potrebna mapa da je nađem.“
„Ja Školu osećam“, rekla je Maks. „Tačno znam gde je. U glavi mogu da vidim put do nje.“
Shvatila sam šta je htela da kaže i to me je dirnulo. Zastala mi je knedla u grlu. Maks je mogla da nađe put kući, kao što su golubovi, domaće mačke i životinje koje migriraju, pomoću svoje unutrašnje navigacije ili ko zna čega, mogle da nađu mesto odakle potiču.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:52 am





73



„Stani“, rekla je ona pre nego što je Kit skrenuo. Kit je to i uradio. U Maksinom glasu bilo je nečega što nije moglo da se ignoriše.
„Sada me slušajte“, nastavila je. „Ne možete da idete dalje. Ako vas uhvate, mislim da će vas ubiti. Ozbiljno.“
„Ovo je, bez sumnje, ozbiljna stvar“, odvratio joj je Kit. „Zato i idemo s tobom, mala. Ovo je pravi pištolj“, nastavio je i pokazao Maks svoje oružje. Bio je to poluautomatski pištolj i izgledao je ubitačno.
„Ja moram da idem, Maks. To mi je posao. Zato sam i došao u Kolorado.“
„Ni ja ne mogu da odustanem“, rekla sam Maks. „Neću da ostavim tebe i Kita. Ni slučajno.“
Maks je na kraju klimnula glavom. Nije joj se dopadalo, ali je videla da nismo hteli da odustanemo. Bili smo zajedno u ovome.
Kit je smotao volan i skrenuli smo s glavnog puta koji nije bio bogzna kakav. Sada smo se vozili prolazom ispod planina, vijugavim sporednim putem koji se završavao u podnožju Stenovitih planina. Škola je bila tu negde. Maks je bila sigurna u to.
„Skreni desno“, rekla je iznenada, „i pusti me da izađem.“
„Ne dolazi u obzir, Maks“, rekao je odlučno Kit. „Već smo se dogovorili.“
„Užasno si tvrdoglav, Kite.“
„Ko mi kaže.“
Put je bio sve gori i na kraju se pretvorio u jednu neobeleženu traku zemlje za koju nije moglo da se kaže kuda vodi - kraj puta nije bilo ni znakova ni kuća. Bio je pust i sablasan.
Svako skretanje je za Kita predstavljalo pravi vozački izazov. Gledali su nas. Jeleni i druga šumska stvorenja mudro bi zastala, a onda pobegla u stranu. Dok smo se peli sve više i više u planine, Maks je počela da Priča odakle je.
»Škola se, dok sam bila mala, nekoliko puta selila. Znam da je bila u državi Masačusets, a pre nego što smo se ovamo doselili nalazila se u Kaliforniji. Svakodnevno sam išla na nastavu, što mi u početku nije smetalo. Učiteljica mi je bila gospođa Biti. Ona je takođe bila doktor, ali je rekla da ne moramo tako da je zovemo. Ona je stvarno volela Metjua i mene i mi smo voleli nju. Mi smo pravi geniji za Stenford-Binetove testove. Ali, rekli su nam da ne obraćamo mnogo pažnju na to, kao ni na činjenicu da možemo letimo. Bili smo napravljeni za to. Mi smo samo laboratorijski primerci.“
Čula sam da Maks počinje da diše sve brže. Držala me je tako snažno da mi je ruka skoro utrnula. Mada nam je rekla da se vratimo, znala sam da nije tako mislila. Bila je suviše uplašena da bi ovo mogla da uradi sama.
„Pustite me napolje“, rekla je, iznenada me uhvativši za nadlakticu. „Moram da izađem napolje. Moram! Molim te. Kite. Odmah! Obećavam da neću da letim. Kunem ti se da neću.“
Ispružila sam ruku i spustila je na Kitovu. On je zakočio na jednoj uskoj bankini.
Bili smo usred nedođije - okruženi samo visokim jelama, šiljatim stenama i glasnom zrikom zrikavaca.
Otvorila sam vrata džipa i Maks je prešla preko mene i izašla napolje.
Bila je tako brza i snažna za svoje godine. Skoro sve što je radila bilo je fantastično. Molila sam se bogu da ne poleti i ode od nas.
Maks se popela na krov džipa. Čuli smo je iznad nas. A onda smo čuli i glasan lepet krila.
„Šta radi?“, rekosmo nas dvoje skoro uglas.
Sišla je s krova džipa i duboko udahnula.
„Isuse“, prošaputao je Kit. Uzeo mi je reč iz usta. „Pogledaj je. Vidi. Nadam se da ćemo moći da je pratimo.“
„Moramo. Mrdaj ovo čudo.“
Motor je zabrandao. Kit je nagazio gas. Džip se najpre zaneo, a zatim ispravio i krenuo da se penje se uz planinu. Pratili smo Maks.
Izbacila sam glavu kroz prozor, kao dete. Isto je uradio i Pip. Dok je Maks letela ispred nas, nisam mogla da skinem oči sa njenih sivkastobelih krila. Hladan vazduh mi je umivao lice. Skoro da sam se i ja osećala kao da letim. Imala sam utisak kao da sam izašla iz svog tela.
Džip je ušao u dug tunel koju su pravila visoka stabla borova i jela. Maks je skrenula nalevo, u pravcu drugog sporednog puta koji je bio kao oranica. Pratili smo je na njenom povratku kući. Poverili smo joj svoje živote.


74



Škola je bila blizu. Mogla je da je oseti na svom jeziku - gorku i odvratnu. Mogla je da je oseti - kao da joj je neko u krv ubrizgao neki smrtonosni otrov.
Maks se iznenada spustila na zemlju. Uz škripu kočnica, džip se zaustavio odmah iza nje. Freni i Kit su izleteli napolje. Pip je trčao ukrug. To bi je u normalnim situacijama zasmejalo. Ali, sada joj nije bilo do smeha.
„Šta je bilo, mila?“, rekla je Freni. Uvek je to činila brižno, a ne naređivački.
Maks je osetila kao da joj je neko oko struka vezao konopac, a ona se zaplela u njega. U vratu i ramenima osećala je užasnu napetost koja joj se širila u grudima. Vraćala se kući. Vraćala se u Školu svojom voljom. Onda će se sve tajne možda otkriti - i možda će biti slobodna.
A možda i ne!
Odlučila je da malo ostane na zemlji. Hodanje je možda bilo bezbednije. Freni i Kit su išli za njom. Nije se osvrtala, jer nije morala. Mogla je da ih čuje kako ubrzano dišu i kako im krv juri kroz srce. Osetila je da su se sve više plašili. Najzad će spoznati istinu. Iz prve ruke. Molila je boga da su spremni za to.
Maks se odjednom ukopala!
Primetila je fizičku prepreku između svoje slobode i starog života - ogradu od bodljikave žice. Taj upečatljivi prizor ju je ohladio, zapljusnuvši je talasom zastrašujućih uspomena. U svojim mislima videla je čika Tomasa i ostale odvratne stražare i zgadilo joj se. Malo je falilo da povrati.
Škola je bila blizu. Skoro da je stigla do nje. Izgledalo joj je kao da je gleda kako joj se približava, čeka je i podsmeva joj se što se vratila.
Žičana ograda bila je visoka tri i po metra i na njenom vrhu se nalazila bodljikava žica. Iza nje se nalazilo sve što je znala, volela i mrzela svim srcem. Videla je da su se pored Škole parkirali kamioni. Možda su svi već otišli.
Najednom belom metalnom znaku pisalo je: STROGO ZABRANJEN PRISTUP. OBJEKAT U VLASNIŠTVU VLADE. ULJEZI ĆE BITI UBIJENI.
Maks se okrenula prema Freni i Kitu: „Stigli smo.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:53 am







75



Maks je gledala u nas svojim zelenim očima razrogačenim od straha.
„Ozbiljno to misle“, rekla je. „Uljeze su stvarno ubijali, verujte mi. Još uvek možete da se vratite. Mislim da bi to trebalo da uradite.“
„Nećemo da te ostavimo“, rekao je Kit.
Pip je lajao i vrteo se u krug pored ograde. Iznenada su sa drugog kraja imanja dotrčala dva dobermana. Iskezili su zube, lajali i režali.
Dok su besno režali. Kit me je sklonio od ograde.
Naježila sam se. I to ne samo zbog pasa. Psi me uopšte nisu brinuli.
Ograda sa bodljikavom žicom i psi čuvari usred šume jesu delovali zastrašujuće, ali reci „američka vlada“ na istom natpisu sa „uljezi će biti ubijeni“ su me šokirale. Kit i ja ćemo uskoro postati uljezi.
„Je li ovo Škola?“, pitala sam, ali me Maks nije slušala. Bila je zaokupljena dobermanima.
„Banditu, Gomere, to sam ja!“, viknula je ona psima. „Prestanite. Smesta prestanite da lajete! Tišina!“
Neverovatno - režanje i lajanje se najpre utišalo, a onda i potpuno prestalo. Nakon toga je usledilo sumnjičavo njuškanje i, na kraju, radostan lavež, kada se činilo da su prepoznali Maks.
„Ne brinite“, rekla nam je. „Oni su moji prijatelji. Laju mnogo opasnije nego što ujedaju.“ Iscerila se.
„Možemo li negde da se prebacimo preko ograde?“, pitala sam Kita.
Zaustio je nešto da kaže, ali ga je Maks prekinula.
„Freni!“, povukla me je za ruku. „Nešto nije u redu sa Banditom i Gomerom. Nešto im stvarno fali! Molim te, dođi da ih pogledaš.
Približila sam se, i odmah videla šta im je. Njihova crna dlaka se nije sijala. Isticala su im se rebra.
„Oni su strašno gladni“, rekla sam Maks.
Nisam se precizno izrazila. Psi su patili od pothranjenosti. Neki bezdušni gad ih je izgladnjivao.
Kit se vratio iz obilaska ograde.
„Ograda nigde nije prekinuta, niti se može preskočiti“, rekao je. „Možda treba da pogledam na drugoj strani.“
„Mislim da bih mogla da vas prenesem preko“, kazala je Maks. Bila je to tako neočekivana izjava da sam se skoro nasmejala.
„Znam da to mogu. Snažnija sam nego što izgleda“, navaljivala je. Bila je ozbiljna.
„Nema šanse“, rekao joj je Kit. Bio je u pravu. Nema šanse da devojčica od četrdeset kilograma podigne odraslog čoveka dva puta težeg od sebe.
„Da, mogu.“ Maks nije odustajala. „Ne znate šta pričate. Znam šta mogu“
Slušala sam Maks i ponovo razmislila o tome. Nisam uzela u obzir faktor stresa. Stres stvara adrenalin. A osim toga, ko je mogao da zna koliko je Maks stvarno snažna?
„Pustite me da prvo probam da podignem tebe“, rekla mi je.
„Mislim da ti to ne bi bilo baš najpametnije, Maks.“
Ona je slegnula ramenima.
„Dobro, onda idem sama.“
Uhvatila sam se za žičanu ogradu, popela se jedan metar uvis i tu stala. Onda me je Maks uhvatila svojim snažnim nogama oko struka. Stvarno je bila snažna. Bože, ovo je bilo neverovatno!
Dok me je držala otpozadi, imala sam utisak kao da su njena krila bila moja. Snažno je zalepršala i poletele smo. Podigle smo se u vazduh i počele da se penjemo uvis.
Osećala sam kako oko mene huji vetar. U ovim brdima je bilo hladno. Na trenutak sam zaboravila na sve, jer sam se usredsredila na letenje. Na trenutak sam mogla da zamislim da i ja imam krila.
Podigle smo se visoko. Zadržale smo se sekund-dva u vazduhu, i poletele.
Nismo mnogo letele, ali - blagi bože, neverovatno - stvarno sam letela.


76



Maks me je spustila sa druge strane ograde. Zurila sam u groteskne i depresivne redove bodljikave žice. Uhvatila sam se za ogradu i čekala da mi se srce smiri. Pogledala sam oko sebe, ali je Maks već bila otišla.
Već je bila na drugoj strani ograde. Pokušavala je da podigne Kita. Njene noge su ga jedva obuhvatile. Zadihala se. Izgledalo je da neće uspeti da ga podigne, ali isto tako nisam verovala ni da će podići mene, a ona je to ipak uradila.
Nisam mogla ni da pretpostavim šta je sve mogla. Krila su joj udarala po vazduhu, ali je izgledalo da neće biti u stanju da digne Kita i prebaci ga preko ograde.
„Maks, molim te, stani. Suviše je težak za tebe“, kazala sam. „Povredićeš se.“
„Ne, nije mnogo težak. Ja sam izuzetno snažna. Ne možeš ni da zamisliš koliko, Freni. Napravljena sam da budem takva.“
Sa moje strane ograde ona dva psa su počela da mi se približavaju. U stvari su bili malo bliže nego što sam želela da budu. Ženka je poskakivala od napetosti. Mužjak, koji je imao sitne oči koje su izgledale kao da su na ulju, na nekih metar od mene spustio se na zemlju.
Iz grla mu je dopirale preteče rezanje. Iskezio je zube.
„Stani“, rekla sam mu. „Polako.“ Znala sam kako treba postupati sa psima koji su se kezili i režali.
Pogled mi je skrenuo prema Maks i Kitu koji su još uvek balansirali na žicanoj ogradi. Maks se na kraju odmakla od njega, a on je ostao da se drži za žicu i proba da se sam prebaci na drugu stranu. Na kraju je ipak morao da se vrati nazad, na zemlju, neobavljena posla.
„Dobar pokušaj, lutkice“, doviknula sam Maks. Ali, videla sam da je iznervirana. Nije volela da gubi. Možda su je napravili i da ne gubi?
Maks je odjednom preletela preko žice i pridružila mi se. Rekla je dobermanima „mesto“ i „dobre kuće“. Prema njima se ponašala prijateljski ali strogo, i pitala sam se da je li to imalo neke veze sa njenim begom.
Onda je krenula na sever.
Skoro da sam morala da trčim da bih je pratila. Oko uskog puta šuma je počela da se zgušnjava.
Jedan zid od jela nastavljao se na brezov cestar, koji je ustupio prostor šibljaku od jasika čije je lišće svetlucalo kao zavesa od staklenih perli. Srce mi je udaralo kao ludo i u ušima mi je dobovalo. Vijugavi put je iznenada izašao na jednu suncem obasjanu zaravan.
Ispred nas se protezalo nešto što je podsećalo na moderan planinarski dom ili banjsko lečilište. Na kamenoj fasadi zgrade nalazilo se bezbroj prozora. Pored ulaza nazlazili su se beli stubovi, a gusta vinjaga joj je prekrivala fasadu i širila se na dotrajali krov.
Pogledala sam u Maks. Zenice su joj se suzile. Ličile su na glavu najsitnije čiode. Gledala je napred. Setila sam se da ptice, kada ih maltretiraju, reaguju skupljanjem ženica.
„Šta je ovo?“, pitala sam je.
„To je Centralna laboratorija za pravljenje mutanata u Koloradu“, odgovorila je. „Škola za genetička istraživanja. Ja tu živim.“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:53 am




77



Iz čudne, sablasne zgrade u kojoj su držali Maks nije dopirao nikakav zvuk i samo je bog znao šta joj se tu događalo.
Nije bilo ni stražara ni parkiranih kola i kamiona. Nije bilo opasnosti.
Bar ne očigledne.
„Suviše je tiho“, rekla je Maks šapatom. „Trebalo bi da su tu negde stražari. Čudi me da ih nismo videli iz šume.“
„Šta to znači, Maks?“
„Ne znam. Ovo se nikada ranije nije dogodilo.“ Prešle smo preko čistine držeći se ivice šume. Brzo smo stigli do zgrade, a onda se uz njen kameni zid privukli leđima do jednih vrata koja su se nalazila na sredini njene istočne strane. Kroz prozore se nije videlo kretanje senki. Izgleda da u zgradi nije bilo nikoga.
Malo sam se ohrabrila. Udahnula sam duboko, a onda pružila ruku i uhvatila se za metalnu kvaku na vratima. Ona su se lako otvorila. Ušli smo u tu čudnu zgradu, a njena teška vrata su se za nama zatvorila.
Zapahnuo me je snažan miris truleži. Znala sam šta je zaudaralo i namrštila se.
„Nešto je mrtvo“, kazala je Maks.
Bila je u pravu. Nešto je bez sumnje bilo mrtvo. Nešto se raspadalo u zgradi i užasno je smrdelo. Rukama smo pokrile nos i usta. Nastavile smo napred.
Maks je rekla: „Mora da ne radi ventilacija.“ Izgleda da se nije mnogo obazirala na miris smrti.
Preletela sam pogledom preko sobe u potrazi za sigurnosnim kamerama. Bila sam sigurna da su tu negde, ali ih nisam videla. Da li nas je sada neko posmatrao?
Pretpostavljala sam da se mala prostorija u kojoj smo se trenutno nalazile koristila za dekontaminaciju. Svetložute bolničke uniforme stajale su naslagane na jednoj velikoj kanti za đubre koja se nalazila pored vrata. Na kukama na zidu visili su beli mantili. Ovde je neko radio. Naučnici, ako su se mogli nazvati tim imenom. Lekari. Istraživači. Obavljali su neku vrstu zabranjenih eksperimenata.
Tu se nalazio jedan otvoren metalni orman pun čistih uniformi, a pored plakara stajale su police na kojima su bile poredane cipele sa gumenim donom. Plakari su bili ispražnjeni.
Bože, gde smo mi to došli? Kakvo je ovo mesto?
Maks je pokazala prema jednim vratima koja su vodila u neku prostoriju i klimnula glavom, dajući mi do znanja da je pratim. Ova zgrada me je podsećala na neki nacistički koncentracioni logor. Ovde su uspavljivali ljude. Eksperimentisali su na ljudskim bićima.
Išli smo glavnini hodnikom. Maksine baletanke bile su tihe, ali su zato moje cipele škripale. Na tavanici iznad nas treptala je jedna dugačka neonka. Na podu glavnog hodnika kojim smo išli nalazio se bež linoleum. U ovaj hodnik su se sa svih strana ulivali bočni hodnici.
Stigli smo do jednog platoa površine petnaestak kvadrata. Bila je to neka kancelarija. Gde li smo sada? „Maks? Šta je ovo?“
„Samo kancelarije. Za administraciju. Ništa posebno. Veoma dosadno.“
„Šta se ovde radi?“
Slegnula je ramenima.
„Nešto dosadno. Neki posao.“
Kakvi god da su se uređaji nalazili u ovom delu zgrade, bili su odavno odneseni. Nije bilo lamperije, kamina, pa čak ni gipsanih ukrasa - ostale su samo drvene pregrade koje su delile prostoriju. Na radnim stolovima od tamnosivog čelika stajali su kompjuteri. Pogled mi je privukla jedna džezva za kafu koja je stajala na ormariću za poslovnu dokumentaciju. Bila je okrnjena, a na njenom dnu se nalazio gust soc.
Sa stola sam podigla jednu solju. Na njoj je pisalo 0-Bijeva kafa. Plutajući plavičasti krug buđi govorio je da ona ovde stoji najmanje nekoliko dana. Gde je O.B? Ko je O.B?
I šta se to raspada u zgradi? Šta se dogodilo sa tom takozvanom Školom? Šta se radilo na ovom odvratnom mestu?
Pogledala sam u Maks, ali ona je već krenula dalje. Bila je u svom domu, slatkom domu. Očigledno je ovaj užas i ludilo smatrala normalnim. Bilo je tako tiho da je i disanje zvučalo glasno. Zadržala sam vazduh i na trenutak oslušnula. Imala sam užasan osećaj da će, kada se budem okrenula, neko iskočiti iz neke susedne prostorije. Ali nije.
Maks je otvorila sledeća vrata. Začulo se tiho klik. Da li su nas to fotografisali? Srce mi je lupalo kao ludo. Osećala sam se umornom. Stvari su se komplikovale. Gde li je Kit? Da li je dobro?
„Ovde ja radim“, rekla je Maks. „Obično je puno doktora.“


78



Ušli smo u jednu prostonju dugačku dvadesetak a široku desetak metara, koja je podsećala na pećinu. Preletela sam pogledom po njoj. Bila j to jedna klasična, ali vrhunski opremljena laboratorija. Ko ju je osnovao? Ko je ovo fmansirao?
U njoj je bilo desetak radnih mesta. Svuda po stolovima i radnim putovima stajala su razbacana mikroskopska stakalca. Na policama su se nalazili skupi mikroskopi.
Primetila sam jednu analitičku vagu , nekoliko hidrometara. Tu su bili i laserski spektrofotometri, Petrijeve šolje, brze centrifuge. Na opremi se, očigledno, nije štedelo.
Maks je s ponosom rekla: „Ovo je moje radno mesto, Freni. Dođ, da ga vidiš. Naučena sam da budem od koristi. Bila sam dobar radnik.
„Sigurna sam da jesi, mila.“
Maks se popela na visoku metalnu stolicu , sela, sva važna. Njeno radno mesto. Uključila je jednu fluorescentnu sijalicu. Na stolu se nalazio mali znak na kome je pisalo: „ZVONČICA JE STVARNA.“
Pokazala mi je kako je koristila staklenu pipetu za prebacivanje kapi DNK koktela iz jedne posude sa više udubljenja na Petrijeve šolje.
„Ovde smo kuvali hromozome“, objasnila mi je.
Nisam znala kako se zove ta hromirana posuda koju mi je pokazivala, ali je ona bila vrhunski dizajnirana. Pre nego što sam stigla da je pitam, Maks je sišla sa stolice.
„Idemo“, rekla je. „Ima još mnogo toga da se vidi.“ Krenula sam za njom.
„Idem za tobom.“ „Znam to. Imam jako dobar sluh.“
„Primetila sam. Ko je Zvončica?“
Maks se okrenula prema meni. Izgledala je utučeno.
„Niko. Mrtva je.“ Zvončića, razmišljala sam. Da li su Maks tako zvali u Školi? Mislila sam da jesu i da se to njoj nije sviđalo. U laboratoriji su je sigurno zvali Zvončica.
Prošli smo kroz jednu manju sobu punu čeličnih komora za zamrzavanje. Šta li su ovde zamrzavali? U susednoj, još manjoj prostoriji, nalazilo se šest aparata za analizu krvi.
Ljudi koji su ovde radili nisu koristili izanđalu fakultetsku opremu. Odlično su ih finansirali. Ali, ko? Šta su radili?
„Miševi“, kazala je Maks, pokazavši prema jednoj zatvorenoj sobi. „Ovo je Miki Maus soba. Užasna je. Zapuši nos, Freni. Ozbiljno ti kažem. Upozorila sam te.“
Izgledalo je da je miris smrti dolazio odatle. Pokušala sam da zadržim dah, ali mi ni to nije mnogo pomoglo. Mislila sam da ću povratiti. Bljak.
Provirila sam kroz prozor na vratima i videla bezbroj metalnih stalaka sa desetak polica na kojima je stajalo po isto toliko plastičnih kaveza. Koliko sam uspela da vidim, u njima se nalazilo više hiljada miševa izvrnutih u piljevini.
Miki Maus soba je bila užas - nešto najstrašnije što sam videla u životu. Maks se zajapurila. Izgledalo je kao da nije bila svesna mog prisustva. Pričala je sama sa sobom, nešto nerazumljivo.
Jedino što sam uspela da dešifrujem bilo je gadovi i uspavati.
Ušli smo u sobu sa miševima. Odmah sam primetila da oni nisu bili obične laboratorijske životinje. Iz ružnih ožiljaka na njihovoj koži izbijale su kvrge mesa. Neki od njih su imali prekobrojne udove i čudne izrasline po telu.
Miševi su toliko genetski slični ljudima da je to pomalo zastrašujuće.
Imaju osamdeset pet procenata gena identičnih čovečjim, što ih čini idealnim laboratorijskim životinjama. Zato na njih možemo da prenesemo bolesti ljudi - rak, srčana oboljenja, mišićnu distrofiju. Iz njihovih reakcija na te bolesti učimo kako da iste lečimo kod ljudi.
Volim životinje, ali isto tako imam i koristi od ispitivanja koja se obavljaju na njima. Mogu strasno da branim oba suprotstavljena stava u pogledu njihovog korišćenja u eksperimentalne svrhe. Ali protivim se surovosti. Za koju god opciju da se zalažete, o životinjama morate da brinete.
Počela sam da skidam kaveze, jedan po jedan, i da ih tresem.
„Ovde nema hrane. Sve ove životinje su mrtve. Gadovi“, prošaputala sam.
„Uspavane“, rekla je Maks. U očima su joj se pojavile suze.
Zanimljivo - ova prelepa devojčica plakala je nad sudbinom mrtvih miševa.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:53 am





79



Maks je mrzela što je plakala, jer nije volela da pokazuje slabosti. Ne bi dozvolila sebi da to uradi pred Freni, ali poludela je od straha. Uplašila se sopstvenih misli, ali je bes koji ju je obuzeo bio gori. Nikome ne bi trebalo da bude dopušteno da radi ovakve stvari.
Čula su joj sada bila izuzetno budna. Vid, sluh, miris, dodir. Isto ovako se osećala i kada je bežala iz Škole. Do tada nije ni znala koliko su joj čula izoštrena.
Nos joj je osećao mirise pregorele kafe, različitih hemikalija, zagrejanog metala i mesa koje je trulilo.
To joj se uopšte nije sviđalo. Kako su Tomas Harding i ostali kreteni mogli da urade ovako nešto? Da li su to uradili zato što je pobegla? Da li je ona bila uzrok ovih smrti? Molim te, molim te - samo da sve ovo nije bilo zbog nje.
Druga kazaljka sata koji je visio iznad komora za zamrzavanje je stala i to ju je nateralo da pomisli da je vreme možda umrlo.
Krenula je dalje. Ušla je u njoj dobro poznatu glavnu kontrolnu sobu i u glavi su joj blesnuli kratki blicevi sećanja. Sećanja na čika Tomasa i njegovu veliku šaku koja je zaštitnički stajala na njenoj glavi. Voleo je da je podseća na to da je „u srcu naučnik“. Voleo je svoju malu Zvončicu, ili joj je bar uvek tako govorio. Bila je tako pametna devojčica. Dragoceno malo Zvonce.
Lažovčina, pomislila je ona. Ubica. Gad - životna forma prostija od amebe.
Poželela je da se sklupča i dobro isplače. Gde su svi? Čika Tomas i ostali? Da li se kriju od nje? Da li ih posmatraju? Voleli su da posmatraju, a onda iskoče i uhvate vas kad ste se najmanje nadali.
Ona je ovde živela kao u oficirskoj školi. Dani su joj bili organizovani i kontrolisani. Učila je, radila, podvrgavala se testiranjima, vežbala i gledala TV. Nikada nije dobijala ljubav, nisu je hrabrili niti su činili bilo šta da bi joj udovoljili. Bila je jedan od njihovih laboratorijskih uzoraka, ali pošto je dovoljno pametna mogla je da bude i od neke koristi. A Maks je negde duboko u sebi znala da nije uzorak.
Hodnik se iza glavne kontrolne sobe račvao. Maks je skrenula desno. Znala je put. Znala je svaki centimetar ovog mesta. Mogla je da se kreće po njemu vezanih očiju.
Dvadeset koraka, deset, pet. Spremi se. I na kraju je došla do teških metalnih vrata porodilišta. Iza leđa joj je dopro neki zvuk i zadržala je dah. Kroz glavu joj je proletelo hiljadu misli. Zaista je čula korake. Neko je trčao, i to brzo! Približavalo joj se nekoliko osoba, ubrzanim korakom.
Okrenula se prema Freni, uplašeno. Spremila se na najgore. A onda se osmehnula. Bili su to samo Kit i Pip. Kakvo olakšanje. Ponovo je mogla da diše. Osećala je da bi trebalo da budu na okupu šta god da ih je čekalo.
„Malo niže smo našli rupu u ogradi“, rekao je Kit zadihano. Maks nije znala šta da misli. Sada joj to uopšte nije bilo važno.
„Kite, Freni“, rekla je. „Pogledajte ovo. Veoma je važno. Molim vas. Zbog ovog sam se vratila.“
Maks je otvorila vrata vrtića i vrisnula.


80



Odskočila sam.
Ono što sam videla unutra nateralo je i mene da vrisnem, ali i da istovremeno zahvalim bogu.
Unutra su se u kavezima nalazila četiri deteta u prljavoj ćebadi. Dečica su bila živa i sva su imala krila.
„Pitere, Ik, Vendi!“, vrisnula je Maks potrčavši prema njima. „Oze!“
„0, jadni Pite. Vendi!“, vrisnula je otvarajući vrata kaveza u kome su se nalazile dve bebe. Piter i Vendi, koji su ležali ispreplitani u daljem uglu kaveza, zatreptali su pod iznenadnom navalom svetla.
„Dođite“, pozvala ih je nežno Maks. „Dođite kod Maks.“ Zvukovi koje su ispuštali bili su jedva čujni, ali prijatni i podsećali su na ptičji poj.
Maks je otišla do sledećeg kaveza i otvorila ga. Jedan dečačić je krenuo da puzi prema njoj i izašao je iz tog užasnog kaveza.
„Ik!“, rekla je ona. „Ikare!“
„Dovela sam pomoć“, rekla mu je.
„Gde je Metju?“, pitao je on.
„Ne znam. Nećemo sada o tome. Kako si ti? Jesi li dobro?“
„Superiška“, rekao je Ik. Onda se nasmešio. Neverovatno.
Ono dvoje dece borilo se da što pre stigne do Maks. Došavši do nje, zagrlili su je. Pozdravljali su je šapatom i pijukanjem. A onda su sva deca-ptice zaplakala od sreće.
Plakala su uglas.
Drhtala sam kao prut dok sam pomagala Maks da ih izvadi iz kaveza. Deca su bila tako lepa. izuzetna. Osećala sam se kao da sam neočekivano naišla na neprocenjivo blago. Svako od njih je bio pravo čudo.
Kontrolisala sam svoje nerve i iznenađenost da bih mogla da procenim u kakvom su stanju; bila su pothranjena i dehidrirana, ali ništa više od toga. To nije bilo tako strašno, ali bi ubrzo postalo da ih nismo našli. Otrčala sam do lavaboa i dala im malo vode - bili su ostavljeni da umru, kao i ostali. Četvoro orelepe dece, ostavljene da umru u kavezima.
Pogled mi se zaustavio na jednom dečaku koji je izgledao kao da ima oko sedam godina. Bio je snažne građe, naročito u gornjem delu tela. Krila su mu bila pokrivena tamnobraon perjem koje mu je raslo i po vratu i po ramenima, i na glavi se mešalo sa kestenjastom kosom.
Koža mu je bila vlažna, a lice modro od plakanja. Ali, njegove krupne oči bile su bistre i izgledale su neustrašivo.
„Ja sam Ozimandijas“, rekao je on ratoborno isturivši bradu. „A ko ste vi? Jeste li naučnici? Odvratni doktori?“
„Ja sam Freni“, rekla sam, „a ovo je moj prijatelj, Kit. Došli smo ovde sa Maks.“
„Oni su prijatelji, Oze“, rekla je Maks. „Verovao ti to ili ne.“
„Zdravo, Oze. Ozimandijase.“ Kit je pružio ruku dečkiću i on se nakon kratkog oklevanja rukovao s njim.
Maks je gurnula napred devojčicu. Ona je bila anđelak rumenog lica od neke četiri godine, sa crnom kosom ošišanom na paž i bademastim očima. Imala je na sebi radnu haljinu bez rukava poput one koju je nosila i Maks kada sam je prvi put videla. Devojčica je pružila svoja krila prema meni. Krila su joj bila bela, sa plavičastim vrhovima. Predivna.
Perje na krilima je zazviždalo kao suknja od tafta oko nogu plesačice.
„Mama?“, rekla je ona tako srceparajućim glasom.
„Tako zove sve starije žene“, objasnila je Maks. „Nikada nije imala mamu, kao ni mi.“
Srce mi se steglo. Oči su mi se ponovo napunile suzama. Nikada ne bih mogla da objasnim ono što sam osetila u tom trenutku.
„Ona se zove Vendi. Ovo je Freni“, upoznala nas je Maks skoro zvanično.
Onda je Vendi progovorila tihim i piskavim glasom.
„Ovo je moj brat blizanac!“
Pokazala je prema svom bratu, Piteru, koji je bio skoro savršena kopija svoje sestre, još jedno remek-delo.
Iza njih je stajao jedan dečak Maksinih godina. Kosa mu je bila svetloplava i padala mu je na ramena. Bio je vitak i imao je dugačke ruke i noge.
Shvatila sam da su ova deca, iako su sva imala krila, pripadala različitoj lozi. Šta je to moglo da znači? Sigurno nešto važno, ali nisam znala šta.
Pružila sam ruku tom dečaku, a on je ciknuo kada sam ga dodirnula. Naravno da me se plašio. Kako je uopšte mogao nekome da veruje? Kako je bilo ko od njih mogao da nam veruje?
Tek kada mu je Maks rekla da nema čega da se boji, dečak koji se zvao Ikar dozvolio mi je da mu se približim.
„Nikada te ne bih povredila“, rekla sam mu.
„To sam već čuo od mnogih“, odgovorio je on. „Tako i oni pričaju. Lazovi!“
Ikar je sklonio svoju plavu kosu s lica i videla sam da su mu oči prekrivene nekom sivkastoplavom skramom. Pogledala sam u Maks i ona mi je rekla ono što sam već znala.
„Ikar je slep“,.rekla je ona.
„Da, ja sam neka greška“, kazao je dečak. „Svi smo greške.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu