Dok vetar duva

Strana 4 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:09 am

First topic message reminder :



Jedanaestogodišnja devojčica očajnički pokušava da pobegne iz tajne laboratorije za genetska istraživanja u Koloradu! Freni i Kit, agenti FBI-ja koji sprovode ličnu istragu, sprijateljiće se sa uplašenom devojčicom. Ovaj trio se nalazi u opasnosti da izgubi živote pokušavajući da otkrije zastrašujuću istinu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:54 am






81



Kit je ostavio Freni i Maks sa dečicom. Bilo je toliko toga što je morao da sazna o ovom mestu. Ušao je u jednu kancelariju u kojoj je radio neko od rukovodilaca. Tu je bio okačen natpis na kome je pisalo: Ništa ne podrazumevaj. Sve proveri.
„Taj sam“, promrmljao je on za sebe.
On se i dalje plašio za decu i Freni. Taj strah je u njemu rastao vrtoglavom brzinom. Osećao se kao da mu je poverena nova porodica, i kako bi trebalo da se pobrine za to da ona iz svega ovog izađe čitava. Tu odgovornost je shvatio veoma ozbiljno i ona ga je plašila više nego bilo šta drugo.
Bacio je pogled po kancelariji. U njoj nije bilo fotografija. Ni na jednom stolu nije bilo podsetmka. Na vidiku nije bilo nijedne stvari koja bi mogla da pomogne da se otkrije identitet njenog bivšeg vlasnika.
Čija je ovo kancelarija bila? Verovatno nekoga ko je u svemu ovome bio izuzetno važan. Soba je imala nekih sedam kvadrata i na jednom njenom zidu nalazio se prozor koji je gledao u laboratoriju. Pod joj je bio zastrt sivkastim itisonom. Radni sto je bio napravljen od hrastovine. Na zidu iznad stola nalazila se jedna tabla od plute.
Listovi papira koji su visili na njoj su ga naprosto omađijali. Gledao je netremice u neverovatnu kolekciju crteža na kojima se nalazilo nešto što mu je izgledalo kao teoretsko poboljšanje delova i organa ljudskog tela. Ovo je crtao neko ko je pravi umetnik, mislio je Kit. Stresao se. Autor ovih crteža želi da bude bog.
Uzeo je jedan koverat od manilske hartije. U njemu su se nalazili crteži ljudskih očiju drugačijih oblika sa njihovim kosim i bočnim presecima.
Ovo su bili crteži dostojni Da Vinčija, pomislio je Kit.
Tu se nalazila i čitava gomila crteža ljudske noge. Noga je bila prikazana u različitim položajima, od kojih su neki zahtevali savitljivost koja je Kitu izgledala nemoguća. Bio je tu i jedan crtež ruke sa ispruženim prstima. Preko njega se nalazio paus na kome je bila skicirana nova ruka.
Nova ruka? Bolja ljudska ruka? Da li to gledam?
Crtež na pausu je prikazivao duže mišiće i mnogo aerodinamičnije prste. Zaista je izgledao kao bolja verzija aktuelnog modela. Nije mu bilo drago da to prizna, ali stvarno je bilo uzbudljivo.
Izgledalo je kao da je neki izuzetno talentovani dizajner delova ljudskih tela skicirao svoj novi model za nastupajuću sezonu.
Toliko se udubio u analizu crteža da je umalo propustio da primeti svežanj ključeva koji su visili na jednoj metalnoj pribadači. Sve vreme mu je stajao pred nosem. Zgrabio ga je, skoro oborivši sa zida onu tablu od plute. Ključevi su bili pedantno obeleženi malim slovima.
Prvi ključ je bio ključ od fioke radnog stola. Kit ju je povukao tako jako da je ona izletela iz svog ležišta, a njen sadržaj se prosuo po podu.
Sagnuo se i počeo da pretura po tom đubretu - komadićima hartije, novčićima, markicama i olovkama - standardnom sadržaju radnih stolova. Tu je bio i jedan perorez. Stavio ga je u džep. Možda će mu zatrebati.
Drugi ključ je otvarao jedan dugi metalni orman koji se nalazio pored table od plute. U jednom njegovom mračnom uglu stajale su zapečaćene boce od četvrt galona.
Uzeo je prvu od njih koja je bila obeležena sa „STAROST l“ i podigao je prema svetlosti.
U tamnoj tečnosti plutalo je desetak embriona veličine klikera.
Kit je pomislio da će povratiti. Usred nečije luksuzne kancelarije. Okrenuo se i duboko udahnuo. Malo se smirio. Ponovo je pogledao u embrione.
Ljudski su, pomislio je. Mrtve bebe drže u ormanu? Prokleti bili!
Nekako je skupio snage da prostudira glave embriona i njihove majušne prstiće na rakama i nogama koji su se klatili u tečnosti. Nemi i mrtvi. I u njegovom želucu se poprilično klatilo.
Ponovo je zavukao ruku u orman i izvadio iz njega drugu veliku bocu. Držao ju je pažljivo obema rukama. Ona je bila obeležena sa „STAROST 2“. U njoj se nalazila druga kolekcija embriona koji su ličili na prvu. „STAROST 3“ i „STAROST 4“ bile su identične prvim dvema bocama.
Orman je bio prepun staklenih boca sa embrionima koji su ličili jedni na druge.
Uzeo je treći ključ i gurnuo ga u bravu ormana za dokumentaciju koji je stajao sa leve strane stola. Brava je škljocnula. Kit je otvorio njenu prvu fioku.
U njoj su se nalazile fascikle poredane po abecednom redu - obični dopisi i skice nekog rukopisa.
U srednjoj fioci su se nalazili medicinski časopisi iz osamdesetih godina i isečci iz nemačkog Špigla i londonskog Tajmsa.
U zadnjem delu najniže fioke pronašao je sveske pune formula i neke stručne podatke. Oni su bili nerazumljivi, ali izgledalo je da su važni. Odlučio je da ponese nekoliko manjih svezaka.
Dok ih je prelistavao osećao je kako ga podilaze žmarci. Ovde je bilo jako tiho. Zašto je laboratorija iznenada napuštena? Zašto su deca-ptice ostavljena?
Oni embrioni u bocama su izgledali odavno mrtvi. Neke od crteža su upljuvale muve. Svaki rukopis je imao komentar. Bio je tako izobeležavan i isprecrtavan da je izgledalo kao da je njegov autor počeo da radi na njemu pa prestao, pa onda ponovo krenuo da piše, da bi na kraju konačno odustao od toga.
A kakve je ovo veze imalo sa Maks i ono četvoro dece? Sa ono četvoro dece koju su pronašli kako leže u svom izmetu, u kavezima, i gladuju. Sa onima koji su verovatno uspavljivani?
Kit je čuo neki zvuk iza sebe i okrenuo se. Bila je to Freni. Želeo je da joj sve kaže u jednoj reči.
„Dođi da vidiš ovo. Reci mi šta misliš.“


82



„Zaprepašćuje me njihova arogantnost. To su nezamislive stvari“, rekla sam ljutilo. Oči su mi žudno upijale komplikovane crteže koji su visili na zidovima.
Kit je istresao sadržaj jedne kutije sa dokumentima na pod. Podigao je nekoliko listova papira da bi mi pokazao šta je pronašao.
„Ova kutija je puna slika i dijagrama krila. Raznih vrsta krila. Oni su ih ovde smišljali. Zamisli ti to.“
„Pre bi se reklo da su ih prepravljali“, odgovorila sam prelistavajući gomilu fantastičnih crteža. „Onaj ko je ovo crtao igrao se boga, Kite.“
„To je ona grupa iz Bostona i Kembridža - naučnici sa Univerziteta MIT koji su se odmetnuli. Oni su pisali svoje zakone. Uvek su to radili. Entoni Pizer misli da je iznad svih nas i da za njega ne važe postojeći zakoni. Vidi ovo.“
Pokazao je Freni pola tuceta poruka saradnicima. Na dnu svake stranice nalazilo se rukom napisano E. P. Entoni Pizer.
Pokušavala sam da dokučim ko bi od ljudi koje poznajem u ovom kraju mogao da bude dr Pizer. Niko mi nije padao na pamet, a poznavala sam većinu doktora medicine u ovom regionu. Dejvid ih je znao sve. Da se dr Pizer nije možda krio? Da li je ovo bio njegov kabinet? Je li on taj tajanstveni dizajner?
Kit je seo za kompjuter. Pritisnuo je nekoliko tastera i na ekranu se pojavio sadržaj memorije računara.
„Otvorio sam nekoliko fajlova. Kompjuter mi nije tražio lozinku. Ulazna vrata su otvorena. Zašto? Ključevi arhive vise na oglasnoj tabli i... Zašto?
„Nemam pojma. Ni meni nije jasno.”
Pogled mi se zaustavio na jednoj gomili svezaka koja je ležala na podu. Ove skice napravio pravi majstor crtanja. Crteži su bili anatomski tačni, ali su predstavljali i prava umetnička dela. Da li je Entoni Pizer stvarno radio u ovoj sobi. Sumnjala sam u to.
Sa gomile ispred sebe podigla sam jedan crtež. Na njemu je bio predstavljen neki dečak, odojče, sa srcem koje je izlazilo iz njegovog grudnog koša sa — jednim ogromnim srcem. Pažljivo sam ga prostudirala. Crtež je pokazivao zašto je bilo teško dizajnirati tkiva. Niko nije znao kako da zaustavi rast ćelija.
Ali I kad0 bi taj krupni problem bio rešen, bilo je potrebno još mnogo rada da bi se od uzgoja organa na laboratorijskim životinjama došlo do toga da detetu izrastu krila. A Maks nije imala samo krila. Ceo njen kardiopulmonalni sistem je bio ptičji, što me je dovelo do zaključka da je ona nastala iz jednog komada.
Misli su mi letele kroz glavu brzinom od milion milja na sat. Činilo mi se kao da ću svakog časa poludeti. Ceo svet se okrenuo naglavačke. Neko je doveo u pitanje sve u šta smo verovali i šta smo pohvatah kao apsolutnu datost.
Ništa ne podrazumevaj. Sve proveri. O tome se radilo, zar ne. Evolucija po čovekovoj želji.
Razmatrala sam različite mogućnosti na koje se ranije nisam ni usuđivala da pomislim. Jedno dete sa krilima moglo je biti greška, ah sada kada sam ih videla četvoro, zaista sam morala da pomislim da je neko nameravao da stvori novu vrstu živih bića. I, zaboga, ili protiv njega, neko je to i uradio. Nekome je ovde pošlo za rukom da se igra boga.
Šta li su to stvorili?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:54 am







83



Kit je nastavio da kuca po tastaturi kao lud. Kao većina njegovih mlađih kolega u Birou, bio je dobar u tome. Voleo je kompjutere i znao je sve o njima. Otvorio je Netskejp program.
Pojavili su se svi sajtovi koje je prethodni korisnik kompjutera posetio tokom poslednjih nekoliko meseci. Kit je brzo preleteo pogledom preko tog spiska. Nešto slično je radio i pre nego što je otišao iz Bostona.
Usredsredio se na www.ncbi.nbm.nh.gov. To je bila Genska banka -vladina banka podataka o svim poznatim genskim sekvencama.
Pogledao je ključne reči ispisane crvenim slovima, koje je koristio prethodni korisnik. Bilo ih je nekoliko. Otišao je na „taksonomiju“. Pod „taksonomijom“ je kliknuo na „stablo“, a zatim na „ptice“.
Prethodni korisnik je pretraživao Apodidae (čope), Laridae (galebove), Columbidae (golubove) i Hirundidae (laste).
Stvari su se komplikovale.
Kit je izašao sa tog sajta i vratio se na početak. Onda je otišao na sajt laboratorije Kold Spring Harbor. Otvorio je nekoliko ponuđenih opcija, a onda je probao sa DSHL publikacijama - Istraživanja genoma.
Otišao je u septembar 1997. i ponovo se zamislio. Prethodni korisnik je „pregledao“ časopis o dvostruko mišićavim belgijskim plavim i pjemonteskim kravama.
Kravama? Prestao je da kuca i zamislio se nad tim.
„Freni. Dođi ovamo na čas“, rekao je Kit ne skidajući pogled s ekrana.
Pokazao joj je šta je radio, a onda i poslednji članak koji je otvorio.
„Zašto li je neko odavde proveravao krave? Šta misliš?“
„Neki...“, rekla je Freni. Pročitala je ostatak članka, a zatim ponovo preletela pogledom preko njegovih najvažnijih delova. Promislila je o onom što je upravo pročitala, „...gad“, rekla je najzad. „Mislim da shvatam zašto. Izneću ti jednu neverovatnu teoriju.“
Kit je klimnuo glavom i saslušao je.
„Članak govori o jednom mutiranom kravljem genu. Studija je započeta pre dvanaest godina. Nekome je uspelo da dobije dupliranu muskulaturu grudnog koša kod tih krava. Sad slušaj moju teoriju, Kite - mislim da su, posluživši se iskustvima ljudi kojima je to pošlo za rukom, postigli to da mišići Maksinog grudnog koša budu dovoljno veliki da mogu da nose njenu težinu. Tako su napravili jedan deo nje.“


84



Još nekoliko minuta smo pretraživali fajlove u tom kompjutera, ali nismo našli ništa zanimljivo. Onda smo Kit i ja nastavili sa obilaskom škole. Nemoral i arogancija naučnika koji su ovde radili bili su u suprotnosti sa svime u šta sam verovala. Imala sam želju da nađem nekoga od „njih“ i zadavim ga golim rukama.
Gledala sam u metalnu pločicu na vratima sobe ispred nas na kojoj je pisalo: SAMO ZA OVLAŠĆENO OSOBLJE. Kit ih je, naravno, razvalio. „Autorizacija prihvaćena“, rekla sam ja.
U sobi i hodniku ispred nje istog trenutka su se aktivirali alarmi. Ušli smo unutra. Zapahnuo nas je miris ustajalog ljudskog izmeta i mokraće. U mračnoj atmosferi sobe videli su se samo treperavi kursori na monitorima. Pronašla sam prekidač i uključila svetio.
U svojoj veterinarskoj praksi susretala sam se sa nekim stvarno ružnim tvarima: zlostavljanim, zanemarivanim, a ponekad i maltretiranim životinjama, ali nikada nisam videla ovakvu strahotu.
Nalazili smo se na nekoj vrsti odeljenja pedijatrijske intenzivne nege, Prostorija je bila puna aparata za održavanje života. U njoj se nalazilo i desetak krevetaca. Sve što se nalazilo unutra bilo je novo i skupo.
Lagano sam klimnula glavom. Neverovatno. Jedva sam se uzdržala da ne zaplačem. Pogledala sam u Kita. On je bio bled kao krpa.
U krevetima su ležala mrtva deca i deca na samrti. Gde god da sam pogledala, videla sam popuštanje srca, pluća i bubrega. Svi aparati su pištali i upozoravali na probleme. Prazne infuzione boce, zaustavljeni aparati za disanje i za dijalizu. Mali pacijenti su ležali u svojoj mokraći, izmetu i povraćenom sadržaju.
Na kraju sam vrisnula. Nisam mogla da se uzdržim. Kit me je zagrlio. Morala sam duboko da dišem da bih došla sebi.
„Moramo nekako da im pomognemo“, prošaputala sam. „Ne možemo ovako da ih ostavimo da umru. Ne mogu to.“
„Znam, znam“, prošaputao je. „Učinićemo sve što možemo. Freni.“
Soba je bila okrečena u svetložuto i imala je borduru na spoju plafona zidova ukrašenu junacima crtanih filmova koji su se jurili. To je čitavu sliku činilo još gorom - mnogo gorom. Na tabli pored frižidera bili su prikačeni dečji crteži, a po zidovima su visili žuti „smajliji“. Srce mi se cepalo Prikupila sam snagu i pogledala u najbliži krevetac. U njemu se jedna naga devojčica stara nekoliko meseci uvijala svojim savršenim ručicama. Devojčica uopšte nije imala lice.
Iz njenog malog trbuha virila je sonda preko koje je hranjena, ali je kesa na njenom drugom kraju bila prazna. Nežno sam joj stavila dlan na teme. Zelena linija na njenom EKG monitoru pokazala je da joj je srce brže zakucalo.
Osetila me je.
„Zdravo, malecka“, prošaputala sam. „Zdravo, medena.“
Otvorila sam frižider, a zatim i vrata ormarića. Zavukla sam ruku među zavoje, cevčice i špriceve, ali hrane nije bilo nigde.
Sva očajna pohitala sam do susednog kreveca. Muška beba u njemu je bila mrtva i raspadala se. Imala je glavu veliku kao odbojkaška lopta i mišiće deteta od četiri-pet godina.
„Jadničiću moj.“
Izvukla sam utikač njegovog monitora iz zida, iščupala mu kateter iz glave i pokrila ga ćebetom preko lica.
U trećem krevecu bilo je još jedno mrtvo dete, jednogodišnja beba čije je telo bilo sasvim normalno - ali joj je koža bila ispucala. Koža joj je rasla sporije od tela.
Kapci su joj bili izvrnuti, a izbuljene oči su beživotno zurile u mene. Mogu da mislim kakve je bolove imala pre nego što je umrla. U četvrtom krevecu su ležala dva sijamska blizanca stara oko godinu dana, međusobno spojena u predelu struka. Jedan je već bio mrtav, a pošto su im mnogi organi zajednički, uskoro je trebalo da umre i onaj drugi.
Spustila sam dlan na hladan obraz živog deteta i ono je otvorilo oči.
„Zdravo, bebo. Zdravo.“
Za živog blizanca ništa nisam mogla da uradim, niti bi bilo ko drugi to mogao bez lekova. Jecala sam idući od kreveca do kreveca.
Jedan kateter za dijalizu, koji je nekada bio na svom mestu, sada je visio iz kreveca u kome je ležalo neko sićušno stvorenje koje je ličilo na majmuna. Mališa je bio pothranjen, dehidriran i u komatoznom stanju.
Svuda oko mene bila su deformisana i neobična deca. Najveća tragedija bila je u tome što su ta deca nastala iz običnih oplođenih jajnih ćelija čoveka. Mogla su da budu sasvim normalna, ali su mutirala. U ovoj sobi su se neprekidno vršili eksperimenti na ljudima.
Kit je išao od kreveca do kreveca i otkačinjao kablove i katetere. To je bilo jedino što smo mogli da uradimo.
U laboratoriji se iznenada pojavila Maks. Plašila sam se da će joj pozliti. Želela sam da je zaštitim od ovoga, ali bilo je prekasno. Oči su joj bile tužne, ali znala je o čemu se radilo. „Uspavali su bebe“, prošaputala je. „Oni to rade sa deformisanima, sa gubitnicima. To stalno rade. Eto. sad znate.“
Oni! Ko god da su - strašno sam ih mrzela. Zgrčila sam šake u pesnice.
„Treba da izađemo odavde“, rekao je Kit. „Moraće ovamo da se vrate bar još jednom. Ne smeju da dozvole da se ovo otkrije.“
Pogledala sam u Kita.
„Ni da ostave žive svedoke.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:54 am





85



Maks, ona druga deca, Kit i ja smo trčali između jela igrajući se žmurke. Mi smo bili oni koji su morali da se kriju. „Oni“ će uskoro krenuti u potragu za nama. Bili smo očevici užasnih zločina.
Kakva ironija - planine i šuma su izgledali predivno. Između granja se probijala svetlost. Sojke i carići su cvrkutali. Lišće je šuštalo i lepršalo na blagom povetarcu koji je nosio miris borova. Ali osećali smo se užasno - :0> da smo krenuli na neočekivani izlet u Had. Saznali smo užasnu istinu - barem jedan njen deo.
Dečica su zviždala, a ja uopšte nisam mogla da shvatim zašto. Izgledalo je da ih Maks predvodi i zasad je to dobro radila.
Okrenula sam se Kitu.
„Zašto zvižde?“
On je zatresao glavom.
„Nemam pojma.“
Maks je vrisnula.
„Dolaze! Obezbeđenje! Lovci! Verujte mi. Brže, trčite! Bežite odavde! Trčite, svi!“
Zgrabila sam najbliže dete - Vendi - i ponela je uskom stazicom koja je vodila dublje u šumu.
Kit je uzeo za ruku Ikara, malog slepog dečaka koji je bio toliko uplašen da je bez reči krenuo sa njim. Kit je izvadio svoj crni strašni pištolj, ali je on na mene delovao umirujuće.
„Vendi, gledaj!“, pozvao je Piter svoju sestru. „Poledaj gore!“ Ukopao se u mestu, netremice gledajući u Maks koja je letela.
Koliko god puta da sam je videla u vazduhu, uvek sam bila opčinjena tim čudesnim, nezaboravnim prizorom. Znala sam kako se Piter osećao, ali nismo imali vremena za gledanje.
Viknula sam:
„Pitere! Dolazi ovamo! Smesta! Hajde!“
Uhvatila sam i njega za ruku. On se pripio uz mene. Vendi i Piter nisu bili mnogo teški, ali nisu bili ni laki.
Našla sam privremeni zaklon u žbunju. Oko nas su zapraštali meci. U debelom stablu drveta kraj nas otvorila se jedna cma rupa. Uzela sam dečicu u ruke, zateturala se i potrčala koliko su me noge nosile.
Kada sam pogledala preko ramena, Maks se obrušavala na jednog od ljudi koji su pucali na nas. On je na sebi imao braon-zeleno kamuflažno odelo, kakvo su u ovom kraju često nosili lovci. Maks je svom snagom udarila u njega. Sa nekih četiri-pet metara visine njenih četrdeset kilograma imalo je efekat kao da mu je na grudi pao sef.
Čula sam kako mu pucaju kosti. Čovek je zaurlao od bola. Nije mi ga bilo žao.
Ponovo je zavladala tišina, ali je ona bila skoro isto tako strašna kao taj urlik i jeka pucnjave. Koliko li ih je? Gde su?
Onda je Kit čučnuo i ispalio jedan metak iz svog poluautomatskog pištolja. Još jedan stražar je pao. Uhvatio se za rame.
Dobila sam nagon na povraćanje. Videla sam to. Svi smo videli.
Zemlja mi se odjednom izmakla ispod nogu. Začula se snažna eksplozija od koje se zatreslo svako drvo, žbun i tlo. Umalo nismo popadali na zemlju od detonacije i šoka.
Izgledalo je kao da se vazduh oko nas rascepio. Šuma je odjednom počela da pucketa od toplote, osetila sam miris dima i srce mi je zalupalo.
Vatra.
Dva jelena su kao raspomamljena protrčala pored nas. Ptice su prhnule u crne oblake. Šuma je odjednom oživela od uplašenih životinja I još uplašenijih ljudi.
„Škola!” vrisnula je Maks. „To sedogodilo u školi.”
„To je bila bomba” doviknuo mi je Kit. „Uklanjaju dokaze. Spaljuju zgradu. Beži! Beži! Ništa više ne možemo dauradimo.”
Skupili smo decu i nastavili dalje. Spuštajući se prema jednoj maloj dolini proklizavali smo, padali I ustajali.
Onda smo se s mukom popeli uz padinu susednog brda, a zatim se spustili niz njegovu suprotnu stranu.
Trčali smo sve dok snaga nije počela da nas izdaje, a onda smo uložili dodatni napor.
Petoro dece i dvoje odraslih - sedam svedoka.


86



Na kraju smo stali da se odmorimo sklonivši se u nekom stenju. Bili smo iscrpljeni, oči sun am bile iskolačene, usta otvorena I nismo mogli da pustimo ni glasa. Naša mala pobeda bila je tek jedan kratak predah. Bili smo brži od dva stražara, ali šta nas je još čekalo?
Prošlo je pet, pa deset minuta - za nama još uvek niko nije dolazio. Bar ne za sada.
Kit se spretno uzverao uz jedno visoko, razgranato drvo da bi osmotrio okolinu, a onda se isto tako spretno vratio nazad na zemlju. Bila sam zadivijena njegovom gipkošću. Nije prestajao da me iznenađuje.
„Za sada nas niko ne prati“, raportirao je. „Ali to ništa ne znači. Oni znaju da će naš silazak potrajati jer vodimo decu sa sobom.”
Maks se stvorila pored mene i potapšala me po ramenu.
„Trebalo bi da ih naučim da lete“, rekla je ona. „Neće im biti teško, Freni. Moram to da uradim. Tako će biti sigurniji.“
Uskoro je trebalo da se smrkne i ja sam se bojala za decu. Biće teško da se sa njima bezbedno spustimo po mraku. Do danas sam šumu uvek smatrala svojim ličnim skloništem, ali to sada više nije bio slučaj.
„Smrkava se“, rekla sam Maks. Nisam zelela da je plašim, ali sam senadala da će shvatiti šta sam time htela da kažem.
„Biće u redu“, odgovorila mi je. „Ima mesečine. Veruj mi. Imam instinkt za te stvari, a i mi bolje vidimo u mraku od vas.“
Maks me je opčinjavala. Pre samo nekoliko dana koprcala se u našoj mreži, a sada je preuzimala odgovornost za svoje male zadatke. Imala sam poverenje u njene procene i instinkte.
Osetila je da je vreme da ove ptiće izbaci iz gnezda. Verovatno je bila u pravu. To će biti očaravajući prizor.
Prvi let!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:55 am







87



Stajali smo se na jednoj ravnoj steni. Iznad nas je sijao mesec. Izgledao je sablasno, kao onaj luster na početku Fantoma u operi. Noć je bila predivna ali sablasna, zbog situacije u kojoj smo se nalazili.
„Evo kako ćete to da uradite“, rekla je Maks ostalima odlučnim glasom. „To počinje u glavi - pošaljite svoje misli izvan tela, a zatim pustite krila da rade svoj posao. Večeras će biti predivno. Letećemo pored meseca, kao E.T. Sećate li se scene iz tog filma?“
„Super!“, viknuo je Ikar. „Ja sam E.T! Ja sam heroj! Ja to znam!“
Ostala deca su zakolutala očima, ali mu niko ništa nije rekao. Deca su bila sjajna - podržavali su jedni druge. Imali su timski duh - ili, pre, duh jata. Pogledala sam u tu izbrazdanu stenu koja se uzdizala na nekih pet metara iznad zemlje. Bila je dovoljno visoka da utreniranom letaču dozvoli da se s nje podigne, ali je neko manje dete koje nije bilo vično letenju moglo ozbiljno da se povredi ako bi palo s nje. Malo sam se uplašila, ali sam verovala Maks.
„Gledajte me!“, rekla je ona ostaloj deci. „Radite isto što i ja.“
Zalepršala je krilima u mestu, a zatim se s jednim blagim naletom vetra samo pustila sa stene.
„Opa!“. uzviknula su ostala deca uglas. „Bravo, Maks! Uuuu! To je stvarno sjajno!“
Maks je na trenutak stajala u vazduhu ne pomerajući krila. Pogledala je dole da bi videla da li je svi gledaju. Naravno da su je gledali. Onda se podigla uvis.
Poletela je prema vrhovima krošnji. Sva sam se naježila. Noge su mi klecale. Ali ne bih to propustila ni za šta na svetu.
Postupala je pametno, ili instinktivno, i nije mnogo komplikovala. Nije bilo akrobacija ni razmetanja. Napravila je jedan elegantni kružni luping I vratila se kod ostalih.
„Ja to mogu“, razmetao se Piter isturivši bradu i grudi. „No problema! Nije to ništa.“
„Ja po ceo dan letim u snovima“, rekao je Ikar. Bili su tako slatki i dobri jedni prema drugima. Kako je iko mogao i da pomisli da ih povredi? „Bolje mene pustite prvog“, rekao je Oz proguravši se ispred blizanaca, koji su bili manji od njega.
„Ne, ja ću!“, navaljivao je Piter uporno.
„Dođi ovamo, Piter“, rekla je Maks strogo. „Sve vreme ću biti pored vas. Nemojte da se svađate, vi, svađalice male! Dolazite ovamo!“
„Ooo! Ona je luda“, rekao je Piter i ukrstio očima. „Na tri ćemo skočiti zajedno“, rekla im je Maks. „Ima li neko neki prigovor? Ako ima, neka ga zadrži za sebe.“
Stajala sam tik iza dece. Želela sam da i ja kažem: „Ja ću sledeća!“ I ja sam poželela da letim. Imala sam utisak da bih mogla.
Bio je pun mesec i sve se lepo videlo. Deca su se pustila sa stene. Svih petoro.
„Vidi ti ovo“, prošaputao je Kit, „O-o.“ Kit mi je nežno stegao prste.
Ostala sam bez daha. Bio je to Piter! Njegovi prvi pokreti su, razumljivo bili veoma nesigurni. Onda je krenuo da pada prema zemlji! „Hej... u pomoooć!“, razdrao se on.
Maks se ustremila ispod njega.
Spretno ga je uhvatila za donji deo grudnog koša i dečak je počeo da leprša krilima sve jače i jače.
„Guraj vazduh dole“, podsticala ga je Maks. „Sklanjaj taj prokleti vazduh s puta.“ Učila ga je šta da radi. „Opusti se, Piter. Nemoj se kočiti. Stvoren si za ovo!“
Piter se u tom trenutku ispravio. Maks mu je dala dovoljno samopouzdanja. Na trenutak se učinilo kao da pluta na vazduhu, a onda se podigao uvis. Ostalima je išlo dobro. Nebo je bilo plavičasto i ta boja je bila sjajna pozadina za njihovu letačku predstavu.
„O, bože, Freni“, rekao je Kit pored mene. „Niko nikada nije video ovako nešto. Čak ni oni uvrnuti naučnici.“
„Ne spominji mi ih sada, molim te!“
Nije bilo nikakvih problema. Deca su letela kao da su to do sada radila več godinama. Maks im je davala jednostavna uputstva kako da se podignu i da se obruše. Ponovo su počeli da zvižde, kao malopre, u šumi.
„Fi-ju. Fi-ju.“
Isprva mi nije bilo jasno zašto to rade, ali sam sada shvatila da je to bio način da Ikar vidi.
„Fi-ju.“
Deca su zajedno preletela preko jednog dubokog klanca. Pravila su osmicu u vazduhu. Bez daha sam ih posmatrala šta rade.
Maks je viknula: „Ovde sam, Ik.“
Ikar je zazviždao, a zatim rekao: „Osećam te. Osećam kako se krećeš kroz vazduh!“ Glas mu je odjeknuo kroz noć.
I mada je bilo suviše tamno da bih mogla da mu vidim lice, mogla sam da se kladim da se smejao kao lud.


88



Stavila sam dlanove oko usta i pozvala Maks:
„Vreme za sletanje, Maks! Odmah dolazite.“
Laknulo mi je kad sam videla da je mahnula krilima i dala stroga naređenja svojoj maloj eksadrili da sleti. Aterirali su zakloparavši stopalcima po zemlji cičeći od pravog detinjeg smeha i radosti.
Bilo mi je žao što sam im naređivala, jer sam znala da su ih stalno muštrali. Ali, morala sam. Još uvek nismo bili na sigurnom. Ni blizu toga. Ljudi sa puškama će uskoro doći, ako već nisu.
Sve sam ih zagrlila, a čak se i Pip oduševio. Ali, nije bilo vremena da se uživa u tom neverovatnom događaju.
Vazduh se brzo hladio, kao i uvek u planinama krajem leta. Kit nije želeo da pali vatru i, nažalost, bio je u pravu. Bilo je mnogo bezbednije, ali i hladnije, ne paliti je.
Našli smo jedno skrovito mesto u zavetrini između dve velike stene. Uklonili smo kamenje i grančice i pripremili sebi mesto za spavanje.
Skupili smo gomile lišća i granja da bi se njima pokrili tokom noći. Deca su se umotala u svoja krila i utoplila se.
„Sutra ćemo biti na jednom boljem mestu” rekla sam deci. „Možda u mojoj kući.“ A možda i ne.
„Obećavaš?“, pitao je Oz.
Želela sam da mu obećam palačinke sa slatkim sirupom oi onoliko mleka koliko može da popije. I pravi krevet bez rešetaka, i sreću do kraja života, ali nisam znala šta nas čeka ni u narednih dvadeset minuta.
„Na spavanje“, rekla sam im. Stavila sam ruku na Ozovu glavu. „Lepo spavaj, važi?“
Oz mi se cinično nasmešio, ali nisam mogla da mu zamerim. Izrekla sam želju, a ne obećanje.
Oz se pridružio ostaloj šćućurenoj dečici-pticama. Sva su bila izgrebana i modričava, a ja sam imala samo jedan zavoj. Nisam imala čak ni iscepano ćebe da ih pokrijem.
Ugrizla sam se za usne da bi sprečila njihovo drhtanje, kada je Maks počela da se moli bogu. Ostali su joj se pridružili I dodali nova imena na spisak onih koje je trebalo da blagoslovi. Ni jedno od njih mi nije bilo poznato – izuzev imena gospoše Biti – I nisam znala da li su pripadala životinjama ili ljudima, živima ili mrtvima. Bilo je toliko toga što o toj deci još uvek nisam znala. Ki naše dobre prijatelje.
Maks je rekla: „I, bože, blagoslovi Freni i Kita, naše dobre prijatelje. I bože, blagoslovi našeg malog Pipa, našeg četvoronožnog prijatelja.
Ko je naučio decu da se mole bogu usred onog „logora”? Gospođa Biti? Ili instinkti? Pitala sam se da li je bog slušao njihove molitve? Bog je toj izuzetnoj deci bio potreban. Bio je to složen filozofski problem, ali ga je bilo bolje prepustiti teolozima.
Kada su ostala deca zaspala, Maks je došla i sela pored mene i kita. Kit ju je po pedeseti put pitao za školu. Želeo je da zna ko su bili ljudi koji su tamo radili? Maks ih je još uvek zvala onima. Još uvek se plašila Škole. Godinama o njoj nije smela da progovori ni reč.
Kit je navaljivao na nju da mu priča.
„Uspavaće nas“, rekla je ona na kraju. „Oni se ne šale.“
„Otkud ti to znaš, Maks?“, pitala sam ja. Nadala sam se da će mi ispričati tu sablasnu priču, neku dr Frankenštajn verziju „videćeš šta će biti kada ti se tata vrati kući“.
„Oni ubijaju skitere u posudama.“ Pogledala je pravo u mene kada je to rekla. Njeno lice je postalo ozbiljno i iskreno. Prebledela je. „A imaju i posude za ubijanje svakog od nas.“
Zastao mi je dah. Znala sam sve o posudama za ubijanje. To su kontejneri sa ugljen monoksidom. Koriste se za ubijanje laboratorijskih miševa kada oni odsluže svoje u istraživačkim laboratorijama.
„Ali, ne bi uspavali dete kao što si ti“, rekla sam joj.
„Sigurno bi ga uspavali“, kazala je Maks. Oči su joj zasuzile. „One koje su upotrebili uvek uspavaju.“ Glas joj je bio jedva čujan, kao da je govorila za sebe.
„I Eva i Adam su uspavani... Mislim da su to isto uradili i sa mojim bratom Metjuom.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:55 am





89



Sedela sam naslonjena na jednu stenu i pokušavala da dam malo oduška svom besu. Ne psujem mnogo, ali sam mislila sranje, sranje, sranje. Kakav neverovatan dan. Shvatila sam da poslednjih nekoliko sati srce nije prestajalo da mi lupa. Bila sam slomljena i strahovito premorena. Znala sam da mi je san užasno potreban, ali ipak nisam mogla da sklopim oči. Moji kapci nisu radili kako treba. Pucala sam po svim šavovima.
Pored toga, pogodila me je i zaprepastila Maksina izjava da su decu poput nje redovno ubijali.
Rekla je: One koje su upotrebili uvek uspavaju. To je deo njihove standardne procedure.
Ali ko su bila deca sa imenima koja su zvučala tako proročanski? Zašto su ih iskoristili?
Kit je došao I seo pored mene. Izgledao je iscrpljeno I umorno, što se moglo I očekivati.
„Moram nešto da ti kažem”, rekao je šapatom. „Moram da budem otvoren.”
Nisam to očekivala. Bar ne ovog trenutka.
„Šta?” Zagledala sam se u njega. Srce mi se već malo steglo. U ovom trenutku mi nisu bile potrebne „ispovesti”, ali nije mogao da povuče ono što je rekao.
„Molim te , prestani da piljiš u mene”, rekao je.
„Ne piljim. Pričaj. Šta to imaš da mi kažeš? ”
Prekrstio je noge i okrenuo se prema meni. Razmišljao je, premišljao se, i najzad progovorio.
„Pre nekoliko godina u San Franasku su u svojoj spavaćoj sobi ubijeni jedan genetičar i devojka koja je s njim zivela. Ubistvo je bilo brutalno. Učinjeno je tako da izgleda kao da je motiv bio pljačka. Ali, kao što sam rekao, nije bilo tako. Taj genetičar“, nastavio je on, „doprineo je otkriću jednog 'gena-promotera'. Taj gen-promoter je verovatno korišćen u Školi.“
Znala sam da su geni-promoteri omogućavali da se genetski material prebacuje iz jednog orgamzma u drugi. Promoter funkcioniše kao ključ - otvara DNK bravu, ali nije univerzalni ključ za celu njenu spiral. Za svaku vrstu genske alteracije potreban je drugi gen-promoter.
„Ko ti je to rekao?“, pitala sam. „I zašto to nisi, mogao da mi kažeš pre nekoliko dana, Kite? Šta još kriješ od mene?“
„Polako, moram da idem redom“, rekao je.
Uzdahnula sam.
„Dobro, idi redom.“
„Nadam se da ćeš, kada budem završio, shvatiti.“
„Nadam se da hoću.“
„Taj genetičar, čovek po imenu Džejms Kim, poverio se jednom svom prijatelju na MIT-u da su on i jedna grupa probranih biologa obavljali nedozvoljene, ali izuzetno profitabilne eksperimente On je radio sa timom čije je glavno sedište bilo u regionu Boldera. To što je odao informaciju koštalo ga je života. I njega i tog doktora sa MIT -a.
„Čekaj, Kite, da li hoćeš da kažeš da ste vi znali za eksperimente na ljudima?“, pitala sam. „Da li ste to znali pre nego što smo ušli u Školu? Molim te da mi kažeš celu istinu.“
Kit je odmahnuo glavom.
„Ne, nisam ni u šta bio apsolutno siguran Došao sam ovamo da pronađem taj ilegalni istraživački tim - ako uopšte postoje kao tim i ako su uopšte ovde. Nisam znao da li ću ih naći, ni šta da uradim ako se to bude dogodilo. Još uvek to ne znam. I nisam uopšte imao predstavu o tome kakvi se sve užasi rade u Školi. Nisam znao ni za Maks. Ko je to mogao da pretpostavi? Ko bi to mogao da sanja?“
Ispravila sam se u svojoj neudobnoj kamenoj fotelji. Odjednom se nisam osećala toliko umornom.
„Kite, hoćeš li mi reći šta se stvarno događa? Imam utisak da ću poludeti. Znam da mi je život u opasnosti. Znam da su i ova deca u ozbiljnoj opasnosti. Samo mi ispričaj istinu. Ja to, valjda, zaslužujem?“
„Upravo to i pokušavam, Freni. Ali, nažalost situacija nije najjasnija. Nešto od ovoga je veoma teško razumeti.“
„Zašto? Zato što si na početku bio tako dobar lažov?“
On je uzdahnuo i lagano klimnuo glavom.
„Da, zbog toga. I zato što ja inače ne lažem. I, pretpostavljam, zbog toga što sam osećao da sam morao da lažem.“
Osetila sam kako mi se grlo steže. Nisam mogla da prestanem da razmišljam o tim užasnim zločinima i ubistvima koje sam videla na tom strašnom pedijatrijskom odeljenju u Školi. Šta je to Kit pokušavao da mi kaže. Šta je on to još znao?
„Ispričaj mi to već jednom, Kite!“, rekla sam najzad.
On je uzdahnuo.
„Dobro. Mislim da je Dejvid bio deo te priče. Zato su ga i ubili. Tvog muža su ubili ljudi sa kojima je radio.“
„O, bože.“ Shvatila sam da se pridržavam sa obe ruke. Držim se, pomislila sam. Jedva. Vrtelo mi se u glavi. Pred očima su mi letele slike iz poslednjih godinu i po dana mog života. Činile su mi se svežim i bolnim. Dejvidova smrt. Gledala sam sa nevericom u Kita obasjanog mlečnobelom mesečimom. Bila sam šokirana i verovatno nisam htela da poverujem u to.
Kako je Dejvid mogao A bude umešan u nešto tako loše? Kako to da me je lagao tako uverljivo i toliko dugo?
„I šta još?“, prošaputaia sam osećala sam da postoji još nešto. Mogla sam to da vidim u Kitovim očma.
„Prvo da ti kažem“, rekao je on, „da ja nisam ovde službeno. FBi me je, zapravo, povukao sa ovog slučaja. I moje pravo ime nije Kit Harison .”


90



Osetila sam se prevarenom i povređenom. Želela sam da pobegnem od tog kako-se-već-zvao, ali bila sam suviše umorna. I plašila sam se... Kita Harisona.
Jedva sam mogla da govorim, ali sam uspela preko usta da prevalim nekoliko reči. „Ostavi me molim te.”
„Moje ime je...“
Odmahnula sam mu rukom.
„Bas me briga. Nije važno.”
On se uzbudio. „Ja jesam iz Bostona. I neko vreme sam zaista radio u Vašingtonu. Dvanaest godina sam radio kao stariji agent u FBI-ju. Skoro da su me otpustili s posla jer nisam hteo da odustanem od ove proklete istrage. Ne bi trebalo da sam ovde. Oni misle da sam na odmoru u Nantakitu, a ja ovde pokušavam da uradim ono sto treba da se uradi, Freni.”
Pogledala sam ga. Zagledala sam se u njegove varljive plave oči.
„Tvoja žena i deca su leteli za Nantakit kada im se srušio avion?“
Klimnuo je glavom. Zacrveneo se u licu. Oči su mu bile zakrvavljene. „Žao mi je zbog svega, Freni. Žao mi je zbog tvog muža. Ja inače, ne lažem. Zapravo, nikada u životu nisam lagao. Ali nisam imao izbora. Opsednut sam ovim slučajem. Priznajem to. Radim na njemu poslednjih nekoliko godina.”
„Jesi li siguran za Dejvida?“ prošaputala sam.
„Da, siguran sam. Razgovarao sam sa jednom doktorkom sa MIT-a. Znala je za tu ilegalnu grupu. Ona mi je i dala ime tvog muža i rekla mi je da je sigurna da je ubijen. Deivid je bio u vezi sa dr Kim u San Francisku. Žao mi je što sam morao to da ti kažem.“
Zurila sam zamišljeno u tamno nebo. Nisam više mogla o tome da pričam. Morala sam da promenim temu.
„Šta misliš da se dogodilo sa ljudima koji su nas pratili?“
Kit, ili kako se već zvao, zaviteo je glavom.
„Možda su ih vatra i eksplozija u Školi poremetili. Znaju da će nas uhvatiti pre nego što siđemo s planine jer vodimo sa sobom petoro dece.“
„Možda bi jedno od nas dvoje trebalo da ide napred“, rekla sam.
Odmahnuo je glavom. Zagledao se u mene.
„Freni, reci mi šta ti misliš o laboratoriji i Školi. Želeo bih da mi izneseš svoje viđenje onoga što se tamo događalo. Šta te je tamo pogodilo? Mislim da je to važno.“
Pokušala sam da razmišljam realno, da se koncentrišem, ali to nije bilo tako lako.
„Iskreno - u prvom trenutku sam bila šokirana. A onda sam osetila tugu. Oni su očigledno, između ostalih užasnih stvari, eksperimentisali i na ljudima.“
„Kojih ostalih stvari?“
U Školi mi je nešto sinulo. Ta ideja je bila tako strašna da sam poželela da mi nestane iz glave. Ali, još uvek nisam mogla da je se otresem.
„Koliko god da su ti takozvani naučnici manipulisali genima i kombinovali ih, deca su u osnovi poticala od ljudi. Ona nisu skuvana u laboratorijskim posudama. Malo ovog, malo onog. Imaju kosu, oči, boju kože i neke intelektualne karakteristike svojih roditelja. Maks, Oz, Piter, Vendi, Ik - svi oni imaju svoje majke i očeve, ljude. Sigurna sam u to.“
Gledao mi je pravo u oči, oštro i ispitivački.
„Molim te, nastavi Freni. Moram da čujem sve na šta sumnjaš. Pokušavam da sastavim mozaik.“
„Nema beba iz epruveta. Barem ne za sada. Nije moguće odgojiti dete u nečemu veštačkom. Čak i biološki dizajnirani mišji embrioni moraju da budu usađeni u živu ženku miša dok se ne razviju. Maks i ostala deca su rasla u utrobi žene. Oni imaju ljudske majke.“
Oči su mi se, najzad, sklopile. Nisam mogla da ih držim otvorenim ni minut više. Na nesreću, užasne misli su nastavile da mi dolaze u talasima. Ko su bile žene koje su učestvovale u eksperimentima? Kako se baratalo dobijenim embrionima? Gde su bile majke koje su ih rodile?
„Koje je tvoje pravo ime?“, prošaputala sam najzad. Morala sam to da znam.
„Zovem se Tom“, rekao je on. „Tom Brenan, Freni. Žao mi je zbog toga. Žao mi je zbog Dejvida.“
Klimnula sam glavom. Bila sam na ivici plača, ali sam suze tvrdoglavo zadržala u sebi. Pred očima mi se pojavila jedna Dejvidova slika.“
„I meni“, rekla sam.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:55 am






91



Bilo je pola devet i Kit/Tom je, zamišljen, otišao da osmotri autoput. Bar je kao agent radio pristojno. Zasad je uspeo sve da nas zaštiti - ali koliko će to još moći?
Trenutno ga je brinulo mnogo toga, ali ga je naročito potreslo ono što se malopre dogodilo sa Freni. Nije voleo da je razočarava.
Tup. Nešto ga je udarilo u glavu i on je odskočio. Pogledao je oko sebe očekujući neki problem.
Našao ga je. Maks je skakutala na jednoj debeloj grani iznad njega. Bacila je na njega jednu borovu šišarku.
„Duhovita devojčice, šta ima?“, pitao ju je. Ona se nasmešila.
„Hoću nešto da ti pokažem.“ Upravila je prst prema jednom brdu u daljini okruženom crvenim sjajem. „Vatra još uvek gori.“
Kit je to morao da vidi. Stavio je stopalo na stablo, uhvatio se za jednu nižu granu i izdigao se rukama do druge. Nastavio je da se penje još brže i spretnije, sve dok nije došao do one grane na kojoj je Maks sedela.
„To je teži način da dođeš dovde“, rekla je Maks i nasmešila se.
„Ja ne mogu da letim, Maks. Ne treba da otkrijem da sam Supermen. Bar ne za sada.“
„A, dobro. Neću nikome reći. Ha-ha-ha.“ Oponašala je Metjuov luđački Smeh i istog trenutka joj je bilo žao što je to uradila. Pomerila se i napravila Kitu mesto na grani.
„Sad ću malo ja da stražarim“, rekao je on. „Zašto ne siđeš i ne odspavaš malo? Odmori se malo, molim te.“
„Ne mogu da spavam“, rekla je. „Navikla sam da ne spavam. Uvek sam se plašila 'uspavljivanja'. Stalno imam noćne more na tu temu. Zato ne spavam mnogo.“
„Neko vreme ćemo biti mirni“, rekao joj je on.
Maks se namrštila.
„Zezaš.“
Kit se nasmešio.
„Malo. Šta li se ovde događa?“, pitao ju je tapnuvši je po glavi.
„Suviše toga za mene, naročito sada. Mrzela sam onu smrdljivu Školu, ali je ona ipak bila moj dom.“
Klimnuo je glavom, delimično je shvatajući.
„Veruj mi - na svetu ima mnogo boljih mesta. Stvarno. Videćeš.“
Maks je duboko uzdahnula.
„Mnogo volim Freni, a nekada i tebe. Na primer, sada“, rekla mu je začikavajući ga.
„Da li ćeš se pariti sa Freni?“, Maks ga je iznenada pitala.
Kit je počeo da se smeje. Nije mogao da se uzdrži, i nadao se da joj nije povredio osećanja.
„Hoćeš li?“, navaljivala je. „Neću reći nikome, Kite. Obećavam.“
„Freni čak i ne govori sa mnom“, poverio joj se.
„Zašto?“
„Zato“, kazao je on lagano, „što joj nisam otkrio neke tajne za koje sam mislio da ne treba nikome da ih otkrivam.“
Maks je klimnula glavom.
„A, tako. Kao što su bile one moje? A ti si insistirao na tome da ja to da uradim?“
„Da. Pretpostavljam. Pogodila si.“ Strašno brzo je kapirala.
Maks je zadovoljno klimnula glavom. Liznula je prst i napravila u vazduhu ispred njega recku.
„Da li ti je neko rekao koliko si pametna?“
Maks se nasmešila. očigledno zadovoljno. Lice joj je zablistalo.
„Vendi i Piter su pametniji. Ja sam na Stenford-Binetu osvojila samo 149 poena. Oni su na višem intelektualnom nivou. Adam i Eva su bili još pametniji. Ali to im nije pomoglo. Uvek sam se pitala zašto. Zar ti ne bi?“
„Ja ne znam mnogo toga, Maks. Zato i postavljam toliko glupih Znaš li zašto su ih uspavali?“
Maks ie odmahnula glavom.
„Ali, sećam se noći kada se to dogodilo. Mora da su imali neku grešku, neku manu. Skartirani su. Nešto sa njima nije bilo u redu.”
Kit je slušao i vrteo glavom. „Svi mi imamo neke mane, mila. Niko nije idealan Ali to nas i čini zanimljivim.“
„Znam Shvatila sam to. Ja zaista volim tvoje nedostatke.”
Naslonila se na njega. Strašno mu je bila draga, kao da mu je bila ćerka Zajedno su posmatrali crvenkasti horizont. Tamo je gorela vatra. Opasnost. Iznenada se setio Tomija i Majka. Svoje dece. Sada nije želeo da se seća.
„Stvarno. Strašno mi se sviđaš“, rekla mu je Maks. „Imaš blage oči. Znam da nikoga ne bi povredio ako ne moraš. Takav si.”
„Hvala ti“, rekao je i prešao svojim nosem preko njenog obraza. „Ali, jedno od nas treba malo da spava. Idi, odmori malo.“
„Nema šanse, uopšte mi se ne spava“, kazala je Maks. „Osim toga, vidim mnogo bolje od tebe. Najbolje je da ja osmatram.“
Nasmešio se. „Verovatno si u pravu“, rekao je. Sklopio je oči i to mu je jako prijalo. „Moje pravo ime je Tom“, prošaputao je.
„Ja sam Maksimalna. Videćeš i zašto.“


92



U mračnom i grozničavom snu trčala sam koliko su me noge nosile -bio je tu i Dejvid - kada mi je Pip zaurlao kraj ruke.
„Dosta, Pipe Već si napolju. Idi sam da piškiš. Budi dobar.”
Psovanje i guranje nije pomoglo. Bio je tako dosadan da sam morala da otvorim oči.
Skoro da sam očekivala da ću pored sebe ugledati Dejvida, ali to se, naravno, nije dogodilo.
Omirisala sam vazduh. Miris je bio nepodnošljiv i počela sam da kašljem. Kao u mom snu vazduh je bio vreo, crn i zagušljiv. Nisam znala da li je dan ili noć. Znala sam samo da sam zaspala po mesečini, a nje sada više nije bilo. Ništa nisam videla - čak ni nebo, pa ni drveće koje se nadvijalo nada mnom kada sam tonula u san.
Činilo mi se kao da sam oslepela. Bila sam uvijena u zavesu od guste skoro crne magle.
„Hej? Ima li koga?“, viknula sam.
Istog trenutka sam shvatila svu ozbiljnost situacije. Dim je potpuno zaklonio mesec i nebo, pa čak i okolna stabla. Bio je svuda, gušio me je, zaslepljivao, onemogućavao da vidim više od nekoliko stopa oko sebe. Šuma je gorela.
Pip je lajao, tražeći od mene da ga pratim. Ustala sam. Saplitala sam se preko panjeva i kamenja vičući: „Kite! Kite! Gde si? Vatra!“
On mi je, najzad, odgovorio. „Ovde sam. Ovde. Mora da je vetar promenio pravac.“
Vatra je iz čista mira krenula prema nama.
Još uvek nisam mogla da ga lociram. Nisam videla ni decu. Oči su me pekle i suzile su. Videla sam samo na nekih metar ispred sebe. Osećala sam se klaustrofobično.
Čula sam nešto. Losa. Zagledala sam se u ogromne oči životinje koje su izgledale kao sleđene. I on se izgubio i uplašio, kao i ja. Na kraju je prošao pored mene i odgalopirao nekuda.
Sada sam mogla da čujem i vatru. Hučala je. Tiho i zavodljivo- skoro melodično. Postepeno sam počela da vidim sve bolje. Na malo višem terenu dim nije bio tako gust. Osvetljeno vatrom, nebo je imalo crvenkastu boju. Gledajući prema severu, na jednoj udaljenoj padini videla sam čitave redove osušenih, pocrnelih stabala.
Obližnje drvo je bučno gorelo. Jedna velika grana je pala na zemlju. Varnice su poletele visoko u vazduh, kao da je upaljen vatromet.
Vetar je nesumnjivo promenio pravac vatri. Mora da je poslednjih nekoliko sati jurila preko zemlje, pojačavajući se sve više i više. Sada je bila ogromna. Uklonili su sve dokaze, zar ne? Škola je nestala u onom užasnom blesku.
Ponovo sam viknula.
Ovog puta sam čula kašljanje. Deca su bila negde u blizini.
„Maks? Ikare, Oz? Maks?”
Prvo sam ugledala Kita. „Kod mene su blizanci“, rekao je, isteturavši se iz dimne zavese. Na oba ramena mu je sedelo po jedno dete. Jak je.
Pip je ponovo počeo da reži. Iskezio je svoje male zube. Bio je sav garav.
Začuo se pucanj. Pucanj usred ovoga. Odakle je došao?
Uz blesak naranđastih I zlatnih varnica pala je još jedna grana. Pip je zkevtao.
„Idemo. Idemo!“, viknuo je Kit. Počeli smo da trčimo kao ludi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:55 am






93



Vendi se šćućurila u mom naručju. Zasad smo uspevali da se držimo ispred podivljale, hučeće vatre. Vetar koji je brzo menjao pravac ju je oterao od nas.
Pokušavala sam da se povratim kada sam čula Maks kako vič5: „Pazite! Pazite! Stiže još stražara!“
Videla sam dva čoveka kako se kreću dolinom ispod nas. Zapanjila sam se. Prepoznala sam ih. Poznavala sam obojicu. Oni su radili u Gradskoj bolnici u Bolderu. Bili su Dejvidove kolege.
Viši od njih dvojice imao je na sebi plavu satensku bejzbol jaknu s amblemom L A. Dodžersa, kačket i naočare. Bio je bradat , prosed. Onaj drugi muškarac je bio niži ali teži od njega - debeljuca u kariranoj košulji i kaki pantalonama.
Viši čovek je bio dr Majki Von. On je bio neurolog Bucko se zvao Bobi. Nisam mu se sećala prezimena. On je bio glavni medicinski tehničar na ginekološkom odeljenju. Jednom sam ga videla na nekoj zabavi kako drugim gostima pokazuje fotografije beba koje je porodio. Svojih beba, kako ih je on zvao.
Oni su bili Dejvidovi prijatelji. Družili smo se sa njima.
„Oči su mi se napunile suzama, ali ne od dima, već zato što sam se osetlla izdanom. Možda su oni bili samo dobrovoljci koji su tražili preživele u požaru. Bilo bi sjajno da su dr Von i Bobi bili samo zabrinuti sugrađani. Trebalo bi Samo da im zviznemo i oni bi nas izvukli iz divljine i poslali tamo gde bismo imali antibiotike, čistu posteljinu i hranu.
Ali neko čudno predosećanje sprečilo me je da viknem: Hej, ovde smo.
I Kit i deca su takođe ćutali.
A onda je Kit pokazao nalevo i ja sam videla naš spas: crni džip. Naš džip.
Na nesreću, Von i onaj drugi su ga takođe otkrili. Pokušavali su da otvore vrata.
Kit je ubacio okvir u svoj pištolj. Bio je namršten i napet. Maksimalno koncentrisan.
Podigao je pištolj spremajući se da zapuca. Ona dvojica su se, na kraju, udaljila od džipa. Tražili su nešto - nas? Pretraživali su pogledom okolnu šumu. Hvala bogu, nisu nas videli. Odahnula sam.
Krajičkom oka uhvatila sam nešto što je blesnulo. Skočila sam u stranu. Šta sad?
Kit je držao u ruci ključeve od kola.
„Otkud to da si zaključao kola?“
Nasmešio se onako kao što ga odavno nisam videla da radi i rekao: „Mi, gradski momci, to uvek radimo.“


94



Očajnički smo se nadali da niko nije tražio Kitov džip. Nadali smo se da oni nisu znali ni ko je on, ni zašto je ovde u Koloradu. Ali smo brinuli što FBI nije ništa preduzimao, a naročito što je Kit bio povučen sa slučaja. Mnogo toga nas je brinulo.
Nije valjalo. Ni za koga od nas. Nakrcali smo se u džip i Kit je krenuo da vozi brzo, skoro opasno, niz uzak planinski put kojim smo došli. Deci s to sviđalo i podsticaia su ga da vozi još brže.
Kada smo savili na jednoj oštroj krivini iznad nekog klanca videla sa grupicu ljudi koja je stajala pored puta. Izletnici? Izgledali su prilično bezopasno.
A onda sam ih prepoznala, i srce mi je skoro stalo. I oni su radili u nici u Bolderu. Neki od njih su na glavama imali slušalice sa malim mikrofonima.
Tri muškarca i žena - svi oni su radili kao lekari u Gradskoj bolnici. Nosili su mikrofone na izletu? Đavola. Nisam poverovala u to. Nisam bila neki stručnjak za teorije zavera, ali sam jako verovala onome što sam videla.
„Spustite se. Spustite se, molim vas!“, rekla sam deci. „Spustite glave ispod prozora.“
Sumnjičavi lekari pogledali su prema džipu koji je jurio, ali su deca ostala sagnuta i čini se da im ništa nije bilo sumnjivo.
„Oni rade u Gradskoj bolnici u Bolderu“, rekla sam Kitu. „Ovo počinje da me plaši. Ne mogu više da izdržim. Volela bih da je to samo moja paranoična uobrazilja.“
Kit je dodao gas i deca su ponovo počela da kliču. Uživala su u vožnji, čak i u ovakvim okolnostima. Bila su neustrašiva. Nekako smo uspeli da se spustimo do podnožja planine u jednom komadu i, kako smo za sada mislili, neprimećeno.
Setila sam se da Oz, blizanci i Ikar nikada do sada nisu bili van Škole. Sve ovo je za njih bilo potpuno novo. Bili su, možda, „prepumpaniji“ i od mene.
„Dobrodošli u Bejr Blaf. Kolorado“, rekla sam im. Okrenula sam se i pokušala jla izgledam veselo. „Ovo je, u stvari, veoma lepo mesto za život.“
„Čak je i stravičnije od Škole“, rekla je Maks dubokim, hrapavim glasom. Nasmešila se. „Samo se šalim, Freni i Kite. Lepo je. Ako volite da jedete živo meso, društvo, svideće vam se. Šalim se!“
„Strah me je“, zadrhtala je Vendi. Njene braon oči su se iskolačile i stvarno je izgledalo kao da se sledila.
„I ja“, rekao je Piter.
„Medveđi fras!“, rekla im je Maks. To je, očigledno, bio neki njihov štos, neka caka.
„Medveđi fras!“, povikali su ostali u glas. „Medveđi fras! Medveđi fras!“
Maks je, nažalost, bila u pravu što se stravičnosti tiče.
Iz Suprotnog smera približavala su nam se dva vojna džipa. Vojni džipovi?! Da li je i Vojska bila umešana? Zašto bi bila? Ko su oni? Da li su to svi osim nas?
„Spuštajte se dole“, prošaputala sam i deca su se ponovo sagnula, a sa njima i ja.
Pored brundavih džipova američke vojske prošli smo bez problema.
„Kite, molim te reci mi da ne može da bude gore od ovoga“, kazala sam kada smo izašli na poslednji deo puta koji je vodio do moje kuće. Trebalo je da stanemo u In Pejšent da uzmem lekove. Morala sam da obradim oguljotine i modrice koje smo zaradili spuštajući se niz planinu.
„Ako prepoznaš još nekog iz bolnice, nekog prijatelja ili poznanika, obavezno mi reci“, kazao je.
Prošli smo poslednju poznatu krivinu ispred moje klinike. Kit se skoro zaustavio - a onda ubrzao. Nagazio je iz sve snage na papučicu gasa i džip se nagnuo napred. Proleteli smo pored In Pejšenta.
„Stani, Kite. Moramo da stanemo!“, viknula sam. „Kite, zaustavi džip! odmah!“, ponovila sam.
„Ne, Freni! Nije pametno. Ne smemo da stanemo“, rekao je i nastavio da juri putem. Zadnji deo džipa se opasno ljuljao.
Znala sam da je bio u pravu, ali nisam mogla da verujem svojim očima. Mislila sam da će mi srce prepući.
Spalili su mi kuću, kliniku, sve. I sve životinje koje su bile u njoj.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:56 am







Peta knjiga

KADA VETAR DUVA

95



Proleteli smo pored In Pejšenta sa više od sto dvadeset kilometara na sat. Osetila sam prazninu u duši. Znala sam da je Kit bio u pravu što je prohujao pored moje kuće, ali mi zbog toga nije bilo lakše.
Maks se nagnula prema prednjem sedištu.
„Oh, Freni, žao mi je. Za sve sam ja kriva.“
„Svima nam je žao, Freni“, rekla su ostala deca.
Mali Pip se jako uznemirio na zadnjem sedištu džipa. Kada smo prošli pored naše stare kuće, odnosno onoga što je od nje ostalo, počeo je da laje i cvili.
Prokleti bili! Dabogda goreli u paklu! Ko je to uradio? Ko je odgovoran za to? Želela sam da im svašta uradim. Osećala sam da imam prava na to. Nlkada nisam osetila ništa slično ovom besu i gađenju koji su me obuzeli.
„Znam kuda možemo da idemo.“ Uspela sam nekako da progovorim nakon što smo prošli milju i po od mesta na kome sam nekada živela.
„Znam gde ćemo biti sigurni barem neko vreme, dok ne smislimo šta ćemo dalje.”
Dala sam Kitu uputstva kako da nas doveze do moje sestre Kerol. Ona je živela u gradu Redklifu, koji se nalazio dvadesetak milja jugozapadno od Bejr Blafa. Tamo ćemo biti na sigurnom, barem do kraja dana. Kerol se, nakon što se razvela od muža Čarlija, doselila u Kolorado iz Milvokija. Živela je na jednoj maloj farmi sa svoje dve ćerke, Meredit i Bridžit. i njihovim psima, guskama, Gremom i Krekersom, i domaćim zecom po imenu Tamper. Ljudi su odmah mogli da pogode da smo sestre.
Trebalo je još ranije da odem do Kerol, ili barem da joj se javim telefonom, ali su ona i njena deca bili na dvonedeljnom kampovanju u Nacionalnom parku Gunison. Nisam čak znala ni da li su se odatle vratili, mada bi bilo bolje da nisu.
Ali, kada smo se primakli kući, primetila sam svoju marljivu sestru kako radi u svojoj bašti. Skoro da se nije videla od oklembešenih cvetova suncokreta. Oko nje su zujali bumbari.
„Stani ovde. Kite. Pusti me da sama odem do kuće. Moraću malo da pripremim Kerol za ovo.“
„Zar ona ne voli decu?“, dobacila je Maks sa zadnjeg sedišta.
„Da, voli, a voli i životinje“, odgovorila sam.
Izašla sam iz džipa i otišla do svoje sestre. Nisam više ni u šta bila sigurna. Tokom poslednjih nekoliko sati shvatila sam da je u ovom kraju bilo mnogo ljudi kojima nisam mogla da verujem. Počela sam da uviđam kroz šta je Kit prolazio radeći na ovom slučaju.
Moja sestra je pet godina starija od mene i u svakom pogledu je sjajan čovek. Njen muž, Čarli, radiolog, pravi je kreten što se odrekao nje i dece. Kerol je to rezimirala jednom rečenicom. „Ako spavaš, gubiš.“
„Instant porodica?“, rekla je ona. pogledavši prema džipu. Bila je u blatnjavim baštenskim čizmama, kariranom šortsu i staroj teksas košulji, a na glavi joj je stajao oklembešeni slamnati šešir. Na čelu i obrazima joj je bilo neravnomerno razmazano mleko za zaštitu od sunca. Žica za sušenje ve sa iza nje bila je krcata peškirima i kupaćim kostimima sa letovanja.
„Naravno da možeš da ih dovedeš u pomalo neočekivanu posetu, Frensis. Ali, ko su oni? Da li to za volanom sedi muškarac?”
Klimnula sam glavom.
„Zove se Kit - hoću da kažem Tom.“
Keroline obrve su se podigle par centimetara.
„O-o. On je Kit, Tom, neko. I? A ostali?“
Čoveče, o čoveče, o čoveče. Ostali?
„Kerol, sve ovo je vrlo neobično. Ja sam ti sestra. Veruješ mi, valjda?”
„Nego šta. Nisi se valjda udala za nekoga ko ima veliku porodicu, Freni? Reci mi , molim te, da nisi Ma dobro, pa šta I ako jesi”, reče Kerol i skloni kosu s lica. „Jel’ nisi?”
Stavila sam svoj dlan na njenu ruku. Ne, to mi sada nije bilo dovoljno. Treba mi još nešto. Čvrsto sam zaglila svoju sestru usred njene bašte.
„Jesi li dobro, mila? Drhtiš”, rekla mi je. „Sva se treseš.”
„Neko nas juri” . prošaputala sam. „Ne šalim se A ona deca u kolima? Kerol, o bože, Kerol. Ona su, ona, ovaj…o čoveče, ona imaju krila I mogu da lete.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:56 am





96



Večera u kući moje sestre je obično jedan spontan događaj, sa Jamperom ili, eventualno, jednom od gusaka, Gremom ili Krekersom kao dodatnim gostom puštenim da ulazi i izlazi iz trpezarije. Iznad stola stoji natpis koji precizno opisuje porodični duh: „Ako nebo padne, možeš da se nadaš da ćeš uhvatiti ševe.“
Morala sam da priznam da je Kerol, s obzirom na okolnosti u kojima smo se nalazili, delovala izuzetno opušteno. Kao i Kit, a i Meredit I Bridžet koje su dva najslađa, najnežnija i najpametnija deteta koja sam ikada videla.
„Je l, ovo tvoj načm da m, vratiš za labuda Frenka?”, rekla je Kerol i prasnule smo u smeh. Smejao se i Kit, iako nije imao pojma o čemu pričamo. Pre nego što je otišla na kampovanje, Kerol mi je donela jednog starog labuda kome se nikako nije moglo pomoći.
Za večerom sam ispričala Kerol onoliko koliko sam smela i saopštila joj da ćemo napustiti njenu kuću čim budemo mogli. Takođe smo odluili da se ona i njene ćerke vrate u Nacionalni park Gumson na još jednu nedelju kampovanja - za svaki slučaj.
Kada smo večerali, Kit i ja smo morali da nakratko odemo iz kuće. To je bila Kitova ideja. Otišli smo da posetimo Hennka Kronera, koji je bio Dejvidov šef u Gradskoj bolnici u Bolderu i koji se nalazio na Kitovom spisku izuzetno sumnjivih. Kroner je bio student dr Entonija Pizera u Bostonu.
Henrik je u Kolorado došao sa MIT-a. On u Bostonu nikada nije bio ni optuživan, ni osuđivan. Živeo je u Bolderu sa svojom sadašnjom devojkom. Džili. Setila sam se da je Džili bila pedijatrijska sestra i da je radila na odeljenju za vantelesnu oplodnju.
Nisam mogla da prestanem da razmišljam o svim ubijenim bebama u Školi, o svim škartovima. Pedijatrijska sestra? To sigurno nije bilo slučajno.
Bojali smo se da bi Kitov džip do sada već mogli da traže i zato smo pozajmili Kerolin „ševi“. Kod doktora Kronera smo bili pre pola deset. Ako su on i Džili kod kuće, sigurno su budni. Setila sam se da sam Henrika videla kod Mekdonahovih one noći kada je Frenk ubijen. Opet slučajno? Sumnjala sam u to.
Svetla te skupe i prevelike planinske „kućice“ bila su veoma jaka. Crni „mercedes“ Henrika Kronera bio je parkiran na prilaznoj stazi.
Prešli smo preko popločane staze, došli do ulaznih vrata i par puta pozvonili.
Niko se nije pojavljivao. Sa vrata se videla dnevna soba - nameštaj od borovine i stazice svetlih boja. Odibonove reprodukcije. Sejkerova sobna vrata i brodski pod. Ali od Henrika i Džili nije bilo ni traga ni glasa. Pomalo sablasno. Kao i sve ostalo ovih dana.
„Dr Kroner“, pozvala sam najzad. „Ovde Freni O'Nil. Henriče Kroneru! Džili! Jeste li unutra? Ima li koga?“
U kući je vladala grobna tišina. Čuli su se samo zrikavci u bašti.
„Idemo pozadi“, kazao je Kit. Zašao je iza kuće. Duboko sam udahnula i krenula za njim. Nisam želela da ostanem sama. „Iza tebe sam, Kite.
Kit je iznenada stao i ja sam se skoro zalepila za njega. „Isuse“, pro“ šaputao je on. „Ostani tu, Freni, ostani tu, molim te. Gadno je.“
Sa mesta na kome sam stajala mogla sam da vidim Henrika i Džili. Ležali su u svojim svetložutim naslonjačama licem okrenutim nagore. Krv je oko stolica pravila baru i polako oticala između kamenih ploča. I naslonjače su bile krvave.
Videla sam da je Džili pogođena u grlo. Henriku je metak proleteo kroz desno oko.
Srce mi se steglo, a usta osušila. Želela sam da pokrijem oči, ali nisam to uradila. Morala sam sve da vidim. Ako ću svedočiti, hoću da budem dobar svedok.
Kit mi je blago dodirnuo ruku. „Da li ti je dobro, Freni?“
Nisam bila baš najbolje. Videla sam mnogo mrtvih životinja, ali nisam bila pripremljena za prizor brutalno ubijenih ljudi koje sam poznavala, „Dobro sam, mislim. Još uvek sam na nogama“, prošaputala sam.
„Po dva metka u svaku žrtvu. Na tri centimetra jedan od drugog“, promrmljao je Kit.
„Kite, to se malopre dogodilo. Još se nije javila ni mrtvačka ukočenost, ni mrtvačke mrlje. Zamalo smo se mimoišli sa ubicama.“
Ni Henrik Kroner ni Džili mi nisu bili prijatelji, ali sam ih poznavala. Henrik mi se nije sviđao, ali smo Dejvid i ja dolazili nekoliko puta u ovu kuću na zabave.
Sedela sam na jednoj od žutih naslonjača. Pitala sam se da li je Entoni Pizer ikada bio ovde? Da li je on bio odgovoran za njihovu smrt?
Po glavi su mi se motale samo ružne misli. To se događa kada ste pod stresom. Nisam mogla da izbijem iz glave to da sam Kronera videla u kući Frenka Mekdonaha one noći kada se udavio, ni to da je taj Henrik Kroner posetio moju kuću u Bejr Blafu nakon Dejvidove pogibije. To je bilo strašno, i činilo mi se da uopšte nije bilo slučajno.
„Moramo da se vratimo kod Kerol“, rekla sam zgrabivši Kita za ruku. „Moramo i nju i decu odmah da vodimo odavde.“
Ubijali su sve svedoke.


97



Kit je bio uplašen, ali se trudio da Freni to ne primeti. Zaustavio kola kod drUtora na Bejslajn Roudu u Bolderu. Poslednjh dvadeset četiri sata bila su prava prilika da isproba sve što je naučio kao agent FBl-ja, pa čak i nešto što do sada nikada nije imao prilike da radi. Sećao se jedne stare izreke sa obuke u Kvantiku: Čučni sedam puta. ali ustani osmi.
„Biću brz“, rekao je otvarajući vrata automobila. „Probaću da razgovaram sa Piterom Strikerom. Moram da ga nateram da mi veruje, što neće biti baš lako.”
„Dobro“, rekla je Freni, „ali molim te da požuriš. Zabrinuta sam za Kerol i decu.“
Kit je išao brzim korakom prema telefonskoj govornici koja se nalazila ispred dobro osvetljene prodavnice. Još uvek se osećao kao da je u svemu ovome bio sam. Tako je i bilo. U stvari, to je i mogao da uradi samo jedan agent. Zašto su ga kog đavola skinuli sa slučaja? Nije bilo razloga, ali bio je užasno uplašen.
Nije želeo da zove Pitera Strikera. Čak ni sada. To je bilo isto kao da je tražio da bude ispsovan, ispljuvan i ponovo odbijen. Tako je bilo više od godinu dana. Stalno se događalo isto.
Iako je u Vašingtonu bilo prošlo sedam sati, odlučio je da Strikera proba da dobije prvo u kancelariji. Imao je Strikerov kućni broj telefona - pa bili su prijatelji, zar ne? - ali to je bilo krajnje rešenje. To baš ne bi bilo mnogo mudro.
Piterova sekretarica je još uvek bila u kancelariji. Podigla je slušalicu čim je telefon zazvonio.
„Sindi, ovde Tom Brenan. Moram da razgovaram sa Piterom. Hitno.“
„Gospodin Striker je van kancelarije“, rekla je sekretarica. „Reći ću mu da ste ga zvali čim se bude javio.“
Kit je dreknuo u slušalicu: „Do đavola, Sindi, ljudi ginu. Odmah mi zovite Pitera. Čekaću ga na vezi. Ovog puta me nećete otkačiti. Kažite mu da može da bude još mrtvih, i ako se to bude dogodilo, njegova greška.“
Sindi nije bilo potrebno mnogo vremena da pronađe Strikera i Kit je pomislio kako je on sigurno bio u kancelariji.
Čuo je Strikerov poznati šapat. „Šta je bilo, Tome?“, Poželeo je da može da orođe kroz telefonske žice i zadavi ga.
„Dogodilo se još jedno ubistvo. Dva. Ne, zapravo, Piter, bilo ih je više. Sada me pusti da pričam - da završim ono što sam hteo da ti kažem. Nemoj da me prekidaš.“
„Gde si ti to, Tome?“
„Ne prekidaj me, jebem mu mater!“
„Dobro. Naravno. Nastavi.“
„Dobro. Znaš, ja nisam u Nantakitu. Nisam ni bio tamo. U Koloradu sam, gde i treba da budem, gde je Biro trebalo da me pošalje, gde je trebalo da me pošalješ ti, Pitere, da si slušao moja upozorenja.“
„Video si da je neko ubijen. Rekao si...“
„Umukni već jednom. Da, upravo sam napustio kuću dr Henrika Kronera. On i njegova devojka su mrtvi. Našom krivicom. Ne, tvojom krivicom. Kroner je radio za Entonija Pizera.“
„Dobro, čujem te. Gde si sada. Tome? Gde se tačno nalazi kuća dr Kronera?“
„Zaboravi na Henrika Kronera. Kroner je mrtav. Rekao sam ti to, Ubili su decu, Piter. Uništili su embrione. Eksperimentišu na ljudima. Video sam to svojim očima. Video sam tu užasnu laboratoriju u kojoj su radili. Bio sam tamo.“
„Gde si, bre. Tome?“, Piter Striker je najzad digao glas.
„Na jebenom telefonu usred pakla, a ako te baš zanima, kod dragstora 7-11. Smesta mi pošalji pedeset agenata! Pošalji mi sve naše ljude iz Denvera. Reci im da idu u Bejr Blaf u Koloradu. Neka idu do mesta gde je nekada bila veterinarska klinika In Pejšent. Ne mogu da je promaše. Neko ju je spalio do temelja. Ja ću njih kontaktirati, a ne oni mene. Prekidam!“
Striker je uzdahnuo.
„Dobro, čujem te. Poslaćemo ti ljude.“
Kit je prekinuo vezu i duboko udahnuo. Dobro je.
Stiže konjica.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:56 am






98



Videla sam kako se Kit udaljava od telefona posle veoma živog razgovora. Dotrčao je do kola i izgledao je bolje. Malo mu se vratila boja. Rekao mi je da ga je njegov šef najzad saslušao.
„Ne znam da li je poverovao u moju priču, ali mi šalje pojačanje.“
Imala sam osećaj da sam deo scenarija filma Invazija kradljivaca leševa. Počela sam da razmišljam kako više ne mogu da verujem nikome u Bolderu i okolnim gradovima.
Požurili smo nazad kod Kerol. Ona je videla svetla naših farova i čekala nas je na vratima.
„Ovde je sve pod kontrolom, Freni“, rekla je. Očigledno je videla da sam zabrinuta. „Deca su stvarno dobro. Niko ne leti.“
„Da, osim tebe. Meredit i Bridžit. Ovog časa letite odavde. Još jedan lekar koji radi u bolnici je mrtav. Henrik Kroner. Pakujte se, smesta.“
Kerol i devojčice su se za petnest minuta spremile, što je za njih bilo rekordno vreme. Osećala sam se krivom što sam ih uvukla u ovo, ali znala sam da su me shvatale. Oni koji su me jurili lako su mogli da otkriju ko mi je sestra i gde živi, ako to već nisu znali. Kamp Nacionalnog parka Gunison je za Kerol i njene devojčice sada bio najbezbednije mesto.
Snažno smo se zagrlile i pokušale da ne zaplačemo. Onda su se svi pozdravili ispred kuće. Moja sestra i njene ćerke su se odvezle u noć, a ja sam molila boga da im se ništa ne dogodi. Ni njima, ni nama.
Ali, nisam bila ubeđena u to. Dogodilo dosta toga lošeg.


99



Dr Entoni Pizer je sporo izlazio iz srebrnog „mercedesa“. Na licu mu se videlo da je to radio s mukom. Pizer je bio u svojim kasnim sedamdesetim i, bio on genije ili ne, nije mogao da spreči da vreme i život pun stresova ne ostave svoj trag na njemu.
Išao je lagano prema jednom čoveku koji ga je čekao na maloj čistini prošaranoj drvećem. Mahnuo mu je i činilo se da je prijatan starčič.
„Još je nismo uhvatili“, rekao je Tomas Harding pre nego što je on stigao da progovori.
„Očigledno“, rekao je doktor i kiselo se nasmešio. „Ali, to me ne čudi. Da su okolnosti drugačije, to bi me verovatno radovalo. Ona ima ptičji instinkt za opstanak i letenje, i pametnija je od ljudi. Bolja je od svih vas i to je dokazala, zar ne? Naravno da jeste. Prava je superdevojka.“
„Uhvatićemo je“, kazao je Tomas.
Pizer je klimnuo glavom i napućio svoje tanke usne. „Ne sumnjam u to. Ona traži pomoć, a ljudi će biti propast za nju. Najzad je napravila jednu grešku.“
Tomas je klimnuo glavom. Doktor je, kao i obično, bio u pravu.
„Dovedite mi je živu, ako budete mogli. Vredi čitavo bogatstvo“, rekao je Pizer. „Ali, ako ne možete, donesite je mrtvu. Ubijte svakog ko ju je video. Dobro koje će proisteći iz ovoga opravdaće sve što bude učinjeno. Dolaze najznačajniji dani u istoriji čovečanstva.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:57 am




100



Kod Kerol smo spavali nemirno i svi smo se probudili pre svitanja. Kit je trebalo da ide u In Pejšent i mislili smo da je bolje da se ne razdvajamo.
Pomoć je verovatno bila na putu. Sa FBI agentima je trebalo da se sretnemo u In Pejšentu. Kit je oko ponoći proveravao da li su stigli, ali ih tamo još uvek nije bilo.
Iz Keroline kuće smo otišli pre četiri, i na sporednim putevima je bilo užasno mračno i sablasno. U Redklifu i Beir Blafu nisu gorela ulična svetla.
Oko petnaest do pet smo već bili blizu In Pejšenta. Vozili smo se poznatim putem, ali je Kit prošao pored moje klinike. Hteo je prvo da je proveri.
„Ne vidim nikoga. Možda mi Striker nije poverovao. Uh, taj seronja!“
Napravili srno polukružno i vratili se nazad. In Pejšent je izgledao mračno i mrtvo. FBI još nije stigao.
„Stani, Kite. Moram da pogledam svoju kuću.“
To je bio moj dom i nisam tek tako mogla da ga napustim. Još uvek nismo videli nikoga. Kit je skrenuo na prilaznu stazu.
Zgrabila sam njegovu baterijsku lampu. „Brzo ću se vratiti.“
Izletela sam iz džipa i popela se prednjim stepenicama. Mojim izgorelim stepenicama. Nisam mislila ni na šta drugo osim da je to bila moja kuća i moje radno mesto, i da su unutra moje jadne životinje bile zatvorene i brutalno spaljene žive.
Zgrada je još uvek tinjala i osećao se težak i opor miris paljevine. To više nije bila moja kuća. Jedva sam je prepoznala.
Iznenadila sam se što sam imala petlju da uđem unutra. Šarala sam baterijskom lampom i... videla da unutra nije bilo životinja. Neko ih je pustio pre nego što je kuća zapaljena. Laknulo mi je.
„Freni.“ Iznenada se iza mene stvorio Kit. „Jesi li dobro?“
„Morala sam da vidim“, prošaputala sam, a grlo je počelo da mi se steže. Pokrila sam nos maramicom, ali nije mnogo pomagalo. Na jeziku sam osećala težak, suv ukus paljevine.
Vatra je progutala sve, nameštaj, tepihe. Od zavesa su ostali samo pocrneli dronjci. Zidovi i tavanica su bili crni.
Kit me je pridržavao. Znao je šta treba da radi. Okrenula sam se i pogledala ga u oči.
„Možda to nisu učinili isti ljudi, Kite. Taj koji mi je zapalio kuću je pustio životinje iz kaveza. Oni gadovi iz Škole to ne bi uradili.“
„Možda je neki lekar iz Boldera podmetnuo vatru“, rekao je on, „umesto stražara.“
„Možda su to uradili oni mladi vojnici koje smo juče videli“. iznela sam jednu svoju paranoičnu misao.
„Hajdemo napolje“, prošaputao je nežno. „Čekaćemo napolju. Ovde više ničega nema.“
„Znam. Hvala ti što si mi dozvolio da vidim svoju kuću“, prošaputala sam. Pustila sam ga da me izvuče iz njene pocrnele ljušture, iz života koji sam živela poslednjih nekoliko godina.
Izašli smo na trem i stali.
Oni su nas čekali. Ne FBI - nego tragači, čuvari iz Škole. Pola tuceta spaljivača domova i ubica dece stajalo je na mojoj prilaznoj stazi. Uhvatili su Maks i ostalu decu.



101



„Sklanjajte ruke s njih!“, viknuo je Kit sa trema. „To su deca.“ To mi se svidelo. Oni su imali puške i pištolje, a Kit im je izdavao naređenja. Suprotstavljao im se.
Dvojica stražara koja su držala Ozimandijasa i Maks pustili su decu i odstupili nekoliko koraka. Bili su obučeni kao žitelji ovog kraja - na sebi su imali radne čizme, zgužvane i prljave kaki pantalone i lovačke jakne. Nije bilo šanse da kažete ko su. Vojska? FBI? Plaćenici? Nikada ih nisam videla u Gradskoj bolnici.
„Dolazite ovamo!“ Čovek koji je to rekao bio je krupan i imao je oko pedesetak godina. Lice mu je bilo u ožiljcima, a oči sitne, poput crnih klikera.
Po Maksinom opisu sam znala da je to sigurno bio čika Tomas. „Već ste napravili dovoljno problema“, drao se on. „Ubiću vas tu, na verandi.“
„Mi napravili dovoljno problema“, brecnula sam se. „Ma, dajte.“
„Ti si ubica!“, Maks se razdrala na tog čoveka koji ju je jednom rukom uhvatio za kosu. Lice joj je bilo crveno i otimala se iako ju je čupao. „A i jedan običan seronja. Veći si seronja nego ubica, čika Tomase!“
Tomas se nasmešio i skoro da mu je pošlo za rukom da izgleda kao Pravi „čika“.
„Hvala ti, Zvončiće“, pogledao je prema nama i dovukao je ispred sebe. „Vas dvoje - dolazite ovamo! Brzo, ili ću ubiti nekoga od dece.“
„Stvarno će to uraditi, Freni. On je kukavica i siledžija. Jedna beskorisna i bezvredna svinja.“
Kit i ja smo polako sišli sa trema i pridružili se ostalim zarobljenicia. Nismo imali izbora. Stražari su uperili puške u nas. Nadali smo se da ćemo ovde zateći FBI agente, ali su nas umesto njih dočekale ubice.
Na prilaznoj stazi, iza našeg džipa, zaustavila su se dva automobila. Za njima je došao jedan crni „RV“.
„Poznaješ U ove ljude?“, pitala sam Maks.
„Poznajem“, procedila je ona kroz zube. „Mada bih volela da ih ne znam. To su stražari - čuvari. Oni su čuvali red u Školi. Držali su sve pod kontrolom. Držali su nas kao zatvorenike, dok ne odluče koga će da uspavaju. Glavni čuvar je čika Tomas.“
Pokazala je glavom prema rmpaliji koji je stajao iza nje. „Ti si najgori. Izdao si nas. Lažeš kad god zineš.“
„Preterala si, gospođice“, upozorio ju je on. Lice mu se izobličilo. Podigao je ruku da je udari.
Bacila sam se na čika Tomasa. Pobesnela sam. Tomas je bio zatečen. Kit mi se pridružio. Prvo je udario laktom u nos jednog čuvara, a zatim nokautirao tipa što je podsećao na igrača ragbija, a koji nam je pretio kundakom puške. Ali, treći stražar mu je prislonio revolver na slepoočnicu.
Maks se oslobodila. Potrčala je nekoliko metara, prema jednoj grupici borova koji su rasli pored drugog kraja kuće, zalepršala krilima i poletela. Svakim novim letom izgledala je sve snažnije i spretnije.
„Ne pucajte! Nemojte da je ubijete, molim vas!“, viknula sam koliko me je grlo nosilo. Viknula sam na uvo Tomasu.
„Oborite je!“, viknuo je on. „Smesta. Oborite je.“
Dvojica stražara su pucala u Maks kada je uzletela. Ali, ona se nije pela u vazduh u pravoj liniji. Uletela je među jele. Nestala je u čestaru.
Nekoliko stražara se dalo u poteru za njom, ali su dvojica ostala sa nama i ostalom decom.
„Ostali - u kamion! Brzo! Polazite ili ćemo vas ubiti.“ Tomas je izdavao naređenja. Onda me je udario u slepoočnicu. Zazvonilo mi je u ušima i skoro da sam pala na zemlju. Nisam očekivala da će me udariti.
„Pa, ubijte me!“, rekla je Vendi istupivši napred. Odvažno je isturila bradu i svoje male grudi. „Pucajte mi pravo u lice. Ubijte me.“
„I mene“, rekao je Piter. „Bum, mrtav sam! Šta me briga? Hajde, ubijte još jedno dete.“
„I mislio sam da bi trebalo da počnem od njega“, Tomas je uperio vrh svog oružja u Ikara. „Slepog dečaka, Ika!“
„Ulazite u kamion“, rekla sam deci. „Smesta! Ovog sekunda! Prvo ti, Ikare! Molim vas.“
Deca su pogledala u mene I poželela sam d aim nekako dam do znanja da će sve biti u redu. Ali nije bilo tako, imožda ni za koga od nas nikada više neće ni biti. Dok smo se peli u kamion, Tomas je drfržao svoju pušku uperenu u nas.
„Uhvatili su nas”, prošaputao je Ikar na svom sedištu iza Kita. „Gotovi smo.”


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:57 am





102



Kit, deca i ja smo se tiskali u polumračnom kamionu. Nisam mogla da prestanem da razmišljam o tome kako me je podsećao na kola za prevoz mrtvaca, ni o onome što je Kit rekao ranije. Oni žele da sve nestane. Ne sme da bude svedoka.
Kola za prevoz mrtvaca su se nakašljala i motor im se upalio. Krenula su unazad. Vozač je skrenuo desno od sela Bejr Blaf. Kuda li nas je vozio?
„Uspavaće nas”, kazao je Oz rezignirano. Izrekao je moje najgore misli
„Ko je u Školi uspavljivao?”, pitao je Kit Oza. Agenta FBI-ja možete i da izbacite iz službe, ali će se on i dalje truditi da prikupi informacije i otkrije istinu.
„Ne smemo o tome da pričamo”, rekla je Vendi. Oči su joj se raširile od straha.
„Ubijeno je mnogo skitera”, zacvrkutao je Piter otpozadi. Slegnuo je ramenima.
„Šta su vam skiteri?“, pitala sam Pitera.
„Živoinje koje žive u laboratoriji. Naročito nove bebe. Njih zovu skiterima. Ili labijima”, odgovorio je Oz. „Pirajte Maks. Ona je tamo radial. Au, da. Maks nije ovde. Ali ne brinite, ona je pametna. Maks ume sama da se snađe.”
Klimnula sam glavom Ozu. „Znam da može. Ali šta je bilo sa Adamom I Evom?” pitala sam. „Kos u bili oni?”
„Oni su bili naši najbolji prijatelji.“ Piter je svojim tužnim piskavim glasićem i još tužnijim licem želeo da nam da dopunske informacije: Oni su moji vršnjaci, znate. Rođeni smo iste godine. Hiljadu devetsto devedeset četvrte.“
„Uspavani su“, kazao je Oz. Napravio je pokret prstom preko grla i isplazio jezik na stranu. „Najbolje je da ih zaboravimo. Daleko od očiju, daleko od srca. Jedan zaspi, ostali plaču.“
„Jedan zaspi, ostali plaču“, ponovila su deca. „Jedan zaspi, ostali plaću.“
Dobijala sam sve jasniju i užasniju sliku o Školi. Mlađa deca su bila mnogo otvorenija od Maks. Ona se nisu toliko plašila da govore o njoj.
„Isuse. Freni“, rekao je Kit, spustivši svoju ruku na moju. „Jadna deca. Šta misliš, kuda nas vode? U kom pravcu idemo?“
Zavrtela sam glavom i uzdahnula. „Nazad, u planine. Mislim, na zapad. To je sve što mogu da kažem.“
U međuvremenu mi je ona dečja pesmica odzvanjala u glavi. Jedan zaspi, ostali plaču.
Ili - svi zaspu, niko ne ostaje da plače.


103



Kamion se nekih pola sata peo uz strm i skoro neprekidan nagib, onda se iznenada zaustavio. Motor se ugasio i ja sam se sledila. Stigli smo. Ne u Školu, nego gde?
Čula sam kako su se vrata nekih kola zalupila. Škripa cipela i cizama po šljunku. Mnoštvo grubih muških glasova.
„Gde god da smo stigli, od tvoje kuće je udaljeno manje od jednog sata vožnje“, prošaputao je Kit. Oboje smo mirno sedeli u zadnjem delu kamiona. Nijedno od nas ništa nije moglo da uradi. To me je najviše bolelo.
„Jeste li dobro, klinci?“, pitala sam decu. Pokušala sam da zvučim samouvereno i smireno. Otkad sam bila sa njima otkrila sam da imam snažna majčinska osećanja.
„Nismo ni blizu one usrane Škole. Osećam da nismo tamo“, kazao je Oz sa dečačkom samouverenošću i entuzijazmom.
„Na nekom smo ružnom mestu“. kazao je Ik. „Izuzetno je ružno, siguran sam u to.“
„0sećaš se ikično, je l’ tako Ik?“, dobacio je Oz. Iskreveljio se svom slepom drugu.
Vrata kamiona su se otključala i otvorila uz jedno pištavo vrr. Zatreptali smo, pošto nas je napolju dočekalo jako sunce.
Ljudi sa puškama su stajali oko kamiona. Buljili su u nas kao svrake.
Nismo imali nikakve šanse.
„Ne morate da držite te puške uperene u nas“, rekla sam.
„Nismo došli da se svađamo“, dodao je Ik.
Jedan od ljudi je izdao naređenje. „Izađite iz vozila.“ Zvučao je kao vojnik, a ja sam se pitala čije vojske? „Biće mnogo lakše ako budete sledili instrukcije umesto da ih izdajete, gospođo. Izlazite napolje - svi! Smesta!“
„0vo su mala deca. Puške ih plaše“, kazao je Kit. „Imate li vi dece, gospodine? Da li neko od vas ima decu?“
„Izlazite, bre, iz tog vozila, agente Brenan. Znamo ko ste. I, da, imam dvoje dece. A sada umukntte.“
Ponovo sam pogledala u decu. Bila su prilično napeta, ali nisu delovala preterano uplašeno. Možda ih je ona užasna atmosfera u Školi pripremila za to da mirno prihvataju sve što im se događa. „Dobro, dolazimo. Idemo napolje, deco“. rekla sam. Ali kada sam izašla iz kamiona ostala sam bez reči. Ušla sam u Zonu sumraka. Noge su mi se odsekle.
Viela sam gde smo. Nisam shvatala, niti sam htela da shvatim, ali sam tačno znala gde sam. O, bože! Znam ovo mesto.
„Oh, Kite“, promrmljala sam.
„Šta je bilo, Freni?“
U neverici sam počela da klimam glavom. Nisam mogla da govorim. Bili smo kod Džilijen - na zapadnoj strani planine Šugarlouf. Došli smo u kuću moje prijateljice sa velikim bazenom, u kome se voda svetlucala i u kome sam se pre samo nekoliko dana kupala. Na zapadu se videlo Razvođe, a na severu kanjon For Maji.
Veliki, poznati parking bio je pun kamiona, automobila i naoružanih stražara. Primetila sam tu i pola tuceta ljudi koje sam znala iz bolnice u Bolderu.
Stojeći tu kao ukopana, pogled mi je pao na jednog od njih. On je izlazio iz plavog „lend rovera“. U levom uglu vetrobrana džipa primetila sam nalepnicu sa znakom Bolnice. I Dejvid i ja smo imali takve nalepnice.
Dejvid je bio jedan od njih, zar ne? I Dejvid je, znači, bio odvratni gad. Dejvide, Dejvide. kako si mogao?
„Ovo je dr Džon Braunhil.“ Pokazala sam prstom Kitu. Braunhil se čak nije udostojio ni da me pogleda. Nije nas čak ni pogledao.
„Upoznali smo se. Šta je njegova specijalnost? Ubijanje dece?“, pitao je Kit.
„On je šef odeljenja za vantelesnu oplodnju bolnice u Bolderu“, promrmljala sam. Opet sam pomislila: Deca imaju ljudske majke. Za ovo su im potrebne žene i zato je dr Braunhil ovde.
Onda sam na prednjem tremu videla Džilijen Pjuris. Svoju prijateljicu. Izgledala je tako ozbiljno i nedodirljivo. Skoro da mi se učinilo kao da je ne poznajem. Pored Džilijen je stajao njen mali dečko. Majki je mahao sa trema i ja sam pomislila da se meni javljao.
Ali ne!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:57 am





104



„To je Adam! Adam je dobro! Eno ga na verandi. Adam je živ!“, Vendi i Piter su vrisnuli svojim piskavim glasovima. Oduševili su se kada su videli tog dečka - Džilijeninog sina.
Oni su ga poznavali. Znala sam i odakle - iz Škole! I Majki je bio u Školi. Majki je, znači, bio Adam?
Dečkić se iznenada oteo Džilijen. I on je bio jak. Potrčao je prema Piteru i Vendi koji su vikali: „Adame! Adame! Ovde smo.“
Džiliien se u prvom trenutku uplašila, a onda je pobesnela. „Stani Majkl5!”, razdrala se, ali je vitki plavi dečak nastavio da trči prema svojim prijateljima — svojim davno izgubljenim kompadresima, svojm, školskim drugovima.
Majki se smejao i ugledao je tako nedužno i slobodno. Nikada do sada ga nisam videli da se ponaša kao mali dečak. Onda su on Vendi i Piter počeli da se na polaznoj stazi grle i skaču od radosti. Ispuštali su zvuke koje su izgleda samo oni mogli da razumeju.
Pogledala sam u Džilijen. Ona je još uvek gledala tu scenu hladnim i nemilosrdnim pogledom. Taj pogled nikad ranije nisam videla kod nje, niti sam bila spremna da ga vidim. Ko je bila ta osoba za koju sam mislila da je poznajem? Želudac mi se stegao. Samo se pretvarala da mi je prijateljica, zar ne? Nadzirala me je posle Dejvidove smrti.
„To je Adam! To je naš prijatelj!“, zapištao mi je Ikar na uvo. U svom oduševljenju podigao se metar od zemlje. Čudesni mali dečak je lebdeo. „Adam je živ! Zar to nije sjajno? Zar to nije nešto najlepše na svetu?”
Jedan od stražara je Ikara iznenada udario u glavu i on je pao. Udario je malo dete pesnicom u glavu. Jadni Ikar je pao na zemlju , sada je tužno ležao na njoj. Nije se pomerao.
Kit nije mogao to da otrpi. Skočio je na napadača i udario ga snažno pesnicom u vilicu. Druga dva stražara su, psujući, najpre nekoliko puta udarila Kita, a onda su uperili puške u njega. Ali, Kit nije hteo da se smiri. Vikao je na njih. I deca su vikala.
Ja sam već bila na kolenima , pregledala jadnog Ikara. Plašila sam se da mu nisu povredili glavu, ali su se njegove slepe oči otvorile. Osvestio se. „Siledžijo“, dobacio je on stražara. Dao je oduška svom besu. Pokazao je da je čvrst momak. „I nije ti neki udarac.“ „Dobro je, Ik“, rekla sam. „O'ladi malo.“
„Letenje je zabranjeno!“, viknuo je stražar deci, a naročito Ikaru. Bio je sav crven u licu, a vene na vratu su mu nabrekle. „Znate pravila. Letenje je zabranjeno. To vam je hiljadu puta rečeno.“
Ik je zarežao prema njemu. „Više nije. Pravila su se promenila.”
Privukla sam Ikara sebi, pokušavši da ga zaštitim da ga ponovo ne povrede. Moja majčinska osećanja postajala su sve jača i jača.
Džilijen je sada bila na stazi. Išla je brzim korakom prema meni. „Ovo nije trebalo da se dogodi. Freni. Ništa od ovoga“, rekla je. „Žao mi je, Freni.“
„Da. Samo je vreme pogrešno“, brecnula sam se i shvatila da sam i ja bila besna koliko i ona. „Šteta za Dejvida, i Frenka Mekdonaha. U pitanju je samo loš tajming.“
Želela sam da vičem na Džilijen i ono užasno čudovište zvano čika Tomas, ali naterala sam se da ostanem smirena, da ne pokažem svoj bes. To bi, u ovom trenutku, bilo veoma opasno. Stražari sa puškama su stajali svuda unaokolo. Izgledali su kao da samo traže povod da pucaju.
„Ćao, teta Freni!“. doprlo je do mene odozdo.
Majki me je nedužno zagrlio oko nogu i čvrsto stegao. Bio je tako sladak. Obožavala sam ga. ali me je sada, iskreno, pomalo plašio. Sve me je plašilo. Najviše me je plašila Džilijen. Moja takozvana prijateljica bila je užasno čudovište.
Sve mi je izgledalo nestvarno, kao noćna mora.
Majki je bio Adam.
Adam je bio samo bogzna šta.
Džilijen mi uopšte nije bila prijateljica. Pričale smo i smejale se, a ona mi je sve vreme bila mrski neprijatelj. Gori od ostalih. Možda je imala nameru i da me ubije?
Sagnula sam se prema Majklu i poljubila ga u obraz.
„Znači Piter, ti i Vendi ste drugovi?“, pitala sam.
„Mi smo najbolji prijatelji“, rekao je on oduševljeno.
Džilijen nas je prekinula svojim strogim glasom. Nikada je nisam videla takvu. „Odmah da si otišao u svoju sobu i neću da izlaziš iz nje sve dok ti ja to ne kažem. Hajde, Majki. Smesta!“
Dečak je gledao u svoju majku. Da li mu je ona bila biološka majka, pitala sam se. Izgledao je zbunjeno i uvređeno. S razlogom.
„Mama“, pitao je on krajnje nedužno, „hoćete li da ih uspavate? Mo-
Lim vas, nemojte. Oni su mi prijatelji. Biće dobri!“
Onda je počeo nekontrolisano da plače. Bio je uplašen i njegove suze su bile stvarne i dirljive. Izgledalo je da je Džilijen malo smekšala. Na trenutak sam u njoj prepoznala delić one osobe koju sam poznavala. A onda je pokazala rukom nazad, prema kući.
„Rekla sam ti da ideš u sobu. Hajde, gospodine!“, razdrala se ona. „To je naređenje.“
Pogledala sam u tom pravcu i uzdahnula.
„O, Džilijen. ne“, rekla sam.
Na verandi je stajalo još jedno malo dete. Jedna devojčica. Bila je skoro identična Majklu. To mora da je bila Eva. Setila sam se one dece koja su umirala u Školi. Rezultata neuspelih eksperimenata. „Škartova“. A sada ovo.
Košmar nije prestajao; dolazio je u odvratnim talasima. Prepoznala sam čoveka koji je stajao na vratima iza Eve. Bio je to doktor Karl Pjuris - Džilijenin muž! Ali to nije bilo moguće! Karl Pjuris je umro od srčanog udara pre dve godine.
Kit je rekao: „To je Entoni Pizer. Dr Pizer je u Koloradu. Najzad sam našao tog gada.“


105



Maksimalna, Maksimalna. Samo napred. Leti brzo kao vetar. I još brže od toga!
Maks je raširivši krila i obrušivši se između dve visoke jele pokušala da se ne oseća uplašeno. Ulazila je sve dublje i dublje u šumu sve dok na kraju nije osetila dovoljno bezbednom da bi mogla da se puzemlji.
Tek tada je pogledala iza sebe.
Nije bilo nikoga.
Videla je da je ponovo bila sama. To joj se nije sviđalo. Zapravo mrzela je to. Mrzela. Nešto u njoj ju je teralo da beži, da leti što je mogla brže.
Morala je da dovede neku pomoć, ali nije imala pojma kako to da uradi. Kod koga je mogla da ide sada kada Freni i Kit nisu bih tu da joj daju neki dobar savet. Da li su joj nekada rekli nešto što bi sada moglo da joj bude od koristi? Šta je do sada naučila? Mozak joj se usijao od pitanja - ali nigde nije bilo odgovora.
Nije znala kako je delovala ljudima u Školi, ali bila je pametna i njuškalo. Osetila je da je Adam bio izuzetan. Mislila je da su ga uspavali, ali to očigledno nije bilo tačno. Adam je bio u toj velikoj kući u planini. To je bila kuća Frenine prijateljice. Da li to znači da je i Freni možda umešana? Ili Kit? Kome je mogla da veruje? Kako da nađe pomoć? Kako, kako, kako? Misli, misli, misli, devojko!
Ali ništa joj nije padalo na pamet. U glavi joj je bila ogromna praznina. Na kraju je odlučila da se pomoli bogu. „Dragi bože, ti koji si na nebu, dragi oče, molim te, pomozi, meni i mojim prijateljima. Molimo ti se svakog dana, ali od toga izgleda nikada nije bilo nikakve koristi. Ne žalim se, ali mislim da je sada pravo vreme da mi pomogneš. Važi?“
Znala je za boga i ideja o njemu joj se jako sviđala. Godinama je nedeljom - putem televizije - odlazila u crkvu na jutarnje mise. Sada joj je bio potreban dokaz da je bog zaista postojao. Maks je bilo potrebno da on jednom odgovori na njene molitve - osećala je da je to zaslužila. Sva deca iz Škole su to zasluživala. Oduvek.
Selila se nečeg što joj je čika Tomas rekao u Školi. Kao i većinu stvari, on je to često ponavljao i „utuvio joj je u glavu“. On je voleo svoje ideje i izreke - kakav kreten. Rekao joj je: „Bog pomaže onima koji pomažu sebi.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:58 am





106



Kao jadne, verovatno na smrt osuđene zatvorenike odveli su nas u jedan deo ogromne planinske kuće. Znala sam da je kuća podignuta na mestu starog rudnika. To nije bilo neobično za planinu Šugarlouf. Deca iz ovog kraja su se već godinama igrala u rudarskim oknima. Stražari su Kita i mene odvojili od dece sa krilima. Vendi i Piter su počeli da plaču, ali oni za to nisu marili.
„U redu je, deco“, rekla sam.
„Ne, nije. Mi znamo da nije“, cvileli su oni uglas.
Verovatno su bili u pravu. Njihov instinkt za opasnost i neke ljude je, nažalost, bio jako tačan.
Kada je kuća građena u njoj su napravljena dva nivoa podruma od debelog armiranog betona. Nikada nisam bila ovde dole, i nisam imala pojma da ti podrumi uopšte postoje. Bilo je još toga što se krilo od mene. Kada je Džilijen bila u pitanju, ništa nije bilo onako kako je izgledalo.
Sve sam snimila; još uvek sam bila svedok. Na jednoj svetlocrvenoj kutiji na zidu je pisalo ćebad za slučaj opasnosti. Beli mantili i zaštitne naočare visili su okolo na kukama. Na jednim vratima od nerđajućeg čelika stajao je natpis tuševi. Sumnjam da ogromna atomska skloništa Ministarstva odbrane u Nju Meksiku po svojoj složenosti i kvalitetu izrade mogu da primirišu ovim podrumima. U ovo je uloženo mnogo novca.
Prošli smo pored jedne laboratorije i ja sam uspela da zavirim unutra. Bila je moderno dizajnirana. Sjajne površine, a ne bezlično beli zidovi. Dobro osvetljenje, a ne sumorne neonke. Dva naučnika su radila u komori za kultivisanje ćelija, u kojoj ćelije mogu dugo da žive.
Osetila sam oštar bol u leđima. Jedan stražar nas je gurao.
Kita i mene su vodili u štab koji se nalazio u blizini nečega što je jedan od naša četiri čuvara zvao Nort Vuds laboratorije. Oz, Ikar i blizanci su odvedeni na neko drugo mesto. Niko nije hteo da nam kaže gde.
„Da li ćete nas uspavati?“, pitala sam jednog bradatog čuvara koji je stajao na vratima naše sobe. Bila sam sarkastična.
„Obavestićemo vas o tome, kada za to bude došlo vreme“, rekao je on. Pogledao je u ostale stražare koji su držali puške uperene u mene i Kita. „ Da se ja pitam, odmah bih vam prosvirao glavu. Nemate mnogo u njoj, ali moram priznati da vam je dupence slatko.“
Prasnuo je u smeh, kao i njegove kolege siledžije. Onda su se vrata za Kitom i mnome zalupila.
„Šta li je sa Strikerom?“, rekao je Kit i lupio pesnicom u zid. „Ono tamo je, bez ikakve sumnje, bio dr Pizer.“
„Ali i Karl Pjuris, čovek čijoj sam sahrani prisustvovala u Bolderu, Kite. Isuse, kako me boli glava.“
„Pizer je imao devojku po imenu Suzan Parkhil. I ona je vrhunski biolog. Mislim da je ona niko drugi do tvoja prijateljica Džilijen.“
Uzela sam Kita za ruku. Tako dugo je bio sam u ovom užasnom haosu. Imao je moćnog protivnika i užasno male šanse da uspe.
Neko je udario u vrata i ona su se skoro istog trenutka otvorila. U hodniku je stajao jedan od stražara.
„Džilijen želi da vas vidi“, rekao je on. „Samo vas. dr O'Nil.“


107



Osećala sam se sve bolje jer sam otkrivala istinu. Otkrivala sam tamnu stranu života u Koloradu, mestu koje sam nekada smatrala pravim rajem.
Džilijen mi nije bila prijateljica.
Ona mi je smrtni neprijatelj.
Tačno sam znala šta će sledeće da se dogodi.
Ovo je trebalo da bude ispitivanje. Radilo se o životu ili smrti.
Džilijen je od mene želela još informacija. Ne treba da joj ih dam.
„Stvarno mi se sviđaš, Freni“, počela je Džilijen sa još jednom od svojih sračunatih i okorelih laži. Ko zna, možda je to stvarno i mislila. Sedela je u biblioteci, u crnoj kožnoj fotelji sa visokim naslonom. Zagledala mi se u oči.
Osetila sam se ponovo izdanom. Želela sam da se izderem na nju, da je dobro ispsujem, ali sam se uzdržala.
„Je l’ to bilo pre nego što ste ubili Dejvida i Frenka ili posle toga?“, pitala sam je.
Prostrelila me je ledenim pogledom. Lice joj je bilo bezizražajno. Činilo mi se kao da smo se prvi put srele.
„I ponovo bih to uradila. U ovom slučaju, cilj u potpunosti opravdava sredstva. Da Vinči i Kopernik su morali da prekrše zakone da bi došli do svojih otkrića, Freni. Pre nego što doneseš svoj sud o ovome, dobro razmisli. Dođi, molim te.“ Pokazala je prema jednoj fotelji za stolom od mahagonija koja je stajala preko puta njene.
Odmahnula sam glavom. Neću da joj se „pridružim“ ni u čemu. Gadila mi se. „Možda je ovaj razgovor dobar za tvoju dušu, ali meni ne znači mnogo. Molim te da me vratiš dole. Ne želim više da te slušam. Suzan. Dr Suzan Parkhil, je l’ tako?“
Namrštila se i počela nestrpljivo da dobuje prstima po stolu. „Hoću, ali najpre treba da mi kažeš neke stvari. Sa kim ste sve pričali? Olakšaj i meni i sebi i onoj deci koju izgleda toliko voliš.“
„Nisam nikome rekla“, rekla sam koliko god sam mogla smirenije. „Mogu li sada da idem?“
Džilijen se zagledala u mene. „Kome ste rekli? Izuzev tvojoj sestri Kerol?“
Osetila sam se kao da me je neko udario pesnicom u stomak. Nisam mogla da govorim.
„Još uvek nismo našli Kerol i njene devojčice, ali ćemo ih naći. Za to nam ne treba tvoja pomoć. Da li ste rekli još nekom?“
Odmahnula sam glavom. Bože, kako sam je mrzela! Zavladao je tajac. Posmatrala me je. Moja stara prijateljica.
„Nisi baš najbolji lažov. Znam te. Zato, mislim da ti verujem, Freni.“
Izraz na njenom licu se promenio; postao je blaži. Džilijen je želela da govori o sebi. Prepoznala sam taj samozadovoljni pogled u njenim očima.
„Reći ću ti šta se dogodilo“, kazala je. „Fascinatno je. Shvatićeš kad budeš čula. Izmenili smo sve poznate laboratorijske procedure. Umesto delića DNK, mi smo u ljudske zigote ubacili prilično veliku količinu ptičjeg hromozoma. 'Stopili' smo hromozome nekoliko ptica i naših pacijenata ljudi, zagrevajući ih sve dok se nisu razdvojili na pojedinačne lance od kojih su napravljeni. Možda ti zvuči neobično, ali je to za nas postala jedna rutinska tehnika.“
„Ne moraš da mi raščlanjuješ do tankih creva. Nisam ti đak. I ja nešto znam.“
Džilijen se zakikotala.
„Moj muž je uspeo da indukuje kontrolisanu rekombinaciju gena između lanaca DNK. Drugim rečima, našao je način da upravlja onim što je u prirodi nasumičan proces razmene gena između lanaca. Nije očekivao da će se ćelije tako deliti, ali jesu. Zaprepastili smo se kada je ultrasonogram pokazao da je Maks živa. Od nje je sve počelo. Ona je bila naše prvo otkriće, ali nije idealna.“
Ultrasonogram. Bila sam u pravu. Deca su bila implantirana u materice... žena, ili nekog drugog.
Džilijen je nastavila. Pogled joj je počivao na mom licu, ali je gledala kroz mene.
„Radili smo preko odeljenja za vantelesnu oplodnju dr Braunhila u Bolderu i Denveru. Parovi koji su dolazili kod njega zbog toga što nisu mogli da imaju dece, poverovali su u njegovu priču da je koristio potpuno nove metode za vantelesnu oplodnju, što je bilo tačno. Uzimali smo jajne ćelije žena, oplodili bi ih spermom njihovih muževa, ubacili malo one DNK, a zatim im implantirali embrione u matericu.“
„Naravno da ste imali dozvole tih žena i njihovih muževa?“
„Majke nisu važne“, rekla je Džilijen ljutilo. „Prvo smo se odlučili za ptice, jer one zbog svoje veličine žive mnogo duže.“
Klinuiula sam glavom. To mi je bilo poznato. Lutajući albatros može da živi sedamdesetak godina. Papagaji žive i duže. Medu pticama ima bezbroj takvih primera.
„Deca sa krilima su bila samo početak... to je bilo najvažnije otkriće. Ono je sve promenilo. Jedan od članova našeg tima otkrio je kako može da se stimuliše gen koji uništava slobodne radikale. Kao što znaš, slobodni radikali oštećuju ćeliju. Kada se eliminiše njihov efekat, organizam ne može da umre od uzroka koji dovode do njegove prirodne smrti.“
Ostala sam bez vazduha. Sledila sam se. Mogla sam samo da slušam šta priča Džilijen.
Ona se blago nasmešila.
„Majki izgleda kao običan dečak, zar ne?“, rekla je. „Kao i Eva. Ta draga deca vredna su svakog truda, svake žrtve. Majki će živeti dvesta godina. Možda i više.“
Nisam mogla da verujem. Da li su se zbog toga ovde i u Školi sprovodila ove preskupa istraživanja? Mislim da sam uzdahnula. Skoro sigurno sam i zinula.
Majki će živeti dvesta godina.
Džilijen je lagano klimala glavom. Shvatila sam šta se dogodilo Najzad sam shvatila.
„Moj sin je naredni stadijum u evoluciji ljudske vrste.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:58 am






108



Kit je verovatno već stotinak puta učestvovao u ispitivanju, ali se nikada nije nalazio u ulozi ispitivanog.
„Zovem se Tomas“, rekao je čovek preko puta njega. Bio je veoma opušten i samouveren.
„Čuo sam mnogo toga o vama“, kazao je Kit.
„Kladim se da jeste. Sada ću vam ispričati svoju verziju.“
„Zašto da ne.“
„Bio sam u Ratnom vazduhoplovstvu. Želeo sam da budem pilot više od svega.“
„Lepo je imati snove“, kazao je Kit i klimnuo glavom. Kupovao je vreme, pokušavajući da smisli kako da dođe u bolju poziciju.
„Naravno da jeste. Nažalost, moj vid nije bio dovoljno dobar da bih mogao da budem vojni pilot. Nisam morao da nosim naočare, ali nisam mogao da letim. Završio sam kao nastavnik.“
„Predavali ste deci?“, pitao je Kit.
„Da, ali vrlo kratko. Onda sam postao asistent na Vazduhoplovnoj akademiji. Tu sam predavao biologiju... budućim pilotima.“
„Lepo.“
„I bilo je. Mada, smešno. Znate, lepo je s vama razgovarati. Uglavnom se družite s muškarcima.“
„Ako vi tako kažete. I vi ste dobar govornik. Izgleda da ste jako fini.“
„O, da. To nekada ume da bude od koristi. Dr Pizer je došao u Akademiju i regrutovao me.“
„Zato što ste predavali biologiju?“
„Ma kakvi. Njegovi ljudi su mnogo bolji stručnjaci od mene. Ali, to sto sam predavao biologiju pomoglo mi je da shvatim njegovu viziju. To tako ide, znate. Tražite ljude koji mogu da vas razumeju i da vam veruju, a onda im ponudite životnu priliku.“
„U finansijskom smislu?“
„Naravno. Ali i u pogledu ličnog zadovoljstva - znate, radite nešto važno. Pa, i vi ste talentovani i posedujete izvesne kvalitete koji vas čine izuzetnim agentom FBI-ja.“
„Ali nisam verovao u viziju, bar ne u onu verziju vizije koju sam čuo.“
Tomas je klimnuo glavom.
„To su mi rekli. Nego, recite mi. Kite, kome ste sve kazali za Školu. To je jednostavno pitanje i želim jednostavan odgovor. Posle toga obojica idemo odavde.“
„Nikome“, rekao je Kit. „Nikome nisam rekao.“
Onda je čika Tomas podivljao i Kit je najzad shvatio kako je u Školi funkcionisao princip straha. A uz to, razumeo je i zašto su deca mrzela Tomasa. I on ga je mrzeo. Svakim novim bolnim udarcem koji mu je zadao, sve više i više.
Ali nije progovorio, nije priznao, nije odao.
Ni reč.



109



Maks je odmah prepoznala neke od onih odvratnih stvorova iz Škole. Oni su bili čuvari, stražari. siledžije. Išli su kroz šumu, tražili je, pokušavali da je ubiju. Ma, ko ih šiša!
Skrivala se na vrhu jednog visokog bora, ali je i tu bila u opasnosti. Ako bude morala brzo da poleti, to će ići malo teže sa ove klimave grane. Znala je da joj je za to trebalo pristojno ubrzanje. Bilo bi bolje kada bi prvo mogla da potrči. Možda se prevarila što se popela na drvo.
Očajnički je poželela da poleti, ali joj je iznad glave tutnjalo nekoliko helikoptera. Pretraživali su ovo parče guste šume. Čula ih je, a povremeno je neki od njih mogla i da vidi na nebu.
Vrata njihovih kabina bila su širom otvorena i u njima su sedela po dva čoveka sa puškama. Svi su je tražili. Gadovi.
Kit je ljude u helikopteru one TV stanice koji su videli u blizini Denvera nazvao „dobrim momcima“, ali Maks je bila sigurna da to ne bi rekao za ove koji su leteli iznad šume. Ljudi u ovim helikopterima su je želeli mrtvu. Videla im je puške. Oni su bili lovci, a ona je već znala kako je užasno biti pogođen.
Oni sigurno nisu bili „dobri momci“. Bili su najgori šljam koji je postojao na Zemlji. Kukavice. Odvratne, smrdljive bitange.
Otkad je sa Metjuom pobegla iz Škole nije se ovako uplašila. Nije volela što je ponovo bila sama.
Nedostajali su joj je njen brat Metju. Oz, Ik, blizanci. Nedostajali su joj i Kit i Freni. Imala je puno poverenje u njih. Sve im je verovala. Kada bi pomislila na njih dvoje, osetila bi nešto što ranije nije osećala. To osećanje bi joj nateralo srce da brže zakuca i steglo bi joj se u grlu - kao da će zaplakati. Ali, ona je apsolutno i neopozivo odbijala da plače.
Maks se sledila. Dolazio je jedan vojnik. Zli odvratni gad. Bio je dole, ispod njenog skloništa.
Nosio je neke smešne naočare i imala je utisak da zna kuda ide. Koristio je naočare za gledanje po noći, da bi mogao da vidi u mraku. Kao vampir.
Sada je već bila strašno ljuta. Neće ovako umreti! Nije imala nameru da se uklopi u njihov smrdljivi plan!
Maks je, pre nego što je prišao drvetu. iznenada, brzo i snažno zalepršala krilima. Vojnik (ili stražar) je podigao glavu.
„Džeronimo. seronjo!“, razdrala se i skočila na njega s drveta.
Tap!
Tap! Tap! Tap!
Taptaptapiaptaptap!
Srucila se na njega kao ogromna, odronjena stena. Naočare su mu pale s lica. I velika odvratna puška mu je izletela iz ruku. Ostao je da leži na zemlji.
To je bilo glupo! Šta je lime trebalo da dokažeš? razmišljala je ona. Da si ista kao on?
Ali duboko u sebi znala je odgovor na to.
Umela je da uzvrati!
Digla je ruke i prošaputala - „Toooo! Mogu da im se suprotstavim!“ Ali onda je začula grmljavinu helikoptera koji su se približavali. Pogledala je gore. Bilo ih je više od jednog. Sada se nije osećala tako samouverenom.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu