Dok vetar duva

Strana 5 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5

Ići dole

Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:09 am

First topic message reminder :



Jedanaestogodišnja devojčica očajnički pokušava da pobegne iz tajne laboratorije za genetska istraživanja u Koloradu! Freni i Kit, agenti FBI-ja koji sprovode ličnu istragu, sprijateljiće se sa uplašenom devojčicom. Ovaj trio se nalazi u opasnosti da izgubi živote pokušavajući da otkrije zastrašujuću istinu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:58 am




110



Kit je po čitavom licu imao oguljotine, posekotine i modrice. Gornja usna mu je bila pukla i iz nje je curila krv. Nos mu je krvario i verovatno je bio slomljen. Prebili su ga. Neko je na njemu trenirao boks.
„Šta ti se desilo? Šta se desilo Kite?“
„Nisam pričao“, uspeo je da progovori. Pokušao je da se nasmeši svojom otečenom usnom, i delimično je uspeo u tome.
Sela sam na krevet, pored njega. Poželela sam da imam pribor za prvu pomoć. Nežno sam mu dodirnula jednu modricu, i on se trgao.
„Dobro sam“, kazao je. „I pre sam dobijao batine.“
Bio je besan što su ga prebili. Ponašao se kao maltretirana životinja. Hteo je da im se nekako osveti, i to mi se sviđalo. Izgledalo je da nikada ne odustaje. Prepričao mi je svoj razgovor sa čika Tomasom, a onda sam mu ja rekla šta sam saznala od Džilijen.
Prebacio mi je ruku oko vrata, zaječavši. Naslonila sam glavu na njegovo rame i nekoliko minuta smo ćutali.
„Nikada neću zaboraviti onaj trenutak kada sam te prvi put video“, rekao mi je Kit. Mislila sam da se smeje. Osetila sam to po njegovom glasu.
„Kada sam vrištala na tebe da mi se tornjaš sa imanja rekao si: 'Dogovor je dogovor'.”
Kit je klimnuo glavom.
„Ja stvarno verujem u to. Delovala si mi kao izuzetno hrabra, pametna i buntovna žena koja u sebi ima duh avanturiste. O lepoti i da ne govorim.“
„A ja se sećam kako sam izgledala zanosno. Po odeći su mi bili krv i creva jelena.“
„Da. Na bluzi krv, a u očima vatra. Bože, kako je to bio lep prizor! Tako si lepa. Nadam se da ćemo se izvući iz ovoga, Freni, mada ne vidim kako. Sve smo videli.“
„Ovo je naš poslednji dan na Zemlji“, uzdahnula sam pustivši da te reći ostanu da lebde u vazduhu. da bih malo razmišljala o njima. „Kako je ovo čudno! Čega ti je žao što nisi stigao da uradiš? Šta bi sada uradio da možeš?“
„Voleo bih da letim sa Maks“, kazao je Kit kao iz topa. Uzdahnuo je. „Voleo bih da sam se oprostio od Kim i moja dva dečaka. Ubija me što nisam imao priliku za to... Voleo bih da odem na safari u Serengeti i Masai Maru. Možda bih živeo i nekoliko meseci na Tibetu, iako sam gledao film Breda Pita o tome. Ili otišao u Firencu na mesec-dva dana.“
„Da, okreni brod prema Firenci, Škoti“, rekla sam ja. Nisam znala kako to da smo tako mirno i sanjalački razgovarali u tako nezgodnom trenutku. Ja sam možda najviše žalila što nas dvoje nećemo više biti zajedno. Nas dvoje smo tek počeli - a već je trebalo da završimo. To mi se činilo nepravednim i pogrešnim.
„Stvarno ne bih mogao da podnesem da umrem a da ovo ne uradim“, prošaputao je Kit. Iako su ga usne sigurno bolele, nežno me je poljubio u usta. To je bilo tako slatko. Stalno me je tako iznenađivao.
Prošaputala sam: „I ja sam to želela da uradim. Stvarno. Otkad sam te prvi put videla.“
„Stvarno sam lud za tobom“, kazao je Kit šapatom. „Šta si još želela da uradiš?“
„Sad ću da ti pokažem. Dođi ovamo.“
Ponovo smo se poljubili - nežno, ali strasno. Zagrlili smo se. Šta sam još želela da uradim? Želela sam da ga skinem lagano i da on to isto uradi meni. Znali smo da nismo imali mnogo vremena. I to je promenilo sve - sve naše prioritete. Ili ih je po po prvi put postavilo kako treba.
Nežno sam mu dotakla lice. Poljubila mu posekotine, okusila krv na njegovoj usni. Učila sam o njemu, pamtila i nadala se da nikada neću zaboraviti. To je bilo jedino što smo sada mogli da uradimo - jedina dobra stvar koja je imala smisao. To je bilo bolje nego da brinemo, samooptužujemo se i udaramo u vrata i vrištimo.
Spustila sam ruku na njegov široki kožni kaiš. Još uvek me je pomalo bio stid. A onda sam shvatila kako je to bilo glupo i cimnula ga. Sve se između nas dogodilo tako brzo, ali se dogodilo. On je bio najseksepilniji i najbolji muškarac koga sam upoznala. Bila sam sigurna u to. Da, apsolutno sigurna.
Sekunde su prolazile sporo. Htela sam da prolaze sporo. Nikuda nije trebalo da idemo. Osetila sam laku vrtoglavicu, jer sam iznenada ponovo ušla u ovakvu intimnost. Ali više nisam osećala grizu savesti.
Kitovo lice se spustilo prema meni. Nežno me je držao za bradu. Poljubio me je u usta. zatim u obraze, nos, oči. Njegove plave oči su sve vreme gledale u moje.
Niko me ranije nije ljubio u oči. Poljubio me je u vrat. Volela sam to, volela sam kako me je dodirivao. Možda ovo nije trebalo da radimo sada, ali nisam mogla da se zaustavim. Nisam želela da zaustavim.
Izgledalo je prosto neverovatno da smo nas dvoje zajedno. Disala sam plitko i ubrzano. Toliko sam ga želela. Prešla sam dlanovima preko njegovih ramena, snažnih leđa i unutrašnje strane mišićavih butina. Bio je strašno uzbuđen, tvrd i sviđalo mi se što me je želeo. I ja sam želela njega.
U meni se ponovo upalila vatra koja se brzo širila. Ušao je u mene i počeli smo da se ljuljamo najpre lagano, a onda sve brže i brže. Naša tela su uhvatila sjajan ritam. Činilo mi se kao da letimo. To sam upravo tako i zamišljala.


111



Maks je samo dremala. Nije smela da zaspi. Ponovo je promenila lokaciju. Sada se krila na vrhu jednog malog planinskog čestara jasika prošaranog stenama. Ležala je pokrivena vlažnim lišćem i otpalim granama u jednoj dubokoj, uskoj pukotini u steni.
Posle nekih sat vremena provalila je u nečiju vikendicu da bi uzela hranu i vodu. Da bi se setila starih, dobrih vremena, l zato što je bila užasno gladna i žedna. Letenje je iziskivalo strašno mnogo energije.
Preterala je sa jelom, jer je jela užasno brzo. Sada joj je bilo muka. Imala je grčeve u trbuhu i povraćalo joj se- jednom rečju, osećala se odvratno. Ali, morala je da krene. Došlo je vreme za rokenrol, vreme da se živi punim plućima i, verovatno, da se umre.
To nije bilo tako lepo. ali nije bilo ni tako strašno, razmišljala je Maks. Bar je neko vreme bila slobodna. Mogla je da leti i da vidi jedan mali deo sveta. Većina ljudi to nikada ne uspe da uradi. Bar ne na ovakav način.
Jutarnje sunce se brzo dizalo na nebu i bila je tako srećna što ga je još jednom videla. Želela je da odleti pravo u to divno svitanje, da se sjedini sa tom velikom narandžastožutom sunčevom loptom. Osetila se neverovatno povezanom sa ostatkom svemira. Da li je to stvarno bilo tako - da li je ona bila jače povezana sa njim nego većina ljudi? Mislila je da jeste. Možda zato što je mogla da leti.
Bože, kako je bila ukočena i kako ju je sve bolelo! Bio joj je potreban topao tuš. Bilo joj je potrebno da je Freni očešlja i poravna joj perje. Želela je da bude sa svojim prijateljima i da ih jednom svi ostave na miru.
Prokletnici! Mrzela je čika Tomasa, ostale stražare i sve one nepoznate ljude u odelima, ko god oni bili. Sve ih je mrzela iz dna duše.
Maks se puzeći popela na jednu liticu koja se dizala iznad doline. Mislila je da se nalazila na nekih dve milje od one kuće. Mačje šapice, rekla je u sebi. Budite sada tihe. Nemojte da uprskate stvar. Sada nikako ne smeju da vas uhvate.
Podigla je glavu i pogledala preko ivice stene, u dolinu. Srce joj je skoro stalo. O, ne! Videla je da za njom traga jedna čitava vojska muškaraca i žena. Hitro se pripila uz stenu.
Ponovo je podigla glavu. Samo da vidi šta se događa. Spazila je jedan helikopter i nešto joj je palo na pamet. Nije znala da li je to bilo glupo, dobro ili suludo. Razmišljala je o toj zujećoj ptici.
Da, bila je to super ideja! Možda zato što nije imala mnogo izbora. To je bar bio neki plan. Nešto što će je držati nekoliko narednih minuta.
Istegla je udove i kroz telo joj prostrujao užasan bol. Nije se obazirala na njega. Potrudila se da bude što opuštenija i gipkija. Koncentrisala se. Uh, kako joj je još uvek bilo muka! Mora da je ona hrana bila pokvarena.
Upozorila je sebe: Brzo se digni u vazduh. Ne boj se. Ne oklevaj. Ostani između stabala.
Leti veoma, veoma brzo.
Ne boj se!
Ostani nisko!
Neka je bog u pomoći svima koji mi se nađu na putu!
Maks je hitro ustala i potrčala kao luda. Srce joj je strašno brzo kucalo. Zapravo, prebrzo. Pretilo je da joj iskoči iz grudi. Činilo joj se kao da će da eksplodira.
Kada se digla sa zemlje nije videla nikoga. Gde su bili oni što su je tražili? Očekivala je da će pucati u nju. Trgla se pri pomisli na to. Poželela je da zatvori oči, ali nije to uradila.
Ostani nisko!
Ne daj im, molim te, da me ponovo obore. Pusti me samo nekoliko minuta. Pusti me da letim još samo jedan minut. Još samo deset sekundi.
O, ne! Bilo je suviše kasno da zamakne između stabala. Jedan stražar je stajao baš tamo, tako blizu da je skoro mogao da je uhvati.
Mora da joj se prišunjao - tiho i ubitačno, kao kad Ikar pusti gas. Dok je stražar dizao pušku s boka, Maks se obrušila na njega kao bombarder. Nije imala izbora.
Ali nije mogla da ga obori. Bila je suviše umorna, sve ju je bolelo i bila joj je muka!
I onda je povratila! Sve što joj je bilo u stomaku. Užas!
Sve što je pojela u onoj vikendici: hladnu goveđu čorbu, sladoled od čokolade, puno mleka koje je mirisalo pomalo kiselo, šunku i kačkavalj - sve što je našla u frižideru - uzvratila je uslugu.
Povratila je po stražaru. Po njegovom licu i glupom kačketu sa amblemom Kolorado Rokija. Stražar je rukama pokrio oči. Verovatno nije imao pojma šta ga je pogodilo. Ispustio je pušku i urliknuo.
Maks je proletela pored njega. Nestala je među javorima i jelama. Bila je na sigurnom. Nisu je pogodili. Uzviknula je: „Toooo, toooo!“
Ponovo je letela, setivši se koliko je to volela.
Pusti me da letim još šezdeset sekundi.
Pusti me da letim još jednom.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:58 am







112



Kada sam se probudila, lice mi je bilo na samo nekoliko centimetara od Kitovog i sviđalo mi se što sam bila tu. Bila sam pripijena uz njega i čvrsto ga grlila. Neverovatno, ali posle dužeg vremena prvi put se nisam probudila u košmaru.
Ali sam se zato nalazila u njemu.
Kit je bio budan. Gledao me je. Njegove plave oči gledane iz ovakve blizine delovale su još sjajnije. Kako je samo bio osećajan i sladak! Kako je s njim bilo lako biti! Kladim se da si bio strašno dobar otac.
„Ćao“, prošaputala sam i nasmešila se, i prvi put osetila se toplo i sigurno.
„Ćao, i tebi. Pretpostavljam da nisam sanjao da smo sinoć divlje i strasno vodili ljubav.“
Iznenada mi je sve izgledalo tako jednostavno i ispravno. To saznanje mi je prosto paralo srce. Kit i ja smo se zaljubljivali jedno u drugo, ili smo već bili zaljubljeni. Bili smo u najgoroj mogućoj situaciji. Nismo imali ni najmanje šanse da preživimo. Bili smo svedoci. Videli smo užase koji su počinjeni u Školi.
Neko je pokucao na vrata. Zgledali smo se. Da li je to bilo to? Da li su došli po nas? Tomas i njegove siledžije.
Ponovo smo se zgledali. Čuli smo kako ključ lagano ulazi u bravu. Ustali smo iz kreveta i požurili da se ogrnemo.
Vrata su se otvorila i ja nisam mogla da verujem kada sam videla ko se na njima pojavio.
„Zdravo, teta Freni. To sam ja. Majki. Došao sam da vas oslobodim.“


113



Sa njim je bio još neko. Jedan čovek u plavom letnjem odelu ušao je u sobu za Majklom. U ruci je imao poluautomatski pištolj koji je bio uperen u Kita. Neverovatno. ali on se smejao.
,.I ja sam došao da vas izbavim“, rekao je on. Glas mu je bio veoma tih i mek. Stvarno vas je terao da ga slušate.
„Ko ste vi?“, pitala sam. Nisam ga poznavala. Bila sam prilično sigurna da nije iz Gradske bolnice u Bolderu, niti mi je delovao kao stražar.
Kit se oglasio. „Zove se Piter Striker. Bio je moj šef u FBI-ju. Piter me je povukao sa ovog slučaja rekavši mi da sam ga izmislio. Zapretio mi je da će me otpustiti pošto nisam hteo da odustanem. A sada je ovde. Zdravo, Piter. Vidim da ti je slučaj najzad privukao pažnju.“
Striker je bio visok i mišićav muškarac; imao je plavu kosu i češljao ju je unazad. Bio je pravi japi sa ležernim osmehom.
„Kome danas čovek da veruje?“, rekao je Striker svojim šaptavim glasom. „Pretpostavljam, nikom. Ni svojim najbližim prijateljima. Čak ni nekom od svojih starih drugara iz FBI-ja.“
„Da li to znači da u Birou ima i ljudi kojima još mogu da verujem? ” pitao je Kit.
„O, da. Ponekom metuzalemu među koje spada i naš direktor. U stvari, samo su dva čoveka iz FBI-ja imala sreće da budu u ovome, i još par veoma poverljivih zagriženika iz Vojske. Svi koji su saznali za ovo želeli su da se uključe u priču. To je američki način. Bio si u pravu. Ovo je stvarno krupna stvar. Najveća koju sam ikada video.“
„Da li to znači da je u ovo umešana i američka vlada?“, pitala sam.
„Ne preterujmo. Izvesni ljudi u vladi znaju šta se događa ovde u Koloradu, kao što su znali i za sve ono što se ranije događalo u San Francisku i Bostonu, ali smo u ovo uključeni samo kao građani. Ima nas pedesetak i dosta smo uložili u to. Nekoliko lekara se pobunilo - proradila im je savest, ali to je sada iza nas. Uklonili smo problem.“
„Krčite put napretku i plaćaju vas za vaše usluge?“, kazao je Kit. „To je američki način.“
„Dobro smo plaćeni. Ali ne zaboravi, naš posao je važan. Sprečio sam te da praviš smetnje, zar ne? Obavio sam svoj posao. Uzgred, ja u to verujem. Mislim da je rad dr Pizera ključna stvar za sve nas.“
„Pa da li ste došli ovamo da nas lično ubijete?“, pitala sam Strikera. „Hoćete li vi to da uradite?“ Dok sam to govorila odmakla sam se korak-dva od Kita. Napravila sam između nas mali razmak.
„Nije mi to bio plan kada sam došao ovamo. Naravno da se on svakog časa može promeniti. Ne radite to, dr O'Nil. To vam nije pametno.“ Nastavila sam da se pomeram postrance. „Šta mi nije pametno?“
„Nikada nisi bio agent operativac“. kazao je Kit. „Nikada nisi uprljao ruke, Piter. Sve vreme si radio u kancelariji. Ja te zbog toga nikada ne bih unapredio u regionalnog šefa.“
„Da prestanemo sada s ovim.“ Striker je najzad podigao glas i uperio pištolj u mene. „Ali prljave poslove mogu sasvim korektno da obavim, Tome. Gledaj me.“
Kit je iznenada iskoračio napred i udario Strikera pesnicom u vilicu. Bio je to strahovito jak udarac i ovaj je pao na jedno koleno.
Ali, brzo se podigao na noge. To me je iznenadilo. Striker je bio mnogo snažniji i čvršći nego što je izgledao.
Kit ga je onda udario kratkim, snažnim aperkatom (mislim da taj udarac zovu „kosilica“) i skinuo mu onaj njegov samouvereni i samozadovoljni izraz s lica. Skoro da sam radosno uskliknula.
Nakon toga ga je udario i u stomak. I Kit je bio snažniji nego što je izgledao. Mnogo snažniji - dovoljno snažan da bi mogao da bude bokser. Nisam sam znala da je osvajao Zlatnu rukavicu, i da se dugo bavio amaterskim boksom, ali se to sada višestruko isplatilo.
Kada je Kit udario Strikera još jednom, i to pravo u nos, između očiju, ovaj se prostro na zemlju i ostao da leži na njoj nepomično.
Kit se sagnuo i uzeo Strikerov pištolj. Nije se čak ni zadihao. Očigledno je uživao u ovakvom boksu u kome nije primao udarce. I ja sam.
„Hajdemo odavde.“
Majki je sve ovo gledao sa ushićenjem.
„To je stvarno bilo dobro“, rekao je on. „Bravo! To je bilo super. Dobri ste.“
„Hvala. Majki. Sada nam pokaži gde su Oz, Ikar i blizanci“, rekla sam mu.
Naredni stadijum evolucije čoveka se nasmešio kao što bi to uradio svaki drugi četvorogodišnjak. Čak me je i uzeo za ruku.
„Znam gde su, tetka Freni. Pokazaću vam.”

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:59 am






114



Majki je bio moj junak. Išao je ispred nas. Žurili smo kratkim hodnikom koji se završavao jednini srebrnim metalnim vratima zlokobnog izgleda. Molila sam se bogu da ostala deca nisu povređena ili uspavana.
„Kraj puta?“, promrmljao je Kit kada smo došli do vrata. „Kuda sada, Majki?“
„Možemo ovuda. Brže je“, rekao je Majki. „Ne brinite, pametan sam za svoje godine.“
„Naravno da jesi. Idemo onda“, rekao je Kit. Gurnuo je ona masivna vrata i ušli smo u jednu veliku laboratoriju koja mi je zaslepila sva čula i od koje mi je zastao dah.
Svuda unaokolo stajala je laboratorijska oprema. Graduisani sudovi. Pasterove pipete. Mikrocevčice sa mikserom. Mešalice - mašine koje su pomerale stalke sa epruvetama jer neke bakterije moraju da se kreću da bi rasle na podlogama. Tu su se nalazili i neki inkubatori veličine mašine za pranje veša. Nisam imala pojma čemu su služili, ali su delovali zastrašujuće. Jedan autoklav za sterilizaciju bio je ugrađen u zid.
Tri mlade žene ležale su na bolničkim krevetima na drugom kraju prostorije. Bilo je očigledno da su u drugom stanju, i to verovatno već u osmom mesecu. Blizu termina za porođaj.
Jedan visoki medicinski tehničar nas je video da ulazimo i krenuo žurnim korakom prema nama. Izgledao je zabrinuto, možda i ljutilo, a možda i zabrinuto i ljutilo.
„Jeste li ovde zbog inspekcije? Obilazite naše prostorije? Ovde ne smete da ulazite bez pratnje“, rekao je.
Kit ništa nije rekao. Samo ga je udario desnim aperkatom. Krupni momak nije imao nikakve šanse protiv Kita. S treskom se strovalio na pod. Njegova velika glava se odbila od betona i on se otkotrljao u stranu.
Majki je rekao: „Trebalo bi da izađemo odavde. Molim vas?“
Majki je bio u pravu, ali dok smo hitali u susednu prostoriju ja nikako nisam mogla da skinem oči sa onih trudnica. Izgledalo je da su imale oko dvadesetak godina. Dobri, zdravi uzorci. Šta li su ovde radile? Kakve li su bebe nosile?
One su nas posmatrale bez reči i ja sam iznenada primetila da su im se oko nogu nalazili kožni povezi. Žene su bile vezane za svoje krevete. Nisu mogle da ustanu i odu.
„Poslaćemo im pomoć“, prošaputao je Kit. „Hajdemo, Freni.“
„Poslaćemo vam pomoć. Obećavam“, rekla sam ženama. Nije bilo šanse da ih sada povedemo sa sobom.
Majki me je gurao napred, prema sledećim čeličnim vratima na drugom kraju prostorije. „Vratićemo se po vas“, obećala sam jednoj trudnici koja verovatno nije imala više od osamnaest godina.
„Mislim da ću se poroditi“, rekla je ona preplašeno.
Eksperimenti na ljudima.


115



„Većina ljudi su kao kamenje, potpuno beskorisni i sebi i drugima, ali u očekivanju da će se u narednih šezdeset sekundi pokazati“, rekla je Džilijen blagim i poverljivim glasom. „Srećom, taj depresivni opis ne odgovara nikome od nas. Dobro nam došli. Ova mala, pažljivo odabrana grupa je izuzetno važna za čovečanstvo. Obećavam da danas ulazimo u jednu novu eru.“
Džilijen i dr Entoni Pizer su gledali u publiku preko jednog dugačkog radnog stola koji je stajao u čelu sale za konferencije.
Dr Pizer je govorio sedeći.
„Tek je osam i sve se odvija po planu. Štaviše, savršeno. Jasno je da smo svi mi koji smo se ovde okupili zvezde genetskog inženjeringa.“
„Sudeći po onome što možete da vidite, vest o inom odlasku sa naše planete je malo preuranjena. Kao što vidite po mojim pokretima, imao sam moždani udar. Sad sam dobro. Našao sam način da produžim svoj bedni život za deset, a možda i čitavih dvanaestak godina. O tome ću vam više reći malo kasnije. Verujte mi, to je beznačajno u poredenju sa onim što sam vam za danas spremio.“
Sedamnaestom ljudi u publici, koji su bili pozvani u obilazak, klimali su glavama i smeškali se, a onda... usledila je najvažnija aukcija svih vremena.
Aukcija.
Ti ljudi su bili predstavnici najvećih biotehnoloških kompanija ili su tu došli ispred svojih država. Jedan bogataš među njima bio je spreman da finansira osnivanje nove korporacije, ako mu se rezultati jutrošnje demonstracije budu svideli. Ove „zvezde genetskog inženjeringa“ nisu volele da se gledaju. Došle su da se nadmeću za dobijanje ekskluzivnog prava za korišćenje najspektakularnijih naučnih otkrića u istoriji čovečanstva i izgledalo je da se boje ili stide da otkriju za čim žude. Truman Kepot je jednom prilikom Džeja Edgara Huvera i Roja Kona nazvao „smrtonosnim pederima“. Ako su oni bili to, onda su se ovi ljudi mogli nazvati „smrtonosnim glupanima“.
Dr Pizer je nastavio da govori.
„Već ste pročitali dosijea i videli o čemu se radi. Svaki eksperiment, svako čudesno dete. jedinstven je i basnoslovno vredan primerak. Onaj ko ih bude kupio dobiće uz njih i sva dokumenta i relevantne podatke o njima. Za svaki predmet prodaje ustanovljena je početna cena. Ako nema pitanja, možemo da počnemo sa nadmetanjem.“
Džilijen je ustala. Ljubazno se nasmešila i stavila jedan štos papira na sto ispred sebe. Podesila je svoje naočare koje su učinile da izgleda kao uspešna direktorica. Pa, svet se menjao. O, da, svet se menjao brže nego što su ti važni direktori uopšte mogli i da pretpostave.
Rekla je:
„Zvanično otvaram aukciju. Od ovog trenutka nikome neće biti dozvoljeno uđe u zgradu. Nema nadmetanja putem telefona, nema zapečaćenih ponuda. Pobednik će biti označen udarcem čekića.“
Jedan od učesnika aukcije - jedan pogrbljeni, proćelavi muškarac u tamnom odelu na pruge - nagnuo se napred. Imao je špicast nos i donju usnu koja mu je davala svađalački izgled. Došao je iz Nju Džersija - jednog bogatog predgrađa u čijoj se blizini nalazi direkcija At&T*( Velika telefonska kompanija u SAD - prim. prev.).
„Da li ćemo odmah moći da raspolažemo kupljenim predmetima aukcije?“, pitao je on. „I njihovim papirima.“
„Da, naravno. Možemo li da počnemo, dr Vornere?“
„Koja je minimalna vrednost za povećanje ponude?“, dobacio je drugi glas koji je pripadao jednom markantnom prosedom muškarcu sa frizurom „holanđankom“.
„Ponude će, gospodine Miler, dostići stotine miliona dolara“, rekla je Džilijen.
Publikom su prostrujali žamor, tihi protesti i bojazan da će neko od učesnika aukcije biti favorizovan.
„Dame i gospodo“, Džilijen je udarila čekićem o sto. „Ovo nadmetanje će biti civilizovano.“
Učesnici aukcije su se smirili. Oni su kulturni, l svi, odreda, dobri građani.
Džilijen je preletela pogledom preko spiska predmeta aukcije i ponovo ustala. U sali je zavladao tajac. Izgledalo je kao da su učesnici aukcije stali u nevidljive startne blokove. Na trenutak se zamislila, kao da se setila da im nešto nije rekla.
U stvari je tvrdila pazar. Igrala se njihovim prenapumpanim egom. Pretpostavljala je da se ovako osećao i Prometej kada je od bogova ukrao vatru.
Atmosfera je u sali za konferencije bila puna tenzije, uzbuđenja, pa čak i straha. Izgledalo je da će čovek skočiti napred, a ne više puziti, kao što je to bio slučaj u prošlosti.
Džilijen je najzad ponovo progovorila.
„Početna cena za stavku broj jedan AGE243, po imenu 'Piter', je osamsto miliona dolara. Piter ima četiri godine. Veoma je inteligentan, u odličnom je stanju i može da leti.“
„Kažete osamsto?“. Iz onog dela sale u kojem su sedeli Nemci, začuo se jedan gromki glas. „Milijarda dolara za AGE243, malog Pitera i njegove dragocene naučne karakteristike.“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:59 am



116



Metju je bio živ i izgledao je veoma dobro s obzirom na izuzetno neugodnu situaciju u kojoj se nalazio poslednjih nekoliko dana.
Nisam poznavala Maksinog mlađeg brata, ali nije bilo šanse da ga zamenim sa nekim drugim. Imao je istu plavu kosu kao i Maks, ali su mu grudni koš i ramena bili širi od njenih. Krila su mu bila bela sa sivoplavim šarama, i delovao je impresivno.
„Ja sam Metju“, rekao je on. Njegov osmeh je podsecćao na Maksin. Nalazili smo se u sobi u kojoj su držali decu. U nju se moglo ući samo iz „akušerskog odeljenja“. Sva ostala vrata su bila zaključana.
„Vi mora da ste Freni i Kit. Vidi ko je još ovde? Adam se vratio iz mrtvih.“
Džilijenin dečkić je tužno odmahnuo glavom.
„Sada me zovu Majki.
„Da, ali ko ih šljivi. Je l’ tako drugari? Je l’ tako Adame?“
I Oza, Ikara i blizance su držali u toj sobici. Oni su uglas uzviknuli: „Ko ih šljivi!“
„Idemo odavde“, rekao je Kit prekidajući veselje. Preuzeo je komandu. „Moramo odmah da idemo odavde, deco.“
Niko od nas se nije bunio. Idući za Majklom, sjurili smo se niz dva dugačka podzemna tunela. Izgledalo je da zna kuda ide i zaista je bio bistro dete. Onda smo se popeli nekim uskim stepeništem koje je vodilo do masivnih duplih vrata. Molila sam boga da se kroz njih izlazi napolje.
Kit je surnuo vrata i ona su se otvorila. Iznad glava nam je zaurlao alarm. Sjajno - izašli smo iz kuće.
„Idemo! Idemo! Idemo!“, vikala sam iza dece i gurala ih napred. „Bežite!“
„Samo napred!“, podsticao ih je Kit. „Ne zevajte okolo. Bežite!“
„Idem, idem, otišao sam!“, dobacio je Ikar.
„Veliki beg!“, viknuo je Oz.
Deca su mislila da je ovo jedna velika avantura, a ja da je dobro što to vide tako. Opet smo bili u begu i išli smo prema šumi. Ali, u kući se nešto događalo.
Na putu do šume morali smo da pređemo preko velikog pošljunčanog parkinga. Na njemu je stajalo tuce automobila, limuzina, „rejndž rovera“, „džipova“, mini venova. Pored nekih od njih su stajali vozači. Sigurna sam da nisu mogli da veruju svojim očima. A ko bi?
Petoro dece sa krilima i njihova dva „otkačena“ odrasla pratioca. I svi oni trče!
Videla sam kako ostali istrčavaju iz kuće. Prepoznala sam neke lekare iz Boldera, ali je tu bilo i žena i muškaraca koje nikada nisam videla. Svi su bili formalno obučeni, kao da su tu bili poslom. Izgledali su kao poslovni ljudi. Šta li su ovde radili?
Svi su oni žurno napuštali kuću. Alarmi su zavijali na sve strane. Neko od ljudi na tremu nas je video i pokazao prema nama. Onda su se svi upiljili u nas.
Kroz nekoliko vrata kuće počeli su da istrčavaju čuvari. Bili su dobro naoružam. Već su nas primetili. Nećemo uspeti da stignemo do šume.
„Letite!“, doviknula sam deci. „Smesta polećite!“
Oz, Ik, Piter, Vendi i Metju su upravo to i uradili. To je bio neverovatan prizor. Jato krilate dece je uzletelo kao da su to godinama zajedno uvežbavali. Čak se i Metju sjajno uklopio.
„Tako je - letite! Bežite!“, nastavila sam da vičem.
„Što više i što dalje odavde!“, vikao je Kit. „Brišite u šumu! Brzo!“
Videla sam Džilijen i sledila sam se. Bila je u plavom kostimu i trčala je iz pravca kuće. Kakav li smo to sastanak prekinuli? Džilijen je vikala stražarima da pucaju. Pa naravno, zar nismo prijateljice?
Trčala je pravo ka meni vrišteći iz sveg glasa, a ja sam se ustremila prema njoj. Bile smo na putu da se sudarimo.
To ju je zbunilo. Videla sam to na njenom licu. Možda ipak nije bila tako pametna.
„Bežite!“, vikala sam ja i dalje hrabreći decu. „Bežite odavde! Bežite, bežite. U šumu!“
Gledala sam u Džilijen. Još uvek je išla prema meni, sada još i brže.
Trebalo je da se sudarimo.
Dobro. Biće ti žao, damo. Zažalićeš zbog toga.
Uletela sam pravo u nju.
Oborila sam tu odvratnu kučku, kao što sam to radila sa svojom braćom pre petnaestak godina, kada srno bez zaštitinih kaciga igrali američki fudbal na porodičnoj farmi u Viskonsinu. Uletela sam joj ramenom u stomak iz sve snage. Taj udarac je malo podsetio na Pola Hornanga, Džimija Tejlora. Reja Ničkea i svetske prvake Grin Bej Pokere. Dok sam živela u Viskonsinu, obožavala sam Pakere.
Džilijen je ispustila jedno uf. Osećala sam neopisivo zadovoljstvo što sam joj nanela malo fizičkog bola. Nadala sam se da sam joj polomila par kostiju. Dok je ležala na zemlji udarila sam je još jednom i to mi je stvarno prijalo.
A onda sam - o bože - videla Maks kako preleće iznad krova kuće.


117



Helikopterom KCNC Vesti uživo 4 pilotirao je jedan proćelav snažan muškarac, po imenu Edi Fridfild. On je bio na dežurstvu i umeo je da donosi brze i pametne odluke. Obično mu nije smetalo da razmišlja uz buku elise „bel džet rejndžera”.
Ali ovog puta nije znao sta da misi. U glavi mu je nastupio kratak spoj.
Dograbio je ručicu upravljača helikoptera. Držao ju je što je jače mogao. Bacio je pogled na svoje osnovne instrumente - pokazivač brzine, pokazivač brzine podizanja, kompas i radio. Svi su oni izgledali u redu. U kabini je sve bilo normalno.
Išao je brzinom od oko sto pet milja na čas. Sve je u redu, je l’ da? Pogrešno! Pogrešno! Pogrešno! Ništa od onoga što mu se dogodilo jutros nije bilo ni blizu normalnog.
Primetio je tu devojčicu sa desne strane, na oko sto pedeset metara od helikoptera. Umalo se nije šlogirao. Malo je falilo da otegne papke u helikoptera.
Nekoliko puta je zatreptao. Još uvek je bila tamo.
Devojčica je letela!
To je nemoguće, ali ona je ipak letela!
Imala je prelepa bela krila sa sivoplavim šarama. Stvarno su izgledala kao krila.
I bio je siguran da su je pokretala. Letela je kao najveći i najponosniji jastreb ili američki orao koga je ikada video.
„Rendi?“, prošaptao je on u svoj mikrofon.
U slušalicama je začuo glas svog dvadesetdvogodišnjeg kamermana Rendija Vitenauera: „Vidiš li ono što ja mislim da vidim? Edi, molim te reci mi da haluciniram.“
„Izgleda da obojica haluciniramo, draže.“
Tamo, na sto šezdeset metara od helikoptera, nalazio se NLO ili nešto slično njemu, i brzo mu se približavao.
Edi Fridfild se naježio. Ramena su mu bila napeta do bola. Kao pred bitku. Kao u Pustinjskoj oluji. Bože! Letela je pravo prema njemu!
Lagano je pomerio ručicu upravljača i blago promenio ugao pod kojim su leteli. Kod helikoptera je voleo to što je letenje bio neprekidni test spretnosti - ono vam je nepogrešivo pokazivalo u kakvoj ste formi.
Uključio je interkom. „Rendi, ide prema nama na tri sata. Okrenuću da bi mogao bolje da je snimiš.“ Naravno da je znao da Rendi već snima. Ako je ovo bilo stvarno, prilog će uspeti da ubace u jutarnje vesti.
Zbog toga je oštro skrenuo nadesno i helikopter se podigao za trideset stepeni. Dok je okretao, usporio je da bi i sam ponovo mogao da vidi taj NLO. Bila je tu. Upravo je prolazila ispred njega. Bože, baš lepa devojčica. Sa predivnim krilima.
To mora da je bila neka šala. Ali čija?
„Snimamo!“, rekao mu je Rendi. „Sve snimam - svaki neverovatni pokret njenih fascinantnih krila. Šaljem u centralu. Ovo će sve probuditi! Ceo Denver će se za tili čas rasaniti! Zar nije predivna?“
Naravno da je bila predivna. Bila je pravo čudo.
Fridfild se bukvalno bojao da trepne. Devojčica-ptica sa zlatnom kosom napravila je nekoliko sjajnih lupinga.
Izgledalo je kao da piše po vazduhu. Da li je pisala? Da li je to bila neka vrsta poruke? Ali kakve?
Pritisnuo je taster za direktnu vezu sa produkcijom u studiju. Vidite li ovo? Javi mi se, Stefani. Vidite li ove neverovatne snimke? A možda sam umro i na putu sam za raj. Možda vidim anđela?
U slušalicama se začuo nečiji glas. „Šta je ovo Edi? Šala? Šta nam to šalješ?“ Bila je to Stefani Ept. Stef je realista i cinik - reporter koji ne voli da priča gluposti. Fridfild je pretpostavio da je otkačila, kao i on. Pridruži se klubu, Stefani.
„Gledaš isto što i ja“, kazao je on. „Zovi državnu policiju i EMS, i svakog ko ti padne na pamet... nalazimo se na nekih tri milje od mesta na Huver Roudu gde je došlo do zastoja. Ponavljam - gledaš isto što i ja. Ona sada leti ka severu. Ići ćemo za njom! Ona stvarno leti!“
„Mislim da ima oko jedanaest-dvanaest godina. Izgleda kao običan denverski ili Bolderski osnovac - ali sa krilima. I leti.“
„Pokojne mi babe, ovo se stvarno događa. Devojčica ima prelepa bela krila sa sivoplavim šarama. Veruj mi. Vodi nas nekuda i, pravo da ti kažem, ići ću za njom kud god išla. Ovo je specijalni izveštaj Vesti 4. Gledate istorijski trenutak. Devojčica leti!“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 11:59 am




118



Maks je mislila da će svakog časa da se sruši, izgori i umre. Bilo joj je žao, ali znala je da joj je sudbina takva. Tako je želeo svemir. Znala je to još od onog dana kada je pobegla iz Škole, l Metju je to verovatno znao.
Čuvari nisu smeli da joj dozvole da živi. Videla je šta su sve radili - sva ona užasna ubistva i zločine koje su počinili. Ona je za njih bila Zvončica, „Zvončica smrdljivica“. Samo još jedan laboratorijski primerak. Ali, u stvari, oni su bili smrdljivi. Znala je sve njihove prljave tajne.
Bar je videla kako izgleda stvaran svet - neke odvratne, ružne stvari, ali i toliko toga neverovatno lepog. Spoljni svet je bio potpuno drugačiji od onoga kakvim ga je ona zamišljala dok je bila u Školi. Bilo je sto puta bolje nego u knjigama, ili na televiziji, pa čak i na filmovima. Dakle, biće sve ili ništa! Dođe mu na isto! Približavala se onoj velikoj kući u kojoj je živela Džilijen. Videla je pored nje mnoštvo sveta koji je trčao na sve strane.
Spustila je glavu i obrušila se prema ljudima sa puškama. Shvatila je da nema izbora. Ovo je bila njena sudbina. Ti ljudi su pokušavali da ubiju Oza i Ikara koji su tako lepo i hrabro leteli. Deca su bežala. Blagoslovena bila.
Nekoliko stražara je nadomak kuće bilo za petama Freni, ali se ona izgleda dobro snalazila. Tukla je nekoga. Kao i Kit.
Onda je neko pucao u njega. Pogodio ga je. Kit je pao na zemlju i Maks se setila kako je strašno kada te pogodi metak. Znala je kako izgleda bol koji je Kit sada osećao. Bio je ranjen u vrat i nije mogao ni da se pomeri, ni da govori. Maks je imala utisak kao da je ponovo pogođena.
„Kite!“, vrisnula je ona s neba. „Ustani, Kite. Molim te, ustani.“ Obrušila se na jednog stražara. Letela je brzinom od najmanje četrdeset milja na sat. Udarila ga je krilom. Stražar je pao i njoj je zbog toga bilo drago. Nije joj bilo drago što je povredila čoveka, već zato što ga je sprečila da povređuje druge. Još uvek nije umela da povredi nekoga bez dobrog razloga. To joj nije bilo u prirodi. Nije bila kao „oni“, čuvari, a možda i cela ljudska vrsta.
Maks je iznenada shvatila da je prati nekoliko helikoptera koji su dolazili sa istoka. Stiže još „dobrih momaka“. Sada ih je bilo tri i približavali su se kući velikom brzinom.
Hučali su, uzburkavali vazduh i terali lišće, grane i visoku travu da se njišu. Prvo je tu bio helikopter samo jedne TV stanice, ali kada su ostali videli šta je on snimio, pridružili su mu se. Helikopteri koje je Maks dovela, „dobri momci“, sve su snimali. Na njihovim vratima stajali su ispisani nazivi: KCNC - Vesti 4, KDVR - Vesti 31 Faks, KMGH - Vesti 7. KTVJ -Vesti 20.
Jedan helikopter „loših momaka“ se udaljavao od kuće. Nisu imali pravo da beže, pomislila je Maks. Te protuve nisu imale pravo da lete.
Krenula je da ponire još žešće. Možda isuviše žestoko.
Letela je brzinom od oko šezdeset milja na čas. Prebrzo. Strašno. Činilo joj se kao da stoji na glavi.
Ustremila se pravo na prednje staklo tog crnog helikoptera koji se dizao. Nije mogla da im dozvoli da pobegnu.
Oni nemaju pravo da lete.
Ne smeju da pobegnu.
A onda je primetila kako se sa druge strane helikopteru približava nešto što je strahovitom brzinom doletalo iz šume. Kakvo iznenađenje. Bilo je to nešto najlepše što je videla u životu.
„Metju!“, vrisnula je.


119



Kerol O'Nil i njene dve ćerke. Meredit i Bridžit. kampovale su kraj jednog širokog penušavog potoka u Nacionalnom parku Gunison. Na kampovanje su ponele jedan mali TV. On je bio uključen, a ton mu je bio odvrnut do daske, ali i pored toga nije bio dovoljno glasan, a slika je bila suviše mala.
„To je Maks! A eno i tetke Freni!“, vrisnula je Bridžit dok su gledale vesti“ Šta se to događa, mama? Je li?“
„Pst, pst“, rekla je Kerol nadglasavši TV i svoje ćerke. „Hoću ovo da čujem. Pst, devojke.”
Kerol je promemla nekoliko kanala, ali je na svima bila ista zapanjujuća slika U kući Džilijen Pjuris događalo se nešto neverovatno. Šta je to bilo? Kerol poslednjih dvadeset četiri časa nije mogla da veruje svojim očima.
Maks je izvodila opasno samoubilačko obrušavanje na helikopter, trebalo je da se zarije u njega. Kerol se trgla i zaustavila disanje. Šta se to dešava?
Freni je udarala Džilijen Pjuris. Da li je to moguće? Zašto bi njena sestra udarila Džilijen?
O bože! Izgledalo je da je Kit povređen. Ležao je na zemlji. Nije se pomerao. Na sve strane su trčali neki ljudi sa puškama.
Hiljade i hiljade televizora u gusto naseljenom regionu Denvera primalo je istu sliku sa komentarom. U vreme emitovanje vesti uključeno je hiljade i hiljade njih. Čitave porodice su se zurile u svoje TV-aparate. Spavalice su ustajale iz kreveta da vide šta se događa. Ljudi su se skupljali oko televizora u hotelima, kafeima, snek barovima i na radnim mestima.
Nakon nekoliko minuta sve TV stanice su prenosile sliku koju su im slale kolege iz Denvera. Uzbuđeni novinari su je komentarisali ushićenim ili izuzetno tihim glasom.
Zapanjujuće slike devojčice koja leti počele su da odlaze u ceo svet - do svakog kontinenta, zemlje, velikog grada i najmanjeg seoceta. Ta neverovatna slika leteće devojčice nekome je izgledala skoro spiritualno. Komentatori su ono što su videli i osetili pokušali da opišu rečima „Anđeo“, „neverovatno“, „natprirodno“, „neviđeno“, „čudo“. Ta slika devojčice koja leti bila je neizbrisiva i nezaboravna. Pogađala je najdublju žicu u svakom muškarcu, ženi i detetu koji su je videli.
„Budućnost je upravo stigla“, izjavio je jedan britanski televizijski novinar, „a mi to možemo i da potkrepimo ovim snimcima.“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 12:00 pm






120



Videla sam šta se dogodilo. Kit je bio na zemlji i ja sam pokušavala da ga smirim i da mu pomognem. Bio je pogođen ispod ključne kosti i na njegovom vratu i košulji bilo je mnogo krvi. Govorio je kako rana nije ozbiljna. Nisam mu verovala. Drhtala sam od straha.
„Dovela je 'dobre momke'“, rekao je on tiho. „Ona je stvarno bistra devojčica.“
A osim toga je i divno letela. Bila sam ponosna na Maks, ali sam se i plašila za nju. Rizično je približiti se toliko helikopteru - o puškama i da ne govorim. Neustrašiva je.
Buka koja je dopirala sa neba bila je zaglušujuća i zbunjujuća. Nazivi TV stanica koji su bili ispisani na kabinama helikoptera već su se jasno videli.
TV reporteri su stigli. Maks je dovela „konjicu“.
Helikopteri TV stanica su snimali sve iznenađene zločince. Džilijen i ostale skotove, uključujući i njenog muža. Možda se ipak neće izvući. Njihove prljave tajne su otkrivene. Na TV-u. Bar sam se nadala da je tako.
Maks se iznenada podigla uvis. Ne samo da je bila neustrašiva, već i neumoljiva. Ustremila se prema „bel džet rejndžeru“ koji se dizao iza glavne zgrade. Pokušavala je da ga omete da poleti. Nije želela da ih pusti da pobegnu.
U tome joj je pomagao Metju koji je izleteo iz onih visokih jela. Bože, kakav je to prizor bio! Brat i sestra su se ponovo našli i sada su se svetili svojim mučiteljima.
„Pazite!“, razdrala sam se. Ustala sam. Mahala sam rukama. „Sleći dole. Maks. Nemoj to da radiš.“
Nije mogla da me čuje u svoj toj užasnoj buci koja je ispunjavala nebo. Maks se suviše primakla helikopteru koji se dizao. Učinila je to namerno.
Suviše blizu. Suviše opasno.
Izgledalo je da se sudarila sa helikopterom. Sve se dogodilo tako brzo da nisam bila sigurna ni da li je udarila u njega, niti koliko se povredila.
Gledala sam gore i još uvek vikala, a ona je počela da se strmoglavljuje ka zemlji. O, Maks - nemoj da padneš. Molim te, nemoj. Oh, molim te, Maks.
Helikopter je poskočio, pokušao da je izbegne, ali je onda odjednom počeo da se vrti ukrug. Izgubio je kontrolu i počeo da pada sa visine od oko sto pedeset metara, Elisa je počela da mu se sve sporije okreće i tresao se. Videla sam kako ljudi u njemu uplašeno gledaju kroz prozor. Hvatala ih je panika.
Metju je iznad helikoptera koji je padao lebdeo poput lista. Njegovo strmoglavljivanje je pratio u krupnom planu. Kao da je sve to za njega bila samo igra. Izgledalo je kao da će ga vrtložno strujanje koje je helikopter tom prilikom proizvodio povući za sobom.
Za trenutak sam se odvojila od Kita. Mislila sam da će biti dobro; molila sam boga da tako bude. Potrčala sam prema Maks, i u tom trenutku se zemlja zairesla od užasne eksplozije.
Helikopter je, dok je padao, proleteo kroz krošnje. Zaglušujuća škripa metala zaparala je vazduh. Udario je u zemlju i upalio se. Vatra je lizala iznad vrhova okolnih četinara. Iz letelice je izbijao dim, crn kao ugalj. Svi koji su bili u njemu sigurno su stradali.
Opet sam bila svedok, iako to nisam htela da to budem. Očajnički sam želela svoj stari život.
Videla sam Maks kako se izvlači iz tog oblaka gustog, crnog dima. Perje joj je bilo prekriveno čađi i pepelom. I dalje je letela, iako je izgledala iscrpljeno. Pokušavala je da se podigne, ali se spuštala sve niže.
Ostala deca su izletela iz svojih skrovišta. Zviždala su zbog Ikara i on je uspevao da ostane u formaciji sa njima. Pridružili su se Maks i ona ih je povela prema talasastim zelenim livadama iza kuće.
Čim su se Maks i ostala deca prizemljili, ona i Metju su potrčali preko uređenog travnjaka kuće. Bili su strašno izdržljivi. Ponovo su uzleteli i krenuli u pravcu bleštavog jutarnjeg sunca.
Mislila sam da znam šta su hteli. Krenuli su za jednim sivim „mercedesom“. On se jednim zemljanim putem žurno udaljavao od kuće. I ja sam se u više navrata vozila tim putem.
Znala sam ko se nalazio u sivom „mercedesu“. Videla sam ih dok su ulazili u njega: Džilijen, dr Pizer, mali Majki, vozač i Tomas Hardins. Oni su, izuzimajući Majkla, i bukvalno bili paklena ekipa. Tomas je poneo sa sobom svoju pušku. Opet su morali da beže.
Jedan prazan, prašnjavi „lend rover“ stajao je na nekoliko metara od mene. Nisam imala pojma čiji je - ali odlučila sam da ga prisvojim. Pozajmila sam ga.
Uskočila sam u njega i krenula za „mercedesom“. Nisam želela da budem heroj - to mi uopšte nije bila želja. Samo sam želela da nekako zaustavim Maks i Metjua. Nisam želela da umru.


121



Pretpostavljam da sam pokušavala da se držim pametnog saveta Sofije Taker: nastavi da dišeš. „Rover“ je bio napravljen tako da može da izađe na kraj sa većinom rupa i džombi na zemljanim putevima. „Mercedes“ je jurio nekih pedesetak metara ispred mene. Žestoko se ljuljao. Vozač je pokušavao da ide brže nego što se moglo po ovom džombastom improvizovanom putu. Maks i Metju su se obrušavali i proletali jako blizu automobila. Bili su dosadni kao razjareni komarci. Sigurno su nervirali vozača.
Maks ponovo obrušila prema „mercedesu“ i udarila ga posred krova. Ulubila ga je. Ona i Metju su se ponašali blesavo, kao deca.
„Ne, Maks!“, razdrala sam se kroz prozor. Izbacila sam glavu i ramena izvan džipa. Vetar me je terao da žmirkam. Jedva sam uspevala da održim kontrolu nad kolima.
Počela sam da im trubim.
Maks se nije okretala. Ni Metju. Morali su čuti moju sirenu. Mora da su znali da sam tu, ali nisu obraćali pažnju na to.
Dala sam gas do daske. Pored tog vijugavog uskog puta proletala su stabla. Išla sam prebrzo. Duplo brže nego što je trebalo.
Maks se najzad okrenula. Videla je „lend rover“ i kako gledam kroz prozor automobila. Do tog trenutka nisam znala koliko sam bila vezana za Maks. Sva moja majčinska osećania odjednom su nadošla i preolavila mi srce Ne bih mogla da podnesem da bude povređena, da izgubim Metjua, ni nekoga od drage dece.
Videla sam šta će se dogoditi, ali Maks nije. Gledala je u mene. „Prozor, Maks!“, vrisnula sam koliko me je grlo nosilo. „Pazi! Maks - okreni se!“
Nije mogla da me čuje. Nije mogla ili nije htela. Smejala se u lice opasnosti koja ju je okruživala.
Bočni prozor limuzine se spuštao. Tomas Harding je izbacio glavu napolje. Onda sam mu videla i ruku. Izvukao je pušku i nanišanio u Maks ili Metjua koji su leteli oko kola.
Maks je najzad primetila Tomasa. Ona i Metju su odleteli prema gustim četinarima koji su rasli pored puta. To dvoje neustrašive dece jurilo je strahovitom brzinom između stabala. Podsmevala su se čika Tomasu i zafrkavala ga.
Tomas je ipak pucao. Pogodio je jednu debelu granu. „Mercedes“ je još više ubrzao.
I ja sam ubrzala. Bila sam spremna na sve da ih zaustavim, da zaštitim Maks i Metjua. Suviše su propatili od čudovišta koja su sedela u tim kolima. Džilijen, dr Pizer i Tomas nisu smeli ponovo da pobegnu. Nisu smeli da se izvuku.
Ali su bežali. „Mercedes“ je tutnjao niz planinu i uskoro će mi nestati s vidika.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 12:00 pm





122



Ubacila sam u četvrtu i „rover“ me je poslušao i povukao. Šuma je još uvek promicala pored mene. Sa obe strane puta vrebala je opasnost. Nisam smela da napravim ni najmanju grešku.
Nikada nisam vozila ovako brzo. Shvatila sam da lako mogu da se prevrnem i slupam. Mogla sam da poginem u deliću sekunde i plašila me je i sama pomisao na to. Ali, još uvek sam držala gas do daske.
Uzak vijugav put je neočekivano vodio nagore. Mislila sam da će nas odvesti dole, prema gradu, ali nije bilo tako.
Maks i Metju su ponovo izronili iz šume. Maks je išla s desne, a Metju s leve strane. Izgledalo je da su ovog puta imali plan.
Leteli su cik-cak, iznad zadnjeg dela sive limuzine. Njena stop svetla su se često palila. Ali, deca su letela suviše brzo.
Videla sam Tomasa kako se okreće da bi ponovo nanišanio u njih. Još više se izvukao kroz otvoreni prozor. Zbog oštrih krivina puta Maks i Metju su lako mogli da prate kola koja su proklizavala. Bila je to neverovatna potera.
Deca su počela da viču na Tomasa. Zaćikavala su ga. nazivajući ga „ubicom“ i „seronjom“.
Ponovo sam zatrubila, ali sam na kraju digla ruke od toga. Nije bilo vajde. Maks i Metju više nisu nikoga čuli. Nisam mogla da gledam šta će se dalje dogoditi.
Ali nisam mogla ni da ne gledam.


123



Maks je spustila svoje desno krilo i iz sve snage se ustremila ka kolima. Činilo se da nije marila za to što je Tomas držao pušku u rukama.
Zaletela se pravo na vetrobran „mercedesa“. Mora da je videla vozačeve razrogačene oči ili svoj odraz koji je preleteo preko stakla vetrobrana.
Viknula je: „Ubice! Ubice!“, koliko je grlo nosilo. Dobro sam je čula iako sam bila desetak metara iza nje.
Siva limuzina se žestoko zanela. Dva točka su joj se odigla od zemlje. Čitava jedna strana joj je bila u vazduhu. A onda se sve nakon toga dogodilo strahovitom brzinom i bilo je užasno.
Maks se toliko približila vetrobranu da je izgledalo da će udariti u njega. Mora da je vozaču zaklonila vidik. I ona i kola su izgubili kontrolu.
Vozač je pokušao da izbegne sudar sa njom, ali nije uspeo u tome. Maks se odbila od „mercedesa“ koji se okretao i klizao.
Odletela je ka šumi kao krpena lutka.
Gledala sam je kako udara u jedan hrast. Žestoko se zakucala u njegovo stablo.
Bila sam ubeđena da je u tom užasnom trenutku sudara izgubila život.
Zadrhtala sam.
Tomas Harding se okrenuo da puca. Ponovo je izbacio glavu kroz prozor. Verovatno nije mogao da veruje svojim očima. Video je da je Maks udarila u drvo. Ali nije video da se jedno stablo naginjalo nad ivicom puta, sve dok nije bilo kasno da uvuče glavu nazad u „mercedes“.
Glava mu je zgnječena između vrata i stabla tog drveta. Čuo se odvratan zvuk krckanja kosti. Videla sam kako mu odvratni osmeh nestaje sa lica. Na sve strane je šiknula krv. Bila sam svedok bolne smrti tog užasnog čoveka.
Snažno sam zakočila i „rover“ je proklizao i okrenuo se punih trista šezdeset stepeni oko svoje ose.
„Mercedes“ je potpuno izgubio kontrolu. Glava i ramena Tomasa Hardinga beživotno su visili sa suvozačkog prozora. Limuzina je udarila u jedan visoki hrast i odbila se od njega. Točkovi su joj se digli uvis, a zatim ponovo spustili na zemlju.
„Mercedes“ je proleteo kroz žbunje, zazveketao i počeo da se prevrće niz jednu strmu padinu. Izgledalo je kao da mu je stenovita jaruga koja se nalazila u njenom podnožju krenula u susret.
Na zadnjem prozoru automobila videlo se Džilijenino lice i usta otvorena u vrisak. Kraj njega se nalazilo zgužvano lice dr Entonija Pizera. Oči su mu bile razrogačene i učinilo mi se da je već bio mrtav.
„Mercedes“ se prevrtao i to sve brže i brže. Bočne strane automobila i krov su se ulubili. Vetrobran se razbio u paramparčad.
Limuzina se na kraju stropoštala na mahovinom obrasle stene koje su ležale na nekih sedamdesetak metara ispod puta. Mora da su svi mrtvi, pomislila sam.
Izašla sam iz „lend rovera“. Imala sam utisak da gledam kroz tunel. U glavi mi je bio haos. Noge su mi klecale, ali sam krenula prema Maks. Bojala sam se da sam zakasnila.
Ležala je ispod drveta u koje je udarila. Na grudima joj je bila duboka rana. Jedno krilo joj je izgledalo slomljeno.
„Maks! Maks!“, pištao je Metju leteći prema njoj. Tako je cvileo da je više podsećao na pticu nego na dečaka. „Maks, oh, Maks!“, vrištala sam i ja.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 12:00 pm



124



Prošlo je skoro dva sata. ali meni se činilo da nije prošlo ni dva minuta. Bila sam u šoku, ali nisam marila za to. Morala sam da dam svoj maksimum, a možda i više od toga.
U Gradskoj bolnici u Bolderu bila je opšta gužva. Kita su operisali dve sale dalje, a ja sam se sa Maks nalazila u najvećoj operacionoj sali. Maks je bila pri svesti i tiho je ječala.
Grudni koš i oba krila su joj bili teško povređeni. Imala je duboke posekotine, slomljene kosti i verovatno joj je jedno plućno krilo kolabiralo. Izgubila je mnogo krvi i to je bio veoma ozbiljan problem, naročito zbog jedne stvari - njen krv nije bila ni ljudska ni ptičja. Bila je nešto između. Zato su za doborovoljne davaoce morali da budu uzeti Metju i blizanci. Piter i Vendi su dali krvi koliko god su mogli, a da za njih ne bude štetno.
Na sebi sam imala hirurško odelo i prvi put u životu sam operisala u jednoj operacionoj sali u bolnici. Bila sam jedini stručnjak za ptice u tom kraju. Obavila sam mnoštvo operacija na povređenim pticama za koje hirurzi odavde nisu nikada ni čuli. Ja sam bila jedina koja je mogla da operiše Maks i nisam želela da pustim nikog drugog da to radi.
Puls joj je bio slab. To uopšte nije bio dobar znak. Pogledala sam po operacionoj sali u ozbiljne i uplašene oči ljudi koji su me gledali. Niko od njih nije znao šta tu radi, šta ću ja tu i šta se događa, ali im je bilo jasno da se Maks nalazila u kritičnom stanju.
Udahnula sam duboko i bacila se na posao. „Hajde da radimo“, rekla sam na brzinu sastavljenoj medicinskoj ekipi.
Za anestetik sam izabrala izofluorin, jer je on bio bezbedniji za ptice. Nisam znala kako bi Maks podnela pentotal-natrijum. Pored toga, moje dugogodišnje iskustvo u radu s izofluorinom dozvoljavalo mi je da izračunam njegovu optimalnu dozu. Nekoliko lekara koji su stajali oko mene delovalo je skeptično, ali me niko od njih ništa nije pitao.
Sledeći moje instrukcije, hirurški tim je pažljivo zavezao Maksina krila za telo, a onda je prekrio jednim pokrivačem; ako bi se uznemirila pri ulasku u anesteziju i zamahnula krilima, napravila bi nepopravljivu štetu.
Gas iz boce za anesteziju je zašištao i Maks je počela da se opire, što sam i očekivala. Zaista je bila pravi borac. A onda je izgubila svest. U očima su mi se pojavile suze i jedna sestra mi ih je obrisala. Nije bilo ni vreme ni mesto za emocije. „Tu sam, Maks“, prošaputala sam. „Veruj mi. Tu sam, mila.“
„Ona je pravi prijatelj“, rekla sam sestri sa moje desne strane. „Biću dobro.“
„Sigurna sam da hoćete“, prošaputala je sestra. „Biću pored vas.“
Trudila sam se da maksimalno prigušim emocije. Nalazila sam se u operacionoj sali jedne bolnice. Morala sam da spasem jedan život - jedan ljudski život - život nekoga ko mi je značio. Ali, znala sam da Maksine šanse nisu baš najbolje.
Anesteziolog mi je klimnuo glavom. Bili smo spremni. Kada sam se uverila da je Maks izgubila svest, lagano sam joj oslobodila krila. Pregledala sam posekotine na njima i onu šišteću ranu na grudima. Ta mračna, zjapeća rupa izgledala je užasno.
Dok sam čupala perje oko te teške rane, nisam sebi smela da dozvolim da budem sentimentalna. Očistila sam je i isprala iz nje metal, drvo i srču. Bojala sam se da su joj pluća probijena.
Skalpelom sam počela da sa nje skidam oštećenu kožu i tkivo. Nakon toga sam napravila rez. Bojala sam se da krv ne probije u perikardnu duplju. Ali pluća, srećom, nisu bila probušena. Nisu kolabirala. Obradila sam ranu na grudima najbolje što sam mogla, a onda se prebacila na druge povređene delove Maksinog tela.
„Tu sam, Maks. Još uvek sam tu“, prošaputala sam. „Čuješ li me? Znam da bolje čuješ od većine nas.“
Tetiva koja se proteže od humerusa do trećeg prsta njenog levog krila bila joj je ozbiljno oštećena, ali nije bila prekinuta. Zašila sam je Banel-Majerovim šavom, a zatim zatvorila rez koji sam napravila na koži. Sada sam uglavnom radila po instinktu.
Jedan dečji hirurg koji je stajao kraj mene obradio je najpre jednu dugu i duboku posekotinu na Maksinom obrazu, a nakon toga i jednu koja joj se nalazila ispod ključne kosti. Ta lekarka je stvarno bila dobra. Skoro da je uopšte nisam primećivala.
Maks se odlično držala. Znala sam da hoće.
„Super si, Maks. Samo tako nastavi. Najbolja si, Maksimalna.“
Sestra mi je obrisala čelo. To bih mogla da uvedem i u In Pejšentu.
Povremeno sam čula kako sestre i lekari oko mene tiho pričaju, ali sam se koncentrisala na ono što radim i nisam slušala o čemu govore. Trebalo je da pogodim kako se delovi Maksinog tela sklapaju. Uputstva za ovu operaciju nisu mogla da se nađu u hirurškim udžbenicima Univerziteta u Koloradu, Berklija, Harvarda, a ni u udžbenicima Univerziteta u Čikagu.
Napravila sam PDS šav i izvela penorafiju. Brzo sam se odlučila za jedan jednostavan način spajanja - dugačak niz malih čvorova.
Pogledala sam na zidni sat. Zapanjila sam se kada sam shvatila da su tri i po sata, koliko je trajala operacija, proletela kao jedan tren. Shvatila sam da sam mokra od znoja.
Osetila sam na ramenu nečiju ruku i čula kako jedan lekar kaže: „Učinili smo sve što smo mogli.“


125



Nismo smeli da izgubimo Maks. Ne, nakon svega kroz šta smo prošli - nakon onoga kroz šta je ona prošla.
Sačekala sam da primi injekciju amoksicilina, a onda joj umotala krila zavojima u oblik osmice. To će je zaštititi ako bude uznemirena prilikom buđenja iz anestezije. To je bilo sve što sam mogla da učinim za nju. Nadala sam se da će biti dovoljno.
Malo je nedostajalo da zaplačem, ali sam se uzdržala. Nisam htela da me sestre i lekari vide da plačem. U svlačionici sam skinula hiruršku uniformu i brzo se oprala. Onda sam otišla do odeljenja intenzivne nege.
Kita je operisao drugi tim hirurga. Najbolji lekari do kojih je moglo da se dođe. Bio je priključen na toliko monitora da je bilo teško reći gde se završavao čovek, a gde su počinjale cevčice.
Na njegovoj terapijskoj listi pisalo je da su mu ključna kost i dva rebra bili slomljeni, pluća probušena i da je imao upalu plućne maramice. Primao je transfuziju krvi i antibiotike, a rad njegovih vitalnih organa praćen je na monitoru. Za razliku od Maks, njegovi vitalni znaci su bili dobri.
Privukla sam jednu stolicu do njegovog uzglavlja i skljokala se u nju. Posle dužeg vremena sam sedela. Gledala sam u njega kao u transu. Najzad sam zaplakala. Suze su mi lile niz oba obraza i nisam mogla da ih zaustavim.
Selila sam se našeg prvog susreta In Pejšentu, dok ga je još bilo, a onda i onog čarobnog trenutka kada je pevao u Vili Viktoriji. I naše „poslednje noći na Zemlji“, u Džilijeninom podrumu. Toliko mnogo stvari nam se dogodilo za tako kratko vreme. Toliko toga smo prošli zajedno.
Prošaputala sam: „Volim te, Kite, Tome, ko god da si. Beskrajno te volim.“
Mora da sam posle toga zadremala. Nisam imala pojma koliko sam dugo spavala. Osetila sam kako mi Kit nežno miluje kosu.
„O, Kite“, rekla sam kada sam videla da je došao svesti. Poljubila sam ga u obraz i on se nasmešio. „Kako je Maks?“, pitao je.
„U kritičnom je stanju. Ne znam šta će se desiti. Nikad dosada nije rađena jedna takva operacija.“
Ostala sam kod Kita nekoliko sati. Ionako nisam imala kuda da idem. Onda sam se popela gore da vidim Maks. Trebalo je da se probudila iz anestezije.
Dok sam se penjala sa trećeg na peti sprat bolnice pomolila sam se u sebi. Pitala sam se ima li boga i kako se ova poslednja otkrića uklapaju u »kompletnu sliku“, ako je nje uopšte bilo. Kroz glavu mi je prolazila jedna rečenica - sva božja stvorenja. Pitala sam se šta je to sada značilo.
Razmišljala sam: Ne daj da Maks umre. Ona je dobra i izuzetna devojčica. Ne daj da umre, molim te. Čuješ li me, bože?
Kada sam ušla u u njenu sobu, Maks je još uvek spavala. Izgledala je tako ranjivo i nevino. Dok sam gledala u Maks tako bolesnu, činilo mi se da posmatram zvezdu padalicu.
Sela sam pored nje.
Ne daj da Maks umre.
Ne daj da ova devojčica umre.
Kada su se Maksini kapci najzad podigli, bilo je rano ujutro i ja sam još uvek bdela kraj nje. Pogledala je u mene i učinilo mi se da će mi srce prepući.
„Zdravo Maks. Zdravo, mila.“
„Zdravo. Gde sam?“, prošaputala je ona.
„Na sigurnom. U jednoj bolnici u Bolderu. Pored mene.“
„Čula sam te kako pričaš sa mnom. Tokom operacije, Freni“. rekla je. Glas joj je bio tih i morala sam da se napregnem da bih je čula.
Nežno sam je poljubila u jedan obraz, čelo, pa onda i u drugi obraz.
Ne daj da ova devojčica umre, ponavljala sam neprekidno u sebi. Drhtala sam od straha.
Ona se blago nasmešila. „Da li sam ti nedostajala?“, prošaputala je.
„Svima si nam mnogo nedostajala. A gde si bila. mila?“
„Stvarno sam letela.“
Maks je ponovo ućutala i čula sam je kako otežano diše. Dala mi je da je držim za ruku, ali nekoliko minuta nije progovarala. Milovala sam je po znojem orošenom čelu i kosi i ljubila u topli obraz.
Prošaputala je: „Stvarno izgleda kao da letiš. Lepo je. Sviđa mi se tamo, Freni.“
Onda je Maks blago slegla moju ruku. sklopila oči i zaspala.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 12:00 pm






Epilog

ANĐELI


126



Ponekad kasno noću sedim na starinskoj ljuljašci od konopca u mom dvorištu. Ljuljam se sve jače i jače nadajući se da ću možda poleteti. Razmišljam o onome što se dogodilo I trudim se da otkrijem smisao toga. Znam da mnogi rade to isto.
Reći ću vam šta se dogodilo nakon onog obračuna u Džilijeninoj kući. Nekoliko nedelja nakon čitave one gužve, Kit i ja smo uradili ono što smo mislili da treba uraditi - izgubili smo se povevši Mejtua, Oza, Ika, blizance i Maks sa sobom.
Neću vam reći gde nam je kuća, ali smo za sada bezbedni. Mada je to privremeni smeštaj, u njoj može lepo da se živi. Vlada nije znala šta da radi s krilatom decom, Kitom , mnome i onim što smo znali. Mi pak nismo znali šta da radimo sa vladom. Kome da verujemo?Od koga da se plašimo?
Jedna grupa naučnika bez savesti, najmanje dvoje moćnih ljudi u Vašingtonu i beskrupulozni visoki funkcioneri u nekim kompanijama koje su se bavile biotehnologijom počinili su užasne zličine. Ubijali su ljude. Među ubicama je bio čak i moj muž, Dejvid. Rađeni su eksperimenti na ljudima.
Nekoliko naučnika koji su se time bavili je mrtvo. Džilijen ili bolje reći dr Suzan Parkhil, je poginula. Poginuo je i njen sin Majkl, koji je trebalo da živi dvesta godina, a stradao je u svojoj četvrtoj. U onoj saobraćajnoj nesreći, u blizini njihove kuće u Koloradu, poginuo je i dr Pizer.
Izneseno je mnogo paranoičnih teorija, ali je svaka od njih apostrofirala umešanost vlade, iako niko nije mogao da kaže na koji je način ona učestvovala u tome. Američki vojnici su bili u Bejr Blafu, ali do dana današnjeg niko nije umeo da objasni kako su se oni našli tamo. U aferu je bila umešana i jedna grupa agenata FBI-ja. Moćne kompanije bile su spremne da plate velike sume novca za prvo zabranjeno voće biotehnološke revolucije.
Eva je preživela. Ona se nalazi u tajnoj vojnoj bazi u Severnoj Karolini. Ništa o njoj nije procurelo u javnost. Pretpostavljam da javnost nema pravo da zna za nju.
U Njujork tajmsu se pojavila jedna priča o deci tri mlade trudnice iz Džilijanine kuće. Prema tom novinskom izveštaju, njihove bebe su rođene bez lica. Tim dr Pizera ih je namerno tako napravio. Ta eksperimentalna deca su napravljena da bi od njih mogli da se uzimaju „delovi“.
U međuvremenu smo mi bili ovde, u šumi, daleko od civilizacije. Ovo verovatno podseća na program za zaštitu svedoka, samo što je nama ovde bolje.
Deci se ovde sviđa, a i meni i Kitu. Svež vazduh. beskrajno plavo nebo, naše omiljeno jezerce u kome plivamo, prirodna lepota zemlje i sloboda da budemo ono što jesmo, bez ičijeg nadzora. Sjajno.
Ali, onda nas je neko našao.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 12:01 pm





127



Bilo je vedro, sunčano nedeljno popodne, kada smo stigli u vojnu bazu u Severnoj Karolini, gde su držali drugu preživelu „eksperimentalnu“ decu.
Baza je smeštena na 40.000 jutara šume, što je sjajno za vojne vežbe, ali i za skrivanje dece od novinara i drugih znatiželjnika.
U bazu smo stigli u podne, a u dva sata je trebalo da budemo u komandi. Svi u bazi su bili izuzetno ljubazni: vojni policajci, generalov ađutant - jedan potpukovnik po imenu Džejms Dvajer, kao i sami vojnici.
Deci je bilo dozvoljeno da dođu u onome što su inače nosila, što im se svidelo. Ja sam na sebi imala džemper sa kapuljačom i farmerke, a Kit kaki pantalone i plavi blejzer. Kako se dogovoreni termin približavao, bili smo sve nervozniji. Ovo je deci trebalo da bude najveći dan u njihovom životu.
U dva sata smo se zaustavili ispred jedne velike kuće napravljene u plantažerskom stilu, u jednoj ulici ukrašenoj drvoredom. U toj lepoj ulici bile su posađene magnolije i borovi, a nalazilo se i nekoliko visokih kuća od cigle. Generalova kuća je bila najimpresivnija i logično mesto za održavanje predstojećeg događaja.
„Sad smo u vojsci“, pevušio je Metju dok smo izlazili iz zelenog vojnog kamiona.
General Heferon i njegova žena izašli su da nas dočekaju na prilaznoj stazi. Heferonovi su se prijateljski smeškali, ali je nekoliko vojnih policajaca držalo u rukama puške M-16 koje su kod nas budile ružna sećanja.
„Letenje je ovde verovatno zabranjeno“, rekla mi je Maks okrenuvši se. „Ovde se više ne osećam tako prijatno. Nekako je jezivo.“
„Daj im priliku“, prošaputala sam. „Ideja je dobra, Maks.“
„Ljudi već bulje“, rekla je ona.
„Zato što si tako lepa.“
Onda su se prednja vrata kuće širom otvorila. Nekoliko muškaraca i žena je u koloni po jedan izašlo na trem. Stajali su tamo ukrućeno. Videlo se da su se osećali nelagodno, nervozno i uplašeno. Nisam mogla da ne pomislim kako su izgledali isto kao i mi.
„Hajdete u kuću, deco“, predložila je generalova žena. Svako dete je dobilo etiketu sa svojim imenom koju je trebalo da zakači na majicu. Piter se malo ušeprtljao i ja sam mu priskočila u pomoć, dok je Ikaru, koji je izgledao najnervoznije, u tome pomogao Kit.
„Idemo do trema“, rekla sam. „Sada budite dobri.“ Deca su krenula preko lepo uređenog travnjaka. Bila su tiha i mirna. Nikada ranije nisu videla svoje roditelje.
Kada smo se približili kući, videla sam da muškarci i žene na tremu takođe nose etikete sa imenima. Stajali su raspoređeni u parove. Vrpoljili su se ne znajući šta da rade sa svojim rukama. Pokušavali su da ne bulje u decu.
„Ovo su vaši mama i tata“, prošaputala sam ja Piteru i Vendi, koji su mi se pripili uz noge.
Samo što nisam zaplakala. Izgledalo mi je kao da će nešto u meni da pukne.
„Ovo je Piter, a ovo Vendi“, rekla sam.
„Mi smo Džo i En“, predstavili su se njihovi roditelji. Ženi su drhtale usne. A onda su svi zaplakali. Džo, krupan muškarac prijatnog izgleda, sagnuo se i ispružio ruke grcajući u suzama.
Vendi me je iznenadila - otrčala je do svog tate. Isto to je učinio i Piter, koji se bacio u naručje svoje majke. „Mama, mama“, govorio je on plačući.
Isto to se dogodilo i sa drugom decom i njihovim majkama i očevima. Dok smo se vozili prema vojnoj bazi, deca su bila nepoverljiva i cinična, ali sada više nisu bila takva. Ljudi u Vašingtonu i Vojska učinili su dobru stvar što su organizovali njihov susret.
Skoro svi na tremu, uključujući i generala Heferona, njegovu ženu, pa čak i nekoliko vojnih policajaca, su plakali.
Maks i Metju su bili u naručju jednog lepog para u svojim kasnim tridesetim. Znala sam im imena - zvali su se Art i Tereza Maršal, i bili su dobri ljudi iz Rivira, u Masačusetsu.
Ikara je, klečeći na kolenima, grlila jedna niska ženica, sa jednim od najveselijih osmeha na licu koji sam videla u životu.
Oz je bio u zagrljaju žene koja ga je rodila. Njih dvoje su jedno drugom nešto nežno šaputali na uvo.
Najzad je nešto dobro učinjeno za tu decu. Stajala sam tamo držeći se za Kita i plakala zajedno sa njim. Nisam mogla da skinem oči sa dece i njihovih roditelja.
„Letimo za njih“, počeo je da cvrkuće Piter svojim specifičnim, piskavim glasićem. „Hajdemo, pokažimo svima. Hajde sa mnom, Vendi. Idemo, lenštino. Letimo najlepše što možemo.“
„Nemoj da ti padne na pamet, Pitere!“, doviknula mu je Maks sa druge strane trema. Čuvši je Piter se ukopao u mestu. Zakolutao je očima, a onda se iscerio.
„Ne možete da letite samo vas dvoje. Svi ćemo da letimo. Učinićemo to zajedno“, rekla je Maks.
I to su I uradili.
Deca su zajedno potrčala preko travnjaka i vinula se u vazduh, kao jedno prtekrasno jato. Zviždala su da bi Ikar mogao da ih prati. Letela su iznad krovova kuća, magnolija i visokih borova.
Leteli su na vedrom nebu nežnoplave boje.
Bilo je neverovatno biti tamo i prisustvovati nečemu Što niko u istoriji čovečanstva nije video - što njihove majke i očevi sigurno nisu iskusili.
Ta divna deca su letela kao ptice.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dok vetar duva

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 5 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu