Dvostruka prevara

Strana 1 od 5 1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 1:57 pm



Upravo kad je Aleks pomislio da se primirio u ustaljenom rasporedu psihoterapija s pacijentima, opet se zatekao u igri – ovog puta da uhvati zločinačkog genija bez premca.Poplava složenih ubistava u Vašingtonu dovodi celu Istočnu obalu u stanje napetosti. Ta ubistva nisu ni nalik onima koje su Aleks Kros i detektiv Briana Stoun, njegova nova devojka, dotad videli. Sa svakim sledećim ubistvom slučaj postaje sve složeniji. Aleks zna samo jedno: ubica uživa kad ima veliku publiku.
Dok se jezivi prizori žrtava pojavljuju širom grada izazivajući i histeriju u medijima, Aleksu je sve jasnije da je čovek kog juri genije užasa – i da žudi za slavom. Ubica se poigrava čitavim gradom – i neće stati ni pred čim dok ne postane najstrašnija zvezda koju je Vašington video.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:35 am


Kajlu Kregu, pravom Kajlu, jednom od najpreciznijih strelaca i dobrom prijatelju



Prolog

U TVOJU ČAST

Jedan



Kada mu je, u Aleksandriji u Virdžiniji, zvanično izrečena kazna za jedanaest poznatih ubistava, bivši agent FBI-ja i ubica po šablonu Kajl Kreg, poznat i po nadimku Veliki Mozak, izložen je prekoru i poniženju kojem ga je podvrgla Nina Vulf, okružni sudija. Tako je bar on doživeo njenu grdnju, shvatio ju je vrlo lično i primio k srcu.
“Gospodine Kreg, prema svim kriterijumima koji su mi poznati, vi ste najopakije ljudsko biće koje se pojavilo preda mnom u ovoj sudnici, a dolazilo je toliko njih dostojnih prezira...”
Kreg ju je prekinuo: “Mnogo vam hvala, gospodo sudijo. Počastvovan sam vašim ljubaznim i, ubeđen sam, brižljivo smišljenim recima. Ko ne bi bio zadovoljan kad je u nečemu najbolji? Slobodno nastavite. Ovo je muzika za moje uši.”
Sudija Vulf je mirno klimnula glavom, pa produžila kao da Kreg nije progovorio ni reči.
“Kao obeštećenje za ta neopisiva ubistva i ponovljene činove mučenja, osuđujem vas na smrt. Dok se presuda ne izvrši, ostatak života ćete provesti u supermaksimalno sigurnom zatvoru. Čim stignete tamo, odvojiće vas od svih dodira s ljudima kakvi su većini nas poznati. Nikad više nećete videti sunce. Sklanjajte mi ga s očiju!”
“Vrlo dramatično”, doviknuo je Kajl Kreg sudiji Vulf dok su ga izvodili iz sudnice. “Ali neće tako biti. Upravo ste sebi potpisali smrtnu presudu.
Videću ja sunce, a videću i vas, sudijo Vulf. U to se možete kladiti. Videću ponovo i Aleksa Krosa. Sigurno ću videti Aleksa Krosa. I njegovu divnu porodicu. Imate moju reč, moje svečano obećanje pred svim ovim svedocima, ovom jadnom publikom, ovim tragačima za uzbuđenjem i novinskim hijenama, i svima ostalima koji su me danas počastvovali svojim prisustvom. Niste još videli sve od Kajla Krega.”
U publici, među “tragačima za uzbuđenjem i novinskim hijenama”, bio je i Aleks Kros. Slušao je prazne pretnje svog nekadašnjeg prijatelja. Ipak se ponadao da je federalni zatvor u Florensu siguran kao što bi trebalo da bude.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:36 am

Dva



Četiri godine kasnije, Kajl Kreg je i dalje bio zatvoren, ili je možda bolje reći ugušen, u zatvoru s maksimalnim obezbedenjem u Florensu u Koloradu, oko sto šezdeset kilometara od Denvera. Sve to vreme nije video sunca. Uglavnom je bio odsečen od kontakta s ljudima. Gnev mu je rastao i rasplamsavao se, toliko da je strašno čak i pomisliti na to.
Ostali zatvorenici - među kojima su bili Ted Kačinski, poznat kao Unabomber, Teri Nikols, jedan od zaverenika iz Oklahoma Sitija, kao i Al Kaidini teroristi Ričard Rid i Zakarijas Musaui - ni sami u poslednje vreme nisu tražili kremu sa zaštitnim faktorom. Kažnjenici su dvadeset tri sata dnevno bili zatvoreni u zvučno izolovane betonske ćelije dva sa tri i po metra, potpuno odvojeni od svih ostalih, osim advokata i stražara zaduženih za vrhunsku bezbednost. Izolovanost u florenskom zatvoru poređena je s “umiranjem iz dana u dan”.
Čak je i Kajl Kreg priznao da je bekstvo iz Florensa obeshrabrujući izazov, možda i nemoguć. U stvari, nijedan zatvorenik nije uspeo da pobegne, pa čak nije bio ni blizu toga. No čovek može da se nada, može da sanja, da kuje zavere i vežba domišljatost. Čovek svakako može da planira osvetu.
Na njegov slučaj je tada podneta žalba, pa ga je advokat iz Denvera Mejson Vejnrajt posećivao jednom nedeljno. Tog dana je, kao i uvek, stigao tačno u četiri posle podne.
Mejson Vejnrajt je nosio dugačak srebrnastosed konjski rep, izgrebane crne kaubojske čizme i kaubojski šešir veselo zabačen na glavi. Na sebi je imao jaknu od jelenske kože, kaiš od zmijske kože i velike naočare s rožnatim ramom zbog kojih je izgledao kao prilično učen pevač kantri i vestern muzike ili, ako hoćete, profesor koledža koji voli kantri i vestern muziku. Delovao je neobično za jednog advokata, ali Kajl Kreg je bio poznat po genijalnosti, tako da izbor Vejnrajta i nije ozbiljno dovođen u pitanje.
Kreg se zagrlio sa svojim zastupnikom kad je ovaj stigao. Kao i obično, šapnuo mu je u uho: “U ovoj prostoriji nije dozvoljeno snimanje? To pravilo je još na snazi? Sigurni ste, gospodine Vejnrajte?”
“Nema video-kamere”, odgovorio je Vejnrajt. “Čak i u ovoj paklenoj rupi omogućena je diskrecija između advokata i klijenta. Žao mi je što ne mogu više da učinim za tebe. Iskreno se izvinjavam. Znaš šta mislim o tome.”
“Ne sumnjam u tvoju odanost, Mejsone.”
Posle zagrljaja, Kreg i advokat su seli jedan naspram drugog za sivi metalni konferencijski sto, pričvršćen zavrtnjima za betonski pod, kao što su pričvršćene i stolice.
Kajl je advokatu postavio osam određenih pitanja, uvek istih, ponavljanih iz susreta u susret. Izgovorio ih je brzo, ne ostavljajući vremena za odgovore, dok je njegov zastupnik sedeo učtivo ćuteći.
“Onaj Truman Kapote, veliki tešitelj zatvorenika zbog masovnih ubistava, jednom je rekao kako se plaši samo dve stvari. Pa koja je od njih gora, izdaja ili napuštanje?”, počeo je Kajl Kreg, te odmah prešao na drugo pitanje.
“Zbog čega si se prvi put stegao da ne zaplačeš i koliko si imao godina kad se to dogodilo?” A onda: “Reci mi, pravni savetniče: koliko u proseku treba davljeniku da izgubi svest?” “Evo nečeg što me zanima - gde ima više ubistava, napolju ili u zatvorenom prostoru?”

“Zbog čega se smejanje na sahrani smatra neprihvatljivim ponašanjem, a plakanje na svadbi ne?” “Čuje li se zvuk pljeskanja ako na jednom dlanu uopšte nema mesa?”
“Na koliko načina može da se odere mačka ako želiš da ostane živa tokom tog procesa?”
“Na kraju, da - kako napreduju moji bostonski Red soksi?” Zatim je nastala tišina. Povremeno bi osuđeni zločinac upitao za još poneku pojedinost - recimo, dotadni podatak o Red soksima ili Jenkijima, koje je prezirao, ili o nekom zanimljivom ubici koji nije uhvaćen, a o kom ga je advokat obavestio.
Zatim su se zagrlili još jednom kad je Mejson Vejnrajt pošao. Advokat je tad šapnuo uz Kajlov obraz: “Spremni su da krenu.
Završili su s pripremama. U Vašingtonu će uskoro biti važnih dešavanja. Biće naplate. Očekujemo veliku publiku. U tvoju čast.”
Na to Kajl Kreg ništa nije rekao, već je sastavio kažiprste i snažno ih pritisnuo advokatu na čelo.
Zaista vrlo snažno, uz izraz lica koji se odmah utisnuo Mejsonu Vejnrajtu u mozak.
Kažiprste je držao u obliku krsta.1

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:36 am

Prvi deo

ČITAV SVET JE POZORNICA





Prvo poglavlje

Vašington.
Prva priča, triler, govori o iračkom vojniku i autorki kriminalističkih romana. Vojnik je posmatrao luksuznu dvanaestospratnu stambenu zgradu i razmišljao: Znači, ovako žive bogati i poznati ljudi. U najmanju ruku glupo, a u svakom slučaju opasno.
Napravio je spisak mogućnosti za provalu.
Zadnji ulaz u superluksuznu stambenu zgradu Rivervok, onaj namenjen tehničkom osoblju, stanari su koristili retko, a možda čak i nikad. Isto važi i za njihove nabusite poslužitelje. Zabačeniji i od glavnog ulaza i od ulaza u podzemnu garažu, bio je i najmanje zaštićen.
Na jednim jedinim ojačanim vratima spolja se nije video nikakav metal. Dovratak je sa svih strana bio prožet žicama.
Svaki pokušaj provale istovremeno bi aktivirao alarme u glavnoj kancelariji Rivervoka i kod dispečera u privatnoj firmi koja se nalazila samo nekoliko blokova dalje.
Fiksne kamere postavljene iznad vrata motrile su na sve dostave i sve prolaznike koji bi preko dana ušli i izašli.
Posle sedam sati uveče upotreba tog ulaza je zabranjena, a tad su uključivani i detektori pokreta.
Ništa od toga nije predstavljalo ozbiljnu prepreku, verovao je vojnik. Zapravo, to mu je pružalo prednost.
Jusef Kasim je dvanaest godina bio kapetan Mukabarata pod Sadamom. Imao je šesto ćulo za ovakve stvari, za sve što se ticalo lažne bezbednosti. Kasim je primetio ono što Amerikanci nisu umeli da vide. Njih je zaljubljenost u tehnologiju uljuljkala i zaslepila za opasnost koja im preti. Najbolji način da uđe u Rivervok ujedno je za njega bio i najjednostavniji.
Odgovor je ležao u đubretu. Znao je da ga bez izuzetka iznose ponedeljkom, sredom i petkom posle podne. Američka tačnost, koju ovde tako cene, predstavljala je još jedan nedostatak luksuzne zgrade.
Tačnost znači predvidivost. Predvidivost znači slabost.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:37 am


Drugo poglavlje

Kao što je i očekivao, u četiri i trideset četiri posle podne vrata tehničkog ulaza otvorila su se iznutra. Jedan poslužitelj, visok crnac u umrljanom zelenom radnom kombinezonu, sede kose u afro- stilu, zakačio je lanac s unutrašnje strane vrata za kuku na spoljašnjem zidu. Kolica za smeće koja je gurao pred sobom, pretrpana nabubrelim plastičnim kesama, bila su preširoka da bi uopšte i pomislio da se pored njih provuče.
Čovek se sporo kretao, lenjo prenoseći dve po dve kese do dva velika kontejnera za đubre na suprotnom kraju natkrivenog trotoara za istovar.
Ovaj je i dalje rob belcima, razmišljao je Kasim. Vidi ga samo - kako se bedno vucara okolo oborenog pogleda. Svestan je toga. Mrzi i ovaj posao i one grozne ljude u zgradi Rivervok.
Kasim je pomno gledao i odbrojavao. Dvanaest koraka od vrata, devet sekundi da baci kese u kontejner, a onda sve nanovo.
Dok je ovaj istovarivao treću turu, Kasim se neprimetno provukao iza njega. Čak i ako zeleni kombinezon i kačket koje je i sam nosio nisu dovoljni da prevare kameru, ništa zato. Uveliko će već otići pre nego što iko dođe da istraži rupu u sigurnosnom sistemu.
Lako je našao slabo osvedjeno stepenište za poslugu. Uz prvi niz stepenika peo se oprezno, a uz sledeća tri je ustrčao. Zapravo, trčanje mu je pomoglo da se oslobodi viška adrenalina, koji je uvek dobro držati na umerenom nivou.
Na odmorištu četvrtog sprata nalazio se nekorišćen ormarić namenjen sredstvima za održavanje kuće. U njega je strpao vreću s odećom koju je nosio sa sobom, a zatim nastavio da se penje sve do dvanaestog sprata.
Nepuna tri i po minuta pošto se uvukao u luksuznu zgradu, našao se pred vratima stana 12F. Odmerio je gde će stati u odnosu na špijunku. Prst je digao do zvona, belog dugmenceta u udubljenju zida od obojene opeke.
Ali ništa više od toga nije preduzeo. Danas nije pritisnuo dugmence.
Bešumno se okrenuo na petama i vratio istim putem kojim je došao. Za samo nekoliko minuta opet se našao na ulici, na uzburkanoj Aveniji Konektikat.
Vežba, proba, nije loše prošla. Nije bilo posebnih teškoća ni iznenađenja. Sad se Kasim kretao zajedno s ostalim pešacima u jeku saobraćajnog špica. Tu je bio nevidljiv, predstavljao je samo još jednog pripadnika stada, baš kako je i hteo.
Nije bio nestrpljiv da obavi ono što treba na dvanaestom spratu. Za njega su i strpljenje i nestrpljenje bili potpuno nevažni. Priprema, obračunavanje vremena, izvršenje, uspeh. Samo je to nešto značilo.
Kad dođe vreme, Jusef Kasim će biti spreman da odigra svoju ulogu. I odigraće je.
Jedan po jedan Amerikanac...




Treće poglavlje

Nisam više radio za policiju, i to već podugo. Tad mi je to sasvim odgovaralo.
Leđima naslonjen na kuhinjska vrata, srkao sam iz šolje Naninu kafu, razmišljajući kako ne znam da li to ima veze s vodom koju piju, tek jedno je sigurno - moje troje dece prebrzo odrasta. Dok se okreneš! A evo o čemu se tu radi: ili ne možeš da podneseš pomisao da će te deca jednom napustiti ili jedva čekaš da se to dogodi. Ja sam očigledno, nepokolebljivo, pripadao onoj prvoj grupi.
Moj najmlađi, Aleks Junior, zvani Ali, pošao je u predškolsko odeljenje. Bio je vrlo oštrouman, a usta je zatvarao jedino onda kad je znao da ti je baš nužno da nešto od njega čuješ. U to vreme se strastveno zanimao za Najekstremnije životinje na kanalu Animal planet, za bejzbol tim Vašington nešenals, za biografiju Majkla Džordana So u patikama, kao i za sve što se ticalo svemira, uključujući i čudnu televizijsku seriju pod naslovom Gigantor s još čudnijom muzikom, koja mi nikako nije izbijala iz glave.
Dženi je bila pred pubertetom i već je počela da trampi ono svoje detinje vretenasto telašce za nešto što počinje da liči na obline. Bila je naša kućna umetnica i glumica. Pohađala je časove slikanja preko Programa za mlade umetničke talente Korkoran.
Dejmon, koji je upravo prešišao metar i osamdeset pet, jedva je čekao da krene u srednju školu. Zasad nije previše vikao, urlao niti psovao. Kao da je , uopšte uzev, bio svesniji okoline nego njegovi vršnjaci. Čak su se dve privatne škole prosto otimale da ga prime, s tim što je ona u Masačusetsu bila upornija.
I kod mene je bilo promena. Privatna terapeutska ordinacija dobro mi je radila. Prvi put posle mnogo godina, ništa me u životu nije zvanično vezivalo za posao u policiji. Izašao sam iz začaranog kruga.
Bolje reći, skoro da sam izašao. Bio sam u vezi s jednom ženom - višom detektivkom za krvne delikte. Zvala se Brijana Stoun, a kolege s kojima je radila znale su je i po nadimku Stena.2 Bri sam upoznao na oproštajnoj zabavi pred odlazak u penziju policajca kog smo oboje poznavali. Prvih pola sata prošlo nam je u razgovoru o Njegovom veličanstvu Poslu, a sledećih nekoliko sati o nama samima, pri čemu smo se dotakli i budalaština, poput tehnike veslanja koju ona primenjuje u trkama kao član veslačkog tima Zmaj--čamci. Kad se veče primaklo kraju, jedva sam morao da je pozovem da izađe sa mnom. U stvari, kad bolje razmislim, nije isključeno da je ona mene prva pozvala. I kako to već biva, reč po reč, prešli smo s reči na dela. Noć smo proveli kod nje, pa više nije bilo povratka. I, da, mislim da je ona mene te večeri pozvala kući.
Bri je u potpunosti vladala sobom, a bila je puna dobrog životnog naboja, bez trunke onog lošeg. A i to što se s decom tako prirodno uklopila nikako nije moglo da škodi. Zgotivili su je. Upravo se olimpijskom brzinom jurila s Alijem u prizemlju naše kuće u Petoj ulici, režeći kao vanzemaljac koji jede malu decu, u koga se upravo pretvorila, dok ju je Ali držao na odstojanju svetlosnim mačem iz Zvezdanih ratova. “Tvoj mač mi ne može nauditi!”, urlala je za njim. “Spremi se da popiješ patos!”
Međutim, Bri i ja se nismo tog jutra dugo zadržali u Petoj ulici. Iskreno govoreći, da smo ostali, verovatno bih bio prinuđen da je prokrijumčarim gore u spavaću sobu, gde bih joj već pokazao nepostojeće bakroreze ili pak moj svetlosni mač.
Prvi put otkako smo počeli da se zabavljamo, uspeli smo da uskladimo poslovne obaveze kako

bismo pobegli na nekoliko dana. Izašao sam na prednja vrata, na sav glas pevajući kraj prvog velikog hita Stivija Vondera Fingertips Part 2: “Zbogom, zbogom. Zbogom, zbogom. Zbogom, zbogom, zbogom.” Znao sam tekst napamet, za šta sam posebno nadaren.
Namignuo sam Bri i cmoknuo je u obraz. “Treba ih uvek ostaviti nasmejane.” “Ili bar zbunjene”, rekla je ona, pa i sama namignula.
Cilj našeg putovanja, Planinski park Katoktin u Merilendu, nalazi se na istočnim padinama planinskog venca Apalači, ni preblizu Vašingtonu ni predaleko od njega. Planine su verovatno najpoznatije po tome što je tamo smešten Kamp Dejvid, ali je Bri znala za jedan kamp koji je primao i obične smrtnike kao što smo mi. Jedva sam čekao da stignemo i da budemo sami.
Dok smo se vozili prema severu, prosto sam osećao kako mi buka grada izlazi iz glave. Prozori na mom mercedesu R350 bili su spušteni i, kao i uvek, uživao sam vozeći taj čudesni automobil. Odavno nisam kupio nešto tako dobro. Veliki Džimi Klif plakao je u zvučnicima. Život je tog trenutka bio lep. Teško da je mogao biti lepši.
Dok smo zujali putem, Bri me je upitala: “Zašto mercedes?” “Udoban je, zar ne?” “Vrlo je udoban.”
Dodirnuo sam pedalu gasa. “Brzo reaguje.” “ U redu, kapiram.”
“Ali najvažnije je da je bezbedan. Dosta mi je opasnosti u životu. Ne treba mi to i na drumu.”
Na ulazu u park, dok smo plaćali mesto za kampovanje, Bri se nagnula preko mene da bi se obratila čuvaru na dužnosti. “Mnogo vam hvala. S poštovanjem ćemo se odnositi prema vašem parku.”
“Šta je to trebalo da znači?”, pitao sam je čim smo produžili. “Šta da ti kažem, ja sam od onih što štite životnu sredinu.”
Kamp me je sasvim ostavio bez daha. Bio je zaista dostojan poštovanja. Ležao je na zasebnom komadu kopna, s tri strane okružen svetlucavom plavom vodom, iza koje nije bilo ničega osim dubokog šumskog zelenila. U daljini se video vrh Čimni Rok, na koji smo planirali da se popnemo sledećeg dana. Jedino nigde nisam video ni žive duše.
Tu je bila ona jedna do koje mi je stalo - Bri, najprivlačnija žena koju sam znao. Uzbuđivao me je već sam pogled na nju, naročito ovde, gde smo bili sami.
Zagrlila me je oko struka. “Može li išta biti ovako savršeno?”
Nije mi na pamet padalo ništa što bi moglo da nam pokvari taj vikend u šumi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:37 am

Četvrto poglavlje

Nastavak priče, trilera. Četrdeset osam časova posle probe koja je onako glatko prošla, Jusef Kasim se vratio u stambenu zgradu Rivervok, u kojoj bezbrižno žive imućni Amerikanci.
Ovo, međutim, nije bila vežba, već pravi nastup, pa je osećao golicanje u stomaku. Za njega i za ono za šta se bori, to je bio veliki dan.
Kao što je i očekivao, u četiri i trideset četiri otvorila su se zadnja vrata i isti onaj crni nosač je beživotno teglio kese s đubretom na ulicu. Stari crnac Dio, mislio je Kasim. On još nosi lance. U Americi se ništa zapravo ne menja, zar ne? Ni za stotine godina.
Nepunih pet minuta kasnije, našao se na dvanaestom spratu, pred vratima stana žene po imenu Tes Olsen.
Ovog puta je zazvonio. Dvaput. Tako dugo je čekao ovaj trenutak. Mesecima, možda i celog života, ako ćemo iskreno.
“Da?” Oko Tes Olsen zatreptalo je iza špijunke stana 12F. “Ko je to?” Jusef Kasim se postarao da se kombinezon i kapa na kojoj je pisalo O dobro vide. Nema sumnje da toj ženi izgleda kao bilo koji od tamnoputih majstora za održavanje, a ona bi trebalo da ume da zapazi pojedinosti. Bila je dobro poznati pisac kriminalističkih romana, uostalom, a ta pojedinost je važna za priču. To je odlučujuća pojedinost.
“Gospođa Olsen? Plin curi u stan. Neko vam je javio iz kancelarije?” “Kako? Ponovite.”
Govorio je s nemogućim stranim naglaskom, kao da engleske reči za njega predstavljaju najveći napor, a pritom i sporo poput kakvog kretena. “Curi plin. Molim, gospođo. Mogu da popravim? Neko zvao?
Kazao dođem?”
“Upravo sam stigla kući. Niko me nije zvao”, rekla je. “Ne znam ništa o tome. Mislim da ni poruku nisam dobila. Možda bih mogla da proverim.”
“Hoćete da vratim se posle? Onda opravim plin? Plin vama smrdi?”
Žena je uzdahnula ne krijući razjarenost nekoga ko mora da se bavi s previše tričarija, a nema dovoljno posluge. “Pobogu i zaboga”, rekla je. “Hajde, uđite. Samo brzo. Baš ste našli kad ćete. Moram da završim s oblačenjem i da izađem odavde za dvadeset minuta.”
Čim je brava škljocnula, Jusef je bio spreman. Onog trena kad su se vrata odškrinula i kad joj je ugledao oba oka, jurnuo je na nju.
Mada u ovom slučaju nije morao iz sve snage da zapne, u fizičkom smislu, ipak je od toga imao koristi. Tes Olsen je pala nekoliko koraka unazad i snažno tresnula celim leđima na pod. Pritom su joj cipele s visokim potpeticama spale s nogu, pa su se ukazali nokti lakirani u jarkocrveno i duga koščata stopala.
Pre nego što je stigla da vrisne od iznenađenja i straha, Kasim se našao preko nje, pritiskajući joj grudi svom svojom težinom. Unapred pripremljeni pravougaoni odsečak lepljive trake hitro se preselio s njegove nogavice na njena usta. Snažno je pritisnuo traku kako bi joj pokazao da se ne šali i da bi opiranje bilo glupo.
“Ne želim da vas povredim”, rekao je, lažući je prvi, ali ne i poslednji put.
Zatim ju je okrenuo na stomak i izvukao iz džepa crvenu pseću ogrlicu, koju joj je namakao oko

vrata. Ogrlica s povocem predstavljala je glavni deo plana. Jeftin najlonski gajtan, ali više nego dovoljno čvrst.
Povodac je predstavljao znak, prvi koji će ostaviti za policiju i sve ostale koje to bude zanimalo.
Žena je imala četrdesetak godina i kosu ofarbanu u plavo, a fizički je bila nejaka, uprkos tome što se na njoj videlo kako vežbanjem održava liniju.
Potom joj je nešto pokazao. Skalpel za karton! Veoma zlokobna alatkica. Ubedljiva. Iskolačila je oči.
“Ustaj, kukavna slabotinjo”, govorio joj je u uvo, “ili ću ti iseckati lice na rezance.” Znao je da su pretnje upućene šapatom daleko ozbiljnije od bilo kakve dreke. Takođe, to što je odjednom mnogo bolje progovorio engleski mora da ju je i zbunilo i uplašilo.
Kad je pokušala da se pridigne, presekao ju je jedan oštar trzaj u suvonjavom vratu. Zaustavio ju je baš kad se uspravila na sve četiri.
“To će biti dovoljno, gospođo Olsen. Ne pomerajte se više ni za centimetar. Budite sasvim mirni,
sasvim mirni. Upravo radim skalpelom.”
Skupocena crna haljina spala je s nje pošto ju je rasekao duž leđa. Sad se već sva nekontrolisano tresla, pokušavajući da vrišti uprkos snažnom nagonu za povraćanjem. Lepša je bila bez odeće - čvrsta, nekako dopadljiva, mada njemu ne.
“Ne brinite. Ja ne jebem zguza. A sad na kolena! Radite šta vam se kaže! Ovo vam neće oduzeti previše dragocenog vremena.”
Umesto odgovora, samo je zacvilela. Dodatno objašnjenje morao je da joj pruži đon Jusefove cipele po leđima. Najzad je počela da puzi.
“Kako vam se dopada? Napetost. Je li to ono što vi opisujete? Zato sam ovde, ako niste znali.
Zbog toga što u knjigama pišete o zločinu. Možete li ovaj da razrešite?”
Sporo su se kretali kroz kuhinju i trpezariju, a onda kroz prostranu dnevnu sobu. Ceo jedan zid bio je u knjigama, od kojih je mnoge napisala ona. Klizna staklena vrata na suprotnom kraju vodila su na terasu punu mondenskog baštenskog nameštaja, među kojim je stajao i bleštav crn roštilj.
“Vidi sve te knjige! Svaka vam čast. Sve ste ih vi napisali? Ima i stranih izdanja! Prevodite li sami svoje knjige? Svakako ne! Amerikanci govore samo engleski.”
Kasim je oštro cimnuo povodac i gospođa Olsen se izvrnula na bok. “Da niste mrdnuli odatle.
Ostanite tu! Moram nešto da obavim.
Moram još neke znakove da posejem. Čak ste i vi jedan od znakova, gospođo Tes Olsen. Da li ste to već provalili? Jeste li razrešili zagonetku?”
Brzo je preuredio dnevnu sobu tačno onako kako je hteo da izgleda. Zatim se vratio ženi, koja se nije mrdala i koja je izgleda dotad već shvatila šta joj valja činiti.
“Jeste li to vi? Na ovoj slici?”, odjednom je upitao s iznenađenjem u glasu. “Da, to ste vi.”
Gurnuo joj je cipelom bradu uvis kako bi je nagnao da pogleda. Veliki portret u ulju visio je iznad kitnjasto obrađenog kauča. Na njemu je Tes Olsen prikazana u dugoj haljini boje srebra, s rukom oslonjenom na uglačan okrugao stočić na kom stoji pažljivo složen cvetni aranžman. Lice je bilo strogo, puno ničim neizazvane gordosti.
“Ne liči na vas. Lepši ste u prirodi. Privlačniji bez odeće”, rekao je. “Sad ćemo napolje! Na terasu. Bićete veoma poznata dama, obećavam. Obožavatelji vas već čekaju.”




Peto poglavlje

Pošto je Kasim još jednom snažno povukao povodac, Tes Olsen je s mukom stala na noge. Tek kad je raširila ruke, uspela je da uspostavi kakvu-takvu ravnotežu.
Sve joj je ovo izgledalo nestvarno. Drhteći dok je hodala unazad, izašla je na terasu i nastavila da se kreće dok leđima nije naletela na gvozdenu ogradu.
Celo telo joj se treslo. Dvanaest spratova niže, na Aveniji Konektikat vladala je saobraćajna gužva. Pešaci, na stotine njih, promicali su trotoarima, a većina je pogled držala uprt pred noge, tako da su bili nesvesni onoga što se događa iznad njih, u zgradi Rivervok. Savršena paradigma života u Vašingtonu.
Jusef Kasim je strgao traku sa ženinih usta.
“Sad vrišti”, rekao je. “Vrišti koliko te grlo nosi! Vrišti kao da si van sebe od straha. Hoću da te čuju u Virdžiniji. U Ohaju! Ma, u Kaliforniji!”
Ali žena se tad obratila njemu. Obratila mu se jedva razgovetnom bujicom reči. “Molim vas. Ne morate to da radite. Imam mnogo novca. Možete uzeti šta god hoćete iz stana.
Imam unutra sef, u drugoj spavaćoj sobi. Molim vas, samo mi kažite...”
“Ono što ja hoću, gospodo Tes Olsen”, rekao je Kasim, gurajući joj cev pištolja preko jedne od dijamantskih minđuša, “to je da vi sad vrištite. Vrlo, vrlo glasno. Smesta! Na moj znak, što bi se reklo. Pratite li uputstva? Sasvim je jednostavno: vrištite!”
Međutim, njen vrisak se čuo tek kao malo glasniji jecaj, kao bedni sitni cvrkut koji je vetar lako prigušio.
“Dobro”, rekao je Kasim i dograbio je za gole noge. “Nek bude po vašem!” Jednim snažnim trzajem podigao ju je iznad ograde, tako da je visila naglavačke.
Počela je da vrišti, visokim reskim tonom, glasno kao da se uključilo zvono alarma. Tes Olsen je grabila rukama tražeći nešto za šta bi se uhvatila, ali ničega tamo bilo nije.
Crveni povodac se njihao na vetru kao mlaz krvi iz njenog grkljana.
Fin efekat, mislio je Kasim. Filmski. Upravo to je i hteo. Sve je deo plana.
Iz istih stopa, dole je počela da se okuplja gomila. Ljudi su se zaustavljali i pokazivali uvis. Dok su jedni telefonirali, drugi su svoje mobilne telefone koristili kao foto-aparate. Kad bi samo hteli da shvate kako su ti njihovi snimci čista pornografija.
Konačno je Kasim povukao Tes Olsen nazad i posadio je na pod terase.
“Vrlo dobro odigrano”, kazao joj je tišim glasom. “Divno odigrano, zaista to mislim. A šta kažete na one što slikaju? U šta se ovaj svet pretvorio?”
Usledila je nova bujica njenih reči. “Bože blagi! Molim vas, ne želim ovako da umrem. Mora biti da nešto ipak želite. Nikom u životu ništa nažao nisam učinila. Ništa od ovoga ne razumem! Molim vas, prestanite...”
“Videćemo. Ne gubite nadu. Radite taćno onako kako vam se kaže. To je najbolje.” “Hoću. Obećavam. Radiću ono što mi kažete.”
Nagnuo se preko ograde da bolje vidi Aveniju Konektikat i sve one ljude dole.
Čak i tokom poslednjih nekoliko sekundi gomila se povećavala. Pitao se jesu li oni što su telefonirali zvali policiju ili su prosto pred nekim hteli da se naprave važni i da ga zabave. Nećeš

verovati čemu upravo prisustvujem. Evo, pogledaj i sam!
Publika nije mogla da veruje u ono što je usledilo. Niko ne bi verovao. Zato će milioni njih opet i opet gledati ovo na televiziji.
Sve dok njegovo sledeće ubistvo ne bude prevazišlo ovo prvo.
“U tvoju čast”, prošaptao je. “Sve je ovo u tvoju čast.”

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:37 am


Šesto poglavlje

“Ti pališ vatru”, predložila je Bri, “a ja sređujem stan.”
Slegnuo sam ramenima i namignuo joj. “Rekao bih da se ja, hm, već palim”, odgovorio sam. “U stvari, baš sam napaljen.”
“Strpljenja”, rekla je Bri. “Bićeš zadovoljan. Bićeš zadovoljen, Alekse. Nego, za trenutak samo, ne smemo zaboraviti preporuku izviđačkih komandanata: ko ne uspe da planira, planira da ne uspe.”
“Nikad nisam bio u izviđačima”, odgovorio sam. “Suviše sam napaljen za jednog izviđača.” “Strpljenja. Ako baš moraš znati, i ja sam napaljena.”
Dok sam okolo tražio suva drvca za potpalu, Bri je raspakovala ostatak stvari iz prtljažnika automobila. Oprema koju sam izvukao s tavana izgledala je kao arheološka iskopina u poređenju s njenom. Hitro je razapela svoj ekstralaki šator i počela da po njemu raspoređuje dušek na naduvavanje, termalno ćebe i petrolejske lampe. Ponela je čak i sistem za filtraciju vode, za slučaj da nam se prohte da pijemo iz potoka. Na kraju je iznad ulaza okačila zvonce koje treperi pri svakom dašku vetra. I toga se setila!
Ja sam, sa svoje strane, u izletničkom hladnjaku doneo dva repa jastoga i dva lepo marinirana kotleta spremna za roštilj. Mrki medvedi bi ovde mogli da se umešaju u igru, ali nismo pristajali na dehidriranu hranu.
“Treba li ti pomoć tamo?”, pitao sam je pošto se vatra lepo razgorela, a varnice vrcale uvis.
Upravo je izvukla platno sa zadnjeg sedišta, valjda da bi ga upotrebila umesto suncobrana. “Da. Otvori taj kaberne. Molim te. Još malo pa smo gotovi.”
Taman što je vino prodisalo, Bri je već prebacila ciradu preko tri grane iznad naših glava, ostavljajući tri konopca da vise tako da krajevi bez ustajanja mogu da joj se spuštaju i podižu.
“Moramo biti oprezni s hranom”, rekla je. “Risovi, medvedi, znaš već kako je. Ovde zaista ima medveda.”
“I ja sam to čuo.” Pružio sam joj čašu. “Znaš, dobra si ti domaćica.” “Kladim se da si i ti dobar kuvar.”
Ponekad ne bih čuo šta mi govori, očaran njenim zanosnim očima boje lešnika. One su bile prvo što sam na njoj primetio. Neki ljudi prosto imaju divne oči. Naravno, nisu mi samo oči odvlačile pažnju. Bar ne tog trenutka. Već je izula cipele i upravo je otkopčavala šorts napravljen od farmerki. Zatim bluzu. Ostala je samo u svetloplavom prslučetu i gaćicama. Tog trenutka sam zaboravio na njene oči, koliko god veličanstvene bile.
Vratila mi je čašu. “Znaš li šta je ovde najbolje?”
“Nisam sasvim siguran, ali mi se čini da ću uskoro saznati. Je l` tako?” “Da. Nema sumnje da hoćeš.”




Sedmo poglavlje

Oduvek sam smatrao da se život nalazi na rubu apsurda i beznačajnosti, ali ipak ume da bude lep ako ga sagledaš u pravom svetlu.
Stoga je ostatak predvečerja bio savršen za nas. Bri ja smo žurili ruku podruku ka vrlo primamljivom Big Hanting Kriku. Skinuli smo ostatak odeće i zagazili u vodu. Posle otprilike minuta nelagodnosti, voda nam je postala kao druga koža.
U tom trenutku nisam verovao da ću ikad izaći iz nje. Nisam želeo. Ljubili smo se zagrljeni, pa plivali i prskali se kao deca na letovanju. Negde u blizini, žapci su se trudili da nam pevaju serenadu svojim upornim kre-kre-kre.
“Mislite da je ovo smešno?”, doviknula im je Bri. “Zapravo, valjda i jeste. Kre! Kre!”
Još malo smo se ljubili, a jedna milina je vodila do druge, pa smo stigli do trenutka kad bi se u starim filmovima prekinula scena i prikazao voz u punoj brzini kako puštajući paru uleće u tunel. Samo što Bri i ja nismo žurili da uletimo u taj tunel i izletimo iz njega. Prošaputala mi je kako imam najnežnije ruke na svetu i tražila da je ovlaš golicam po čitavom telu i da ne prestajem. Dopalo mi se ono što sam radio, pa sam joj kazao kako ima najmekše telo na svetu, što je čudno s obzirom na to kako je snažne grade. Takva čulna istraživanja moraju da dovedu do nevolje, pa su naravno i dovela.
Vratili smo se nekoliko koraka u pliće, tamo gde nam je voda dosezala do grudi. Tad je Bri opustila telo i obavila noge oko mene, a ja sam ušao u nju. Tako u vodi, duže je trajalo, ali sve što je lepo ima i kraj. Bri je zaječala, zaječao sam i ja, a oni glupi žapci su na tren ućutali.
Posle smo se ispružili po ćebetu na travnatoj obali, gde nas je osušilo sunce na zalasku. Usput smo radili ponešto što bi nas moglo opet navesti na nevolju. Na kraju smo se polako obukli i spremili večeru. “Mogla bih na ovo da se naviknem”, rekla je Bri. “U stvari, već sam se navikla.”
Posle bifteka, jastoga i moje donekle čuvene protresene salate, za desert smo imali lepu količinu ubistvenih čokoladnih kolača, kojima je Nana izrazila svoje visoko mišljenje o Bri. U tom času, bio sam gotovo spreman da isprobam šator sa svojom družbenicom.
Kad se smrklo, bili smo prilično opušteni i srećni. Posao je predstavljao samo bledu uspomenu.
Medvedi i divlje mačke - tek ovlašnu brigu.
Pogledao sam je dok je ležala uz vatru, ugnežđena u udubljenje koje je obrazovalo moje telo.
Izgledala je meko i ranjivo, baš kao što mi je na poslu delovala snažno i hladnokrvno. “Divna si”, šapnuo sam. “Ceo ovaj dan mi je kao san. Nemoj da me budiš.” “Volim te”, rekla je. Zatim je brzo dodala: “Ju!”


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:38 am


Osmo poglavlje

Ono što je Bri izgovorila treperilo je još nekoliko sekundi u vazduhu jer mi se meni dogodilo - i to prvi put - da u njenom društvu ostanem bez reci.
“Omaklo mi se. Ko je to uopšte rekao? Izvini. Izvini”, kazala je. “Bri, ja... zašto se izvinjavaš?” “Alekse, ništa više ne moraš da kažeš. Ne moram ni ja. Au. Pogledaj samo one zvezde!”
Uzeo sam je za ruku. “U redu je. Događaji se prosto razvijaju nešto brže nego što smo navikli. To ne mora da bude loše.”
Bri mi je odgovorila poljupcem, pa smehom i novim smehom. Sve je moglo da bude neprijatno, ali je nekako ispalo sasvim suprotno. Čvrsto sam je zagrlio, pa smo se opet ljubili. Zagledao sam joj se u oči. “Au i tebi”, rekao sam.
I kad joj je u tom trenutku zazvonio pejdžer, izgledalo je to kao... šta? Pravedna kazna, valjda. Klasična ironija? Ne baš zabavan deo bio je taj što obično meni zazvoni mobilni telefon u pogrešnom trenu.
Pejdžer se opet začuo iz šatora. Bri me je pogledala ne mičući se. “Hajde”, rekao sam joj. “Tvoj je. Moraš da se javiš. Znam kako to ide.”
“Samo da vidim ko je.”
“U redu”, kazao sam. “Vidi ko je.”
Neko je ubijen. Moramo da se vratimo u Vašington.
Uvukla se u šator. Nekoliko sekundi kasnije začuo sam je kako telefonira. “Ovde Bri Stoun. Šta se događa?”
Bilo mi je donekle drago što je Bri tako tražena. Samo donekle. Od detektiva Džona Sampsona, svog prijatelja, čuo sam da će joj budućnost u odeljenju biti onoliko blistava koliko ona to želi. Zasad je ovaj poziv mogao da znači samo jedno. Pogledao sam na sat. U grad možemo da stignemo verovatno oko pola jedanaest. U zavisnosti od toga želi li da nagazim, što bi mercedes R350 svakako mogao da izvede.
Kad je Bri izašla iz šatora, već se presvukla u šorts od farmerki i zakopčavala je rajsferšlus na duksu s kapuljačom i oznakama džordžijskog politehničkog fakulteta.
“Ne moraš i ti da kreneš. Vratiću se što brže mogu. Do doručka, ako ne i ranije.” Već sam prikupljao naše stvari. “Kako da ne, sve se plašim.”
Kiselo se nasmejala. “Zaista mi je žao zbog ovoga. Sranje, Alekse. Nemaš pojma koliko mi je žao. I kako sam besna.”
“Ne budi besna. Dan je bio savršen.” Zatim sam pitao zato što nisam mogao da se uzdržim, a i znajući da se Bri neće uvrediti: “Kakav slučaj imaš?”




Deveto poglavlje

Vrtoglavo smo promenili ritam i mesto zbivanja, što nije bilo nimalo zadovoljavajuće, da se blago izrazim. Pred stambenu zgradu Rivervok stigli smo u 10.50 te večeri - dakle, mesto zločina hladilo se već šest sati. Bri je predložila da me ostavi kod kuće u Petoj ulici, ali znao sam da jedva čeka da stigne. Bio je to slučaj za naslovne strane, to smo pouzdano znali.
Tamo je još vladala gužva i sve je delovalo jezivo. Novinara i televizijskih kombija bilo je koliko sam i očekivao. Već se videlo da je slučaj prava senzacija: bogata žrtva, spisateljica bestselera, ubijena u navodno bezbednom kraju, i to na užasavajući način.
Zahvaljujući Brijinoj legitimaciji, stigli smo samo do ivičnjaka, gde je počinjao prilaz visokoj zgradi potkovičastog oblika koji je sad ogradila policija. Praktično, i to je bio deo mesta zločina zato što je žrtva ubistva tu pala pošto je bačena s terase pred očima desetina svedoka.
Ekipa tehničara u belim kombinezonima još je ispitivala uništeni kombi na koji je pala. Bio je parkiran blizu ulaza.
Pod jarkim osvetljenjem, ti tehničari Ličili su mi na utvare. S druge strane ulice, iza dvostruke linije policijske barijere, okupilo se više od sto ljudi. Nijedno lice mi nije privuklo pažnju, ali to ništa nije značilo. Ovo nije moj slučaj, podsetio sam se.
Bri je izašla iz automobila i došla s moje strane. “Zašto ne odeš da spavaš kod mene? Molim te idi, Alekse. Kod kuće te ionako niko ne očekuje, zar ne? Mogli bismo kasnije da nastavimo gde smo stali.”
“Ili bih mogao da te pričekam ovde i što pre te vratim kući”, rekao sam i zavalio naslon sedišta. “Vidiš? Lepo i udobno, može petoro da stane. Biće mi dobro u kolima.”
“Siguran si?” Znao sam da je peče savest zbog ovoga što se večeras desilo. To sam iskusio mnogo, mnogo puta, samo što sam sad možda shvatio kako se moja porodica osećala.
“Bolje kreni. Verovatno će se ovde sjatiti pola vašingtonske policije i baliti po tvom mestu zločina.”
Dva uniformisana policajca upiljila su se u nas kad se Bri nagla kroz prozor i poljubila me za rastanak. “Šta sam ono rekla?”, prošaputala je. “Mislila sam to ozbiljno.”
Zatim se obrušila na policajce. “Šta kog đavola radite vas dvojica? Vraćajte se na posao.
Čekajte! Zaboravite to. Pokažite mi kuda da idem. Gde mi je mesto zločina?”
Brijin preobražaj bio je takav da ga se treba čuvati. Čak joj se i stav tela promenio dok je hodala prema mestu zločina. Izgledala je kao da drži sve konce, podsetila me je na mene, ali je ipak bila najseksepilnija žena koju sam upoznao.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:38 am

Deseto poglavlje

Te večeri su muškarac i žena odeveni za džogiranje stajali skriveni duboko u gomili okupljenoj na Aveniji Konektikat, naspram zgrade Rivervok. Dok su policijska kola uporno pristizala, oni su se odande divili svom radu.
Genijalnog ostvarenja - Jusefa Kasima - više nije bilo. Puf, nestade ga, ali nije zaboravljen. Muškarac je genijalno odigrao Jusefa, pa je publika bila opčinjena od trenutka kad je stao na terasu, na svoju pozornicu. Očigledno su mnogi gledaoci i dalje bili pod utiskom izuzetnog nastupa i tiho pričali o tome.
Kakav je to prikladan poziv na bis. Satima posle predstave, svi ti radoznalci su ostali ispred luksuzne stambene zgrade. Uporno su pristizali i novi poštovaoci. Na sve strane je bilo novinara - CNN, ostale glavne stanice, novinske agencije, radio-reporteri, video-umetnici, blogeri.
Muškarac je lako gurnuo ženu laktom. “Vidiš li isto što i ja?”
Ona je iskrenula vrat, pogledala levo, pa desno. “Gde? Ima toliko toga da se vidi. Pomozi mi.” “Levo. Vidiš li sad? Detektivka Bri Stoun izlazi iz auta. A onaj s njom - to je Aleks Kros. Siguran
sam. Došao je Kros, a ovo je tek naša prva predstava. Postali smo hit!”




Jedanaesto poglavlje

Prvih pola sata ubeđivao sam sebe kako sam zadovoljan što samo sedim u kolima, što se držim po strani. Mercedes, delimično karavan, delimično terensko vozilo, bio je udoban kao fotelja u mojoj dnevnoj sobi. U krilu mi je stajao primerak Istorije ljubavi Nikol Kraus dok sam menjao stanice satelitskog radija, pa odslušao lokalne vesti. Uživao sam u romanu Krausove zato što me je podsećao zbog čega sam uopšte zavoleo beletristiku. Kod kuće sam imao još jedan dobar roman - Zima do kostiju Danijela Vudrela, koji me je jednako očarao.
Sad kad više nisam u igri, imam mnogo vremena za čitanje. Doduše, jesam li van igre?
Slušajući jednim uvom, primetio sam nekoliko netačnosti u izveštavanju, od kojih je najgora da je ubica u Rivervoku nekakav terorista. Prerano je za takve zaključke. Svi mediji u gradu pokrivali su tu priču, a takođe i nacionalni, ali im je bilo svejedno dok mogu teoriju da prilepe nekom “ekspertu” ili čak drugom mediju.
Ubici, naravno, ne bi smetala njihova nepreciznost. Bilo mi je jasno da je najviše od svega želeo prosto pažnju.
Zanimalo me je da li je iko iz prestoničke policije dodeljen da prati same vesti. Da je to moj slučaj, na to bih u samom početku obratio pažnju. Naglašavam ono da je. Zato što to nije bio moj slučaj. Više nisam imao slučajeve. Nisu mi ni nedostajali, barem sam u to sebe ubeđivao dok sam iz kola posmatrao dešavanja.
Ipak, bilo je nečeg što mi je pokretalo instinkte kad se nađem na zakrčenom mestu zločina. Obrazovao sam teorije i smišljao različite scenarije u glavi od prvog trena kako sam se tamo našao - to je bilo jače od mene.
Ubica je očigledno želeo publiku; uporno su ponavljali da izgleda kao da je s Bliskog istoka, što je ukazivalo na... na šta? Je li moguće da je ovo neka nova vrsta terorizma - nekakva varijanta od vrata do vrata? Kako se tu uklapa spisateljica bestselera? Mora biti neke povezanosti. Je li ubica izvodio surovu sadističku scenu koju je mnogo puta zamišljao? Da nije spisateljica o tome pisala? Koji psihopata želi da baca žrtve s dvanaestospratnica?
Na kraju me je znatiželja pokrenula. Izašao sam iz automobila i pogledao u najviši sprat. Tamo nisam video ni Bri niti bilo koga drugog.
Samo da malo pogledam okolo, pomislio sam. Zarad prošlosti. Nikom neće štetiti.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:38 am

Dvanaesto poglavlje

Koga sam uopšte pokušavao da zavaram? Ubica Zmajeva se opet prikrada i to mi je prirodno, kao da nikad i nisam prestajao. Čak ni onih meseci kad nisam bio aktivan.
Većina televizijskih kamera postavljena je oko komandnog centra prestoničke policije u nivou ulice. Dok sam prolazio tuda, prepoznao sam Tora Riktera, kapetana Odeljenja za nasilne zločine. Stajao je iza buketa mikrofona što su poredani usred tog meteža, i sam je odgovarao na pitanja.
To je verovatno značilo da je Bri i dalje gore. Što joj je, bio sam ubeden, i odgovaralo. Nije volela policijsku politiku, ne naročito ni Riktera, a ni ja ga nisam voleo. Suviše se držao pravila, bio je nemilosrdan drkadžija i dupeuvlakač. Osim toga, ko se još zove Tor? Znam da sam nepravedan, ali prosto nisam voleo kapetana.
U predvorju zgrade, gde je bilo relativno mirno, prepoznalo me je nekoliko uniformisanih policajaca koji izgleda nisu znali da već neko vreme nisam u službi. Dok sam se vozio liftom na dvanaesti sprat, zaista nisam očekivao da ću stići dalje od prvog kruga. Tamo će neko već proveravati značke.
Zaista je tako i bilo - ispostavilo se da je to stari drugar Toni Dauel, koji je radio u jugozapadnoj četvrti. Godinama ga nisam ni video niti sam o njemu išta čuo.
“Gle ko je stigao! Aleks Kros.”
“Zdravo, Toni. Mislio sam da tako stare pajkane šalju u penziju. Je li tu negde Bri Stoun?”
Toni se mašio motorole, ali se predomislio. “Pravo ovim hodnikom”, rekao je i pokazao rukom.
Zatim mi je pružio gumene rukavice. “Ovo će ti trebati.”




Trinaesto poglavlje

Osetio sam blagu drhtavicu iščekivanja, a zatim neprijatnu jezu. Zar je tako lako vratiti se na liniju vatre ili šta god već to bilo? Pred vratima stana 12F prepoznao sam malog Azijca, tehničara vašingtonske policije koji je uzimao otiske. Iz toga sam zaključio da će unutra biti relativno mirno. Hemijski elementi se ne primenjuju dok ekipe za prikupljanje dokaza ne obave svoj posao.
Zatekao sam Bri kako stoji sama usred dnevne sobe. Izgledala je zamišljeno i odsutno.
Preko tepiha boje slonovače pružale su se tamne dugačke mrlje, verovatno žrtvina krv. Klizna vrata što vode na terasu bila su otvorena i lagan vetrić je pomerao zavese.
Osim toga, dnevna soba je izgledala gotovo netaknuto. Na svakom zidu su bile ugrađene police pune knjiga u tvrdom povezu, uglavnom beletristike, a neke od njih, među kojima i strana izdanja, bile su upravo žrtvine. Upitao sam se zbog čega baš pisac krimi-romana. Mora biti razloga, barem u ubičinoj svesti. Je li taj tok razmišljanja ispravan? Možda, a možda i nije, ali svakako sam proučavao mesto zločina.
“Kako ide?”, konačno sam progovorio.
Bri je izvila obrve kao da pita: Kako si dospeo ovamo? Ipak je u potpunosti preskočila ćaskanje.
Dosad je nisam video na poslu, gde je bila sasvim druga osoba.
“Izgleda da je ušao na glavni ulaz. Nigde nema tragova nasilnog ulaska. Možda se predstavio kao neko iz održavanja zgrada. Ili ga je poznavala. Odeća i tašna su joj ovde.”
“Ništa ne nedostaje?”, postavio sam prirodno pitanje.
Bri je zavrtela glavom. “Ništa baš upadljivo. Alekse, ne deluje da je opljačkana. Kad je preletela ogradu na terasi, na sebi je imala dijamantsku narukvicu i minđuše. Izgleda da njih ipak možeš poneti sa sobom.”
Pokazao sam mrlje na tepihu. “Šta znaš o ovome?”
“Medicinski istražitelj kaže da su žrtvi krvarila kolena pre nego što je pala - a pazi sad ovo: kad ju je bacio s balkona, imala je oko vrata pseći povodac.”
“Na radiju sam čuo da je to kanap. Mislio sam da je omča, ali ni to nije imalo nikakvog smisla.
Pseći povodac? Zanimljivo. Neobično, ali zanimljivo.”
Bri je pokazala na lučni prolaz i trpezariju za zvanične prilike s mnogo staklenih vitrina punih tanjira i čaša. “Tragovi krvi počinju tamo, a završavaju se ovde, usred sobe. Puzala je, i to pod prinudom.”
“Kao pas. Znači da je hteo da je ponizi, i to javno. Šta li mu je uradila? Čime je mogla da zasluži ovo?”
“Da, zaista izgleda kao da je lično. Možda dečko ili neko ko je maštao o njoj?” Polako je udahnula i izdahnula vazduh. “Znaš, da si još u policiji, ovaj slučaj bi sigurno tebi pripao. Poznata ličnost, veliki faktor ludila.”
Nisam joj rekao da je i meni već više puta isto palo na pamet. Uvrnuti slučajevi obično stignu do mene. Znači li to da je Bri nova ja? Odjednom sam se zapitao je li naš susret na onoj zabavi zaista tako “slučajan” kao što je tad izgledao.
“Živi li ovde još neko?”, pitao sam. “Muž joj je umro pre dve godine. Ima spremačicu, ali je ona bila napolju posle podne.”

Zaljuljao sam se na petama. “Možda je ubica to znao.” “Kladim se da jeste.”
Zanimljivo je kako smo se Bri i ja uklopili u tome. Zaista je bilo čudno što to uopšte nije izgledalo čudno. Sve vreme sam primećivao neke sitnice. Jastuče na kom su izvezene reči: Nije bajka, postala sam svoja sopstvena majka. Na ispustu iznad kamina stajala je Holmarkova čestitka. Pogledao sam je, video da nije potpisana. Je li to značajno?Verovatno nije. Ali može da bude. Nikad se ne zna.
Bri ja smo zajedno izašli na terasu.
“Znači, imao je mogućnost da je ubije iza zatvorenih vrata, ali ju je isterao ovamo i bacio je preko balkona”, kazala je Bri više za sebe. “To je tako zbrkano. Ne znam šta ću s tim.”
Obratio sam pažnju na pogled - na suprotnoj strani ulice još dve luksuzne stambene zgrade; nacionalni zoološki vrt nešto ulevo; više drveća nego što se obično viđa u velikim gradovima. Vrlo lepo zapravo - treperava svetla noću, zelenilo upadljivo osvetljeno.
Tačno ispod nas nalazili su se potkovičasti prilaz zgradi, fontana što je prskala vodu i širok pločnik ispred njih. I još stotine posmatrača povrh toga.
Tad mi je nešto palo na pamet. Bolje rečeno, nešto što sam podozrevao učinilo mi se dovoljno uverljivo da ga naglas izgovorim.
“Bri, nije je znao lično. Mislim da nije. Ne radi se ovde o tome.”
Bri se okrenula prema meni. “Nastavi.” “Nije je ubio iz ličnih razloga, ako to uopšte ima nekakvog smisla. Hoću da kažem kako je ovo od početka bilo javno pogubljenje. Sve je podređeno publici. Želeo je da ga što više ljudi gleda kako je ubija. Ovo je bio nastup. Ubica je došao ovamo da bi izveo predstavu. Možda je jedno vreme čak stajao dole i merkao ovu terasu za ubistvo.”


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:39 am

Četrnaesto poglavlje

A onda nas je bilo troje.
Moj prijatelj Sampson je ušao u dnevnu sobu s ona svoja dva metra i sto deset kilograma. Znao sam da se iznenadio što me vidi, ali se pretvarao da je mrtav hladan - uobičajeno za Velikog Čoveka.
“Gledaš stan za iznajmljivanje?”, upitao me je. “Ovaj je slobodan, kako čujem. Posle ovog danas, verovatno će i stanarina biti manja.”
“Samo sam u prolazu. Ovaj kraj je malo preskup za moj ukus.”
“Šećeru, biti u prolazu nije isto što i savetovati. Treba ti bolji poslovni plan.”
“Šta imaš, Džone?”, pitala ga je Bri. Zvala ga je Džon; ja ga zovem Sampson još od detinjstva.
Doduše, i jedno i drugo je lepo funkcionisalo.
“Izgleda da niko nije primetio našeg momka kako ulazi u zgradu ni kako izlazi iz nje. Dok pričamo, pregledaju se svi današnji snimci bezbednosnih kamera. Što se toga tiče, ova zgrada je prilično sigurna. Osim ako ne ume da ide kroz zidove, kladim se da će se pojaviti na nekom snimku.”
“Mislim da ovoga nije briga hoće li mu se negde pojaviti slika”, rekao sam. Upravo tad je iz sobe pozvao jedan uniformisani policajac: “Izvinite, detektive?” Sve troje smo se okrenuli.
“Uh, gospođo? Detektivko Stoun? Istražiteljka s mesta zločina, tamo pozadi, hoće nešto da vas pita.”
Nas troje smo pošli za njim uskim hodnikom u radnu sobu. I ona je bila puna knjiga i francuskih litografija u skupocenim ramovima, a bilo je tu i nekoliko slika s odmora. Stan je odisao visokim kvalitetom - sve uglačano do sjaja, podmazano ili ušuškano. Na podu uz vrata nalazila se kartonska kutija s alkoholnim pićem isporučenim iz Klivlend Parka. Da nije ubica dostavljač? Je li tako ušao u stan?
U uglu je stajao dvosed presvučen tapiserijom, a pored njega televizor na konzoli. Vrata ormarića su bila otvorena i videli su se video-plejer i DVD plejer, jedan iznad drugog.
Na polici sam spazio još jednu Holmarkovu čestitku, a ni ta nije bila potpisana.
“Možda bi trebalo poneti ove čestitke, Bri. Nepotpisane su. Moguće da nije ništa, ali već sam jednu video u dnevnoj sobi.”
Uz televizor nas je čekala mlada žena u vetrovki s oznakom istražitelja s mesta zločina. “Ovamo, detektivko.”
“Šta treba da vidim?”, pitala je Bri.
“Možda i nije ništa... ali u plejeru je traka. Drugih video--traka nema na vidnom mestu u sobi. Hoćete li da je pustim, izbacim ili šta da uradim?” Tehničarka očigledno nije znala gde se zakopčava.
“Jesu li uzeti otisci odavde?”, pitala je ljubazno Bri. “Jesu, gospodo.”
“Pre svega, jesu li vrata ormarića bila otvorena ili zatvorena?”, upitao sam ja. “Zatečena su otvorena, baš kao što ih sad vidite. Vi ste doktor Kros, zar ne?”
Mlada tehničarka je govorila pomalo prkosno, ali Bri kao da to nije primetila. Uključila je televizor i video-rikorder.
Prvo je bilo samo snega i šuštanja. Zatim se ekran zaplaveo. Tu smo, pomislio sam. Konačno se pojavila slika. Uznemirujuća, od samog početka.

Bio je to snimak tamnoplavog zida na koji je okačena zastava. Osim toga, videla se samo obična drvena stolica.
“Zna li neko čija je ovo zastava?”, pitala je Bri. Bila je crveno-belo- crna, sa tri zelene zvezde u sredini.
“Iračka”, rekao sam.
Ta reč je teško odzvonila u sobi.
Bri je tad uradila nešto pametno. Zaustavila je traku. “Svi napolje”, rekla je. “Smesta.”
Na vratima se ranije okupilo nekoliko policajaca da vide šta je u radnoj sobi. “Detektivko”, kazao je jedan od njih. “Ja sam drugi detektiv na ovom slučaju.”
“Tačno, Gejbe, tako da znaš kako ova traka može biti osedjiva. Hoću da razgovaraš sa svima koji su bili ovde. Postaraj se da ovo ostane tajna.”
Zatvorila je vrata radne sobe ne čekajući odgovor drugog po važnosti detektiva. “Hoćeš li da i ja izađem?”, pitao sam je. “Ne. Hoću da ostaneš. Kao i Džon.” Tad je Bri ponovo pustila traku.




Petnaesto poglavlje

Iz senke se pojavio muškarac i ušao pravo u kadar. Ubica? Ko bi drugi bio? Uostalom, on nam je ostavio traku. Hteo je da je pogledamo. Na sebi je imao običan ogrtač boje peska i crno-belu arapsku maramu. Izgledao je kao da je izuzetno besan na čitav svet. Nosio je kalašnjikov, pa ga je prebacio preko kolena kad je seo da se obrati pravo u kameru.
E ovo je bilo nešto najčudnije. Zapravo, od toga mi je zastao dah. Način snimanja mi je odmah bio poznat. Svi smo videli te trake koje su stizale od Al Kaide, Hezbolaha, Hamasa.
Stomak mi se stegao. Saznaćemo nešto o ubici i mogao sam da se opkladim da to neće biti ništa dobro.
“Kucnuo je čas da, za promenu, narod Sjedinjenih Država počne da sluša”, izgovorio je čovek na engleskom, ali s upadljivim stranim naglaskom. Koža na obrazima, čelu i isturenom nosu bila mu je sva rošava. Boja kože, brkovi i pretpostavljena visina odgovarali su iskazima očevidaca tog poslepodneva u Rivervoku.
Zar ovo nije naš tip? Onaj što je s dvanaestog sprata bacio spisateljicu Tesu Olsen u smrt? A pre toga je smatrao da je treba poniziti psećim povocem?
“Svako od vas koji gledate ovaj film kriv je za ubistvo. Svako od vas je kriv isto koliko i vaš kukavički predsednik. Kriv kao vaš kongres i lažljivi ministar odbrane. Svakako kriv kao oni bedni američki i britanski vojnici koji paradiraju mojim ulicama i ubijaju moj narod zato što verujete da je čitav svet vaš.
Sad ćete platiti vlastitim životima. Ovog puta će se američka krv liti na američkom tlu. Krv koju ću ja lično prolivati. Ne budite u zabludi, jedan čovek može mnogo. Kao što niko od vas nije nevin, sad niko od vas nije bezbedan.”
Čovek je ustao i prišao kameri pa se upiljio kao da gleda pravo u ovu radnu sobu. Tad je razvukao usta u užasavajući osmeh. Sekund kasnije, ekran je pocrneo i ton je opet zašuštao.
“Bože”, rekao je Sampson kad je nastala tišina. “Kakav je to lud govnar? Ko je taj manijak?” Samo što je Bri pružila ruku da pritisne dugme “stop”, na ekranu se pojavila nova slika. “Dvostruka predstava”, kazao je Sampson. “Taj baš hoće da znamo za šta smo dali pare.”




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:39 am



Šesnaesto poglavlje

Prvo je sve bilo zamućeno - neko je stajao ispred kamere. Kad se izmakao, shvatili smo da je to isti onaj muškarac, samo što je sad bio u zelenom radnom kombinezonu i sa crnim sportskim kačketom na kome je pisalo O.
Snimljeno je očigledno u dnevnoj sobi Tes Olsen. Danas. Gospoda Olsen je u pozadini klečala oslonjena na ruke, gola i vidno se tresući. Preko usta joj je bila zalepljena široka traka. A oko vrata je imala crvenu pseću ogrlicu.
Sve je snimio. Igrao je za publiku sve vreme.
Raspoloženje u radnoj sobi je od lošeg postalo još gore. Ubica - ili terorista, kako sam već razmišljao o njemu - prišao je Tes Olsen. Snažno je povukao povodac, a ona je s mukom ustala. Neobuzdano je jecala. Možda je i znala šta je čeka. Znači li to da je poznavala ubicu? Otkud bi ga znala? Zbog knjige koju je pisala? Na čemu je poslednjem radila?
Nekoliko sekundi kasnije, muškarac ju je izvukao na terasu. Prvo joj je polako odvajao traku s usta, pa je na kraju cimnuo. Zbog udaljenosti, ništa se nije jasno čulo - sve dok je nije dograbio i prebacio preko ivice. Tad su do mikrofona, postavljenog oko šest metara dalje, doprli njeni prodorni vrisci.
Sve to vreme ubica se osvrtao preko ramena i svakih nekoliko sekundi proveravao kameru. “Vidite ovo? Kako se izmiče u kadru?”, pitala je Bri. “Nije samo pripremio predstavu za
prolaznike na ulici. Ovo je namenjeno i nama - onom ko nade traku. Vidite gadu lice.” On se sad smeškao. Čak i izdaleka jasno se video njegov sablasni kez.
Sledećih nekoliko sekundi kao da su se razvukli u večnost. Siguran sam da je tako osećala Tes Olsen. Ponovo ju je povukao unutra, pa je naterao da sedne. Da li je tad pomislila da će biti pomilovana? Da će je poštedeti? Digla je ramena, pa opet zaplakala. Oko minut kasnije, opet ju je izvukao na terasu.
“Evo nas”, sumorno je rekla Bri. “Ne želim ovo da gledam.” Ipak je gledala. Svi smo gledali.
Ubica je bio snažan čovek, verovatno preko metar i osamdeset, i dobro građen. Zaprepastilo me je kad je podigao Tes Olsen kao teg, pravo sebi iznad glave. Još jednom je pogledao u kameru - Da, gade, gledamo - namignuo i bacio je preko ograde.
“Gospode bože”, prošaputala je Bri. “Je li to on nama namignuo?”
Nije ušao s terase. Niti se uklonio iz kadra. Prema uglu pod kojim je držao glavu, shvatio sam da nije gledao tačno na mesto gde je pala. Gledao je u publiku, ljude na ulici. Izložio se riziku kom nije morao da se izlaže.
Za nas je to bilo dobro. Možda ćemo ga tako pronaći, uhvatiti gada. Zato što je nemaran i voli da se šepuri pred publikom.
Zatim sam shvatio šta sam pomislio: Mi, a ne oni - mi ćemo uhvatiti tog skota.
Tad je ubica progovorio pred kamerom, a to je još bilo najjezivije od svega. “Možete pokušavati da me uhvatite”, rekao je, “ali vam neće uspeti... doktore Krose.”
Sampson, Bri i ja smo se pogledali. Džon i ja smo bili bez reći, a Bri je uspela da izgovori samo: “Koje sranje, Alekse.”
Spreman ili ne, opet sam bio u igri.




Sedamnaesto poglavlje

Ipak nisam bio spreman. Barem ne još. Danima posle ubistva u Rivervoku razmišljao sam o svojim pacijentima. Doduše, osećanja su mi već bila pomešana. Trudio sam se da se ne usredsredim na ubistvo Tes Olsen, na to ko bi onaj manijakalni ubica mogao biti, niti na to otkud me poznaje i šta kog vraga hoće od mene.
Nisam mogao da odolim da ne počnem dan čitajući najnovije vesti na sajtu Vašington posta. Hvala bogu, ništa se više nije dogodilo prethodne noći. Nisu zabeležena nova ubistva, što znači da bar nije u ubilačkom naletu.
Seanse su mi tog prepodneva ionako držale pažnju. To mi je najvažniji dan u nedelji, onaj koji jedva čekam, ali i od kog unekoliko zazirem. Uvek postoji nada da ću nekom učiniti nešto dobro, da će doživeti preokret. A možda bih mogao i da tresnem na guzicu.
Počeo sam u sedam sa nedavno obudovelim vašingtonskim vatrogascem koji se lomio između osećaja dužnosti prema poslu i deci i sve većeg osećanja beznačajnosti života koje je dovelo do svakodnevnih misli o samoubistvu.
Veteran iz Pustinjske oluje koji mi je došao u osam još se mučio s demonima koje je doveo kući iz rata. Njega mi je prebacila moja terapeutkinja Adela Fajnali i nadao sam se da ću mu na kraju pomoći. Ovo mu je bio krizni trenutak u lečenju, pa je bilo prerano govoriti o tome da li zaista komuniciramo.
Zatim je došla žena koju je postporodajna depresija navela na kolebljiv stav prema šestomesečnoj ćerki. Razgovarali smo o njenoj devojčici, pa čak i o mojim osećanjima - samo na tren
- u vezi s Dejmonovim odlaskom u internat. Kao ni u policijskom radu, ni na seansama se obično ne pridržavam pravila strogo. Tu sam da razgovaram s ljudima, tako da te razgovore uglavnom slobodno vodim.
Imao sam polusatnu pauzu, tokom koje sam proverio kako je Bri, pa još jednom pogledao vesti na sajtu Vašington posta. I dalje nikakvih novosti - nije bilo napada, a isto tako ni objašnjenja za smrt Tes Olsen.
Poslednji pacijent tog prepodneva bila je studentkinja prava sa Džordžtauna, čija je mizofobija postala tako jaka da je počela da spaljuje vlastito rublje svake večeri.
Kakvo prepodne. Neobično zadovoljavajuće. I relativno bezbedno - barem za mene.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:39 am


Osamnaesto poglavlje

Bri me je pozvala na kancelariju dok sam jeo praznu tvrdu kiflu pre seanse u jedan. “Analizirali smo trake”, rekla je. “Kaži mi šta misliš, Alekse. Ubica na čelu ima ožiljak. U obliku polumeseca. Prilično je izražen.”
Malo sam razmislio pre nego što sam odgovorio. “Može biti da je imao traumu glave u nekom trenutku. To je nagađanje, ali možda je oštetio čeone režnjeve. Ljudi s oštećenjima čeonih režnjeva umeju da ispoljavaju neraspoloženje i razdražljivost.”
“Hvala ti, doco”, rekla je Bri. “Lepo je što te imam u timu.”
U timu sam? Otkad? Jesam li pristao na to? Mislim da nisam.
Posle ručka i vrlo lepog razgovora s Bri o slučaju ubistva, došao mi je poslednji pacijent tog dana, a ujedno i najdraži - žena od tridesetak godina po imenu Sendi Kvinlan.
Sendi je nedavno stigla u Vašington iz gradića u severnom Mičigenu, nedaleko od granice s Kanadom. Prihvatila je nastavnički posao u siromašnom delu Jugoistočne četvrti, što mi ju je izuzetno omililo.
Nažalost, Sendi nije samoj sebi bila mnogo draga. “Sigurno imate na desetine pacijenata kao što sam ja. Sve te usamljene depresivne neudate žene u velikom gadnom gradu.”
“Zapravo i nemam.” Rekao sam joj istinu, što mi je strašna navika. “Vi ste mi jedina DNŽ u VGG-u.”
Shvatda je šalu, pa se nasmešila i nastavila. “Pa, to je jednostavno... jadno. Skoro svaka žena koju poznajem traži istu glupost.”
“Sreću?”, pitao sam.
“Nameravala sam da kažem muškarca. Ili ženu, valjda. Nekog da je voli.”
Ja sam u Sendi očigledno video sasvim drugačiju ličnost od onoga kako je samu sebe doživljavala. Izabrala je da se prikazuje kao klasičan usamljenički stereotip - lep izgled skriven iza naočara s debelim crnim ramom i tamne vrećaste odeće. Kako se opuštala sa mnom, pokazala mi je da je privlačna, zanimljiva i duhovita kad to hoće. A iskreno je brinula o deci koju je podučavala. Cesto je pričala o njima, i to veoma toplo. Bez ikakvih dvosmislenosti.
“Zaista mi je teško da vas shvatim kao jadnu”, konačno sam joj rekao. “Izvinite, ali to je samo moje mišljenje. Možda sasvim grešim.”
“Pa, kad ti je psihoterapeut verovatno najbolji prijatelj, zovi to kako hoćeš.” Pre nego što sam uspeo da odgovorim, nasmejala se postideno. “Ne brini, nisam baš takav psihopata kako zvučim. Samo sam htela da kažem...”
Ljudski nagon me je terao da pružim ruku i dotaknem je, ali kao njen psihijatar nisam to mogao niti sam smeo. Međutim, imala je nešto u očima - otkrivale su koliko joj toga u životu nedostaje - zbog čega nisam mogao nedvosmisleno da joj pokažem šta osećam. Želeo sam da zna da mi je stalo do toga kako joj je. A želeo sam i da se uverim da je naš odnos jasan. Možda Sendin ton i onaj pogled pun iščekivanja ništa nisu značili. A opet, sve nešto znači ili sam to samo pročitao u mnogo debelih knjiga koje se koriste u školama kakve su Džordžtaun ili Džons Hopkins.
Sa Sendi sam morao da budem obazriv. Dobro smo izgurali seansu, a kad je otišla, završio sam posao za taj dan. Ili možda nisam? Treba li sad da odem na drugi posao?

Upravo sam silazio niz stepenice kad mi je zazvonio mobilni telefon. Nisam znao broj. Šta sad? Prislonio sam telefon uz uho.
“Zovem zbog Kajla Krega”, kazao je muški glas. Malo se gubio, ali je imao moju punu pažnju. “Trenutno ne može sam da se javi... zato što je u samici u Koloradu. Hteo je da vam poruči kako svakog dana misli na vas i sprema vam iznenađenje. Stravično iznenađenje, baš tu u Vašingtonu. Sećate li se da je Kajl čovek s planom? Uzgred, hoće i da znate da nije video sunce već četiri godine
- a to ga je osnažilo i izoštrilo u onome što radi.” Veza se prekinula.
Kajl Kreg - gospode, Šta će još da me snađe? I šta je trebalo da znači ta poruka? “Sprema vam iznenađenje.”




Devetnaesto poglavlje

Trudio sam se da se ubedim kako ne treba mnogo da brinem o manijakalnim ubicama koje sam već otpremio u zatvor. Ne treba jer ih ima još slobodnih. Osim toga, niko nije bio ni blizu tome da pobegne iz zatvora u Florensu. Niti je ovo prvi put da mi Kreg preti iz ćelije.
Uz to, više i nisam bio u službi. Naravno, izlazio sam s glavnom detektivkom u veoma velikom i gadnom slučaju.
Ubistvo u Rivervoku već se pretvorilo u medijsku senzaciju. Svi kao da su samo o tome pričali. Čak su ga i moji pacijenti pominjali. Na svakih nekoliko sati objavljivane su sve histeričnije vesti. Mediji su prodavali strah dvadeset četiri sata sedam dana u nedelji, žustro su obavljali posao, a ja sam morao priznati da sam i sam poslovao s tom istom robom. Samo što sam se ja trudio da smanjim strah, svakako najbolje što sam mogao; uvek sam nastojao da zaustavim paniku i da je uklonim tako što sam uklanjao ubice s ulice.
Sve teorije prestoničke policije o ubici kao da nikud nisu vodile ili je bar tako Bri mislila. Lice s video-snimka nije odgovaralo nijednoj bazi podataka FBI-ja o teroristima.
Glasovni zapis je predat istoj onoj agenciji koja je radila s Biroom na snimcima Osame bin Ladena posle jedanaestog septembra. Zasad ni tu nije bilo sreće, ali još je bilo rano za velika očekivanja.
Ubica sebe nije dovodio u vezu s džihadom niti s nekom ćelijom. Niko se nije pojavio s obaveštenjem o njemu pošto je video - na više puta ponavljanim vestima - slike koje su napravili očevici ubistva.
Bri je svaki podatak prenosila federalcima, ali je nastavila s istragom za sebe. To je značilo šesnaestočasovno radno vreme.
U četvrtak uveče svratio sam do njene kancelarije nadajući se da ću je namamiti da nešto pojede. Odeljenje za nasilne zločine vašingtonske policije prilično je neupadljivo smešteno iza sasvim običnog malog tržnog centra u Jugoistočnoj četvrti. Mesta za parkiranje ima napretek. Zbog toga se neki policajci šale kako je zapravo to razlog što svi žele da rade u toj jedinici - a to je možda i istina. Bri nije bila u svom delu kancelarije. Na uključenom računani stajala je zalepljena cedulja s porukom ispisanom njenom rukom: Pozvati Aleksa. Ipak se nisam čuo s njom - čitavog dana. Šta li je
sad smislila?
“Tražiš Bri?” Detektiv iz susednog pregrađenog odeljka je mahnuo polupojedenim sendvičem. “Vidi u sali za konferencije. U dnu onog hodnika levo. Kampuje tamo.”
Kad sam ušao u tu prostoriju, Bri je sedela nogu dignutih na sto i s daljinskim upravljačem u ruci. Na ekranu, u toku je bio ubičin video- snimak. Svuda su se videle otvorene fascikle, beleške i slike sa mesta zločina. I pored svega toga, naložio sam se čim sam je ugledao, više nego što sam hteo da priznam.
“Hej, ti. Koliko je sati?”, doviknula je kad je videla da prilazim.
Zatvorio sam vrata pa je poljubio nekoliko puta. “Vreme je za večeru, vreme je za pauzu. Jesi li gladna?”
“Pravo da ti kažem, umirem od gladi. Hajde samo pogledaj nekoliko puta ovo sa mnom. Već sam ozrikavila od toga.”

Drage volje sam joj pomogao, a nisam se ni mnogo iznenadio što je tih “nekoliko puta” postalo desetine gledanja, a večera u Kinkedu se pretvorila u naručene empanade iz kioska na uglu.
S vremenom nije bilo ništa lakše gledati gnusan snimak ubistva u Rivervoku. Niti čuti sopstveno ime u njemu. Nadoknađivao sam to pomno proučavajući ubicu. Možda ću spaziti neku nijansu u govoru ili ponašanju koju još niko nije primetio. Znao sam da sada ne mogu očekivati nikakve ogromne skokove, već da treba da napravim sitna povezivanja. Kao to da je Tes Olsen autorka kriminalističkih romana. Ili možda čak i one Holmarkove čestitke koje su mi privukle pažnju u njenom stanu. Ubičina potreba da ima publiku.
Stoga smo se oboje iznenadili kad smo u jednom trenutku otkrili nešto značajno, nešto što bi moglo biti ogromno.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:39 am


Dvadeseto poglavlje

U prvi mah to je bilo kao jedva vidan blesak, nešto skoro podsvesno u snegu pred drugi deo snimka. Bri i ja smo već isuviše dugo zurili u ono što je ubica hteo da vidimo, pa ništa drugo i nismo gledali.
“Zaustavi načas”, rekao sam.
Uzeo sam daljinski upravljač i malo vratio traku, pa je pauzirao. “Evo”, rekao sam Bri. “Vidiš
li?”
To gotovo da i nije bilo ništa. Kao nagoveštaj slike, skoro prebrzo za ljudsko oko, pa čak i za
usporen sinimak. Bio je to duh. Trag. Namerno ostavljen?
“Ova traka je i ranije korišćena”, rekao sam.
Bri je već nazuvala crne baletanke veličine četrdeset dva. “Znaš li nekog u Informatičkoj jedinici Biroa?”, pitala me je.
Policija se uveliko oslanjala na FBI za pomoć u vezi s video- forenzikom. Znao sam tamo nekoliko njih, ali već je bilo devet uveče. Bri to kao da nije smetalo. Ustala je i hodala po prostoriji.
Na kraju je sama digla slušalicu telefona. “Probaću s Vendi Timerman. Ona radi do kasno.” Izvio sam obrve. “Vendi Timerman radi do kasno? Neko dobro zapaža.”
Vendi je naoko bila šef kancelarije tog odeljenja, ali je isto tako predstavljala i svojevrsno tajno oružje za svakoga ko je želeo da izvrda pravila a da ne prekrši zakon. Poznavala je sve žive, a izgleda da su joj svi živi nešto i dugovali.
Osim toga, nije imala lični život. Praktično je živela za radnim stolom.
Kao što se i očekivalo, Vendi je razgovarala nekoliko minuta sa Bri, a onda se javila nešto kasnije s jednim imenom i brojem.
“Džefri Antrim”, rekla je Bri spustivši slušalicu. “Živi u Adams Morganu. Navodno je genije za ovo. Pretpostavljam da radi dodatni posao u stanu, a Vendi kaže da mu ponesemo pakovanje od šest piva pa će nas bez problema primiti u svoju jazbinu. Hej - podseti me da joj pošaljem cveće.”
“Ne zamaraj se”, kazao sam joj. “Već će te zvati kad joj bude potrebna usluga. A to će biti nešto više od cveća.”




Dvadeset prvo poglavlje

Krenuli smo u Adams Morgan i, kao što nam je Vendi Timerman predložila, usput svratili do prodavnice. Brzo i žudno smo se poljubili nekoliko puta i u radnji i u kolima, a onda smo, navraga, morali da se vratimo poslu. Džefri Antrim, koji mi se po godinama učinio bliži Dejmonu nego meni, bio je sasvim druželjubiv i pustio nas u stan čim sam mu pokazao pivo. Sumnjivo mi je bilo sve to u vezi s “dečkom genijem” sve dok nisam video kako je uredio svoj dom. U stanče - laboratoriju, “jazbinu”, kako god ga nazvali - jedva da je stalo nešto nameštaja. Zanimalo me je da li je nešto od skupocene opreme naslagane na sve strane maznuto iz Biroa.
Sedeli smo nekoliko sati na raznorodnim kuhinjskim stolicama i ispijali drugo pakovanje piva koje smo doneli dok je Džefri radio u susednoj sobi. Pozvao nas je ranije nego što sam očekivao - da vidimo šta je otkrio.
“Evo ga. Na originalnoj traci su bile samo senovite slike. Zato sam izvukao sve što sam mogao.
Zatim sam to digitalizovao. Pretpostavljam da vam neće smetati mešavina nepovezanih kadrova?” “Mislim da to zavisi”, rekla je Bri. “Od čega?”
“Od toga šta si nam kog đavola rekao, Džefri. Govoriš li ti engleski? Ili možda španski? Ja se samo malo služim španskim.”
Džefri joj se osmehnuo. ,,E pa, evo šta je. Pogledajte i sami. Uvek mogu da ih razložim ako hoćete.” Ukucao je još nekoliko komandi. “Sad se štampa, ati možete i ovde da vidite. Dobro se zagledajte.”
Nagli smo se bliže i gledali monitorčić na kuli s uređajima naređanoj na stolu.
Slika je zaista bila senovita, dosta tamna, ali ipak razaznatljiva. U stvari, odmah smo je oboje prepoznali.
“Bokte”, tiho je izgovorila Bri. “Sad mi tek ništa nije jasno.” “Je li to Abu Graib?”, pitao je Džefri iza nas. “Jeste... zar ne?”
Skandal u zatvoru Abu Graib sad je već star nekoliko godina, ali je i dalje bolna tačka u mnogim vašingtonskim krugovima, a naravno i na drugim mestima. Očigledno i ubici iz Rivervoka.
Gledali smo ili u fotografiju ili u isečak iz televizijskog snimka. Više i nije bilo važno šta je to tačno. Sve nejasne pojedinosti mogao sam da dopunim po sećanju. Žena-vojnik, Amerikanka, stoji u širokom hodniku između ćelija. Uz noge joj je na podu go irački zatvorenik s kapuljačom na glavi.
Muškarac kleči i oslanja se na ruke baš kao i Tes Olsen. Oko vrata mu je pseća ogrlica povezana s povocem koji drži žena.
Bri je prikovala pogled za sliku, pa polako zavrtela glavom. “Nego, Džefri, imaš li kafe u onoj kuhinjici ili treba da odem da je kupim?”



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:40 am



Dvadeset drugo poglavlje

Ubičina druga priča spadala je u njegov omiljen žanr - naučnu fantastiku.
Da, da, ovo je sjajno. Zasad se plan odvija baš kako treba.
Ubica se više nije igrao iračkog vojnika, već je preuzeo sočniju ulogu u boljoj priči: doktor Zander Svift. Koji glumac ne bi ubio za tu ulogu, da se tako izrazim, i da odigra upravo ovu scenu? I to ni manje ni više nego u pozorištu. Delicioso!
Pločnik ispred veličanstvenog Centra Kenedi te večeri brzo se punio ljudima. Bili su uglavnom mladi, urbani eklektičari, puni samopouzdanja, pomalo odvratni. Upravo onakva publika kakvu biste očekivali na pozorišnoj adaptaciji naučnofantastične pripovetke već pretočene u holivudski film. Razlika je u tome što u pozorišnom komadu igra velika glumačka zvezda. Otud i ta poveća gužva, mada nisu sve ulaznice rasprodate.
Ubica - koji nije zvezda, bar još ne - preuzeo je ulogu doktora Zandera Svifta dok je dolazio u Centar Kenedi. Nikad nije prerano ući u ulogu, zar ne?
Niz od šest rotirajućih vrata otvarao se s ulice i vodio u popločanu biletarnicu. Zatim se na četvora unutrašnja vrata ulazilo dalje u predvorje zaštito tepisima. Na sve je obraćao pažnju i neće zaboraviti ni najsitniju pojedinost.
Već gotovo ubeden da je doktor Svift, uživevši se duboko u ulogu, ubica se kretao ni brže ni sporije od ostalih oko sebe. Debele zatamnjene naočare, brada prošarana sedim i neupadljiv sako od tvida da ga niko ne prepozna, foš jedan ljubitelj pozorišta, razmišljao je.
Ipak nije mogao da suzbije sasvim malu sumnju u probu. Šta ako uprska? Šta ako ga večeras uhvate? Šta ako pogreši u Centru Kenedi?
Pogled je zadržao na zastakljenom srebrnastom posteru pored kog je prošao. Metju Džej Voker u predstavi Dobro ćemo ti to upamtiti.
Nadobudno holivudsko govno čije je ime odštampa no crnim slovima iznad naslova bilo je poznato po nekvalitetnih ali veoma uspešnim filmovima. Bolje rečeno, stripovima pretvorenim u smešne igrokaze koji su olakšavali publiku za po deset dolara. Zbog njega je sala i večeras gotovo rasprodata. Naročito su žene volele Metjua Džeja Vokera, iako se nedavno oženio prelepom glumicom s kojom je usvojio decu iz zemalja Trećeg sveta - najnoviji trend među tim holivudskim folirantima. Živeli su u Vašingtonu kako bi “uticali na vladu da se bavi pitanjima važnim za decu širom sveta”. Govori li i - još gore - razmišlja li iko tako? Da, zaista, oni to rade.
U sali je muzika sa sintesajzera davala ton večeri. Doktor Zander Svift je našao mesto 11A u levom delu.
Zaista se unosio u ulogu - odlično smišljenu i dobro odigranu - po njegovom vlastitom mišljenju. Bio je na nekoliko koraka od osvetljenih vrata za slučaj požara - jednih od ukupno četvoro - međutim gotovo istog trenutka pozicija u sali mu je postala nevažna. Znao je tog trena da neće koristiti ulaznicu koju je već kupio za isto mesto u subotu uveče.
Ovo mesto nema preimućstva! Sasvim je pogrešno! Doktor Svift je morao da se uveri na licu mesta kako bi shvatio ono što mu je sad sasvim jasno.
Simbolično ubistvo ne treba da se odigra tu, već na samoj pozornici. To bi bilo najbolje - za publiku. A publika je sve, zar ne?

U osam i pet, svetla su se prigušila, a zatim i sasvim pogasila. Muzika je bila sve glasnija, a teška brokatna zavesa se polako dizala.
Po bini se rasulo crveno svetlo, Što je bilo dovoljno da se posredno osvetli i publika, u kojoj je sad sedište 11A bilo prazno.
Doktor Zander Svift je video sve što je trebalo da vidi, pa je otišao iz pozorišta. Ubistvo je na repertoaru sutra. Te večeri je imao samo probu, uvežbavanje. Uostalom, želeo je da igra pred punim gledalištem. To je obavezno.
Naravno, u njegovu čast.




Dvadeset treće poglavlje

Sutradan je sastanak Odeljenja za nasilne zločine imao samo jednu, vrlo značajnu temu, barem s moje tačke gledišta. Bri me je zamolila da prisustvujem, a lagao bih kad bih rekao da to nisam želeo. Sastanak je bio dobro posećen, ostalo je mesta još samo za stajanje, a brujalo je od usijanih sašaptavanja.
Kapetan Tor Rikter je odložio početak dok ne stigne zamenik gradonačelnika, koji je kasnio dvadeset minuta i koji sve vreme nije progovorio ni reči. Međutim, sama činjenica da je Lari Dolton prisustvovao poslala je jasnu poruku: Svi prate slučaj. Onaj manijakalni ubica upravo je to i želeo, ali tu se ništa nije moglo. Nikako nismo smeli da odbijemo zamenika gradonačelnika.
Bri je počela sastanak iznoseći sve ono što smo ona i ja u poslednje vreme zaključili. Naša noćna poseta Džefriju Antrimu iznedrila je još nekoliko slika Abu Graiba, ali ništa drugo što bi moglo biti značajno. Ipak sam smatrao da je to dobra osnova. Pretpostavljao sam da je ubica to ostavio kao poruku nama. Ili meni?
“Zatim smo nešto više otvorili objektiv za druge izvedene elemente”, rekla je Bri i pokazala slajd u pauer pointu.
“Evo prepisa govora koji je ubica održao u prvom delu video- snimka. A ovo” - promenila je slajd - “ovo je govor iz 2003. čoveka koji sebe naziva šeik Amerike.”
“Je li to isti tip?”, pitao je neko otpozadi.
“Ne”, odgovorila je Bri. “Nije isti. Ali on se očigledno ne služi samo jednim izvorom. Abu Graib. Sad ovo. Statistički, ta dva govora su šezdeset posto slična.”
“Čekajte malo. Zbog čega tvrdite da to nije isti čovek?”, hteo je da zna Rikter. Umeo je da podrugljivo postavi pitanje tako da zvuči kao optužba.
Na Brijinom licu sam zapazio kratak blesak besa, verovatno neprimetan za sve ostale. “Zbog toga što je šeik uhapšen prošle godine. Sedi iza rešetaka jednog njujorškog zatvora”, rekla je. “Hoćemo li da nastavimo?”
Jedan detektiv je digao ruku kao školarac. “Imamo li pojma koje je nacionalnosti?”
Bri je mrdnula glavom prema meni. To je bio znak da se uključim. “Mnogi od vas poznaju doktora Aleksa Krosa. Zamoliću ga da iznese osnovne tačke profila koje smo zasad utvrdili. Ubica zna za doktora Krosa. Ako niste čuli, pomenuo mu je ime na video-traci.”
“Kako sam mogao da odolim takvom pozivu?”, kazao sam i nekolicina njih se nasmejala. Zatim smo prešli na ozbiljne teme.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 5 1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu