Dvostruka prevara

Strana 2 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 1:57 pm

First topic message reminder :



Upravo kad je Aleks pomislio da se primirio u ustaljenom rasporedu psihoterapija s pacijentima, opet se zatekao u igri – ovog puta da uhvati zločinačkog genija bez premca.Poplava složenih ubistava u Vašingtonu dovodi celu Istočnu obalu u stanje napetosti. Ta ubistva nisu ni nalik onima koje su Aleks Kros i detektiv Briana Stoun, njegova nova devojka, dotad videli. Sa svakim sledećim ubistvom slučaj postaje sve složeniji. Aleks zna samo jedno: ubica uživa kad ima veliku publiku.
Dok se jezivi prizori žrtava pojavljuju širom grada izazivajući i histeriju u medijima, Aleksu je sve jasnije da je čovek kog juri genije užasa – i da žudi za slavom. Ubica se poigrava čitavim gradom – i neće stati ni pred čim dok ne postane najstrašnija zvezda koju je Vašington video.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:40 am



Dvadeset četvrto poglavlje

Dok sam stajao pred svima, uspeo sam da prepoznam otprilike polovinu ljudi u toj prostoriji. Nisam bio siguran jesu li i ostali čuli za mene, ali verovatno većina jeste. Godinama sam radio na važnim slučajevima u Vašingtonu i sad sam opet tu. Radim pro bono? Pomažem detektivki Bri Stoun? Šta je zapravo ovo?
“Jedno je prilično jasno”, počeo sam. “On će poželeti da ponovo ubije, bilo da to uradi ili ne. Glavni aspekt njegovog delovanja je teroristički, ali ima i serijskih tendencija. Već vidim prepoznatljiv obrazac.”
“Možeš li to da razjasniš, Alekse”, upitao je neko. Pogledao sam Bri, a ona mi je dizanjem brade dala znak da to uradim.
“Njegova početna licitacija, da tako kažem, bila je pojedinačno ubistvo. Moguće je da se zagreva za nešto krupnije, ali mislim da nije to u pitanju. Verovatno će nastaviti da ubija jednu po jednu žrtvu.”
“Zašto?”
“Dobro pitanje, a mislim da imam odgovor na njega. Pretpostavljam da ne želi da ga zaseni vlastiti rad. Ovde je on u središtu, nisu žrtve. Uprkos onome što kaže na video--snimku, u duši je narcisoidan. Silno želi da bude zvezda. Možda me je zato `pozvao` u slučaj. Možda je čak ostavio neke razglednice na mestu zločina - dve nepotpisane Holmarkove. To još proveravamo, a ispitujemo i šta bi moglo da znači ako su njegove. Proveravamo i knjige koje je gospoda Olsen napisala.”
“Koji mu je motiv?”, pitao je Rikter. “Smatramo li još da bi moglo biti politički?”
“I da i ne. Trenutno nam je radna teorija da je rođen u Iraku ili je bar poreklom odande, da je bio pripadnik snaga zakona ili vojske, a možda i jedno i drugo. U FBI-ju smatraju da u Sjedinjenim Državama živi bar nekoliko godina, a možda i čitavog života. Natprosečne je inteligencije, izuzetno disciplinovan i da - verovatno antiamerički raspoložen. Međutim, mislimo i da bi politički upliv mogao biti samo sredstvo izražavanja, a ne sam cilj.”
“Izražavanja čega?”, navalio je Rikter iako je morao znati da dotad još nismo imali mnogo odgovora.
“Možda želje za ubijanjem. Izgleda da mu se dopada ono što radi. Ali, što je važnije, voli da bude u centru pažnje.”
Baš kao i ti, Tore.
A možda i baš kao i ja.




Dvadeset peto poglavlje

Nekoliko njih je piskaralo ili kuckalo beleške u sve jačoj i mučnijoj tišini. Nisam želeo da dominiram sastankom, pa sam prepustio Bri da odgovara na pitanja. Rikter ju je izrešetao, ali nije ustuknula pred nadmenim šefom. Sampson je bio u pravu kad je rekao za Bri da će napredovati u vašingtonskoj policiji ili da će je upropastiti neki ljubomorni nadređeni.
Posle sastanka skupljali smo materijal u praznoj sali za konferencije kad se ona zaustavila i pogledala me. “Prilično si dobar u ovome”, rekla je. “Možda čak i bolji nego što se priča.”
Odbacio sam to uz osmeh, ali mi je prijao kompliment. “Vodio sam mnoge ovakve sastanke. Osim toga, ti si vodila ovaj, znaš to.”
“Ne govorim o sastanku, Alekse. Već o ovome. Ovom poslu. Najbolji si kog sam videla. I to daleko najbolji. Ako hoćeš da znaš, sasvim smo dobri zajedno. Zar to nije zastrašujuće?”
Prekinuo sam sa sređivanjem fascikli koje sam držao i zagledao se u nju. “Zašto mi se onda čini da smo se uputili u pogrešnom pravcu, Bri?”
Pogledala me je zaprepašćeno. “Molim?”
Mene je to zakopkalo pred sam kraj sastanka. Sve se prebrzo odvijalo. Ovo je zaista bila prva prilika da saradnicima iznesemo pojedinosti. A sad sam se osećao kao da nam izmiče nešto značajno. Gotovo sam bio siguran u to. Nije mi bilo drago što to kažem u ovom trenutku, ali je taj osećaj bio jači od mene. Moji čuveni glupi osećaji! Predosećaj je zahtevao da proverim dosadašnje zaključke, sve u šta smo poverovali da smo ubeđeni.
“Možda ovo izgleda kao da ima smisla stoga što on želi da tako mislimo”, rekao sam. “To je samo slutnja, ali me ona mnogo žulji.”
Već sam se tako opekao, i to nedavno. Mnogo smo vremena izgubili u slučaju Meri, Meri u Los Anđelesu, kad smo uhvatili očiglednog ali pogrešnog sumnjivca umesto pravog ubice. Dok smo to shvatili, nastradalo je još ljudi.
Bri je počela da vadi papire koje je upravo stavila u akten--tašnu. “Dobro. Hajde da opet sve razložimo. Šta treba da znamo da bismo ovo pravilno obavili?”
Odgovor koji se nametao bio je da bi nam još jedno ubistvo obezbedilo mnogo više podataka.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:40 am


Dvadeset šesto poglavlje

Kucnuo je čas da se iznese druga priča.
Te večeri je devetsto pedeset pet hrabrih duša išlo prema Centru Kenedi i zauzimalo tamošnja plišana sedišta. Veliko predvorje je osvetljavalo osamnaest kristalnih lustera od po tonu nalik... na šta? Džinovske stalaktite? Predvorje je bilo ogromno, dužine preko osamnaest metara. Bista od dva i po metra koja je stajala u sredini predstavljala je samog velikog Kenedija, uzvišenog i ozbiljnog izraza lica.
Iza scene je radila ekipa od njih trideset sedmoro. Upečatljivo. A i skupo. Po bini ih se kretalo najmanje sedamnaestoro.
A pod njom je stajao i čekao samo jedan usamljen čovek. Doktor Zander Svift.
U tri sata tog poslepodneva ušao je na zadnja vrata. S velikom kutijom za alat i nekoliko uvežbanih rečenica o kotlu zbog kog je došao.
U kutiji s alatom nosio je rekvizite.
Pištolj.
Šilo za led, za svaki slučaj. Butanski brener. Zalihu etanola.
Otad je već prošlo pet sati i skoro je bilo vreme za njegovu glavnu tačku. Iznad glave mu je predstava već tekla. Sala je bila puna, sve sam poklonik pozorišta, ljubitelj drame i napetosti.
Metju Džej Voker je izvodio scenu u kojoj donekle mehanički razgovara s likom na monitoru. Voker je, naravno, bio preterano lep, nešto niži nego što bi se očekivalo i pravo razmaženo derište istinu govoreći. Agent mu je obezbedio sveže egzotično voće, vodu evijan, ličnog šminkera. Sad je kucnuo čas da Voker upozna svog partnera.
“Zdravo, Metju Džeje! Pozdravljam te”, rekao je doktor Svift. “Evo me... iza tebe.”
Glumac se iznenađeno osvrnuo - ne, zabezeknuto - kad se poklopac na bini, obično korišćen samo u drugom činu, naglo otvorio.
“Šta kog...”
“Dame i gospodo, izvinjavam se zbog prekida”, kazao je doktor Zander Svift glasno, jasno i zapovednički, tako da se čulo sve do najjeftinijih sedišta. “Molim vas za pažnju, punu pažnju, nepodeljenu pažnju. Ovo je pitanje života i smrti.”




Dvadeset sedmo poglavlje

U početku se u publici primećivalo samo meškoljenje desetina njih što su počeli da listaju program da vide ko je ovo na bini.
Metju Džej Voker je okrenuo leda gledalištu i prošaputao: “Šta koji moj to radiš? Ko si ti?
Sklanjaj se s bine! Odmah!”
Iznenada je doktor Svift potegao pištolj i njim gotovo dodirnuo glumčevo lice. Pustio je da mu ruka drhti kao da je nervozan - što uopšte nije bilo tačno. “Pssst”, izgovorio je napadnim šapatom. “Ti sad nemaš teksta.”
Gurao je pištolj prema glumcu dok ovaj nije kleknuo. “Molim vas”, kazao je Voker u mikrofon, “uradiću sve što hoćete. Samo se smirite.”
“Pozovite Hitnu službu”, povikao je neko iz prvog reda. Publika je tek tad počela da shvata.
Ubica se njoj obratio. “Ja sam doktor Zander Svift iz Zavoda za imunizaciju i kontrolu. Moram vas obavestiti da je ovaj čovek određen za izumiranje”, objasnio je. “Iskreno, šokiran sam i rastužen kao i vi.”
“Ovaj je lud! Nije glumac!”, iznenada je povikao Metju Džej Voker. “Nisam lud. Postoji sasvim razuman plan”, odvratio je doktor Svift. Držeći pištolj uperen u glumca u jednoj ruci, počeo je da trlja Vokera etanol-gelom iz industrijske kese od folije koju je izvukao iz džepa. Namazao ga je po grudima, talasastoj plavoj kosi, ispod brade. Od snažnog mirisa Voker je počeo da krklja i guši se. “Šta to radiš? Molim te prestani!”, zavapio je.
Sad je publika bila na nogama. Sa strana su se čuli povici: “Zaustavite ga! Neka se neko popne tamo. Gde je obezbeđenje?”
S bine je opet grmnuo glas doktora Svifta: “Ako se iko popne, biće ustreljen. Hvala vam na pažnji i strpljenju. Sad vas molim da pažljivo pratite! Ovo nećete moći da svarite umom. Niko od vas ga nikad neće zaboraviti, tako mi bog pomogao!”
U ruci mu je planuo butanski brener. Etanol je buknuo po telu Metjua Džeja Vokera. Glumac je vrisnuo od užasnog bola, a lice kao da mu se rastopilo. Počeo je da se vrti po bini i pokušavao da ugasi vatru koja mu je pržila kožu.
“Posmatrate brzo raspadanje mesa”, iznosio je doktor Svift. “Događa se stalno u ratnim zonama. Irak, Palestina, takva udaljena mesta. Ovo je obična rutina. Uveravam vas da nije ništa neuobičajeno.”
Tad je brzo pretrčao binu, udaljio se od glumca koji je vrištao i valjao se po sceni. Svift je brenerom zapalio crne zavese što su visile uz binu. Odmah su planule uz dramatičan šum.
“Nemojte još tapšati! Molim vas, nemojte još tapšati”, doviknuo je publici - sad svojoj publici. “Mnogo vam hvala! Hvala! Divni ste!”
Naklonio se, pa nestao s bine. Zatim je gotovo preleteo strm niz stepenika do izlaza za slučaj požara i izjurio napolje, u uličicu iza pozorišta. Za njim je zapištala prodorna sirena.
Doktor Svift je prišao praznom kontejneru u uličici i iz njega izvadio najlonsku kesu koju je tu ostavio ranije. U nju je stavio pištolj, brener i mantil. Zatim naočare s debelim staklom, sočiva, bradu, istureno čelo. Na kraju, i prosedu periku koju je nosio za tu priliku.
Opet je bio ono što jeste, pa je izašao iz uličice na ulicu, iz koje je skrenuo baš u trenutku kad su

se pojavila prva vatrogasna kola.
Obavio je posao, izvršio misiju, odigrao ulogu gotovo savršeno. Sad doktor Zander Svift može zauvek da nestane s lica zemlje, kao i Iračanin kog više nema posle ubistva spisateljice krimića pred svim onim zahvalnim sledbenicima.
Bože, kako sam dobar, pomislio je i naduo grudi, iskreno ponosan.
Posle svih onih godina, činim velika dela.
Nekoliko blokova od Centra Kenedi čekala ga je jedna žena u plavom sportskom automobilu. “Bio si divan!”, ozareno mu je rekla pa ga poljubila u obraz. “Ponosim se tobom.”




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:40 am


Dvadeset osmo poglavlje

“Alekse, dođi da vidiš ovo. Neverovatno je. Zapravo, nenormalno.
Pogledaj.”
Bri je držala nešto u prozirnoj plastičnoj kesi za dokazni materijal kad sam je našao sa Sampsonom na bini glavne pozorišne sale u Centru Kenedi. Čitava jedna strana bine bila je crna i ugljenisana. Još jedna tamna mrlja na podu ukazivala je na mesto gde je Metju Džej Voker umro pred oko hiljadu gledalaca.
I pre nego što sam stigao, pretpostavio sam da je u pitanju isti ludi počinilac kao u Rivervoku.
Zašto bi me inače Bri pozvala?
“Pokaži mu kartu”, rekao je Sampson. “Našli smo je ispod vratanaca na koja se popeo. Izgleda da je ovaj manijak isuviše gledao televiziju devedesetih godina.”
Bri mi je pružila kesu za dokazni materijal, a ja sam je nevoljno prihvatio.
U njoj se nalazila razglednica domaće izrade. Jedna strana je bila crna, s velikim jarkozelenim slovom X, koje je izgledalo kao uveličan oštećen otisak starinske pisaće mašine.
S druge strane, isečena slova iz časopisa, u stilu poruke u kojoj se traži otkupnina, činila su reči
Istina je tamo negde.
“Dosije X”, rekla je Bri, a ja sam to već pomislio. “Udarna rečenica iz televizijske serije. 'Istina je tamo negde'. Ne znamo je li ovo ubistvo zasnovano na određenoj epizodi, ali moglo bi biti.”
“Isti ubica”, rekao sam. “Mora da je to on.”
“Navodno je belac. I stariji, pedesetogodišnjak ili šezdesetogodišnjak”, rekao je Sampson.
Mahnuo sam rukom po bini. “Imate desetak stručnih očevidaca za razgovor. Ako neko ume da prepozna šminku, to su glumci. S druge strane, dva ubistva zasnovana na određenim izvorima. I jedno i drugo s istom posetnicom ostavljenom da je pronađemo.”
“Različiti metodi”, kazala je Bri. “Možda je slučajnost. Ne kažem da jeste, ali mogla bi biti.
Možda nije samo jedan počinilac? Mogućnosti?”
“Bri, imamo objedinjujući potpis. Javna pogubljenja pred gledaocima. Možda bi trebalo da ga zovemo Ubica za Publiku. Za njega je to srž.”
“Ubica za Publiku? Je l` to iz DSM-IV?”3 Sampson se smrknuto nasmešio. Branio se humorom.
Mnogi policajci na krvnim deliktima rade isto, pa i ja.
Bri je prešla rukom preko temena. “Pratim te, ali...” “Šta?”
“Rikter. Onaj vepar Tor neće mi dozvoliti da odbacim nijednu mogućnost bez daljeg razloga.” “A šta je s mogućnostima koje je sasvim razumno isključiti?”, pitao sam.
To je birokratska prepreka s kojom sam se upoznao u FBI-ju, ali ne i u policiji. Očigledno se to promenilo otkad sam otišao. A možda sam se samo ja promenio.
Glasno sam uzdahnuo i pogledao po bini. “Šta još imamo?”




Dvadeset deveto poglavlje

Te užasne noći poneo sam posao kući, a to i nije bio moj slučaj. Bar ne još.
Bilo je dva ujutro i već sam pred sobom po kuhinjskom stolu imao prostrtu građu prerađenog profila. Nisam mogao Ubicu za Publiku, kako smo ga već zvali, da izbacim iz glave. A ni Kajla Krega. Šta je hteo sa mnom? Zašto je sad uspostavio kontakt?
Kad se upalilo svetlo ispod Naninih vrata, okrenuo sam stranice da ih ne vidi. Kao da joj gomila prevrnutih papira neće izgledati sumnjivo ili da će zavarati staru sovuljagu.
“Jesi li gladan?”, bilo je njeno prvo pitanje. Odavno je prestala da me ispituje šta radim usred noći.
Nekoliko minuta kasnije, već je na ringli pržila sendviče sa jabukom i sirom - pola za nju i jedan i po za mene. Otvorio sam pivo, pa joj sipao malo u čašicu za sok.
“Šta ima na tim stranicama što ne želiš da vidim?”, pitala je i dalje okrenutih leđa. “Da nije tvoj testament?”
“To bi trebalo da je smešno?”
“Nimalo, sunašce, nimalo nije smešno. Tužno je, vrlo tužno.”
Spustila je tanjire i sela preko puta mene za kuhinjski sto. Baš kao što je godinama činila. “Mislim da ti se neće dopasti ono što ću ti reći”, kazao sam. “A kad te je to sprečavalo?”
“Već neko vreme se bavim privatnom praksom. Prijala mi je promena. Uglavnom mi se dopada.” Nana je spustila glavu i nekoliko puta se zakikotala. “O, Alekse. Ovo mi se uopšte neće dopasti.
Možda je najbolje da se vratim u sobu i zaspim.”
“Ali”, rekao sam, pa se ispravio, “nešto mi i nedostaje.”
“Aha. Verujem. Nedostaje ti da pucaju u tebe i promašuju. Da pucaju u tebe i pogađaju te.”
Ne znam kako bi mogla da mi olakša, ali svakako se nije ni trudila. “Napustio sam sprovodenje zakona iz dobrih razloga.”
“Jesi, Alekse, jesi. Razlozi ti spavaju gore.”
“Nano, nikad nisam bio od onih što rade za platu. Moj posao, sve dobro i sve loše, deo je mene.
A u poslednje vreme deo mene nedostaje. Jednostavno je tako.”
“Ne mogu poreći da sam to primetila. Ali reći ću ti nešto drugo. Još mnogo toga nema u poslednje vreme. Na primer, telefonskih poziva usred noći. Pa iščekivanja kad ćeš se vratiti kući - hoćeš li se uopšte vratiti kući.”
Još neko vreme smo se tako prepucavali. Iznenadilo me je to što sam se sve više zagrevao za ono što treba da radim.
Konačno sam se odmakao od stola i obrisao ruke papirnim salvetom.
“Znaš šta, Nano? Mnogo te volim. Trudio sam se da održim mir. Trudio sam se da radim po tvome. Ne znam vidi li se to ili ne, ali znam da ne ide. Živeću život onako kako moram.”
“0, zaboga, šta ti to uopšte znači?”, pitala je i digla ruke uvis.
Ustao sam. Srce mi je brzo kucalo. “Šta god značilo, reći ću ti kad bude rešeno. Žao mi je, ali više od toga trenutno ne mogu da kažem. Laku noć.” Skupio sam papire, okrenuo se i otišao.
Njen smeh me je zaustavio. Prvo se samo tiho kikotala - nešto nalik percu koje može da te obori.
Okrenuo sam se opet prema njoj, a nešto u mom izgledu nateralo ju je da se grohotom nasmeje.

“Šta je?”, konačno sam pitao.
Nana se malo pribrala, pa obema šakama udarila o sto. “Gle ko se vratio iz mrtvih! Aleks Kros.”



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:41 am



Trideseto poglavlje

Sutradan je posao tekao uobičajeno ili bi možda pre trebalo da kažem kako je tekao neuobičajeno. Kad se Bri javila tog poslepodneva, Sampson i ja smo pročešljavali kraj oko Centra Kenedi.
“Nećete zažaliti ako ostavite ono što radite i dođete ovamo.” Prekinula je vezu bez pozdrava. “Šta je bilo?” Sampson mora da mi je na licu primetio zbunjen izraz. “Nešto. To je sve što znam.
Hajdemo.”
Kad smo ušli u kancelariju, zatekli smo Bri pred monitorom računara. “Samo mi reci da nismo došli da redamo pasijans”, kazao je Sampson.
“Pogodite ko ima blog?”, rekla je Bri. “To mi je dojavila jedna novinarka. Nije znala da tad prvi put čujem za to.”
Zavalila se na stolici da bismo bolje videli.
Naslovna strana koju nam je pokazala bila je i jednostavna i upečatljiva. Na potpuno crnoj pozadini videla su se bela slova. U gornjem levom uglu nalazila se animirana slika televizora sa snegom na ekranu. Bela velika štampana slova kojima je ispisano moja stvarnost pojavljivala su se i nestajala kao imena na špici. Ispod njih su bile opcije menija za “Kanal jedan”, “Kanal dva”, i sve redom do “Kanala osam”.
Veći deo stranice zauzimale su stavke vebloga, s najnovijom na vrhu. Označena je na pola jedan ujutro, pre samo četrnaest sati. Naslov je bio jednostavno Hvala.
“Smrt je univerzalnija od života; svi umiru, ali ne žive svi.” - A. Saks
Hvala na svim komentarima. Zaista volim da čujem ljude koji cene ono što radim. Čitam i one negativne - samo što mi se ne dopadaju toliko (ha-ha). Zato većini vas kažem da samo nastavite. Ostalima poručujem da počnu da žive.
Neki od vas su me pitali zašto to radim. Radim to za sebe. Ponoviću. Radim to za sebe. Svi oni što kažu da znaju šta ću sledeće uraditi mnogo seru jer čak ni sam ne znam šta ću sledeće uraditi. Neka vas policija ne zavara! Nemaju pojma šta da rade sa mnom zato što nikad ništa slično nisu videli. Jedino čime upravljaju jesu njihove kratke izjave. Budite skeptični. Mogu vam reći samo ovo: biće još. Ako vas to raduje, reći ću vam još i ovo: nećete biti razočarani.
Nastavite da živite, seratori.
Bri se spustila niz stranicu. “Stavke idu dosta unazad, ali nemaju sve veze s ovim. Ponekad priča o tome kako je proveo dan. Šta je ručao. Ima svega i svačega.”
“Priča li o ubistvima?”, pitao sam.
“Samo posredno. Sve stavke tih dana su u stilu: 'Večeras sam se dobro proveo' i “Jeste li videli vesti?'“
“Šta je ovo?” Sampson je pokazao na ekranu meni s brojevima kanala.
“E, to će vam se dopasti.” Bri je kliknula na Kanal jedan. Na televizoru u uglu pojavila se mutna slika. Prepoznao sam snimak ubistva Metjua Džeja Vokera, koji je kamerom telefona napravio neko iz publike. Već je bio prikazan na nekoliko televizijskih stanica.
“A ima i ovo.” Kliknula je drugi kanal, pa se otvorio audio-fajl. Na ekrančiću je bila vodoravna zelena linija koja je skakala i padala uz snimljen ženski vrisak. Odmah sam prepoznao glas Tes

Olsen.
“To je ona”, rekao sam. “Sigurno?”, pitao je Sampson.
“Sigurno.” Bri i ja smo to rekli uglas. Toliko puta smo odgledali traku s njenim ubistvom da su nam pojedinačne modulacije svakog vriska bile poznate, poput neke bolesne pesme koju smo napamet naučili.
Shvatili smo da je ovaj audio-zapis načinjen posebno, s obzirom na to da je video-snimak ostao u stanu. Ta činjenica je umnogome potvrdila autentičnost sajta.
“Diktafon u džepu? Lako.” U Sampsonovom glasu se primećivalo mrzovoljno uvažavanje. “Sve je razradio, ali u tom okviru koristi se s najmanje moguće poteza. Kao velika efikasna mašina.”
“Da nije tako, već bismo ga priveli”, rekla je Bri. “Zna koliko je dobar.” Zabrundala je zgađeno.
Ovo je bila faza igre s pomešanim divljenjem i mržnjom. Metodi su mu bili neporecivo smeli i dobro izvedeni. S druge strane, počnete da mrzite ubicu, pa i sebe pomalo, za svaki dan koji ostane na slobodi. Mislim da smo to sve troje osećali.
“E pa, dobro je što voli pažnju”, kazala je Bri. “Mislio sam da je to loše”, primetio je Sampson. “I jedno i drugo,” Pogledali su me. “Biće sve više u javnosti, što znači da će mu vreme ponovnog
aktiviranja biti sve brže. Ali u nekom trenutku će mu samopouzdanje prevazići veštine. Tad će uprskati. Mora tako da se desi.”
“Zato što ti tako kažeš?”, pitao me je Sampson cereći se.
“Tačno”, odvratio sam. Zgužvao sam papir i bacio ga na drugi kraj sobe, gde je uz fijuk uleteo u korpu za otpatke. “Zato što ja tako kažem.”


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:41 am



Drugi deo
ZLOGLASAN!

Trideset prvo poglavlje

Advokat Mejson Vejnrajt je stigao na sastanak s Kajlom Kregom tačno u četiri sata, kao što je uvek radio. Kajl je tražio od njega da bude tačan. Međutim, ova poseta neće biti kao prethodne. Biće to poslednji sastanak s Kajlom Kregom, pa je to razlog za nešto tuge, ali i za proslavu.
Kao i obično, na sebi je imao kaubojske čizme i šešir, preveliku jaknu od jelenske kože, naočare s rožnatim ramom i kaiš od zmijske kože - sve u skladu sa svojim izgledom profesora-kauboja. “Lepota rituala”, rekao je Kajl.
“Sve je spremno”, šapnuo mu je advokat uz obraz. “Kamere nisu dozvoljene. Ovde smo sami.
Kao što znaš, Vašington je krenuo.”
“Hajde onda i mi da krenemo. Niko neće moći da poveruje u ovo... niko. U tome je veličina, Mejsone.”
Razmakli su se i odmah počeli da se skidaju, sve do gaća. Kajlove su bile posivele bele zatvorske, poprskane žutim mrljama. “Nisu od pišaćke. To su mrlje od prženja u perionici”, rekao je advokatu.
“E pa ove jesu od pišaćke.” Vejnrajt se zasmejao pokazujući na svoje gaće. “Od straha.” “Ne zameram ti.”
Zatim je advokat otvorio akten-tašnu. Digao je poklopac i uzeo nešto što je na prvi pogled izgledalo kao ukalupljeno meso. Zapravo, to su bile proteze po meri, realne maske za lice koje su se prvobitno pravile za žrtve opekotina i raka, a povremeno i za holivudske filmove, kao što je Nemoguća misija. Načinjene su od silikonske gume, a sve pojedinosti je ručno obojio renomirani kostimograf iz Los Andelesa.
Bile su tu dve protetičke maske: jedna je predstavljala Mejsona Vejnrajta, a druga Kajla Krega.
Kad je lepo namestio masku, Kajl je rekao advokatu: “Tvoja izgleda sasvim dobro. Zapravo, vrlo dobro. A moja? Kako izgledam?”
“Izgledaš kao ja.” Advokat se iscerio kriveći usta. “Mislim da sam ja bolje prošao.” “Ima li nekih problema s maskama?”, pitao je zatim Kajl, podroban kao i uvek.
“Rečeno mi je da te proteze imaju samo jednu manu. Sličnost je savršena. To nije problem.
Međutim očni kapci ne trepću.”
“To je važno da znam. Hajde onda da se obučemo.”
Kajl je brzo navukao advokatovu odeću - za slučaj da naiđe stražar, što se povremeno događalo, mada obično ne u vreme poseta, kad su po zakonu njih dvojica ostavljani na miru.
Mejson Vejnrajt je tog dana obukao nešto manju odeću, pa i kaubojski šešir, što mu je bio zaštitni znak. Kad je Kajl stigao do čizama, ovaj je iz akten-tašne izvukao umetke od pet centimetara.
Sad je Kajl bio nešto viši od metar i osamdeset pet, što je sasvim približno advokatovoj visini.
Odeven u zatvorski kombinezon, ovaj je i dalje bio viši od Kajla, ali to i nije mnogo važno jer će se poviti u hodu, što je normalno za zatvorenike. Sad su bili spremni, ali je po planu trebalo da ostanu zajedno pun sat. Kao što su uvek radili. Sve treba da bude potpuno isto. Treba da se drže rituala.
“Hoćeš li da postaviš svoja pitanja - onih osam?”, pitao je advokat. “Ili da ih postavim ja?”
Kajl je to obavio, pa više nisu progovorili do kraja preostalog vremena. Kajl Kreg kao da je bio

u transu. No samo je razmišljao, kovao planove.
Konačno, kad je ostalo još samo oko minut sastanka, Kajl je ustao, naravno, s likom advokata. Tad je ustao i advokat s likom Kajla Krega.
Kajl je pružio ruke, a Mejson Vejnrajt mu je prišao u zagrljaj. “U tvoju čast”, šapnuo je. “Izvinjavam se što je dugo trebalo da se ovo organizuje.”
“Za remek-dela je potrebno vreme”, odgovorio mu je Kajl Kreg.




Trideset drugo poglavlje

Mejson Vejnrajt se malo pognuo i zagledao u pod kad je stražar otvorio vrata sobice za sastanke. “Hajdemo, Kreg”, naredio je stražar. “Vreme za igru je isteklo. Treba da se vratiš u svoj apartman.”
Vejnrajt je promrmljao nešto, pa krenuo hodnikom ispred mrzovoljnog ključara. Pogurio se i vukao noge kao osuđenik na smrt kog je izigravao. Samo da te ne vidi kako trepćeš, podsetio se.
U tom trenutku bi čitav plan mogao da propadne. Sve bi moglo biti izgubljeno u narednih nekoliko minuta. Doduše, njegova uloga je bila laka - treba da ostane pribran, da ćuti, da spusti glavu - osim ako stražar ne primeti neku promenu, neku njegovu grešku. Advokat je mesecima proučavao držanje Kajla Krega i bio je uveren da je sve uzeo u obzir. Ipak, nije mogao biti siguran dok sve ne prođe.
Odjednom je osetio u krstima stražarovu palicu. Šta je sad? Ne, sranje!
Očigledno je pogrešio, pa se pitao u čemu. U čemu je zabrljao i upropastio bekstvo koje je Kajl Kreg planirao od prvog dana kad je stigao u ovaj supermaksimalno bezbedan zatvor? Možda i pre toga jer je Veliki Mozak izgleda predvideo sve što bi moglo da se desi.
“Ovuda, Veliki Mozgu. Zaboravio si gde ti je ćelija, genije?”, rekao je stražar i prezrivo se nasmejao. “Ajde, kreći! ´Oću da nastavim da gledam suđenja na TV-u.”
Advokat se nije okrenuo ka stražaru, nije na njega uopšte obraćao pažnju, samo je skrenuo u hodnik koji mu je ovaj pokazao i nastavio da se vuče njim.
Srećom, ništa više nije pošlo naopako na putu do ćelije Kajla Krega. Konačno je stražar zalupio vrata i Vejnrajt je ostao sam. Uspeo je!
Tek tad je digao pogled i usudio se da se obazre oko sebe. Znači, ovde je i ovako živeo Veliki Mozak poslednjih nekoliko godina. Kakva sramota da tako sjajan um bude skučen u prostor bez ikakve stimulacije i da bude prepušten nagonima i ćudima zverskih stražara i priglupih upravnika.
“U tvoju čast”, ponovio je advokat šapatom, pa se pripremio za ostala Kregova uputstva.
Pregledao je malu ćeliju, napravljenu od betona. Krevet, sto, stoličica, noćni stočić, sve je iz predostrožnosti ušrafljeno u pod. Klozet je imao automatsko gašenje, tako da ne može da poplavi ćeliju. Kajl je “zaslužio” crno-beli televizor, ali je na njemu mogao da gleda samo program o samopomoći i onaj s religijskim sadržajem, što niko ne želi da gleda.
Advokat je osetio klaustrofobiju, i to strašnu, pa je pomislio da je teško ne izgubiti razum u toj malenoj rupi. Mejson Vejnrajt je na kraju morao da se nasmeje. Većina ljudi bi rekla da je on izgubio razum još odavno, čak i pre nego što je postao sledbenik Velikog Mozga.
Kad je stražar provirio u ćeliju nešto pre obroka u šest te večeri, nije mogao da poveruje rođenim očima. Odmah je na kaišu pritisnuo dugme za dizanje uzbune. Zatim je pričekao da mu stigne pomoć. Sve vreme nije uspevao da odvrati pogled od prizora iz ćelije.
Kajl Kreg se obesio!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:41 am






Trideset treće poglavlje

Sunce je blistalo Kajlu Kregu u oči, a za njega je to bilo nešto veličanstveno. Sunce! Zamisli samo. Vozio je jaguar kupe Mejsona Vejnrajta nekoliko kilometara brže od ograničenja, sve do tržnog centra van Denvera, gde ga je čekao Mercedesov terenac. To mu se više dopalo, ta snaga i komfor. Osim toga, niko neće tražiti mercedes.
Kajl Kreg treba da zbuni i osujeti sumnjičavce. Da oduševi sledbenike.
Da održi obećanja, ona zapisana u krvi, obećanja koja su u avgustu zabeležili Vasington post i
Njujork tajms.
Da, opet će videti sunce, a i mnogo više od sunca.
Vozio je ka Vašingtonu, ali je rešio da ide izokola, da obiđe nekoliko neprijatelja, možda ih pobije u rođenim kućama.
Opet će učiniti svoje ime značajnim, a imao je već i plan kako to da izvede.
Doduše, ni reči na papiru - sve u glavi. “Gospode, vidi ti samo to sunce!”, uzviknuo je.




Trideset četvrto poglavlje

Kod kuće, u Petoj ulici, Nana, deca i ja večerali smo kasnije nego obično, a tek što smo završili, zazvonio je telefon. Gotovo svi smo bili u kuhinji i raspremali. Dejmon, Dženi i ja smo se starali za sve; Ali je nadgledao; a Nana je čitala novine u dnevnoj sobi - Vašington post i Ju-Es-Ej tudej, njene omiljene.
Te večeri prikazivala se i njena omiljena serija - Uvod u anatomiju. Nana ju je volela jer je osećala da u njoj postoje tri vrlo svetla i životna crna lika, što je po njenom mišljenju bilo prvi put na televiziji. Oko Uvoda u anatomiju nas dvoje smo se konačno složili. Oboje smo bili zavisnici od medicinskih drama i retko se događalo da iznevere našu odanost i pažnju.
Dženi se namrštila kad se javila na telefon i zaprepašćeno otkrila da poziv nije za nju. “Za tebe je, tata.”
“Kakvo iznenađenje”, rekao sam. “ Veliko uzbuđenje.”
“Nije žensko”, odmah mi je uzvratila Dženi, “zato zaboravi. Nije Bri.”
Ne znam koga sam očekivao, ali to nikako nije bio onaj koga sam slušao sledećih nekoliko zbunjujućih sekundi.
“Alekse, ovde Hal Brejdi.” Brejdi je sad bio načelnik detektiva prestoničke policije, stari prijatelj i šef Tora Riktera i svih nas.
“Zdravo, šefe.” Uspeo sam da izgovorim nekoliko reči, ali sam se uglavnom pretvorio u uvo. To što me Brejdi zove na kuću nije dobar znak.
“Da nije nešto s Bri?” Iznenada me je obuzeo predosećaj.
“Ne, ne. Bri je dobro. Zapravo, ovde je u kancelariji sa mnom. Posle ću ti je dati”, kazao je Brejdi, pa nastavio: “Alekse, zovem te zbog toga što je danas Kajl Kreg pobegao iz zatvora u Florensu. Još ispituju kako je to uspeo, ali nikako nije dobro. Ni za tebe, ni za ikog od nas. Na slobodi je. Nemaju pojma kuda je otišao.”
Nisam časio časa. “Treba mi usluga”, rekao sam načelniku. “Velika usluga.”


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:41 am




Trideset peto poglavlje

U supermaksimalno sigurnom zatvoru u Florensu bio sam nekoliko puta otkad je Kajl Kreg tamo zatvoren. U avionu sam pravio beleške o njemu iz podataka koje sam s godinama prikupio. Čak i dok sam beležio, sećao sam se nekoliko incidenata između nas dvojice. Nekad davno mi je Kajl bio prijatelj, barem sam ja tako mislio. U međuvremenu je zavarao mnogo ljudi, a ja sam bio strašno glup kad je reč o onima koji su naoko dobri. U beležnici sam zapisao:
Očekuje da ga svi smatraju nadmoćnim; ima izvanredno izražen osećaj vlastitog značaja; narcisoidan je do krajnosti.
Iskorišćava druge; sklon dubokom razmišljanju. Površan šarm. Po volji ga uključuje i isključuje. Suparništvo s braćom (verovatno ubio jednog od njih).
Otac ga je teško zlostavljao, kako fizički tako i psihički. Barem tako sam tvrdi.
Redovan student na Univerzitetu Djuk i pravnom fakultetu. Najbolji u klasi. Lako došao do toga.
IQ: u opsegu od 145 do 155. Nema savesti.
Otac Vilijam Hajland Kreg, general u penziji, predsedavajući dve kompanije sa spiska Forčen 500, sad pokojni.
Majka Mirijam još živi u Šarlotu. Nekadašnji nadležni specijalni agent FBI-ja, obučavan u Kvantiku, gde je i sam podučavao nove agente. Izuzetno takmičarski raspoložen, posebno sa mnom.
Stigao sam u Florens u Koloradu oko podne sutradan pošto je Kajl pobegao, a činilo mi se da se u supermaksimalno sigurnom zatvoru vrlo malo toga promenilo. Prvih sat vremena proveo sam u razgovoru s dva stražara koji su naročito dobro poznavali Kajla Krega; zatim sam ispitivao upravnika Ričarda Kroka. On kao da je bio zaprepašćeniji od svih nas što je Kajl ili bilo ko drugi uspeo da pobegne iz Florensa. Dotad to nikome nije pošlo za rukom; niko čak nije bio ni blizu.
“Kao što vam je sad poznato”, rekao mi je Krok, “advokat je otišao u Kregovu ćeliju s maskom i tamo se obesio. Međutim, ne znate da smo snimili neke njegove ranije posete Kregu. Hoćete li da ih pogledate?”
Svakako.




Trideset šesto poglavlje

Sledećih nekoliko sati sedeo sam i proučavao trake ranijih sastanaka Kajla i Mejsona Venrajta. Prve tri nedelje advokat se nije pozivao na diskreciju između pravnog savetnika i klijenta. Zbog čega? Zbog toga što je Kajl želeo da nešto vidimo? Ili možda zato što je to želeo advokat?
Samo šta? Prva poseta je bila praktično ista kao i ostale snimljene.
Vejnrajt je došao na sastanak u vrlo upadljivoj odeći, što je nesumnjivo pomoglo u bekstvu: kaubojski šešir i čizme, jakna od jelenske kože, naočare s rožnatim ramom koje se ni sa čim nisu slagale.
On i Kajl su se zagrlili kad su se našli. Kajl mu je nešto rekao, ali to nije uhvaćeno na snimku. Zatim bi mu postavio osam pitanja - uvek ista ili bar veoma slična.
Je li to nekakva šifra? Ili se Kajl poigravao? Ili je to prosto ludost - i njegova i advokatova? U tom trenutku nisam mogao da razlučim. Zapravo, ništa mi nije bilo jasno osim toga da je Kajl Kreg prvi zatvorenik koji je pobegao iz FIorensa. Veliki Mozak je učinio nemoguće.
Na kraju su se Kajl i advokat opet zagrlili. Vejnrajt je nešto rekao Kajlu što nije zabeleženo na traci. Jesu li tako razmenjivali informacije - snimljene ili ne?
Pretpostavljao sam da jesu. Svakako ćemo se potruditi da ih otkrijemo.
Zatim sam otišao u Kajlovu ćeliju, ali tamo ništa naročito nisam video. Zatvorenicima nije dozvoljeno da imaju mnogo ličnih stvari. Sobica je bila uredna i sređena, kao i sam Kajl.
Tad sam ugledao poruku koju je ostavio.
Na stočiću ušrafljenom uz krevet stajala je razglednica.
Holmarkova i nepotpisana - baš kao one u stanu Tes Olsen na vrhu zgrade.
Nekoliko minuta kasnije vratio sam se u kancelariju upravnika Kroka. Bili su mi potrebni odgovori na pitanja koja su iskrsla u poslednjih nekoliko sati.
“Posetioci?”, pitao sam. “Znamo za advokata, mada nemamo predstave u kom su zapravo odnosu bili. Je li bilo drugih posetilaca? Je li iko došao više nego jedanput?”
Krok nije morao da pogleda u dokumentaciju da bi mi odgovorio. “Prve godine bio je neki uporan novinar iz Los Anđeles tajmsa po imenu Džozef Vizan, s kojim je Kreg odbijao da se vidi. Svaki put. Još nekoliko njih je stupilo u kontakt s Kregom preko moje kancelarije, ali niko se nije potrudio da dođe ovamo jer ni njih nije hteo da vidi.
Jedino ga je posetila, i to pre samo nekoliko meseci, spisateljica Tes Olsen. Znate, ona žena što je nedavno ubijena u Vašingtonu? Kajl nas je iznenadio. Pristao je da se sastane s njom. Dolazila je tri puta. Nameravala je da napiše knjigu o Kregu, još jednu u serijalu Hladnokrvno, ako ste je čuli da priča o tome.”
“Jeste li vi razgovarali s njom?”
“Jesam. Pri sve tri posete. Prvi put oko pola sata.” “Kako vam se činila? Kakav ste utisak stekli?”
Upravnik Krok je klimao glavom kao da odmerava odgovor. Na kraju je rekao: “Izgledala mi je kao obožavatelj ka. Iskreno sam se zapitao jesu li ona i Kreg imali nešto pre nego što je uhvaćen.”



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:42 am



Trideset sedmo poglavlje

Vratio sam se u Vašington rano sledećeg prepodneva, pošto sam već prosledio obaveštenja o Tes Olsen, Holmarkovoj razglednici u Kregovoj ćeliji i mogućnosti da je bio u vezi s Olsenovom, pa čak i s ubicom u glavnom gradu. Najviše od svega zanimalo me je šta je Kajl nameravao.
Bri je okupila omanju forenzičku ekipu i ova se usredsredila na praćenje tragova s bloga. Dodeljen nam je i agent po imenu Brajan Kicmiler iz Kibernetske jedinice FBI-ja, koji se rado pridružio ekipi. Slučaj Ubice za Publiku već mu je privukao pažnju.
Bri ga je zamolila da se nađu što pre, čim on pregleda blog. Kicmiler nam je rekao da su mu potrebna četiri sata, što znači da je brz. Još jedan dobar znak da imamo pažnju svih na ovom slučaju.
U Huverovoj zgradi smo se pojavili nešto pre tri. Tamo sam se sasvim dobro snalazio, mada nikad nisam mnogo radio s Kibernetskom jedinicom niti sam upoznao Kicmilera - doduše, čuo sam za njega i znao da važi za čoveka koji rešava zagonetke.
“Uđite.” Iako je sedeo pred radnim terminalom, očigledno je bio vrlo visok i nezgrapan, s najjarkije narandžastom kosom koju sam ikad video.
Taj deo jedinice na drugom spratu, nekoliko spratova ispod moje stare kancelarije, imao je niske tavanice. Svi su sedeli u tesnim pregrađenim odeljcima, leđima okrenuti sredini, gde je velik osmougaon konferencijski sto bio posut papirima, fasciklama i laptopima. Ovde ljudi rade - dobar znak.
Jedinicu je od prometnog hodnika odvajao stakleni zid.
Bri, Sampson i ja uzeli smo stolice i posedali u Kicmilerovom odeljku. On je bio mojih godina, u dobroj kondiciji, s onom zaslepljujućom kosom.
“Ne mogu da utvrdim izvor nijednog audio-snimka”, rekao je, “ali uporedio sam vriske na onome što bloger zove Kanal dva i na video- traci s mesta zločina. Gotovo su podudarni. Međutim to nije sasvim isto što i forenzička veza bloga i ubice. Teorijski, to je mogao da postavi bilo ko.”
“Misliš, ako je neko drugi imao pristup snimku”, rekao sam. “Ipak, svi se slažemo da je audio- snimak originalan?”
“Naravno”, kazao je. “Znači, ili je vaš osumnjičeni ili neko kome je osumnjičeni dao pristup.
Teško je reći zasigurno.”
“Hajde da se usredsredimo na jedno po jedno”, umešala se Bri. “Preko telefona si mi rekao da je blog postavljen na Univerzitetu Džordžtaun? Je li tako?”
“Ili barem preko Džordžtauna. To je osnovni problem koji vidim, Bri. Ko god da je postavio blog, znao je kako da dobro zametne svoje tragove.”
“Proksi server?”, pitao je Sampson. Uvek me iznenadi nekim stručnim znanjima.
Kicmiler se odobravajuće nasmešio Sampsonu, ali je zavrteo glavom. “Ne. Zapravo gore. Poslužio se otvorenim proksijem. Univerziteti su poznati po tome da su lake mete takvih postupaka. Svaka budala može iz daljine da se priključi na njihovu IP adresu, nebitno odakle, i tras - imate sajt kome se ne može ući u trag. Mogu samo da vam dam lokaciju. Ne i identitet.”
“Imaš li neki predlog?”, pitala je Bri. “Zaista nam je potrebna tvoja pomoć.”
“Naravno. Shvatam kako ste frustrirani, detektivko. Predlažem da se potpuno uključite. Uskočite u duboku vodu sa mnom. Zaveslaćemo po njoj, ali biće vam drago ako je i sami malo uzburkate.

Verujte mi, na internetu se javlja svakakav krš. Iznenadili biste se šta se može naći.” “Iskreno, ne znam ništa o virtuelnoj forenzici”, kazala je Bri.
“Nije ni potrebno. Ne pričam o razbijanju šifre. Pričam o velikoj zajednici koju treba pročešljati.
O čitavoj blogosferi.” “Blogosferi?”
Da bi nam pokazao šta misli, Kicmiler je otvorio odjednom nekoliko prozora, jedan preko drugog.
“Najpre, imamo sve koji su postavili reakcije na originalni blog. Tu je sajt moja stvarnost, na primer. Već je skinut, ali je bilo više od trideset pojedinačnih imena ljudi koji su odgovorili na bar jednu njegovu odrednicu. To je, dakle, sasvim dobar početak. Sećaš li se stare reklame za šampon? 'Reci dvema prijateljicama, pa će one reći po dvema prijateljicama i tako redom'? Isto je ovde. Izvestan broj ljudi pročita ovo, pa se okrene i priča o tome na svom blogu i opseg raste veoma brzo. Pa u pričaonicama.
Sad tome dodaj činjenicu da imaš ubicu koji očigledno voli da bude u centru pažnje. Velika je verovatnoća da će na neki način ostati deo zajednice. Ljudi se ukrštaju. Ako nađeš pravo ukrštanje, možda rešiš slučaj, otkriješ ubicu, nadeš se u detektivskoj Kući slavnih.”
“Mnogo je tih ako”, rekla je Bri. “Ne volim ni ako ni možda.”
Medu čuvarima zakona već godinama se priča o virtuelnom prostoru kao o novoj granici. Izgleda da ću i ja prvi put malo jače okusiti taj prostor.
Kicmiler je izvršio jednostavnu pretragu bloga na Guglu da bi nam pokazao šta misli. Potražio je pojam Ubica za publiku i dobio pun ekran odgovora.
“Au”, rekla je Bri. “Već sam zatečena. Ili bolje da kažem da sam utučena. To je mnogo krša.” Sampson je ubacio: “Jebote! Ovo je epidemija.”
“Primetili ste da on nikad ne koristi pun naziv na svom sajtu. Verovatno ga zato niste ranije našli. Pa i tako već ovde imate više od osamdeset sekvenci na kojima se on pominje, a dve su naročito posvećene toj temi. A još nije počinio tri ubistva.”
“Ubrzava li sve činjenica da on traži pažnju?”, pitao sam.
“Svakako da ubrzava. Publika na internetu je halapljiva. Većina ljudi kaže da se gnuša ubijanja, i mnogi to zaista osećaju. Na kraju dobijete mešavinu ljudi s opravdanim zanimanjem za forenziku, ljudi koji žele da saznaju više, ali možda iz pogrešnog razloga, i onih koji prosto svršavaju na to. Ovaj tip je ostvarenje njihovih snova. Niko dosad nije bio tako pristupačan, niti tako aktivan.”
Bri se zamislila i polako progovorila: “Znači... on se koristi drugim ljudima da se preobrati u ono što želi da bude.”
Kicmiler je klimnuo glavom i otvorio još jedan prozor, “zvanični” sajt kluba obožavalaca Džefrija Damera. “Sve gore od goreg. Želi da bude Damer. Želi da bude Ted Bandi. Želi da bude Zodijak.”
“Ne. On želi da bude mnogo veća zvezda”, kazao sam. “Mislim da želi da bude veći od svakoga.” Čak i od Kajla Krega?, pitao sam se. Kako se, dođavola, Kajl tu uklapa?




Trideset osmo poglavlje

Već sam bio ispunjen teskobom zbog ovog slučaja, a i patio sam zbog toga što sam se lišio Bri. Te nedelje sam brinuo da ću imati teškoće da se usredsredim, pa sam rešio da snimam seanse. Za svaki slučaj, da budem miran.
Entoni Dimao, veteran iz Pustinjske oluje, uradio je nešto neobično, to jest progovorio je o ratnom iskustvu. Dok sam ručao za radnim stolom, pustio sam traku i slušao. Zamislio sam Entonija: grub ali lepo izgleda, još u formi - mada tih.
“Nismo imali dovoljno podrške na terenu. Komandant nije pokazao ni trunku zanimanja. Bili smo u misiji. Samo je o tome brinuo”, rekao je.
“Koliko si već dugo bio tamo?”
Tišina. Zatim: “Kopneni napad je počeo krajem meseca, znači valjda dve nedelje.”
Bio sam sve više ubeđen da mu se zaista nešto dogodilo za vreme Pustinjske oluje, nešto što bi moglo da bude ključno za njegove poteškoće, možda čak i neki incident koji je potisnuo. Ravnoteža u njegovom slučaju bila je između toga da ga ne pritiskam prejako i predosećaja da na terapiji neće ostati dugo, posebno ako bude smatrao da ne napredujemo dovoljno.
“Malo sam istraživao”, kazao sam na snimku. “Bio si u Dvadeset četvrtoj pešadijskoj diviziji? To je bilo pre nego što ste svi zajedno krenuli na Basru.”
“Otkud ti to znaš?”
“To je već deo istorije. Ti si deo istorije. Entoni, te podatke nije teško naći. Da li se tamo dogodilo nešto o čemu ne želiš da pričaš? Meni... ili nikom drugom?”
“Možda i jeste. Verovatno nešto u šta ne želim da zalazim. Doduše, nikoga ne krivim za ono što se dogodilo.”
Sad je govorio brže i odsečnije, kao da hoće što pre to da prođe. “Za šta nikoga ne kriviš?”, pitao sam.
“Za sva sranja koja su se dogodila. Znaš, ja sam se sam prijavio. Hteo sam da odem.” Čekao sam, ali nije to pojasnio.
“Toliko zasad”, tad je rekao. “Previše je, prerano je. Sledeći put. Doktore, moram da se polako naviknem na ovo. Izvini.”
Isključio sam rikorder, zavalio se na stolici, pa se zamislio. Znao sam da mu u poslednje vreme ne ide najbolje, čak i sa subvencionisanom stanarinom. Još mesec ili dva nezaposlenosti mogli bi da mu stvore prave nevolje. Ljude kao što je Entoni Dimao često zanemaruju.
Snažno sam protrljao oči i sipao još jednu šolju kafe. Morao sam mnogo da razmišljam, možda i previše. Trebalo je da mi dođe još jedan pacijent - a kasnije posle podne imao sam sastanak u sedištu policije.
Veliki sastanak.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:42 am


Trideset deveto poglavlje

Došao je čas da prodam svoj dobar glas i lovorike kao nikad dotad. Znao sam da će načelnik policije Terens Huver prihvatiti sastanak koji zatražim, posebno zato što sam to prethodno proverio s načelnikom detektiva. Doduše, nisam bio ubeđen da će Huver pristati i na ludost koju sam se spremao da mu predložim. To ćemo još videti.
“Uđi, Alekse. Sedi”, rekao mi je kad sam se ukipio kao magarac na njegovim vratima. Slika na zidu iza njega, na kojoj je on u mladosti kao rvač na Univerzitetu Merilenda, mogla bi da objasni otkud mu onaj snažan stisak pri rukovanju. “Dugo te nisam čuo ni video.”
“Hvala što ste me primili, šefe. Nema potrebe da naglašavam kako imam nešto na umu.” Huver se nasmešio. “Znači, preskočićemo dokono ćeretanje? U redu. Šta si smislio, Alekse?” “Ništa zamršeno. Posao kao posao.”
Huver je trepnuo i spustio podvaljak. “Posao? Sranje, Alekse, baš si me iznenadio. Mislio sam da si došao da tražiš nešto od mene. A ti hoćeš nešto da mi ponudiš.”
Laknulo mi je kad sam to čuo. “Hvala što ste to rekli, šefe. Onda ču da počnem s nuđenjem.” “Samo izvoli. Krenulo ti je. Svakako želim da čujem ostatak.” Evo i ostatka.
“Neke kolege pričaju o tome da žele nešto drugačije. Mislim da mogu reći kako nudim više dobra nego štete, a to je razuman cilj, Želeo bih da se vratim u policiju, ali s ograničenom ulogom. Voleo bih da radim u Jedinici za velike slučajeve, ali van redovne rotacije. Samo posebne zadatke. Već sam savetnik na slučajevima ubistva u Centru Kenedi i na Aveniji Konektikat, a ako se slažete, za mene bi to bio gladak povratak. Poznajem ekipu i smatram da bih bio od koristi.”
Huver se glasno nasmejao. “Ovde sam već čuo mnogo prilično dobrih govora, ali ovaj izbija u sam vrh.” Upro je prst u mene. “Znaš da možeš da se ponašaš tako samouvereno jer vraški dobro znaš da ću pristati.”
“Samo sam mislio da iznesem predlog.”
Ustao je, pa sam ustao i ja. “E pa, odgovor je da. Naložiću Arlin da pozove kadrovsko, a sam ću razgovarati sa šefom detektiva. Nešto ćemo uraditi.”
Znao sam da će mi šef detektiva Rejmon Dejvis biti neposredno nadređeni u Jedinici za velike slučajeve. Dejvis je bio iznad Tora Riktera, pa ako uspem da ovu istragu oslobodim Rikterovog nadzora, moći ćemo da je vodimo mnogo slobodnije.
“Mislim da sam upravo unovčio sve priznanice koje sam imao”, rekao sam rukujući se ponovo s Terensom Huverom.
“Biće dobro da te imamo na ovom slučaju”, kazao je. “Čujem da ga zovu Ubica za Publiku.” Budući da sam ja smislio to ime, pao sam u iskušenje se osmehnem, ali ipak nisam. “Ubica za
Publiku, je I'? To mi zvuči prikladno.”




Četrdeseto poglavlje

Te večeri sam se našao s Bri i Sampsonom u zgradi Dejli. Već su mi tamo dali kancelariju, koja je postala nervni centar za slučaj Ubice za Publiku. Pomalo je ličila na sobu internata, u koju smo se nas troje zgurali.
Nikad dotad nisam tako radio, s toliko saradnje. Nije bilo napetosti oko naših uloga, nije se raspravljalo kako da se obavlja posao. Bio je tu samo slučaj. I naravno, blizina Brijinih dugih nogu i ostalih delova tela, privlačnih pogleda i tako dalje.
Kad sam ušao, tražila je nešto po fiokama. Sampson je stajao iza nje i čitao dokument na stolu preko njenog ramena.
“Vidi ovo.” Pružio mi je slike nekog uhapšenog. “Upoznaj Eštona Kulija.” “Šta je uradio?”, pitao sam bacivši pogled na sliku okrenutu naopačke.
“Ešton mu je umetničko ime”, objasnio je Sampson. “Prijavio se, ali nije dobio ulogu Metjua Džeja Vokera u onoj naučnofantastičnoj predstavi u Centru Kenedi. Producenti su se opredelili za veliko holivudsko ime pre nego za lokalni talenat. Tipično, zar ne?”
“To može gadno da te razbesni”, dodala je Bri, “Zar ne misliš? Ja mislim,”
Uzeo sam sliku i pogledao je bolje. Glumac je bio dvadesetogodišnjak, belac, crnokos, pomalo naduren.
“Pretpostavljam da je mnogo glumaca htelo tu ulogu. Taj komad bi dospeo na Brodvej”, rekao sam.
“Naravno”, složio se Sampson. “Ali koliko njih je već ranije osumnjičeno za ubistvo?”




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:43 am


Četrdeset prvo poglavlje

Sampson je radio na još jednom slučaju ubistva, u siromašnom naselju, tako da smo Bri i ja otišli da se vidimo s glum cem. Išli smo Avenijom Masačusets, pa Šezdesetom ulicom do Kulijeve adrese u Maunt Plezentu. Taj kraj je upamćen po neredima 1991. godine, podstaknutim rasizmom protiv Hispanoamerikanaca među prestoničkim crnim policajcima.
Na putu donde pročitao sam da je Kuli pre dve godine bio - a praktično je i dalje - prvi osumnjičeni za ubistvo vatrenim oružjem tadašnje devojke Amande Dijaz. Tužilac je morao da odustane od optužbe zbog nedostatka dokaza, ali je to izgleda bilo za dlaku.
Kuli je i dalje živeo u istom stanu gde se dogodilo ubistvo. Izgleda da nije osećajan tip.
Taj stan se nalazio na drugom spratu, iznad centralno-američke bakalnice, u zgradi koju još nije zahvatio neki od naleta poboljšanja okoline. Bri i ja smo se popeli stepeništem i došli do vlažnog popločanog hodnika s prozorom na kraju.
U njemu su se nalazila troja metalna vrata, a Kulijeva su bila srednja. Kucnuli smo i pričekali. “Da, ko je? Zauzet sam.”
“Gospodine Kuli, ja sam detektiv Kros, a ovde je i detektivka Stoun iz vašingtonske policije.” Na moje iznenađenje, širom je otvorio vrata i uveo nas. “Uđite, uđite.”
Bri se počešala po uvu i pogledala me.
“Brine li vas nešto posebno da vam neko vidi policiju na vratima?”, upitala ga je.
“Mislite zato što to uvek ispadne dobro?”, uzvratio je. “Koliko mi je poznato, pajkani na vratima nikad ništa dobro ne donose.”
Ušli smo u uzan hodnik na čijoj su levoj strani bila dvoja zatvorena vrata, a na suprotnom, izbušenom i oguljenom zidu niz uramljenih portreta - možda Kulijevih prijatelja i prijateljica. Zapitao sam se da nije jedna od njih ubijena devojka.
“Možemo li da sednemo?”, pitala je Bri.
On se nije ni makao. “Ne baš. Šta hoćete? Kao što rekoh, zauzet sam.”
Kuli je već bio na korak od saznanja kakav sam kad izgubim strpljenje. “Imamo pitanja o pretprošloj suboti. Za početak, možete li nam reći gde ste tada bili?”
“Dobro.” Pošao je prema zadnjoj sobi. “Hajde da sednemo. Bio sam upravo ovde te subote.
Nisam izlazio iz stana.”
Kad smo ušli u dnevnu sobu, Bri je ostala na nogama. Ja sam seo preko puta Kulija na visoku klimavu stolicu. Imao je vrlo staru foteljicu što se obara, stočić, polupristojan kućni bioskop i još jednu stolicu da upotpuni nameštaj.
“Otkad živite ovde?”, pitao sara.
“Otkad sam dobio na lutriji”, rekao je ozbiljno. Ponašao se nadmeno i gledao nas u oči. Bri je priskočila: “Gospodine Kuli, može li iko da potvrdi da ste te večeri bili ovde?” On se zavalio u fotelji. “Da. One fine dame s broja JEBISE.”
U dva hitra koraka bacila se na njega. Cimnula je ručicu sa strane fotelje na kojoj je sedeo i oborila je. Zatim mu se unela u lice. “Ovo nije smešno, seronjo. Ti nisi smešan. Sad pričaj i pazi šta pričaš. U poslednje vreme nemam smisla za humor.”
Otišla je dalje nego što bih ja uradio, ali je vredelo.

Glumac je podrugljivo digao ruke kao da se predaje. “Samo sam se zezao. Dođavola, o'ladi malo, ženska.”
Bri se ispravila, ali se nije odmakla. “Pričaj. Ne 'ladi mi se, drugar.” “Iznajmio sam film, naručio kinesku hranu iz Hunana. Doneli su mi je. Možete da proverite.”
“Kad su ti doneli hranu?”, pitao sam.
Slegnuo je ramenima. “U sedam? Osam? Tako nešto. Dođavola, ne znam.” Bri se jedva malo nagla prema njemu, a on je ustuknuo pre nego što se opet povratio. “Ozbdjno vam kažem. Ne znam koliko je bilo sati. Ali nije važno. Ovde sam bio cele večeri.”
Nisam to rekao naglas, ali bio sam sklon da mu poverujem.
Pored izliva testosterona, sve na njemu je bilo slabo - njegovo kretanje, govor, to kako se brzo predao kad je Bri pokazala nešto agresivnosti.
Tragali smo za nekim ko malo bolje upravlja sobom od ovog tipa, za nekim jačim u svakom pogledu.
A verovatno i boljim glumcem.
Bri mora da je to osetila. “Hajdemo, Alekse”, rekla je. Okrenula se glumcu i osmehnula. “Izvini, ali nisi pravi za ovu ulogu. Mora da to često čuješ, pametnjakoviću.”




Četrdeset drugo poglavlje

U pola deset u nedelju ujutro, crkvenog dana, bojažljiv čovek po imenu Dejvid Hejnsvigl, knjigovođa, i to ne naročito dobar, pogledao je po auto-putu Džordž Vašington i video da je zakrčen od saobraćaja. I trake što vode na sever i one u suprotnom smeru bile su pune - mada ne tako pune da se ne bi vozilo bar sto na sat, pa i sto trideset i više.
Tu i tamo bi neko od onih što voze ka severu zatrubio kad bi prišao obično pustom pešačkom mostu preko auto-puta. Hejnsvigl je smatrao da to ima smisla.
Ljudi što su prolazili pod njim morali su se pitati šta tip s maskom snuždenog Ričarda Niksona radi tamo gore sam. Ako su se i pitali, bili su samo delimično u pravu.
Maska je zaista bila Niksonova, ali on nije bio sam. Dejvid Hejnsvigl je imao mnogo društva.
Treća priča je počela i bila je sasvim izuzetna - vrlo maštovita, upadljiva i vraški dramatična.
Još jedna sjajna uloga. Knjigovođa koji nema razloga da živi, nema šta da izgubi. Ogroman razlog za svađu. Naplata davnašnjeg duga.
Osamnaestogodišnji gimnazijalac mu je nepomično ležao uz noge, na betonu. Siroti momak je bio mrtav, preklan i već iskrvario. Jednostavno nije mogao da utuvi kako treba da sarađuje i radi što mu je rečeno. Pored njega je sedela devojka leda oslonjenih na zid koji ju je skrivao od pogleda iz automobila što su prolazili dole.
Devojka je bila živa. Jednu šačicu je držala u krilu, a druga joj je mlitavo visila vezana lisicama za ogradu mosta. Nad gornjom usnom, odmah iznad trake što joj je bila zalepljena preko usta i oko glave, izbile su joj graške znoja.
Dejvid Hejnsvigl ju je pogledao, a ona je iskolačila oči i tresla se kao narkoman. “Kako si? Još si sa mnom?”, ispitivao ju je.
Ili ga je ignorisala ili nije čula šta ju je pitao. Nije bitno šta devojka misli ni kako se ponaša, pomislio je Dejvid Hejnsvigl. Opet se zagledao u saobraćaj na auto-putu Džordž Vašington, pa proračunavao brzinu i razdaljinu procenjujući pravi trenutak. Treća priča će biti sasvim drugačija.
Kad god bi mu neka budalčina zatrubila, podigao bi obe ruke s dva prsta, kao znak mira. “Nisam ja prevarant”, rekao bi, oponašajući Niksonov promukli glas što je bolje mogao. Veoma se poistovetio s Niksonom, još jednim gubitnikom i svađalicom.
Kad je video dovoljno i zapamtio prizor za kasnije, kleknuo je pored devojke. Ona se zakoprcala, odmakla možda trideset centimetara, koliko je mogla zbog lisica zakačenih za ogradu.
“Čuvaj snagu”, rekao joj je. “Bezbedna si, zar ne? Sve dok si zakačena za ogradu. Razmisli o tome. Samo opušteno.”
Podvukao je ruke pod mladićevo telo, pa se napregnuo da se izdigne iz klečećeg položaja. Momak nije mogao imati više od sedamdesetak kilograma, ali se njemu činilo da ima tonu. Mrtav teret, nije šala.
Dejvid Hejnsvigl je stegao mišiće, spreman da ih upotrebi dok je gledao auto-put iz čučnja. Spazio je metu. Beli Tojotin kombi naišao je na oko četiristo metara. S obzirom na to da kamionima nije bio dozvoljen saobraćaj auto-putem, hamer ili kombi je najveće što će naći. Kombi se držao jedne trake, verovatno okružen ostalim vozilima.
Pomerio se malo udesno, upro najbolje što može.

Kad je kombi bio na stotinak metara, stegao je mladićevo telo.
Na pedesetak se digao. U jednom moćnom pokretu, ispravio se u punu visinu. Zatim je prebacio telo preko ograde i gledao kako pada nalik teškoj vreći. Pogodilo je haubu i vetrobran kombija i smrskalo mu staklo. Odmah se začula škripa kočnica. Sveca ti!
Kombi se zaneo i skliznuo pod uski most, pa se pojavio s druge strane - a onda prevrnuo na bok. Čelik je zastenjao po asfaltu, a iza njega su se začula još dva sudara kad drugi uspavani vozači nisu uspeli na vreme da ukoče.
Gotovo istog časa, saobraćaj je stao.
Auto-put u pravcu severa uskoro će postati parking; zaustaviće se i oni iz suprotnog smera, kad počnu da zveraju šta se dogodilo.
Sad im je privukao pažnju.
Konačno neko primećuje Dejvida Hejnsvigla. Bilo je krajnje vreme.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:43 am


Četrdeset treće poglavlje

Dejvid Hejnsvigl se sad obratio devojci, a morao je da govori glasno zbog buke saobraćaja koji se i dalje odvijao u pravcu juga. Zapravo, morao je da viče kako bi ga čula. “Spremna? Jesi li spremna? Hej, tebi govorim. Ne ponašaj se kao da me nema!”
Devojka je zaškripala potpeticama čizama pokušavajući da se udalji od njega - od tog ludaka koji joj je već ubio dečka. Lisice su joj se duboko urezale u kožu ruke, ali joj bol nije smetao. Usredsredila se samo na to da se udalji od manijaka s maskom Ričarda Niksona.
Bila je sasvim lepuškasta, kao što su lepe prigradske navijačice. Lidija Ramirez, sudeći prema vozačkoj dozvoli. Imala je sedamnaest godina, ali to ga nije ražalilo. Omladina je najgori sloj ljudskog društva. “Dobro, sad se ne mrdaj. Odmah se vraćam. Zadrži taj pogled srne uhvaćene farovima.”
Opet se uspravio i proverio prizor pod sobom. Publika se okupila i kao da je bila nestrpljiva što se predstava ne nastavlja. Sad je na auto- putu vladao potpun metež. U smeru prema severu već se obrazovala kolona uz Potomak.
Prevrnuti kombi na njenom čelu obezbedio mu je da skoro sva zaustavljena vozila budu s južne strane mosta, i to okrenuta prema njemu. Iz slupanog volva tačno ispod izbijao je uz šištanje oblak pare. Nekoliko očevidaca je urlalo na njega, ali nije čuo šta govore. Verovatno su samo besni što su stali. Neka se nose.
“Ne čujem vas!”, viknuo im je. I to ga je podsetilo.
Podigao je nešto s betona, predmet koji je poneo sa sobom za ovu predstavu - megafon od dvadeset pet vati s dometom od oko kilometar.
Uperio ga je u gomilu. Nekoliko onih seratora se sagio.
“Vratio sam seeee!”, objavio je. “Jesam li vam nedostajao? Naravno da jesam.”
Vozači koji još nisu izašli iz automobila sad su to učinili. Žena krvavog čela pogledala ga je zbunjeno.
“A mislili ste da će ovo biti običan dan, zar ne? Prevarili ste se. Danas je zaista poseban dan i nikad ga nećete zaboraviti. Pričaćete i unucima o njemu - to jest, ako ovaj zbrkani svet opstane dotad. Kad smo već kod opstanka sveta, koliko vas je glasalo za Ala Gora?”
Spustio je megafon i iz džepa izvadio nešto što je zablistalo na suncu. Zatim se sagnuo prema devojci, i dalje zaklonjenoj od pogleda. Trenutak kasnije, opet se uspravio - s njom u naručju.
“Evo je! Da čujemo pljesak za našu zvezdicu Lidiju Ramirez.” Nehajno se smešeći, prebacio ju je preko ograde mosta. Tek tako, kao da je perce.
Devojčina stopala i noge su poleteli ispred ostatka tela. Metalni prsten je zazvonio kad su se lisice okrenule uz ogradu i zaustavile. Gledaoci su siknuli.
Devojka je udarila u most, a noge su joj visile pravo nad auto- putem.
“Iznenađenje!”, viknuo je u megafon. “Sad pogledajte pažljivo. U nju, molim vas. Ne u mene. Rekao sam vam da je ona naša današnja zvezda. Pretvarajte se da mene nema. Tako to treba da funkcioniše. Pogledajte nju!”
Dok su gledaoci zurili, na devojčinom golom vratu pojavila se tamna zakrivljena linija. Zatim se pretvorila u nešto nalik crvenoj marami što joj se spušta niz vrat i preko majice. Ljudi na putu su

konačno shvatili šta se dogodilo - preklana je.
Ona se onda umirila, samo joj se telo još ljuljalo u slabom ritmu. “Dobro, nema je više.
Predstava je gotova. Barem za danas. Hvala vam što ste došli. Mnogo vam hvala. Vozite pažljivo.” Ljudi su počeli da trube, a čula se i gnevna dreka. Konačno se odnekud oglasila policijska sirena,
ali dosta daleko jer patrolna kola nisu mogla da prođu zakrčenim putem.
Dejvid Hejnsvigl je potrčao smešno se gegajući kao patka. Poskočio je skrećući u oštroj krivini na kraju strmine, pa nestao u žbunju.
Znao je da nije važno koliko je ljudi videlo u kom pravcu je otišao. Neka ga traže koliko im je volja.
A koga će uopšte tražiti - Ričarda Niksona?




Četrdeset četvrto poglavlje

Od svih mesta zločina na kojima sam radio, što u prestoničkoj policiji što u FBI-ju, ovo je bilo najžalosnije i najviše me je uznemirilo. Dvoje mladih je bilo mrtvo, a ubistva su izgledala proizvoljno i prosto surovo. Ta deca su svakako bila nevina, šta god da se ovde događalo.
Saobraćaj je preusmeren s auto-puta Džordž Vašington, ali je ostala bar kilometar i po dugačka kolona automobila koji su i dalje bili zaustavljeni. Sad su čekali da policija odvuče prevrnuti kombi. Za to je bila potrebna Brijina dozvola, međutim pre toga je medicinski islednik morao da pregleda ona dva tela. Bri je uspela da nametne prestoničku jurisdikciju, doduše ne bez velike doze netrpeljivosti policije arlingtonskog okruga - što nju nije ni najmanje brinulo.
Helikopteri su preletali svakih nekoliko minuta, i policijski i novinarski, koji su se uvek spuštali neprijatno nisko. Smatrao sam ih za voajere s dozvolom da gledaju i snimaju.
Mnoštvo okupljenih, od kojih je dosta njih prisustvovalo ubistvima, činila je čudna mešavina gnevno-agresivnih i uplašenih ljudi. Doduše, bili su pažljiva publika. Trebalo je da odredimo neke od njih za svedoke, pa da pokušamo da pokrenemo sve ostale. Tad sam se setio naslova jednog brodvejskog mjuzikla: Zaustavite Zemlju - hoću da siđem. Upravo tako sam se osećao.
Stiglo je dosta njih iz Virdžinijskog odeljenja za auto--puteve, kao i iz državne policije, a svi su pokazivali nestrpljenje i bes - barem govorom tela, ako ničim drugim. Bri, Sampson i ja podelili smo posao najbolje što smo umeli. Bri je bila neposredno na mestu zločina i proveravala sve fizičke tragove. Sampson je pokrivao ubičin ulazak na scenu i izlazak s nje, što je obuhvatalo širok opseg od Potomaka sve do Roslina u Virdžiniji. S njim je radila ekipa arlingtonske policije.
Ja sam se koncentrisao na ubicu i njegovo razmišljanje u vreme ta dva ubistva. Da bih to uspeo, bili su mi potrebni najbolji očevici koje sam mogao da nađem, i to veoma brzo. Mesto zločina se prostiralo daleko, a nije mi bilo garantovano da saobraćaj neće uskoro opet krenuti. Ubica je, barem na tren, zaustavio Zemlju i niko nije mogao da siđe bez njegovog pristanka.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:43 am


Četrdeset peto poglavlje

Brzo sam pregledao automobile najbliže mostu, tražeći bele muškarce bez saputnika. Da se razumemo, verujem profilisanju u ovakvim hitnim situacijama. Što svedok ima više sličnosti sa zločincem kog je video, pouzdanije mu je svedočenje - bar je tako statistički. Osim toga, takvo iskustvo sam i sam stekao na mestima zločina. Zato sam tražio bele muškarce, po mogućstvu same u vozilu.
Odlučio sam se za vozača crne honde akord, otprilike petog vozila od mosta. Sedeo je postrance da ne bi gledao napred i držao mobilni telefon prislonjen uz uvo. Motor kola mu je radio, a prozori su bili dignuti.
Lupio sam mu u staklo. “Prestonička policija. Izvinite, gospodine? Gospodine? Izvinite!” Konačno je podigao kažiprst i ne pogledavši me. Samo minut?
Tad sam mu otvorio vrata i pokazao isprave. “Odmah, gospodine! Molim vas prekinite vezu.” “Moram da idem”, rekao je u telefon i izašao sav ozlojeđen, jasno sam video. “Možete li mi vi,
policajče, ili neko drugi, reći koliko ćemo još biti zaglavljeni ovde?”
“Neće biti još dugo”, rekao sam, rešivši da mu ne pridikujem o tome da je dvoje dece upravo izgubilo život. “Potrebno je da mi kažete šta ste taćno videli da se događa na mostu.”
Govorio je brzo, neprijatno nehajno, ali mu se priča podudarala s onim što smo dotad već znali.
Vozač honde je stao nekoliko sekundi pošto je telo mladića bačeno na kolonu vozila.
“Prvo nisam shvatio šta se dešava, kakva je to nesreća. Video sam samo da se svi ispred mene iznenada zaustavljaju. Onda sam ugledao tog ubijenog klinca.” Pokazao je na most. “I onu klinku gore. Preklanu devojku. Kakvo grozno sranje. Tragično, zar ne?” Pitao je to kao da sam ne može da shvati.
“Jeste. Možete li opisati čoveka na mostu? Ubicu?”
“Pravo da vam kažem, ne mogu. Imao je masku, kao za Noć veštica. Onu gumenu, što prekriva celu glavu. Čini mi se da bi trebalo da predstavlja Ričarda Niksona. Skoro sam ubeđen da je tako. Ima li to smisla?”
“Ima. Hvala vam na pomoći”, rekao sam mu. “Drugi policajac će naići da zapiše još neke pojedinosti.”
Sledeći očevidac s kojim sam pričao bio je vozač limuzine, koji mi je rekao da je ubica bio viši i mnogo teži od ženske žrtve. Takođe i da je nosio tamnu vetrovku, na kojoj vozač nije primetio nikakve oznake. Zatim se setio i nekoliko neodređenih odlomaka onog što je ubica vikao u megafon. “Taj gad je zaurlao: Vratio sam se! To su mu bile prve reči.”
“Jeste li primetili da je imao nekakvu kameru ili uređaj za snimanje tona?”, pitao sam.
Vozač limuzine je zavrteo glavom. “Žao mi je, zaista ne znam. Ništa nisam video. Bilo je vrlo zbrkano.”
“I dalje je”, kazao sam i potapšao ga po ramenu. “Sećate li se još nečeg?” Odmahnuo je glavom. “Žao mi je.”
Uspeo sam da nađem još četiri očevica pre nego što je saobraćaj na auto-putu opet pušten. Novi iskazi će morati da se prikupe kasnije; dobio sam sve što sam mogao u tih kritičnih prvih nekoliko sati. Za nekog ko priređuje predstave uživo, ubica je vrlo dobro pokrivao tragove.

Nekoliko minuta kasnije, Bri, Sampson i ja našli smo se na zapadnom kraju pešačkog mosta, kuda je ubica izgleda pobegao, bar prema rečima nekolicine svedoka.
“Tamo je žbunje ugaženo”, rekao je Sampson i pokazao na visoku travu van pogleda s auto-puta. “Koliko znamo, imao je skriven motocikl ili tako nešto. Zasad nemamo više ništa.”
Bri je dodala: “Uzgred, nema posetnice.”
“To je pomalo čudno”, kazao sam. “Ovog puta je zaboravio da se potpiše? Otkud to?” “Ili je promenio šablon”, primetio je Sampson. “Otkud i to?”
“Ili” - konačno sam rekao ono što me je već neko vreme mučilo - “ovo nije isti tip.”
Tad je zazvonio Brijin mobilni telefon. Slušala je, a onda joj se lice smrklo da ne može biti gore. Najzad nas je pogledala. “Udario je još jednom. Dogodilo se novo ubistvo.”




Četrdeset šesto poglavlje

Neće znati šta ih je snašlo ovog puta. Ubica je stigao na stadion Fedeksfild u Landoveru u Merilendu oko dva sata pred početak prve utakmice američkog fudbaia u sezoni. Kupio je sok i viršlu, pa prošetao prodavnicom Kuće slavnih, nezainteresovan zapravo za kupovinu - niti je bio poklonik Redskinsa, niti je živeo u tom gradu - već da bi se pomešao s navijačima.
Barem nakratko.
A zatim - hteo je da se istakne. Da se zaista istakne. Da se dokaže. Da odigra ulogu u četvrtoj priči.
Krajičkom oka video je kako se neki fudbaleri zagrevaju - šuteri ispucavaju visoko i daleko, trude se da izvedu šut iz polja. Gledalište će i ovog puta biti puno - utakmice Redskinsa kod kuće uvek su rasprodate. Postoji tridesetogodišnji spisak čekanja za sezonske karte.
Kako je samo voleo veliku publiku za svoje priče.
Neki naročito raspoloženi navijači, Hogeti, pevali su “Napred Redskinsi” pomalo raštimovano i sa tu i tamo ubačenim pikantnim tekstom, što je izgledalo čudno pošto je u gledalištu bilo dosta dece. Takozvani supernavijači nosili su perike drečavih boja, dresove s tufnama i plastične svinjske njuške. Neki su pušili izuzetno dugačke cigare, što je doprinosilo njihovom prasećem izgledu.
On nije išao tako daleko u odevanju, ali je nosio kačket i dres Redskinsa, a lice obojio crveno i belo - u boje domaćeg tima. Lik koji je sada glumio bio je nezadovoljan navijač po imenu Al Džablonski. Dobra, solidna uloga.
Na stadionu se tiskala devedeset jedna hiljada obožavalaca, i svi su čekali Ala Džablonskog.
Samo to još nisu znali.
Pred početak utakmice, na teren, zelen kao da je u tehnikoloru, izašle su prve dame američkog fudbaia - mnogo lepršave kose i pompona, oskudnih crvenih majičica s trakama vezanim oko vrata i belih minijaturnih šortseva. Porodična zabava na američki način, pomislio je ubica.
“Jeste li spremni za fudbal?”, povikao je s tribine. “Za fuzbal!” Nekoliko navijača oko njega pridružilo mu se ili se smejalo na poznatu rečenicu iz televizijskih prenosa Fudbal ponedeljkom uveče. Al Džablonski je dobro poznavao svoju publiku i svoju igru.
Kontrolna kabina iz koje se upravljalo semaforom bila je smeštena ispod ogromne table. Znao je put, pa je stigao u vreme kad će nacionalnu himnu otpevati sopran, članica marinaca iz baze u Kvantiku.
Al Džablonski je kucnuo na metalna vrata i rekao: “Nekoliko poruka iz kancelarije gospodina Snajdera. Vanesa ih je poslala.”
Jedna sekretarica vlasnika kluba zaista se tako zvala. To je bilo lako saznati.
Vrata su se otvorila. Unutra su bila dvojica - sudeći po izgledu, zaluđenici za statistiku, zaista prastari. “Zdravo, ja sam Al Džablonski.” Ubio ih je obojicu pištoljem, ali praske je sasvim prigušilo glasno navijanje publike pošto je otpevana himna. Tako mu je oduzeta zaslužena pažnja.
Seo je za računar i otkucao poruku za veliki semafor, da je svi vide. Vratio sam se Hteo sam samo da ovu nedelju učinim ubistvenom za sve.
Momci koji obično šalju ove dosadne poruke i reklame leže mrtvi u kontrolnoj kabini. zato uživajte u utakmici bez daljih upadica uprave i sponzora. Molim vas da čuvate leda, kao i prednji

deo. NA stadionu sam i mogu biti bilo gde i bilo ko ovo je mnogo bolje od fudbala, zar ne? NAPRED, SKINSI!



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:43 am



Četrdeset sedmo poglavlje

Kajl Kreg samo što je čuo najnovije lepe vesti iz Vašingtona kad mu je majka otvorila vrata visoka tri i po metra na njihovoj vikendici blizu Snoumasa kod Aspena. Kad je videla ko je pred njom, starica se obeznanila kao da joj je neko pritisnuo prekidač za isključivanje.
Kajl je uspeo da uhvati dragu staru mamu pre nego što je udarila u kamene ploče na podu.
Osmehnuo se za sebe. Zar nije lepo ponovo biti kod kuće?
Nekoliko minuta kasnije, oživljavao je staricu u prostranoj kuhinji njihove kuće od preko hiljadu kvadratnih metara. “Je li ti dobro? Mirijam? Majko?”
“Vilijame?” Zastenjala je pogledavši u lice koje ju je posmatralo odozgo. “Je li to Vilijam?”
“Pa kako bi to bilo moguće?”, pitao je Kajl namrštivši se. “Hajde jednom bar jednom upotrebi inteligenciju koja ti je data, koja mora da ti je data. Tvoj muž, moj otac - Vilijam - odavno je već umro. Pomogao sam ti da sahraniš generala u Aleksandriji. Ne sećaš se tog veličanstvenog dana? Sunčano nebo, svež vetar, miris zapaljenog lišća. Gospode, ženo, gubiš se. Ljudi su slali cveće - čestitali ti što si stekla slobodu od onog licemernog tiranina i skota.”
Iznenada je Kajl naslonio obe šake na lice. “0 bože. Ja sam kriv! Majko, ja sam pogrešio. Maska! Te maske su tako vraški realistične. Izgledam baš kao otac, zar ne? Konačno sam dosegao ono što je stari želeo da budem.”
Njegova majka je zavrištala i on ju je nakratko pustio. Ionako nikog nije bilo u blizini da je čuje. Dok je bio živ, otac joj nije dozvoljavao da zaposli pomoć u kući, pa ni sad nije imala poslugu. Sasvim tipično. Posedovala je sav novac ovog sveta, a nije imala na šta da ga troši.
Gledao je kako se ta jadna starica trese i vrti glavom. Što je najsmešnije, njeno lice je više ličilo na masku nego njegovo. Ličilo je na masku porodične tragedije.
“Ne, to sam samo ja, Kajl. Opet sam napolju. Hteo sam da te vidim, naravno, da te obiđem. Ali postoji i drugi razlog što sam došao - potreban mi je novac, mama. Biću ovde samo nekoliko minuta. Treba da mi daš brojeve inostranih računa.”
Kad je Kajl završio posao na računam u nekadašnjoj očevoj radnoj sobi, osećao se kao nov. Sad je bio bogat, prebacio je skoro četiri miliona na svoj račun u Cirihu, ali što je još važnije, konačno se osećao slobodno. To se nije dogodilo prosto zato što je izašao iz zatvora. Nekim zatvorenicima se nikad ne povrati osećaj slobode, čak ni kad uspeju da ponovo izađu na sunce.
“Ali ja sam slobodan, konačno slobodan!”, povikao je visokim gredama kuće u Koloradu. “I treba mnogo toga važnog da obavim. Moram da ispunim mnoga obećanja.”




Četrdeset osmo poglavlje

Kad je sišao niz stepenice da se pozdravi s majkom, odbacio je gumen u masku. Nosio ju je skoro sve vreme dok se vozio iz Florensa do Aspena, ali verovatno više nije mudro da izaziva sudbinu. Isto bi moglo da se kaže i za boravak u toj kući - samo što je vrlo malo njih znalo da mu majka boravi tu - a i trebao mu je novac za plan, za ostvarenje svih noćnih mora.
Prikrao se Mirijam, koju je prethodno vezao za staru očevu fotelju u dnevnoj sobi. Odmah ispred kamina visokog tri i po metra. Bože, koliko je samo uspomena bilo tu - otac, koji urla na njega a vene samo što mu ne popucaju, udara ga toliko puta da se ne može ni izbrojati. A Mirijam - nikad ne kaže ni reči, pretvara se da ne zna za batine, za grdnje, godine stalnog zlostavljanja.
“Bu - mamice!”, povikao je iskočivši iza starice. Pitao se da li se ona seća da je to radio kad je bio mali, s pet-šest godina. “Bu - mamice! Obrati pažnju na mene, molim te.”
“E pa, obavio sam većinu poslova u Koloradu. Znaš, traže me, te će stoga biti najbolje da krenem. O, pa treseš se kao prut. Slušaj, medena, savršeno si bezbedna u ovoj kući, ovoj tvrđavi. Na sve strane su alarmi. Čak i sistem za topljenje snega na pešačkom i kolskom prilazu.”
Uneo joj se u lice - osetio miris lavande, pa mu se učinilo da opet proživljava košmar iz prošlosti, svega što je pošlo užasno, užasno naopako po njega.
“Zaboga, neću te ubiti. Zar si to pomislila? Ne! Ne! Ne! Hoću da pratiš šta radim. Ti si mi važan svedok. Radim na tome da osvetlam obraz i tebi i tati.
Kad smo već kod njega, reci mi nešto - jesi li znala da me je tukao skoro svakodnevno dok sam bio mali? Jesi li znala? Kaži mi samo to. Ostaće među nama. Neću reći Opri niti bilo kome drugom. Neću pisati memoare. Nisam ja Džejms Frej ni Ogastin Barouz.”
Starici je trebao čitav minut da izgovori: “Kajle... nisam, nisam znala. O čemu uopšte govoriš?
Uvek si nešto izmišljao.”
Osmehnuo joj se. “Ah. Sad mi je lakše.”
Zatim je izvukao beretu, jedan od pištolja koje mu je Mejson Vejnrajt ostavio u autu. “Predomislio sam se, mama. Žao mi je. Odavno želim ovo da uradim. Žudim za tim. Gledaj sad
ovo. Gledaj u crnu rupicu na kraju cevi. Vidiš li je? Sićušni večiti ambis? Gledaj rupu, gledaj rupu, gledaj ambis i...”
Bang!
Pucao je majci pravo među oči. Pucao je još dva-tri puta, kao dodatak. Zatim je ostavio nekoliko tragova za istražitelje, koji će se kad- tad pojaviti.
Prvi trag: u kuhinji - dopola ispražnjena boca sosa za roštilj Artura Brajanta.
Drugi trag: u spavaćoj sobi - na toaletnom stočiću Holmarkova razglednica bez poruke. Nije ih lako odgonetnuti, ali to su ipak tragovi. Nešto od čega će lovci krenuti.
Ako išta znaju.
Bar ako je Aleks Kros jedan od onih što ga jure.
“Uhvati me ako možeš, doktore detektive. Reši sve zagonetke i neće biti više ubistava. Ipak, sumnjam da će se to desiti. Možda grešim, ali mislim da niko ne može da me uhvati dva puta.”



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:43 am



Četrdeset deveto poglavlje

Kad te Bri Stoun stigla na posao u ponedeljak ujutro, telefon na njenom stolu već je zvonio. Spustila je praznu konzervu napitka za mršavljenje - ispila je dve na putu do kancelarije - pa dohvatila slušalicu. Mislila je na Aleksa, ali sad joj je ta lepa misao utekla.
“Bri, ovde Brajan Kicmiler. Slušaj, imam da ti pokažem nešto vrlo zgodno.”
“Nešto vrlo zgodno, Kice? Šta bi to moglo biti? Novu igricu za nintendo? Prava si mustra, znaš li to?”
Vratila se poslovnom tonu. “Mogu da dođem za nekoliko minuta.” “Nema potrebe. Ostani gde si.
Imaš li u blizini računar?”
“Naravno da imam. Ko ga danas nema?”
Čim se uključila na internet, Kic ju je uputio na sajt pod nazivom SerialTimes.net. Bri je prevrnula očima kad ga je videla. Šta sad? Stranicu je činila natrpana i neuredna zbirka sličica, “nezvaničnih” novih obaveštenja, pravih vesti. Zaista bolesno, gnusno. Među najgorima koje je videla.
Najupadljivije je bilo polje u crvenom okviru s naslovom: Ekskluzivno! Ne propustite! Poruka od VUZP-a! Kliknite ovde. “Treba li da verujem da je ovo autentično?”, pitala je, a zatim dodala: “Je l'jeste, Kice?”
“Samo klikni. Onda ti meni reci.”
Sledeći prozor je imao crnu pozadinu i kratku poruku ispisanu belim slovima nalik na ona s pisaće mašine - istim kao na ubičinom blogu. Ta slova predstavljala su samo jedan od stotina tragova koje je pratila i koji je nikud nisu odveli.
Međutim, ovog puta odgovor joj nije pružio poznat izgled sajta, već dve slike u vrhu ekrana: mala iračka zastava i jarkozeleno X iz Dosijea iks - simboli iz prva dva ubistva.
Da, kao da su joj govorili, to sam ja.
“Te dve slike nisu poznate javnosti, zar ne?”, upitao je Kicmiler. “Jesam li u pravu?”
Bri je zatresla glavom kao da je on vidi, pa promrmljala: “Nisu, Kice. To smo zadržali za sebe.” Već je čitala poruku ispod njih. Najnoviji šok.
Imitacija je najiskrenije laskanje - Čarls Kejleb Kolton
Dajem na znanje svima koji su zainteresovani ili bi trebalo da budu. Onaj govnjiv posao na auto- putu Džordž Vašingtonl Neko drugi je to uradio, nisam ja. Prihvatam laskanje, ali ne pokušavajte meni to da prišijete jer ga ne želim. Hoću da kažem da je “Nikson” samo imitirao ono što sam ja uradio u Rivervoku! Čak nije imao hrabrosti ni da pokaže lice. Osim toga, sam posao je obavio amaterski. Nije dostojan ni mene ni onih na koje se ja ugledam.
Stadion Fedeksfild - to je obavio vaš potpisnik. Trebalo je imati muda pa ući tamo i izaći odande.
Zamislite kako je ubiti na takvom zatvorenom javnom mestu.
Da ne bude zabune - postoji samo jedan VUZP. Kad ja to uradim, znaćete. Znaćete jer ću vam sam reći.
I posao će biti obavljen s mnogo mašte i veštine. Imajte malo poštovanja prema meni. Valjda sam ga zaslužio.
Sad bar policija ima nekog koga može da uhvati - tog imitatora! Zar nije tako, detektivko Bri

Stoun? Jer niste ni blizu da uhvatite mene, zar ne?
Nastavite da živite, seratori. VUZP.
Nekoliko sekundi Bri je samo stajala i vrtela glavom. Aleks je bio u pravu što se tiče ubistava na auto-putu... a verovatno i u svemu ostalom.




Pedeseto poglavlje

Osim toga, VUZP ju je prozvao po imenu.
Bri se konačno spustila na stolicu i pokušala da shvati tog nikogovića. Bilo joj je neverovatno kako je drzak i nadmen taj govnar i kako je zbrkan. I strašan.
“Bri? Još si tu?”, pitao je Brajan Kicmiler preko telefona.
“Da. Tu sam. Samo sam se na tren obeshrabrila. To je zaista prilično zgodno.” “Je li ti dobro? Osim onog očiglednog?”
Pogledala je šake, koje su sasvim neznatno drhtale. “Jeste, Kice. Hvala na pitanju. Jezivo je, ali ima smisla. Verovatno je potpuni zavisnik od vlastitog izveštavanja. Naravno da zna ko sam ja. I naravno da zna za Aleksa. Kice, on nas posmatra.”
“Zar to nije dobro, na izvestan način? Hteli smo da budemo u istom komunikacijskom toku s ubicom. Mislim da smo uspeli.”
“Mis'iš?” Brijina glava bila je puna raznih pitanja. “Kad je ovo postavljeno?”
“Sinoć u jedanaest i dvadeset. Već je zapalilo pričaonice. Ima ga svugde, bukvalno svugde.”
“To bi moglo da objasni ove pozive.” Podigla je hrpu ružičastih papirića s porukama. Gornja je bila od vesti Kanala sedam. “Slušaj, treba mi ime da bih mogla dalje da radim. Nešto opipljivo. Čiji je to sajt?”
“Još radim na tome. Imam IP adresu i proveravam najveće registre. Uz malo sreće, naći ću ti uskoro ime. Naglasak je na reči sreća.”
“Shvatam. Doduše, i reč uskoro dobro zvuči. Hvala ti, Kice. Neophodan si nam,” “Aha, slažem se. Zaista jesam. Zanima me ko je njegov 'uzor'. Imaš li neku ideju?” “Nemam, ali se kladim da će Aleks imati.”
Bri je završila razgovor, pa potražila Aleksa i Sampsona. Obojici se uključila govorna pošta, pa im je ostavila istu poruku: “Ćao, ja sam. Nešto je upravo iskrslo. Još jedna postavljena poruka našeg Ubice za Publiku, koji se sad skraćeno potpisuje 'VUZP'. Prelazim na to čim dobijem adresu. Nadam se da će dotad jedan od vas čuti ovo, ali u međuvremenu ću naći rezervu. Zovite što pre.”
Bri je znala da će bolje raditi sa svojim partnerima nego s dva uniformisana policajca, ali onog časa kad dobije ime i adresu, moraće da krene.
VUZP je želeo da je bolje upozna - e pa, možda će mu se želja ubrzo ispuniti.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:44 am



Pedeset prvo poglavlje

Video sam da mi se pali svetlo na mobilnom telefonu, međutim nikad se nisam javljao za vreme seansi. Zato sam ga jednostavno zanemario, ali sam se ipak zabrinuo.
“Ko je žena koju sam video kad sam ulazio?”, pitao je Entoni Dimao. Morao sam klijentima malo da zgusnem termine kako bih se prilagodio novom stilu života. “Lujka kao i ja?”
Osmehnuo sam se zbog Entonijevog uobičajenog samonipodaštavanja. “Niko od vas nije lujka.
Tek možda pomalo.”
“E pa, ona je možda luda, malo luda, ali svakako dobro izgleda. Nasmešila mi se. Čini mi se da mi se nasmešila. Stidljiva je, jelda? To vidim.”
Pričao je o Sendi Kvinlan, mojoj pacijentkinji, nastavnici. Sendi je bila privlačna fina dama, možda malo luckasta, ali ko danas nije?
Promenio sam temu. Entoni svakako nije ovde da bismo razgovarali o drugim pacijentima. “Prošlog puta si počeo da mi pričaš o napredovanju tvoje jedinice prema Basri”, rekao sam. “Možemo li danas da razgovaramo o tome?”
“Svakako.” Slegnuo je ramenima. “Zar nisam zato ovde? Ti sređuješ lujke.” Pošto je on otišao, proverio sam govornu poštu. Bri. Pozvao sam je na mobilni.
“U prvi čas”, rekla je. “U kolima sam sa Sampsonom. Doći ćemo po tebe. Znaš šta je bilo?
Izgleda da si opet u pravu. Već postaje dosadno.” “Za šta sam u pravu?”
“Imitator. Na auto-putu s onom decom. Tako bar kaže VUZP. Kaže da je on obavio ono na
Fedeksfildu, ali ne i dva ubistva na pešačkom mostu.” “On valjda zna najbolje.”
Sačekao sam Bri i Sampsona u Sedmoj ulici pa seo pozadi u njen hajlender. “Kuda idemo?”, pitao sam kad je žurno krenula.
Objašnjavala je dok je vozila, ali sam morao da je prekinem na pola. “Čekaj, Bri. Pomenuo je tvoje ime? Zna i za tebe? Šta ćemo s tim?”
“Zasad ništa”, odgovorila je. “Doduše, osećam se vrlo posebno. A ti? Jesi li počastvovan?” Samspon je mrdnuo ramenima da mi pokaže kako je već vodio sličan razgovor s Bri i, očigledno,
s istim ishodom. Nije pokazivala strah, bar ga ja nisam primetio. “Uzgred”, rekla je, “tvrdi da ima uzore. Šta misliš o tome?”
“Kajl Kreg”, rekao sam. Prosto mi je samo izletelo. “Čekaj malo da razmislim.”
Zahvaljujući Kicmileru, Bri je saznala za izvesnog Brejdena Tompsona, sistemskog analitičara u firmi Keptek endženiring. Nepropisno smo se parkirali pred Keptekovom zgradom, modernog ali monotonog izgleda, pa se liftom popeli na četvrti sprat.
“Brejden Tompson?”, pitala je Bri recepcionerku pokazavši joj značku i legitimaciju.
Ova je podigla slušalicu, pogleda prikovanog za Brijine isprave. “Proveriću je li slobodan.” “Ne, ne. Verujte mi da je slobodan. Samo nam pokažite put. Naći ćemo ga. Mi smo detektivi.”
Mirno i tiho smo prošli kroz uzavrelu kancelariju, ali smo ipak izazvali pažnju. Sekretarice su okretale glave, otvarala su se vrata kancelarija i službenici su nas gledali kao da smo doneli naručenu hranu.

Bela plastična pločica s Tompsonovim imenom obeležavala je kancelariju s prozorom u severnom delu zgrade. Bri je bez kucanja otvorila vrata.
“Mogu li da vam pomognem?” Brejden Tompson je izgledao kao što se i moglo očekivati od nekog ko radi tamo: belac od četrdeset i nešto godina, sa stomakom, u košulji kratkih rukava i s kravatom, verovatno onom sa štipaljkom.
“Gospodine Tompsone, hteli bismo da porazgovaramo s vama”, rekla je Bri. “Mi smo iz prestoničke policije,”
Pogledao je mimo nje u mene i Sampsona. “Sve troje?”
“Tako je.” Bri je bilo teško pročitati. Istini za volju, nijedno od nas nije želelo da propusti taj razgovor. “Vrlo ste značajni.”




Pedeset drugo poglavlje

“Brejdi, je li sve u redu?”, začuo se otpozadi kreštav ženski glas.
“U redu je, gospođice Blanko. Nije mi potrebna pomoć. Hvala, Barbara.” Dao nam je znak da uđemo. “Molim vas, zatvorite vrata.”
Čim smo ostali sami s njim, progovorio je nešto višim glasom. “Šta to radite? Ovo je moje radno mesto.”
“Znate li zbog čega smo ovde?”, pitala je Bri.
“Znam tačno zbog čega ste ovde. Zbog toga što sam se poslužio svojim pravom iz Prvog amandmana. Nisam prekršio nijedan zakon i voleo bih da odete. Odmah. Svi se sećate gde su vrata?” Sampson mu je prišao. “Brejdi, je li tako?” Dok je govorio, gledao je šta Tompson ima po radnom stolu. “Baš me zanima kakav bi stav tvoji šefovi imali prema onom tvom jezivom veb-sajtiću.
Misliš da bi bili mrtvi 'ladni?”
Tompson je upro prst u njega. “Nisam uradio ništa nezakonito. Nisam prekoračio svoja prava.” “Aha. Ali nisam te to pitao. Samo me zanima šta bi tvoj poslodavac mislio o sajtu
SerialTimes.net.“
“Nemate prava da koristite taj podatak ako nisam prekršio zakon.” “Bogami imamo”, ubacio sam se, “Ipak pretpostavljamo da nećemo morati zato što pretpostavljamo da ćeš nam reći otkud ta poruka.”
“Pre svega, detektive, i da hoću, ne bih mogao da vam kažem. VUZP nije kreten, zar ne? Zar niste i sami to dosad shvatili? A drugo, nemam ja petnaest godina. Treba bolje da radite. Mnogo bolje.”
“Na primer, da donesemo sudski nalog za oduzimanje kućnog sistema?”, pitala je Bri. “Ništa lakše.”
Tompson je namestio naočare pa se opet zavalio, zadovoljan položajem u kom je. Shvatio sam i zašto. Nisam bio siguran da možemo dobiti nalog za njegov kućni sistem, a još manje ga uhapsiti. “Zapravo, ne. Pod pretpostavkom da nemate kod sebe sudski nalog - verovatno zato što ste pohrlili ovamo - postarao bih se da, kad se vratite, na serveru zateknete samo crtani o Snupiju. A pritom ne bih morao čak ni da ustanem iz fotelje.”
Pogledao nas je već sasvim mirno. “Očigledno ne znate mnogo o transferu informacija.”
“Znaš li ti šta se događa napolju, u stvarnom svetu?”, konačno sam rekao. “Zar te ne zanima da neko kao što je taj ubica bude obuzdan?”
“Naravno da me zanima”, odbrusio je. “Prekinite da mi vređate inteligenciju i malo razmislite. S malo više perspektive? Ustavna prava - vaša prava, moja prava - zavise upravo od ovakvih slučajeva. Imam prava da radim sve ono što sam uradio, i to ne samo s moralne tačke gledišta. Detektivi, vaša dužnost je da podržavate Ustav, a naš posao, kao građana, jeste da se uverimo da vi to radite. Vidite kako sve funkcioniše?”
“Vidi kako ovo funkcioniše!” Sampson se bacio, ali smo ga uhvatili na vreme. S Tompsonovog stola je sve poletelo.
Brejdi je ustao, čak pomalo drsko, dok je Sampson zurio u njega. “Mislim da smo završili”, rekao
je.
Ali Sampson nije završio. “Znaš šta...”

“Da”, kazala je Bri. “Završili smo, Brejdi. Bar zasad. Odlazimo.”
Kad smo se okrenuli, Tompson je opet progovorio, pomirljivije nego pre. “Detektivi? Očigledno smatrate da je moj post stvaran, mače ne biste bili ovde. Hoćete li mi reći ima li to veze s ikonografijom?” Taj tip je bio pravi sledbenik, pravi manijak. Nije mogao da se uzdrži.
Ni Bri se nije uzdržala. Otvorila je malo vrata, pred kojima se okupila grupica službenika, pa se okrenula Brejdenu Tompsonu.
“To ne mogu da komentarišem, gospodine. Ne mogu u ovom trenutku. Ali uveravam vas da nećemo pominjati vaš veb-sajt SerialTimes.net nigde van ove kancelarije osim ako to ne bude sasvim nužno.”
Osmehnula se Brejdenu Tompsonu, pa tiho dodala: “Nastavi da živiš, seratoru.”


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu