Dvostruka prevara

Strana 3 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 1:57 pm

First topic message reminder :



Upravo kad je Aleks pomislio da se primirio u ustaljenom rasporedu psihoterapija s pacijentima, opet se zatekao u igri – ovog puta da uhvati zločinačkog genija bez premca.Poplava složenih ubistava u Vašingtonu dovodi celu Istočnu obalu u stanje napetosti. Ta ubistva nisu ni nalik onima koje su Aleks Kros i detektiv Briana Stoun, njegova nova devojka, dotad videli. Sa svakim sledećim ubistvom slučaj postaje sve složeniji. Aleks zna samo jedno: ubica uživa kad ima veliku publiku.
Dok se jezivi prizori žrtava pojavljuju širom grada izazivajući i histeriju u medijima, Aleksu je sve jasnije da je čovek kog juri genije užasa – i da žudi za slavom. Ubica se poigrava čitavim gradom – i neće stati ni pred čim dok ne postane najstrašnija zvezda koju je Vašington video.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:44 am




Pedeset treće poglavlje

Besni na svet uopšte, a na Brejdena Tompsona posebno, nas troje smo se pojavili u zgradi Dejli. Nismo daleko stigli kad se pred nama isprečio šef detektiva Dejvis. “Ovamo”, zarežao je pa se okrenuo i pošao ka svojoj kancelariji. “Sve troje, odmah.”
Zgledali smo se jer nam se ton nije dopao.
“Zašto imam osećaj da će me zadržati posle časova pa ću propustiti trening?”, promrmljao je Sampson.
“Da”, prihvatila je Bri, “a i uvežbavanje tačke navijačica. O, čekaj malo, pa ja nikad nisam bila navijačica.”
Bri i ja smo izbrisali osmehe s lica pre nego što smo ušli.
“Možete li da objasnite ovo?” Dejvis je okrenuo novine na radnom stolu.
U gornjoj polovini prve strane Postovog podliska za prestonicu stajao je naslov: “Pojavila se teorija o imitatoru Ubice za Publiku”.
Nisam se mnogo iznenadio; to me je podsetilo kojom brzinom se priče šire i objavljuju u štampi. Bri je odgovorila u naše ime. “I sami smo tek jutros saznali za to. Upravo dolazimo od...” “Detektivko Stoun, nemoj mi mnogo objašnjavati. Meni je to tek nešto bolje od vađenja. Samo
uradite nešto.” Iskrenuo je vrat nekoliko puta kao da se trudi da potre bol koji smo mu naneli. “Izvinite, gospodine”, opet je počela Bri. “Ovakvo obaveštenje nismo u stanju da kontrolišemo
kad je već...”
Dejvis ju je opet prekinuo. “Ne treba mi poduka o kontroli štete. Treba da se postarate za taj nered. Ovo je Jedinica za velike slučajeve. Vaši nadređeni nisu sigurnosna mreža. Treba da reagujete na probleme pre nego što vam ja kažem da na njih reagujete. Razumete li?”
“Naravno da razumem”, rekla je Bri. “Ni meni ne treba poduka o kontroli štete. Izgleda da ne treba ni VUZP-u.”
Iznenada se Dejvis nasmešio, što je bilo sasvim neočekivano. “Vidite zbog čega je volim?”, pitao je Sampsona i mene.
Da, bio sam ubeđen da vidim.




Pedeset četvrto poglavlje

Danas nije bilo nove uloge koju bi VUZP igrao, nije bilo isplaniranog gnusnog ubistva. Stoga je ubica bio ono što jeste. Rešio je da pre večere još jednom ode na internet, nije mogao da odoli da ne sluša o sebi. I nije se razočarao.
Forumi su bili puni priča o VUZP-u! Istina, većinom su bile senzacionalističke ili su se svodile na maštarije, ali nije bilo važno. Bitno je da se priča.
Sajt SerialTimes nije objavio ništa novo. Kao ni Sicknet ni SKcentral.
To je imalo smisla. Obožavaoci su čekali njegov sledeći korak.
Na kraju je kliknuo na nekoliko četova. Dobro je biti među”svojima” kad se obavi posao. Tu je čak koristio kršteno ime, kao “poklon” vernima. Niko pak neće znati da je to on uradio, ali je time uspostavljao mnogo ličniju vezu. Osim toga, bio je u fazi ostavljanja tragova.
U njegovu čast, naravno.
AARON_AARON: Šta ima, ljubitelji VUZP-a? NATOPLJENDZINOM: Imitator, kad bi se zezali. Gde si ti bio?
AAR0N_AARON: Ma nemoj mi reći, genije. Šta još ima? Zna li neko? Zna li se nešto?
CRVENIRUM5: Ućutao se. Mnogo je radio za vikend. Zaslužio je da se odmori. Kladim se da će uskoro opet. Pazi kako koka!!!!
VUZP-FAN: Otkud znaš sve to?
CRVENIRUM5: Ne znam. To je moja teorija. Moje mišljenje. Ne smeta ti? AAARON_AARON: Možda je već danas mnogo radio.
VUZP-FAN: Šta je radio?
Ubica je pijuckao lep šardone koji je ranije sipao. Zaslužio ga je. Nije voleo da se razmeće, ali opet, ovo i nije to. Više je kao izlazak na svetlost. Ili poziv na bis posle sjajnog izvođenja.
AARON_AARON: Dobro, a šta ako je imitirao sam sebe? Razmislite malo. NATOPUENDZINOM: Misliš, kao, odradio je Fedeksfild i auto-put, pa rekao da nije? AARON_AARON: Da, upravo tako. Šta ako je to uradio?
NATOPUENDZINOM: Jebeno sjajno. ADAMEVA: I ja to mislim.
CVENIRUM5: Nema šanse. Je li čitao neko javni fajl?
AARON_AARON: Pa šta? Ne bih se čudio. Taj lik totalno majstorski zavrće mozak. Siguran sam da nećemo uspeti da pogodimo šta smišlja sledeće. Hej, usput, šta mislite o onom tipu Kajlu Kregu što je izašao iz ćorke?
VUZP-FAN: K. K. je prošlost, čoveče. Koga briga?
Ubica je digao pogled s računara. Pozvan je na večeru. “Večera je gotova! Dođi da je uzmeš ili ću je baciti.”



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:44 am



Pedeset peto poglavlje

Konferencija za štampu zakazana za to poslepodne bila je prva otkad Bri vodi istragu slučaja ubistva ove veličine. Mnogo puta je razgovarala s novinarima, ali ne i s punom prostorijom pripadnika svih medija u gradu i nekoliko nacionalnih mreža. A danas smo ih očekivali bar toliko, ako ne i više.
“Hoćeš li sa mnom?”, pitala me je. Pripremali smo izjavu u njenoj kancelariji. “Novinari te poznaju, a i već si vidan u javnosti. Mislim da će to poslati pravi signal da se sve malo primiri.”
Digao sam pogled s nacrta pred sobom. “Da, naravno. Ako hoćeš.” “E pa, hoću. Dobro, nervozna sam”, rekla je Bri i iznenadila me što to priznaje.
“Bićeš odlična”, kazao sam joj zato što sam verovao da je tako. “Predstavi me na početku, pa će ti biti lako da mi prepustiš ono što želiš da preuzmem. Pružiću ti podršku ako zatreba.”
Bri se konačno široko osmehnula. “Hvala. Najbolji si.” Jeste, a to me je i uvalilo u ovu gužvu.
Onda me je čvrsto zagrlila i šapnula: “Volim te. 1 jedva čekam da ti se odužim. Zaista jedva čekam.”
U improvizovanu salu gde su se održavale konferencije za štampu otišli smo u pola pet. Do vesti u šest ostalo je dovoljno vremena, a upravo to je i bila osnovna zamisao. Ne samo što su sva sedišta već bila zauzeta nego su se i polukružno oko njih okupili izveštači i snimatelji. “Doktore Krose! Detektivko Stoun!”, dovikivali su fotografi trudeći se da naprave dobar snimak.
“Ne dozvoli da vide da se znojiš”, rekao sam Bri. “Prekasno.”
Popela se na podijum, predstavila me i počela s izjavom ne koristeći beleške. Tako je mirna, dobra u ovome, pomislio sam, sasvim
pribrana i samopouzdana. I novinarima se dopadala. To odmah osetim.
Stajao sam po strani, mada dovoljno blizu da bi me Bri videla kad počnu pitanja.
Prva dva-tri bila su laka, pa ih je bez teškoća savladala. Nije bilo ozbiljnijih udaraca, istrčavanja, ni grešaka.
Tim Pulman sa Kanala četiri uputio joj je prvo teže pitanje. “Detektivko, hoćete li nam potvrditi postojanje imitatora ubice? Ili je to samo pretpostavka?”
To me je navelo da se zapitam je li on uopšte slušao uvodnu izjavu, ali je Bri sve strpljivo ponovila.
“Time, dokazi ukazuju na to - na imitatora - ali nismo u položaju da išta konačno odbacimo niti prihvatimo, sve zavisi od dalje istrage poruke koja je poslata. Radimo na tome. FBI je takođe uključen. Svi radimo prekovremeno, veruj mi.”
“Kad kažete poruka, mislite li na post na sajtu Serial-Times?”, doviknuo je neko otpozadi. “Tako je, Karle. Kao što sam rekla pre minut. Nisi slušao?”
Isti izveštač je nastavio, nimalo neometen njenom blago podrugljivom opaskom. Bio je to nizak riđokos čovek, kog znam s jednog kablovskog kanala. “Detektivko, možete li nam objasniti kako je taj veb-sajt ostao na internetu uprkos upornim primedbama porodica žrtava? Kako to?”
O tome - o porodicama - zapravo nismo imali uputstva, pa sam pažljivo pratio Bri, spreman da priskočim ako bude to htela. Sve zavisi od nje.
“Trudimo se da ostavimo otvorenu mogućnost dijaloga sa svim sumnjivim licima u ovom slučaju.

Pozdravljamo njihovu direktnu komunikaciju, a zarad što bržeg rešavanja, odlučili smo da ne zatvaramo nijedan postojeći kanal. Pa ni taj veb-sajt.”
“Zašto, dođavola, ne? Zašto ga odmah ne zatvorite?” Iz zadnjeg dela prostorije začuo se gnevan povik. Glave i kamere su se okrenule. Spazio sam tog čoveka, Alberta Ramireza. O, brate! Njegova ćerka Lidija je ubijena na pešačkom mostu iznad auto-puta.




Pedeset šesto poglavlje

Glas ožalošćenog oca bio je stegnut, ali nije drhtao. “A šta ćemo s onim što je najbolje za moju ćerku Lidiju? I za njenu sirotu majku? I za njene tri sestre? Zašto smo izloženi toj prljavštini posle svega što se već dogodilo našoj porodici? Šta je to s vama, ljudi?”
Nijedan izveštač nije priskočio s novim pitanjem dok je otac bio na sceni. Ovo je za njih bilo dobro koliko je za vašingtonsku policiju bilo loše.
“Gospodine Ramireze”, počela je Bri. Obradovao sam se što je prepoznala devojčinog oca i oslovila ga prezimenom. “Svima nam je veoma žao zbog vašeg gubitka. Volela bih da porazgovaram s vama o tome odmah posle konferencije za štampu...”
Tad je neka nevidljiva brana uzdržanosti i protokola pukla, pa je bujica pitanja zasula Bri sa svih strana.
“Je li to politika vašingtonske policije da se ne obazire na stav zajednice?”, pitao je neki mlad pametnjaković iz Posta.
“Kako nameravate da sprečite dodatne imitatore da ne niču?
“Je li iko u Vašingtonu trenutno bezbedan? A ako nije, zbog čega nije?”
Pomislio sam da znam šta bi trebalo sledeće da uradimo. Nagnuo sam se prema Bri s nešto upadljivije uperenim prstom u sat. “Vreme je isteklo”, šapnuo sam joj. “Gotovo je vreme za hranjenje u zverinjaku.”
Klimnula je glavom potvrdno, pa digla ruke da bi je saslušali. “Dame i gospodo, ovo je zasad sve. Trudićemo se da vas obaveštavamo što je moguće bolje i češće. Hvala vam na strpljenju.”
“Ćerka mi je ubijena!”, vikao je Alberto Ramirez iz dna sale. “Moja devojčica je ubijena u vašoj smeni! Moja Lidija je mrtva!”
Bila je to strašna optužba, a znao sam i da zvuči istinito, barem novinarima. Većina njih je da kako tražimo iglu u plastu sena, da je ovaj lov na čoveka nemoguć, ali neće tako izveštavati. Radije će postupiti usrano, uprepodobljeno i tupavo, kako već umeju.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:44 am



Pedeset sedmo poglavlje

Kajl Kreg je opet putovao, uzbuđen što se brzo kreće kroz vreme, prostor i maštu. Tokom vožnje na istok, pustio je da mu istovetnost farmi i polja što su promicali pored njega ohladi pregrejan mozak. Onda je - konačno - stigao u Ajova Siti, okružen ustalasalim šumovitim brdima. Znao je da je to živopisno mesto i omiljen studentski grad - upravo ono što mu je trebalo za sledeći korak plana, ili “programa oporavka”, kako je voleo da ga zove.
Prošlo je još pola sata dok nije našao zgradu glavne biblioteke Univerziteta Ajove, koja je smeštena istočno od reke Ajova u Ulici Medison. Morao je da pokaže jednu od mnogih isprava pa da nade računar koji može neko vreme da koristi. Lepa tiha čitaonica biće savršena za njegove potrebe.
U tom trenutku, Kajl je znao dva načina da doturi poruku VUZP-u. Onaj komplikovaniji je podrazumevao korišćenje steganografije, što bi značilo slanje poruke skrivene u slici ili audio-fajlu. Smatrao je da još ne mora toliko da se pomuči. Izgleda da niko ne zna za njegovu vezu s ubicom iz Vašingtona. Ili, koliko je njemu poznato, ubicama.
Umesto toga, odlučio se za brži, tehnološki skromniji metod. Od Mejsona Vejnrajta, svog nekadašnjeg advokata i odanog obožavaoca, saznao je kako i gde da nađe VUZP-a. Otkucao je www.myspace.com, pa kliknuo na jedno ime iz “Cool New People”. Zapravo sasvim jednostavno.
Otkucao je poruku VUZP-u sa željom da udari u pravu žicu.
Dobro je opet biti slobodan, slobodan onako kako samo ti i ja to shvatamo. Mogućnosti su sad neograničene, zar ne? Divim se tvojoj umetnosti i izuzetno složenom umu. Pomno sam pratio svaki događaj - to jest, pomno koliko sam mogao pod datim okolnostima. Pošto sam sad napolju, voleo bih da se upoznam s tobom lično. Ostavi mi poruku da li je to i tvoja želja. Verujem da zajedno možemo da se prihvatimo i veličanstvenijih poduhvata.
Kajl Kreg je za sebe zadržao prava osećanja prema VUZP-u. Reč koju je želeo da otkuca i pošalje ubici bila je amater.
Možda imitator ako bi da zvuči ljubaznije.




Pedeset osmo poglavlje

Niko ko nije ležao u supermaksimalno sigurnom zatvoru nije mogao da razume kako se on sad osećao. Te večeri u Ajova Sitiju - s novom maskom na glavi - Kajl Kreg je lunjao, upijao prizore, uživao što je tamo.
Obišao je kampus, smešten na obe strane reke. Fakultet je bio lepo spojen s centrom grada, gde se nalazilo mnogo prodavnica retro odeće, nakita i knjiga, kao i neverovatno velik broj mesta gde se može jesti ili piti. Naleteo je na nešto zanimljivo što se zvalo Šetnja po književnoj aveniji Ajove, gde su se našle reči pisaca “poreklom iz Ajove” - Tenesija Vilijamsa, Kurta Vonegata, pa čak i Flaneri O'Konor, jedne od njemu omiljenih zato što je bila tako divno u zabludi.
Odmah posle devet ušao je u bar Svetilište. Učinilo mu se da bi tamo mogli služiti i odrasle, a ne samo studentariju, pa neće biti mnogo upadljiv. Unutra je sve bilo u lamperiji, s mnoštvom separea koji su izgledali kao crkvene klupe. A zaista je bilo i starijih gostiju.
“Izvolite, gospodine. Šta biste?”, čuo je čim je seo za šank.
Šanker je izgledao kao da je studirao tu na univerzitetu, a onda rešio da ostane u gradu, što je bio sasvim razuman izbor. Plave, skoro bele, kratko ošišane kose, s modernim dužim šiškama. Verovatno dvadesetpetogodišnjak. Obeshrabrujuće glup, sudeći po očima i širokom ljubaznom osmehu.
“Kako je, druškane?”, kazao je Kreg. Sasvim srdačan pozdrav. Raspitao se za vina, pa naručio brunelo di montalčino, crno vino znatno kvalitetnije od ostalih koja su služili u restoranu.
“Brunelo služimo samo na bocu. Ne znam da li vam je to jasno, gospodine.”
“Nema problema. Kad pođem odavde, neću voziti”, rekao je Kajl Kreg i odglumio prijatno kikotanje. “Uzeću bocu. Izvadi čep, pa pusti da vino malo prodiše, molim te. Uz to bih bri i jabuke. Mogu li da dobijem sveže isečenu jabuku?”
“Mogla bih da ti pomognem s tim brunelom ako ti je potrebna pomoć.”
Taj glas je dopro Kajlu zdesna. Okrenuo se i ugledao ženu koja je sedela na barskoj stolici nešto dalje. Bila je sama. Prijatno mu se smešila. Policajka?, zapitao se. Zatim - Ne. Zatim - Osim ako nije predobra u svom poslu.
“Ja sam Kamila Poug”, rekla je i osmehnula se, istovremeno stidljivo i lukavo. Sitna, tamne kose, verovatno ne viša od metar i pedeset. Trideset i nešto godina, blizu četrdeset. Očigledno usamljena, mada ne bi trebalo da bude s obzirom na izgled. To ga je donekle zainteresovalo. Privlačili su ga ljudi koji su pomalo složeni, barem dok ih ne razloži.
“Mislim da bi mi društvo prijalo”, rekao je i uputio joj osmeh. Ništa napadno. “Ja sam Aleks...
Kros. Drago mi je što smo se upoznali.” “Zdravo, Alekse.”
Kajl se premestio do Kamile, pa su dosta lako pričali narednih pola sata otprilike. Ispostavilo se da je bistra i naoko samo blago neurotična. Predavala je istoriju umetnosti na univerzitetu, bila je stručnjak u oblasti italijanske renesanse. 2ivela je svojevremeno u Rimu, Firenci i Veneciji, a otkad se vratila u Sjedinjene Države, nije sigurna želi li da ostane tu - u Americi, ne samo u Ajova Sitiju.
“Zbog toga što Amerika nije onakva kakvu je pamtiš ili upravo zbog toga što jeste onakva kakvu si je upamtila?”, pitao je Kajl.
Nasmejala se. “Mislim da je i zbog jednog i zbog drugog, Alekse. Politička naivnost i

nezainteresovanost u Americi ponekad me izluđuju. Ali najviše mi smeta povodljivost. To je kao kancer i izgleda da se širi, posebno u medijima. Kao da se svi plaše da imaju lični stav.”
Kajl je klimnuo glavom. “Možeš me optužiti za ovo poslednje, Kamila, ali sasvim se slažem s tobom.”
Nagla se bliže njemu, ali ne uznemirujuće ni preteće. “Pa, jesi li ti drugačiji, Alekse?”, upitala je. “Mislim da sam drugačiji. Ne, siguran sam u to. Naravno, pozitivno drugačiji.”
“Naravno.”
Kad su popili vino, prošetali su se po gradskom trgu. Zatim ga je odvela u svoj stan, u lepoj sivo- beloj zgradi u kolonijalnom stilu u bočnoj ulici uz Ulicu Klinton, s prozorima punim šarenog cveća. Profesorka je imala čitavo prizemlje, opremljeno evropskim nameštajem i umetničkim delima, veoma prostrano, otvoreno i prijatno. Otkrio je još jednu njenu stranu, lepu stranu. Svakidašnja? Jednostavna?
“Alekse, jesi li jeo? Osim jabuke i sira? Sveže isečene jabuke”, rekla je zaljuljavši se prema njemu, sad malo neposrednije kad se našla kod kuće. Imala je meke grudi, ali ostalo je bilo čvrsto. Vrlo lepo i poželjno, a Kajl je odjednom shvatio kako je želi. U stvari, osetio je neverovatan nalet požude.
No prvo je zbacio masku - a ona se razrogačila od čuda i straha. “O ne!”, uzviknula je.
Ne želeći da gubi vreme, Kajl je zamahnuo šilom za led koje je držao u desnoj ruci. Oštrica se zarila Kamili u grlo i izbila na vratu. Plave oči su joj se iskolačile, pa kao da su se okrenule pod čelo. Onda je više nije bilo, predala se njegovim spremnim rukama.
“To je dovoljno. A sad, hajde da vodimo ljubav, važi?”, rekao je Kajl mrtvoj profesorki. “Zar ti nisam rekao da sam drugačiji?”
Pre nego što je izašao iz stana Kamile Poug, ostavio je još jedan trag onome ko bi mogao da dođe po telo. To je bila figurica koja predstavlja donekle poznat srednjezapadni kip zvani Izviđač. U stanu profesorke istorije umetnosti on će štrcati, ali Kajl je sumnjao da će to iko shvatiti.
Bilo mu je svejedno - važno da on shvata. Kao što je Kevin Bejkon upečatljivo rekao u onom veličanstvenom filmu Restoran, bio je to samo zarad “osmeha”.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:45 am



Pedeset deveto poglavlje

Zoveš sebe Ubicom Zmajeva? Šta je to? Igra s podelom uloga? Jesi li ti igrač, Krose? Šta te uzbuđuje? Šta te pokreće?
Sutradan sam doživeo dva vrlo gadna iznenađenja, kao što iznenađenja umeju da budu. Prvo je vest da je u Koloradu Kajl Kreg ubio rođenu majku. Ostavio nam je Holmarkovu razglednicu - nepotpisanu. To je moglo da znači ili da dobija poverljiva obaveštenja od izvora unutar vašingtonske policije ili da nekako komunicira s ubicom, s VUZP-om. Je li to moguće? Ako jeste, u kakvoj su vezi njih dvojica?
Znao sam da to ne bi bilo prvi put da Kajl komunicira s drugim ubicama. Bili su tu Kazanova, Džentlmen Posetilac, moguće i gospodin Smit. A sad VUZP? Možda je i advokat iz Kolorada bio ubica. Ili samo sledbenik? Poštovalac?
U toku dana primio sam drugi udarac, a dobio sam ga preko Brajana Kicmilera, koji me je pozvao i zamolio da pogledam nešto na internetu. Uputio me je na dotični sajt. Velika vest - neko je postavio blog o meni. Počeo sam da čitam i osetio mučninu.
Zagolicao si mi znatiželju. Na kraju krajeva, ti si onaj što je uhvatio velikog Kajla Krega.
Recimo da u poslednje vreme mnogo posmatram tebe i tvoju porodicu. I primećujem da kasno uveče provodiš prilično vremena “nasamo” u sobi malog Alija. Grešim li? Ne bih rekao, ali slobodno se brani od svih optužbi i glasina.
A Bri Stoun - šta da mislimo o njoj? Ko je poslednja žena s kojom si uspeo da se viđaš malo duže?
Ti patiš od nesanice, je li tako? Naravno da jeste. E pa, pričekaj da vidiš šta će se uskoro desiti. I dan posle toga. I još jedan dan kasnije.
Lepo sanjaj, doktore detektive Krose. A tu su bile i fotografije. Kuća u Petoj ulici. Automobili u dvorištu.
Nana Mama kako odlazi od kuće s Alijem.
Bri, Sampson i ja na Fedeksfildu pošto su nas tamo pozvali. Posmatrao nas je - mi smo ti što su pod prismotrom.




Šezdeseto poglavlje

Niko zapravo ne shvata zbog čega Sampson i ja volimo da idemo kod Zmija, pa čak ne shvatamo ni mi sami, a to je verovatno jedan od razloga što nas on privlači. To je crna izdužena kutija od rupčage u Jugoistočnoj četvrti, samo šank i nekoliko separea, s podom koji nikad nije ni približno čist. Kasno te večeri, Sampson, Bri i ja smo tamo odveli Brajana Kicmilera na njegovu inicijaciju u Jugoistočnom kraju, ali uglavnom zato što niko od nas nije mogao da prestane da radi na onom slučaju.
Sve je bilo lude nekog ikad. Postojala je mogućnost da je na neki čudan način Kajl Kreg umešan, a da nas VUZP posmatra. Možda čak i večeras?
Neke kockice su počele da se uklapaju. Tes Olsen je pisala knjigu o Kregu pod naslovom Veliki Mozak. Je li Kajl iza ičeg od ovoga? Ili iza svega? Uklopilo bi se u njegov šablon. 1 ranije je stupao u kontakt s ubicama - i koristio ih. Ako je on mozak, koje su onda uloge igrali VUZP i advokat Mejson Vejnrajt? Je li bilo i drugih u igri?
Bri je donela prvu turu pića. “Ovu ja častim, momci. Hvala vam na svemu što ste dosad uradili. Vaš sam dužnik. Tvoj naročito”, rekla je i poljubila me sa strane u glavu. Nemam pojma zbog čega, ali već je i to bilo dovoljno da me napali. Poželeo sam da smo sami. Kod nje, u mojim kolima, bilo gde, svejedno bi mi odgovaralo.
Sela je pored mene i visoko podigla čašu. “Za ovih prilično usranih nekoliko dana. Otišla bih kući, ali znam da bi mi se gospodin Ramirez javio u snovima. I njegova mrtva ćerka. I njene tri sestre. I gospoda Olsen.”
“Napolju vitla ludak. Možda i više njih. Događa se”, rekao je Sampson. “Nisi ti kriva, Bri. Žao mi je Ramireza, ali preterao je.”
“Slušajte”, rekao je Kic, “imam ideju. Možda je malo luda. Zato mora da je dobra, zar ne? Jeste li ikad čuli za Poremećenu turneju?”
Spustio sam pivo. “Video sam da se pominje na internetu. Šta je s njom? Kad već pričamo o ludosti...”
“To je putujuća predstava o serijskim ubicama. Nego, važno je što će za nekoliko dana biti u Baltimoru.”
“Predstava?”, pitao je Sampson. “Baš na pozornici?”
“Više je kao neki skup”, kazao je Kic. “Zovu ga 'okupljanje ljudi zainteresovanih za forenzičku psihologiju'.”
“Misliš za ludake zaljubljene u serijske ubice? Sigurno i u monstrume iz stripova?”, pitao je Sampson.
Kic je klimnuo glavom, nasmešio se, pa otpio gudjaj piva. “Tačno si to zapazio. To je svojevrsno predstavljanje. Morali bismo malo da se pootimamo, ali ne verujem da će odbiti revolucionarno predavanje o otvorenom slučaju serijskog ubice, posebno ovog. Doktor Aleks Kros bi verovatno mogao da nastupi ako hoće. To bi, u najmanju ruku, privuklo masu terenskih svedoka. Samo to bi nam omogućilo istragu šire osnove. Možda prokopalo i nekoliko novih kanala.”
Bri se zasmejala. “Zaista si lud, Kice. Mada ne bi škodilo. A bude li sreće, prave sreće, privući ćemo samog VUZP-a. Ionako kaže da voli da nas posmatra.”

Kic je klimnuo glavom, pa se nestašno iscerio. “Ko bi znao kako njegov mozak radi. Ovako nešto bi bilo neodoljivo za nekog kao što je on. Ili za njegovog imitatora. Šta kažete?”
Zgledali smo se trudeći se da smislimo dobar razlog da ne sprovedemo u delo Kicovu ideju. “Ovo baš nema veze s kibernetikom, zar ne?”, konačno je pitala Bri. “Otkud znaš sve to?” “O, pa znaš. Priča se.” Kic je zvučao gotovo veselo.
Sampson se ozario. Lupio je po stolu i upro prst u Kicmilera. “Odlaziš na te uvrnute događaje, jelda? U slobodno vreme.”
“Ne, ne.” Kic je opet uzeo čašu, pa tiho dodao: “Ne idem više.”
Nas troje smo prsli u smeh, što je bilo dobro, zaista dobro i neophodno da se opustimo. Bri se nagla prema njemu i zaprela: “Oh, Kici, ti si monstrum u cvatu, zar ne?”
“I tako se lepo oslobađa nepotrebnog”, rekao sam.
“A vi?”, pitao je Kic. “Je 1' vas skoro neko podsetio čime se bavite u životu? Samo zato što ne idete na predstave, ne znači da niste od istog materijala kao oni što idu.”
Čitavih pet sekundi smo učtivo ćutali, a onda mu se opet nasmejali u lice. Međutim on je rekao: “Narode, stvarno mislim da treba da izvedemo operaciju.”
“Samo ne večeras”, kazala je Bri i zavukla ruku pod moju, pa me izvela iz restorana. “Taj razgovor o ludacima”, šapnula mi je, “uzbudio me je. Osim toga, kao što rekoh - tvoj sam dužnik.”
“A ja nameravam da naplatim dug.” “Nadam se s kamatom.”
Uzdržali smo se sve do njenog stana, mada jedva, ali nismo uspeli i do spavaće sobe.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:45 am



Šezdeset prvo poglavlje

Dolazak! Opet. Kako se privatnom praksom bavim relativno kratko, doživeo sam šok rano sledećeg jutra, a nisam ni počeo prvu seansu kad se to dogodilo. Zbog otkazivanja jednog pacijenta, u kancelariju sam stigao nešto kasnije nego obično, odmah posle pola osam. Usput sam srkao kafu koju sam kupio u Starbaksu dolazeći na posao. Dok sam ulazio, razmišljao sam o Bri i prethodnoj noći, za koju sam se nadao da će se pretvoriti u mnoge noći.
U osam sam imao seansu sa Sendi Kvinlan, pa zatim s Entonijem Dimaom, veteranom iz Pustinjske oluje; posle njega s Tanjom Pits, službenicom Pentagona koja uporno razmišlja o samoubistvu i koja je trebalo da me posećuje pet puta nedeljno, možda i sedam puta, ali je mogla da priušti samo po jedan dolazak, pa sam je besplatno primao još jednom svake nedelje.
Kad sam iz spoljnog hodnika ušao u čekaonicu, iznenadio sam se što već vidim Sendi Kvinlan.
Tu je bio i Entoni. Na sebi je imao crnu majicu, a košulju s dugačkim rukavima je držao prebačenu preko krila.
Šta se to ovde događa?
Nekoliko sekundi pre nego što su shvatili da stojim pred njima, Sendi se igrala rukom ispod košulje na Entonijevom krilu.
Igrala se njegovim genitalijama u čekaonici!
“Hej.” Prekinuo sam akciju. “Hej. Hej. Dosta. Šta to radite?”
“O bože.” Sendi je skočila i pokrila oči obema rukama. “Tako mi je žao. Tako me je sramota.
Moram da idem. Moram odmah da idem, doktore Krose.”
“Ne. Ostani tu”, rekao sam joj. “I ti, Entoni. Niko nikud ne ide. Treba da razgovaramo.”
Entoni je imao izraz lica između neutralnog i, kako nemam bolju reč, prekinutog. Ipak me nije pogledao u oči. “Izvini za ovo”, promrsio je u bradicu.
“Sendi, hoćeš li da uđeš u kancelariju?”, kazao sam. “Entoni, s tobom ću se videti kad završim sa Sendi.”
“Da, da. Shvatam.”
Kad smo se Sendi i ja našli u kancelariji, trebalo nam je malo vremena da se povratimo.
“Sendi, ne znam šta da ti kažem”, konačno sam rekao. “Znala si da ću naići i uhvatiti vas, je li tako?”
“Znam. Naravno. Žao mi je, doktore Krose.” Glas joj je drhtao dok je cedila reči. Gotovo sam se sažalio na nju, ali ne baš sasvim.
“Zašto se to dogodilo, šta misliš?”, nastavio sam. “To ne liči na tebe.”
“To uopšte ne liči na mene.” Prevrnula je očima. “Znam kako će vam ovo zvučati, doktore Krose, ali on je... sladak. Rekla sam vam da sam seksualno uskraćena. O bože.” Oči su joj se napunile suzama. “Kakav sam ja kreten. To uvek radim. Tražim pažnju. Eto sve opet iz početka.”
Rešio sam da promenim taktiku i ustao da dovršim drugu čašu kafe koju sam doneo u torbi. “Da te pitam nešto. Šta si ti imala od onoga?”
“Od onoga?”, pitala je.
“Mislim da znam šta je Entoni imao od onog što se događalo.” Opet sam seo. “Šta si ti imala?” Sendi je spustila pogled i skrenula ga. Možda je pitanje za nju bilo preintimno. Bilo je zanimljivo

što je mogla da zadovoljava Entonija u čekaonici, ali se stidela da o tome priča.
“Ne moraš da mi odgovoriš na pitanje, ali ne treba ni da se stidiš”, rekao sam joj.
“Ne, u redu je. Pričaću. Samo ste mi dali temu za razmišljanje. Kad vi kažete, to deluje tako očigledno, ali... izgleda da o tome nisam tako razmišljala.” Malo se uspravila, a čak se i osmehnula. Čudno, pomislio sam. To ne liči mnogo na Sendi koju sam znao.
Više me je brinulo šta će iz toga da izađe s njima dvoma. Imao sam utisak da Sendi i Entoni uopšte nisu jedno za drugo, ali to ne znači da bih mogao da sprečim da se nešto dogodi.
U osam i deset ujutru, dan mi je već loše krenuo. U devet je postao još gori.
Entonija nije bilo u čekaonici. Pobegao je. Zanimalo me je hoću li ga ikad više videti.




Šezdeset drugo poglavlje

Nešto posle devet Sendi Kvinlan i Entoni Dimao su se našli u kafiću u Šestoj ulici. Sastanak je bio unapred dogovoren. Znali su da će ih doktor Kros uhvatiti jer su sve isplanirali.
Dok je čekao Sendi, Entoni je naručio espreso s mlekom i slatku kiflu. Ona je liznula šlag sa svoje kafe pre nego što je progovorila. “Čak mi nije ni ponudio ovo”, rekla je i namrštila se. “A on je popio dve kafe.”
“Ljutio se na tebe što si mu povredila prostor. Pričaj redom. Šta je rekao? Hoću da čujem do najjadnijih pojedinosti.”
Sendi je cmoknula ustima pa olizala usne i počela da priča: “E pa, kao i uvek, doktor Kros se veoma uživeo, možda je čak i saosećao. Sa mnom - ne s tobom, podlače obični. I bio je iskren, mislim da bi se tako moglo reći. Konačno mi je priznao da se strašno zaljubio u mene. A ko i ne bi? Ali evo ti iznenađenja. Hoće tebi da popuši kitu!”
Nasmejali su se, srknuli vruću kafu, pa se opet smejali. Na kraju se Entoni nagnuo prema Sendi. “Nije jedini, je li tako? Hej, misliš li da sluti šta smeramo? O čemu je ovde reč?”
Sendi je zavrtela glavom. “Nema... pojma. Sasvim sam sigurna.” “Jesi li? A sigurna si zato što...
?”
“Mnogo smo dobri. Tako smo sjajni glumci, ti i ja. Naravno, to već znaš. Znam i ja. Osim toga,
scenario je fantastičan.”
Entoni se smešio. “Mnogo smo dobri, jelda? Svakog bismo mogli da prevarimo.” “Da ga nateramo da poveruje sve što želimo. Gledaj ovo.”
Sendi je ustala pa uzjahala Entonija. Počeli su da se umiljavaju, da se ljube jezika zarivenih jedno drugom u usta. Šarali su rukama, a onda je Sendi prislonila karlicu uz njega.
“Iznajmite sobu”, rekla je sredovečna žena ozbiljnog izgleda koja je radila za računarom nedaleko od njih. “Molim vas. Ne moram to da gledam od jutra.”
“Slažem se”, dobacio je još neko. “Ponašajte se kao zreli ljudi, zaboga.” Sendi je šapnula Entoniju: “Vidiš? Misle da smo ljubavnici.”
Zatim je ustala i povukla Entonija. “Ništa se vi ne brinite!”, rekla je glasno. “Za ime boga - pa on mi je brat!”
Smejali su se i kad su izašli ispred kafića.
“Bilo je sjajno, tako zabavno!” Sendi je zakliktala i zaigrala pobedonosno. Onda je mahnula ljudima u kafiću koji su ih i dalje gledali kroz izlog.
“Bilo je strava!”, složio se Entoni. Ipak se uozbiljio. “Dobio sam poruku od Kajla Krega. Kaže da jedva čeka da upozna VUZP-a.”
“E, i ja jedva čekam da upoznam majstora pomora.”
To ih je opet zasmejalo, pa su se još jednom poljubili s jezicima za publiku u kafiću. “Tako smo loši.” Sendi se kikotala.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:45 am



Šezdeset treće poglavlje

Nadali smo se da ćemo te večeri konačno imati nekakvu pauzu jer sam bog zna da nam je bila potrebna. Baš kao što je Kic predvideo, oni iz Poremećene turneje su sa oduševljenem napravili mesta u rasporedu za profajlera i psihologa doktora Aleksa Krosa. A ja nisam mogao predvideti na kakav ću prijem naići kad se tamo pojavim.
Događaj je zakazan u oronulom, jedva funkcionalnom hotelu Best Vestern u jugoistočnoj policijskoj oblasti Baltimora, odmah uz put I-95 i sasvim prigodno preko puta groblja. Parkirali smo se iza hotela, blizu ulaza u konferencijski centar, pa zajedno ušli.
“Brojčana bezbednost”, rekla je Bri, šuplje se nasmejavši.
Recepcija je bila puna bučnih ljudi, mešavine kakva se viđa na karnevalima. Većina deluje prilično obično, možda malo prosto, pomislio sam. Oni drugi, u tamnim odelima i s umetničkim tetovažama, izgledali su kao predstava koju su ostali došli da vide.
Prodavci su na stolovima uza zid nudili sve od šolja za kafu s policijskim slikama, preko autentičnih predmeta s mesta zločina do CD- a grupa kao što su Det ejndžel i Vots for lanč?
Bri, Sampson i ja smo taman stigli do ulaznih vrata kad me je neko lupnuo po ramenu. Spustio sam ruku bliže gloku.
Kad sam se okrenuo, momak iza mene, sav u zulufima i tetovažama, iscerio se i gurnuo laktom svoju devojku. “Vidiš? Rekao sam ti da je on.” Bili su povezani teškim lancem što je visio između crnih kožnih ogrlica koje su oboje nosili.
“ Aleks Kros, je li tako?” Pružio je ruku pa smo se rukovali, a odmah sam osetio kako se Bri i Sampson spremaju da me zavitlavaju. “Na posteru je tvoja slika...”
“Na posteru?”, pitao sam.
“Ali ja sam dvaput pročitao tvoju knjigu, čoveče. Već sam znao kako izgledaš.” “Samo što si sad stariji”, dodala je devojka. “Ali i dalje izgledaš kao na slici.” Čuo sam kako Sampson frkće suzdržavajući smeh.
“Drago mi je što sam te upoznao”, rekao sam. “Što sam upoznao oboje.” Pokušao sam da se okrenem, ali me je onaj uhvatio za ruku.
“Aleksel”, pozvao je nekog na drugom kraju prostorije. “Znaš li ko je ovo?” Onda se opet okrenuo meni. “I on se zove Aleks. Zar to nije ludo?”
“Ludo”, složio sam se.
Taj drugi Aleks, u majici sa slikom Džona Vejna Gejsija pod punom klovnovskom šminkom, prišao je bliže da me pogleda. Tad se već grupica ljudi okupila oko nas, to jest oko mene. To je brzo postajalo sve gluplje. Nimalo nisam uživao u svom novom statusu zvezde.
“Ti si profajler, zar ne? Super. Da te pitam nešto ozbiljno...” “Odosmo mi da se prijavimo”, rekla mi je Bri u uvo. “Ostavljamo te s obožavaocima.”
“Koje je, kao, najgnusnije mesto zločina na kom si radio?”, pitao me je drugi Aleks.
“Ne, čekaj...” Pružio sam ruku da uhvatim Bri za lakat, ali mi se na zglob spustila šaka sa crnim noktima i zadržala me. Pripadala je devojci krhkog izgleda i kao da je bila umočena u svetložut vosak.
“Aleks Kros, jelda? To si ti, jelda? Mogu li da se slikam s tobom? To bi mojoj mami neviđeno

značilo.”




Šezdeset četvrto poglavlje

Konačno sam stigao Bri i Sampsona u zgodnom kutku koji se zvao Glavna balska dvorana broj jedan. Tu je trebalo da govorim večeras oko pola osam. Složili smo se da će moje ime privući najviše pažnje i izazvati najveću frku na internetu, pa pretpostavljam da smo najzad u nečem bili u pravu.
Kic i njegovi ljudi su pomagali u širenju glasa na vebu - da tako kažem, postavljali mamac. Hoće li VUZP zagristi ili neće, to se nije znalo. Mnogo drugih čudovišta i ludaka svakako hoće.
Balska dvorana je bila dugačka i pravougaona, a mogla je harmonika-vratim a da se podeli u tri manje prostorije. U njenom dnu su postavljeni bina i podijum. Nasred poda je bilo nekoliko redova stolica.
Bri i Sampson su stajali blizu bine s onižim, trbušastim čovekom u naizgled normalnom tamnom odelu, ali s naočarima s crvenim ramoma, zbog kojih me je podsetio na Eltona Džona. Imao je dugačku tanku pletenicu što mu je visila s inače kratke prosede kose i majicu s natpisom Poremećen, navučenu preko košulje s dugačkim rukavima. Potpuno čudovišno, pomislio sam.
Bri se opako nasmešila kad je rekla: “Alekse, ovo je Voli Valevski. Upravo nam iznosi sadržaj večerašnjeg događaja. Samo da čuješ.”
“Zaista je izvanredno što sam te upoznao”, rekao je Voli Valevski, a pogled nije digao više od mog ramena. “Nego, imamo tvoje slajdove - štriklirano. Biće tu i daljinski - štriklirano. I laserski pokazivač na podijumu - štriklirano. Možda voda? Još nešto? Šta god treba, odmah ću se postarati. Radim na slučaju.”
“Koliki je kapacitet prostorije?”, pitala je Bri.
“Dvesta osamdeset je ograničenje po zakonu, a bićemo apsolutno rasprodati.” “Apsolutno”, ponovio je Sampson, tako da samo ja čujem.
Pričekali smo da se Voli Valevski udalji sa svojom pletenicom, pa da porazgovaramo o vlastitim rekvizitima. Štriklirano.
“Gde su sad naši ljudi?”, pitao sam Bri. Oni iz Poremećene turneje nisu znali da će naš tajni tim raditi na događaju. Baltimorska policija nam je ustupila četiri detektiva, koji će proći kao učesnici konferencije. Među hotelsko osoblje smo ubacili dvojicu naših iz Vašingtona.
Bri je pogledala u program. “Trenutno su momci iz Baltimora na seminaru iz uzimanja otisaka prstiju ili na, da vidim, 'seansi bekstava serijskih ubica', šta god to bilo. Kasnije će biti ovde... i ovde.”
Pokazala je na dve strane prostora za publiku. “Vins i Česni će se muvati. Sampsone, mislim da bi ti i ja trebalo da ostanemo zajedno. U redu?”
“Dobro zvuči. Ionako ne želim ovde da budem sam.”
Ostatak baltimorske policije bio je u pripravnosti, s najmanje jednim dodatnim patrolnim kolima stalno u okolini hotela. Hotelsko obezbeđenje je dobilo uputstva, neće raditi ništa neuobičajeno i, uz malo sreće, neće nam smetati ako dođe do kritične situacije.
Ovo je trebalo da bude tiha operacija, svakako malo beznadežna, možda tek prikupljanje podataka. Međutim, ako se ubica pojavi, bićemo spremni da ga uhvatimo. Događalo se i neobičnije. Dovraga, neobičnije se događalo i meni.

Osim toga, već smo znali da nas VUZP nadzire.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:45 am


Šezdeset peto poglavlje

“Ovo je moja publika”, počeo sam i lako zasmejao očaranu gomilu čudaka u dvorani. Pričao sam o poznatim ubistvima VUZP-a, ali im preneo samo ono što je već rečeno za štampu. Zatim sam malo izgladio štetu nanetu teorijama o imitatoru i prikazao nekoliko slika s mesta zločina, koje su se, izgleda, dopale publici. Pružio sam im i ono što su ljudi iz Poremećene turneje u programu reklamirali kao “pogled insajdera” na profil našeg sumnjivog lica. To sam već mogao da radim i u snu, a verovatno i jesam. Ako i ne postignem ništa više, pojedinosti iz mog izlaganja će osvanuti na internetu i možda doći do nekog ko zna nešto o ubici.
“To je gotovo psihotičan čovek s duboko usađenom potrebom za dokazivanjem navodne veličine”, rekao sam prepunoj dvorani.
“Izražavanje te potrebe zasenjuje sve ostalo na svetu do krajnosti, do stupnja sociopatije. Kad ustane ujutro, ako uopšte i spava, nema slobodan izbor, već jedino da traga za novom publikom, da snuje i neprekidno smišlja novo ubistvo, a taj njegov obred može da podivlja.”
Nagnuo sam se napred, pa pogledao što sam više lica mogao u publici. Zaprepastilo me je kako su bili opčinjeni i pažljivi.
“Taj manijak, doduše, još ne shvata jedno - mislim da sebi ne dozvoljava da to prizna - a to je da nikad neće dostići ono što traži. Upravo to će ga preteći. Ako ga mi prethodno ne sredimo, sam će sebe srediti. Kreće se prema samouništenju, prema olakšanju hvatanja, a ne može da se zaustavi.”
Sve što sam kazao u suštini je tačno - samo sam malo izvrnuo. Ukoliko je ubica u publici, hteo sam da mu bude što neprijatnije. Zapravo, hteo sam da ga nateram da se oznoji kao svinja na ražnju.
U gomili sam uočio nekolicinu koji su fizički ličili na VUZP-a, prema onome što sam znao: visok, snažno građen muškarac. No nijedan od njih mi nije pružio razlog da dam znak Bri i Sampsonu. Zabrinuo sam se da naš plančić nije uspeo, mada me to nije iznenadilo. Gotovo da više nisam ni imao šta da kažem na podijumu - a niko nije pokušao da mi preotme publiku, da me nadmaši na “kongresu o zločinu”.
Gledaš li me, skote obični? Verovatno me ne gledaš. Suviše si pametan, je li tako? Mnogo si pametniji od nas.




Šezdeset šesto poglavlje

Posle izlaganja, kratkotrajnog odgovaranja na pitanja i neočekivano toplog pljeska, Voli Valevski me je namestio za klimav sto na rasklapanje kod recepcije. Štriklirano.
Ko god je hteo, mogao je da me nađe tamo, da dobije potpisanu knjigu i tako to. Prvih dvadeset minuta sam se rukovao, ljubazno ćaskao i potpisivao sve živo, od knjiga do ženskih dlanova. Skoro su svi bili prijatni. 1 učtivi. Kako mi se činilo, u toj gomili nije bilo ubice.
Jedino sam odbio da potpišem majicu na kojoj je spreda pisalo VUZP, a na leđima Nastavite da živite, seratori.
“Kako je tu?”, konačno sam začuo u slušalici.
Pogledao sam red u kom je Bri stajala uz desetine poklonika što su strpljivo i dalje čekali i pričali među sobom. “Zasad mirno”, rekao sam. “Začudo, ovo je sasvim fin svet. Nažalost.”
Bri se okrenula od reda i tiho rekla: “To ne valja. No dobro... Sampsone, idem na brzinu da napravim još jedan krug po gomili. Javiću se opet kad budem kod ulaznih vrata. Nadam se da ovde ipak ima nekog ko i nije tako fin.”
Čuo sam Džona kako odgovara: “Dobro zvuči. Alekse, vraćaš se kući s nama? Ili se nadaš da će ti se posrećiti s nekim od obožavalaca?” Samo sam se osmehnuo sledećem u redu.
“Uskoro se vraćam”, rekla je Bri i izgubila se među svetom. “Budi dobar.” “Daću sve od sebe.” Nekoliko minuta kasnije, dok sam još potpisivao knjige, osetio sam da mi neko stoji iza leđa.
Kad sam pak digao pogled, nikog nije bilo. Bio sam ubeđen da je neko tamo stajao. “Ostavila ti je poruku.”
Žena s druge strane stola pokazala mi je na presavijen papir koji mi je stajao pored lakta. Odvio sam ga i video da je odštampan s veb- stranice.
Crna pozadina, krupna bela slova. Pročitao sam poruku.
Razmisli malo, pametnjakoviću. Nisam psihotičan! I nisam glup! Videćemo se u Vašingtonu, gde se sve događa. U stvari, propuštaš predstavu.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:46 am


Šezdeset sedmo poglavlje

Kakvu predstavu propuštam, zapitao sam se. Skočio sam od stola već ubrzanog pulsa. “Ko je ostavio ovo?”, pitao sam ljude u redu. “Je li neko video ko je ostavio ovaj papir?” Žena čiju sam knjigu upravo potpisivao pokazala je u gomilu. “Otišla je tamo, šerife!” “Kako je izgledala? Sigurni ste da je žena?”
“Hm... ravna tamna kosa. Crna košulja. Farmerke. Mislim. Kao i svi ovde. Izgledala je kao žena.” “Imala je naočare!”, dobacio je neko. “Nosila je plavi ranac!” “Alekse” - začuo sam opet Bri -
“šta se tamo događa? Je li se nešto dogodilo? Šta se, dođavola, događa?”
“Bri, tražimo ženu. Svakako je žensko. Crna košulja, farmerke, naočare, plavi ranac. Treba ti i Sampson da pokrijete izlaze. Javite baltimorskoj policiji šta se dešava. Ostavila mi je poruku od VUZP-a.”
“Krećemo!”
Kroz publiku je prostrujalo uzbuđenje kad sam počeo da se probijam kroz sve gušću gomilu. Nisu svi hteli da me puste. Nekoliko njih mi se isprečilo želeći da sazna šta se događa, kuda sam krenuo, postavljajući pitanja na koja tad nisam imao vremena da odgovorim.
Otarasio sam ih se najbolje što sam umeo. “Više nije igra! je li iko video da je ovuda prošla žena u crnoj košulji s naočarima?”
Klinac koji je vonjao na marihuanu se zakikotao. “Čoveče, takvih je pola ovde.”
Gomila se opet zanjihala, a meni se učinilo da je vidim - na drugom kraju predvorja. Pomerio sam onog klinca i još nekoliko ljudi s puta. “Pustite me da prođem!”
“Bri!” Sad sam trčao. “Vidim je. Visoka je. Belkinja. Nosi plavi ranac.” “Žensko?”
“Mislim da jeste. Možda je prerušen muškarac.”
Kad sam stigao do ugla, sumnjivo lice je bilo već na pola dugačkog hodnika i trčalo prema izlazu na njegovom kraju.
“Policija! Stoj! Stoj u mestu!”, povikao sam, a ona je projurila kroz vrata, koja su se jako zaljuljala, pa se rasprsla u neprozirnu mrežu stakla.
“Istočni parking!”, viknuo sam Bri i Sampsonu. “Napolju je! Trči! Žensko je!”




Šezdeset osmo poglavlje

Uz to i snažno žensko! Potpuno je smrskala vrata pri izlasku. Kakva je to žena? Gnevna? Luda?
VUZP-ova saučesnica ili još jedan imitator?
Oko mene se razletela srča kad sam izašao na vrata. Gde li je sad ona? Nisam je video napolju.
Niko nije trčao.
Nekoliko uličnih svetiljki pravilo je mnogo senki po uskom parkingu. Niz automobila preko puta nije pokazivao znake života.
Levo od mene, pločnik se naglo završavao i nastavljao pustim travnjakom.
Tad sam čuo da se pali motor sportskog automobila. Brundanje je dolazilo odnekud zdesna.
Zagledao sam se u polumrak.
Farovi su trepnuli, pa su se kao dva blistava oka ustremili prema meni. Brzo!
Držao sam glok u ruci i proračunao da imam vremena barem za jedan pucanj. Sisnuo sam okidač. Metak je probio vetrobran uz jedno pok. Vozilo u punoj brzini i dalje se primicalo. Pravo ka meni! Bacio sam se na zid hotela, pa se skotrljao po asfaltu. Vraški zveknuo rame i bradu.
Ispalio sam još jedan hitac. Stop-svetlo se smrvilo. Bio je to mali kupe, sad sam video. Plava mijata. Jedan moj sused ima takav, pa sam prepoznao veličinu i oblik.
Automobil je i dalje jurio, skočio na ivičnjak, pa odskočio pravo na ulicu.
Zatim je naglo stao! Gume nekog taksija su zaškripale po asfaltu. Umalo nije udario u kupe. Za dlaku od potpunog uništenja. I od hvatanja!
Kad sam ustao i potrčao, plavi sportski automobil je opet krenuo. Izvadio sam značku i širom otvorio vozačka vrata taksija. “Policija!
Treba mi tvoje vozilo.”
Taksista je video samo pištolj, ali pretpostavljam da mu je to bilo dovoljno. Odmah je izašao dignutih ruku. “Uzmi ga!”
Taksi je imao šestocilindarski motor. Dobro je, verovatno će mi svi cilindri biti potrebni.
Isključio sam radio i klima - uređaj da ne bi trošili snagu.
“Alekse? Gde si?” Brijin glas čuo se tiho zbog naprezanja motora taksija.
“U poteri, nadam se. Ka zapadu, Ulicom O'Donel”, viknuo sam. “Jurim tamnoplavu mijatu. Merilendske tablice. Razbijeno stop-svetlo. Upravo gledam u njega. Žena vozač - mada je tolika da bi mogao biti i muškarac. Tako je i jaka.”
“Možda je muškarac u ženskoj odeći. On voli da menja uloge.” “Da, voli. Ali mislim da je ovo zaista žensko. Moramo je uhvatiti!”
Kupe je projurio pored rampe za put I-95 i pravo kroz raskrsnicu. Išao je najmanje sto deset na sat - i još je ubrzavao.
“Bri, ako me čuješ, idemo ka zapadu Ulicom O'Donel. Čuješ li?” “U redu, Alekse. Čujem te.
Krenuli smo. Šta ti još treba?” “Sranje!, zaurlao sara. “Sranje!” “Šta je?”, ciknula je i Bri.
Zaneo sara se da izbegnem žuti folksvagen bubu kad je pokušao da skrene levo. Kreten. “Treba mi sirena. Ili pojačanje”, razjasnio sam.
“Medalja 5C742, gde se nalaziš?”, iznenada mi je zakrčao dispečar taksija. Kao da se čuo iz druge države. “Hajde. Čuješ li me?”

“Alekse, šta se sad događa?”, pitala je Bri. “Je li sve u redu? Alekse?
Kupe jedva da je usporio kad se odbio od poštanskog kamioneta pravo u vozila iz suprotnog smera. Ona su se zanosila u stranu dok se kupe zarivao među njih. Nagario sam i uleteo za njim.
“Merilend 45IJZW”, kazao sam Bri. “Sa mnom je u redu. Bar zasad. Još jurim.”
Nagazio sam papučicu za gas - i uspeo da lupnem u mijatin zadnji branik. Sportski automobil je poskočio, ali je opet poleteo.
“Bri? Jesi li čula broj tablice? Bri? Bri, gde si?”
Nije odgovarala. Možda sam izašao iz dometa. U ušima su mi bili još jedino otkucaji pulsa i urlanje motora.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:46 am



Šezdeset deveto poglavlje

Znao sam da bi mi kupe umakao na dužem pravom putu, ali žena za njegovim volanom tu prednost nije imala. U stvari, mogao sam se zakleti da me je puštala da joj priđem. Događa li se to zaista? Je li to zamka? Da nije to zapravo plan? Da me izdvoji, pa ugrabi? Jesam li meta? Kajl Kreg bi smislio tako nešto. Je li Kajl tu? Je li umešan?
Tad sam video šta se stvarno događa. Bez upozorenja i bez svetala kočenja, kupe je jurnuo levo u usku uličicu, zaljuljao se dvaput, pa nastavio da se kreče kao motocikl.
Ja sam nastavio pravo. Nije bilo šanse da skrenem. Ubrzo sam naišao na novo skretanje, pa sam pošao njim nadajući se da će se ulice negde napred ukrstiti.
S obe moje strane dizale su se visoke stambene zgrade, pa nisam video sledeći blok. Preda mnom se ulica ukrštala s drugom glavnom arterijom. Ulica Boston, pomislio sam. Znao sam da je posle nje luka. To je svakako smanjivalo broj mogućnosti. I donekle mi olakšavalo. Ponadao sam se.
Mogu da je stignem - da je spustim na zemlju. To bi bio najveći preokret u istrazi.
Dok sam prilazio raskrsnici, kupe je prozujao, pa sam naslepo ubrzao i skrenuo. Ovo bi moglo biti to. Ovako ili onako.
Sad smo bili u dve trake istog smera. Mijata je stručno krivudala oko ostalih automobila, obilazila ih i sleva i zdesna, ali nije mogla da mi umakne. Još sam se dobro držao. A glok sam opet izvadio.
Kad je žena za volanom opet probala da me iznenadi skretanjem udesno, bio sam spreman.
Spoljni točkovi taksija jedva su dodirivali asfalt, ali ipak sam uspeo bezbedno da skrenem.
Preda mnom se pojavio blok privatnih kuća. Video sam i pešake.
Steglo mi se u grudima. Veče je lepo - biće i dece napolju. Kupe nije usporio. Jurcao je pravo napred, a ja sam mogao samo da ga pratim što bliže. Ako nisi prvi, poslednji si, što rekao Riki Bobi u Noćima Taladige.
Kad je žena ponovo pokušala da skrene, ispostavilo se da je ulica preuska za tu brzinu. Mijata je naglo prikočila - a ja sam joj brzo prišao.
Zabio sam joj se opet u zadnji branik, mada ne baš namerno ovog puta. Znao sam da sam sad prilično gadno sredio taksi.
Kupe se iskoprcao za ugao i popeo na pločnik, pa na nečiji travnjak. Iz mraka sam čuo ženski vrisak. Dvoje su se bacili u stranu.
Pažnja mi se suzila, ali i izoštrila. Video sam napred Best Vestern. Šta je sad to? Između ostalog, provozala me je ogromnim krugom oko Baltimora i pristaništa.
Tek kad sam pred nama ugledao auto-put, shvatio sam. Smislila je kako da mi utekne. A ja nisam mogao to da joj dozvolim!




Sedamdeseto poglavlje

Ponovo sam začuo Brijin glas u slušalici: “Obezbedite sve izlaze. Ponavljam. Obezbedite sve izlaze!” Očigledno je vladala situacijom. Da sam bar i ja to mogao. “Alekse? Alekse? Čuješ li me? Alekse?” “Bri! Tu sam!”
“Šta se događa? Pričaj. Gde - tu? Jesi li dobro?”
Kupe je skrenuo tačno tamo gde sam i mislio da će skrenuti, pa pošao paralelnim putem prema putu 1-95. Sad smo bili samo jedan blok udaljeni od hotela, polazne tačke. Čitava ova vožnja je bila još jedna igra, zar ne? Je li tako?
“Ko je, da je, ide prema auto-putu! Mijata ide prema putu I-95! Još mogu da je stignem.” “Gde, Alekse? Na kom izlazu?” “Odmah uz glupi hotel!”
Stegao sam volan, spreman da pođem strminom, ali tad je kupe projurio pored nje! Sekund kasnije, projurio sam i ja. Šta sad?
Gotovo istog časa upalila su se svetla kočnica na mijati, čuo sam kako se zanosi i video kako skoro u mestu okreće.
Iako sam nagazio na kočnicu, mijata je sve više ubrzavala ka meni. Zanela se i promašila me, a onda, i pre nego što sam uspeo da se okrenem, popela se uz strminu i još ubrzala. Zatim je nestala u oblaku prašine.
“Ka severu na devedesetpetici!”, dreknuo sam. “Još sam joj na tragu. Zasad.”
Ubrzao sam do auto-puta, pa nagario do daske, blizu sto šezdeset, još nekoliko izlaza. Onda sam sklonio nogu s gasa i udario pesnicom u suvozačko sedište.
Vratio sam se na sledećem izlazu.
Pred hotelom su me čekali Bri i Sampson, kao i šest baltimorskih patrolnih kola s upaljenim rotacionim svetlima. Većina publike je takođe bila tu, ushićena svakim sekundom onog meteža i ludila.
Motociklista sede brade, težak sto pedeset kilograma, dojurio je do mene na parkingu. “Hej, čoveče, šta se to tamo dogodilo?”
“Sklanjaj se”, rekao sam ne stajući. Motociklista me je opet isekao. Na sebi je imao oko sto godina staru majicu s natpisom Grejtful ded.
“Samo mi reci...”
Uneo sam mu se u lice i hteo nekog da zveknem. Možda bih to i uradio da me Sampson nije uhvatio otpozadi. “Hej-hej-hej!”, vikao je - na mene.
Tad nam je Bri pritrčala. “Zaboga, jesi li dobro?”, pitala je. “Alekse?” “Dobro sam”, kazao sam trudeći se da usporim disanje. “Slušajte, moguće je da sam jurio VUZP-a. Još jedna od njegovih...”
“Nije to on”, presekla me je Bri vrteći glavom. “I moramo odmah da krenemo.”
“Šta pričaš?”, pitao sara dok me je gurala dalje od gomile i njihovih sablasnih pitanja.
“Samo što me je pozvao Dejvis. Neko je ubijen u Nacionalnom muzeju vazduhoplovstva i svemirskih istraživanja u Vašingtonu. Izboden nasmrt pred gomilom ljudi. Izradio nas je, Alekse. Ovog puta nas je namagarčio. Sve je ovo isplanirao.”

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:46 am



Treći deo
PUBLIKA SLUŠA


Sedamdeset prvo poglavlje

Mnogo puta sam s decom išao u Nacionalni muzej vazduhoplovstva i svemirskih istraživanja, ali nikad ništa slično nisam video. Kad smo naišli, zgrada je spolja izgledala mračno i zloslutno, osim zastakljenog atrij uma s ekspres --restoranom. Međutim, pošto smo ušli, videli smo desetine zabezeknutih ljudi kako sede za stolovima i čekaju da ih puste kućama. Očevici, znao sam. Svi redom su videli večerašnji užasavajući događaj. Što je još gore, bar polovina njih bili su deca, neka čak i samo dve-tri godine stara.
Sve veća gomila novinskih izveštača i foto-reportera obuzdana je na Sedmoj ulici, blizu Hiršhornovog muzeja. Tako nam je bar bilo lakše da izbegnemo lešinare.
Sampson, Bri i ja stigli smo pravo s Avenije nezavisnosti. Gil Kuk, jedan od naših detektiva- zamenika, sačekao nas je na ulazu u ekspres- restoran. Pritrčao je Bri mašući rukom nad glavom.
“Detektivko Stoun, direktor muzeja bi voleo da razgovara s vama pre...”
“Posle”, odvratila je Bri i produžila. Sad je radila, a s tim niko nije smeo da se igra. Voleo sam kako radi, kako vlada mestom zločina.
Gil Kuk je pošao za njom kao kažnjeno štene što traži mrvice sa stola. “Rekao je da vam kažem kako je krenuo da se obrati novinarima.”
Bri je stala i okrenula se prema detektivu. “O zaboga, Gile. Gde je?”
Kuk je pokazao nadesno, pa uhvatio korak sa mnom i Sampsonom. Prošli smo pored zamračene izložbe letelica, s avionima u prirodnoj veličini okačenim o tavanicu kao igračke. Vrlo filmski - baš kako voli naš užagreli ubica. Sve više me je njegov način rada podsećao na Kajla Krega. Glumatanje, zloba. Da nije proučavao Kajlove zločine?
“Žrtva se zvala Abi Kurleve. Stara trideset dve godine. Belkinja, turistkinja iz Francuske. Najgore u svemu je što je bila u petom ili šestom mesecu trudnoće”, ispričao je Kuk Sampsonu i meni.
Ubistvo se dogodilo u sali Lokid Martin s imaks tehnologijom, u kojoj su se preko dana prikazivali filmovi o muzeju, ali ponekad uveče i holivudski hitovi. Sve se odigralo tačno usred mog izlaganja u Baltimoru. A onda sam primio poruku: Razmisli malo, pametnjakoviću. Nisam psihotičan!... Videćemo se u Vašingtonu, gde se sve događa...
Sad se već izuzetno potrudio ne bi li nam se narugao - zagrizao je duboko. Kao da je novim delom prevazilazio staro. Ko je ona žena iz Baltimora? Što se ponaša kao vozač trkačkih kola, što me je namamila u jalovu trku i odmaglila putem I-95?
Trudna žrtva, posetilac iz druge zemlje - i to “civilizovanije” zemlje - privući će sasvim drugačiju pažnju medija, a to i nije sve. Ubici je pošlo za rukom još jedno veoma javno pogubljenje u nacionalnoj instituciji. U svetu posle jedanaestog septembra to znači novi nivo uzbuđenja u svemu - u novinskim izveštajima, paranoji javnosti, pritisku na policiju da zauzda to, da ga okonča pre nego što još neko nastrada. Niko neće mariti što je to gotovo nemoguć zadatak. Koliko je godina trebalo da se uhvati ubica iz Grin Rivera - a jesu li ikad uhvatili Zodijaka?
Kuda bi VUZP mogao da krene odavde, nisam hteo ni da zamišljam. Sada sam morao da vidim telo.

Zapravo, dva tela. Majku i dete.




Sedamdeset drugo poglavlje

“Crko dabogda!”, prosiktao je Sampson, jedva se uzdržavajući da ne govori glasno. “Taj smrad!
Bedni serator!”
U odnosu na ostala mesta zločina, ovo je bilo posebno odvratno i mučno. Tu dolaze porodice da se zabave. Bioskopska sala je imala visoke zidove, na kojima nije bilo ničeg sem usmerenih snopova svetlosti. Redovi sedišta visokih naslona postavljeni su pod velikim nagibom u kupolu preko gledališta, poput savremene verzije starih amfiteatara gde su se održavala predavanja iz medicine - tako da se pogled pruža naniže, sve do leša.
Žrtva je očigledno ubijena uz podnožje filmskog platna visokog pet spratova. To mi je bilo čudno, ali tako nam je unapred objasnio Gil Kuk i dosad to niko nije osporavao. Verovatno ne bi trebalo ni ja, bar zasad.
Telo sirote žene je sad bilo okrenuto licem naviše. Šake su joj bile vezane na leđima, a čak i iz daljine primetio sam srebrnu traku zalepljenu preko usta. Isto kao u Rivervoku. Video sam joj i burmu na ruci.
Kad sam prišao, spazio sam da je traka preko usana imala tamne mrlje, na mestima gde krv nije mogla da se probije.
Verovatno od unutrašnjih povreda. Bela haljina gospođe Kurleve promenila je boju i izgledala kao da je pokrivena rđom. Očigledno je bila ubodena... više puta.
Pored unakaženog tela stajala je prevelika platnena vreća. Na jednom kraju su joj bile utisnute metalne nitne. Vezivala se debelim kanapom.
Još jedan poklon od VUZP-a? Još jedan trag koji nas nikud neće odvesti?
Još mrlja krvi i nekoliko rupa ukazalo mi je na ono što sam već osećao - da je žrtva bila ubadana unutar vreće. Svirepi ubica je ostavio Abi Kurleve u vreći, bilo mrtvu bilo na samrti. Tehničari hitne pomoći su je izvadili odande nadajući se da će je povratiti, ali je bilo već kasno.
Kad sam podigao praznu vreću da pogledam proizvođača, našao sam oznake poštanskog servisa i dugačak niz brojeva od izbledelih crnih cifara nalepljenih sa strane.
Je li ovo najnovija posetnica? Mora biti. Ali šta je trebalo da predstavlja? Šta nam je VUZP ovog puta poručivao? I je li ovo ubistvo izvršio on ili možda imitator?
Zahvaljujući iskazima očevidaca, već smo znali za plavu uniformu i kapu ubice. Možda je ovo njegova verzija interne šale - poštar nas ne poštuje, pa nam je ostavio praznu vreću.
Otišao sam na drugu stranu, blizu vrata na koja je ubica ušao. Odatle sam pokušao da zamislim sled događaja kako ih je opisao detektiv Kuk. Ubica je morao da zaskoči nesvesnu gospođu Kurleve - i da ona bude dovoljno nesvesna da joj veže ruke i zalepi traku preko usta - pa da joj nabaci platnenu vreću na glavu. Nešto skorele krvi u njenoj kosi ukazivalo je na tup udarac, ali verovatno nedovoljno jak da je onesvesti. U svakom slučaju, više bi mu odgovaralo da bude pri svesti. Bilo bi to efektnije za njegov cilj, za dramu.
U stvari, očevici su primetili da se vreća mrda kad ju je dovukao u salu.
Opet sam prišao telu i pogledao po praznom gledalištu. Ta publika mu je bila bliža nego ijedna dotad, pa je morao da radi brzo. Nije imao vremena za govorancije ni za uobičajene odvratne egzibicije. Te večeri nije mogao da izvede do kraja nastup zvezde. Čime ga je tako privuklo baš ovo

mesto, ova publika, ova Francuskinja?
Efekat mora da je bio uglavnom vizuelan. Povikao je: “Specijalna pošiljka!”, pa se dao na posao
- šest gadnih zamaha oštricom tako velikom da se lepo videla i iz poslednjeg reda.
Pogledao sam gospođu Kurleve, pa ponovo praznu vreću pored nje.
Odjednom mi je na pamet pao pristup iz drugog ugla. Šta je još moglo biti u poštanskoj vreći?
Ima li još nečeg u njoj?
Otvorio sam je zazirući od onoga što bih mogao da nađem. Rukom sam dotakao parče ravne plastike. Nešto je zaista ovde. Šta?
Izvukao sam plastiku. Šta je sad ovo? Bila je to legitimacija poštanskog službenika. Preko originalne zalepljena je druga slika. I ime je promenjeno. Pisalo je Stenli Čejsen.
Slika je odgovarala opisu koji smo zasad imali: postariji belac, verovatno sedamdesetogodišnjak, seda kosa, loptast nos, naočare s rožnatim ramom. Krupan i visok.
“Ko je Stenli Čejsen?”, pitao je Sampson.
“Verovatno nije niko”, rekao sam. Tad mi je sinulo. Znao sam šta radi - razmišljao sam kao on i nije mi se dopao osećaj pritom. “To je plod mašte ovog bolesnog skota. On stvara likove, pa ih onda igra, jednog po jednog. A svi likovi u njegovoj glavi su ubice.”
I... šta? Hoće da ih sve pohvatamo?



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:47 am



Sedamdeset treće poglavlje

Sve do pet ujutro nisam uspeo da odem iz Nacionalnog muzeja vazduhoplovstva i svemirskih istraživanja, a ni tada nismo završili radni dan. Bri i ja smo poslali Sampson a ženi i detešcetu, pa se opet odvezli do Baltimora - gde nam je ostalo da dovršimo zbrkanu papirologiju i, ako je moguće, da nađemo smisao u toj situaciji.
Dok smo se vozili, pričali smo o VUZP-ovoj saučesnici iz Best Vesterna - onoj za volanom plavog sportskog automobila. Da li ju je unajmio samo za to veče? Učestvuje li ona sve vreme u tom ubilačkom ludovanju? Još nismo znali, ali je taj scenario vodio do mnogo nagađanja u vožnji po putu I-95, od kojih su neka bila povezana s Kajlom Kregom i njegovim bekstvom iz zatvora u Florensu.
Kad smo konačno stigli u Best Vestern, Bri i ja smo se nakratko zagrlili, ali to je bilo sve - zagrljaj i poljubac. Trebalo je da uđemo u hotel. Bilo je prerano da zovem moje, pa sam to ostavio za kasnije - ispostavilo se tek pred podne. Kad sam se konačno javio, začuo sam automatsku sekretaricu. Rešio sam da ostavim veselu poruku, sasvim suprotno od onoga kako sam se osećao. “Ćao, pilići, tata je. Slušajte, imam još posla, ali doći ću kući posle podne. Obećavam. Čini mi se da će večeras biti pravo vreme za bioskop. To jest, ako uspem da ubedim nekog od vas da krene sa mnom.” I ako
ostanem budan.
Bri je odvojila umorne oči od nekih papira i osmehnula mi se. “Mora da si i sam prilično iscrpljen. Zaista si dobar tata, Alekse.”
“Trudim se. Svakako sam tata kog grize savest.”
“Ne, dobar si tata”, ponovila je. “Veruj mi. Ja sam imala lošeg.”
Kako se ispostavilo, bilo je prošlo tri sata kad sam se konačno dovukao kući. Spremao sam se da se istuširam, nešto da gricnem, pa opet da se spremim. Možda sat dremke.
Dok sam izlazio iz kola, video sam Dženino smrknuto lice. Stajala je na tremu i gledala me kako prilazim stazom. Crte lica su joj bile mirne i nije se ni makla ni progovorila kad su nam se pogledi sreli.
“Šta se dešava?”, pitao sam dok sam se vukao uz stepenice. “Nešto se dogodilo.” “Da, tata, dogodilo se. Dejmon je pobegao.”
Nevoljno sam zabacio glavu. Šta? Možda sam premoren pa nisam dobro čuo Dženi. “Pobegao? Šta to pričaš? Gde je?”
“Otišao je od kuće pre pet sati i još se nije vratio. Nikom nije rekao kuda ide. Ništa. Nana je poludela.”
To mi nije išlo u glavu. Nije ličilo na Dejmona. Tako nešto obično ne bi uradio. “Pet sati? Dženi, šta se događa? Šta sam propustio?”
Ozbiljno me je gledala. “Danas je ovde bio košarkaški trener iz Kušinga - da razgovara s tobom.
Propustio si sastanak. Trener internata iz Masačusetsa?” “Znam šta je Kušing, Dženel”, rekao sam.
Upravo tad je Nana izašla na trem. Mali Ali je išao za njom. “Razgovarala sam s njegovim drugovima i roditeljima koje sam uspela da nađem. Niko ga nije video”, rekla je Nana.
Izvadio sam telefon. “Pozvaću Sampsona. Možemo...”

Nana me je presekla. “Već sam razgovarala s Džonom. Traži ga po kraju.”
Baš mi je tad u ruci zazujao telefon. Nisam shvatio da mi je već satima bilo isključeno zvono. Na ekranu se pojavilo Sampsonovo ime.
“Džone?”, izgovorio sam. “Alekse, našao sam Dejmona.”




Sedamdeset četvrto poglavlje

“Gde je? Gde si ti?”, ispitivao sam dok mi je u glavi rasla paranoja. Kajl Kreg je pretio mojoj porodici. VUZP je rekao da nas i on posmatra.
“Tu smo kod osnovne škole. Dej je lunjao po gradu, pa došao ovamo da ubacuje u koš. Popričali smo. Spreman je da se vrati kući. Stižemo za nekoliko minuta.”
“Ne. Doći ću ja tu”, rekao sam. Nisam bio siguran zbog čega. Samo sam osećao da tako treba.
Hteo sam da odem do Dejmona, a ne da on dođe meni.
“Mogu li i ja da pođem, tatice?” Ali me je gledao ispruženih ručica, radoznalih smeđih očiju uvek spremnih za sledeću pustolovinicu u životu.
“Ne ovog puta, mališa. Brzo ću se vratiti.” “To uvek kažeš.” “Kažem. I uvek se vratim.” Kad-tad.
Odvezao sam se do škole u koju su išli Dejmon i Dženi, u koju će Ali poći dok se okrenem.
Dej i Sampson su igrali jedan na jedan treskajući po školskom ispucalom betonskom terenu. Dejmon je još bio u svetlim pantalonama i lepoj plavoj svečanoj košulji koju je verovatno obukao za sastanak s trenerom. Iz zadnjeg džepa pantalona virila mu je crveno-crna kravata. Dok sam prilazio terenu, lako je dobio poen.
Proturio sam prste kroz žičanu ogradu. “Prilično dobar potez”, rekao sam. “Naravno, trebalo je samo da pređeš matorca da bi dao koš.”
Dejmon je igrao opušteno - hladno čak - i nije ni pogledao u mene.
Sampson se savio i naslonio šake na kolena dok mu je znoj kapao s lica, i to ne samo zato što je bilo dvadeset šest stepeni. Dejmon je bio dobar i postajao sve bolji. Veći, bolji i mnogo brži nego ranije. Shvatio sam da ga dugo nisam video kako igra.
“Ja sam sledeći”, doviknuo sam Sampsonu.
On je podigao kažiprst, što je jasno značilo: gotov sam.
“U redu je. Igra je gotova”, kazao je Dejmon. Izašao je na kapiju blizu mojih kola, pa sam ga uhvatio za ruku. Hteo sam da me pogleda, što je on i učinio. Streljao me je pogledom. Oštro i duboko.
“Dejmone, žao mi je zbog ovoga danas. Nisam ništa mogao.” “Ako nemate ništa protiv, ja palim”, kazao je Sampson.
Lupnuo je Dejmona po leđima u prolazu. Veliki Čovek je znao kad da uskoči i kad da se skloni. “Hajde da sednemo.” Pokazao sam na kameno školsko stepenište. Dejmon je nevoljno seo pored
mene. Video sam da je besan, ali možda je bio i zbunjen. Skoro se nikad nismo ovako ljutili, nismo dozvoljavali da dođe dotle. Dejmon je bio dobro dete - sjajno dete, zapravo - i uglavnom sam se ponosio njime.
“Hoćeš ti da počneš?”, pitao sam. “Dobro. Gde si, dođavola, bio?”
“Aha”, odgovorio sam. Izbio sam mu loptu iz ruke i spustio je uz stepenik. “Tako sa mnom nećeš razgovarati, bez obzira na sve, Deje. Razgovaraćemo, ali s uvažavanjem.”
Namestio sam strogo lice; Dej nikad neće saznati kako me je zabolelo ono što je rekao. Verovatno je hteo da mi vrati. Razumeo sam to. Sranje.
“Izvini”, promrsio je pa nije zvučalo sasvim iskreno.
“Dejmone, doslovno sam bio na sto mesta zbog ovog slučaja. Noćas i pre podne. Uopšte nisam

spavao - a tamo je još neko stradao. Ti ne treba da brineš o tome, ali to se dogodilo. Ljudi stradaju po Vašingtonu, a moj posao je da to sprečim. Žao mi je, ali valjda je to naš zajednički problem i njime treba da se bavimo.”
“Ovo mi je bilo važno. Baš kao što je tvoj posao tebi važan.”
“Znam. I učiniću sve što treba da ti to nadoknadim. Ako treba da se vozimo do Kušinga na sastanak, to ćemo uraditi. Važi?”
Toliko toga sam želeo da mu prenesem, počev od činjenice da mi ništa nije važnije od njegove sreće, uprkos tome što njemu možda tako ne izgleda uvek. Ipak sam odustao. Rešio sam da ne komplikujem. Dejmon je gledao u zemlju držeći dlan na lopti.
Konačno je digao pogled. “Važi. To bi bilo dobro.”
Ustali smo i pošli ka kolima. Dok je ulazio u njih, rekao sam poslednje što sam hteo da kažem. “Dejmone? Što se tiče onoga kako si pobegao, što se nisi javio uprkos kućnim pravilima, što si zabrinuo Nanu...”
“Da, žao mi je zbog toga.”
“I meni je žao jer si kažnjen.” “Znam”, rekao je i seo u kola.
Pre nego što smo stigli kući, kazao sam mu: “Zaboravi na kaznu. Samo se izvini prababi.”




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:47 am


Sedamdeset peto poglavlje

Evo traga koji je pajkanima zaista potreban, malo domaće stvarnosti za koju nikad neće saznati.
A ako i saznaju, nek ide dodavoia, on će već biti mrtav, zar ne?
VUZP je iz govornice čak u Virdžiniji obavio telefonski razgovor koji je obavljao skoro svake nedelje. Sad kad je potpuno izgrađen, uspešan otpadnik od zakona, nema smisla da nepotrebno rizikuje s mobilnim telefonom, posebno kad je posredi baš taj broj kome bi neki pametan, možda srećan policajac mogao na kraju da ude u trag. Doduše, to je malo verovatno. Postoje li uopšte pametni pajkani?
Čuo je poznat glas, od kog je samo stisnuo zube i zaškrgutao njima. “Divan je dan u Medou Grouvu. Kuda da uputim vaš poziv?”
“Soba šezdeset dva, moliću.” “Nema problema.”
Veza se prekinula, pa je opet zvonilo. Doduše, samo jednom, a onda se neko javio. “Halo? Ko je to?” “Čao, mama. Pogodi ko je.”
“O bože, ne mogu da poverujem da si ti. Odakle zoveš? Jesi li još u Kaliforniji?”
Tako je razgovor svaki put počinjao. Na neki način, ta potpuna izveštačenost činila ga je lakšim i ugodnijim za oboje.
“Jesam. Upravo stojim na uglu ulica Holivud i Vajn.”
“Sigurno je tu divno. Je li da je divno? Vreme, filmske zvezde, Tihi okean, sve.”
“Divno je. Pravi raj. Dovešću te uskoro ovamo avionom. Kako si inače? Imaš sve što ti treba?”
Progovorila je sasvim tiho: “Znaš onu obojenu devojku što dolazi da čisti? Mislim da mi krade nakit.”
“Aha.” Neče biti. Prodao je još davno i poslednji komad majčinog nakita. Otuda mu novac da počne glumačku karijeru i da je neko vreme održi.
“Ali nije važno kako sam ja. Pričaj mi o sebi. Sve redom. Volim kad me pozoveš. Tvoji brat i sestra se skoro nikad ne javljaju.”
Njen naglasak mu je ozbiljno kidao nerve. Ako ni zbog čega drugog, ono bar zbog toga što se sam namučio da ga se otarasi. Za razliku od majke i oca, oduvek je nameravao da postane nešto, da se digne iznad skromnog porekla. A sad je na vrhu sveta, niko nije kao on, prosto je jedinstven.
“Jesam li ti rekao da mi uskoro izlazi velik film? Svi će ga videti. Bar tako misle u studiju.
Paramaunt pikčers,”
Preko telefona je čuo kao hitro udiše. “Nemoguće!”
“Tako je, mama. Igramo ja, Tom Henks, Andželina Džoli...”
“O, nju obožavam. Kakva je u prirodi? Je li fina ili uštogljena?” “Zapravo je vrlo fina. Voli decu, mama. Pokazao sam joj tvoju sliku i pričao joj o tebi. U stvari, ona mi je i rekla da te zovem.”
“O! Šališ se? Sva sam se naježila. Andželina Džoli! I Tom Henks. Znala sam da ćeš uspeti. Tako si odlučan.”
Telefonski poziv, gluma, sve je bilo tako lako. To je najmanje što je mogao da uradi; ili pak najviše. Nije nameravao više da posećuje majku. Ne kao Kajl Kreg, koji je nedavno išao u Kolorado.
“Čekaj samo da kažem ocu za to. Znaš da mu je uskoro rođendan?”
Ludilo uopšte ne vlada u našoj porodici. Sećala se kad je čoveku rođendan, ali ne i da je pucao

sebi u glavu još pre dvadesetak godina. Od tog razgovora je ostao bez kiseonika. Bilo je vreme da krene.
“Slušaj, moram uskoro da budem na snimanju, pa ću se zasad oprostiti od tebe.” “Dobro, dušo, razumem. Lepo je što sam ti čula glas. Samo ih obaraj, čuješ li?”
Morao je na to da se nasmeje. “Hoću. Upravo ću to i raditi. U tvoju čast, mama. Prirediću im pakao.”




Sedamdeset šesto poglavlje

Bri me je pozvala u četvrtak oko podne, međutim nije rekla ono što sam hteo da čujem, čak ne ni približno. “Alekse, nemoj me mrzeti, ali nema šanse da se izvučem ovog vikenda. Radiću sve vreme. Izvini. Izvini. Zaista mi je žao.”
Nadali smo se da ćemo nadoknaditi onaj prekinut izlet s kampovanjem, ali naravno, bila je u pravu. Trenutak uopšte nije bio povoljan. Zapravo, verovatno nije mogao biti gori zbog uzbune oko VUZP-a. Da i ne pominjem činjenicu da je Kajl Kreg bio na slobodi i da se nije znalo gde je.
“Kako bi bilo da ti to nadoknadim večeras uz piće?”, pitala je. “Recimo u devet u Šeratonovim apartmanima u Starom gradu. Znaš gde je to? Sećaš se?”
“Sećam se, naravno da se sećam i biću tamo. Šeratonovi apartmani. U devet.”
Trenutno su svi bili pomalo nervozni, a posebno nas dvoje. Radili smo više nego ikad na slučaju VUZP-a, a za to smo dobili samo mnogo pitanja bez odgovora i nekoliko groznih ubistava. Kako je izveo ono u Baltimoru - a istovremeno i ubistvo u Vašingtonu? Koje tajanstvena žena koja mu je pomagala u Baltimoru? Šta bi trebalo da znate oni brojevi na poštanskoj vreći?
I šta će se dogoditi ako pokuša opet da nadmaši sebe? To nam je visilo nad glavama kao teret koji samo što se nije srušio - a verovatno prava reč nije ako, već kada.
Šeratonovi apartmani u Aleksandriji biće za Bri i mene lepo osvežavanje pamćenja. Hotel je usred istorijskog Starog grada i blizu obale Potomaka. Lepo mesto za kraj dana, a i jedva sam čekao da vidim Bri.
Nešto pre devet seo sam u hotelski bar Peraje i kopito i naručio hladno, točeno pivo. Šanker, krupan, dobrodušan mladić s velikim brkovima, zagledao me je. “Ti si Aleks?”
Srce mi je se malo steglo. Neznanci obično policajcima ne donose dobre vesti. “Tako je”, rekao sam.
Pružio mi je koverat s hotelskim logotipom. Prepoznao sam Brijin rukopis i otvorio ga za šankom.
Pročitao sam: Alekse - promena plana - B.
U kovertu je bila i hotelska ključ-kartica.
“Lep provod, Alekse”, rekao je šanker s osmehom koji je ukazivao na to da mu je Bri lično dala koverat. “Ubeđen sam da ti neće biti dosadno.”




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:47 am


Sedamdeset sedmo poglavlje

Popeo sam se liftom do trećeg sprata Šeratonovih apartmana i kucnuo na vrata 3B. Sve je bilo baš onako kako sam upamtio. Za početak, lep miris. Kad mi je Bri otvorila, u farmerkama i bluzi, ipak sam se iznenadio. Uistinu sam očekivao nešto manje odeće.
“Nadam se da ti ne smeta malo spontanosti”, rekla je i pružila mi čašu s crnim vinom. Ono je mirisalo pikantno - zinfandel? Nije mi bilo važno koje je vino ni iz koje vinarije.
Počeo sam da ljubim Bri, a ruka mi je sama pošla niz njenu bluzu. Ona me je najednom zagrlila. Čuo sam da su se vrata zalupila iza nas, obavijenih plavim i krem tonovima hotelskog apartmana. Odlična zamisao. Da se sklonimo od sveta nakratko, koliko god je moguće.
Zavese su već navučene, a pokrivači na krevetu tek malo povučeni, pa je sve bilo na svom mestu. “Krevet izgleda primamljivo. U njemu se i lepo spava. Zapamtio sam.”
“Skidaj se”, rekla je uz širok osmeh. “I ne pomišljaj na spavanje, Alekse.” Pogledao sam je preko čaše. “Žuriš nekud?” “Nimalo.”
Utonula je u meku fotelju i posmatrala. Oči su joj bile iskričave. “Samo polako ako tako voliš.
Izvoli. Samo skini nešto. Ja ne žurim.”
Uradio sam kako mi je rekla. Otkopčao sam dugme, pa je poljubio, skinuo pantalone, pa je dvaput poljubio - i sve tako.
Zatim je Bri ustala. Prišla je i zagrlila me. “Nemoj pogrešno da shvatiš - i dalje ne žurim.” Srušili smo se na krevet, koji je zaista bio udoban.
“A ti?”, pitao sam je. Još ništa nije skinula. “0, stići ću te ja. Na kraju. Ti nekud žuriš?” Ispružila se preko mene, pa pružila ruku i otvorila fioku noćnog stočića. Šta li je tamo?
Izvukla je nešto što uopšte nisam očekivao: dva kanapa. Hmmm, zanimljiv razvoj situacije. Srce mi je brzo kucalo. “Je li to za mene ili za tebe?”, pitao sam.
“Recimo da je za oboje.”
Verujem Bri, je V tako? Nisam sumnjao, nisam podozrevao? Pa možda tek malo. U nekoliko pokreta, levu ruku mi je čvrsto, ali ne i neprijatno, vezala za krevet. Onda me je poljubila, umirujuće u usta, pa zatim još jednom, ovog puta strasnije, jesam li zaista poznavao Bri?
“Je li ovde sve toplije ili mi se čini?”, pitao sam. “Nadam se da je sve toplije.” Vezala mi je i desnu ruku za krevet. Snalazila se s čvorovima.
“Jesi li zato došla u policiju? Opsednuta si time da sve držiš pod kontrolom, detektivko Stoun?” “Može biti, doktore Krose. Uskoro ćemo saznati, zar ne? Izgledaš mi vrlo primamljivo tu.”
“Na tebe je red”, kazao sam. “Skidaj se.”
Mamila me je onim krupnim bademastim očima i, moram priznati, počeo sam zaista da uživam u ovome - šta god to bilo. “Lepo me zamoli.”
“Lepo te molim. Možemo li malo da ubrzamo?” “Znači, ti žuriš?” “Sad već pomalo.” “Pomalo, ha? Ne znam da li je pomalo prava reč.”
Bri je prvo skinula bluzu - lagano - pa farmerke, i ostala u svetloplavom prslučetu, ispunjenom do vrha, i gaćicama iste boje, koje nisam ranije video. Rublje je uskladila s bojama apartmana.
Pokušao sam da je dotaknem, ali su me zadržali kanapi.
“Dođi, Bri. Poljubi me”, rekao sam. “Molim te poljubi me. Samo jednom.”

Konačno me je poljubila - ali ne pre nego što me je natenane sveg olizala. Obavio sam je i upreo noge s njenim. Otprilike samo to sam i mogao da uradim. Ludeo sam da se pokrenem, ali sam zaboravljao da ne mogu. Sasvim sam se naložio na detektivku Bri Stoun i počelo je da mi se mnogo žuri.
“Gle gle gle”, rekla je smešeći se. “Ovo funkcioniše i bolje nego što sam mislila. Treba češće da dolazimo ovamo.”
“Slažem se. Kako bi bilo da dolazimo svake večeri?”
Najzad je legla preko mene i primakla usne na prst od mojih; osetio sam joj tople dojke na grudima; uživao sam da joj izbliza gledam oči.
“Hoćeš li da sad odvežem te gadne konopce?”, pitala je. Klimnuo sam glavom teško dišući. “Da.” “Da, šta?” Noktima mi je blago grebala grudi, pa noge, zatim između nogu. Uzdrhtao sam od tog
dodira, nisam mogao da se uzdržim i da sam hteo. “Da, molim! Je li ovo pitanje vlasti?”
“Nije, doktore Krose. Ovo je pitanje poverenja. Veruješ li mi?” “Treba li da ti verujem?” “Ne odgovaraj mi pitanjem.”
“Da, verujem ti. Je li to pametno?” “Vrlo je pametno. Jedino tako možemo da budemo zajedno.” Nasmejao sam se. “E pa, ja želim da budemo zajedno. I to odmah.” “Nije valjda?”
“Vidim da si raspoložena za mučenje.” “A-ha.”
Tad se konačno istegla preko mene, u dva hitra poteza odvezala konopce i oslobodila mi ruke. Bio bih zaprepašćen njenom veštinom s čvorovima, ali sam tog trenutka mislio na nešto drugo. Obrnuo sam Bri i poljubio je, pa ušao u nju. Duboko, vrlo duboko. “Polako”, šapnula je. “Neka ovo dugo traje.” Tek kasnije mi je palo na pamet da je Bri upravo to i htela. Da ovo dugo traje.
Situacija u kojoj nema gubitka. Slobodna noć, daleko od ludila.
Možda smo i bili spremni za ono što će doći. A možda nismo bili ni blizu. No u tom trenutku ništa nije bilo važno.
“U sobi imamo bežični brz internet. Sve pogodnosti koje možeš poželeti. Da proverimo šta je sa svetom?”, pitala je Bri posle prvog puta.
“Nikako ne treba... ništa... da proveravamo.”




Sedamdeset osmo poglavlje

Rano sledećeg jutra, veliki Kajl Kreg je ušao na kapiju Čikaškog univerziteta. Obukao se onako kako je smatrao da bi se u današnje vreme mogao obući fakultetski profesor koji je došao da održi predavanje: svede pantalone i patike, plava teksas košulja, sivi pleteni pulover i pletena kravata. Taj kostim ga je zadovoljio u komičnom smislu. Sama pomisao da on predaje omladini. Bože! Barem je njemu bilo zabavno ako već nikom drugom nije.
Ranije je proučio veb-sajt fakulteta, pa je otišao pravo u veliku biblioteku Redženstin. Pregledao je nekoliko referentnih dokumenata i za svega dva-tri minuta već je bio u čitaonici, gde se priključio na fakultetski sajt - ostavljao je novu poruku VUZP-u. Rešio je da ovog puta bude obazriviji, pa ju je sakrio u fotografiji. S procesom steganografije upoznao se u zatvoru, dok je planirao budućnost.
Opet se srećemo, dragi prijatelju. Nadam se da ću uskoro biti u tvom kraju. To će mi probuditi prijatne uspomene. Osim toga, imaću i jedinstvenu priliku da iskusim tvoj rad iz nešto veće blizine. Uostalom, ti ulaziš u istoriju. Kao i ja. Sve se odvija prelepo. Ako želiš da se nađemo, biću na mestu označenom sa X, u ponoć druge subote.
Ako te tamo ne bude, razumeću i to. Uostalom, ti si zauzet čovek. A i darovit umetnik. Divim se tvom radu i jedva čekam sledeću predstavu.
Kajl Kreg je prestao da kuca, pročitao šta je napisao, pa pritisnuo pošalji. Za sebe je promrmljao: “Ako ne shvati šta je mesto označeno sa X, onda i ne zaslužuje da me upozna uživo.”



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:47 am



Sedamdeset deveto poglavlje

Kajl je tri puta menjao taksi na putu do hotela, odmah uz Aveniju Mičigen. Sad je bio uzbuđen iz mnogo razloga, čak i zbog toga što je slobodan u Čikagu, koji mu je oduvek bio omiljeni grad, mnogo čistiji i veseliji od Njujorka ili Los Anđelesa, pa čak i od Vašingtona.
Sloboda je paklen pojam, pomislio je dok je prolazio prometnom Avenijom Mičigen vozeći se trećim, poslednjim taksijem. Naročito posle boravka u rupi od tri i po sa četiri metra u Florensu, Život u zatvoru je surova i neuobičajena kazna, kao da te neko guši dok ne umreš, sasvim polako i bolno, i to godinama. Florens je doslovno lomio zatvorenike do smrti, kao da je živi stvor.
Ali sad - on je napolju.
Ima važna posla, među kojima na poslednjem mestu nikako nije uzbudljiv plan da se osveti svima koji su ga do sada povredili. Svima! Kod njega je oduvek sve bilo podređeno osveti onima koji su ga uvredili - ponekad i njihovom mučenju - i to se uopšte nije promenilo. Taj plan - pa, možda će mu trebati godine da ga izvede. Ipak, to će biti njegovo remek-delo.
Načas se setio VUZP-a. Zapravo, Kajl je na tog ubicu naišao još dok je bio u FBI-ju. Ovaj je živeo i radio na Zapadnoj obali - glumac u malim ulogama i povremeno ubica. Kajl ga je povezao s ubistvima u Sakramentu, Sijedu i Los Anđelesu. Dvaput je stupio s njim u kontakt preko imejla. Međutim, tada je Kajl uhvaćen, što nikako nije očekivao. Ironično je što je tek u zatvoru otkrio da ima mnogo obožavalaca... i imitatora. Zapravo, to je imalo smisla. Kad se Veliki Mozak obreo u zatvoru, znali su gde da ga nadu, a nekoliko pametnijih smislilo je i kako.
No zasad je dosta davne istorije. Prevelika je to gnjavaža. Pogledaj samo sve ove zombije na Midveju!, pomislio je dok je jezdio brzim taksijem. Poželeo je da ubije nekoliko njih, ali avaj, imao je određen raspored - koji je, doduše, sam napravio.
U hotelu na njega niko nije obraćao ni najmanje pažnje. Bez uvažavanja, ali i bez nipodaštavanja
- što je dobro. Zar ne? Ošišao se do glave i obično nosio jednu od šest maski koje je držao u koferu.
Došao je do sobe - misleći na VUZP-a i svoje planove s njim - uvukao karticu-ključ i čuo da je neko unutra.
Šta je to sad? Posetilac? Ostavio je na vratima znak ne uznemiravaj. Izvukao je pištolj, malu beretu koju je lako sakriti ispod široke odeće. Da, neko je ovde. Zanimljiv razvoj situacije. VUZP? Ovde u Čikagu? Sumnjao je u to. Čikaška policija? To će biti verovatnije.
Skrenuo je za ugao - i ugledao spremačicu, mladu crnkinju. Devojku koja sluša ajpod. Isključena od sveta, a i ko bi joj zamerio? Čak je i lepuškasta. Prsata, dugačkih tankih nogu, bosonoga na tepihu. Glatke kože. Kose vezane u čvrst konjski rep. Gospode, ovo mu je nedostajalo - žudeo je za tim svakog dana u zatvoru, više puta dnevno.
“Izvinite”, rastegnuto je rekla devojka kad ga je ugledala. Pištolj je sklonio iza leda. Nije bilo potrebe da siroticu prestraši nasmrt.
“O, nema problema. Samo završi posao” , kazao je i zadenuo pištolj u futrolu pod puloverom.
Izvukao je šiljak za led. Opipao ga, kao Kvig one metalne loptice.4 “Suviše si lepa da bi radila ovo, čistila sobe. Žao mi je ako te time vređam. U poslednje vreme sam zaboravio na lepo ponašanje.”

Devojka je promucala ne gledajući ga: “Vratiću se kasnije.”
“Ne”, usprotivio se Kajl. “U stvari, nećeš. Ne postoji zagrobni život.” Zatim je dodao šapatom: “U moju čast”, pa je ubo u grudi, jednom, dvaput - radi simetrije, čisto iz umetničkih razloga, iz pukog zadovoljstva. Tad je pomislio: Podseća me na jednu od devojaka Aleksa Krosa. Pa je ubo ponovo.
Čak je ostavio još jedan sitan trag pre nego što je otišao iz sobe - figuricu s klimavom glavom koja je predstavljala velikog odmetnika Džesija Džejmsa.
Džesi Džejms! Hoće li iko ukapirati to? Iko pri zdravoj pameti?




Osamdeseto poglavlje

Nana tvrdi da dobri pozitivni događaji uvek nailaze istovremeno, po dva ili tri, mada se ja ne sećam da se to meni ikada desilo. U poslednje vreme, retko nailazim i na jedan pozitivan događaj.
Ujutru sam razgovarao s urednikom iz njujorške izdavačke kuće u kojoj je Tes Olsen objavljivala, a zatim sa spisateljičinom ličnom sekretaricom u Merilendu, i tako uspeo da se dokopam kopije ponude za knjigu koju je nameravala da napiše o Kajlu Kregu. Posebno mi je bilo zanimljivo nekoliko redova s tridesetak strana dugog nacrta i predloga.
Olsenova je napisala:
Bitno je da steknem poverenje Kajla Krega kako bih ga uverila da ću napisati laskavu knjigu u kojoj ću se baviti njegovim lukavstvom i genijalnoiću.
Na osnovu naših susreta u florenskom zatvoru, prilično sam ubeđena da to mogu.
Dopadam se Kajlu Kregu. To mi je već jasno. Uostalom, zar ne poznajem dobro zločinački um?
Prema mom mišljenju, Kajl Kreg veruje da će jednog dana napustiti zatvor u Florensu. Pravi planove za budućnost.
Išao je čak dotle da mi kaže kako je nevin. Je li to moguće?
Očigledno je Kajl još nekoga nasamario... i šta onda? Je li organizovao i njeno ubistvo? Ili je ubica (možda ubice) iz Vašingtona ubio Tes Olsen kao izraz poštovanja prema Kregu? Postoji li ta mogućnost?
Bilo kako bilo, sigurno postoji veza, i to je jedan od retkih tragova koji bi nas mogli dovesti do hvatanja VUZP-a. Uostalom, i Kajla Krega.
Drugi pozitivni događaj zbio se dok sam ponovo pročešljavao sve u vezi s ovim slučajem.
Iznenada sam otkrio deo slagalice, i on se uklopio u moja ranija saznanja o Tes Olsen.
Holmarkova razglednica - konačno sam shvatio! Sinulo mi je da se sedište Holmarka nalazi u Kanzas Sitiju - KC.
KC - Kajl Kreg.5
Još nekoliko drugih tragova se odmah potom iskristalisalo. Figurica Izviđača, ostavljena u stanu ubijene žene u Ajova Sitiju.
Kajl Kreg je bio osumnjičeni u tom slučaju. Izviđač je čuvena statua koja se nalazi u Kanzas Sitiju.
U kuhinji njegove majke ostavljena je bočica sosa za roštilj Artura Brajanta. Artur Brajantje
poznati restoran u Kanzas Sitiju.
Konačno smo ostvarili nekakav napredak, iako su to bili uglavnom tragovi koje su ubice želele da pronađemo.
Čemu to? Jesmo li morali da se dokažemo? Jesam li ja morao da dokažem da sam dorastao ovoj poteri?
Jesam li dorastao?



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:48 am



Osamdeset prvo poglavlje

Nepuna tri dana kasnije saznali smo koji je sledeći potez VUZP-a. Pošto sam završio sa spiskom prepodnevnih pacijenata - među kojima se opet našao i veteran Entoni Dimao, pa mi priredio predstavu da bi dokazao kako treba da bude tu - sastao sam se s Bri u zgradi Dejli. Tamo mi je radni sto, sasvim obeshrabrujuće, bio zatrpan materijalom za slučaj VUZP-a, i to uglavnom povezanim s tragovima koji, nažalost, nisu vodili nikud. Dnevni plan nam je bio da ih sve ponovo pročešljamo i arhiviramo ono što ne treba da pratimo, kako bismo se koncentrisali na ono što će nam doneti napredak.
To se pak nije dogodilo.
Telefon na mom radnom stolu zazvonio je u dva i trideset. Javio sam se i začuo glas koji sam odmah prepoznao.
“Detektive Krose? Ovde Džin Filips iz Posta. Zanima me da li si pročitao najnoviji imejl i da li bi ga prokomentarisao?”
“Džin, ne znam na koji imejl misliš”, rekao sam. Ona je u prošlosti umela da mi doturi prilično korisne informacije, zbog čega sam bio spreman da ostanem na vezi.
“Veruj mi da ovo želiš da pročitaš. Hoćeš li da ostanem na vezi dok proveriš šta ti je u inboksu?”
Istog trena sam shvatio da, šta god to bilo, ne želim da budem na vezi s izveštačem Vašington posta kad to pročitam.
“Pozvaću te kasnije”, odgovorio sam.
Nekoliko trenutaka potom, otkrio sam opet nešto zapanjujuće. Poruka je bila od VUZP-a, a poslao ju je na moj imejl, na Brijin i rekao bih na imejl svake novinske agencije, televizijskog kanala i radio- stanice na području glavnog grada. Na uobičajen način se postarao da dokaže autentičnost - skenirao je sliku svoje poslednje posetnice i dodao je poruci. Na slici se video poštanski broj ostavljen u muzeju Smitsonijan, što smo prećutali novinarima, kao i sve tragove dotad.
Poruka je napisana u njegovom prepoznatljivom provokativnom stilu.

Detektivi,
Čini li se ikome osim meni da ne posvećujete ovom slučaju pažnju kakvu zaslužuje? Prema mom proračunu, VUZP ima šest poena, a policija nula. Da, tako je, rekao sam šest. Ili možda pet i po - pošto jedno nije još sasvim mrtvo.
Krenuo sam i pronašao onog usranog plagijatora, bez ikakve vaše pomoći. Nije bilo teško - samo je trebalo malo razmisliti. A to je, u svakom slučaju, više nego što ste vi uradili; i više nego što ste uopšte sposobni da uradite, pretpostavljam.
Ali evo kako ću vam pomoći. Za sat vremena primičete još jednu poruku - s adresom.Tamo ćete naći svog plagijatora, i ako budete imali sreće, i dalje će biti živ. Još nisam odlučio. Na meni je, naravno, da donesem odluku. Živ ili mrtav? Živ ili mrtav? Videćemo.
Da li sada razumete zašto me se javnost toliko plaši? Bolji sam od vas, i ljudi to znaju. U tome je vaš problem. I uvek će tako biti. Iznova i iznova. U narednim godinama, pošto planiram da se ovim bavim duže vreme. U međuvremenu, radite ono u čemu ste najbolji.

Sedite na guzicama i čekajte da vidite šta ću sledeće učiniti. Dotad... Nastavite da živite, seratori.




Osamdeset drugo poglavlje

Bri se postarala da skoro sva dostupna patrolna kola u gradu budu na raspolaganju. Lično sam pozvao Sampsona i rekao mu da drži slobodnu liniju. Pokušao sam da dobijem Kica kako bih se raspitao možemo li unapred da pratimo dolazeći imejl, ali javila se telefonska sekretarica - isto se desilo kada sam pozvao njegovog pomoćnika. Izborio sam se s pozivima načelnika Dejvisa, s onima iz šefove kancelarije, iz kancelarije gradonačelnika, i s Naninim lično. Priča o VUZP-u već je bila u etru. Očekivano. Objavio ju je kako bi raspalio sve moguće vatre.
Odozdo smo čuli i to da nas na ulici čeka sve veća vojska novinara. Izgledalo je kao da nam ništa ne ide naruku, a verovatno i nije, bez naznaka da će se tu išta menjati, sudeći prema priloženom.
Konačno smo i Bri i ja prestali da se uopšte javljamo na telefon. Zabarikadirali smo se u kancelariji i čekali, baš kao što je onaj gad i želeo. Usmerdi smo svu energiju na proučavanje poslednjeg imejla u potrazi za skrivenim značenjem, bilo kakvom indikacijom njegovog mentalnog stanja, bilo čime što bi nam poslužilo - bilo čime što bi sprečilo da se ponovo okrenemo u pogrešnom smeru.
Način na koji je funkcionisao bio je u principu isti. Njegove zavrzlame na Internetu predstavljale su samo masku - elektronsku - ali sve je to dopiralo iz istog narcisoidnog uma. Ovo je jedna duboko poremećena osoba, međutim to nikako ne znači da nije uživao. Pametan je i organizovan, i svestan toga.
Tri i trideset je došlo i prošlo. Zatim i četiri sata. Pa onda pet.
Očigledno se poigravao s nama, poručujući nam bez i najmanje nesigurnosti: ja vodim igru. Bri i ja smo se na kraju zapitali hoće li nam uopšte i stići još jedan imejl.
Zatim se, u pet i trideset, pojavio.
Poruka koju smo iščekivali sadržala je svega šest reči. Baš je štedljiv, zar ne? Devetnaesta jugoistočna i Avenija nezavisnosti. Odmah.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu