Dvostruka prevara

Strana 4 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 1:57 pm

First topic message reminder :



Upravo kad je Aleks pomislio da se primirio u ustaljenom rasporedu psihoterapija s pacijentima, opet se zatekao u igri – ovog puta da uhvati zločinačkog genija bez premca.Poplava složenih ubistava u Vašingtonu dovodi celu Istočnu obalu u stanje napetosti. Ta ubistva nisu ni nalik onima koje su Aleks Kros i detektiv Briana Stoun, njegova nova devojka, dotad videli. Sa svakim sledećim ubistvom slučaj postaje sve složeniji. Aleks zna samo jedno: ubica uživa kad ima veliku publiku.
Dok se jezivi prizori žrtava pojavljuju širom grada izazivajući i histeriju u medijima, Aleksu je sve jasnije da je čovek kog juri genije užasa – i da žudi za slavom. Ubica se poigrava čitavim gradom – i neće stati ni pred čim dok ne postane najstrašnija zvezda koju je Vašington video.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:48 am



Osamdeset treće poglavlje

Nikada mi se stomak nije toliko grčio ili se barem toga ne sećam. Kao da VUZP sam po sebi nije predstavljao dovoljan problem, sada sam već bio siguran da je i Kajl Kreg deo priče, i nisam mogao da dokučim zašto ni kuda jurca ovaj brzi voz. Verovatno ne u pravcu koji sam želeo.
Vožnja prema uglu Devetnaeste ulice i Avenije nezavisnosti bila je tip noćne more sa paparacima, verovatno nalik na onu koja je odnela živote princeze Dajane i Dodija al Fajeda, u mračnom, zastrašujućem pariskom tunelu. Presekli smo dijagonalno kroz grad prema Jugoistočnoj četvrti, uz zavijanje sirena i neverovatnu svitu koja nas je uporno pratila. Dođavola, bili smo vašingtonski čarobni frulaši, koje su sledili pacovi kako bi ih slikali i objavili to u Nešenal inkvajereru. Da su se kladili da nećemo obraćati pažnju na saobraćajne prekršaje, verovatno bi uzeli pare.
Kada smo stigli, na mestu zločina već se nalazilo šest policijskih jedinica, a glavne raskrsnice su uveliko bile zatvorene, kako za vozila, tako i za pešake.
Ali kakvo je ovo zapravo mesto zločina? Šta li se ovde uopšte dogodilo?
Nije bilo očiglednih tragova. Ovaj kraj je mešavina industrijskog i stambenog. Dva reda sveže umivenih kuća u nizu prostirala su se i Devetnaestom ulicom i Avenijom nezavisnosti iz pravca severozapada. Setio sam se da sam u novinama čitao o ovom naselju, svem u osnovnim bojama i čudnim uglovima. Okruženje puno vizuelne dramatičnosti, baš onakve kakva bi bila po meri našeg ubice. Taj gad izgleda snima film. I to u svojoj glavi.
S jedne strane, preko puta ulice, nalazila se nova škola Sent Kolet, a s druge strane je bila zgrada Oružarnice. Trebalo je pokriti ogroman prostor - džinovski plast sena, u kome je iglu predstavljalo nečije telo. Ili, daj bože, ovog puta ipak živa žrtva. Da li uopšte postoji ta mogućnost? Možda je VUZP poželeo da malo promeni ritam.
Pojavilo se još policijskih kola; izbrojao sam ih dvanaest, pa prestao da brojim. Pitao sam se kada će stići Kic sa svojim ljudima. Trebaju nam operativci FBI-ja. Zapravo, sva pomoć je dobrodošla.
Pre svega, prednost smo dali stambenim zgradama; podelili smo se u timove po dvoje i pokucali na svaka vrata duž cele ulice. Sve drugo je moralo da sačeka, uključujući i pokušaje obuzdavanja mase. Situacija je već izgledala suludo - ekipe kamermana su nas pratile u stopu i snimale iz svih mogućih uglova.
Nismo dugo bili u potrazi kada je jedan od uniformisanih policajaca povikao: “Detektivi! Ovde imamo nešto. Detektivi?”
Bri i ja smo potrčali da vidimo o čemu se radi. Kuća je bila svetložute boje, s velikim jednodelnim prozorima koji su gledali na Devetnaestu ulicu. Ulazna vrata su bila odškrinuta i izgrebana oko kvake i maske. Izgledala su kao da ih je neko upravo obio.
“Meni je ovo dovoljno”, rekla je Bri. “Dovoljan dokaz provale. Hajdemo unutra.”




Osamdeset četvrto poglavlje

Ušli smo oprezno i tiho. S nama je bio i jedan uniformisani pozornik iz tog kraja, uplašeni klinac po imenu Dilalo. Kolege su mu ostale ispred, za slučaj da neki posebno bahat reporter ili hrabriji radoznalac pokuša da uđe na mesto zločina.
Unutra je vladao savršen mir. Vazduh je bio ustajao i vreo - bez ijednog otvorenog prozora, bez klima-uređaja. Kuća je bila moderno uređena, kao što je njena spoljašnjost i nagoveštavala. S leve strane, u dnevnoj sobi, video sam kopiju Imsove fotelje, u trpezariji iza sebe crveni lakirani sto i mrežaste stolice. Još nije bilo nikakvih naznaka, ali osećao sam da se ovde nešto dogodilo.
Bri je nakrivila glavu nalevo - ona će preuzeti dnevnu sobu - i pokazala policajcu iz patrole da ode pravo pozadi, verovatno u kuhinju.
Ja sam uzeo stepenište.
Bilo je napravljeno od jakih visećih drvenih ploča s gvozdenom ogradom, tako da nisam ispuštao zvuk dok sam se peo. Mesto se činilo previše tiho - mrtvački tiho, nisam uspeo da se uzdržim od te pomisli i strep nje od onoga što ćemo naći.
Jesmo li sada mi publika? Je li to novi, veliki zaokret? Je li sve ovo režirano za nas?
Svetlarnik u obliku kupole snažno je osunčao prostoriju, a ja sam osetio kako mi znoj klizi niz leda.
Na vrhu, stepenište se račvalo prema otvorenom hodniku koji se nadvijao nad prizemljem. Meni sleva bila su zatvorena vrata, kao i jedna otvorena, bliža, koja su vodila u prazno kupatilo. Barem je odavde delovalo prazno.
I dalje nije bilo ljudi, ni živih ni mrtvih.
Čuo sam kako u prizemlje stiže još policije, već se skupilo prilično publike. Nervozno sašaptavanje i domunđavanje preko voki-tokija. Piskavi glas poručnika Dilala - neko ga je oslovio s Ričarde, kad mu je rekao nešto kao: “Ričarde, smiri se.”
Bri se pojavila u hodniku ispod mene. Dala mi je znak da je sve čisto, a ja sam joj mahnuo da se popne. “Jesi li usamljen?”, pitala me je. “Bez tebe... uvek.”
Kada mi se pridružila na spratu, pokazao sam prema zatvorenim vratima. “Jedina zatvorena”, rekao sam.
Pripremio sam se za ono što možemo zateći, i provalio vrata. Uperio sam glok u najdalji ugao, prešao preko sobe nalevo, pa nadesno.
Nisam znao da li da osećam razočaranje ili olakšanje. Soba je bila prazna. Nije bilo ničega što tu ne pripada. Uredno namešten bračni krevet u uglu. Otvoren plakar pun ženske odeće.
Šta li smo, dođavola, propustili? Ovo je ugao Devetnaeste i Avenije nezavisnosti, zar ne?
Upravo smo tada začuli prve, udaljene zvuke helikoptera, kako se ubrzano približava. Trenutak kasnije, već je lebdeo iznad kuće.
Ostali zvuci su se pomaljali s ulice. Probio se i jedan glasan urlik. Stigao je do vrha stepeništa i do nas. “Na krovu je!”
Pogledao sam nagore i shvatio da je svetlarnik u obliku kupole istovremeno i otvor.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:49 am


Osamdeset peto poglavlje

“Trebaju nam merdevine!”, viknula je Bri policajcima ispod nas. “Trebaju nam što pre!”
Video sam oguljene tragove na zidu, tamo gde su nekada stajale merdevine za izlaz na krov. Više ih nije bilo. Neko ih je sklonio.
Svetlarnik mi je bio van domašaja bez njih, čak i ako bih se popeo nekome na ramena.
Bri i ja smo požurili napolje - nije više bilo skrivanja situacije od medija. Još dva helikoptera su se pridružila prvom i kružila iznad kuće poput lešinara. Susedi, prolaznici i nebrojeno novinara zakrčili su put ispred zgrade i čitavu ulicu. Ovo je postajao težak davež od pometnje, a još nismo ni stigli do poslednje reči ubice.
“Raščistite ovaj prostor”, rekao sam najbližem policajcu. “Ne šalim se. VUZP je bio ovde!”
Bri i ja smo se potom razdvojili i ja sam se gurao kroz masu prema prvom novinarskom kombiju s antenom. Bio je to kombi Kanala četiri, parkiran ispred Oružarnice preko puta.
Novinarka je već držala rafalni govor pred kamerom kada sam prišao trčećim korakom. Prekinuo sam je usred rečenice.
“Pripada li vama neki od ovih helikoptera?”, povikao sam, pokazavši rukom prema nebu.
Bila je to privlačna devojka pepeljastoplave kose, stara dvadesetak godina. Odmah se uvredila. “A vi ste?”, upitala je. Ko god da sam, njen kamerman je skrenuo objektiv kako bih ušao u kadar.
Nisam ni sačekao novinarkin odgovor. Prošao sam pored nje i otvorio klizna vrata na kombiju
Kanala četiri.
“Gradska policija!” Pokazao sam značku operateru razrogačenih očiju koji je za tastaturom srkao kafu iz Starbaksa. “Moram da vidim ono što vidi vaš helikopter.”
Usred gudjaja, ne rekavši ni reč, pokazao je na jedan ekran. Na komadu plave izolir-trake ispod ekrana pisalo je uživo.
Evo publike, iznenada sam shvatio.
Pitao sam se kako će se odvijati VUZP-ov naredni plan. Sad znam. Svako ko bude gledao televiziju, videće ovo. Taj smrad je baš ovako sve isplanirao.
Pogledao sam na sat - samo što je prošlo šest, vreme je za večernje vesti. Zato je ubici trebalo onoliko vremena pre slanja drugog imejla, zar ne?
Snimak iz helikoptera nije bio dovoljno oštar da bi se razaznala svaka pojedinost, ali na krovu se sasvim sigurno nalazilo telo. Bio sam gotovo uveren da je muškarac, ali ne baš sto posto. Tamne pantalone, svetla košulja, i nešto nalik krvi koja teče iz vrata. Lice je delovalo čudno, nekako iskrivljeno, a nisam još mogao da dokučim zašto.
Merdevine na izvlačenje naslonjene su na krov u blizini tela. “Recite vašem čoveku gore da pređe kamerom preko krova”, kazao sam. “Odmah, molim vas.”
“Ne primaš naređenja od njega.” Mlada novinarka je proturila plavu kacigu u kombi. Ovde je sad već prevelika gužva.
“Primite naređenja ako ne želite da budete uhapšeni”, objasnio sam operativcu. “Uhapsiću vas ako budem morao. Oboje”
Klimnuo je glavom i progovorio u mikrofon povezan sa slušalicama: “Bruse, pređi kamerom preko krova, važi? Priđi ako možeš. Ovo je policijski zahtev. Prijem.”

Osim tela, na krovu ničeg nije bilo; bar je tako izgledalo iz ugla kamere. “U redu, dobro je”, potvrdio sam.
“Nazad na telo”, zagraktala je novinarka iza mene. “Ovo ide uživo.”
“Alekse!”, viknula je Bri sa trotoara. “Imamo merdevine. Hajdemo gore.”
Još jednom sam bacio pogled na ekran, i baš tad video sam žrtvinu ruku kako se miče. Bio je to blag pokret, ali nepobitan. Izleteo sam iz kombija, umalo oborivši gospođicu Kanal Četiri s onih visokih potpetica.
“Bri! Još je živ!”




Osamdeset šesto poglavlje

Prvi sam se popeo na krov. Bri je bila sledeća, a dva veoma nervozna tehničara hitne pomoći bila su iza nje. Nakon kratkog osmatranja kako bi se uverili da je sve čisto, tehničari su požurdi u pomoć žrtvi, za koju smo se nadali da je i dalje živa.
Pored otvora nalazila se drvena platforma, a kraj nje se prostirao ravan, otvoren prostor prekriven ter-papirom, na kome je ležalo telo. Krov je isparavao na suncu. Vrelina se izdizala oko tela, i primetio sam da je lokva krvi drastično porasla.
“Ne izgleda dobro”, promrmljala je Bri. “Ne, ne izgleda.”
Najneprijatnije od svega bila je maska na licu žrtve. Zato je delovao čudno na snimku iz helikoptera. Bila je to još jedna karikatura Ričarda Niksona - poput one koja je korišćena u ubistvu kod puta Džordž Vašington.
“Imam osećaj da ovo nije plagijator”, viknuo sam Bri na uvo pokušavajući da nadjačam riku helikoptera što su se rojili nad nama. “I da on nikada nije ni postojao.”
Klimnula je glavom: “Pretpostavljam da si u pravu.” Ponovo smo oboje mislili isto. Takozvana plagijatorova ubistva predstavljala su VUZP-ov omaž samom sebi. I ovo je bio trenutak kada je trebalo da svi to saznamo - uz televizijske kamere nad glavom. Ceo svet je morao da gleda kako nas je taj skot opet nasamario.
“Je li živ?”, viknuo sam najbližem tehničaru hitne pomoći. Otkad smo se popeli na krov, nisam primetio nikakve pokrete žrtve.
“Ne mogu da mu izmerim pritisak. Puis mu je sto dvadeset”, dreknuo je u našem pravcu. Za to vreme, njegov partner je preko radio- veze tražio nosila.
“Skinite mu tu masku!”, dobacila je Bri.
Bilo je to lakše reći nego uraditi. Izgleda da se lateks istopio od vreline krova i zalepio žrtvi za potiljak. Na kraju su tehničari morali da je iseku spreda.
Zatim, dok je lateks izmicao, pomaljalo se poznato lice.
Bri je uzdahnula, a ja sam je uhvatio za ruku, delimično zato što je i meni trebala podrška.
Bio je to Kic!
Čovek iz FBI-ja koji nam je pružio mnogo kompjuterske podrške bio je bled kao utvara i prekriven krupnim graškama znoja. Oči su mu bile zatvorene.
Spustio sam se na kolena pored Brajana Kicmilera. Oblozi na vratu nisu mogli da prate tempo krvarenja. Bio je to žalostan, užasavajući prizor.
“Kice!” Uhvatio sam ga za ruku i blago stisnuo. “Ja sam, Aleks. Pomoć stiže.”
Prsti su mu zatitrali u mojoj šaci - to je jedva i ličilo na stisak, ali još je bio s nama. Konačno je otvorio oči, a isprva je gledao zbunjeno.
Kada je video da sam to ja, pokušao je nešto da kaže. Micao je oteklim usnama prekrivenim plikovima, ali ako je i ispustio nekakav zvuk, nisam ga čuo.
“Drži se”, hrabrio sam ga. “Sad si s nama. Sve će biti u redu. Izdrži, Kice.”
Ponovo je pokušao da progovori, međutim iz usta mu nije izašlo ništa što bih razumeo.
Uz naizgled veliki trud, trepnuo je dvaput. Zatim su mu se oči zakolutale unazad. Tehničari su davali sve od sebe, ali dok su nosila stigla, već je bilo gotovo.

Kica više nije bilo. I izdahnuo je pred kamerama, baš kao što je VUZP želeo.
Okrenuo sam se prema Bri. Mozak mi je radio prekovremeno. “Kic je trepnuo dvaput. Dvoje
ubica?”




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:49 am


Osamdeset sedmo poglavlje

Pre nego što su policijski i novinarski helikopteri stigli, VUZP se probio preko dva dela krova. Zatim se smandrljao niz klimave molerske skele do zajedničkog parkinga iza zgrade, gde će biti na sigurnom.
Tog dana je putovao s teretom. U rancu koji je prebacio preko ramena nosio je laptop i foto- aparat - ali nije mu bilo teško. Bio je napaljen i sasvim se uživeo u svoju novu ulogu... i u celu priču. Skinuo je gumene rukavice, a potom izvadio srebrni upaljač iz džepa. Nekoliko trenutaka kasnije,
od rukavica je ostala samo gomilica istopljene gume na betonu. Neka probaju panduri da skinu otiske s ovoga i povežu tu gomilicu s njim.
Sve drugo na njemu bilo je isto: duga plava kosa vezana u konjski rep, sveda kratka brada da se slaže s izbeljenim obrvama, smeđa sočiva, naočare metalnog okvira i kačket sa znakom Vajt soksa, okrenut naopako.
Odlučio je da se tog dana zove Nil Stivens. Navodno je bio fotograf Asošijeted presa iz Cikaga. Imao je aparat, novu-novcijatu lajku. Neprimetno će se uklopiti. Nikakav problem. Osim toga, moći će izbliza da gleda kako čitava igra dostiže vrhunac. Moći će da posmatra sve igrače izbliza, da vidi kako reaguju pod pritiskom. Niko ovo ne bi izveo bolje od njega, čak ni Kajl Kreg u najboljim danima.
Kada je stigao do mesta zbivanja iz Ulice A, stambeni blok u Devetnaestoj izgledao je kao Cirkus Barnuma i Bejlija - u pozitivnom smislu. Naslonio se na branik parkiranog automobila i slikao nekoliko puta iskosa - patrolna kola duž ulice, hitnu pomoć, vozilo specijalaca na parkingu Oružarnice, više od deset televizijskih i radio stanica na mestu zločina. Stotine ovdašnjih ljudi, bar su tako izgledali. Bazali su ulicom pokušavajući da dokuče šta se to događa.
Je li iko već saznao? Jesu li uspeli da provale? VUZP je upravo ucrtavao njihov bedni kraj na mape. Uskoro će svi početi da zahvaljuju bogu što se to nije njima desilo.
Da, njihovi mozgići će večeras biti raspamećeni. Bio je jedan od najboljih koji su se ikada pojavili, zar ne? Tu negde, rame uz rame s Kajlom Kregom.
Kada su stigli helikopteri, policija na zemlji se dovoljno pribrala i odvojila masu kako ne bi smetala. Aleks Kros je stigao na mesto zločina - Bri Stoun takođe. Zapravo, izgledala je kao da prerasta svoja ovlašćenja, pomislio je. Možda je vreme da se preduzme nešto tim povodom.
To bi mogla da mu bude naredna priča.




Osamdeset osmo poglavlje

Nil Stivens iz Asošijeted presa gurao se rame uz rame s ostalim novinarima, utrkujući se ko će napraviti bolje snimke žute kuće preko puta, u kojoj je pronađeno telo čoveka iz FBI-ja. Naravno, on je već imao snimak vredan milion dolara - lepa slika Brajana Kicmilera izbliza. Oči širom otvorene, dok mu iz vrata teče krv kao zaklanoj svinji.
“Kakav sulud prizor, ha?” Drugi foto-reporter se okrenuo prema njemu i započeo razgovor. Bio je kao burence i tamnoput. “Cela priča je neverovatna, jelda? Pratiš je od početka?”
Moglo bi se reći, pomislio je VUZP.
“Tek sam stigao u grad”, kazao je potrudivši se da smekša samoglasnike kako bi dobio onaj pomalo nazalni čikaški izgovor. Obožavao je ovakve pojedinosti. Tu se krila sva gracioznost, a i vragolija. “Radim na članku o detektivima i istraživanju mesta zločina. To je moja priča. Narod obožava istraživače s mesta zločina. Ovaj mali preokret u dešavanjima je jednostavno, uh...”
“Srećna slučajnost?”
Ubica je uzvratio na momkov osmeh ciničnim kezom. “Valjda si u pravu. Baš sam srećković.” “Evo ih!”, povikao je neko, pa je Nil Stivens podigao foto--aparat, kao i svi ostali.
Vrata preko puta njih su se otvorila. Detektiv Kros i detektivka Stoun izašli su prvi, pre tela.
Oboje su izgledali kao da su jeli isti sendvič od govana - a to je ispalo sjajno na slici sa zumom.
Škljoc! Lep snimak protivnika. Pobeđeni, ali ne baš sasvim poraženi. U svakom slučaju, i dalje su na nogama.
Kros je izgledao posebno besno. Ruke i košulja bili su mu umrljani Kicmilerovom krvlju.
Škljoc!
Još jedna sjajna fotka.
Njima dvoma se pridružio još jedan policajac - Džon Sampson, Aleksov prijatelj - koji ih je čekao na trotoaru. Stounova je nešto šapnula toj cepanici na uvo - škljoc! - a on je odmahnuo glavom. Izgleda da nije mogao da poveruje u ono što je upravo čuo. Verovatno vest da je taj na krovu bio Brajan Kicmiler.
Škljoc-škljoc-škljoc! Ovo sranje je suvo zlato.
Momak pored njega je sve vreme pričao dok je radio, prava vodenica. “Kažu da je ovaj ovde, Kros, jedan od naših najboljih. Izgleda da ga ovde malo leše.”
“Tako izgleda, zar ne”, složio se Nil Stivens, te nastavio da škljoca, trudeći se da uhvati lica sve troje detektiva što je bliže moguće. Ništa previše umetnički, ali ipak kvalitetne fotke. Realistična slika.
Zatim se malo povukao i uhvatio sve troje jednim majstorskim kadrom.
Škljoc-škljoc-škljoc!
Zatim je prestao da škljoca i nekoliko sekundi samo je posmatrao njihova lica kroz objektiv. Hoće li ih na kraju ovako i pobiti? Sve troje jednim hicem koji će odjeknuti svetom? Ili možda da to radi fino natenane - jedno po jedno.
Stounova. Sampson. Kros.
Još nije odlučio. Nije bilo žurbe - bolje je da uživa u putovanju, nezavisno od toga kad će stići do

cilja. Kako god se sve odigralo, kraj će biti isti: mrtva, mrtav i mrtav. A on će postati legenda - rame uz rame s najboljima.
“I kažeš da si tek stigao u grad?”, zdepasti nije prestajao da sere. “Znači, još nisi razgovarao ni sa kim od njih, ha?”
“Još nisam”, odgovorio je Nil Stivens. “Ali svakako jedva čekam.”




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:49 am


Osamdeset deveto poglavlje

Nada i optimizam uvek donekle zamru kada se dogodi nešto ovako tragično i nepredviđeno. Kao da je Kicovo ubistvo raščistilo još malo mesta u mom srcu za mržnju. Je li stvarno tako? Jedino čemu zasad mogu da se nadam jeste da ćemo uhvatiti ubicu - ili ubice - i nekako sve ovo zaustaviti.
Zato sam povukao jedini pozitivan potez koji sam mogao: nastavio sam da radim na slučaju, upornije nego ikada ranije. Za početak, Bri, Sampson i ja ostali smo u kući u Devetnaestoj ulici do kasno u noć. Izvukli smo svaku trunku dokaza s mesta zločina, ali istini za volju, malo toga se moglo naći. Mesto je bilo čisto. Ispostavilo se da su vlasnici kuće otišli nekud na mesec dana. Susedi nisu primetili ništa neuobičajeno. Niko nije video VUZP-a ni pre ni posle ubistva Brajana Kicmilera.
Stigao sam kući oko pola četiri ujutru i uspeo da odspavam nekoliko sati, a zatim se naterao da ustanem i krenem iz početka. Prvo je trebalo primiti pacijente, ali sam iskoristio prepodnevni odlazak u kancelariju kako bih sve još jednom ponovio u glavi. I još jednom. I još jednom.
Šta mi je promaklo? Postepeno se razvijao - to je bilo očigledno. Baš kao i svaki serijski ubica; samo je bilo pitanje u kom pravcu se razvija. Sasvim sigurno je poboljšao metod i učinio ga složenijim. Sve u vezi s jučerašnjim slučajem bilo je malo veće - novinarsko pokrivanje, čikanje, kao i televizijsko vreme uživo koje je dobio.
Sve se vrtelo oko dominacije, zar ne? To se ovde najviše promenilo. Sve mi se razbistrilo dok sam trčao kroz Nacionalni tržni centar, a pluća mi gorela. Sa svakim sledećim ubistvom, VUZP je malo više dominirao, dobijao je malo veću prednost u odnosu na nas. Što znači - ironije li - da vreme ne radi za nas.
I dalje sam razmišljao o ubici kao o njemu, ali to nije zasigurno istina. Muškarac i žena su verovatno radili zajedno, i ostavljali za sobom trag koji je trebalo pratiti.




Devedeseto poglavlje

Po mnogo čemu, imao sam osećaj da vodim dvostruki život - verovatno zato što sam baš to i radio. Tog prepodneva, posle sastanka sa Sendi Kvinlan, na red je došao Entoni Dimao, pošto sam zaključio da ga, nakon njegovog poslednjeg posrnuća, uglavljujem što češće. I dalje nisam znao kako stvari stoje među njima nakon scene kojoj sam prisustvovao u čekaonici.
Stoga sam osetio olakšanje kada pri izlasku nisu obraćali pažnju jedno na drugo. Učinilo mi se da je Sendi neprijatno; Entoni je izgledao jednostavno nezainteresovano. Bilo mi je drago, jer im takva kombinacija ne treba u životu. Jednostavno mi se činila pogrešnom.
Čim je Sendi otišla, Entoni je promenio ponašanje. Očigledno je bio razdražen i delovao je potresenije nego inače. Uprkos vrućini, imao je duge pantalone i maskirnu jaknu, koju je stiskao uza se kad je ušao u moju kancelariju i izvalio se na kauč.
Zatim je ponovo ustao i počeo da korača po sobi. Hodao je brzo, ruku uguranih u džepove, i mrmljao sebi u bradu.
“Šta se dešava?”, upitao sam na kraju. “Izgledaš razdraženo.” “Misliš, doco? Imao sam opet isti san, već nekoliko noći zaredom.
Sanjam o Basri. Jebena pustinja, rat, cela ta gomila sranja, razumeš?”
“Entoni, dođi ovamo i sedi. Molim te.” Već je jednom pokušao da mi priča o Basri, ali nije mi rekao dovoljno da shvatim kuda to vodi. Pretpostavio sam da mu se nešto strašno dogodilo u ratu; samo nisam znao šta.
Kada se konačno srušio na kauč, primetio sam mu ispupčenje na jakni. Shvatio sam šta je to, pa sam se uspravio, a srce mi je zalupalo.
“Jesi li ti to naoružan?”, pitao sam ga.
Stavio je ruku preko ispupčenja. “Nije napunjen”, brecnuo se. “Ništa ti ne brini.” “Molim te predaj mi ga”, ubeđivao sam ga. “Ovde ne možeš da nosiš oružje.”
Zaškiljio je u mene. “Rekao sam da nije napunjen. Zar mi ne veruješ? U svakom slučaju, imam dozvolu za nošenje oružja.”
“Ne i za nošenje ovde”, ustao sam. “To je to. Moraćeš da odeš.”
“Ne, ne. Evo, uzmi ga.” Iznenada je zavukao ruku pod jaknu i izvukao kolt devetku. “Uzmi glupi pištolj!”
“Polako”, upozorio sam ga. “Dva prsta na ručku. Stavi ga na stočić. Drugu ruku zadrži tu gde je.” Entoni je zurio u mene iznenađeno, kao da je upravo tad nešto shvatio. “Šta si ti, pandur?” “Samo uradi kako sam rekao, u redu?”
Spustio je kolt na stočić. Kada sam se uverio da nije napunjen, zaključao sam ga u fioku radnog stola. Udahnuo sam i polako izdahnuo.
“E sad, želiš li da razgovaramo o tvom snu?”, pitao sam ga. “Basra? Šta ti se tamo dogodilo?” Zaklimao je glavom. Onda je počeo da priča - i da korača po sobi. Ali sad bar nije bio naoružan. “Počeo je isto kao i pre... san. Napadnuti smo, a ja sam se nekako dokopao rova. Kao i uvek. Ali
tog puta nisam bio sam.”
“Misliš li na Meta?”, upitao sam ga. Do ovog dela sna stigli smo i prošli put. “Bio je sa mnom, da. Samo nas dvojica. Bili smo odsečeni od jedinice.”

Met je njegov prijatelj kog znam iz priče. Zajedno su radili na kamionu s municijom, ali nisam znao ništa više o njemu.
“Bio je gotov, čoveče. Obe noge, kao pljeskavice, samlevene. Morao sam da ga vučem za ruke.
Jedino sam to mogao.” Piljio je u mene tražeći pomoć.
“Entoni, da li i dalje razgovaramo o snu ili o onome što se stvarno odigralo te noći?”
Glas mu je sada već postao šapat. “U tome je stvar, doco. Mislim da pričam i jedno i drugo. Met je vrištao kao ranjena divlja životinja. I kada sam začuo taj krik, u snu, znao sam da sam ga već ranije čuo.”
“Jesi li mogao da mu pomogneš?”, pitao sam.
“Ne baš. Nisam mogao da mu pomognem, nisam ništa mogao. Ni lekar mu ne bi pomogao s obzirom na njegovo stanje.”
“U redu. Šta se zatim dogodilo?”
“Met je stao da govori jedno te isto: 'Neću se izvući. Neću se izvući.' Ponavljao je uporno. I sve to vreme, pucnji su zviždali sa svih strana. Nisam znao jesu li to naši ili Arapi. Nikako nismo mogli da pobegnemo - bar ne sa njegovim osakaćenim nogama i utrobom koja mu je curila. A onda je rekao: 'Ubij me. Učini to. Molim te.'“
Sada sam u video da Entoni to proživljava iznova, taj san, užas onoga što se dogodilo te noći u ratu. Pustio sam ga da nastavi.
“Izvukao je pištolj. Jedva je mogao i da ga drži. Plakao je što ne može to da uradi, ja sam plakao jer nisam želeo da on to uradi. A minobacači su sevali na sve strane. Nebo je gorelo kao da je vatromet za praznik.”
Entoni je zavrteo glavom te se ućutao. Oči su mu se napunile suzama. Mislim da sam razumeo: nisu postojale reči koje bi to objasnile.
“Entoni?”, pozvao sam ga. “Jesi li pomogao Metu da se ubije?” Suza mu je skliznula niz obraz. “Stavio sam ruku preko njegove i zatvorio oči... zatim smo opalili. Zajedno.” Entoni je zurio u
mene. “Ti mi veruješ, jelda, doktore Krose?” “Trebalo bi da ti verujem, zar ne?”
“Ne znam”, odgovorio je, a u očima mu je gnevno sevnulo. “Ti si doktor. Ti bi trebalo da znaš razliku između ružnih snova i stvarnosti. I znaš je, jelda?”




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:49 am


Devedeset prvo poglavlje

Za vreme te veoma čudne i začuđujuće snažne seanse, Entoni Dimao me je upitao jesam li policajac, a tek kasnije sam shvatio kako mu nisam odgovorio. Tih dana nisam baš bio sav svoj. Tek sam se polako ponovo uhodavao s policijom, a nalazio sam se u posebnoj situaciji. Jedno sam zasigurno znao: nikada ni na jednom slučaju nisam radio tako žestoko kao na ovom, koji je iz dana u dan izgledao sve složenije i teže.
Sve nas je izluđivalo nešto što nije bilo neobično pod datim okolnostima, a to je činjenica da su nam ruke vezane u istrazi o ubistvu Brajana Kicmilera. Informatička jedinica Biroa obećala je da će nam uskoro dati novog saradnika i izveštaj o svemu što je Kic radio pre smrti, ali u međuvremenu, dobili smo samo ono klasično “Zvaćemo vas”.
Zbog toga smo se sutradan Sampson i ja pojavili na pragu kuće Bet Kicmiler u Silver Springu, u Merilendu. Nismo želeli da gnjavimo porodicu, da ih uznemiravamo u žalosti, ali nismo imali izbora. “Hvala vam što ste dozvolili da dođemo”, rekao sam Bet dok nas je puštala u predsoblje svog
doma.
Lice joj je bilo smrknuto i izgledala je istinski umorno - ali u glasu joj je bilo snage i odlučnosti. “Brajan je poginuo tražeći tog užasnog, užasnog čoveka. Uradite sve što morate da uradite. Ostanite koliko god treba. Alekse, potrebna nam je neka izvesnost. Meni je potrebna. A i mojoj deci.”
Šestogodišnja Emili se motala na vrhu stepeništa, tiha i s iskolačenim očima; posmatrala nas je. Namignuo sam joj i hitro se osmehnuo, pa mi je konačno uzvratila smeškom. Hrabra devojčica, ah od samog pogleda na nju steglo mi se srce. I meni je potrebna izvesnost.
“Nadali smo se da ćemo zaviriti u njegovu radnu sobu”, objasnio sam Bet. “Znam da je mnogo radio od kuće.” A i ako je bilo ko susreo našeg ubicu na netu, to je sigurno bio Kic, pomislio sam, mada to nisam izgovorio.
“Naravno. Odvešću vas do Jazbine.”
Bet nas je povela kroz dvoja klizna vrata u zadnjem delu kolonijalne kućice koju Kic nikada više neće videti. Radna soba mu je gledala na dvorište sa ljuljaškom i baštom punom suncokreta. Život ide dalje. Bar za neke. Ne i za Kica.
Bet je zastala u dovratku. “Ne znam hoćete li pronaći išta značajno, ali molim vas, pretresite sve što želite. U našoj kući vam ništa nije zabranjeno.”
“Je li ovo jedini računar koji je koristio kod kuće?”, pitao je Sampson sedajući za velik, neuredan radni sto. Primetio sam da je sistem iznenađujuće zastareo, samo Delovo kućište i monitor.
“Imao je i laptop koji je dobio od Biroa”, kazala je Bet. “Mislim da on nije ovde. Barem ja nisam naletela na njega.”
Pogledao sam Sampsona. Nismo našli Kicov laptop ni u njegovoj kancelariji ni u autu. “A lozinke? Imaš li neku predstavu?”, zamolio sam Bet.
Duboko je izdahnula. Ovo je bilo baš gadno, ali Bet Kicmder je činila sve kako bi nam olakšala. “Pokušajte sa Gumeni Crvić. Nekada je nju koristio.”
Nas troje smo razmenili stidljiv, bolan osmejak.
“Taj nadimak je on nadenuo Emili”, objasnila je. “A ponekad je i mene tako zvao.” Sampson je ukucao Gumeni Crvić.




Devedeset drugo poglavlje

Zaista je to bila Kicova lozinka - barem što se kućnog računara tiče - i dok je Sampson grozničavo kuckao po tastaturi, ja sam se zanimao fiokama radnog stola.
Izvukao sam debelu gomilu fascikli o slučajevima u toku, uglavnom vezanim za serijske ubice, punu kopija originalnih dokumenata. Pitao sam se da li su ovo možda “nezvanične” kopije koje je donosio s posla. Kic je uvek voleo takve stvari, jelda? Možda je važio za opsesivnog tipa, ali baš zato je i bio sjajan u svom poslu. Naravno, negde u pozadini, nisam mogao da ne pomislim: Kic je bio iz FBl-ja, kao i Kajl Kreg. Nažalost, kad bi se tako razmišljalo, i od mene bi mogao da postane osumnjičeni.
Prvi slučaj koji sam dohvatio bio je jedan za koji sam već čuo. Neko je obijao domove u merilandskom predgrađu i davio žene u postelji. Bez krađe, bez vandalizma - samo čista, surova ubistva. Zasad su se desila tri, i to u periodu od pet meseci, to jest jedno svakih sedam nedelja.
Sledeći dosije imao je tajno ime “Kartograf i usredsredio se na seriju pucnjava, uvek iz istog pištolja. Žrtve su delovale nasumično, jedina dodirna tačka im je bda lokacija. Sve pucnjave, zasad njih četiri, odigrale su se na uglovima ulica koji se nalaze na pravoj liniji što preseca severozapad Vašingtona.
Zatim sam pronašao dosije koji je Kic sastavio o Kajlu Kregu. Tu su bile čak i informacije o tome kako sam sredio Kajla. Uz to je Kic pročešljao sve zabeleške iz starih Kajlovih slučajeva, uključujući i one koji su bili u toku u vreme njegovog hapšenja.
Kada sam pronašao VUZP-ov dosije, uglavnom je sadržao stare informacije o ubistvima u širem području Vašingtona: kopije izveštaja s mesta zločina, delove mapa, rezultate iz laboratorije, razgovore - na stotine dokumenata povezanih s poznatim ubistvima. Ništa što bi nam bilo novo ili što bi nam moglo pomoći. I ništa što bi direktno povezalo VUZP-a s Kajlom Kregom.
“Kako napredujemo?”, pitao sam Sampsona. “Nailaziš li na nešto? Bilo dobro, bilo loše?” “Mora mnogo toga da se pregleda”, odgovorio je. “Ima instalirane tehnorati, blogdeks, pabsab...
sve je to softver za praćenje, Alekse. Uz dobru postavku, mogao je da nađe svakoga ko je ostavio komentar na blogu ili surfovao sajtom.”
“Kako ćemo mi saznati šta je Kic saznao? Gde je čuvao sve to?”
Sampson je lupnuo prstima po stolu. “Mogao bih da proverim njegovu internet istoriju, da vidim koje je sajtove često posećivao. Mislim da ću krenuti odade.”
Nekoliko minuta kasnije, Sampson se iznenada zavalio u Kicovu radnu stolicu. Zazviždao je kroz zube. “Neka ga đavo nosi. Dođi ovamo, Alekse.”
Virnuo sam mu preko ramena.
“Izgleda li ti ovo poznato?”, pitao me je. “Trebalo bi.”
Otvorio je dugačak spisak sajtova; mnoga imena sam prepoznao iz sopstvenog njuškanja po internetu. Ali nije mi to sada privuklo pažnju. Među tim imenima sajtova, nalazilo se i desetak brojeva. Kada sam malo bolje pogledao, shvatio sam da je to bio jedan isti broj, koji se ponavljao iznova i iznova, izdeljen na različite načine tačkama i kosim crtama.
344.19.204.411
34.41.920.441/1

34.419.20.44/11
344.192.04.411
Spisak se nastavljao i posle svih ovih cifara na ekranu, ali mi smo sada pronašli tajanstveni broj -
isti broj koji se nalazio sa strane na poštanskoj vreći iz Smitsonijana. “To je IP adresa, Alekse. Internet stranica. Barem je Kic tako smatrao.”
“Zašto nam to nije rekao?”, zanimalo me je. “Šta se ovde događa, Sampsone?”
“Možda nije pronašao pravu kombinaciju. Možda nije stigao da se posveti tome. Ili je sajt bio neaktivan.”
“Postoji samo jedan način da saznamo”, odgovorio sam. “Hajde da krenemo od početka i proverimo ceo spisak.”




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:50 am


Devedeset treće poglavlje

Bri Stoun je stajala sama na krovu kuće u Devetnaestoj ulici i zurila u mesto na kom je sunce speklo krv Brajana Kicmilera tako da je od nje ostala samo crna mrlja. Sva pogrešna pitanja motala su joj se po glavi: Jesi li mnogo patio, Kice? Da li te je napao s leđa? Jesi li uopšte imao prilike da ga savladaš? I najmanju mogućnost? Da li si znao ko je to?
Bila su to logična pitanja, ljudska pitanja, ali nebitna za ovu istragu. Morala je da se koncentriše na metode ubice i da poveže bilo kakav dokaz koji je on ostavio za sobom.
Večeras je Biotek trebalo da dođe i očisti “Žutu kuću”. Vlasnici se vraćaju sutra. Ovo je poslednje prečešljavanje mesta zločina, poslednja prilika da se pronađe bilo kakva trunka dokaza koju će svakodnevni život uskoro izbrisati.
Po svemu sudeći, ubica je ušao kroz otvor na krovu, a otišao preko skele pozadi, dve kuće dalje. Kicova obdukcija pokazala je ogrebotine ispod ruku i vlakna na košulji na mestima gde je vezan i prevučen snažnim najlonskim užetom ili nekakvim kanapom. U krvotoku mu je nađen hlor-hidrat, nedovoljnog nivoa da bi ga ubio, što ukazuje da je bio u nesvesti. Jedina lepa vest do sada.
Unutar kuće nisu pronađeni tragovi krvi, barem ne značajni. Kicu je vrat prerezan baš tamo, na krovu, neposredno pre nego što je policija stigla. Ubica je verovatno mogao da odredi vreme kako god mu drago.
Skot je odlučio da sve bude u sekund, zar ne? Sve je isplanirao do tančina, čak i to da Kic umre neposredno pošto mi stignemo.
Bri je pritisla pesnicom vrat. Glavobolja s kojom se probudila prerasla je u celodnevnu muku. A i pogrešila je što je obukla tamnu košulju. Već ju je natopila znojem.
Krenula je prema skeli, pored gomile opušaka i zgužvanih limenki koji nisu bili tu ranije, što je značilo da neko jeste bio. “Psihoturisti”, tako ih je Aleks zvao, jadne nakaze koje obilaze mesta zločina povezana sa serijskim ubicama. A do vraga, ovo je svakako bio najsenzacionalniji slučaj u poslednjih deset godina, na žalost svih uključenih. Bri je pogledala pravo ispod sebe s krova. Prostor za parking je uglavnom bio praznjikav u ovo doba dana. Tu je nađen Kicov kamri na jednom od mesta za stanare.
Ubica je pobegao pešice ili ga je sačekalo drugo vozilo.
Ako je uopšte i otišao s mesta zločina. Je li otišao?
Ili je ostao još malo da gleda i sakuplja uspomene? Da li se uvek zadržavao na mestu zločina?
To ubistvo se odigralo u privatnosti, što je zanimljivo za VUZP-a. Publika je bila veća, ali i neodređenija - tamo u zemlji televizije. Bri se zapitala da nije želeo - da nije imao potrebu - da istraži “uživo” gomilu okupljenu u Devetnaestoj ulici. Mogla je da položi značku da je upravo to skot i učinio.
Šta je sa ženom koja mu je saučesnik u Baltimoru? Je li i ona bila ovde? Učestvuje li ona u svemu od početka? U kom su odnosu njih dvoje? Jesu li ljubavnici? Bivši pacijenti iz neke duševne bolnice? A šta ih je povezivalo s Kajlom Kregom?
Bri je sela na ivicu krova, pa se konačno spustila niz skele, pažljivo jer se trenutno osećala malo rastreseno - previše stresa, nedovoljno sna, nedovoljno i Aleksa. Začas se spustila.
Odade je pošla za ubičinim najverovatnijim putem, uličicom do Ulice A. pa nazad okolo do

Devetnaeste.
Sad je tamo bilo mirno, posebno u odnosu na situaciju od pre dva dana. Jedna jedina patrolna kola bila su parkirana pred onom kućom. Haui Pirsal, policajac kog je povela sa sobom, stajao je naslonjen sa suvozačeve strane. Bio je dobar čovek, njen drugar, samo ne i najambiciozniji momak na svetu.
Dovela ga je kao bezbednosnu meru, ali ga nije shvatala ozbiljno. Biće pre da bi ona štitila Hauija nego obrnuto. Kad je naišla, uspravio se i nešto očistio s košulje.
“Na mestu voljno, vojniče. Ne brini o tome”, rekla je. “Izvini, Haui, što sam se toliko zadržala.” “Kako je bilo unutra?”, pitao je.
“Nikako, Haui. Čekaj, odmah se vraćam.” Pošla je stazom do kuće, pa iscepala policijsko obaveštenje s vrata. Toliko o mestu zločina.
“Izvinite, detektivko?” Iza nje se najednom pojavo neki čovek. Šta li sad pa ovaj hoće?
“Ja sam Nil Stivens, novinar Asošijeted presa. Možete li mi odgovoriti na nekoliko pitanja?”




Devedeset četvrto poglavlje

Nil Stivens, ili VUZP, poželeo je da izrešeta Bri Stoun odmah tu, ispred kuće. Izvukao bi tristapedesetsedmicu iz prsluka. Earn. Glupa pandurka pada mrtva na prilazu. Upucao bi i tipa u uniformi koji se mota oko patrolnih kola.
Ali ne. Ovo nije bila ni proba, a kamoli glavni nastup. Možda priprema za kasnije. A i malo zabave, takode. Detektivka Stoun je, što jest jest, strava ženska. A i devojka Aleksa Krosa, je li tako? Stoga je sve to bilo još bolje. Činilo mu se da tako dobija na prestižu i značaju.
Stounova je produžila prema patrolnim kolima. “Bez komentara”, izgovorila je i ne pogledavši
ga.
Znači, bila je i kučketina, a ne samo osrednji detektiv! Zamisli. Panduri i nisu neki izazov. Možda
svi zajedno i budu.
Izvukao je lajku otpozadi. “Onda samo jedna fotka na brzinu, važi?”
Uopšte ga nije zanimalo da je slika. Hteo je da ga ona vidi - da vidi lik koji je tog dana glumio, onog Nila Stivensa.
Detektivka Bri Stoun je trenutno njegova publika. Međutim, ona ga nije ni pogledala. Ispružila je dlan ispred sebe i pošla u auto, kao da kaže: Odbij, majmune. “Idemo”, rekla je policajcu za volanom, pa su se odvojili od ivičnjaka. Ništa od intervjua.
Nil Stivens je doviknuo za njom: “Danas ste loše volje, detektivko Stoun?”
Smatrao je da bi to trebalo da bude shodno liku koji glumi, opaska nametljivog novinara. Nije bio čak ni siguran da ga je čula - sve dok se policijska kola iznenada nisu zaustavila. Zatim su se vratila do mesta gde je on stajao.
Bri Stoun je izašla i hitro ga odmerila. Sad joj je privukao pažnju.
Samo, je li to dobro?
“Kako reče da se zoveš?”, upitala ga je. “Nisam ti upamtila ime.” “Stivens. Iz Čikaga. Asošijeted pres.” Sad nipošto ne sme da uzmakne. Zato joj je baš i prišao korak bliže. Tako bi Nil postupio - mora da se drži lika. “Jutros sam vam ostavio govornu poruku.” To nije bilo tačno. “Zapravo, nadao sam se da ću napraviti članak o vašem timu dok sam u Vašingtonu.”
Prilično se dobro držao, ali i dalje nije bio u dobrom položaju. Nije baš bio ubedljiv, činilo mu se da nije sasvim čvrst.
Mora da je i Stounova isto pomislila. “Mogu li da vidim tvoju legitimaciju?”, zatražila je.
Šta sad da radi? Prišao joj je još bliže i pružio joj ličnu kartu. Krajičkom oka je motrio na drugog policajca - kome su i dalje obe ruke bile na volanu. Stounova je pištolj držala u futroli na desnom boku, odmah pored značke. Imao ju je - u to nije bilo sumnje. Mogao bi da je sredi na licu mesta, istog časa. Znao je i da to treba da uradi.
Ona ga je još jednom pogledala, nešto opuštenije nego ranije. “Dobro. Mogli bismo da razgovaramo na brzinu u kancelariji. Upoznaću te s onima koji se tamo zateknu. Kako ti to zvuči?”
Bila je skoro ubedljiva. Skoro si me zavarala, detektivko. No u glasu joj je VUZP otkrio sve što je trebalo da zna, kao i to da mora odmah nešto da preduzme ili je gotov.
Zamahnuo je pesnicom i udario Stounovu u slepoočnicu. Gospode, za žensko ima tvrdu glavu.
Dohvatio je njen glok i ustrelio drugog policajca kroz otvoren prozor. Još jednom je pucao u

presamićeno telo, za svaki slučaj. Tad se opet okrenuo Stounovoj.
Još je bila na zemlji, očigledno povređena, ali ne i bez svesti. Ruku je prislonila uz čelo, a između prstiju joj je kapala krv. Pokušala je da ga dohvati. Šutnuo ju je i prevrnuo na leđa.
“Ne miči se!”, zaurlao joj je u lice.
Približio je pištolj njenim očima. “Gledaj me, Bri. Upamti mi lice, pa svaki put kad me se setiš, znaćeš kako si zajebala. Ti i tvoj glavni jebač Aleks Kros. Hej, upravo si se upoznala s VUZP-om.”




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:50 am


Devedeset peto poglavlje

Požurio sam da budem s Bri na odeljenju hitnih slučajeva u Bolnici Sveti Antonije, a nisam mogao da se otarasim užasne, morbidne pomisli da je tamo ustanovljena smrt moje žene Marije. Kad sam stigao, Bri su ušivali. Čuo sam da su je takoreći odvukli u bolnicu. Nažalost, policajac Haui Pirsal je umro. Još jedan stradali policajac.
Bri se raspričala čim me je ugledala. “Alekse, danas je napravio silnu grešku. Ubedena sam da ovo nije predvideo.”
“Nije očekivao da će tebe tamo videti. Ne, ne verujem da je očekivao. Ali ne možemo biti ni sto posto sigurni, Bri. Ipak on sve planira.”
Trgla se od uboda igle. Lekar koji joj je ušivao ranu pogledao me je kao da traži pomoć, ali Bri je nastavila da priča. “Doduše, iskoristio je to najbolje što je mogao. Alekse, rugao mi se. dozvolio mi je da vidim lik koji glumi - nekog fotoreportera. Kazao je da se zove Nil Stivens. Ima li nečeg u tom imenu? Ili u tome što ovog puta glumi reportera? Rekao je da je iz Čikaga.”
“Pričaćemo od tome kad budeš gotova”, kazao sam i stegao joj ruku.
Nekoliko sekundi je mirovala, ali onda se opet raspričala: “Znaš li da se Haui Pirsal tek oženio?
Pre dve nedelje. Žena mu je učiteljica za decu s posebnim potrebama.” Klimnuo sam glavom trudeći se da ćutim dok joj lekar ne stavi kopče.
“Alekse, nikog drugog nisam videla. Nikakve ženske nije bilo. Možda je ona radila samo jednom.
Da nam odvrati pažnju. Hej, pazi malo s tom šivaćom iglom!”
“Žao mi je, detektivko”, rekao je lekar. “Nemoj da žališ, samo pazi.”
Posle smo Bri i ja sedeli u predvorju i pričali. Imao sam nešto da joj kažem iako sam znao da to neće želeti da čuje. “Bri, ovo je upravo poprimilo drugi vid. Oboje to znamo. Danas te nije ubio samo zato što se nije uklapalo u plan koji je već skovao, u drugačiju ulogu koju je smislio da odigra. Biću mirniji ako do kraja slučaja ne budeš radila sama. Šta misliš o tome?”
“Alekse, nisam bila sama u kući. Tamo sam otišla s još jednim policajcem. On je sad mrtav.”
Klimnuo sam glavom. “Dobro. Razumem. Žao mi je što zvučim kao da ti pridikujem. Još nešto moram da kažem. Hoću da dođeš kod nas...”
“Ne. Hvala ti, ali neću, Alekse. Neću se seliti zbog njega. Sad sam videla smrada. Sredićemo ga.
Pašće, to ti dobro stojim. I to do dna, ako se ja pitam.”
Sve je to bilo nekako ironično. Koliko puta je neko sa mnom ovako razgovarao? Zaista nisam očekivao da će se Bri dopasti moj predlog, a dovoljno sam je poštovao da bih i nabacio kako treba da napusti istragu. Uostalom, ionako to ne bi uradila.
“Dobro mi je , Alekse, sve je u redu. Hvala ti na ljubaznosti. Hajdemo već jednom odavde. U bolnicama ljudi umiru.”
Bili smo na putu do kola kad se Sampson javio. Zvučao je uzbuđeno.
“Alekse, provalili smo IP adresu. Mislim da je upravo na internetu. Uostalom, otvorio je novu veb-stranicu.”
“Gospode, šališ li se? Samo da odvezem Bri i stižem.”
“Molim?” Bri me je mrko gledala. “Šta god da je to, idem s tobom i tačka. Nema razgovora.” “Sampsone, odmah stižemo.”




Devedeset šesto poglavlje

U Odeljenju za krvne delikte bilo je neobično tiho; zapravo, kancelarija je bila praktično prazna.
Znao sam da su gotovo svi na ulici, traže VUZP-a ili bar neke tragove o njemu.
“Kako si, Bri?” Sampson je ustao da joj ustupi mesto, ali je ona bila tvrdoglava i snažna, prava stena.
“Dobro sam. Ne može biti bolje, Veliki Čoveče. Šta imaš?”
Sampson se nasmejao zbog njene razmetljivosti, pa smo sve troje prasnuli u smeh. “Još njegovih najvećih hitova”, rekao je. “Da vam pokažem najnoviji.”
Gledali smo u ekran, gde je bio novi sajt. Imao je isti naslov kao i prvobitni: moja stvarnost, masnim belim slovima na crnoj pozadini.
“Ma hajde”, promrsila je Bri. “Ima da sredim tog tipa. Čim ga budem videla sledeći put.” “Bri, Bri, Bri”, promrmljao sam ne nastavljajući.
Uzeo sam miša i počeo da skrolujem po stranici. Ovog puta na njoj su se, umesto bloga ili nečeg drugog, nalazde samo slike. Bile su poredane u dve kolone: levo slike njegovih otelotvorenja ubica, njegovih “uloga” - a desno odgovarajuće žrtve. Prve dve su bile kadrovi lažnog video-snimka iz Iraka. Naredni snimak: Tes Olsen na kolenima, s crvenom ogrlicom oko vrata.
U sledećem redu slika prikazan je profesorski tip iz Dosijea iks u Centru Kenedi i kadar s vesti na kome se vidi Metju Džej Voker, ali s dodatim zelenim slovom X preko lica.
Zatim je tu bio “lažni” plagijator s maskom Ričarda Niksona - i dve slike onih klinaca koje je zaklao na nadvožnjaku iznad auto-puta.
Slika Abi Kurleve bila je ista ona porodična fotografija koja je prikazana na svim vestima, s nasmejanim mužem i sinčićem. Čitav svet je bio izložen toj slici.
Poslednja dva snimka su bila krupnozrna i mutna, ali ipak dovoljno jasna da razaznamo pojedinosti. Bri je poznala foto-reportera “Nila Stivensa” čak i s kačketom Vajt soksa nabijenim na oči.
Na drugom je bio Kic.
Oči i usta su mu bili otvoreni, a preko brade je imao razmazanu krv. Snimio ga je očigledno pošto ga je zaklao, ali pre nego što mu je stavio gumenu masku. Gledali smo Kica na umoru.
Bri je tresnula pesnicom o sto. “Šta on hoće? Je li ovo njegova predstava o slavi i veličini?”
Okrenula se i izašla iz kancelarije. Bolje da se ovde izduva nego negde drugde. Čuo sam njene korake, a onda klokotanje aparata s vodom.
“Samo... pustite me načas”, doviknula je iz hodnika. “Dobro sam, Alekse. Samo sam malo poludela.”
Sampson me je gurnuo u rame. “Nastavi.”
U dnu stranice nalazila se još jedna ikonica kao na prvom sajtu. Slika televizora sa snegom na ekranu. Bila je veća nego prethodna, ali po svemu ostalom ista. Pod njom je stajao link s natpisom: stiže uskoro.
“Govnar”, prasnuo je Sampson. “Prkosi nam - sve vreme.” Pretpostavio sam da će nas ikonica dovesti do nove slike ili video-snimka, ali se na ekranu otvorilo prazno polje za imejl, s adresom VUZP5569@hotmail.com, kojoj se verovatno ne može ući u trag, kao ni svemu prethodnom.

Bri se vratila u prostoriju i stala iza mene. Počela je da mi masira vrat i ramena. “Jednostavno sam sebi dozvolila da se preopteretim. To se više neće ponoviti.”
“Još kako će. Šta misliš o ovome?”, pitao sam je.
“To je direktna komunikacija, nešto čemu se obično nadamo, zar ne? S druge strane, odgovorimo li mu, znaće da igramo njegovu igru. Možda i moramo.”
“Sampsone?”
“Izgleda da ćemo trenutno više dobiti time nego što može da šteti.”
Prste sam držao nad tastaturom, pa otkucao prvo što mi je palo na pamet.
Uskoro si gotov, bedno govno. “Hm, Alekse?”, kazala je Bri.
Već sam brisao rečenicu, ali sam im bar izmamio smeh. Pokušao sam s nečim drugim. Otkucao sam: Šta hoćeš?
Zatim sam se zavalio i upiljio se u ekran. “Jednostavno. Konkretno.” “Šalji ga”, rekla je Bri. “To je dobro pitanje.” Pritisnuo sam pošalji.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:50 am



Devedeset sedmo poglavlje

Svima troma bio nam je prilično jasan redosled poslova: Informatička jedinica FBI-ja radila je na onom novom sajtu. Naš kontakt je sad bila Andžali Patel, sićušna ženica, visoka jedva metar i pedeset, sa čeličnosivim očima. Kicova zamena. Pitao sam se koliko je vremena provela razmišljajući o činjenici da je neko ubijen radeći posao kojim se ona sad bavi.
Našli smo se s njom na drugom spratu Huverove zgrade. Držala je novi sajt VUZP-a na dva ekrana i radila na laptopu dok je pričala s nama.
“Evo kako stvari stoje, društvo. Nigde u ovom kodu nema primera VUZP-a, čak ni u metatagovima, koje proveravaju alati za pretraživanje. To verovatno objašnjava zbog čega ga niko drugi dosad nije pronašao.”
“Dok god ostane tako, držali bismo ga na internetu”, rekla je Bri. “Moguće je da ćemo stupiti u kontakt i ne želimo da ga rastrubimo ukoliko baš ne moramo.”
Pošto je to utvrđeno, Patelova je krenula dalje.
Nekoliko minuta kasnije, digla je glavu s posla. “Evo još nečeg, narode. Ovaj sajt je nekakav hibrid. Većina sadržaja je postavljena pomoću običnog programa za prenos fajlova, ali dve slike, ova i ova” - kursorom je pokazala fotografije Kica i njegovog ubice - “bile su moblogovane.”
Objasnila nam je to i pre nego što smo zapitali: “Postavljene na veb preko mobilnog telefona.” “Je li to lakše pratiti?”, pitao sam nadajući se da je tako, ali i sumnjajući u to.
“U ovom slučaju jeste.”
Gurnula je prema nama jedan papir. Bio je to Verajzonov račun, s adresom za naplatu. U Babu u Montani.
“Možda je konačno pogrešio. Znači li vam išta ime Tajler Bel?”, pitala je Andžali. “Treba li da nam znači?”, pitala je Bri.
“Ne baš. Samo sam mislila i to da ubacim. Telefon kojim se služi VUZP mora da je ukraden.” Patelova se okrenula prema računam.
“Čekaj malo”, zaustavio sam je.
Gledao sam onaj obračun. “To prezime - Bel. Pre izvesnog vremena, dok sam još radio za Biro, imao sam neki slučaj. Ubistva su se događala u Los Anđelesu. Slučaj smo vodili pod šifrovanim imenom Meri Smit. Ili Meri, Meri.”
“Znam za to, naravno.” Patelovala je zaklimala glavom. “Ubistva u Holivudu. Glumci, producenti i sve tako. Tad sam, zapravo, prvi put čula i za tebe.”
“Počinilac u tom slučaju je bio Bel. Majki Bel.” Ubio je nekoliko nevinih ljudi - a onda umalo i mene.
Koliko ti treba da otkriješ ima li živih rođaka Majkla Bela?”, pitao sam Andžali. “Znam da ima ćerke.”
“Ne bi trebalo da bude teško.”
“Poslaćemo nekog u kuću Tajlera Bela u Montani. Da vidimo je li tamo”, pridružda se Bri. “Zašto mislim da ga nećemo zateći?”, kazao je Sampson.
Bri je već ukucavala broj u mobilni telefon. “Možda zato što je Tajler Bel ovde u Vašingtonu.” Andžali nam je dala nekoliko praznih stolica da sednemo, pa smo Sampson i ja krenuli svako

svojim tragom. On je brzo našao pet ljudi s imenom Tajler Bel na spisku šireg područja Vašingtona, od kojih su tri bila u samom gradu. Bilo je neizvesno da je upisan ovde, ali te tragove moramo ispitati.
Proverio sam Izveštaj zločina. Nisam naišao na Tajlera Bela, ni na Taja Bela, barem ne u podacima za poslednjih pet godina.
Dotle sam stigao kad je došla Bri, i dalje s telefonom priljubljenim uz uvo.
“Na vezi mi je državna policija Montane. Pogodite ko je nestao pre tri meseca? Hajde, hajde.
Prezime mu zvoni.”6

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:51 am


Četvrti deo
NEUMITNI SUDAR

Devedeset osmo poglavlje

Ovo je veličanstveno. Zaista.
Kajl Kreg se ni u snu nije nadao da će - ikad više u životu - otići na Šanzelize, ali eto ga u Parizu, svom verovatno omiljenom gradu. Za njega, svakako jednom od tri najlepša na svetu. Uz Rim i Amsterdam. Možda i London. Pretpostavio je da ga je ovamo dovela snažna žudnja za slobodom koju je sad osećao, potreba da učini nešto neočekivano, da pođe za svakim svojim hirom; najzad, i da ponovo ubija. Da muči. Da izrazi gnev na nov način.
Poslednjih nekoliko noći večerao je u nekim od najboljih restorana na svetu - Tajeven, Le senk na Aveniji Džordža Petog, odmah uz hotel Prens de Gal, gde je odseo. Nijedno jelo ga nije koštalo manje od četiristo evra, oko petsto američkih dolara, ali nije ni najmanje mario. Imao je i više nego dovoljno novca, a zar se na “odmoru” upravo to ne radi? Pobegneš od posla, od borbe za uspeh, od ubijanja. Potrebno mu je vreme da razmisli, da isplanira.
Prens de Gal je bilo dobro mesto u svakom pogledu. Hotel je smešten na lepoj Aveniji Džordža Petog, samo nekoliko blokova od Avenije Šanzelize. Sam objekat je velelepno zdanje - uglavnom u art deko stilu, sav u pozlati - s najlepšim kandelabrima kud god ti pogled padne. On je pak najviše uživao u baru Ridžensi, koji je bio u engleskom stdu, s mnogo kože, tamnog drveta i baršuna. Elvis Prišli je jednom odseo u Prens de Galu, a sad je tu Kajl Kreg.
Pre podne je obilazio muzeje - najviše je voleo Orse i Oranžeri - impresioniste. Možda će danas otići i do Luvra, ali samo da vidi Monalizu. Šetao je dugo uz Senu, gde je mnogo razmišljao - i još malo planirao.
Jednu odluku je čvrsto doneo: neće dozvoliti da Aleks Kros postane VUZP-ov trofej. Ne, Aleks Kros njemu pripada, kao i Krosova porodica - Nana, Dženel, Dejmon i mali Aleks Junior. To je oduvek planirao. Godinama je time bio opsednut.
A možda, tek možda, prolije malo krvi u Parizu. To je njegova umetnost, jednako lepa i značajna kao i sve što su stvorili takozvani stari majstori. On je novi majstor, zar «e? Savršen za ovo varvarsko doba. Sasvim u skladu s vremenom. Niko to ne radi bolje od njega, a svakako ne VUZP.
Ugledao je lepu mladu ženu u tesnoj sivoj bluzi, crnoj suknji i visokim čizmama, duge, gotovo riđe kose. Čistila je pločnik ispred male galerije slika. Napred-nazad, napred--nazad. Vrlo delotvorno. I vrlo privlačno kad stoji iza mede.
Zato se Kajl zaustavio pred galerijom - ušao - a ona ga je pustila da razgleda prvih nekoliko minuta. To je bilo tako nezavisno - tako francuski. Nije ni čudo što ih je obožavao.
Na kraju je stala uz njega. “Treba li vam pomoć?”
On se nasmešio, oči su mu zasijale. Obratio joj se na francuskom. “Jeste li detektiv? Moja odeća, moja kosa - to me je odalo.”
“Ne, zapravo odale su vas cipele”, rekla je.
Zasmejao se. “To kažete samo - da biste bili iskvareni.” Najzad se i ona nasmejala. “Ili možda duhovita?”
“Ovo nije smešno”, rekao joj je naprasno. I zaista nije bilo. Ubijao ju je čitav sat. A onda se poslužio njenom metlom - samo ne na uobičajen način, da čisti, već s drškom napred.

Zatim je otišao na oproštajni ručak u Atelje de Žoel Robišon. Ah, Pariz. Čudesan grad.




Devedeset deveto poglavlje

Veza s Montanom bila ie velik preokret u istrazi - uz malo sreće, upravo onaj koji im je trebao. Podaci o Tajleru Belu počeli su brzo da se gomilaju. On je zapravo brat pokojnog Majkla Bela, i to još neuhvatljiviji. Dok je Majki postajao sitan igrač u holivudskim krugovima, Tajler je živeo kao vodič na reci i majstor za sve; radio je u brvnari koji ju je sam podigao u Stenovitim planinama. U Babu, naselju sa petsto šezdeset stanovnika, važio je za tihog, prilično prijatnog momka, koji nije bio baš nedruželjubiv, ali je uglavnom voleo da bude sam. Niko nije znao za neku njegovu stalnu družbenicu.
Štoje najvažnije, Tajler je nasledio od bratovljeve imovine skoro milion dolara, ostavio novac u banci na šest meseci, pa zatvorio račun i primio nekoliko desetina čekova na različite sume onog poslednjeg dana kad je viđen u Montani. Šta je sve to značilo? I gde je Tajler Bel sada?
Bri, Sampson, Andžali i ja razgovarali smo preko konferencijskog poziva sa šerifom Okruga Glejšer, kao i sa starijim agentom Kristoferom Forestom iz terenske kancelarije FBI-ja iz Solt Lejk Sitija. Pridružio nam se i Džon Abejt, stariji agent zadužen za slučaj VUZP-a u Vašingtonu.
“U kojoj fazi je vaš slučaj nestale osobe?”, pitao je Abejt u mikrofon. “Slučaj je naravno otvoren, ali ne bih ga nazvao i aktivnim. Taj momak je ili mrtav di ne želi da ga nađemo.” Stiv Mils, zamenik zadužen za slučaj u Montani, imao je neočekivan engleski izgovor. Otkud sad to?
“Foreste, šta ti imaš?”, pitao je Abejt odsečno, zapovednički. “Ispričaj nam sve što znaš o Belu.” “Koliko nam je poznato, bio je prilično odsečen od sveta. Njegov Verajzonov račun je plaćen
unapred u decembru, a iz nekog razloga mu je preostalo neiskorišćenih minuta. Ima kreditnu karticu, vizu, ali je sasvim neaktivna.”
“Pa imao je milionče na raspolaganju”, ubacio se Sampson.
“Iz kuće je uzeo samo nekoliko stvari”, dodao je Mils. “Telefon, novčanik, nešto odeće. Nije ništa naročito ni ostavio. Živeo je sasvim skromno. Van sistema.”
“Meni ne zvuči kao neko ko se služi mobilnim telefonom”, rekao sam.
“Osim kad ti je drugo rešenje da ti žice razvuku do imanja”, kazao je Mils. “Doduše, sumnjam da je mnogo koristio mobilni.”
“Neko ga je, bogme, koristio.” Patelova je pogledala u izveštaj pred sobom. “Juče u dva i deset posle podne.”
“Neko?”, upitao je Kristofer Forest. “Imate li razloga da mislite da nije on?”
“Ama baš nikakvog. Samo nemamo čvrst dokaz da ga je on koristio”, odgovorila je Bri. “Mnogo je velika slučajnost ako nije on”, primetio je Mils. “Zar ne?”
“Slažem se.” Patelova je zvučala donekle iznervirano; nisu je pratili. Uz to je i radda već toliko da nije mogla da sabere sve sate.
“Šta još imamo o Belu?”, pitala je Bri. “Kad ćemo dobiti njegovu sliku?” “Evo je”, kazao je Forest. “Upravo sam vam je poslao.”
Uz nekoliko udaraca u tastere, Patelova je skinula sliku sa vozačke dozvole Tajlera Bela.
Okrenula ju je prema ekranu konferencijske sobe.
Sećam se kad sam u Kaliforniji upoznao njegovog brata i kako mi je prvi utisak bio da je drvoseča, mada na onaj kalifonijski, rokenrolerski način, kao neki izgubljeni član grupe Igls. Tajler je

izgledao kao pravi drvoseča. Smeđa kosa i gusta brada bile su mu čupave, ali ne i zapuštene. Prema podacima s dozvole, bio je visok metar i osamdeset osam, a imao je sto pet kilograma.
“Šta kažeš, Bri? Prepoznaješ li ga? Može li on biti reporter Asošijeted presa?”
Zažmirila je u dozvolu i dugo nije odgovorila. “S obzirom na to kako menja izgled? Svakako je moguće. Reporter je bio krupan. Možda metar i osamdeset osam.”
“Kakav ti je osećaj?”
Ovog puta nije otezala. “Osećam da smo upravo našli jezivca kog tražimo. I, kao što sam već rekla, pašće!”




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:51 am


Stoto poglavlje

Istog trenutka kad je do kancelarije šefa policije stigla vest o tome da je moguće sumnjivo lice Tajler Bel, odgovor nam se vratio kao bumerang. Rećeno nam je da tu informaciju smesta objavimo.
Lako je reći, mnogo teže učiniti.
Naravno da smo nešto morali da kažemo novinarima. Ako se desi još jedno ubistvo, a mi nismo s njima podelili ono što znamo, nikakvi razlozi za skrivanje informacije neće nas oprati. Kontrola štete bi počela da nam uzima previše vremena, a istraga bi mnogo trpela.
S druge strane, osumnjičeni je svakako i sam bio deo javnosti koja prati vesti. Objaviti previše o onome što znamo ili ne znamo predstavljalo bi grešku koju ne bismo mogli da ispravimo.
Šta onda da se radi?
Kompromis se sastojao u kratkoj nenajavljenoj konferenciji za štampu na stepeništu zgrade Dejli. Tako nešto niko od nas nije bio voljan da učini, ali izgleda da šef nije pristajao ni na kakvu alternativu. Bilo mu je potrebno da objavi “napredak” u istrazi, bez obzira na moguće posledice po istu tu istragu.
Te večeri u osam sati, Sampson i ja smo razgovarali s novinarima, molim lepo, ali tek toliko dugo da imenujemo Tajlera Bela kao glavnog osumnjičenog i da saopštimo kako u tom trenutku nećemo odgovarati ni na kakva pitanja.
Bri se držala van domašaja kamera. U tome je bila odlučna. Nije htela da nedavni napad na nju dobije veće razmere nego što je već imao.
Posle toga smo sve troje otišli pravo na hitan sastanak na spratu. Bilo je teško zamisliti da se ceo slučaj još zahuktava, ali tako je bilo. Izgleda da je to hteo VUZP.
Ili već neko.




Sto prvo poglavlje

U kakvu smo se gužvu upetljali, a možda će postati i gore. Prošireni tim nas je sačekao na spratu, zajedno s praktično svim detektivima zaduženim za važnije slučajeve, i s bar po jednim predstavnikom svih policijskih stanica u gradu.
Dok sam stajao napred, spreman da govorim i, što bolje mogu, odgovaram na pitanja prisutnih, iz ruke u ruku je krenuo koverat za porodicu policajca Pirsala. Sačekao sam nekoliko minuta da se tužno, depresivno prikupljanje priloga završi, pa sam počeo.
“Govoriću što je moguće kraće. Znam da jedva čekate da se vratite na ulicu. To važi i za mene.” Podigao sam Belovu fotografiju. “Ovo je Tajler Bel. Podelićemo vam kopije ove slike. Velike su šanse da je on VUZP.
Pre nego što počnu vesti u jedanaest, ovo će biti najpoznatija slika u Vašingtonu, a verovatno i širom zemlje. Problem je u tome što ga ovakvog sigurno niko neće videti. Vredelo to nešto ili ne, u pripremi je simulacija istog lika bez kose i brade. Jedino sa čim možemo računati jeste visina: oko metar i osamdeset pet - osamdeset osam. To već neće moći znatno da promeni.”
Jedan od momaka iz Drugog distrikta podigao je ruku: “Doktore Krose, ako se radi o osveti za Belovog brata, šta mislite, zašto nije napao vas?”
Klimnuo sam glavom. To pitanje je trebalo već jednom raščistiti. “Pre svega, reći ću da jeste napao mene, ali ne onako kako vi mislite. Što se više približi nama koji ga tražimo, više je ugodio svojim emocijama. Nagađam da je to nekakav nastavak onog uživanja koje ima kad ubija pred publikom. Ali u ovom trenutku je sve to samo nagađanje na osnovu onoga što znamo. Ne možemo biti sasvim sigurni.
Drugo, nisam još ubeđen da se ovde uopšte radi o osveti. To tek ostaje da se vidi. Rekao bih da pokušava da uspe u onome u čemu njegov brat nije, a brata koristi da bi nas odveo na pogrešan trag. Možda čak i da samog sebe ubedi kako sve ovo služi nečem većem i od njegove sujete. A u stvari, od samog početka samo se o tome i radi. Ne o osveti, ne o bratu, nego o njegovoj ogromnoj sujeti.”
Lisa Džonson, zamenik detektiva, digla je pogled sa svojih beležaka. “Kako je Bel uopšte znao da će slučaj biti dodeljen vama? Niste ni bili u policiji kad je sve počelo, zar ne?”
Tu je Bri uskočila: “Lisa, iako Aleks nije od početka učestvovao, veza s Majklom Belom bi dovela do toga da se pre ih kasnije priključi istrazi. Ne zaboravi da smo navedeni da otkrijemo tu vezu.”
“Znači, mislite da je namerno upotrebio mobilni telefon?”, pitala je Džonsonova. “Jesam li to dobro uočila?”
“Apsolutno. Mislim da ništa ne radi bez razloga”, rekao sam. “Ako negde zabrljamo, propustimo neki trag, on nam ubacuje nov. Što više toga uspe da iskonstruiše, to je, na kraju krajeva, bliži zadovoljenju svojih potreba.”
“Mislite, na primer, na potrebu za nekažnjenim ubijanjem?”, pitao je neko iz zadnjih redova. “Mislio sam na potrebu da nam po svaku cenu dokaže da je pametniji od nas. U tome zasad ima
uspeha.”


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:51 am




Sto drugo poglavlje

Kasno te večeri, kao da mi je trebalo još nešto da podvuče crtu pod sve što se već dogodilo, dobio sam odgovor neposredno od VUZP-a, kojim kao da je hteo da kaže: evo vam ga na, dolazim, spremni ili ne.
Bio sam kod kuće i pretraživao internet. Zbog odnosa između Majkla i Tajlera Bela, posebno su me interesovali slučajevi serijskih ubica koji su bili braća. Tako sam saznao za braću Rejns, Danija i Larija, koji su, svaki za sebe, ubijali tokom šezdesetih i sedamdesetih godina. Kao i za one iz Ročestera, braću Spahalski, identične blizance. Jedan je priznao dva od ukupno četiri ubistva za koja su ga krivili, dok je brat već bio u zatvoru za jedno ubistvo počinjeno znatno ranije.
Osim krvnog srodstva, nijedan od ta dva slučaja nije pokazivao vezu na bilo kom drugom planu. Nisam našao ništa slično mojoj povezanosti s braćom Bel. Prosto, sve se svodilo na to da se ponekad dva člana porodice, ili više njih, istovremeno bave istim poslom.
Postojao je i onaj nerazjašnjeni slučaj žene u Baltimoru. Ko je, dovraga, ona bila? Išta se s njom desilo posle one jurnjave automobilima. Da li je VUZP imao saučesnicu? je li mu Kajl Kreg možda bio mentor?
Otvorio sam moj policijski imejl kako bih razaslao nešto od onoga što sam zaključio. Kako sam ušao u poštu, tako me je dočekala nova, ni najmanje prijatna poruka.
Šta ja hoću, detektive Krose? Samo toliko? Iskreno sam iznenađen što uopšte moraš da me pitaš.
No, ipak ću ti i nacrtati ako treba.
HOĆU da platiš za ono što si učinio mom bratu. Složićeš se da to ima smisla.
HOĆU da razmisliš o tome kako nikad nisi stvarno pokušao da ga shvatiš pre nego što si ga ubio.
Kao što ne shvataš ni mene, i nikad me nećeš shvatiti.
HOĆU da ti pokažem da u ovoj igri nisi ni približno tako dobar kao što misliš. A nisu ni tvoji veštaci-psihijatri. Ni oni analitičari, koji su veliki prevaranti, što ti je svakako poznato.
I HOĆU da shvatiš još jedno: ovo se neće igrati ni po čijim drugim pravilima, samo po mojim. Tako će se i završiti. Kako i kada ja budem hteo.
Imaš li još neko pitanje?
T. B. ili ne T. B., pitanje je sad.
Prvo što sam uradio bilo je da prosledim poruku Andžali Patel s molbom da mi što pre odgovori, na šta je, uprkos tome što je bilo kasno, rekla da ne brinem. Ništa drugo nije ni radila osim slučaja VUZP-a.
Onda sam se javio Bri i dvaput joj pročitao poruku.
“Ti to veruješ?”, pitala je pošto sam završio. “To o naplati?” “Ne baš. A ti?”
“Zašto bismo verovali? Sve što on čini je laž. A šta kažeš na potpis?” Stalno nam se vraćalo to kako nismo mogli znati u kojoj meri je VUZP Tajler Bel, a koliko toga je samo nekakva gluma. Ko je uopšte Tajler Bel? Bolje reći, ko je on bio pre nego što je sve ovo počelo ili bar pre nego što smo se mi u celu zavrzlamu umešali?
“Stvarno bih voleo da vidim tu njegovu brvnaru”, rekao sam, a od trenutka u kom sam to naglas izgovorio, sve misli su počele da mi se vrte oko te jedne. “Da malko pronjuškam.”
“I ja sam isto pomislila, ali nema šanse, zar ne? Ovaj slučaj nam ne da da mrdnemo. Ali slažem

se s tobom. Volela bih i ja da malo procunjam oko te brvnare.” “Mogli bismo da odemo u petak Vratili bismo se u nedelju.”
Nije mi odgovorila. Biće da je prvo pomislila da se šalim. Onda se nasmejala. “Hoćeš da kažeš da tako zamišljaš naš vikend van grada?”




Sto treće poglavlje

Kajl Kreg se najzad vratio u Vašington. Zar ovo nije sjajno? Bio je odmoran i spreman za akciju.
Sve se kretalo ka neumitnom sudaru, i on je jedva čekao taj konačni sudar. Ili još bolje: sudare.
Kakve bi mu šanse dali u Vegasu da će se izvući iz one paklene rupe u Koloradu? E pa, potukao je sva predviđanja, baš kao što je celog života i činio.
Pre dolaska u prestonicu, u Merilendu je kupio polovni automobil. Bjuik ga je prijatno iznenadio svojom brzinom. Osim toga, imao je tu prednost što se nije izdvajao u gomili. Kradljivci automobila ga ne bi ni pogledali, što samo po sebi nije bilo bez značaja.
Nekoliko sati ranog jutra, preciznosti radi: od četiri do šest, vozio se po gradu, poput turiste, nekoga ko samo razgleda, i sećao se vremena kad je tu radio kao agent. Išao je duž Prve ulice, pored zgrade Vrhovnog suda, pored zgrade na Kapitolu u kojoj su smešteni Kongres i Senat, čak je stigao i da salutira statui Slobode na njenoj kupoli. Veličanstven grad! Jedan od njemu najdražih, iako nije bio dostojan poređenja s Parizom. Bar je on tako mislio. Uvek se divio Francuzima i njihovom opravdanom preziru prema Amerikancima i svemu onome što mi predstavljamo.
Najzad se odvezao do Avenije Pensilvanija i prošao tačno ispred Huverove zgrade, glavnog sedišta FBI-ja. To je bilo poprište tolikih njegovih pobeda dok je, kao agent, pa kao izvršni direktor, jurio za podmuklim zločincima, posebno se baveći ubicama po šablonu. Ironija je u tome što niko nije postigao bolje rezultate od njega. Čak ni Aleks Kros.
A evo ga opet, spremnog da čini štetu, sa svim onim otrovom u venama, spremnog da preturi grad naglavačke.
Imao je sa sobom mali računar marke Sorti VAIO, pa je mogao da pristupi internetu iz kola. Dok je on trunuo u zatvoru u Florensu, u svetu tehnologije pojavile su se mnoge zanimljive novotarije. Propustio ih je zbog Krosa i nekolicine drugih u Birou, koji su ga izdali.
Uključio je računar.
Zatim je otkucao: U gradu sam. Prosto sam ophrvan osećanjima. Ako nemaš nešto već zakazano, seti se našeg sastanka u subotu uveče. Stvarno verujem da možemo čuda da napravimo zajedno. X je oznaka za mesto.
Nije hteo da doda: vreme je za naš obračun. Smatrao je da će VUZP to lako sam shvatiti. “Uostalom, ostaje da se vidi. Ostaje jednostavno da se vidi.”



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:52 am



Sto četvrto poglavlje

Najgore tek dolazi! Kajl se setio svoje doskočice iz daleke prošlosti, iz vremena pre nego što ga je uhapsio Aleks Kros. Tek što je ubio onog najbezobraznijeg mogućeg kriminalnog izveštača iz Vašington posta, kao i suprugu tog nadmenog seronje. Tad je nameravao da nadmaši velike umove svoga vremena - Garija Sonedžija, Džefrija Šefera, kao i Kazanovu, s kojim je, takoreći, radio kao koautor. Najviše od svega, i za njega najbitnije: nameravao je da nadmaši sebe. Da uzraste, da evoluira, da postane zaista veliki u onome čime se bavi, da dosegne svoje snove.
Iznenada se setio još nečega, nečega veoma bolnog iz vremena kad je uhapšen. Aleks Kros mu je tada izbio dva prednja zuba! Tako je izgledao kad su ga najzad uhapsili. Na fotografijama koje su izašle po dnevnim i nedeljnim novinama po čitavom svetu. Na svim televizijskim kanalima.
Veliki Mozak! Krezub.
Kao poslednja budaletina. Kao neki uličar, besprizornik.
A tek ona žena! I ona mu se otvoreno rugala. U lice mu je rekla da sunca više neće videti. Duvala se i hvalisala pred svim mogućim svedocima. Čak je napisala i onu nadobudnu knjigu, koju je onaj podjednako nedaroviti Vašington post slavio kao “remek-delo o krivičnom pravu”.
Znači, ovo turobno kolonijalno zdanje od crvene opeke u Ferfaksu kuća je u kojoj živi sudija Nina Vulf. Nadnica za podrepaštvo nije bila tako visoka, a?
Kajl je krenuo prema kući, a sa sobom je nosio kanticu. Počeo je mahnito da je mućka. Bio je besan, i to s punim pravom. Sudija Nina Vulf mu je oduzela četiri godine života.
Više nije bilo nikakve sumnje: došlo je njegovo vreme.
VUZP je jučerašnja vest.
Od ovog časa. Opet je on glavni. On i samo on.
Podigao je kanticu i ispisao poruku.




Sto peto poglavlje

Pozvala me je Moni Doneli, istraživački analitičar i dobra prijateljica iz Kvantika - verovatno zato što je znala da sam bio blizak sa sudijom Ninom Vulf. Nas dvoje smo svojevremeno sarađivali na suđenju Kajlu Kregu. Posle toga sam joj pomagao pri pisanju knjige. Nina je bila brižna majka tri tinejdžerke. Njen muž Džordž, izuzetno dobroćudan čovek, imao je toliko smisla za humor da je mogao postati stendap komičar. Bio je savršen supružnik za trezvenu pravnicu.
A sad - taj užas, ta grozota u njihovoj kući. Naravno da sam znao ko je ubica Nine Vulf, mada sam gotovo priželjkivao da ne budem u pravu. Računao sam da postoji slaba mogućnost da je počinilac VUZP, a ne Kajl Kreg, ali sam znao da je to baš nategnuto.
U Ferfaks sam stigao u dva ujutro. Zatekao sam desetine kola, kombija i kamiona, uglavnom sve s upaljenim rotacionim svetlima na krovu. Ceo taj prigradski kraj bio je i sam na nogama - na svakoj kući pored koje sam prošao gorela su svetla skoro na svim prozorima i podsećala na uplašene, oprezne oči.
Baš tužno - u ovakvom kraju. Mirnom i lepom. S ljudima koji se samo trude da vode svoj život skladno i dostojanstveno. Zar je to preveliko očekivanje? Izgleda da jeste.
Na kraju slepe ulice izašao sam iz mercedesa i pošao polako. Zatim sam potrčao zato što mi je to bilo potrebno. Kao da sam poželeo da pobegnem - u neki razumniji deo mozga - ali sam se uputio kući Vulfovih, baš kao što sam uvek činio, privučen opasnošću, pometnjom, smrću i propašću.
Iznenada sam se zaustavio. Presekla me je jeza. Nisam još ni stigao do kuće, ali sam video prvi užasan prizor. Bio mi je pred samim očima.
Znao je da ću doći ovamo i videti ga, zar ne?
Jarkocrveno X napisano na krovu sudij inog automobila, crnog mercedesa S-klase. Drugo X bilo je na ulaznim vratima, gotovo od vrha do dna.
Samo što sam ja znao da to nisu iksovi. To su krstovi! A namenjeni su samo meni.
Novinari su izvikivali pitanja iza policijskog kordona i neprekidno fotografisali kuću i automobil.
Tada mi je sve izgledalo kao u izmaglici.
“To je VUZP, zar ne?”, čuo sam. “Otkud on ovde u Virdžiniji? Širi li područje?”
Ne, pomislio sam, ali sam to držao za sebe. Kajl Kreg ne širi područje. Naprotiv, usredsređuje se na tačno određen cilj. A već je izabrao metu.
Ne - mete. Kajl je uvek imao velike zamisli.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:52 am



Sto šesto poglavlje

Kajl je poštedeo Džordža Vulfa i troje dece, što me je začudilo. Možda je to učinio zato što je sad vrlo usredsređen. Hteo je sudiju Ninu Vulf... i samo nju. šta će, onda, uraditi sledeće? I koliko ja treba da čekam dok se ne pojavi na mom pragu? Ili u kući?
U osam ujutro imao sam zakazanu seansu sa Sendi Kvinlan. Međutim, ona se nije pojavila. To je samo doprinelo da mi bude još neprijatnije zbog svega što se događalo. Sad mi se i privatna praksa urušavala, pred očima mi išla dođavola.
Uz to sam se i zabrinuo jer Sendi nikad nije propustila nijednu seansu, pa sam čekao u kancelariji sve do posle devet. Tad se ni Entoni Dimao nije pojavio. Šta je to s njima? Jesu li sad zajedno? Šta bi danas još moglo da pođe naopako?
Čekao sam koliko sam mogao, pa sam pozvao Bri da joj kažem kako krećem po nju. Kasnije ćemo poći za Montanu, preko Denvera, da pretresemo brvnaru Tajlera Bela. Smatrali smo da to treba uraditi. Da neposredno pogledamo gde je živeo, da pročešljamo ono što je ostavio za sobom.
Na izlasku iz zgrade umalo nisam naleteo na Sendi Kvinlan. Stajala je na pločniku pred ulaznim vratima. Bila je sva u crnom i oznojena, bez daha.
“Sendi, šta je bilo?”, pitao sam trudeći se da budem pribran. “Gde si ti danas?”
“O, doktore Krose. Plašila sam se da ćemo se mimoići. Izvinite što se nisam javila.” Žmirkala je u mene i pokazala mi rukom da priđem ivičnjaku. “Morala sam da dođem i kažem vam... da odlazim.”
“Odlaziš?”, začudio sam se.
“Vraćam se u Mičigen. Nije mi mesto u Vašingtonu, a i došla sam iz pogrešnih razloga. Hoću da kažem, čak i da sam srela nekog, ništa ne vredi kad mrzim ovaj grad, zar ne?”
“Sendi, možemo li da zakažemo još nekoliko seansi pre nego što odeš? U ponedeljak ujutro?”, pitao sam. “Idem na put inače bih mogao da se vidim s tobom preko vikenda.”
Osmehnula se samouverenije nego ikad. Zatim je zavrtela glavom. “Došla sam samo da se oprostim, doktore Krose. Odlučila sam. Znam šta treba da uradim.”
“Ako je tako, u redu”, rekao sam joj. Pružio sam ruku, među tim, umesto da je prihvati, ona me je zagrlila. Čudno, napadno, gotovo teatralno, kako mi se učinilo.
“Odaću vam tajnu”, šapnula mi je uz rame. “Šteta što vas nisam upoznala na nekom drugom mestu.
A ne kao terapeuta.”
Tad se digla na prste i poljubila mi usne. Razrogačila je oči, a verovatno sam i ja, pa je pocrvenela. “Neverovatno mi je šta sam uradila”, istrtljala je kao šiparica.
“Pretpostavljam da se svašta događa neočekivano”, rekao sam. Mogao sam da se ljutim, ali čemu to? Ona se vraća u Mičigen, a možda je tako i najbolje.
Posle kraće, neprijatne tišine, Sendi je pokazala palcem preko ramena. “Hoćete li me otpratiti do kola?”
“Parkirao sam s druge strane”, rekao sam.
Stidljivo je nakrivila glavu. “Da otpratim onda ja vas?”
Nasmejao sam se i prihvatio to kao kompliment. “Zbogom, Sendi. Srećno u Mičigenu.” Mahnula mi je prstima, pa mi namignula. “Srećno i vama, doktore Krose.”




Sto sedmo poglavlje

U tom trenutku VUZP je igrao novu ulogu. Glumio je detektiva Džejmsa Korninga, koji je spustio fotografski aparat i zagledao se kroz prozor kola za prismotru, kao što bi učinio svaki glupi pandur. Upravo je snimio kako Aleks Kros ljubi pacijentkinju Sendi Kvinlan, što joj naravno, nije bilo pravo ime. Sendi Kvinlan je bila samo uloga. Kao i Entoni Dimao, kao i detektiv Džejms Korning.
Ovaj se, pak, potrudio da cele nedelje prati Krosa i Bri Stoun. Nije mudro da im priđe preblizu, ali je njihovo kretanje bilo sasvim lako slediti.
Sad je pratio Krosa do parkinga blizu kancelarije, pa do zgrade u kojoj je stanovala Bri Stoun u Osamnaestoj ulici.
Desetak minuta kasnije, njih dvoje su zajedno krenuli. Stounova je nosila torbu sa stvarima za jednu noć, ništa više, za šta je izgleda sposoban vrlo mali broj žena. Džejms Korning je išao za njima sve dok mu nije postalo jasno da su se uputili prema aerodromu Regan nešenal Gle gle! Doduše, nije se mnogo ni iznenadio.
Na ulazu u aerodromsku garažu opet im je prišao. Kros je našao mesto da ostavi automobil na trećem nivou, a Korning se peo dalje. Parkirao se na četvrtom i sustigao Krosa i Stounovu na nadvožnjaku što vodi do terminala.
Džejms Korning se držao podalje, u gomdi, kako bi izbegao mogućnost da ga primete.
Kupili su kartu na pultu Ameriken erlajnsa, pa mu je bilo lakše da pogodi kuda su se uputdi. Logično je da idu u Denver. Pričekao je da se spuste pokretnim stepenicama u bezbednosnu zonu, pa se vratio do pultova za prodaju karata.
Pokazao je značku putniku koji je stajao prvi u redu. “Izvinite, samo čas. Policija.”
Zatim je legitimaciju pokazao službenici na pultu Ameriken erlajnsa. “Ja sam detektiv Korning, vašingtonska policija. Treba mi obaveštenje o dvoje putnika koji su upravo kupili kartu. Stounova i Kros?”
Pošto je dobio traženu informaciju, Džejms Korning je zastao i kupio krofnu, koju nije nameravao da pojede. Sve je to bio samo deo plana. Značajan rekvizit. Uz to i zabavan. Vratio se u garažu.
Na trećem nivou, stao je kod Krosovog automobila. U kesu s krofnom ubacio je nekorišćen mobilni telefon, pa je presavio i zalepio trakom za sajtnu pod vozačkim vratima. Prolaznici je neće primetiti, ali će je Kros i Stounova svakako uočiti kad se vrate.
U nedelju, u četiri i trideset, letom 322 iz Denvera. VUZP će možda i sam doći da ih dočeka.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:52 am



Sto osmo poglavlje

Bri i ja smo odleteli u Denver u petak posle podne, a zatim se sledećeg jutra zaputili u Kalispel u Montani. Povratni let smo imali rano u nedelju, pa smo za samo jedan dan morali sve da obavimo - da otkrijemo što više o Tajleru Belu, o onome što se događalo u Nort Vudsu, kao i o njegovim namerama.
Put od Kalispela do Baba vodio nas je pravo kroz Nacionalni park Glejšer. Oduvek sam želeo da ga vidim, pa se nisam razočarao. Oštre krivine na drumu koji se zove Odlazak na Sunce naizmenično su se primicale planinskoj padini ili vodile pravo niz nju. Taj prelepi prizor budio je smernost, a bio bi i romantičan da smo Bri i ja imali vremena za romantiku na ovom putovanju. U jednom trenutku, ona me je pogledala i rekla: “Što se hoće, to se i može.”
U Bab smo stigli u subotu samo što je prevalilo podne. Stiv Mils, zamenik zadužen za slučaj, ljubazno je pristao da dođe iz šerifove kancelarije u Kat Benku i poštedi nas sto dvadeset kilometara krivudavih puteva i više od sata vožnje.
Bio je opušten i prijatan, a na prvo pitanje nam je odgovorio i pre nego što smo ga postavili. “Upoznao sam buduću suprugu kad sam iz Mančestera došao ovamo na odmor. I to radi pecanja.
Bilo je to pre dvanaest godina, a nikad se nisam pokajao”, ispričao je onim pravim engleskim. “Kad ti se jednom ovo mesto podvuče pod kožu, ne pušta te. Videćete, siguran sam. Nekad sam se predstavljao kao Stiven, a ne Stiv.”
Pratili smo Milsa na jug putem 89, pored Rezervata plemena Crne Stope, do oboda Donjeg jezera Svete Marije.
Odade je pošao neobeleženim zemljanim putem još oko dva i po kilometra, pa smo stigli do mesta s koga se udesno pružao drum, najvećim delom zarastao u korov.
Taj bočni put bio je pregrađen policijskim zaprekama, od kojih je jedna ležala oborena na bok.
Zapitao sam se koliko su one delotvorne pred CNN-om i bogzna kim ko je hteo tu da dođe.
Kola nam je češala visoka pirevina dok smo prelazili još nekoliko stotina metara, pre nego što smo izbili na čistinu od četrdesetak ari.
Brvnara Tajlera Bela nije bila luksuzna ni velika, ali je ipak bila bolja od Unabomberove šupe. Obložio ju je prirodno crvenom kedrovinom, koja se lepo uklapala u okolinu, i ugnezdio je u okuku reke što teče na zapad. Iz nje se pružao predivan pogled na udaljene planine.
Bilo mi je jasno zbog čega bi neko odlučio da tu živi - pod uslovom da nema potrebu za društvom i da se bavi ubijanjem ljudi.




Sto deveto poglavlje

Ulazna vrata na brvnari nisu imala katanac. Zamenik Mils je rešio da nas pričeka napolju, a čim smo ušli, osetili smo i zbog čega. Unutra se osećala neka mešavina hrane i đubreta što trunu možda već i mesecima. Bilo je gore od smrada gnjileži.
“I nije baš raj na zemlji”, rekla je Bri i stavila maramicu na nos, kao da smo na mestu zločina. A možda i jesmo.
Glavna prostorija je bila kuhinja, trpezarija i dnevna soba u jednom - imala je u dnu veliki prozor s pogledom na reku. Duž bočnog zida Bel je držao radni sto s alatom i više desetina pecaroških mušica u različitim fazama obrade. Na zidu je visila omanja zbirka štapova za pecanje.
Osim dve kožne foteljice, nameštaj kao da je napravio sam Tajler Bel, čak i dve police za knjige od borovine.
“O čoveku možeš mnogo da saznaš preko njegovih knjiga”, kazao je Mils, koji je ipak odlučio da nam se pridruži. Stajao je pred policama i razgledao naslove. “Biografija, biografija. Kosmologija. Nema beletristike. Govori li vam to nešto?”
“Prvo bih pitao čije su biografije”, kazao sam i prišao da i sam pogledam.
Bilo je nekoliko tomova o američkim predsednicima - Trumanu, Linkolnu, Klintonu, Reganu i oba Buša. Bilo je i biografija drugih svetskih lidera: cara Hirohita, Margaret Tačer, Bin Ladena, Ho Ši Mina, Čerčda.
“Možda kompleks veličine?”, rekao sam. “Uklapa se u VUZP-ov profil. Barem u ono što mislimo da znamo o njemu.”
“Ne zvučiš mi ubedeno u to”, ljutnuo se Mils, a bio je sklon ljutnji. “I nisam. Od početka se poigrava s nama. Voli igre.”
Belova spavaća soba je bila manja i mračnija - bolje reći bila je vlažna. U njoj je imao klozetsku šolju i umivaonik, odvojene policom za knjige. Nisam video ni kadu ni tuš, osim ako se ne računa reka. U stvari, mnogo me je podsetila na zatvorsku ćeliju - a to me je opet dovelo do Kajla Krega. Kakve je veze uopšte imao Kajl sa svim ovim?
Jedini ukrasi su bile tri uramljene fotografije na zidu, poredane jedna iznad druge, što me je podsetilo na onaj novi veb-sajt. Gornja je bila stara crno-bela slika s venčanja, pretpostavljam njegovih roditelja. Ona u sredini prikazivala je dva zlatna retrivera.
A ispod - snimak petoro odraslih ljudi pred istim crvenim pikapom koji je sad zapušten stajao napolju.
Troje sam odmah prepoznao, što je bilo dobro za početak: Tajler Bel, Majki Bel i Marti Louenstin-Bel, koju će na kraju ubiti rođeni muž. Ostalo dvoje nisu mi bili poznati. Žena je držala dva prsta iza Tajlerove glave. Je liga smatrala đavolom?
“Čudno, zar ne?”, pitala je Bri. “Zaista izgledaju srećno. Šta ti misliš?” “Možda su i bili srećni. Dovraga, možda je on i dalje srećan.”
Konačno, posle više sati preturanja po svakom pedlju spavaće sobe, vratili smo se u kuhinju, koju smo ostavili za kraj. Nije imalo smisla da otvaramo frižider pre nego što budemo morali. Aparat je radio na gas, koji je očigledno odavno nestao. Police su bile polupopunjene. Činilo se da je sve kupljeno na veliko - žitarice i pasulj u plastičnim kesama, uz neke neprepoznadjive kaše.

“Izgleda da je voleo senf, primetila je Bri. U vratima je stajalo nekoliko vrsta. “I mleko.” Bilo ga je preko četiri litra u dva kartonska pakovanja, a jedno nije ni načeto. Nagnuo sam se da bolje vidim.
“Mleko mi je sumnjivo”, rekao sam.
“I ne samo mleko.” Bri je opet stavila maramicu preko usta i nosa. “Ne, hoću da kažem da je na jednom pakovanju datum isteka dan nakon onog kad je poslednji put viđen ovde.” Ispravio sam se i zatvorio vrata frižidera. “Datum isteka drugog pakovanja je još devet dana kasnije. Zašto bi kupovao još mleka ako se spremao da nestane?”
“Uopšte”, počela je Bri, “otkud to da je nestao tako iznenada? Ovde je bio prilično bezbedan.
Ko bi mogao da ga uznemiri?”
“Tačno. Treba proučiti i taj ugao. Koji ćemo pratiti?”
Međutim, moje pitanje se gotovo i nije čulo. Samo što sam ga postavio, zazvonio mi je telefon i sve se opet iz korena izmenilo.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:52 am


Sto deseto poglavlje

Na ekranu sam video da je poziv od kuće. “Verovatno su deca”, rekao sam Bri, pa se javio. “Pozdrav iz Zemlje Velikog Neba!”, kazao sam.
Zatim sam čuo: “Ja sam, Alekse. Nana.”
Glas joj je bio stegnut, što je kod mene izazvalo strah koji mi je u talasima prošao duž kičme. “Šta se dogodilo? Jesu li deca dobro?”, mehanički sam pitao. “Dejmon?”
“Deca su dobro. Samo...”, drhtavo je uzdahnula. “Alekse, Sampsona nema. Džon je nestao. Niko ga nije čuo čitavog dana.”
Te reči su na mene delovale kao ledena voda. Kad sam se javio, očekivao sam dečje vesele glasove. Ćao, tata. Kad se vraćaš kući? Hoćeš li nam nešto doneti?
A čuo sam to. “Alekse, jesi li tu?”
“Tu sam.” Najzad mi se izoštrio pogled na ono oko mene. Bri me je napeto posmatrala pitajući se šta se događa. Zatim je i njen telefon zazvonio, a ona se javila.
Imao sam osećaj da sluša istu priču, samo iz drugog izvora. “Dejvis”, nemo mi je izgovorila. Šef detektiva ju je zvao. “Da, gospodine, slušam.”
“Nano, sačekaj malo”, rekao sam.
“Sampson je otišao u teretanu u vreme ručka.” Bri mi je govorila ono što čuje od Dejvisa. “Upravo su mu našli auto. Ali ne i njega. U kolima su našli krv, Alekse.”
“Živ je”, rekao sam joj. “Da je mrtav, već bi nam se javio VUZP. Opet bi tražio publiku.”




Sto jedanaesto poglavlje

I ranije je upravljao drugim ubicama, posebno onim sjajnim momkom koji je sebe prozvao Kazanova i radio u Istraživačkom trouglu blizu Univerziteta Severne Karoline i Djuka. Naravno, u to vreme je on bio u FBI-ju.
Jednom je čak objasnio Aleksu Krosu svoj metod. “Radim ono što svi muškarci žele da rade. Proživljavam njihove tajne fantazije, njihove gadne maštarijice... ne živim po pravilima koja su doneli takozvani meni ravni.” Tvrdio je da privlači druge koji misle kao on.
Sad je Kajl Kreg imao vlastite zamisli kako sve treba da se odvija. Znao je da treba da preuzme sve u svoje ruke, možda je već i bilo krajnje vreme. Čovek poznat kao VUZP stupio je u vezu s njim preko advokata Vejnrajta, još dok je bio u zatvoru, a to su radili i drugi slični umobolnici. VUZP je tvrdio da je njegov poklonik i učenik - po tome se nije razlikovao ni od samog Vejnrajta - no sad je trenutak da učitelj istupi i preuzme vođenje igre.
X označava mesto. Biće sasvim prosto da to shvati, razmišljao je.
Posebno kad za sebe misli da je genijalan.
Kajl je stigao na to mesto nekoliko minuta pre dvanaest u subotu uveče. Kao što je i obećao. Zanimalo ga je šta će se dalje događati, i to iz nekoliko uglova. Pre svega, je li VUZP dovoljno bistar da dođe na mesto sastanka? To je sasvim dobro pitanje, ali Kajl je pretpostavio da je ubica bistar. VUZP je prilično pametan đavo.
Zatim, hoće li mu VUZP pokazati pravo lice? To je već nešto teže i Kajl je smatrao da su mogućnosti izjednačene. Sve zavisi od toga koliko je taj ubica voljan da rizikuje. Koliko je zaista samouveren.
Da se ne pokaže prikriven nekom pozorišnom maskom? Možda će doći kao ja. Kajl se nasmešio kad mu je poslednja misao prošla glavom. Zatim je prešao na drugo. Uporno je razmišljao o pojmu slobode - o tome što je opet u svetu. Osećao je kako mu srce tuče, ravnomerno ali ubrzano. Sve bolje je upravljao i telom i umom.
Tad je nešto začuo. Neko je tu. Otpozadi je dopro glas. “U tvoju čast.”
Pojavio se VUZP i sad je istupio iza hrastova u mraku. Bez maske, bez prerušavanja. Visok, dobro građen muškarac od tridesetak godina. Dosta uobražen.
Odmah iza njega videla se kuća Aleksa Krosa u Petoj ulici.
X označava mesto. To je, naravno, Krosova kuća.
“I meni je čast”, kazao je Kajl znajući da obojica lažu i pitajući se prija li to VUZP-u kao što prija njemu.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu