Dvostruka prevara

Strana 5 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5

Ići dole

Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Čet Apr 12, 2018 1:57 pm

First topic message reminder :



Upravo kad je Aleks pomislio da se primirio u ustaljenom rasporedu psihoterapija s pacijentima, opet se zatekao u igri – ovog puta da uhvati zločinačkog genija bez premca.Poplava složenih ubistava u Vašingtonu dovodi celu Istočnu obalu u stanje napetosti. Ta ubistva nisu ni nalik onima koje su Aleks Kros i detektiv Briana Stoun, njegova nova devojka, dotad videli. Sa svakim sledećim ubistvom slučaj postaje sve složeniji. Aleks zna samo jedno: ubica uživa kad ima veliku publiku.
Dok se jezivi prizori žrtava pojavljuju širom grada izazivajući i histeriju u medijima, Aleksu je sve jasnije da je čovek kog juri genije užasa – i da žudi za slavom. Ubica se poigrava čitavim gradom – i neće stati ni pred čim dok ne postane najstrašnija zvezda koju je Vašington video.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:53 am



Sto dvanaesto poglavlje

“Drago mi je što se najzad lično upoznajemo”, rekao je VUZP, ali kao da je bio pomalo nervozan i stegnut. “Ostvarilo se sve što si govorio. Baš sve.”
“Da. Rekao sam ti da ću izaći iz zatvora, i evo me”, kazao je Kajl. Kao da je i on bio donekle snebivljiv, ali to je samo glumio.
“Spava li on tamo? Spava li uopšte?”, pitao je VUZP pokazavši na Krosovu kuću s druge strane Pete ulice. Dobro ju je upoznao i slikao na desetine puta iz svih uglova.
“Na gornjem spratu. Tu obično radi, rešava zagonetke”, odgovorio je Kajl. “Mada mi se čini da nije kod kuće. Gore nema svetla.”
“Pa i nije. U Montani je, u poteri za mnom. Ti misliš da je shvatio našu igru, ja ne mislim”, kazao je VUZP.
“Nek ti bude. Samo, trebalo bi da pripaziš. Nikad ne bih potcenjivao doktora Krosa. Ima on šesto čulo za ovako nešto, a i opsesivan je i marljiv. Mogao bi te iznenaditi.”
VUZP nije uspevao da zadrži osmeh - okrutan osmeh. “Tebi se to dogodilo? Ne smeta ti što to pitam tako otvoreno?”
“Nimalo mi ne smeta. Meni se dogodilo da me stigne moj najljući neprijatelj - moj ponos, moja
sujeta, moja oholost. Na kraju sam i previše olakšao Krosu.” “Mrziš li ga? Želiš da ga oboriš pred očima javnosti.”
Sad se Kajl smešio. VUZP se otvorio, otkrio više nego što treba. “Pa, želim da ponizim Krosa. Ne smeta mi da mu uništim dobar glas. Ali ne, ne mrzim Aleksa. Nimalo. Zapravo, smatram ga za dragog prijatelja.”
VUZP se nasmejao. “Ne bih voleo da ti budem neprijatelj.”
“Da”, kazao je Kajl Kreg pa se i sam nasmejao. “Ne bi valjalo da mi upoznaš gadnu stranu.” “Hoću li je upoznati? Jesam li preterao?”
Kajl je pružio ruku i potapšao ubicu po ramenu da mu stavi do znanja kako je među njima sve u redu. “Sad mi pričaj o sebi. Želim sve da znam. A zatim”, rekao je cereći se, “možeš mi pričati o svojoj partnerki. Primetio sam nekog iza tebe u mraku. Ne bih voleo da je ubijem, ko god da je. Naravno, to ću uraditi.”
Žena koja se predstavljala kao Sendi Kvinlan izašla je iza drveća.
“U tvoju čast.” Bile su to prve reči koje je uputila Kajlu Kregu. Možda neiskrene, a možda i ne?
Svakako udvoričke. Naravno, i ona je glumica.
Kajl je polako klimnuo glavom, a onda rekao: “Nego, pričajte mi o Džonu Sampsonu. Gde ga držite i šta ste smislili?”




Sto trinaesto poglavlje

Bri i ja smo te večeri požurili nazad u Kalispel - i tamo saznali da ćemo kući ipak najbrže stići letom kojim je i trebalo da idemo. Nije bilo druge mogućnosti, barem je mi nismo mogli obezbediti.
Zato smo uzeli sobu u hotelu, ali ni jedno ni drugo nismo uspeli da se naspavamo. Ubijalo nas je što nismo u stanju da pomognemo Sampsonu tih prvih nekoliko kritičnih sati. Posebno sam ja bio nesrećan. Džon mi je najbolji prijatelj još od detinjstva, a sada sam imao loš predosećaj. Ipak, bio sam s Bri i ležao držeći je u naručju.
U Vašington smo konačno stigli u nedelju - napeti ali sasvim usredsređeni. Ćim smo sleteli, pozvao sam Bili Sampson i rekao joj da ćemo biti kod nje za dvadeset minuta. Dok sam išao ka kolima, javio sam se i šefu detektiva Dejvisu. Lično je vodio slučaj. I on je bio Džonov prijatelj.
“Dok ste leteli, situacija je dobila obrt”, rekao mi je. “Gad danas sprema novo prikazivanje na internetu.”
“Kako to misliš? Kakvo prikazivanje? U koje vreme?”
“Još ne znamo pojedinosti. Oko dva je stigao imejl - preko istog distributera kao i prethodni.” To je značilo: pred svim medijima. “Dao je URL adresu svog sajta i samo naznačio da će emitovanje uživo trajati sve do večeri.”
“Bri i ja ćemo doći što brže možemo. Idemo prvo kod Bili Sampson. Manje-više nam je usput. Ne skidaj ga s interneta! Neka ostane. Treba da vidimo šta smera.”
“Ništa ne brini. To će nam možda biti jedini način da pratimo ovo.” Znao sam da kad kaže ovo,
misli na Sampsonovo ubistvo i na gnusni javni spektakl u koji će se to pretvoriti.
Prekinuo sam vezu s Dejvisom kad smo stigli do kola. “Šta je rekao?”, pitala je Bri.
Nisam joj odmah odgovorio. Omelo me je ono što sam video zalepljeno pod vozačkim vratima. Beli papir, srebrna samolepljiva traka. Nešto vrlo slično već sam viđao.
“Bri? Sad me slušaj. Odmakni se od kola. Pređi na ovu stranu. Idi sasvim polako i što dalje.” Prišla je i pogledala. “Gospode. Je li to eksploziv?”
“Ne znam šta je.” Izvadio sam baterijsku lampu i sagnuo se da bolje pogledam. “Može biti svašta.”
Ali kad se to oglasilo, oboje smo zaista brzo odskočili.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:53 am


Sto četrnaesto poglavlje

Trebalo nam je nekoliko sekundi da shvatimo kako je zvuk koji smo čuli zvono telefona, i to iz
paketa.
Pocepao sam ga i ulepio se u mrvice krofne što je stajala pored crne motorole. Pretpostavio sam da je to nekakva glupa šala na račun policije.
Umesto identifikacije, na ekranu je bila slika. Prikazivala je Sampsona s povezom preko očiju. Na licu je imao dugačku rasekotinu i sasušenu krv. Duboko sam udahnuo da obuzdam bes koji me je ophrvao pre nego što se javim.
“Bele?”
“Krose?” Podrugljivo je oponašao moj glas. “Gde je on?”
“Ja pričam, ti slušaš. Sad hoću da oboje izvadite telefone i dignete ih visoko. Držite ih sa po dva prsta, moliću.”
“Ne, slušaj ti mene. Pre svega, hoću da razgovaram sa Sampsonom.” Nastala je tišina, pa šuškanje, onda prigušeno: “Za tebe je.”
Zatim sam, jasno i nepogrešivo, čuo Sampsonov glas: “Alekse, ne čini to.” “Džone...”, povikao sam.
Ali na vezi je ponovo bio Bel. “Vaši telefoni? Visoko. I jedan i drugi.”
Okrenuo sam se i pogledao po garaži. Neko nas je očigledno posmatrao, prenosio obaveštenja, ali nisam nikog video.
“Sad il` nikad, doktore Krose. Ne želiš da prekinem vezu. Veruj mi. To ne želiš.” “Bri, izvadi telefon. Digni ga uvis.”
Naterao nas je da stavimo telefone iza zadnjih točkova kola, pa da uđemo u automobil. “Sad kreni unazad. Preko telefona. Zatim izađi iz garaže i skreni desno.”
“Kuda idemo?”
“Bez pitanja. Samo kreni. Požuri! Vreme ističe.” Čuo sam kako nam mobilni krčkaju kad sam ih pregazio.
“Jebiga”, promrsila je Bri. Nije bila ljuta zbog telefona, već zato što izvršavamo naređenja.
Jedva smo izašli iz garaže kad je Bri nažvrljala nešto i nisko spustila papir da pročitam. Crni hajlender, vašingtonske tablice. Žensko. Dvoja kola iza.
U retrovizoru sam spazio hajlender i ženu za volanom. Duga, tamna kosa. Naočare za sunce. Ništa više nisam razaznao.
“Ko nas prati, Bele? Je li to moja prijateljica iz Baltimora?”
Iz telefona se čuo mučan tup udarac i Sampsonovo glasno jecanje. “Odsad ćeš ovo dobijati za svako pitanje. Imaš li ih još?” Nisam odgovorio.
“Pravilno razmišljaš. Sad na sledećem semaforu skreni levo i začepi gubicu osim ako te ja nešto ne pitam.”




Sto petnaesto poglavlje

Verovatno bih kaznio svakog policajca zbog onoga što smo radili, ali kako je Sampsonov život bio u opasnosti, nisam video nikakav izbor. Sledećih nekoliko minuta, Bri i ja smo se držali znakova rukama i ceduljica dok nam je VUZP izdavao uputstva.
Crni hajlender koji vozi žena uporno je išao iza nas, nikad dalje od nekoliko dužina automobila. Bri je nažvrljala: Imaš li pojma kuda ćemo? Odmahnuo sam glavom. Tek toliko da ona vidi.
Kako ćemo ovo preokrenuti?
Još jedan diskretan pokret glavom.
Ima li oružja u kolima?
Uzdahnuo sam pa opet dao odrečan znak.
U Montanu smo putovali bez oružja. Možda je Tajler Bel to naslutio; pištolje nije pominjao kad smo se ratosiljali telefona.
Navodio nas je u Vašington. Na kraju - do Avenije Masačusets i Sedme ulice, pored Kapitol Hila.
Misli su mi jurišale u desetinu različitih pravaca dok je trajala tišina. Kuda li nas vodi? Šta će se dogoditi kad stignemo?
Iz Sedme ulice skrenuli smo u Džordžiju; zatim smo prošli kampus Univerziteta Hauard i produžili. Zašto baš u ovaj deo grada? Zašto se ovo uopšte događa?
Negde između Kolambija Hajtsa i Pervorta naišli smo na jeftine restorane brze hrane i auto- mehaničarske radnje. Bel mi je rekao da usporim i otvorim četvore oči.
“Veruj mi da budno motrim.”
Gledao sam brojeve lokala pored kojih smo prolazili: kiosk sa jamajkanskom hranom, salon za manikir, benzinska pumpa, zalagaonica, a onda jedan u nizu praznih lokala.
“Broj tri tri tri sedam”, rekao je Bel. “Vidiš li ga?” Video sam, i to ga sasvim jasno. U prozoru je stajao narandžast plakat s natpisom izdato, prelepljen preko prvobitnog: izdaje se.
“Skreni u sledeću uličicu pa uđi u zgradu sa strane”, rekao mi je Bel. “Samo bez jeftinih štosova, što ja, opet, ne mogu da ti obećam.”




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:53 am


Sto šesnaesto poglavlje

Krenuo sam uskom uličicom sa samo jednom trakom do omanjeg parkinga iza zgrade, s možda svega tri mesta za parkiranje. Kad smo izašli iz kola, video sam kako hajlender zatvara ulaz u uličicu
- di izlaz iz nje, u zavisnosti od toga s koje strane se posmatra.
Žena za volanom nas je gledala - delovala je tajanstveno i preteče. Bio sam gotovo ubeđen da je žena, mada dotad ništa nije bilo onako kako izgleda.
Bri i ja smo pošli prema zgradi. Zelena čelična vrata, ulubljena od brojnih udaraca, bila su otvorena i podglavljena polutkom cigle. Unutra se nalazilo zatvoreno betonsko stepenište. Donekle je izgledalo kao scenografija za neki nastavak iz serijala Testera.
“Siđite niz stepenice”, nalagao je Tajler Bel. “Samo napred. Stisni zube.” Pod vratima u dnu stepeništa probijala je čudno bleštava traka svetlosti. “Bele, šta je dole?”, pitao sam. “Kuda idemo?”
Odgovorio je: “Kad uđete, zatvorite vrata za sobom. Samo uđite. Inače će se odmah dogoditi grozna nesreća - a žrtva će biti vaš prijatelj.”
Bri ja smo se zgledali. Ako ćemo se okrenuti i otići, tad je bio trenutak. A, bar za mene, odlaska nema.
“Nemamo izbora”, rekla je Bri. “Hajdemo. Ukaže li nam se neka prilika, zgrabićemo je.” Sišao sam prvi.
Zidovi su bili od grubog siporeksa, a stepenište nije imalo ogradu. Na vrhu jezika sam osećao blag ukus sumpora. Ka smo stigli do vrata u dnu, uhvatio sam zarđalu okruglu kvaku, koja nije mogla da se okrene. Zato sam gurnuo vrata i širom ih otvorio.
A onda...
U oči mi je blesnuo reflektor! Što sam bolje mogao, izoštrio sam vid i shvatio da ih ima više.
Stajali su na trokrakim stalcima, osvetljavajući svaki kutak inače mračnog podruma. “Evo vašeg momka!”, rekao je Bel.
Sampson je sedeo vezan za stolicu, s rukama na leđima. Preko očiju je imao zalepljenu srebrnu traku. Kad se okrenuo prema zvuku s vrata, video sam mu strašnu, još vlažnu posekotinu na licu. Što je najgore, njegovom krvlju je na zidu bilo ispisano: VUZP. A za to je bilo potrebno mnogo krvi.
Desno od Sampsona nalazile su se još dve stolice, a uz svaku kotur kanapa na podu.
Sa strane je stajao neko, verovatno Tajler Bel. U jednoj ruci je držao video-kameru, u drugoj pištolj, a i jedno i drugo je uperio u nas. Lice mu je bilo u mraku, da zadrži vid tajanstvenosti do poslednjeg trenutka. Samo, sad je tome kraj, zar ne?
Za kameru je bio priključen kabl, koji je kao zmija vijugao preko stolarskih nogara i stola od fosni punog opreme.
Spazio sam laptop, otvoren na već poznatoj prvoj stranici Belovog sajta, ali sad nešto drugačijoj. Tamo gde je ranije bila slika televizora sa snegom na ekranu, sad je išao snimak uživo koji je prikazivao Bri i mene kako stojimo kod vrata i gledamo sami sebe.
Bel se polako okrenuo od vizira kamere i pogledao u nas. Kad je video da ga posmatram, kazao je: “Dobro došli u moj studio.”




Sto sedamnaesto poglavlje

“Sampsone, jesi li dobro?”, pitao sam. “Džone? Džone?”
Najzad je jedva klimnuo glavom. “Bolje ne može biti.” Nije tako izgledao. Bio je mnogo pogrbljen, a po sivoj majici i duksu imao je tamne mrlje.
“Dobro si to rekao, detektive Sampsone”, zagraktao je Bel. “Izgleda da nisam ja jedini vešt glumac u ovoj prostoriji.”
“Je li to moj glok?” Bri se upiljda u pištolj koji je Bel stezao u ruci. “Jeste. Vrlo dobro. Zar se ne sećaš kad ti ga je Nil Stivens oduzeo?
Da, da, to sam bio ja. Šta da vam pričam, baš umem da glumim.”
“Svega se sećam, govnaru. Nisi dobar kao što misliš.” “Možda. Svejedno sam dovoljno dobar, zar ne?”
“Šta ovo znači?”, upitao sam trudeći se da sve malo usporim, ili da barem usporim Bela i možda od njega izvučem poneki odgovor.
“Siguran sam da si već dosta toga shvatio, doktore Krose. Zar nisi dovoljno mudar za to?” “Dakle, ako kažem: Avenija Džordžija 3337.. “, pokušao sam. “Džabe bi trošio dah, naravno.
Niko ne gleda - zasad.”
Bel je spustio pogled prema kameri, pa ga opet digao. “Bilo bi lepo prenositi zvuk uživo, ali ja ipak nisam kreten. Detektivko Stoun, hoću da legneš potrbuške i raširiš ruke. Krose” - pokazao je na stolicu u sredini - “sedi. Opusti se.”
“Kako bi bilo.
Ispalio je jedan hitac u zid, odmah iznad Sampsonovog ramena. “Rekao sam da sedneš.”
Uradio sam što mi je kazao, a tad su se začuli koraci nad nama. Ujednačeno su prešli pod i krenuli niz neke stepenice, mada ne one kojima smo sišli Bri i ja - postoji i drugi ulaz.
Tajler Bel je držao kameru uperenu u mene i uopšte nije skretao pogled. Pretpostavio sam kako želi da mi vidi reakciju i na filmu. Na drugom kraju sobe, otvorila su se vrata. Nisam video ko je tamo - u tom trenutku.
“Šta te je tako zadržalo?”, pitao je Bel.
“Izvini. Morala sam da zaključam. U ovom kraju ne živi pošten svet.”
Tad sam shvatio ko je to. Žena koju sam znao kao Sendi Kvinlan upravo je ušla u sobu. Skinula je tamnu periku i naočare koje je nosila dok je vozila hajlender; sad je izgledala onako kako sam navikao da je viđam. Osim očiju. Pogledala me je kao da se uopšte ne poznajemo.
Uz šok što vidim “Sendi Kvinlan”, još nešto mi je postalo jasno, pa sam se i nevoljno zadivio VUZP-u.
“Entoni”, rekao sam. Nije to bilo pitanje, već potvrda činjenice.
Nisam se zavaravao mišlju da mu je to pravo ime, ali pod njim sam ga znao. Kad sam se zagledao u VUZP-a, primetio sam i sličnost. Bio je vrlo vešt sa šminkom i talentovan glumac. To sam morao da priznam.
Malko se naklonio. “Dobar sam, zar ne? Uglavnom sam igrao na bini. U Njujorku, San Francisku, Nju Hejvenu, Londonu. Ipak, zbog mnogo čega, najviše se ponosim time kako sam igrao Entonija i kako sam tebe nadigrao, doktore Krose. Štono kažu - eto ti ga na!”

“A jesi li ti Tajer Bel?”, pitao sam.
Kao da ga je to malo iznenaddo. A možda je opet glumio. “Zar nisi čuo? Taj nesrećnik je poludeo. Došao je u Vašington i poubijao gomilu ljudi. Medu njima i detektiva koji mu je ubio brata. Zatim je prosto nestao s lica zemlje. Više ga niko nije video.”
Bri je upitala: “Jesi li ubio Bela u Montani?”
“Znaš šta”, kazao je zamahnuvši glokom ukrug. “Hajde prvo da vas pripremimo za prenos. Zatim ću vam pokazati šta se dogodilo s Tajlerom Belom. Zar to nije puna saradnja s policijom?”
“Sendi” je stala pored njega. On ju je poljubio, napravivši čitavu predstavu od toga, pa joj dao pištolj. Onda joj je pružio i kameru. Šta će sad biti?
“Smeškajte se”, rekla je ona. “Budite prirodni. Budite kakvi jeste.”
Savila je kolena da bi bolje snimala, pa je umanjivala sliku sve dok se na laptopu nismo videli sve troje: Sampson, Bri i ja.
“U redu je, spremna sam. Kad ti kažeš, počinjemo. Sad idemo uživo.
Snima se”, rekla je. “I... kreni.”



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:53 am



Sto osamnaesto poglavlje

Entoni Dimao - jedino sam tim imenom raspolagao - polako mi je prišao s leđa, što baš nisam želeo.
“Daleko od očiju, daleko od srca?”, pitao je i zasmejao se. “A možda i nije tako, doco.”
Iznenada mi je stegao konopac oko zglobova ruku, pa vezao čvor. Zatim ga je privezao za kuku ili alku, nešto što je bilo pričvršćeno u pod, a ja nisam mogao da ga vidim. To me je sprečavalo da ustanem, pa čak i da sedim uspravno. Shvatio sam da mi je zato i Sampson izgledao onako poguren.
Sve se to odvijalo u realnom vremenu na laptopu ispred mene. Zapitao sam se koliko ljudi sad to gleda i ponadao se da Nana i deca nisu među njima.
Kad je završio sa mnom, prešao je na Bri, pa ponovo uzeo pištolj od Sendi i stao nasred sobe. Zadenuo je glok pozadi za pojas, pa se spustio u polučučanj, ruku sastavljenih iza leda, kao da su i njemu vezane. Šta je sad to izvodio?
Očigledno je igrao nekog drugog. Pretvarao se da jeca, da je žalostan. “Zašto mi radiš ovo? Ne razumem. Molim te, samo me pusti. Neću pobeći, obećavam. Molim te, čoveče, preklinjem te. Preklinjem te!”
Iznenada je izvukao pištolj iza leda i uperio ga sebi u glavu. Sad je progovorio kao VUZP: “Ako hoćete da ostanete živi, gospodine Bele, samo pričajte. Da čujem kako izgovarate 'A, E, I, O, U.”
“A, E, I, O, U”, izustio je, verovatno verno podražavajući Tajlera Bela.
“Sam si zatvorio Belov bankovni račun, je li tako?”, upitala je Bri, pretekavši me.
“I odglumio Tajlera Bela u bakalnici pre toga”, dodao sam. To je objasnilo mleko i ostalu nagomdanu hranu koju smo našli u frižideru u Belovoj brvnari.
Entoni se opet uspravio pa se okrenuo s jedne na drugu stranu prikazujući bradu, nos, čelo. “Prilično dobra šminka, zar ne? Kalup sam skinuo neposredno s Belovog lica.”
“Gospode bože.” Bri je zvučala potpuno zgađeno. “Zbog tebe se gotovo stidim što sam ljudsko biće.”
“Čekajte, za vas imam još nešto. Ovo je sjajno. Pazite sad, detektivi.” Načas je mirovao. Onda je iskrivio lice u bolnu grimasu, ali ne Belovu, već nekog drugog.
Malo se povio, više nije bio onako pomamljen, a glas - onaj koji je koristio na seansama - postao mu je dublji, govor južnjački, drugačije boje od ostalih.
“O bože, ubio sam najboljeg druga. Metjua, čoveče, žao mi je. Tako mi je žao. Šta ću sad da radim?” Postepeno je govorio sve sporije dok nije počeo da karikira vlastiti govor. “Ja sam samo siroti veteranski skot što ide kod psihića koji, jebote, ne razlikuje sindrom Zalivskog rata od malih boginja.”
Hladno je spustio pogled na mene.
“Doktore Krose, sve sam snimio. Imam audio-snimak svake naše seanse, na kojoj sam ti sedeo pred samim nosom.
Imam i slike.” Pogledao je u Sendi. “S tobom i njom. Kad ti je Sendi zavalila jezik pred kancelarijom i rekla kako žali što se niste sreli pod drugačijim okolnostima.”
“Odaću vam tajnu.” Sendi je odigrala scenu između nas dvoje pred mojom kancelarijom. “Šteta što vas nisam upoznala na nekom drugom mestu.”

Setio sam se kako me je poljubila i povela do ivičnjaka, očigledno da bi omogućila Entoniju da slika.
“Dobro”, rekao sam. “Sad da vidimo zašto?”
“Šta kažeš da je zato što niko drugi ne može da uradi ono što mi možemo? Niko! Ili šta kažeš da je zato što smo radili skoro deset godina upozorištu i jedva zarađivali da platimo stanarinu. Ili zato što smo videli kako ti blistaš, kako si blistao, pa smo i mi poželeli malo sjaja.”
Ućutao je pa se kratko zagledao u mene. “To želiš da čuješ, doktore Krose? Pomaže li ti to da nas strpaš u neki okvirčić koji ćeš lakše razumeti?”
Uzvratio sam mu pogled. “Sve zavisi. Je li išta od toga istina?”
Nasmejao se, a nasmejala se i Sendi. “Ne. Ni jedna jedina reč. Kako neko poput mene može loše prolaziti u životu? Imam novca i slavan sam. Čak mi je i Kajl Kreg obožavalac, a mi smo njegovi obožavaoci. Eto ti što je svet mali.
Kajl Kreg je naš junak, baš kao što su Bandi i Gejsi. I Gari Sonedži. Kad je Kajl dopao zatvora u Florensu, smislili smo kako da s njim stupimo u vezu. Poželeo je da čuje sve što nameravamo; mi smo osećali isto prema njemu. Doktore, takvih nas je mnogo. Onih koji ubijaju i onih koji samo žele da mogu da ubiju. Kajlov advokat je i sam bio njegov obožavalac. Odani, mora se reći. Sad Kajl Kreg prati našu priču, kao što smo mi pratdi njegovu. On je ovde, u Vašingtonu. Zar to nije uzbudljivo?”




Sto devetnaesto poglavlje

Pratio sam VUZP-ov nastup uživo, jer u pitanju je bilo upravo to - smišljena predstava - ali nešto drugo se pritom događalo, nešto što mi je bilo mnogo zanimljivije. To me je vratilo na izlet u Planinski park Katoktin.
Bri je uporno petljala rukama iza leđa, uglavnom neprimetno, bar koliko sam mogao da prosudim. Trudila se da razveže konopac oko zglobova - to sam shvatio gledajući u laptop. Zato sam i znao da moram privući Entonijevu i Sendinu pažnju - treba da se usredsrede na mene i ne primete šta Bri radi. “Ali Tajler Bel ima zasluge za sve ovo? A ne vas dvoje? Posebno ne Sendi?”, pitao sam kao da
me to zanima.
“Ne pratiš pažljivo. Sve ovo” - mahnuo je rukom po sobi - “samo je današnja zajebancija za mozak. Kad odemo, kad svi vide ovu priču, ona će se ponoviti. Možda s nekim drugim pandurskim statistom. Možda novinskim izveštačem. Televizijskim spikerom? Nekom zverkom iz Vašington posta ili Ju-Es-Ej tudeja.”
“Sigurno znaš da niste prvi koji izvode tako nešto? Kolin Džons? U Majamiju 1995?” Tad je Entonijeva fasada samo malo napukla. “Nikad nisam čuo za njega.”
“O tome ti i govorim. Kolin Džons je bio poznat otprdike pet minuta. A bio je u ovome mnogo bolji od tebe - od oboje.”
Entoni je prekrstio ruke, pa zaklatio glavom napred--nazad. Video sam da je ljut na mene. “Znaš li da si zaista loš psihić? Ovo bi sad trebalo - šta? Da me navede da te ne ubijem?”
“Ne, ali bi moglo da ti umanji uživanje.” Glavni adut mi je bilo poverenje; ne činjenice, ne psihoterapeutske tehnike. Smišljao sam sve što sam brže mogao.
Upitao sam: “A šta je s Ronijem Džesapom? Tri ubistva, sva uživo na televiziji. Čak je koristio pravo ime. Jesi li ikad čuo za Ronija Džesapa? A ti, Sendi?”
“Ne, ali mi je jedna prljava ptičica rekla da ti samo što nisi umro”, kazala je i iscerda se. “Jedva čekam.”
Entoni mi je prdeteo u dva koraka i tresnuo me u lice drškom pištolja. “Samo nastavi, doktore Krose!” Nadneo se nad mene, spreman da opet zamahne, ali sam shvatio da ne želi da me onesvesti.
Treba da gledam!
Ispljunuo sam krv na pod. “Madlin Pervis. U Bostonu 1958.” Izbacio sam mu još jedno ime ubice-psihopate.
JE sad je dosta. Uvešću pravilo zapušenih usta.” Stuštio se do stola s “rekvizitima”, zadenuo pištolj za pojas i uzeo kotur samolepljive trake. Glasno se čulo kad je iskidao komad, pa se okrenuo k meni.
Iskrivio sam glavu, ne da ga sprečim, već da mi bude u zgodnijem položaju. Ovako ili onako, bila je to prilika. Bila Bri spremna ih ne.
Kad je Entoni koraknuo ka meni s trakom, Bri je ispružila ruke. Sendi je to videla. “Braco, pazi!”
Braco? Zar su njih dvoje brat i sestra? Taj obrt nisam očekivao. Možda zbog one seksualne scene na kauču u mojoj kancelariji. Je li moguće da su svejedno i ljubavnici?



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:54 am



Sto dvadeseto poglavlje

Ko god Entoni zapravo bio, obrušio se na Bri kad je uspela da mu izvuče pištolj. Hitrim snažnim udarcem pogodio ju je u lice. Glok je opalio - promašio Entonija - ali se Bri zavrtela u stranu. Udarila je u zid iza prevrnute stolice na kojoj je ranije sedela.
Iznenada je Sendi ispovrtela pištolj i uperila ga u mene.
Bri je nekako digla glok i pripucala. Dvaput! Nije se šalila. Oba puta je pogodila Sendi Kvinlan u grudi. Ova je zaprepašćeno zinula, a mislim da je izdahnula još dok je stajala s pištoljem u ruci. Zatim se stropoštala kao marioneta, zbog čega se nisam osećao baš najbolje. Proveo sam s njom mnogo vremena; mislio sam da je poznajem, a prevario sam se. Bila mi je pacijent.
Sad sam i ja s mukom ustao, svom snagom cimajući onu kuku u podu. Malo sam je olabavio.
Morao sam da je olabavim.
Bri je opet opalila!
Eksplodirao je reflekor ispod kog je Entoni projurio. Bežao je, trčeći gotovo u čučnju. Uz to se i smejao. Opet je igrao neku ulogu? Ili je to bio on?
Upro sam nogama i potegao, a konopac se konačno oslobodio. Olabavio mi se oko zglobova taman dovoljno da izmigoljim šake.
Zatim sam potrčao za Entonijem.
“Pozovi pojačanje!”, doviknuo sam Bri. Crna motorola je i dalje bila na podu. Tamo je ležala i Sendi Kvinlan, iskolačenih očiju, oblivena krvlju koja joj je tekla iz rana tako blizu jedne drugoj da su izgledale skoro kao jedna.
Pojurio sam uz stepenište i odmah začuo kako se staklo lomi nada mnom. Entoni - VUZP - bežao je odande, zar ne? Nekoliko sekundi kasnije, isteturao sam u prazan lokal spreda.
Vrata ka ulici su bila zatvorena, a na njima je stajao katanac. Međutim izlog je bio razbijen u paramparčad. Primetio sam staru drvenu stolicu na pločniku.
Pritrčao sam i provukao se kroz otvor u izlogu. Napolju su ljudi zastajali, gledali me kao da sam strašilo. Neki klinac je pokazao duž ulice. “Belac”, rekao je.
Tad sam sa suprotne strane spazio Entonija kako trči iz sve snage. Osvrnuo se i ugledao me. Onda je uleteo u lokal desno.
“Zovite policiju!”, povikao sam svima koji su mogli da me čuju i pomognu. “To je VUZP!” Zatim sam se dao pločnikom za njim.




Sto dvadeset prvo poglavlje

VUZP je ušao u meksički restoran za dostavu hrane. Unutra nije bilo stolova, a zatekao sam samo jednu vrlo uzrujanu stariju ženu ispruženu na podu i mršavog kasira koji se zalepio za zid kao da je vlastita senka.
Protrčao sam iza pulta, gurnuo vrata što su se klatda na šarkama i uleteo u kuhinju. Temperatura je bila viša za šest-sedam stepeni. Dva kuvara su mi povikala nešto na španskom.
Prekasno - primetio sam da se Entoni zdesna baca na mene. Šta sad? Tučani tiganj mi je progoreo košulju, a bol od opekotine sevnuo uz ruku pravo u mozak.
Mahinalno sam uzvratio drugom rukom i najpre ga aperkatom udario u slepoočnicu, a zatim i u grlo.
Ispustio je tiganj, pa sam ga ja dograbio. Gurnuo sam ga Entoniju u lice i potom ga bacio da mi ne sprži kožu šake. On se izmakao, posrnuo, a oko uva mu se ugnula pocrnela maska. Oba kuvara su vrisnula kao da su oni opečeni.
Entoni je povratio ravnotežu uz ivicu šporeta. Dohvatio je drugi tiganj i gađao me vrelim uljem i povrćem. Izbegao sam ih, ali se on već uputio prema zadnjim vratima.
U prolazu je oborio policu, s koje su poleteli sudovi i oprema. Nastala je lomnjava razbijenog posuđa.
“Sestra mi je mrtva?”, kriknuo je. Šta je to značilo - da je sad zaista lud? Zgrabio sam kuhinjski nož i pošao za njim.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:54 am



Sto dvadeset drugo poglavlje

Kad sam iskočio na dugačku, široku uličicu - s ulaza za isporuku - odnekud sam začuo sirene.
Ponadao sam se da stižu zbog nas i da će neko ubrzo shvatiti da sam tamo pozadi sa VUZP-om.
Uličica se pružala iza nekoliko zgrada, slepa na jednom kraju i otvorena prema prometnoj ulici na drugom. Donde je bilo pedesetak metara - dalje nego što je Entoni mogao već da otrči.
Gde se, dakle, krio? Mora da je blizu, samo gde?
Otvorio sam najbliži kontejner, odakle me je zapahnuo ogavan smrad đubreta, ali tamo nije bilo Entonija. Nije bilo VUZP-a. Bio sam okrenut leđima uličici samo koliko da se nagnem i pogledam da nije unutra.
Uza zid su se nalazda još tri kontejnera. Prašnjavi zarđali automobili stajali su u nizu s druge strane. Čučnuo sam i pogledao ispod njih. Nije se ni tamo krio. Gde li je?
Ugledao sam ga krajičkom oka - u pravi čas. Za dlaku sam izbegao da mi iseče lice. Krio se iza kontejnera i imao je nož. Izgledao je samouvereno i zastrašujuće mirno s obzirom na situaciju, gotovo kao da je opet igrao neku ulogu.
Ja svakako nisam ništa igrao. Nisam bio vičan noževima, ali mi je onaj kuhinjski predstavljao jedino oružje.
Opet je navalio na mene. Oštrica mi je prošla uz lice i jedva me promašda. On je zamahivao i zamahivao.
Kratko sam zamahnuo da ga zavaram, a on mi se nasmejao. “Čini mi se da će mi se ovo dopasti”, rekao je. “Znam da hoće. Trenirao sam borbu nožem. A ti, doktore Krose?”
Nije se trudio da me mami i iskušava, već da zarije nož u mene. Odskočio sam, tako da je promašio. Ali ne mnogo. Oko prst ili dva.
Lice mu je bilo napregnuto, vene su mu pulsirale, ali su mu oči bile razigrane. Poigravao se sa mnom. Je li namerno promašivao? Produžavao igru?
“Nekad veliki Aleks Kros”, rekao je. “Šteta što nemamo publiku.” “O, imate je. Ja sam ti publika ovog puta, VUZP-e”, začuo se glas. Obojica smo se okrenuli - i ugledali Kajla Krega.




Sto dvadeset treće poglavlje

Kajl je govorio veselo, gotovo razdragano. Zbog toga što nas vidi? Što mi njega vidimo? “Kakav melem za oči! Veliki VUZP - veliki Aleks Kros. Konačno jedan naspram drugog, u obračunu do smrti. S kuhinjskim noževima? Platio bih da to vidim. Ali hej, ne moram da platim. Ovde sam, zar ne?”
VUZP je držao dignut i spreman nož, ali je krišom bacao pogled na Kajla. “Šta radiš ovde?”, pitao ga je.
“Divim se tvom radu, naravno”, rekao je ovaj, prilično iskreno. “Kao što bi svaki drugi tvoj obožavalac kad bi mogao. Postrojili bi se u dvadeset redova u uličici da vide ovo. Pratio sam te. Još otkad smo se rastali pred Krosovom kućom.”
“Misliš da ne primećujem tvoju zajedljivost”, zarežao je VUZP. “Džabe bih trošio dah da to ne primećuješ. Pazi se sad doktora Krosa. Gledaj ga. Iseći će te ukaže li mu se prilika. Snalažljiv je on.”
“Ne može me povrediti”, izjavio je VUZP. “Ovo je iznad njegovih sposobnosti. A i iznad tvojih.” “Gle gle”, rekao je Kajl. “Sad si i mene isekao, da tako kažem.”
Sve to vreme ja ništa nisam rekao ni jednom ni drugom. Još sam tragao za nekakvim izlazom. Nisam vešto baratao noževima, ali sam bio hitrih nogu. Možda će mi to pomoći, nekako me spasti. Sad sam morao da brinem i zbog Kajla. Kako se stvorio i u kakvim je trenutno odnosima s VUZP- om? Je li se njihov odnos upravo promenio?
“On je usredsređen na borbu, a ti nisi”, upućivao je Kajl VUZP-a sa strane. “Samo toliko pokušavam da ti kažem. Prihvati to kako jeste.”
VUZP je opet pogledao u mene. “Dobro, u redu. Pusti da sredim Krosa. U tvoju čast.”
U tvoju čast? Šta to treba da znači? Tad je opet isturio nož i promašio, ali ovog puta je napad bio ozbiljan. Još jedan hitar zamah, i posekao mi je ruku. Krv mi je prsnula po košulji i kapala na pločnik.
“To je već bolje, VUZP-e”, bodrio ga je Kajl, iznenada grlenim glasom. “Sad udri! Sredi ga! Ubij skota?”
VUZP je sve teže disao na usta. Možda bi to moglo da mi donese prednost? Krenuo sam u polukrug nalevo, pa promenio pravac. U tome nije bilo nikakve promišljenosti, postupao sam instinktivno.
Kad je opet zamahnuo nožem, krenuo sam u suprotnom smeru. Promašio me je! Ubo sam ga sasvim malo u ruku. Iz rane je pocurila krv. Gadna je ta igra noževima.
Kajl je zapljeskao. Polako, polako je tapšao, ali više nije izvikivao ohrabrenja.
Opet sam pošao ukrug, ali ovog puta brže. Naglo sam promenio smer. Zatim opet na drugu stranu.
Iznenada je VUZP zarežao dubokim glasom i jurnuo na mene. U mestu sam se okrenuo ulevo i na tren izložio nezaštićena leđa. On je i dalje bio u zaletu. To je značilo... šta? Nastavio sam da se okrećem - pun krug. Onda sam se oslonio na levu nogu i uterao mu nož pod ruku. Napipao sam meso, mišić. Nož je na kraju utonuo u pluća.
Zaječao je gotovo jednako glasno kao što je nešto ranije zarežao. “Glupi gade!” Tad je pao na leda i ostao tako zureći u prazno. Hitro sam se okrenuo od njega prema Kajlu.
Imao sam nož.

On je imao pištolj.
“I nije bio bogzna šta, zar ne?”, rekao je cereći se.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:54 am



Sto dvadeset četvrto poglavlje

Nastavio je da priča, gotovo kao da je bio uzbuđen što me vidi. Možda je baš mene i pratio. “Vrlo sam se uvredio što nisi više dolazio da me obdaziš u Florensu, Alekse. Nemaš pojma. Strpaju te u ćelijicu i drže te tamo dvadeset tri sata dnevno. Nehumano je i ne čini ti dobro. Ozbiljno ti kažem.
Možda ću snimiti veoma uznemirujući film, kakvi su Neprijatna istina i Put za Gvantanamo. Nazvaću ga Nikad više ne videti sunce. Puštaću ga u svim bioskopima ovde na Istoku. Privući ću osedjive duše na svoju stranu.”
“Kajle, ubio si mnogo ljudi. Ubijaš i otkad si pobegao. Koliko si ih ubio ovog puta?”
Slegnuo je ramenima, pa mi se iskreveljio. Nije bio tako dobar glumac kao Entoni, mada je bio prepredeniji ubica. “Iskreno da ti kažem, nisam se trudio da brojim. Naravno, pamtim mamu. A možda je to neka halucinacija?”
“Ne, majku si mučki ubio.”
“Mučki, je li tako? To mi se čini preteranim. Zapravo, i ne sećam se baš mnogo toga. Možda sam bio razgnevljen.
Možeš li mi reći neku krvavu pojedinost? Želim da je čujem od tebe, doktore Krose.”
“Je li i to deo svega ovoga, Kajle? Veza s psihologom?” “Može biti. Nikad o tome nisam mislio na taj način.”
Načas sam se upiljio u Kajla bez reči. Bio je tako neverovatno zao, nije imao savesti. Zanimalo me je kakvi su mu refleksi u poslednje vreme. S pištoljem u ruci, izgledao je sasvim samopouzdano. Kako i ne bi bio? Zašto me ne bi sad ubio?
“Alekse, klekni. Tek da bih bio miran. Vraća mi se ona obuka iz Kvantika.” Stajao sam ne želeći da ga poslušam.
Ispružio je ruku s pištoljem, savršeno pravo i mirno. “Rekoh - klekni. Još postoji mogućnost da te ne ubijem. Možda mi treba publika za ono što nameravam sledeće da uradim.”
To mi je privuklo pažnju. Publika? “Šta ćeš uraditi, Kajle? I kakvu si ulogu odigrao VUZP-u i njegovoj partnerki?”
Nasmešio se i izgledalo je kao da smišlja odgovor. “Zanimljivo pitanje. Ako ti kažem, da li će to biti zato što nećeš moći sam da vidiš ili zato što želim da iščekuješ mučko ubistvo, kako ti to zoveš? Klekni, Alekse! Ovo ti je poslednje upozorenje.”
Malo sam savio kolena, a onda se spustio na njih. Nisam imao izbora. Kajl nije trpeo neposlušnost. Toliko sam znao.
“E, to je dobro. Tako volim da te vidim. Poniznog. Znaš, skoro mi je žao što VUZP nije više živ da vidi ovo.”
“Mogao si da ga spaseš.”
“Možda i jesam. Možda nisam. Proučavao sam njegova prva ubistva još dok sam bio agent. On je uspostavio vezu sa mnom u Florensu. Možda... možda sam mu zamena za oca.
Trebalo bi ti to bolje da znaš. Doduše, ne mogu da živim u prošlosti. A i ne žalim ni za čim. To razumeš, zar ne?”
“Šta je hteo da kaže onim `u tvoju čast'?”

“A, to. Pa bio je moj obožavalac. Ko nije? I ona devojka je to bila. Njegova sestra? Ko zna? U zatvor su mi poslali poruku preko advokata. I on mi je bio obožavalac. Svi su oni bolesnici, Alekse. Mada... dobro te je našetao.
Pomogao sam mu s nekoliko predloga. Fudbalski stadion - to je moja ideja. Naravno, predložio sam mu i Tes Olsen. To je bilo u moju čast,”
Kajl mi je prišao i prislonio cev pištolja na slepoočnicu. Ruka mu je bila sasvim mirna.
“Ja, Kajl Kreg, zdrave pameti i tela”, počeo je, pa se nasmešio široko, pakosno, sumanuto, “odlučujem da poštedim život Aleksu Krosu. Bar ovog puta.”
Odmakao se. “Rekao sam ti, dvadeset tri sata dnevno. Četiri godine. Ne mogu te tek tako pustiti. Nekoliko minuta ponižavajućeg straha - to nije ništa u poređenju s onim kroz šta sam ja prošao. Nije dovoljna osveta. Ni blizu! Videćeš.”
Kajl se i dalje odmicao. “S tobom, Alekse, imam veće i bolje planove. Jedno je sigurno - mučiću tebe i tvoju porodicu dok ne poumirete. Ne trudi se da ih skloniš. Veoma mi dobro ide pronalaženje ljudi. To mi je bila specijalnost u Birou. Alekse, vešt sam. Veliki Mozak. Sećaš li se?”
“Kreg, spusti pištolj. Uradi to polako, govno obično. Inače ćeš shvatiti šta tačno znači naplata.”
Bila je to Bri. Nisam je još video, ali sam hteo da je upozorim.
Na Kajla Krega i na to da njega nikad, baš nikad ne treba upozoravati. Zaustio sam...




Sto dvadeset peto poglavlje

“Bri!”
Kajl je bio agent FBI-ja, a pre toga pripadnik specijalnih jedinica vojske. Bio je stručnjak s noževima, pištoljima, čak i eksplozivom, a to sam znao iz iskustva. S njim se nije trebalo igrati - nije ga trebalo upozoravati.
Čuo je Brijin glas i, pre nego što je završila pretnju, već je iskrenuo telo prema njoj i bacio se na zemlju. Posmatrao sam, nemoćan da to ikako sprečim.
“Bri!”
Već je upravio beretu i nanišanio joj posred grudi - on ne bi rizikovao da promaši, naročito pri teškom hicu i dok je još u pokretu. Imao ju je na nišanu, a ja sam pomislio samo jedno: Uzmi mene.
Nisam siguran je li Bri čekala da izgovori do kraja rečenicu: “Inače ćeš shvatiti šta tačno znači
naplata”. Sumnjam u to.
Opalila je - a Kajl Kreg se cimnuo u vazduhu. Zinuo je u čudu. Razrogačio oči.
Nije uspeo da i sam puca. Uz tup udarac, pao je na asfalt i ostao tamo dok mu se noga trzala. Na kraju je ispustio beretu, I više se nije pomerio.
Ni makac.
Srećom, ni makac.
Pritrčao sam mu i šutnuo pištolj. Kleknuo sam pored njega. Kajl mi je nekad bio prijatelj, a onda mi je postao najgori neprijatelj. Oči su mu bile otvorene i gledao me je - pravo u oči, možda i u dušu. Zurio je, a ja sam se pitao umire li tog časa i je li toga svestan.
Tad je progovorio, a rekao je nešto tako čudno, nešto što nisam razumeo, a ni dan-danas ne razumem. “U tvoju čast.”
Zatim mu se iz grla začulo grozno krkljanje.
A meni se ono dopalo. Žalosno je što to kažem, i užasno, ali laknulo mi je i likovao sam. Dopalo mi se što sam u ovoj publici, i to tako da sam zapljeskao Bri.
Odjednom je Kajl zapuzao, pa se digao. Izvukao je drugi pištolj iz futrole na leđima. Bri je već spustila glok, a on je bio naoružan.
“Baci pištolj, detektivko”, rekao je najmirnijim glasom koji sam čuo. “Ne želim da te ubijem. Bar ne odmah. Kaži joj, Alekse”
“Neće poslušati”, odvratio sam.
“Onda je mrtva. Baci pištolj. Zaboga, da sam hteo da te ubijem, već bih povukao okidač.” Bri je savila kolena i spustila pištolj na zemlju. Kajl je povukao okidač.
No namerno ju je promašio.
“Znaš, Bri”, rekao je isto onako smrtno mirnim glasom, “sasvim je dobar savet da se puca u grudi umesto u glavu, ali” - potapšao se po grudima - “ne treba smetnuti s uma mogućnost prsluka, koji ja uvek nosim na ovakve žurke. Trebalo bi i ti da ga nosiš. Posebno s tim uzornim grudima.”
Kajl se izmicao od nas. Onda se osmehnuo i rekao: “Ma nek sve ide dođavola! Izvini, Alekse!”
Pucao je u Bri dvaput, i opet namerno promašio. Zasmejao se i otrčao uličicom, pa nestao iza ugla još se smejući.
Veliki Mozak.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:54 am




Sto dvadeset šesto poglavlje

VUZP je i dalje bio živ. Bri i ja smo se sreli s Nanom i decom u Vašingtonskom bolničkom centru, gde su Sampson i “Entoni” preneti na lečenje. “Sendi Kvinlan” nije preživela; umrla je pre dolaska hitne pomoći.
Lekari su rekli da će se Sampson oporaviti. Dobio je kopče i tečnost, ali nimalo nisam sumnjao u to da će do sutradan ujutro već izludeti osoblje. Na kraju smo se povukli u čekaonicu i pustili Bdi i Džakartu da budu same s Velikim Čovekom. Bdi, doduše, nije bila nimalo zadovoljna ni njim, ni mnome.
Deca su imala bezbroj pitanja, a Bri i ja smo odgovarali na sve što smo mogli. Iako - kao i uvek - ni sami nismo imali sve odgovore. Nismo ih još imali, a možda ih nikad i nećemo imati. Posebno kad se tiču Kajla Krega.
“I ko su bili zapravo ti ljudi? Taj VUZP?”, htela je da zna Dženi. Oduvek sam voleo njenu radoznalost, ah nisam bio siguran šta da mislim o tom rasplamsalom interesovanju za rešavanje kriminalističkih slučajeva. Samo bi nam trebao još jedan Ubica Zmajeva u kući na Petoj ulici.
“Ubrzo ćemo saznati”, rekao sam joj. Uzeti su otisci i Entoniju i Sendi - zapravo s njenog leša. Pretpostavljao sam da će se negde pojaviti, u nečijem dosijeu, možda čak i u beleškama Kajla Krega iz vremena kad je radio za FBI.
Konačno sam porodicu poslao kući, pa smo Bri i ja otišli do našeg uhapšenika. Gledali smo “Entonija” kroz prozor dok ga je medicinska ekipa osposobljavala za prevoženje posle operacije. Bio je zavezan lisicama za bolnički krevet i samo je ležao piljeći u tavanicu. I ranije u toku dana primetio sam isti taj mir kod njega. Nemoguće ga je bilo pročitati. Je li to poraz? Preračunavanje? Dosada? Odgovori na ta pitanja otkriće nam treba li ga prebaciti u zatvor ili na psihijatrijsko odeljenje.
“Zovu se Aron i Sara Denison.”
Okrenuo sam se i ugledao iza nas Rejmona Dejvisa. “Pronašli smo Arona pomoću sistema za identifikaciju. Traže ga već u dve države, koliko znamo. U Kaliforniji i Nevadi. Aron je osumnjičen za dva ubistva, po jedno u obe države. Njegova sestra Sara nema dosije. Pomalo su glumili u Vegasu, na Tahou, u Sakramentu - uglavnom u oblasnim pozorištima.”
“Gde su bili pre Vašingtona? Znamo li to?”, pitao sam šefa detektiva. “U Los Anđelesu, mada ne samo tu. Zašto?”
Zavrteo sam glavom i ponovo pogledao kroz prozor - Arona, ne Entonija. “Zanima me je li istina išta od onoga što mi je rekao. U Los Anđelesu je pratio slučaj Majkla Bela. I Meri, Meri. Odande mora da je stupio u kontakt s Kajlom Kregom.”
“Šta je s prikazivanjem na veb-sajtu?”, pitala je Bri. “Imamo li predstave koliko ljudi je gledalo?”
Dejvis je pogledao nju pa mene. “Recimo samo da je, želite li da prodate priču, sad pravi trenutak.” Nasmejali smo se, ali samo zato što ništa nismo mogli protiv dometa i popularnosti prikazivanja na internetu.
“U suštini, dobio je ono što je želeo, zar ne?”, kazala je Bri. “Postao je poznat. I on i ona. Barem kao sledbenici Kajla Krega.”

Okrenuo sam se od prozora jer mi je najednom dojadilo da ga gledam; bilo mi je dosta tog slučaja. “Nadam se da ti to nešto znači, Entoni.”
Začuo se povik prigušen staklom prozora. Okrenuo sam se. “Mrtav si!”, urlao je Aron. “Eto šta si ti, Krose.”


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:54 am


Epilog
POSLEDNJI DANI

NIŠTA nisam čuo o Kajlu Kregu, što me nije sasvim iznenađivalo. Grozno je pretio, ali da je hteo da me ubije, to bi već uradio. Imao je priliku u onoj uličici. Zato mi je sledećih nekoliko dana brzo prošlo, a Dejmonu verovatno sporo. Moj dečak se spremao da krene od kuće.
Dok nismo spakovali stvari u kola da ga pošaljemo na prvi semestar na Akademiji Kušing,
Dejmon je pokazivao osećanja prilično učestalo. Više jednostavno nije bio opušten.
Poslednjih nekoliko dana nas dvojica proveli smo vozeći se u Masačusets. Svratili smo u Red Het u Irvingtonu, kod rođaka Džimija, gde smo lepo jeli i slušali džez, pa nastavili put. Primetio sam da i sam učestalo pokazujem osećanja. Zaključio sam da je to dobro, možda je u pitanju sazrevanje. Doduše, mučio me je vlastiti život. Pitao sam se imam li uopšte više duše. Sva ta ubistva, nastojanja da razumem ubice...
“Znači, zapamtio si kad je porodični vikend?”, pitao me je Dejmon kad smo se primakli Starbridžu u Masačusetsu.
“Ne brini, već sam ga upisao u kalendar. Stići ću uz fanfare.” “Ako budeš imao neki slučaj ili tako nešto, razumeću.”
“Dejmone.” Pričekao sam da me pogleda. “Doći ću. Bez obzira na sve.”
“Tata.” Pogledao me je kao odrastao čovek i malo se namrštio, što je nasledio od Nane Mame. “U redu je. Znam da ćeš doći ako budeš mogao.” Nije bilo baš kao da sebe gledam na susednom sedištu, ali među nama je postojala najveća moguća sličnost.
“Deju, biće ti sjajno ove godine. U školi i na košarkaškom terenu. Zaista se ponosim tobom.
Stopostotno.”
“Hvala. Mislim da će i tebi ova godina biti sjajna. Pripazi na Bri. Potrebna ti je. Svi to misle.
Mada je to do tebe. Naravno.”
Upravo tad mi je zazvonio mobilni telefon. Šta je sad? Pomislio sam nešto ludo - da bacim tu prokletinju kroz prozor automobila.
Upravo sam to i uradio.
Dejmon je zatapšao, pa smo se smejali kao da je to najzabavnije što sam ikad uradio. Možda i jeste.
Stigli smo u školu u Ešbernamu u Masačusetsu - bila je tako veličanstvena i izgledala toliko divno da sam poželeo da i sam u njoj provedem sledeće četiri godine, da ponovo proživim mladost ili nešto slično.
U upravnoj zgradi čekala me je poruka. Poslao ju je šef detektiva Dejvis. Alekse, imam loše vesti. U Džordžtaunu su se dogodila ubistva.
Međutim, to je druga priča za drugi trenutak.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:55 am

O autoru

Džejms Paterson je prema Ginisovoj knjizi rekorda pisac s najviše bestselera na listi Njujork tajmsa. Otkad je za svoj prvi roman dobio nagradu “Edgar Alan Po” 1977, Džejms Paterson je prodao preko 240 miliona primeraka svojih knjiga. Autor je romana o Aleksu Krosu, liku iz najpoznatijeg detektivskog serijala u poslednjih četvrt veka, u koji se ubrajaju i Poljubi devojke i Prikrade se pauk. Paterson takođe piše izuzetno čitane romane o Ženskom klubu za rešavanje ubistava u San Francisku, i najprodavaniji njujorški detektivski serijal svih vremena o detektivu Majklu Benetu.
Džejms Paterson piše i za mlađe čitaoce, a među nagrađivanim delima jesu serijali Maksimum Rajd, Danijel Iks i Veštice i čarobnjaci. Knjige iz sva tri serijala bile su ukupno preko 220 nedelja na listi najprodavanijih knjiga u zemlji, a nastavci su pretočeni u holivudske serije.
Životna strast koju Džejms Paterson oseća prema knjigama i čitanju ponukala ga je da otvori internet stranicu ReadKiddoRead.com, kako bi roditeljima pomogao da što lakše dođu do najboljih knjiga za svoju decu. Paterson živi s porodicom u Floridi i izdržava se od pisanja.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:55 am

1 Na engleskom cross, isto kao i prezime Aleksa Krosa. (Prim. prev.) 2 Na engleskom stone, kao i njeno prezime. (Prim. prev.)
3 Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders, 4,th Edition, Priručnik za dijagnostiku i statistkiku mentalnih poremećaja, četvrto izdanje. (Prim. prev.)
4 Kapetan Kvig u romanu Hermana Houka Pobuna na Kejnu ima naviku da nervozno vrti loptice među prstima Prim, prev.)
5 Kansas City, Kyle Craig. (Prim. prev.) 6 Engl.: beil - zvono. (Prim. prev.)

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dvostruka prevara

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 5 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu