Džek i Džil

Strana 1 od 5 1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:59 am



Triler koji krši sva pravila – i ne štedi ničije živce.

Neko je ubio jednog od najmoćnijih ljudi u američkom senatu – i privukao pažnju celog sveta. Neko je oduzeo život maloj crnoj devojčici na zloglasnim ulicama Vašingtona – i kao da nikoga nije briga. Jedino policajac Aleks Kros sluti da zlo ima isto stravično lice i u visokom društvu i na društvenom dnu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:59 am

Džonu Kerestiju


Hvala - Robinu Švarcu za poeziju, Ajrini Markocki, Barbari Groševski, Mariji Pugač, Fern Galperin, Džuli Gudjir, Dajani Gejns, Meri Džordan, Tomiju de Feu, Frenku Nikolu, Majklu Hartu, Stefani Apt, Liz Gruškjevič, Nensi Temkin, Donaldu M.
I Ričardu i Artiju Pajnu, Lariju Keršbaumu, Čarliju Hejvudu, Melu Parkeru, Ejmi Rouds, Malkomu Edvardsu. I najzad, i najviše, Fredriki Fridman.
Svi delimo iste košmare. Ja pokušavam da ih stavim na papir i privremeno uklonim.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 10:00 am


Prolog
Igre počinju




I

SEM Harison živahno izvuče gipko telo iz srebrnastoplavog forda aerostara, koji je parkirao u Ulici kju, delu Vašingtona poznatijeg kao Džordžtaun. Horor priče i igre nisu bez razloga toliko popularne, pomisli dok je zatvarao vozilo i uključivao alarm. Ne one prijatne, strašne igre i priče što su nas zabavljale oko logorske vatre u danima detinjstva, nego užasi iz stvarnog života koji se ovih dana dešavaju svuda oko nas.
Sada i sam proživljavam jednu od tih priča. Postajem deo horora. Kako je to lako. Kako se strašno, strašno lako prelazi granica i zaranja u mrak.
Dve duge nedelje uhodio je krišom Danijela Ficpatrika. Obavljao je posao u raznim gradovima: Njujorku, Londonu, Bostonu i najzad ovde, u Vašingtonu. Noćas će hladnokrvno ubiti senatora SAD, kao da izvršava smrtnu kaznu. Niko neće znati zašto. Niko neće otkriti bilo kakav trag koji bi kasnije mogao da bude značajan.
To je prvo i najvažnije pravilo igre zvane Džek i Džil.
Po mnogo čemu je ovo udžbenička lekcija neprimetnog praćenja slavne ličnosti, što je dobro znao dok je zauzimao položaj u Ulici kju, preko puta broja 211.
Pa ipak, ako bi se neko pažljivije pozabavio time, shvatio bi da to što on radi ne podseća ni na jedan raniji obrazac praćenja.
Sada će učiniti nešto mnogo provokativnije od tajnog uhođenja sramnog ponašanja senatora Ficpatrika na glenlivet koktelima u Monoklu, omiljenom vašingtonskom baru. Sem Harison je znao da je to najpročišćeniji oblik ludila. Čistog ludila. Nije verovao da je lud. Verovao je samo u tačnost proračuna ove igre na sreću.
A onda, na nepunih trideset metara, s druge strane ulice koja je blistala od vlage, pojavio se Danijel Ficpatrik. Tačno prema planu i najzad dovoljno blizu.
Posmatrao je senatorovo ukrućeno izlaženje iz blistavog marinoplavog kupea jaguara iz 1996. Na sebi je imao sivi mantil i svilenu maramu apstraktnih šara. Društvo mu je pravila jedna elegantna vitka žena u crnoj haljini. Preko ruke je nosila nemarno prebačen berberi kišni mantil. Smejala se nečemu što je Ficpatrik rekao. Zabacivala je glavu kao lepa živahna kobila. Pramen njenog toplog daha presreo je svežinu noći.
Žena je bila bar dvadeset godina mlađa od senatora. Sem je znao da nije udata za njega. Deniboj Ficpatrik retko je spavao sa svojom ženom, ako je uopšte imao odnose s njom. Plavuša je lako hramala što je ovaj par činilo još zanimljivijim. Tačnije, nemoguće je bilo ne uočiti ih.
Sem Harison se ozbiljno usredsredi. Dva puta meri. I pet puta ako treba. Poslednji put je ponovio sve pojedinosti. U Džordžtaun je stigao tačno u jedanaest i petnaest. Izgledao je kao da pripada ovom mondenskom, privlačnom, otmenom kraju oko Ulice kju. Potpuno se poistovetio s ulogom koju će odigrati.
Veoma velikom ulogom u veoma velikoj priči, jednoj od najvećih u američkoj istoriji, a prema nekima - na američkoj pozorišnoj sceni.
Nosio je naočare s okvirom od kornjačinog oklopa, što mu je davalo izgled profesorske ozbiljnosti, idealan za ulogu. Nikada nije imao potrebe za naočarima.
Kosa mu je svetloplava. Van uloge koju je igrao kosa mu nije bila svetloplava.

Predstavljao se kao Sem Harison. Nije se zvao ni Sem ni Harison.
Za večerašnju priliku pažljivo je izabrao crni džemper od kašmira s rolkragnom, zelenkastocrne pantalone ispeglane na ivicu i svetlobraon cipele za šetnju. U stvari, nije bio kicoš, neko ko toliko obraća pažnju na odevanje. Kosa mu je kratko podšišana i izdaleka podseća na frizuru Kevina Kostnera u filmu Telohranitelj, filmu koji nije mnogo voleo. U rukama je imao malu crnu torbu, koja se klatila kao palica dok je energično prilazio broju 211. U torbi se nalazio kamkorder.
Nameravao je da dokumentuje na filmu što moguće više od predstojećih događanja - stvaranje istorije. I jeste: Amerika na kraju veka, Amerika na kraju jedne ere, Amerika na kraju.
Kroz zamračeni službeni ulaz, koji je smrdeo na amonijak, prašinu i trulež, petnaest minuta pre ponoći ušao je u broj 211. Popeo se na treći sprat, gde je senator imao svoj stan, radnu sobu, ljubavno gnezdo u prestonici.
Deset minuta pre ponoći stigao je do vrata Danijela Ficpatrika, broj 4J. Otprilike na vreme.
Zasad sve ide kao podmazano. Sve je teklo po planu.
Tačno pred njim se otvoriše vrata od besprekorno poliranog mahagonija.
Piljio je u vitku ženu pepeljastoplave kose, u dobroj formi, za koju se vidi da dosta pažnje poklanja svom izgledu. Izbliza je delovala nekako obično. Bila je to ista žena koja je s Ficpatrikom izašla iz plavog jaguara. Žena koja je hramala.
Ako se izuzme široka zlatna ukosnica, u obliku lavice kupljene prilikom posete Muzeju savremene umetnosti u Njujorku, i kratka ogrlica, bila je prekrasno gola.
„Džek“, šapnu ona.
„Džil“, reče joj i osmehnu se.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 10:00 am





II

U DRUGOM delu Vašingtona, u drukčijem svetu, drugi čovek, koji je nameravao da postane ubica, igrao je podjednako zastrašujuću igru. Pronašao je izuzetno skrovište usred Garfildovog parka, između debelih borova i nekoliko gorostasnih starih hrastova. Udobno se smestio u nekoj vrsti šatora sačinjenog od niskih grana i rasprostranjenog žbunja.
„A sad na posao", prošaputao je iako u skrovištu nije imao ko da ga čuje. Bila je to čudesna pustolovina, velika fantazija. Verovao je u nju svim srcem, telom i s ono malo duše što mu je ostalo.
Dok je skrštenih nogu sedeo u vlažnoj travi, počeo je da sređuje kosu i lice. U glavi mu je treštala pesma rok benda Houl kao da je imao ugrađene zvučnike. Bila je stvarno super. Da umreš koliko je dobra. Požurio je s prerušavanjem i presvlačenjem. Praktično, čovek samo tako može da pobegne, a zaboga - kako da savlada potrebu za bekstvom.
Kada se najzad presvukao, izronio je iz hladovine. Morao je da se nasmeje. Danas je nadmašio sebe. Nikada nije imao bolju masku. Bila je glupa, fenomenalno glupa. Podsetila ga je na stari vic: Ruže su crvene, ljubičice plave, načisto sam šizn'o, tvoje mi glave.
Grubo-GRUB!
Sada nesumnjivo liči na neku jebenu staru protuvu i beskućnika. Zaista podseća na propalog matorog prdonju, na onog bednika iz rok pesme Aqualung.1 Na glavu je stavio zastrašujuću belu periku i prilepio prosedu bradu iz glumačkog fundusa. Mali nedostatak mašte ili šminkerske veštine uspešno je skrivala meka kapuljača trenerke.
Na trenerci je pisalo HAPPY, HAPPY. JOY, JOY.
Ovo će biti neverovatna, zapanjujuća avantura, stalno mu je prolazilo kroz glavu. Sreća, sreća.
Radost, radost. To je dobitna kombinacija. Slogan govori sve. Ironija do jaja.
Budući ubica je brzim korakom, gotovo trkom, prolazio parkom. Kretao se u pravcu reke Anakostije.
Susretao je ljude - šetače, pljačkaše, ljubavnike, šta god. Uglavnom su to bili crnci što mu nije smetalo. Naprotiv, išlo mu je u prilog. Činjenica je da niko ne šiša crnce u Vašingtonu.
„Akvalang, oh-oh-oh, akvalang“, pevušio je staru rokenrol numeru u hodu. Bila je to pesma dobre nekadašnje grupe Džetro Tal. Neprekidno je slušao rok muziku, čak i u snu. Nonstop je imao slušalice. Bezmalo ćelu istoriju rokenrola je znao napamet. Kad bi samo mogao da natera sebe da sluša Hootie and the Blowfish, sve bi držao u malom prstu.
Grubo-grub, smejao se svojoj hutijevskoj šali. Danas je zaista raspoložen. Trip je toliko kul i jebeno uvrnut da načisto razbija. Najbolje doba, najgore doba.2
Najbolje i najgore, najgore i najbolje, najgore i najgore?
Već je izabrao mesto za ubistvo - čestar omorika i crnogorice u blizini autoputa Sautist, divalj, zarastao, gotovo savršen.
Mesto je pod pravim uglom u odnosu na Delapo kuće od žute cigle3 sagrađene u nizu, i na popularan vinski bar u Šestoj ulici jugoistočne četvrti. Već ga je ispitao, procunjao okolo i zaljubio se u to mesto. Odatle je video decu iz Osnovne škole Sodžerner Trus kako bazaju dok ulaze i izlaze iz radnje sa slatkišima na uglu.4 Mala žgadija je baš slatka u tom uzrastu.
Čoveče, baš mrzim ta slatka stvorenja; toliko strastveno ih mrzim da nepoveruješ. Jebeni mali

roboti, eto šta su. Zli malecki paraziti. Balavurdija! Sve u vezi s njima je tako sladunjavo.
Sagnuo se i podvukao pod gust grm čije su ga grane grebale, i ozbiljno se posvetio poslu. Počeo je da naduvava nekoliko balona od lateksa - crvene, narandžaste, plave i žute.
Bili su to veliki, vrlo šareni mamci, kojima ne može da odoli nijedno dete pri zdravoj pameti. On ih je uvek mrzeo. Mrzeo je izveštačenu, lažnu veselost koju baloni tobože simbolizuju. Međutim, većina dece otkida na balone. Razumljivo, zar ne?
Jedan balon je vezao uzicom dugačkom tri metra, koju je pričvrstio za debelu granu. Balon je lenjo lebdeo iznad starog drveta. Ličio je na lepu odrubljenu glavu.
Čekao je u svojoj kolibi pod drvetom. Po dobrom starom običaju gluvario je sam sa sobom, što je inače voleo.
„Danas nešto lepo mora da se kokne“, pevušio je nešto što nije pesma uz nešto što ne liči na melodiju. „Mora i mora. Da se kokne, kokne, kokne“, pevao je i nekako mu se sviđao ovaj refren.
Čuo je kako se blizu njegovog skrovišta nešto pomera. Nešto je kvrcnulo. Grančica? Možda poseta?
Pažljivo oslušnu. Grančice su se nesumnjivo čule, neko ih je gazio, lomio. Sve je zvučalo pojačano - pucketanje je postalo PRASAK!
Za trenutak je postao odsutan, i ako baš neko hoće da zna, premro je od straha kada je čuo ovaj šum. Adrenalin mu se uzburkao. Umalo da proguta adamovu jabučicu.
Iznenada mu se u vidnom polju ukaza gornji deo nečijeg lica. Samo čelo i nečije beonjače. NJENE BEONJAČE.
Zvirila je u njega kroz granje.
Video je lišće jedne crnkinjice. Imala je pet ili šest godina. Slatka mala. I ona je videla njega.
Časno i pošteno.
VIDIM TE, MEDENA. DA, DA. VIDIM TE!
„Zdravo", reče on vrlo ljubazno i učtivo, što je umeo kad je hteo. Osmehnuo se i samo što mu nije uzvratila osmeh.
Blago je upitao: „Hoćeš li neki veliki balon? Imam višak balona, silu božju balona, sijaset balona. Tu je i balon crven kao višnja, s tvojim imenom na sebi."
Devojčica je samo zurila u njega. Nije izustila ni slovca. Nije se ni pomerila. Uplašila se - zamisli samo. Valjda se zbunila zato što joj je rekao da je na jednom balonu njeno ime.
„Pa, dobro, onda nema balona. Tvoja stvar. Zaboravi besplatan balon. Nema balona za tebe, curice. Važi ko na plaži. Danas nema balona za džabe! Nećeš, ne moraš!"
„Da, mooolim", reče mu ona iznenada. Smeđe oči joj se raširiše poput cvetnih latica. Lepo malo devojče, zar ne? Lepih kestenjastih očiju.
„Ne stidi se, curo. Dođi. Dobićeš lep veliki balon. Da vidimo. Imam crven kao znak s natpisom STOP, svetloplav, oranž kao sladoled na štapiću, jarkožut. U svim duginim bojama i više od njih."
Imitirao je nekoga - možda onog luđaka, Kevina Bejkona u Divljoj reci, filmu koji je pre nedelju dana pozajmio iz videokluba. Ili pre dve nedelje? Ko zna! Ma koga uopšte briga! Dok je govorio, rukom je stiskao dršku malog štapa za bejzbol, ojačanog trakom za izolaciju. Štap je dugačak četrdeset šest centimetara i liči na one kojima crni tinejdžeri iz lokalnih bandi zavode red i mir u planski izgrađenim naseljima za siromašne.
Nastavio je da govori devojčici srećnim i raspevanim glasom, što je predstavljalo vrhunac ironije i sarkazma.
„Crven", pisnula je najzad malena. Naravno. Imala je crvenu traku u kosi. Crveno je boja ljubavi,

moje prave ljubavi.
Polako, snebivajući se, stupi na čistinu. Opazio je koliko su joj majušna stopala. Kao da nosi broj minus tri. Posegnula je za raznobojnim balonima koje je on čvrsto držao u ispruženoj ruci. Nije primećivala da mu se ruka opasno trese.
Iza leđa je čvrsto stiskao onaj kratki, moćni štap za udaranje lopte. A onda je zamahnuo - svom snagom.
Sreća, sreća. Radost, radost.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 10:01 am





III

MOGU li zaista da ubiju i prođu nekažnjeno - pogotovu kada je u pitanju provokativno ubistvo ovakvog kalibra? Džek je bio ubeđen da mogu. Ubiti drugo ljudsko biće, ili više njih, a da te ne uhvate, čak i da ne posumnjaju ko si, mnogo je lakše nego što se misli. To se događa sve vreme.
Džil je ipak bila uplašena i primetno napeta. Nije mogao da joj zameri. U stvarnom životu bila je karijeristkinja iz Vašingtona, obrazovana, pametna, svakako netipična opičena riba, sposobna da izvrši ubistva o kojima najčešće čitate u štampi. Daleko je od Džil koju poznaju drugi, zato i jeste savršena za ulogu u igri nad igrama. Gotovo savršena koliko i on.
„Pijan je, ušikao se do daske", prošaputa ona dok su stajali u mračnom predsoblju stana. „Lakše mi je jer je neviđeno odvratna zmija."
„Znaš kako kažu za našeg Deniboja. On je izuzetno loš senator, a još gori švaler."
Na licu joj se pojavi osmeh - nervozan osmeh. „Loša šala, ali garantujem da je istinita. Hajd'mo,
Džek.“
Džil se okrenu na bosim stopalima, a on se uputi za njom na kratkom rastojanju. Posmatrao je kako lako hramlje. Na neki način gaje opčinjavala. Odmeravao je njenu vitku siluetu dok je u polumraku prolazila kroz malu gostinsku sobu jer je izvor svetlosti bio u predsoblju. Znao je da taj put vodi u spavaću sobu.
Nečujno prođoše kroz dnevnu sobu. Iznad kamina od kamena gordo je visila američka zastava. Prevrte mu se stomak od pogleda na zastavu. Fotografije na zidu prikazivale su neku jedriličarsku regatu, verovatno na Kejp Kodu.
„Jesi l' to ti, draga?", zabrunda, s druge strane zida dnevne sobe grub glas, pod primetnim uticajem alkohola.
„A ko bi bio?“, uzvrati Džil. Džek i Džil uđoše zajedno u sobu.
„Žurka s iznenađenjem!", objavi Džek. Držao je poluautomatsku beretu, uperenu senatoru u glavu.
Ruka u kojoj je držao pištolj bila je mirna, a glava potpuno bistra. Pišemo istoriju. Više se ne može nazad.
Danijel Ficpatrik poskoči u krevetu, iznenađen i ljut kao ris.
„Šta je to, majku mu!? Šta... Koji si mi pa kurac ti? Kako si ušao, do đavola?", zaplitao je jezikom. Lice i vrat su mu bili jarkocrveni.
Džek nije mogao da se suzdrži - uprkos svemu što se događalo, morao je da se osmehne. Senator je ličio na nasukanog kita ili, možda, na ostarelog morža u pomodnom krevetu.
„Može se reći da sam ja tvoja prošlost vredna prezira, koja te najzad sustiže, senatore", reče on.
„A sad zaveži, molim te. Da obavimo ovo što je moguće lakše."
Dok je zurio je u Danijela Ficpatrika, setio se nečega što je nedavno pročitao. Pošto je video senatora u nekom govorničkom nastupu, jedan posmatrač je primetio: „Bože, pa on je sada starac.“ Živa istina, zaista. Ficpatrik je bio matori belac, sed, punih opuštenih obraza, nezgrapan i neukusno debeo.
A osim toga, bio je neprijatelj.
Džek otvori crnu torbu i dade lisice Džil. „Za svaki stub kreveta po ruku. Molim i hvala."
„Sa zadovoljstvom", reče mu. Bilo je neke jednostavne elegancije u njenom govoru, ponašanju,

pa čak i u pokretima.
„Ti si mu saučesnica?“, zinu Ficpatrik pogledavši plavušu koju je pokupio u baru u La Kolini.
Činilo mu se kao daje sada prvi put vidi.
Džil se osmehnu. „Ne, ne. Privuklo me je tvoje naduveno debelo škembe i dah koji bazdi na alkohol."
Džek joj pruži kamkorder. Ona ga smesta uperi u senatora Ficpatrika, izoštri sliku i poče da snima. Vešto je baratala kamerom.
„Zaboga, šta radite?", upita Ficpatrik. Vodnjikave plave oči mu se raširiše od iznenađenja koje se preobrati u istinski strah. „Šta, do đavola, hoćete? Šta se ovde događa? Ja sam senator Sjedinjenih Država."
Džil usmeri kadar na senatorov šokiran, iznenađen i uvređen izraz lica. Zatim proširi plan kadra.
Uuups, malo više. Opet je dograbila šarfer.
Džek se osmehnu. Ovaj izliv junačenja bio tako neumesan. Tipično ficpatrikovski.
A onda, voila! Kao da mu se odjednom u mozgu podigla magla izvana viskijem. Danijel Ficpatrik je najednom shvatio. „Ne želim da umrem!", prošaputa.
Neočekivano mu zasuziše oči i to je bilo ganutljivo.
„Molim vas, nemojte. Ne morate da me povredite", reče. „Ne mora da bude ovako. Molim vas.
Preklinjem vas. Slušajte me. Hoćete li bar da saslušate šta hoću da kažem?"
Džil je znala da je neobično važan ovaj materijal koji snima. Film za nagradu Akademije. Možda dokumentarac veka. Bio im je potreban za igru nad igrama, za jedno od kasnijih iznenađenja.
Džek oštro priđe krevetu. Podigao je beretu držeći je nekoliko centimetara od senatorovog čela.
Kucnuo je čas. Ovo je istiniti početak savršene igre. Drugo pravilo: Ovo je istorija. To što radiš je jako važno i ni za trenutak to ne smeš da zaboraviš.
„Ubiću vas, senatore Ficpatrik. Nemamo o čemu da razgovaramo. Ništa ne može da vas spase. Bili ste rimokatolik pa, ako verujete u Boga, pomolite se. Pomolite se i za mene. Pomolite se za Džeka i Džil.“
Bio je to ispit hrabrosti. Primetio je da mu ruka sada lako podrhtava. I Džil je to opazila.
Ovo je pogubljenje i zaslužio ga je, pomisli. Nema sumnje - učestvujem u jednom pravom hororu.
Opalio je jednom s rastojanja ne većeg od nekoliko centimetara. Glava Danijela Ficpatrika je prsnula. Opalio je još jednom. Dvaput meri, dvaput seci.
Stranica istorije je bila ispisana. Igra nad igrama je počela.
Džek i Džil.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 10:02 am





Prvi deo
Opet je sutra




POGLAVLJE 1

OH, ne, opet je sutra!
Učinilo mi se da sam istog trena kada sam zaspao, čuo lupanje na vratima kuće. Bilo je bučno i nametljivo kao zvuk alarmnog uređaja u kolima. Uporno. Maler u samom komšiluku?
„Sranje. Do đavola", šapnuh u meke, duboke nabore jastuka. „Ostavite me na miru. Pustite me noćas da spavam kao sav normalan svet. Odlazite odavde."
Mašio sam se lampe i oborio nekoliko knjiga sa stola: Generalovu ćerku, Moje američko putovanje i Sneg pada na kedrove. Ta nezgoda me do kraja rasani.
Dograbio sam svoj službeni pištolj iz fioke i požurio niz stepenice. Usput sam prošao pored dečje sobe. Čuo sam ili sam pomislio da čujem nežni šum njihovog disanja. Sinoć sam im čitao Priču o Petru Zekanu od Beatrise Poter. Ne idi u baštu gospodina Makgregora: tvom ocu se tamo dogodila nesreća; gospođa Makregor ga je stavila u pitu s mesom.
Još čvršće sam stegnuo glok u desnoj ruci. Kucanje prestade, pa se ponovo začu. U prizemlju.
Pogledah na sat. Pola četiri. Bože, smiluj mi se. Ponovo je čas veštica. U ovo vreme sam se često budio i bez intervencije spoljnih sila, bez onoga što proizvodi BENG, BENG, BENG usred noći.
Nastavih da silazim niz strme, nesigurne stepenice. Oprezno, sumnjičavo. Iznenada se utiša sve oko mene.
Koračao sam nečujno. U mraku mi se činilo da mi je koža naelektrisana. Nikome ne bih savetovao da ovako započne dan, pa ni sredinu noći. Ne idi u baštu gospodina Makgregora: tvom ocu se tamo dogodila nesreća...
Prešao sam u kuhinju - sa zapetim pištoljem - kada sam otkrio ko to lupa. Prva tajna tog dana je rešena.
Moj prijatelj i partner vrebao je iza vrata kao neka visokooktanska verzija lokalnog tabadžije.
Džon Sampson je dizao buku, on mi je zagorčavao život; ili bar početak ovog dana. Dvometraš teži od sto kilograma. Ponekad su ga zvali Dupli Džon. Planina od čoveka.
„Dogodilo se jedno ubistvo", reče mi kada sam otključao, skinuo lanac i otvorio mu vrata. „Ovo je bombona, Alekse.“



POGLAVLJE 2

„OH, Džone, zaboga! Znaš li koliko je sati? Imaš li uopšte predstavu o vremenu? Molim te, tornjaj se od moje kuće. U gluvo doba noći lupaj na svoja vrata.“
Stenjao sam lagano klimajući glavom napred-nazad ne bih li se oslobodio neprijatne ukrućenosti vrata i ramena, posledice spavanja. Još se nisam sasvim rasanio. Možda je sve ovo samo ružan san. Možda se Sampson ne nalazi na verandi iza moje kuće. Možda sam još u krevetu sa svojom ljubavnicom, jastukom. A možda i nisam.
„Može da čeka", rekoh. „Što god da je, boga mu poljubim."
„Oh, neće moći", uzvrati on i odmahnu glavom. „Veruj mi, šećeru, neće moći ove noći." Nešto škripnu u kući, iza mojih leđa. Naglo se osvrnuh, još pomalo unezveren i nervozan.
Moja devojčica je stajala u kuhinji. Dženi je imala na sebi sivkastoplavu pidžamu s leptirićima, a po izrazu lica shvatio sam da je uplašena. Poslednja prinova u našoj porodici, lepa abisinska mačka Rozi, pratila ju je zaostajući korak ili dva. I Rozi je čula buku u prizemlju.
„Šta se dešava?", prošaputa Dženi sanjivo i protrlja oči. „Zašto si budan tako rano? Desilo se nešto loše, zar ne, tata?"
„Vrati se i nastavi da spavaš, zlato", rekoh joj najnežnije što sam mogao. „Ništa se nije dogodilo", morao sam da slažem svoju devojčicu. Posao me je iznova pratio kući. „Idemo sada gore da bi se naspavala i bila lepa.“
Odneo sam je uz stepenice blago trljajući nosem njen obraz, i šaputao joj slatke besmislice ne bih li je uspavao. Ušuškao sam je i obišao sina, Dejmona. Uskoro će njih dvoje poći u različite škole - Dejmon u Sodžerner Trus, a Dženi u školu u Ulici junion. Dok sam ih obilazio, mačka Rozi mi se neprestano vrzmala oko nogu.
Potom sam se obukao i u ranim jutarnjim satima požurio za Sampsonom da se njegovim kolima odvezemo na mesto zločina. Nismo morali da se vozimo daleko.
Ovo je bombona, Alekse.
U Petoj ulici, samo četiri ugla od naše kuće.
„Sada sam budan, sviđalo mi se to ili ne - i ne sviđa mi se. Ispričaj mi šta se desilo?", rekoh Sampsonu dok sam posmatrao blistavu crveno-plavu svetlost na policijskim kolima i vozilima hitne pomoći, koja izranjaju ispred nas.
Četiri ugla od naše kuće.
Mnoštvo crno-belih vozila nagomilano je na kraju tunela sačinjenog od ogoljenih hrastova bez lišća, i zgrada od crvene cigle, namenjenih porodicama skromnih prihoda. Metež se izgleda dogodio u školi mog sina Dejmona. (Dženina škola je desetak uglova dalje, u suprotnom smeru.) Osetio sam da mi se telo neprirodno zateže. Bio sam žešće šokiran, sjeban.
„U pitanju je devojčica", reče Sampson neobično blagim glasom, što nije karakteristično za njega.
„Imala je šest godina. Poslednji put su je videli danas po podne u školi Sodžerner Trus.“
Tu školu je pohađao Dejmon. Obojica uzdahnusmo. Dejmon i Dženi su Sampsonu prirasli za srce gotovo koliko i meni. A privrženost je obostrana.
Mnogo sveta se već okupilo oko dvospratne zgrade napravljene u federalnom stilu, u kojoj se nalazila škola Sodžerner Trus.5 Izgledalo je da je u četiri sata izjutra pola komšiluka budno. Svuda u

gomili sam video ljuta i užasnuta lica. Neki su bili u kućnim ogrtačima, drugi jednostavno zavijeni u ćebad. Dah, koji im se ledio, širio se dvorištem poput izduvnih gasova iz auspuha. Vašington post je izvestio daje u ovom gradu samo tokom prošle godine umrlo više od pet stotina dece mlađe od četrnaest godina. Ali ovaj svet je to znao i bez novina.
Jedna malena šestogodišnja devojčica ubijena je u Dejmonovoj školi, školi Trus, ili blizu nje.
Nisam mogao da zamislim strašnije buđenje.
„Žao mi je zbog ovoga, šećeru“, reče Sampson dok smo izlazili iz njegovih kola. „Mislio sam da moraš to da vidiš, da budeš ovde.“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:21 am




POGLAVLJE 3

SRCE mi je lupalo kao da je iznenada postalo preveliko za moje grudi. Nedaleko odavde mi je iz vatrenog oružja ubijena žena, Marija. Uspomene iz kraja, uspomene na jedan život. Uvek ću te voleti, Marija.
U školskom dvorištu ugledah ulubljena i zarđala mrtvačka kola i taj prizor me je, kao i sve ostale, neverovatno uznemirio. Rep muzika s mnogo basova dopirala je odnekud iz pozadine, iz ruba jarke policijske svedosti.
Sampson i ja smo se gurali krivudajući kroz uplašenu i uzrujanu gomilu. Neki pametnjaković je promrmljao:
„Koj' ti je vrag, šefe?", rizikujući da dobije odgovor kakav zaslužuje. Celo školsko dvorište je opasano žutom trakom koja označava mesto zločina.
S metar i devedeset nisam visok kao čovek planina, ali obojica smo krupni. Takav par na mestu zločina morao je da privuče pažnju - Sampson, obrijane glavudže i u crnom šoferskom kožnjaku; ja, po običaju, u sivom toplom kaputu iz Džordžtauna. Ispod kaputa sam imao naramenicu s futrolom za pištolj. Odeven sam za igru koju igram, igru zvanu iznenadna smrt.
„Ovde je doktor Kros", čuo sam kako tihi žagor prolazi gomilom. Moje ime se uzalud pominjalo. Trudio sam se, koliko je to moguće, da ne slušam te glasove, da ih odstranim iz svesti. Zva nično sam zamenik načelnika detektiva, ali ovih dana uglavnom radim kao ulični detektiv. Zasad želim da ostane tako. Mora da bude tako. Ovo vreme mi je neosporno zanimljivo. Nagledao sam se dovoljno ubistava i nasilja za ceo život. Pomišljam da se vratim privatnoj psihijatrijskoj praksi, često mi i druge stvari padaju na pamet.
Sampson me lako dotače po ramenu. Osetio je da sam ranjiv. Video je da me ovo pogađa do koske.
„Je l' ti dobro, Alekse?"
„Odlično", slagao sam drugi put tog jutra.
„Naravno, šećeru. Uvek si odlično, čak i onda kad se ne osećaš tako. Ti si ubica zmajeva, zar ne?“, reče Sampson i odmahnu glavom.
Krajičkom oka videh mladu ženu koja je nosila crnu trenerku s natpisom UVEK ĆU TE VOLETI, TAJŠIKA, ispisanim belim slovima. Još jedno mrtvo dete. Tajšika. Ljudi iz kraja često su na sahrane ubijene dece nosili tamne majice. Moja staramajka, Nana Mama, imala ih je čitavu zbirku.
Još nešto mi privuče pogled. Jedna žena je stajala iza gomile pod sablasnim granama jednog ogolelog bresta. Ne uklapa se u grupu iz komšiluka. Bila je visoka i zgodna. Preko farmerki je nosila kišni mantil s opasačem, a na nogama cipele s niskim potpeticama. Iza nje sam video plavi automobil. Mercedes.
To je ona. Evo je. Ona te interesuje. Neznano otkuda, ova luda misao mi prolete kroz glavu, obradovavši me iznenada i sasvim neumesno.
Dao sam sebi zadatak da je proverim.
Zastao sam da razgovaram s jednim mladim, revnosnim detektivom iz Odeljenja za ubistva, koji je nosio crveni kangol šešir,6 smeđ sportski sako i takvu štrikanu kravatu. Polako sam preuzimao vodeću ulogu.

„Ne valja da ovako započne dan, Alekse“, reče Rakim Pauel kada sam mu prišao. „Ili, u mom slučaju, kad se ovako završi.“
Klimnuh mu glavom.
„Nema gore nego kad ovako započne." Osećao sam mučninu ispod grudne kosti. „Šta si do sada saznao o ovome, Rakime? Imaš li nešto pikantno za nas, nešto od čega bismo krenuli? Moram sve da čujem."
Detektiv kratko pogleda u svoju malu crnu beležnicu.
„Devojčica se zove Šanel Grin. Bila je omiljena. Prema onome što sam čuo - pravo srce. Išla je u prvi razred ove škole, škole Trus. Stanovala je u bloku Nortfild vilidž, koji se nalazi dva ugla od škole. Oba roditelja zaposlena. Puštali su je da kuči ide sama. Nije baš mudro, ali šta ćeš. Znaš kako je. Kad su se sinoć vratili, nisu zatekli Šanel. Oko osmice su prijavili da je nestala. Eno, tamo su roditelji."
Očas sam se osvrnuo. I sam bračni par bi mogao da se nazove decom. Bili su očajni, slomljena srca. Znao sam da posle ove užasne noći više nikada neće biti isti. Niko ne bi mogao da bude.
„Sumnjaš li u nekoga od njih?", morao sam da upitam. Rakim odmahnu glavom i reče:
„Ne verujem, Alekse. Šanel im je bila sve u životu."
„Molim te, proveri ih, Rakime. Proveri oboje. Kako je dospela u ovaj deo dvorišta?", upitah ga. Pauel uzdahnu.
„To je prvo što ne znamo. Drugo je gde je ubijena, a ko je ubica je treće pitanje ali za picnutu brigadu."7
Prema položaju Šanelinog tela, očigledno je ovde bačena, ali je, verovatno, ubijena na nekom
drugom mestu. Tek smo na početku ovog jezivog slučaja. Čeka nas mnogo posla. Slučaj je meni dodeljen.
„Znaš li kako je ubijena?", upitah Rakima. Detektiv iz Odeljenja za ubistva se namršti.
„Pogledaj sam i kaži mi šta misliš."
Nisam želeo da gledam, ali sam morao. Sagnuo sam se k Šaneli. Miris njene krvi ispuni mi nozdrve: osećao se bakar, kao da je mnogo bakrenjaka bačeno na zemlju. Nisam mogao da ne pomislim na Dejmona i Dženi, svoju decu. Nisam mogao da suzbijem duboko žaljenje. Izjedalo me je kao da sam po celom telu isprskan nerazređenom kiselinom.
Kleknuh na napukli, izlomljeni beton kako bih pregledao telo šestogodišnje devojčice. Šanel je ležala u položaju fetusa. Na sebi je imala samo cvetne ružičasto-plave gaćice. Crvena pantljika joj je neverovatno bila upletena u kikice, a u ušima su se nalazile majušne zlatne minđuše.
Ostatak odeće je nestao. Ubica je očigledno odneo odeću u kojoj je devojčica išla u školu.
Videlo se da je bila mala lepotica, pravo luče. Čak i posle ovoga što joj je urađeno. Tražio sam odgovor na pitanje kako; na koji način je neko sinoć brutalno ubio jednu malu šestogodišnju devojčicu, ugasivši joj ceo život u trenutku ludila i strave.
Blago sam, za nekoliko centimetara, pomerio telo devojčice. Glava joj je mlitavo klonula na jednu stranu, verovatno joj je slomljen vrat. Lagana je kao perce. Praktično beba. Desna strana lica joj je delimično nestala. Uništena je bolji opis. Ubica je toliko puta udarao Šanelu i tako divljački da je malo šta od njene desne strane lica ostalo prepoznatljivo.
„Kako je mogao to da učini jednoj ovako slatkoj devojčici", promrmljao sam sebi u bradu.
„Sirota Šanel. Sirota mala", šaputao sam samome sebi. Krenula mi je suza, ali sam je uklonio treptajem oka. Ovo nije mesto za to.

Šanel je izgubila jedno oko. Lice joj je bilo kao dvostrana, dvolična maska. Dvostranost kod jednog deteta? Dva lica? Šta to uopšte znači?
Još jedan satana hara po Vašingtonu. Ovog puta - ubica dece.



POGLAVLJE 4

U UTORAK, nekoliko minuta pre šest izjutra, visok mršav muškarac u crnom kišnom mantilu i s crnim navučenim šeširom za kišu, oprezno se približio vratima stana senatora Danijela Ficpatrika. U hodniku ispred stana tražio je neke znake provale, ali ih nije našao.
Razmišljao je o tome kako ne želi da bude pred tim stanom, pa ni u njegovoj blizini. Nije znao šta će zateći unutra, ali je slutio nešto loše. Vrlo loše, nepopravljivo loše. Sve zajedno - nešto nestvarno.
Osećao se tako čudno što je ovde - tajna u tajni. Ali bio je tu.
Ništa u hodniku nije izmaklo njegovom oku: tepih poprskan gipsanim malterom koji je otpao, osam drugih vrata u vidnom polju. Nekada je bio dosta dobar u ovom poslu. Detektivski poziv je kao vožnja bicikla, zar ne? Pa naravno.
Vrata stana 4J otvorio je četvrtastim komadom plastike, vrlo sličnim kreditnoj kartici, samo tanjim, glatkijim na dodir. Pomislio je da je provala kao i vožnja bicikla - ne zaboravlja se.
„Ja sam u 4J“, tiho je rekao preko ručnog radija.
Počeo je da se preznojava po celom telu. Noge su mu lako drhtale. Gadilo mu se, bojao se i nepobitno je znao da ne pripada tu. Nestvarni grad, tako ga je nazivao.
Žurno je prošao kroz predsoblje u malu dnevnu sobu, s fotografijama senatora Ficpatrika na svim zidovima. Ni tu nije pronašao nikakve znakove provale ili nevolje.
„Ovo je možda neka vrlo ružna prevara“, izvestio je preko radija. „Nadam se da jeste." Poćutao je. „Hm... Oh! Imamo problem."
Sve se odigralo u spavaćoj sobi i ko god daje to uradio, ostavio je strašan lom za sobom. Bilo je gore nego što je mogao zamisliti.
„Ovo je zaista gadno. Senator Ficpatrik je mrtav. Danijel Ficpatrikje ubijen. Nije prevara. Izgleda daje telo sasvim ukočeno. Meso ima voštanu boju. Mnogo krvi. Gospode bože, koliko krvi!"
Nagnuo se nad senatorov leš. Mogao je da namiriše kordit,8 gotovo da ga oseti na jeziku. Verovatno iz pištolja kojim je ubijen Ficpatrik. Nažalost, prizor ovog brutalnog ubistva nije se završavao na tome. Ovo mu je bilo suviše. Borio se da sačuva prisebnost. Vožnja bicikla, je li?
„Dva metka u glavu. Izbliza. Kao overavanje", reče preko radija. „Ulazne rane udaljene su dva-tri centimetra."
Duboko je uzdahnuo. Sačeka trenutak pa nastavi. Ne moraju da znaju sve što vidi i oseća u ovom času.
„Senator je lisicama vezan za stubove kreveta. Kao da su policijske. Telo mu je golo i prizor nije lep. Penis i testisi kao da su iščupani iz tela. Na krevetu je more krvi, ogromna mrlja. Velika mrlja je i na tepihu, na mestu gde ga je natopila."
Prisilio se da približi lice senatorovim maljavim grudima srebrnaste boje. Nije mu godila tolika blizina mrtvaca - bilo kog mrtvaca, iskreno govoreći. Ficpatrik je nosio neku vrstu medalje s religijskim simbolom. Verovatno od čistog srebra. Osećao se neki ženski parfem. Visoki muškarac, detektiv, gotovo je siguran u to. „Vašingtonska policija će posumnjati da je ovo delo ljubomorne ljubavnice. Zločin iz strasti", reče on. „Čekajte... ima još nešto. U redu. Samo trenutak. Moram ovo da proverim."

Nije znao kako mu je to promaklo, ali sada je jasno video belešku, đavo da je nosi. Ostavljena je na noćnom stočiću kraj kreveta, pored samog bežičnog telefona. Samo je slepac ne bi video. Ali on ju je prevideo. Podiže je rukom u rukavici.
Beleška je ispisana na nekoj debeloj skupocenoj hartiji. Žurno je pročita. Pročita je još jednom, za svaki slučaj... ne bi li se uverio da ga oči ne varaju.

Ah, Deni boje, znali smo te ko zlu paru, jedan bogati lopovski dembel manje,
a slede još mnogi.
Džek i Džil su došli na Hil9 da počiste ološ.
A najugroženiji
beše nesrećni Ficpatrik,
prava šuša u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. S poštovanjem,
Džek i Džil

Pročitao je ostalima belešku preko voki-tokija. Još jednom se osvrnuo pre nego što je napustio senatorov stan, ostavljajući ga kako gaje zatekao - u stanju ludačkog nereda, užasa i smrti. Kada je neometen sišao u Ulicu kju, telefonirao je Odeljenju za ubistva Vašingtonske policije.
Obavestio ih je anonimno. Niko ne sme da sazna da je bio u senatorovom stanu, a naročito ne kako je do toga došlo i ko je on. Ako neko to nanjuši, nastaće pravi pakao - uostalom, već je nastao.
Sve mu se činilo nestvarnim, s izgledima da postane još gore. Džek i Džil su to obećavali.

Jedan bogati lopovski dembel manje, A slede još mnogi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:22 am








POGLAVLJE 6

PRIJALO mi je da ponovo radim sa Sampsonom na ulicama jugoistočne četvrti. Uvek mi prija, čak i u slučaju jezivog ubistva od kojeg mi proključa krv. Naš poslednji veliki slučaj se odigrao u Severnoj Karolini i Kaliforniji, ali Sampson mi se našao samo na početku i na kraju. Od devete ili desete godine smo veliki prijatelji, odrasli u istom kraju. Čini se da smo s godinama postali sve bliži. Ne, ne čini mi se - zaista je tako.
„Šta nam je glavni cilj ovde, šećeru", upita me Sampson dok smo koračali Ulicom G. Nosio je crni kožni šoferski mantil, opake naočari za sunce vejferer i svilenu crnu maramu. Takva odeća mu je pristajala. „Kako ćemo znati da nismo badava utrošili današnji dan?"
„Razglasićemo da lično tragamo za ubicom iz škole Sodzerner Trus“, rekoh. „Trudićemo se da što više ljudi vidi naša lepa lica, i koliko je moguće, pokušamo da umirimo porodice."
„Da, a kad ulovimo Otfikarim ti ga Ozija, otfikarićemo mi njegov ‘, reče Sampson i iskezi se poput zle vučine, što zaista ponekad ume da bude. „Ne šalim se."
Ni sekundu nisam posumnjao u to.
Kada sam se najzad te noći vratio kući, već je prošlo deset. Sačekala me je Nana Mama. Dejmona i Dženi je smestila u krevet. Po njenom zabrinutom izrazu lica shvatio sam da nije mogla da zaspi, što je za nju neobično. Nana bi, inače, prespavala i u oku uragana. Ponekad je sama umela da bude oko uragana.
„Zdravo, dušo“, reče ona. „Težak dan, zar ne? Vidim da je tako.“ Ponekad je neverovatno osećajna, mila i slatka. Volim oba njena lika i nikada ne umem da predvidim kako če me dočekati.
Kada smo seli na kauč u dnevnoj sobi, osamdesetjednogodišnja baka mi je obema šakama uhvatila ruku. Ispričao sam joj ono što smo dosad saznali. Lako se tresla, a ni to nije ličilo na nju. Ona ni u kom slučaju nije preosetljiva osoba. Pred drugima retko pokazuje strah, a ni ja nisam izuzetak. Reklo bi se da Nana Mama ne gubi ništa od svoje bistrine; naprotiv, pažnja joj ne popušta i sve je mudrija.
„Strašno se osećam zbog tog ubistva u školi Sodžerner Trus“, reče Nana i obori glavu.
„Znam. Ni meni celog dana to ne izbija iz glave. Pokušavam da sagledam slučaj iz svih mogučih uglova."
„Znaš li nešto o Sodžerner Trus, Alekse?"
„Znam da je bila moćna zastupnica abolicionizma, bivša robinja."
„Ime Sodžerner Trus trebalo bi da se pominje zajedno s imenima Suzan B. Entoni i Elizabet Kedi Stenton, Alekse. Nije umela da čita, pa je veći deo Biblije naučila napamet kako bi mogla da predaje. Mnogo je doprinela u zaustavljanju rasne segregacije ovde, u Vašingtonu. A sada imamo ovu grozotu u školi koja nosi njeno ime."
„Uhvati ga, Alekse“, iznenada prošaputa Nana gotovo očajnim glasom. „Molim te, uhvati tog užasnog čoveka. Ne mogu čak ni da izgovorim nadimak koji su mu dali... tog Ozija. On je stvaran, Alekse. Nije izmišljeni bauk."
Daću sve od sebe, razume se. Vodim istragu o ubistvu. Goniču himeru što bolje znam i umem.
Duša mi je već radila prekovremeno. Neki pedofil? Napasnik devojčica i dečaka, ubica dece? Otfikarim ti ga Ozi? Je li on stvaran ili strašilo za decu? Da li je samo himera? Je li on ubio Šanel

Grin?
Kada je Nana Mama otišla na spavanje, morao sam malo da sednem za klavir na našoj verandi.
Svirao sam Jazz Baby i The Man I Love, ali te noći svirka mi nije pomogla.
Pred samo spavanje nešto mi pade na um. U Džordžtaunu je ubijen senator Danijel Ficpatrik.
Kakav dan. Kakav košmar.
Ne jedan, nego dva.



POGLAVLJE 7

DŽEK I DŽIL.
Sem i Sara.
Ko god njih dvoje zaista bili, ležali su potrbuške na ukusnoj imitaciji persijskog tepiha u maloj dnevnoj sobi, u njenom vašingtonskom pied-d-terre10nekoj vrsti sigurne kuće. Vatra bukti i pucketa. Guta mirisne cepanice jabukovog drveta. Na tepihu, koji je prekrivao besprekorni parket, igrali su igru na tabli. Bila je to neobična igra. U svakom pogledu jedinstvena. Nazvali su je igrom života i smrti.
„Osećam se kao neki prokleti vašingtonski liberalni japi, belac s univerziteta Džordžtaun“, reče Sem Harison i osmehnu se svojoj maštovitoj slici koja nije imala veze sa stvarnošću.
„Hej, taj opis mi odgovara", napući se Sara Rozen. Samo se šalila. Njih dvoje nisu japiji, a pogotovo nije Sem.
Pa, ipak, u kuhinji se pekla jedna biserka i vazduhom se širio prijatan miris pečenja11dok su na tepihu u dnevnoj sobi igrali društvenu igru.
Međutim, igra nije ličila ni na monopol ni na riziko.
U stvari, igrali su se biranja sledeće žrtve ubistva. Naizmenično su smireno bacali kocku, pomerajući marker po četvorougaonom nizu fotografija. Bile su to fotografije slavnih ljudi.
Ova igra na tabli je bila važna Džeku i Džil. To je igra na sreću. Tako policija ili FBI neće moći da predvide njihov sledeći potez ili motiv.
Ako motiv postoji. A postojao je, naravno.
Sem ponovo baci kocku, pa pomeri marker. Sara ga je posmatrala pri toplom treperavom odsjaju vatre. Oči joj lako zablistaše. Setila se njihovog prvog susreta, upoznavanja - početka svega što se sada događa.
A evo kako je počela ova složena, lepa i vrlo tajanstvena igra. Dogovorili su se da se sretnu u jednom kafiću, u knjižari u centru Vašingtona. Sara je stigla prva osećajući da joj se srce popelo pod grlo. Sve u vezi s tim susretom bilo je ludo, možda opasno ludo, ali njoj neodoljivo. Nije smela da propusti ovu mogućnost, priliku, a naročito ne opšti cilj. Cilj je za nju bio sve.
U vreme kada je trebalo da se prvi put sretnu, nije imala pojma kako izgleda Sem Harison. Čim je seo za njen sto, iznenadila se i oduševila. Uzbudio ju je.
Videla ga je kako ulazi u kafanski odeljak knjižare i naručuje espreso i tanak pljosnati kolač.
Međutim, nije ni slutila da je taj čovek iz snova upravo Harison.
Dakle, to je Vojnik, njen potencijalni partner. Izgled mu je bio prilagođen atmosferi knjižare. Mogao je da se prilagodi svakoj sredini. Nije ličio na ubicu ali, ruku na srce, nije ni ona. Može se reći da izgleda kao pilot redovne vazduhoplovne linije, mislila je Sara dok ga je procenjivala, ili kao uspešan vašingtonski advokat. Bio je viši od metar i osamdeset, u dobroj formi i spreman za napore. Lice mu je bilo snažno i ulivalo je poverenje. Imao je najbistrije plave oči koje je ikad videla. Zračio je nekom osećajnošću i blagošću. Sve u svemu, bio je daleko od onoga što je očekivala. Dopao joj se na prvi pogled. Znala je da se slažu u važnim životnim pitanjima, da dele istu viziju.
„Posmatraš me kao da je prirodno da budem neka zla osoba, i iznenađena si što to nisam", rekao

je kada je u kafiću seo preko puta nje. „Ja nisam zla osoba, Sara. Uzgred, možeš da me zoveš Sem. U stvari, prilično sam dobar čovek."
Ne, Sem je bio bolji nego što se predstavio. Bio je neverovatan - izuzetno pametan, jak; uvek je vodio računa o njenim osećanjima ostajući veran njihovom zajedničkom cilju. Nedelju dana pošto su se upoznali, Sara Rozen se već zaljubila u njega. Znala je da netreba, ali desilo se; a sada su bili ovde. Živeli su tajnim životom.
Igrali su igru života i smrti dok se biserka lagano okretala na ražnju. Sedeli su pred prijatnom vatrom i razmišljali o tome da vode ljubav - bar je ona razmišljala. Sve vreme je sanjala da je sa Semom, s Džekom. Volela je da ga oseća u sebi.
„Ovo bacanje presuđuje", reče Sem i pruži joj kockice. „Na tebe je red. Šest bacanja za svakog od nas. Tebi pripada čast, Sara."
„Eto nas ponovo, zar ne?"
„Da, eto nas."
Srce Sare Rozen zatutnja. Ispod bluze je osećala udarce - tup, tup. Ukočila se pri pomisli daje ovo bacanje kocki jednako ubistvu. Kao da upravo sada povlači okidač.
Ko će umreti sledeći? Odluka je u njenoj ruci, zar ne? Ko će to biti?
Neobično snažno je stisnula tri kocke. Zatim ih je protresla i bacila posmatrajući kako se prevrću, kotrljaju i iznenada staju, kao da je neko povukao nevidljive konce. Žurno je u sebi sabrala brojeve - devet.
Sem diže marker i odbroja devet mesta, devet fotografija.
Ona je zurila u lice sledeće mete, sledeće slavne ličnosti koja će umreti. Bila je to žena!
Za opiti cilj, pomisli, ali uprkos tome, njeno srce ne prestade da lupa.
Sledeća žrtva biće jedna izuzetno poznata žena.
Po drugi put će Vašington i ceo svet biti zapanjen i zgrožen.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:22 am






POGLAVLJE 8

SAMPSON i ja zađosmo u maglovito srce Garfildovog parka, koji se s jedne strane graniči s rekom Anakostija, a s druge strane je autoput Ajzenhauer; nedaleko je škola Sodžerner Trus. Boja istine je uvek siva, mislio sam dok smo ulazili u deo grada u kome se jako osećao smog. Uvek siva. Nismo došli ovamo na jutarnje trčanje - žurili smo ka mestu gde je zaista ubijena Šanel Grin, gde joj je zlikovac razbio lobanju.
Na mestu zločina je već bilo nekoliko uniformi, jedan kapetan i još jedan detektiv. Tu se našlo i desetak slučajnih posmatrača - pustih besposličara. Psi tragači, pristigli iz Džordžije, doveli su na mesto ubistva patrolu za otkrivanje. Iz čestara crnogorice, gde se ugasio život devojčice, video sam Šestu ulicu. A gotovo sam mogao da vidim i školu Sodžerner Trus.
„Misliš li da je odavde nosio telo do školskog dvorišta?“, upita Sampson. Po njegovom tonu se moglo zaključiti da ne veruje u to. Nisam verovao ni ja. Kako se onda telo devojčice našlo u dvorištu?
Otprilike metar iznad razraslog žbunja, u kojem se odigralo gnusno ubistvo, lebdeo je jarkocrveni balon.
„Počinilac krivičnog dela je obeležio mesto?", upita Sampson. „Taj balon je marker?"
„Ne znam... razmišljam", promrmljah dok sam razgrtao guste grane crnogorice i probijao se u skrovište. Čak se i na ovoj hladnoći osećao jak miris borovine. To me podseti da se bliže božični praznici.
Na ovom mestu, okruženom granama drveća, osećao sam prisustvo ubice koji me izaziva. Osećao sam i Šanelino prisustvo, kao da pokušava nešto da mi kaže. Želeo sam da ostanem sam ovde trenutak ili dva.
Devojčica je ubijena na maloj čistini. Na tlu je bilo sasušene krvi; čak su i neke grane bile isprskane. Namamio ju je ovamo. Kako li je to izveo? Ako ga nije poznavala iz komšiluka, sigurno je bila sumnjičava i uplašena. Iznenada mi sinu. Balon! Bilo je to samo nagađanje, ali učinilo mi se logičnim. Crveni balon je mogao da bude zamka, mamac kojim je ubica namamio devojčicu.
Sagnuo sam se i primirio u prirodnom šatoru drveća.
Ubici se ovde dopadalo, godilo mu se da se krije u mraku. Ipak, on ne voli mnogo sebe. Draži mu je mrak. Voli svoj duh, svoje misli, ali ne i svoj izgled. Možda postoji nešto što ga fizički izdvaja.
Ništa od svega ovoga nisam pouzdano znao, ali činilo mi se da je tako; dok sam stajao poguren na mestu ubistva, to mi je izgledalo ispravno.
Krio se ovde, verovatno zato što postoji nešto po čemu bi ljudi mogli da ga zapamte. Ako je zaista tako, onda je to dobar trag.
Ponovo sam video izubijano lice Šanele Grin. Pred očima mi opet iskrsnu lik moje pokojne žene, Marije. Osećao sam kako mi bes raste iz želuca u grlo, kako buja i ključa u meni. Mislio sam na Dženi i Dejmona.
Pade mi na um još nešto o ubici deteta; gnev obično ukazuje na svest o sopstvenoj vrednosti.
Čudno ali istinito. Ubica je bio besan jer je verovao u sebe više nego što je svet verovao u njega.
Najzad se uspravih i izađoh iz skrovišta. Bilo mi je dosta.

„Skini onaj balon!", doviknuh jednom iz patrole. „Odmah skini prokleti balon s drveta. To je dokaz."



POGLAVLJE 9

POSTOJI nešto po čemu se fizički izdvaja. Bio sam gotovo siguran u to. Dovoljno za početak.
Tog popodneva Sampson i ja smo ponovo bili napolju i radili na ulicama u okolini Nortfild vilidža, naselja za siromašne porodice. Vašingtonske novine i televizija nisu poklanjale mnogo pažnje nasilnoj smrti tamo neke devojčice u jugoistočnoj četvrti. Umesto toga, sve je vrvelo od priča o ubistvu senatora Ficpatrika, koga je ubio par prikrivenih pratilaca, samozvani Džek i Džil. Šanel Grin je bila beznačajna.
Ali ne Sampsonu i meni. Videli smo Šanelino izubijano telo i sreli joj roditelje čije srce je zauvek slomljeno. Sada smo ispitivali ulične izvore, ali i svoje susede. Kretali smo se ulicama i pokazivali ljudima da istražujemo.
„Baš volim dobro ubistvo. Obožavam da šetam najgorim ulicama po ciči zimi", oglasi se Sampson dok smo prolazili pored crnog crncatog džipa koji je pripadao jednom lokalnom dileru. Iz njega je odjekivao rep s mnogo basova. „Volim bedu, smrad i fanki zvuk." Lice mu je bilo bezizrazno, lišeno ljutine. Filozofsko.
Ispod otvorenog kaputa nosio je poznatu trenerku. Na gornjem delu je ispisana poruka za taj dan:

TERAJ GOVNA
NE JEDEM GOVNA
NISAM U GOVNJIVOM FAZONU

Kratko. Jasno. Džon Sampson original.
U proteklih sat i više nijedan od nas dvojice nije bio raspoložen za priču. Nismo se ovajdili, ali sve ide u rok službe. To je mnogo češće nego što imamo uspeha.
Oko četiri po podne čovek planina i ja stigosmo u market Kapitol siti. Kap je popularna sumnjiva jazbina u Osmoj ulici, verovatno najotrcaniji, najžalosniji podrumski diskont u Vašingtonu - što nije mala stvar s obzirom na konkurenciju. U specijalnoj ponudi dana bili su hladno pivo, bezalkoholna slatka pića, pisang, slanina, tamponi i loto - sve za osnovni uravnoteženi doručak.
Ispred minimarketa nam odmah privuče pažnju jedan mlad brat koji na obrijanoj glavi sa špicastom bradicom nosi vejferer zakrivljene naočare za sunce. Stajao je pored drugog čoveka kojem je iz usta visila čokoladna tabla kao tompus. Obrijana glava mi dade znak da hoće da razgovara s nama, ali ne ovde.
„Veruješ toj propaloj guzici?“, upita me Sampson dok smo ga pratili na bezbednom rastojanju.
„Alvinu Džeksonu.“
„Ja verujem svima", namignuh mu. Sampson mi ne uzvrati mig.
„Gadno si sjeban, šećeru", reče. Oči su mu i dalje bile ozbiljno poluzatvorene.
„Samo se trudim da postupam ispravno."
„Ah, da! Onda se suviše trudiš."
„Zato me voliš."
„Tako je", potvrdi Sampson i konačno se iskezi. „Ako je ta ljubav greška, ne želim da budem u pravu", upola je otpevao, upola odrecitovao poznatu frazu.

Iza ugla smo se sreli s pticom trkačicom, Alvinom Džeksonom. Povremeno nam je Alvin služio kao taster. On, u stvari, i nije tako loš, ali živi opasnim životom koji lako može da se mnogo, mnogo pogorša. U srednjoj školi je bio pristojan atletičar, a trenirao je trčeći ulicama. Sada pomalo diluje krek i vutru. Po mnogo čemu je Alvin Džekson još veliko dete. Važno je da se to shvati za veliki broj ovdašnje dece, čak i za onu najopasniju s izgledom grubijana.
„Onamalašanel", Alvin tri reči izgovori kao jednu, „je l' još tražite ko ju je o'ladio i sve to?“ Alvinova šoferska jakna bila je raskopčana. Furao je trenutnu modu zvanu mardeljka ili ladara.
Iznad pojasa su mu se videle crveno-bele prugaste gaće. Ovaj modni krik je inspirisala činjenica da uhapšenicima u zatvoru oduzimaju kaiševe, zbog čega im pantalone spadaju i vidi se donji veš. Uzor za naš kraj.
„Da. Šta si čuo o njoj, Alvine, ali bez muljanja?", reče Sampson.
„Čoveče, š'o bi' vas lag'o?", pobuni se Alvin Džekson gledajući me. Nije prestajao da klati obrijanom glavom. Naušnica mu je zveckala. Dugačke snažne ruke su mu se trzale. Dizao je i spuštao stopala u najkama.
„Zahvalni smo", rekoh mu. „Hoćeš li da pripališ?", ponudih Alvina kamelom. Pošteni Džo, je li? On se posluži. Ja ne pušim, ali uvek nosim paklo. Još dok je u srednjoj školi trenirao trčanje
Alvin je dimio kao Turčin. Treba pamtiti takve pojedinosti.
„Mala Šanel je živela u kući 'de i moja teta. Dole u Nortfildu. Rek'o bi' da možda znam ko je 'govoran, mis'im. Je l' s'vatate š'a 'oću da kažem?"
„Zasad", Sampson klimnu glavom. U stvari, trudio se da bude uljudan. I glavica zelene salate bi razumela Alvinovo frljanje.
„Hoćeš li nam reći šta znaš?", upitah. „Da nam pomogneš u ovome?"
„Sam ću da vam pokažem Ozija. Važi se?“, osmehnu se i klimnu mi glavom. „Ali samo tebi i Sampsonu. Pokuš'o sam to da kažem nekim drugim detektivima, pre dobri' nekol'ko meseci. Briga nji'. Čoveče, mnogo ih zabole. Mrzelo ih da se smaraju."
Poveravao mi se kao da sam mu otac, ujak ili stariji brat. Zbog toga sam osećao odgovornost, što mi nije prijalo.
„Pa, mi slušamo", rekoh mu. „Imamo vremena za tebe."
Sampson i ja krenusmo za Alvinom Džeksonom u naselje Nortfild vilidž, jedno od najopasnijih područja Vašingtona. Međutim, za to niko ne haje. Policija prvog okruga je digla ruke od ovog kraja. Ko jednom poseti Nortfild, teško može da u njegovim stanovnicima gleda isključive krivce.
Smatram da ovaj trag ne obećava mnogo, ali Alvin Džekson se ponašao kao neko ko je na sebe preuzeo izvršenje zadatka. Pitao sam se zašto. Šta sam to propustio?
On kao neki tužilac upre dugačak prst u zgradu od žute cigle, dotrajalu i jadnu poput većine drugih. Iznad dvokrilnih ulaznih vrata istaknuta je srebrnastoplava metalna tabla: ZGRADA 3. Stepenice ispred ulaza su naprsle i izgledale kao da je u njih udario grom ili težak čekić za razbijanje kamena.
„Stanuje ovde. U gradu kvarnjaka. Bar je stanovao ranije. Zove se Imanuel Perez. Ponekad radi kao raznosač u Slavnoj. Znate, Slavna pica. Čoveče, loži se na malu decu. Prava nakaza. Žešće je sjeban. I opasno zajeban. Ne voli kad ga zovu Meni. On je I-ma-nu-el. Insistira da mu se tako obraćaju."
„Kako znaš za Imanuela?“, upita Sampson.
Lice Alvina Džeksona iznenada se natušti, a pogled mu se okameni. Tek posle nekoliko trenutaka je odgovorio: „Znam ga. Visio je ovde kad sam bio mali. I onda je vaćario decu. Imanuel je uvek visio ovde, kapirate?"

Razumeo sam. Sada sam razumeo. Otfikarim ti ga Ozi više nije bio himera.
S druge strane pravougaonika koji su obrazovale zgrade, nalazilo se jedno asfaltirano igralište. Mališani su igrali basket, ali ne baš najbolje. Koš nije imao mrežu. Okvir je tu i tamo bio iskrivljen. U ovim dvorištima nije bilo dobrih igrača. Iznenada nešto privuče Alvinov pogled.
„Eno ga tamo“, zacvilio je uplašeno. „To je on, čoveče. Imanuel Perez vreba one klince."
Tek što je Alvin izgovorio rečenicu, Perez nas ugleda. Sve je bilo uvrnuto kao u nekoj noćnoj mori. Video sam poduže riđe čekinje koje su mu štrcale iz brade. Bilo je to nešto po čemu se fizički izdvajao. Nešto zbog čega su ljudi mogli da pamte da su ga videli u Garfildovom parku. Dobacio je Alvinu Džeksonu jedan mračan, zastrašujući pogled, pa je počeo da beži koliko ga noge nose.
Imanuel Perez je bio veoma brz trkač, ali i nas dvojica smo bili brzi - bar kada sam to proveravao poslednjeg puta.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:23 am







POGLAVLJE 10

SAMPSON i ja pojurismo za Perezom, te malo smanjismo rastojanje. Trčali smo po rasutim otpacima na betonskoj stazi koja je vijugala između visokih zgrada, čiji je izgled izazivao potištenost. Još smo bili dosta hitri.
„Stoj! Policijski detektivi!", glasno sam doviknuo ljudskom ološu koji je bežao od nas. Bauk?
Himera? Nevini raznosač hrane iz restorana?
Perez, osumnjičen za ubistvo deteta i pedofiliju, nesumnjivo je pokušavao da umakne. Nismo bili sigurni da li je on Otfikarim ti ga Ozi, ali postojao je razlog zbog koga je bežao od nas, od policije.
Da li je ovo najzad prekretnica u istrazi? Bilo je jasno kao odraz u vosku da se nešto događa.
U prednjem režnju mozga zače mi se jedna vrlo ružna misao. Ako smo na putu da ga ulovimo posle dva dana provedena na ulicama, zašto nije uhvaćen ranije?
Naslućivao sam odgovor i nije mi se dopadao. Zato što niko ne mari šta se događa u ovom propalom kraju izgrađenom za sirotinju. Niko ne mari.
„Evo nas opet!", iznenada viknu Sampson dok smo jurili između zgrada propalih kao pluća tuberana, ostavljajući za sobom ulično smeće i rasterujući golubove.
„Ostaje da se vidi“, dobacih mu.
Niko ne mari!
„Ne sumnjaj ni za tren, šećeru. Razmišljaj samo pozitivno."
„I Imanuel je brz. Eto pozitivne misli."
Niko ne mari!
„Mi smo brži, jači, izdržljiviji nego što Meni može i da sanja."
„Bolje laparamo", zadahtah. Bio je to samo jedan kratak dah, ali pouzdan predznak da se umaram.
„I to se šećeru, razume samo po sebi."
Pereza/Otfikarim ti ga pratili smo Sedmom ulicom, uokvirenom redovima četvorospratnica i petospratnica, radnjama sa bofl robom i ponekim barom za pijandure.
Perez iznenada ulete u jednu oronulu kuću, građenu u federalnom stilu, koja je na pola puta do sledećeg ugla. Prozori su joj uglavnom zakovani metalnim pločama što su podsećale na srebrne zube u trulim ustima.
„Majku mu, izgleda zna šta radi!", prodra se Sampson. „Zna kuda ide."
„Za razliku od nas."
Na nekoliko koraka iza Pereza Sampson i ja uđosmo u propalu, trošnu kuću. Sve je zaudaralo na mokraću i trulež. Dok smo se peli strmim stepeništem od armiranog betona, osećao sam da mi grudi gore.
„Sigurno zna da postoji izlaz za spašavanje!", izustih zadihano. Ovog puta sam se nesumnjivo zadihao. „Lukav je."
„Pokušava nama da umakne. To nije lukavo. Neće mu upaliti... NAŠ SI, MENI!", viknu Sampson pogleda uprtog u vrh stepeništa. U skučenom prostoru glas mu se razlivao i odjekivao kao grmljavina:
„HEJ, MENI! MENI, MENI, MENI!"
„Stoj! Policija! Stoj, Meni Perezu!", doviknu Sampson osumnjičenom beguncu. Potegnuo je pištolj, gadan devetomilimetarski glok.

I dalje smo čuli kako Perez trči iznad nas i kako mu patike tapkaju po stepeništu. Nije nam odgovorio. Nikog drugog nije bilo na stepeništu ni na spratovima. Nikoga nije zanimala ova policijska potera u zgradi.
„Misliš da je to zaista uradio Perez?“, viknuh Sampsonu.
„Nešto je uradio. Beži kao da mu gori pod dupetom. I pravo uz kičmu."
„Dabome. Mi smo potpalili fitilj."
Kroz siva metalna vrata izašli smo na širok neravan krov, zaliven katranom. Nebo nad nama bilo je hladno i potpuno plavo. Okruživale su nas blistave površine i jarki odsjaj. Iznad nas nije bih ničega osim svetloplavog neba. Imao sam želju da se vinem - da odletim što dalje od svega ovoga. Želju, ali ne i sredstvo.
Gde se kog vraga denuo? Nigde ga nismo videli. Gde je Imanuel Perez? Gde je ubica iz škole
Sodžerner Trust Himera.



POGLAVLJE 11

„JEBI se, cicane!", iznenada viknu Perez. „Čuješ li me, cicane?"
„Cicane?" Sampson me pogleda i načini grimasu.
U magnovenju ugledah Otfikarim ti ga Ozija. Bio je daleko, daleko s naše desne strane. Trčao je preko krova koji se nadovezivao na ovaj i već je odmakao oko trideset metara. Video sam da se osvrće. Na trenutak je pogledao zabrinuto preko ramena.
Sitne oči su mu bile kao male crne perle, pune nezamislive zlobe. Imao je onu, budi bog s nama, riđu bradu. Možda je nepopravljivi psiho, a možda je stvarno samo raznosač pica? Mani to sada, rekoh sebi.
Četiri tinejdžera i jedna devojka krišom su radili nešto na krovu. Verovatno krek. Nadao sam se da ne ušmrkavaju heroin. Zaludno su posmatrali svet koji besno i besomučno juri kraj njih. Ovde se vrteo pravi gradski film. Žace i krimosi. Pedofil i ubica dece. Ipak, ove klince to nije zanimalo.
U punom trku nas dvojica pređosmo još tri uzana krova. Malo mu se primakosmo, ali tek korak- dva. Znoj mi je lio niz čelo i obraze, pekao mi oči.
„Stoj! Pucaćemo!“, viknuh. „Stoj, Imanuele Pereze!“
Perez se opet osvrte. Ovog puta je pogledao pravo u mene i iscerio se! A onda mi se učinilo da nestaje preko udaljenog dela jedne zgrade sa zidovima od cigle.
„Požarne stepenice!", viknu Sampson.
Nekoliko sekundi kasnije obojica začusmo kako se strmoglavo spušta niz tanke, uvojite, zarđale metalne stepenice. Perez se prosto smandrljao niz klimave požarne merdevine. Vesto je to izveo. Bio je u svom elementu, na domaćem terenu.
I nas dvojica smo bili suviše krupni za manevrisanje na malom prostoru. Odmakao nam je za čitav sprat, a možda i sprat i po.
Jasno je da Ozi ima isplaniran pravac bežanja, pomislih. Pripremao se za ovo. Gotovo sam siguran u to. Prepreden je. Kriv je. One podmukle oči! Oči ludog psa. Šta ono reče Alvin Džekson – da je Imanuel Perez uvek visio ovde.
Videli smo ga dole, na Ulici E. Riđa brada mu je štrcala kao daje od okamenjenog drveta. Već nam je umakao za ceo stambeni blok. Ovo je vreme najživljeg saobraćaja. Uskočio je u jedan nezavisni taksi, izbledela crveno-narandžasta kola s natpisom: KEPI, MI VOZIMO SVUDA.
„STOJ, JEBENI DEGENU!", iz sveg grla se razdra Sampson. „MAMICU TI TVOJU, MENI!" Kroz prljavo zadnje staklo na taksiju Perez nam pokaza prst.
„CICANE!", nagnu se kroz prozor i doviknu nam.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:23 am







POGLAVLJE 12

POJURILI smo niz Ulicu E. Znoj mi je i dalje tekao niz čelo i obraze, vrat, leđa i noge. Sampson istrča pred žuti taksi i vozač ukoči uz škripu guma. Taksista je bio dovoljno pametan da izbegne sudar s čovekom planinom i havariše kola.
„Gradska policija! Detektiv Aleks Kros!“, zabrundao sam dok smo obojica istovremeno navalili na otvorena zadnja vrata taksija. „Prati onog nezavisnog. Brzo! Brzo! Brzo! Do đavola."
„Da ga slučajno nisi izgubio!", zapreti Sampson vozaču. „Ne pokušavaj ni da pomisliš na to." Siromah se izbezumio od straha. Nije se ni osvrnuo. Nije ni pisnuo. Ali nije ispuštao iz vida natpis KEPI, MI VOZIMO SVUDA.
Tamo gde se Deveta ulica spaja s Avenijom Pensilvanija dočekao nas je pravi saobraćajni kolaps. Kolona putničkih i teretnih vozila otegla se barem tri ugla. Svuda unaokolo vozači su ljutito trubili. Jedan tegljač s prikolicom imao je sirenu jaku kao kod prekookeanskog broda.
„Možda je bolje da izađemo i poteramo ga peške", predložih Sampsonu.
„I ja sam isto pomislio. Hajdemo."
Izgledi su bili izjednačeni. Šta god da odaberemo, Ozi je ovde mogao da nam umakne. Srce mi je besomučno tuklo. Video sam samo smrskanu lobanju male Šanele Grin, lmanuel je uvek visio ovde! One oči ludog psa! Vraški mi je stalo da stanemo na put Otfikarim ti ga Oziju.
Vrata na Sampsonovoj strani taksija već su zaškripala kada ih je otvorio. Pola koraka sam kasnio.
Možda i manje.
Ozi je verovatno osetio kako mu duvamo vatru u potiljak. Iskočio je iz svog taksija i počeo da beži.
Pratili smo ga između gustih kolona automobila koji su gotovo stajali u mestu. Sviranje vozila pružalo je haotičnu zvučnu pratnju našem trčanju Devetom ulicom.
Otfikarim ti ga Ozi grabio je kao zmaj. Vožnja mu je pomogla da obnovi energiju.
Iznenada je skrenuo desno u jednu blistavu poslovnu zgradu od stakla i čelika. Zgrada je bila srebrnastoplava.
Ludilo, načisto ludilo.
Kada smo nekoliko koraka iza Ozija upali u poslovnu zgradu, već sam izvadio detektivsku značku. „Riđobradi Latinoamerikanac. Kojim putem?“, viknuo sam zanemelom i zbunjenom pripadniku obezbeđenja, koji je stajao u otmenom foajeu, obloženom panel-pločama.
On pokaza srednju kabinu u nizu liftova sa zajedničkom metalnom konstrukcijom. Kabina je već krenula iz prizemlja. Gledao sam indikator spratova: treći... četvrti... i brzo penjanje dalje. Sampson i ja uskočismo u otvoreni lift, najbliži ulazu u zgradu.
Dlanom sam udario po tasteru na kome je pisalo KROV. Igrao sam na sreću.
„Ptica trkačica kaže daje Perez raznosio porudžbine za lanac Slavnih pica“, rekoh Sampsonu.
„Jedna Slavna je ovde, u prizemlju."
„Misliš da je Ozi spodoba navike, da voli krovove pa bira omiljene?"
„Mislim da ima nekoliko spremnih pravaca za bekstvo, za ne daj bože. I da, mislim da je spodoba navike."
„Pa, spodoba je u svakom slučaju.“

Zvono u liftu se oglasi, a Sampson i ja izletesmo s uperenim pištoljima. U daljini smo videli Kapitol. I Kip slobode. U drugim okolnostima to bi bio lep prizor, ali sada je čudan, nekako tužan.
Neprestano sam mislio o Šanel Grin. Stalno sam video njeno unakaženo lice. Čime ju je udario? Koliko puta? Zašto? Toliko sam želeo da ulovim to đubre da sam osećao bol. Telesni bol; bol od kojeg mi je pucala glava.
Odvojili smo se od nadgradnje na krovu i najzad spazili Ozijevu priliku koja se ocrtavala spram linije vidika. Odjednom izgubih hrabrost.
Ozi je imao spreman pravac za bekstvo. Ovo je isplanirao ranije. Znao je da će neko doći po njega. Ponašao se kao krivac. Mora da je ubica koga tražimo.
„Jebite se, cicani!", zakrešta još jednom, otvoreno i izazivački. Zatim uze dug zalet. Imao je krupne, džinovske korake.
„Ne“, zastenjah. „Ne, ne, ne!“
Znao sam šta namerava.
Perez će preskočiti sjedne zgrade na drugu.
„Stani, kučkin sine", viknu Sampson. „Ili pucam!"
Međutim, on se ne zaustavi. Gledali smo kako se zaleće i skače.
Dotrčali smo do ivice krova, vičući iz sveg glasa. Druga poslovna zgrada nalazila se dijagonalno u odnosu na ovu. Vrh te zgrade imao je sprat manje od mesta na kome smo nas dvojica stajali.
Otfikarim ti ga Ozi bio je u vazduhu, među dvema zgradama, staklenim i čeličnim pećinama.
„Zaboga!", ote mi se dok sam zurio preko. Ponor od jedne do druge zgrade bio je širok najmanje šest metara, a možda i više.
„Padni, đubre. Udari u zid“, dreknu Sampson skakaču. „Crkni, Ozi!“
Već je ovo radio. Uvežbavao je bekstvo, pomislih dok sam ga gledao. Nije čudo što ga nikada nisu uhvatili. Koliko je godina na slobodi? Koliko dece je seksualno zlostavljao ili ubio?
Mada smo izvukli pištolje, nijedan od nas nije pucao. Nismo imali dokaza da je on ubica. Samo je bežao, nije uperio oružje u nas. A sada posmatramo ovaj luđački skok s jedne poslovne zgrade na drugu.
Izgledalo je kao da Ozi lebdi petnaest spratova. Dugačak, dugačak je put do dole.
Nešto nije u redu.
Ozi je mahnito mlatio nogama, kao da okreće pedale na biciklu.
Ispružio je dugačke ruke, pa mu se zategoše snažni mišići. Jednu nogu je toliko isturio da se činilo kako samo malo nedostaje da se odvoji od trupa. Poza s reklamnog postera za najke.
Telo mu se ukočilo kao kod trkača snimljenog u trenutku pobede.
„Gospode Bože“, prošaputa Sampson kraj mene. Na obrazu osetih njegov topli dah.
Mada je Ozi ispružio ruku, jedva da je šakom dotakao zaštitni zid krova susedne poslovne zgrade dok je nogama još mlatio po vazduhu.
Onda je Otfikarim ti ga Ozi ispustio krik od koga se ledila krv u žilama. Prigušili su ga prozori i zidovi dveju zgrada.
Prodorno je vrištao dok je padao petnaest spratova. Mlatarao je rukama i nogama, uzaludno i grozničavo.
Dok sam ga posmatrao, video sam kako mu se telo iznenada okrete u vazduhu.
Gledao me je - a beznadežni, žalosni krici i dalje su mu dopirali iz usta, očiju, čak i iz one čupave riđe brade - sve to se slilo u jedan krik. Ozi je umirao pred mojim očima. Činilo se da nema kraja padu. Četiri ili pet sekundi pretvoriše se u večnost.

Želudac mi se prevrtao kao i njemu. Spopala me je vrtoglavica. Prolaz u podnožju postao je vijugava siva traka. Zgrade, ovaj kanjon, sve je bilo zastrašujuće strmo, mračno i udaljeno.
Onda sam čuo kako Ozi udara u pločnik. Pljas! Bio je to nezemaljski zvuk.
Zurio sam u provaliju, u zdrobljeno telo s raširenim rukama i nogama, telo bez zadovoljstva. U ovom prizoru nije bilo ni trunke ljudskosti. Telo mu je razbijeno kao desna strana lica Šanele Grin. U mozgu su mi još odzvanjali Ozijevi nezemaljski krici.
„Prekid operacije", reče Sampson. „Zaključen slučaj. Jedan nula za cicane."
Vratih poluautomatski pištolj u futrolu. Imanuel Perez je uvežbavao bekstvo, ali ga nije uvežbao dovoljno.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:23 am





POGLAVLJE 13

DOBAR zez. Žešće sam vas zeznuo, zar ne? Sve sam vas zeznuo.
Pravi ubica iz škole Sodžerner Trus je živ i zdrav i nikad se nije osećao bolje, hvala na pitanju.
Upravo je počinio savršen zločin, zar ne? Ubio je i nikom ništa.
Da, izvukao se vraški vešto. Slobodan je kao ptica na grani. Oni klikeraši iz Vašingtonske policije upravo su zaskočili i roknuli pogrešnu perverznu guzicu. Neki Imanuel Perez je platio za tuđe grehe, platio je životom, u celosti.
Znao je da sada samo treba da se primiri. Mora da se usredsredi na to. Već je odlučio da se neko vreme krije - u svom duhu.
Lutao je po tržnom centru Pentagon siti u Arlingtonu. Kipteo je od neobuzdane želje za nasiljem dok je prolazio kroz Gep i Viktorijas sikret. Bio je opsednut idejom o osveti - bilo kome i svakome. Udario bi po tout le monde - pardon his French, s'il vous plait.12
Nije mogao da se otarasi jedne stare pesme, koju je tog jutra čuo na MTV-ju. Poslednja dva sata
po glavi su mu skakale reči kao loptice u Stonom tenisu. Čuo je pevača, Beka, nepopravljivog frika iz Los Anđelesa: I'm a loser, baby. So why don't you kill me?
Gubitnik sam, mala. Zašto me onda ne ubiješ?, ponavljao je reči u sebi. Gubitnik sam, mala. Zašto me onda ne ubiješ?
Ovaj tekst, glup kao dupe, u njegovom slučaju ima dva značenja. Reči su se odnosile na njega i njegove moguće žrtve. Zar nije sve jedan izluđujući krug? Život je lep u svojoj uvrnutoj jednostavnosti, zar ne?
NETAČNO! Život nije lep. Nimalo.
Sada je gledao jednog balavca, potencijalnu žrtvu, tako privlačnu da bi bila prava šteta ne iskoristiti priliku. Ubica iz škole Trus gluvario je u tržnom centru, u radnji Toys 'R' Us13. Pošto se bliži Božić, radnja je prepuna idiota.
Iz zvučnika pod tavanicom čuo je moronsku tematsku pesmu lanca prodavnica igračaka, koja ga je strašno nervirala: „Neću da odrastem, ja sam dete Toys 'R' Us.“ Iznova, i iznova, i iznova, jer deca vole maloumna ponavljanja. Od samog broja besmislenih igračaka, razmažene dečurlije, samozadovoljnih majki i očeva i ukupne budalaštine spopala ga je groznica, zabolela glava i gotovo pripala muka.
Ni ja ne želim da odrastem, reče on sebi. Ja sam ubica dece Toys 'R' Us.
Posmatrao je mališu koga je odabrao pošto je dečkić lutao sam širokim prolazom između gondola prepunih akcionim igrama. Izgledao je kao da ima pet godina, a u tom uzrastu deca su vrlo povodljiva.
Dugme za gnev u njegovoj glavi oglašavalo se kao signal za uzbunu sa zvukom jakog intenziteta. VRUM! VRUM! VRUM! Užasno osećanje mu se brzo širilo grudima. VRUM! VRUM! Osećao je napetost i nelagodu. Obe šake su mu se grčile. Grčio mu se i želudac. I potiljak. Ni mozak mu nije ostao pošteđen.
Budi sada oprezan, upozori on sebe. Pazi da nepogrešiš. Ne zaboravi - ti si savršen zločinac.



POGLAVLJE 14

IPAK, neće biti lako da se ovo izvede u prepunoj radnji Toys 'R' Us. Šta ako su dečakovi roditelji u blizini? ŠTO SIGURNO JESU. Šta ako ga uhvate? ŠTO SE SIGURNO NEĆE DOGODI. NEMOGUĆE JE!
Izuzetno mu je važno da ostvari taj podvig. Dok je netremice posmatrao zgodnog dečkića okruglastog lica i kose boje peska, prosto je osećao koliko će ovo dete nekome nedostajati, i što je još bolje, koliko će ga gorko oplakivati. Živo je zamišljao priče kojima će bombardovati javnost s televizijskih ekrana, osećajući koliko će biti uzbuđen kada bude gledao izveštaje, svestan daje baš on prouzrokovao toliki bol, patnju i uzbunu.
Mališan se vrpoljio u vunenoj odeći i počeo da paniči. Oči mu se napuniše krupnim, krokodilskim suzama. Izgleda da niko od odraslih ne pazi na njega. Siroti izgubljeni mališa. Siroti zbunjeni mališa.
Ubica lagano i obazrivo poče da se približava svom plenu. Više nije mogao da se zaustavi. Srce mu je tuklo poput velikog limenog doboša. Uživao je u snazi tog osećaja. Noge i ruke su mu bile malo klimave. Grad tupsona. Vidno polje mu se do krajnosti suzilo; zavrtelo mu se od iščekivanja, straha, zebnje i uzbuđenja.
Na posao. Sada!
Sagnuo se, uzeo dečaka u narečje i istog časa se nasmešio i počeo da brblja najsrećnijim, najprijateljskijim glasom, tako sladunjavo da mu se povraćalo:
„Zdravo, lafe, ja sam Rodžer vesti Dodžer.14 Radim ovde u Toys 'R' Us. Koja ti se od naših fantastičnih igračaka najviše sviđa? Mi imamo igračke iz celog belog sveta, jer mi smo najmaksi, najkul prodavnica igračaka na svetu. Jupi! Šta kažeš na to? Ajd' da pronađemo one tvoje superjadničke, mamu i tatu!"
Mališa mu se iskreno osmehnuo. Deca u trenutku umeju da promene raspoloženje. Lepe plave oči mu sinuše, zaiskriše. Desilo se nešto uzbudljivo i čudesno.
„Hoću Majti Maksa", izjavio je kao da je Riči Rič a ne mali izgubljeni dečak.
„U redu, onda pođi sa mnom. Stiže jedan Majti Maks! Zašto? Zato što si ti Toys 'R' Us dečko."
Uzeo je mališana u naručje i pohitao širokom stazom za mušterije u predvorje radnje. Najednom je shvatio, koliko god to bilo bezočno i šokantno, da pred skoro stotinu očevidaca u radnji može da ostvari svoj plan. Hej, on je novi hamelinski frulaš.15 Deca ga obožavaju.
„Hej, imamo Vak-mena. A šta kažeš za Iks-mena, ili za Streča Armstronga?"
„Majti Maks", ponovi dečkić ostajući čvrsto pri svom zahtevu. „Hoću samo Majti Maksa."
Ubica proviri s treće staze. Samo je desetak metara udaljen od izlaza. Parkiralište tržnog centra graničilo se s parkom Kolumbija, koji je od početka bio deo njegovog paketa za bekstvo.
Napravio je još dva hitra koraka, ali se iznenada skameni kod izlaza iz radnje.
Sranje! Prilazilo mu je nekoliko starijih dvadesetogodišnjaka! Odmah je uočio sličnost žene i ožalošćenog dečaka.
Uhvaćen je... na delu. Nije imao kud! Uhvatili su ga!
Znao je šta mora da uradi, pa ni za nanosekundu nije izgubio glavu. Jedino je u sebi doživeo dva-

tri ozbiljna srčana napada. Propala stvar. Vreme je za foliranciju i prodavanje fora slepcima.
„Hej, vi tamo“, osmehnu se srdačno uskačući u svoju najuspešniju, uobičajenu, glumačku rolu.
„Je li ovaj mali vaš? Izgubio se u odeljenju s akcionim igračkama. Niko nije došao po njega. Pomislio sam da je najbolje da ga odvedem kod upravnika radnje. Mališa je plakao kao kiša. Jeste li mu vi mama?"
Majka, pružajući ruke da uzme svoje zlato, srećicu, zgromi pogledom muža.
Aha, evo našeg krivca! Tata je, dakle, izgubio dečaka! Uopšte uzev, tate ništa ne mogu da urade kako valja, pa to ti je! Najbolji primer za to je njegov otac.
„Mnogo, mnogo vam hvala", reče mama. Još jednom je otrovno pogledala muža. „Zaista jako ljubazno od vas", nastavi da se obraća ubici.
S lica mu se nije skidao najsimpatičniji osmeh. Čoveče, koja savršena gluma! „Svako bi to učinio. Tako sladak dečkić. Pa, zbogom. Do viđenja. On želi Majti Maksa. Verovatno ga je tražio."
„Da, želi Majti Maksa. 'Ðenja. Još jednom hvala", reče mama.
„'Ðenja, 'đenja", podražavao ju je mališan i mahao ručicom. „'Ðenja."
„Nadam se da ćemo se još videti“, reče ubica iz škole Sodžerner Trus. „Do viđenja.“ Vi, moroni!
Idioti bez premca. Žalosne gluperde!
Udaljio se od porodice. Nijednom se nije osvrnuo. Iako je skvasio gaće, spopao ga je smeh. Nije mogao da prestane da se smeje. Evo još nečega što mu ide u prilog: čak i da ga uhvate jednog dana, niko neće verovati da je on ubica iz škole Trus. Ma, nema teorije.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:23 am





POGLAVLJE 15

AH, ovo je već bolje. Život je opet lep. Otvorio sam oči i ugledao Dženi kako s rastojanja od jednog metra pilji u mene. U naručju je držala macu Rozi. Dženi ponekad voli da me gleda dok spavam. I ja volim da gledam nju dok spava. Što je pošteno, pošteno je.
„Hej ti, slatka i svetla“, rekoh joj. „Znaš li pesmu Someone to Watch Over Me! Sečaš li se je?“ Odzviždah joj nekoliko taktova.
Dženi klimnu glavom potvrđujući. Znala je pesmu. Čula je kako sam svirao na klaviru u prizemlju, na našoj verandi. „Imaš goste", obavesti me ona.
„Jesu li to Sampson i Rakim Pauel?“, upitah.
Dženi odmahnu glavom. Tog jutra je izgledala malo uplašeno što ne liči na nju.
„To su belci."
Brzo sam se rasanio.
„Razumem. Da im nisi možda zapamtila imena?" Iznenada mi sinu kako, u stvari, znam imena.
Sam reših misteriju - bar sam verovao u to.
„Gospodin Pitman i gospodin Klauser", reče Dženi.
„Vrlo dobro", pohvalih je.
Nije dobro, uopšte nije dobro, prolete mi glavom dok sam razmišljao o svojim gostima. Nisam želeo da vidim načelnika detektiva niti policijskog komesara - naročito ne kod kuće.
Dženi se saže i poljubi me za dobro jutro. Zatim me poljubi još jednom.
„Oh, kladim se da ovi poljupci skrivaju neku laž“, rekoh i namignuh joj.
„Ne“, uzvrati ona. „Moji ne kriju."
Spremio sam se žurno kako bih što pre izašao pred njih. Nana je zabavljala posetioce u gostinskoj sobi. Dva puta je komesar Klauser dolazio u moju kuću. Međutim, ovo je prvi put da me je posetio i načelnik detektiva Hefe. Pretpostavljam da ga je Klauser naterao da dođe.
Načelnik Pitman i komesar Klauser srkali su Naninu kafu koja se pušila, i smešili se slušajući neku njenu priču. Upitah se šta će biti ako odluči da kaže ono što joj leži na duši. To bi bilo opasno - za Pitmana i Klausera.
„Baš sam korila ovu gospodu što su dozvolila da Imanuel Perez tako dugo hara našim ulicama", reče mi ona čim sam ušao u gostinsku sobu. „Obećali su mi da se više neće ponoviti tako nešto. Da li da im verujem, Alekse?"
Posmatrajući me, i Pitman i Klauser se prigušeno nasmejaše. Nijedan nije shvatio da nema razloga smehu i da nije pametno da se kače s mojom bakom, a pogotovu da se u njenoj kući ponašaju snishodljivo.
„Ne, nemoj im verovati nijednu reč. Jesi li završila?", upitao sam uzvrativši joj ljubaznim i izveštačenim osmehom.
„Nisam ni mislila da treba da im verujem. Htela sam da to daju napismeno", reče Nana.
Klimnuo sam glavom i osmehnuo se kao da se našalila, mada sam znao da nije. Bila je smrtno ozbiljna. Hefe i komesar Klauser se slatko nasmejaše. Verovatno su mislili su da je Nana Mama izlapela. Ni govora. Šije ih za tri dužine.
„Možemo li nas trojica da razgovaramo ovde?", upitah, „ili da izađemo negde i popričamo?"

„Odoh u kujnu." Nana me zlobno pogleda i reče: „Milo mi je što smo se sreli, načelniče Pitmane i komesaru Klausere. Ne zaboravite šta ste obećali. Ja sigurno neću."
Čim je izašla iz sobe, komesar mi se obrati:
„Pa, red je da vam čestitam, Alekse. Čujem da ste u stanu Imanuela Pereza pronašli razne porniće s decom.“
„Detektiv Sampson i ja smo pronašli pornografiju", rekoh i ućutah. Odlučio sam da im ne olakšavam. U stvari, stoprocentno sam se slagao s Nanom.
„Siguran sam da se pitaš otkud mi ovde, pa bolje da ti objasnim", progovori Pitman, detektivski načelnik. Da se blago izrazim, nas dvojica nismo baš bliski. Nikada nismo bili, niti ćemo biti. Pitman je siledžija i prikriveni rasista, što su mu bolje osobine. Čim vidi opasač, kao da dobija želju da udari čoveka ispod pojasa.
„Hvala", rekoh Hefeu. „Mislio sam da ste možda bili u komšiluku, pa ste svratili na kafu kod moje babe. Isplati se."
Pitman i ne pokuša da se osmehne.
„Kasno noćas smo dobili zvaničan zahtev od FBI-ja. Traže da vodiš istragu o ubistvu senatora Ficpatrika. Specijalni agent Kajl Krejg čvrsto je uveren da tvoja biografija i dosadašnje iskustvo mogu dosta da doprinesu istrazi. Nesumnjivo je u pitanju važan slučaj, Alekse."
Sačekao sam da načelnik Pitman završi, a onda polako odmahnuo glavom.
„Samo ovde, u jugoistočnom delu grada, imam šest otvorenih slučajeva ubistava", rekoh. „Ova istraga je trebalo da se okonča još pre nekoliko meseci. Nikakav đavolji razlog ne može da opravda nepotrebnu smrt još jedne devojčice. A onda je jedan detektiv iz Odeljenja za ubistva morao da prekine da traži ubicu, jer je bio prebačen na drugi slučaj. Sada je devojčica mrtva. Imala je šest godina."
„Ovaj slučaj je veoma veliki, Alekse", primeti komesar. Kosa mu je bela kao sneg. Pocrveneo je kao paprika, što se dešava kad je ljut ili uznemiren. Nas dvojica se dobro poznajemo. Obično se slažemo i delimo mišljenje, ali ovog puta izgleda neće biti tako.
„Kažite FBI-ju da nisam slobodan za ovu gužvu s Džekom i Džil. Telefoniraću Kajlu i smiriću ga. Razumeće me. Već sam rekao da rešavam nekoliko slučajeva ubistava. Ljudi umiru i ovde. I mi smo u gužvi, imamo čak i velike slučajeve."
„Dozvolite da vas nešto upitam, Alekse", reče policijski komesar. Blago se osmehnuo dok je govorio. Imao je mnogo belih zuba s lepim krunicama. Mogao bih na njima da sviram slatke Geršvinove melodije mada bi mi više prijalo lupanje po dirkama u stilu Liti Ričarda.
„Želite li još da budete policajac?", upita.
Ovo me pogodi i to vrlo neprijatno. Bio je to podmukao udarac, ali efikasan.
„Želim da budem dobar policajac", rekoh mu. „Želim da činim dobro ako ikako mogu. Kao i uvek. Ništa se nije promenilo."
„To je pravi odgovor", reče komesar kao da sam dete kome je potrebno uputstvo. „Prebačeni ste na istragu o Džeku i Džil. To je rešeno na vrlo visokim instancama. Vi imate iskustva s ovom vrstom ubistava, sa psihopatskim poremećajima. Zvanično ste skinuti sa svih ostalih slučajeva. A sada, budite izuzetno dobar policajac, Alekse. FBI je gotovo uveren da će Džek i Džil ponovo izvršiti ubistvo."
Bio sam uveren i ja. I ja.
A slično sam se osećao dok sam razmišljao o ubici iz škole Sodžerner Trus.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:24 am





POGLAVLJE 16

JOŠ jedan dan sam odolevao jedinstvenoj primamljivosti slučaja Džek i Džil. U stvari, pola dana. Pokušao sam da raščistim neka pitanja o svojoj smeni u jugoistočnom delu grada. Bio sam besan zbog onoga što mi se desilo s Klauserom i Pitmanom.
Šanel Grin je ubijena jer nije određen dovoljan broj detektiva da traži Otfikarim ti ga Ozija, a niko nije obratio pažnju na trag koji nam je ukazao Alvin Džekson. Nije bilo nikakve sumnje da su rasne predrasude kumovale ovoj nesreći, zbog čega sam bio i ljut i tužan.
Kući sam se vratio ranije i proveo veče s Nanom i decom. Hteo sam da se uverim da se osećaju bolje posle ubistva u školi Sodžerner Trus. Ako ništa drugo, ta horor priča je bila završena. Ipak, i dalje su me proganjala ubistva dece. Bilo je mnogo razloga što nisam mogao da ih se rešim.
Dejmonu i Dženi sam u podrumu naše kuće davao nedeljne časove boksa koji su trajali oko sat i po. Ponosan sam na Dejmona jer se nikada ne žali što trenira zajedno sa sestrom. Samo navuče rukavice.
Postali su žilavi petlići, ali je važnije što su naučili kada ne treba da se biju. Nema mnogo onih koji se s njima kače u školi, ali to je zato što su dobra deca i umeju da se snađu.
„Pazi na rad nogu, Dejmone“, opomenuo sam ga. „Ne treba tabanima da gasiš vatru.“
„Treba da igraš", zadade Dženi svom bratu mali verbalni udarac. „Korak desno. Nazad. Korak, korak levo.“
„Daću ja tebi igru ovog časa“, zapreti joj Dejmon i oboje se od srca nasmejaše.
Nešto kasnije smo bili gore, pred televizorom. Dženi je skrstila ručice, zaškiljila smeđim očima i gledala me krajnje odlučno. Bilo je to njeno zvanično i bespogovorno vreme za odlazak na spavanje, ali ona je odlučila da protestuje.
„Ne, tata. Neću, neću, neeeću", pobunila se. „Tvoj sat žuri.“
„Da, Dženi. Hoćeš, hoćeš, hoooćeš", nisam popuštao u sudaru s ljutom protivnicom. „Moj sat kasni."
„A neće biti, nikako", nastavi ona.
„Hoće, i te kako će biti. Nema izvlačenja. Uhapšena si."
Duga ruka zakona najzad se pružila i obuzdala još jednu višestruku prestupnicu. Podigao sam je s kauča i tačno u pola devet odneo svoju devojčicu u krevet. U kući Krosovih vlada red i zakon.
„Kuda ćemo, tata?", kikotala se, lica priljubljena uz moj vrat. „Idemo li na sladoled? Ja ću sladoled s bademom."
„U snu."
Dok sam držao Dženi u naručju, nisam prestajao da mislim na Šanel Grin. Sledio sam se kad sam video Šanel u onom dvorištu. Pomislio sam na Dženi. Pakleni krug mi se začeo u glavi.
Stalno živim u strahu da će neko ljudsko čudovište doći u naš dom. Pre nekoliko godina je jedan takav monstrum bio ovde, Gari Sonedži. Niko nije bio povređen, imali smo mnogo sreće.
Dženi i ja smo sastavili molitvu koja nam se oboma sviđala. Klekla je kraj kreveta i lepim tanušnim šapatom izgovorila reći.
„Bože, koji si na nebu, baka i tata me vole. I Dejmon me voli. Hvala ti, Bože, što si me učinio dobrom osobom, lepom i ponekad zabavnom. Ako budem mogla, uvek ću se truditi da postupam

ispravno. Ja sam Dženi Kros i kažem laku noć."
„Amin, Dženi Kros“, osmehnuo sam se svojoj devojčici. Život bih dao za nju. Na najbolji mogući način me podseća na svoju majku. „Vidimo se izjutra. Jedva čekam."
Dženi se osmehnu, a oči joj se iznenada raširiše. Uspravila se na krevetu. „Možeš da me vidiš još
noćas. Samo me pusti da ostanem budna", zamoli ona. „Mnogo mi se jede sladoled."
„Baš si zabavna", rekoh i poljubih je za laku noć. „I lepa, i lukava." Bože, što volim nju i Dejmona. Zato mi se toliko uvuklo pod kožu ubistvo onog deteta. Ludak je udario suviše blizu moje kuće.
Možda sam baš zato kasnije te noći prošetao s Dejmonom. Zagrlio sam sina oko ramena. Činilo mi se da raste iz dana u dan, da je sve jači i čvršći. Dobri smo drugovi i radujem se što je naš odnos dosad bio tako skladan.
Bez određenog cilja, nehotice se uputismo ka Dejmonovoj školi. Na putu smo prošli pored baptističke crkve išarane srditim tamnocrvenim i crnim grafitima: Briga me za Isusa, jer Isusa nije briga za mene. Slogan odražava opšte raspoloženje ovog kraja, naročito među mladima i nemirnima.
Jedna od Dejmonovih drugarica umrla je u školi Sodžerner Trus. Kakva neopisiva tragedija, pa ipak, on ih je već toliko video. Dejmon je još kao šestogodišnjak bio očevidac ubistva kada je neki mladić na parkiralištu ubio drugog.
„Da li se ikada bojiš odlaska u školu? Kaži mi istinu. Ne stidi se da mi iskreno kažeš šta osećaš, Dejmone.", podsetih ga blago. „I ja se ponekad uplašim. Bojim se Bivisa i Batheda. I Rena i Stimpija."
Dejmon se osmehnu i slegnu ramenima.
„Da, bojim se ponekad. Drhtao sam prvog dana kad sam se vraćao. Neće nam, valjda, zatvoriti školu?"
Osmehnuh se u sebi, ali zadržah ozbiljnost na licu.
„Ne, sutra će se kao i obično držati nastava. I tražiće domaće zadatke."
„Već sam ga uradio“, branio se Dejmon. Osetljiv je na ocene jer mu Nana ne da mira, što možda i nije tako loše. „Većinom sam odličan, ko i ti.“
„Većinom odličan", nasmejah se. „Kakva ti je to rečenica?"
„Tačna", isceri se on kao mlada hijena koja je čula dobar vic u Serengetiju.
U šali sam slabim rvačkim zahvatom uhvatio Dejmona oko vrata. Blago sam prevukao nadlanicu preko njegove kratko podšišane kose. Lupio sam mu čvrgu. Zasad mu ništa nisam zamerao. Jak je i dobar dečak. Neizmerno ga volim i želim da zna to.
Dejmon se iskobelja iz mog zahvata. Odigrao je jedan dvokorak kao Šuger Rej Leonard i uputio mi nekoliko brzih probnih udaraca u trbuh. Dokazivao mi je da je žilavo mladunče. Nimalo nisam sumnjao u to.
Baš u tom času primetih kako neko napušta školsku zgradu. Bila je to ista žena koju sam video onog jutra kada je ubijena Šanel Grin. Odmah mi je zapala za oko. Videla je kako se nas dvojica kobajagi čarkamo na pločniku. Zastala je da nas posmatra.
Bila je vitka i visoka skoro metar i osamdeset. U senci školske zgrade joj nisam dobro video lice, ali zapamtio sam ga prošlog puta. Setio sam se njene samouverenosti, osetih da je obavija veo misterije.
Ona mahnu rukom i Dejmon joj uzvrati. Žena se potom uputi ka istom tamnoplavom mercedesu koji je bio parkiran pored zida zgrade.
„Poznaješ je?“, upitah.
„Ona je nova direktorka naše škole", obavesti me Dejmon. „Gospođa Džonson."

Klimnuh glavom. Gospođa Džonson.
„Radi kasno. Svaka joj čast. Kako ti se sviđa gospođa Džonson?", upitah Dejmona prateći je pogledom dok je prilazila kolima. Setio sam se daje Nana pominjala direktorku hvaleći je, rekavši da je oduševljava i da je dobre naravi.
Nesumnjivo je privlačna, i kada sam je ugledao, osetio sam bol u srcu. Što da krijem - postoji praznina u mom životu i voleo bih da je neko popuni. Oporavljam se od posledica složenog prijateljstva koje sam imao s jednom ženom - Kejt Maktirnan. Mnogo radim i jesenas sam izbegavao da potežem to pitanje. I noćas sam ga izbegavao.
Dejmon odgovori bez oklevanja:
„Sviđa mi se. Svi vole gospođu Džonson. Ali čvrsta je. Čvršća čak i od tebe, tata“, dodade on.
Nije izgledala tako čvrsto za volanom svog mercedesa, ali nisam imao razloga da sumnjam u sinovljeve reći. Svakako je hrabra kada noću ostaje sama u školi. Možda malo preterano hrabra.
„Hajdemo kući", rekoh Dejmonu. „Setio sam se da sutra imaš nastavu."
„Da ostanemo budni i gledamo Bulitse protiv Orlando medzika“, našali se on i zgrabi me za lakat.
„Oh... Svakako. Ne, hajde da probudimo Dženi, pa da svi zajedno bančimo cele noći", rekoh i glasno se nasmejah. Obojica se nasmejasmo jer smo uživali u bezazlenom ludiranju.
Te noći sam spavao u dečjoj sobi. Još sam bio pod jakim utiskom ubistva u školi Trus. Ponekad bacamo ćebad i jastuke na pod i spavamo kao beskućnici. Nana besni zbog toga, ali verujem da joj nastupi besa produžuju život, pa joj svakih petnaestak dana pružamo razlog da se istutnji.
Dok sam ležao otvorenih očiju, a oba deteta mirno spavala, nisam mogao da prestanem da razmišljam o Šaneli Grin. Bilo je to poslednje o čemu je trebalo da razmišljam. Zašto je neko doneo telo u školsko dvorište?, pitao sam se. U istragama uvek postoje otvorena pitanja, ali ovo je bilo besmisleno i zato me je mučilo. Bio je to detalj koji se nije uklapao u navodno završenu slagalicu.
Na trenutak sam skrenuo misli na gospođu Džonson. Ovo je već bilo prijatnije. Ona je čak i od tebe čvršća, tata. Kakva blistava preporuka mog muškarčića. Gotovo izazovna. Svi vole gospođu Džonson, rekao je Dejmon.
Upitao sam se kako se zove. Pokušao sam nasumce da pogodim - Kristina. Ime mi se samo nametnulo. Kristina. Svidelo mi se kako zvuči.
Najzad sam utonuo u san. Spavao sam pored dece, na gomili ćebadi i jastuka poredanih po podu spavaće sobe. Čudovišta nas nisu pohodila te noći. Nisam im dozvolio.
Ubica zmajeva je bio na straži. Umoran, sanjiv i preterano sentimentalan, ali uvek na oprezu.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:25 am







POGLAVLJE 17

OVO je zaista bilo ludo, bezumno, sumanuto. Sjajno i više od toga! Ubica je upravo sada želeo da ponovi podvig. Istog časa. Želeo je da smakne dvojicu. Kakva bi to uživancija bila. Kakav mrak. Otkidanje.
Gledao ih je izdaleka - oca i sina. Prisećao se svog - teška funjara.
Onda je video kako im visoka lepa učiteljica maše dok ulazi u svoja kola. Instinktivno je omrznuo i nju. Pišljiva crna kučka, s izveštačenim osmehom nastavnice na licu.
BAM! BAM! BAM!
Tri savršena pogotka u glavu.
Tri glave koje se rasprskavaju kao lubenice!
Zaslužuju takvu sudbinu - sve troje, grupno pogubljenje.
Dok je posmatrao ovaj prizor u blizini škole, začela mu se jedna zaista surova misao. Več je znao dosta o Aleksu Krosu. Zar nije Kros njegov detektiv? Njemu su poverili istragu, zar ne? Dakle, Kros mu je hrana za misli. Policajac, baš kao što je bio i njegov otac.
Zanimljivo je da niko nije mnogo pažnje poklonio prvom ubistvu. Zločin je prošao skoro nezapaženo. Vašingtonske novine jedva da su ga spomenule. Isto je i s televizijom. Niko nije mario za crno devojče u jugoistočnoj četvrti. A što bi ih se, do đavola, i ticalo?
Svu pažnju su posvetili Džeku i Džil. Beli bogataši se boje za svoj život. Straš-no! E pa, jebeš Džeka i Džil. On je bolji od Džeka i Džil i to će dokazati.
Direktorka škole kolima je prošla pored njegovog skrovišta u šumarku od visokog šiblja. Znao je i ko je ona. Gospođa Džonson iz škole Trus. Vitni Hjuston s jugoistoka? Kecaj je, čoveče.
Polako je skrenuo pogled na Krosa i njegovog sina. Osećao je kako u njemu raste gnev, kako ga hvata pomama, kao da ga je ponovo razjario pritisak na tajno dugme. Dlake na vratu mu se nakostrešiše. Pade u vatru; crvena magla mu se rasprši po mozgu. Nečija krv, zar ne? Krosova? Njegovog sina? Sviđala mu se pomisao da njih dvojica umru zajedno. Čoveče, postaraće se da tako završe.
U ovom stanju velike razdraženosti pratio je Krosa i njegovog klinca do kuće u kojoj su stanovali
- ali na sigurnom rastojanju. Razmišljao je o narednom koraku.
Bolji je od Džeka i Džil. Dokazaće to i Krosu i svima ostalima.



POGLAVLJE 18

U PETAK uveče u zgradi Penzionog fonda, koja se nalazi na uglu ulica F i Četvrte, održavao se svečani dobrotvorni banket Saveta za mentalno zdravlje. Velika balska dvorana visoka je tri sprata i svuda unaokolo ima ogromne mermerne stubove. Više od hiljadu bučnih gostiju sedelo je oko jedne fontane čiji su vodoskoci blistali u punom sjaju. Kelneri i kelnerice nosili su kape Deda Mraza. Bend je upravo zasvirao živahnu sving verziju pesme Winter Wonderland. Kakva zabava!
Ove večeri glavni govornik je princeza od Velsa, lično. Među zvanicama se nalazio i Sem Harison. Džek je bio prisutan.
Izbliza je posmatrao princezu Di kada je ušla u blistavu, svečanu balsku dvoranu. U njenoj pratnji se nalazio jedan finansijer, za koga se govorkalo da će biti njen sledeći muž, brazilski ambasador i nekoliko slavnih ličnosti iz otmenog američkog sveta mode. Ironijom slučaja, izgledalo je da dva modela iz te grupe pate od anoreksije, što je boljka suprotna bulimiji, živčanom poremećaju, koji je mučio Dajanu proteklih dvanaest godina.
Džek se još nekoliko koraka približi princezi Di. Bio je radoznao i ozbiljno se pitao koliko se ona može osloniti na svoje obezbeđenje. Posmatrao je kako se momci iz Tajne službe diskretno pomeraju, ali ostaju na dužnosti i u blizini sa spremnim naglavnim telefonima.
Zvanični voditelj programa doveden je čak iz Engleske kako bi prema protokolu pozdravio kraljevsku gošću, predsednika Saveta i domaćina Voltera Anenberga. Posle kratkog ambasadorovog govora poslužena je izdašna, mada prekuvana i suviše začinjena večera: jagnjetina sa sosom nikoaz i haricot verts.16
Kada je princeza za vreme deserta najzad ustala da govori, male pite s bademom, prelivene sosom od narandže i kremom maršala, Džek je manje od deset metara bio udaljen od nje. Nosila je skupu haljinu od zlatnog tafta sa šljokicama, tesno pripijenu uz telo, ali nedovoljno elegantnu, bar za njegov ukus. Njena velika stopala podsetila su ga na lik iz stripa, Patu. Princeza Pata je njegov nadimak za lejdi Di.
Dajanin govor na banketu bio je veoma ličan, mada poznat onima koji su nešto više bili upućeni u njen život. Detinjstvo i mladost praćeni teškoćama, iscrpljujuće traganje za savršenstvom, osećaj gađenja prema sopstvenoj ličnosti i nizak stepen samopoštovanja. Sve ovo je dovelo do njenog, kako se izrazila, „sramnog prijateljstva" s bulimijom.
Ceo njen govor je Džeku izgledao neobično odbojno i bljutavo. Nimalo ga nije ganulo Dajanino samosažaljenje niti jedva prikrivena histerija, koja kao da se skrivala iza njenog javnog nastupa - možda celog života.
Publika je to očigledno doživela drukčije; izgledalo je da čak i pripadnici Tajne službe, obično hladni kao led, emocionalno reaguju na ispovest omiljene Di. Kada je završila govor, razlegao se gromki aplauz, naizgled svesrdan i iskren.
Potom je cela sala ustala, uključujući i Džeka, da joj oda toplo i bučno priznanje. Gotovo je mogao da ispruži ruku i dotakne Di. Živela bulimija, hteo je da joj dovikne. Živeo najvažniji politički cilj na svetu.
Bilo je vreme da opet stupi u akciju. Vreme za broj dva u priči o Džeku i Džil. Vreme za početak mnogih dešavanja.

Uz to, došao je red da on bude zvezda večeri - drugim rečima, da solira. Te večeri je na prijemu posmatrao još jednu slavnu ličnost. Posmatrao ju je i u nekoliko drugih prilika kada je proučavao njene navike i ponašanje.
Natali Šijen je fizički privlačna, u stvari, privlačnija od Di. TV novinarka kojoj su se divili, plavuša, na potpeticama viša od metar i sedamdeset. Nosila je jednostavnu, klasičnu crnu svilenu haljinu. Odisala je šarmom, ali pre svega stilom visoke klase. Prve klase. Natali Šijen su s pravom opisivali kao Amerikanku aristokratskog držanja, američku princezu.
Nešto posle pola deset Džek se uputio k njoj. Gosti su već igrali uz muziku okteta. Ćaskanje je hujalo slobodno kao povetarac: poslovne kombinacije Marion Gingrič, trgovinski problemi s Kinom, teškoće dujour Džona Mejdžora,17 planirani skijaški odmori u Aspenu, Visleru ili Alti.
Natali Šijen je sručila tri margarite - nerazblažene, sa solju po rubu čaše. Posmatrao ju je. Nije to pokazivala, ali verovatno je nešto osećala, nešto ju je malo diglo.
Ona majstorski glumi, pomislio je Džek dok joj je prilazio mimo jednog šanka s besplatnim pićem. Specijalizovala se za seksualne veze koje traju jednu noć i vikend-provode. Džil je do koske proučila njene navike. Znam sve o tebi, Natali.
Načinio je dva koraka u stranu i iznenada se nađoše licem u lice. U stvari, gotovo su se sudarili. Mogao je da oseti njen parfem. Cvetan, aromatičan. Znao je čak i naziv tog prekrasnog mirisa - ESKADA akte 2. Pročitao je da je to Natalin omiljen parfem.
„Žao mi je. Oprostite", reče on osetivši da mu obrazi crvene.
„Ne, ne. Ja nisam pazila kuda idem. Baš sam nespretna", reče Natali i osmehnu se. Bio je to njen ubilački TV osmeh u krupnom planu. Vredelo je doživeti ga iz prve ruke.
Džek joj uzvrati osmehom i iznenada otkri u njenim očima signal da ga se seća. Poznavao ju je.
„Vi nikada ne zaboravljate neko ime ili lice, ni posle jedanaest godina emitovanja", reče joj. „Mislim da sam tačno naveo vašu izjavu."
Natali ne omaši ni za dlaku. „Vi ste Skot Kukson. Početkom septembra smo se upoznali u
Meridijanu.. Vi ste advokat u... jednoj prestižnoj advokatskoj firmi u Vašingtonu. Naravno." Nasmejala se svojoj maloj šali. Simpatičan osmeh. Lepe usne i savršene krunice u ustima. Ona
Natali Šijen. Njegova večerašnja meta.
„Jesmo li se zaista upoznali u Meridijanu?", upita ga proveravajući podatak kao svaka savesna novinarka. „Vi ste Skot Kukson?"
„Jesmo i jesam. Posle toga ste imali još jednu obavezu, odlazak na prijem u britansku ambasadu."
„Izgleda da i vi ne zaboravljate lica i činjenice", reče mu. Nije prestajala da se osmehuje.
Savršeno, blistavo, gotovo iskričavo. TV zvezda u pravom životu - ako je ovo pravi život.
Džek slegnu ramenima glumeći sramežljivost, što nije bilo teško u Natalinom društvu. „Neka lica i neke činjenice", uzvrati joj.
Nije mogao da porekne daje klasična lepotica, krajnje privlačna, u svakom slučaju. Topao, strategijski osmeh je bio njen zaštitni znak i odlično joj je pristajao. Proučavao ga je satima pre ovog susreta. Nije sasvim imun na njen šarm - čak ni pod ovakvim okolnostima.
„Pa, s ovog prijema ne idem na drugi", reče mu Natali. „U stvari, verovali ili ne, palim s većine društvenih skupova kojima prisustvujem. Ali ova akcija je pravedna."
„Slažem se. Verujem u dobre akcije."
„Oh, i gde ste vi najaktivniji, Skote?"
„U Društvu za sprečavanje surovosti prema životinjama", reče on. „To mi je omiljena aktivnost." Trudio se da ostavi utisak prijatne iznenađenosti što ona nastavlja da razgovara s njim. U

salonskim igrama nije zaostajao ni za kim, bilo da je morao da ih igra, bilo da ih je želeo.
„Ako nije suviše smelo, kako bi bilo da nas dvoje zapalimo zajedno?“, upita je. Njegov izuzetno prirodan i bezazlen osmeh ublažio je ovaj drzak predlog. Ali to je bio otvoren poziv. Ništa nije moglo skriti tu činjenicu. Njen odgovor je izuzetno važan za oboje.
Iznenađeno je zurila u njega. Sada sam uprskao, pomisli on. A možda ona trenutno glumi.
Tada se Natali Šijen nasmeja. Bio je to od srca smeh, mada pomalo hrapav. Ubeđen je da ga niko u Americi nije čuo u glavnoj ulozi uzorne reporterke jedne TV mreže.
Sirota Natali, pomisli Džek. Broj dva.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 5 1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu