Džek i Džil

Strana 2 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:59 am

First topic message reminder :



Triler koji krši sva pravila – i ne štedi ničije živce.

Neko je ubio jednog od najmoćnijih ljudi u američkom senatu – i privukao pažnju celog sveta. Neko je oduzeo život maloj crnoj devojčici na zloglasnim ulicama Vašingtona – i kao da nikoga nije briga. Jedino policajac Aleks Kros sluti da zlo ima isto stravično lice i u visokom društvu i na društvenom dnu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:26 am







POGLAVLJE 19

PRED odlazak Natali popi novu margaritu. Još jednu za srećan put“, reče i nasmeja se dubokim i čudesnim smehom.
„Naučila sam da se zabavljam u Klivlendu, na Akademiji svete Katarine, a potom i na Univerzitetu države Ohajo“, poveri mu se ona dok su silazili u garažu ispod zgrade Penzionog fonda. Pokušavala je da mu dokaže da se privatno dosta razlikuje od posla kojim se bavi na televiziji, da je opuštenija, zabavnija. Primetio je kako se trudi i shvatio je poruku. Čak mu se i svidela. Nije mu promaklo ni njeno malo slobodnije izražavanje, koje je obično britko i besprekorno. Verovatno je smatrala da je tako privlačnija i nije se varala. Zaista je bila vrlo zgodna, vrlo prirodna, što ga je pomalo iznenadilo.
Kao što je Džil ispravno predvidela, odvezli su se njenim kolima. Natali je malo prebrzo vozila srebrnastoplavi dodž stelt. Sve vreme je mlela, ali teme su bile zanimljive: GATT,18 problemi Borisa Jeljcina s alkoholom, nekretnine u Vašingtonu, reforma finansiranja političkih kampanja. Pokazivala je da je pametna, obaveštena, duhovita i blago neurotična kada je reč o sadašnjoj fazi borbe među polovima.
„Kuda ćemo?“, smatrao je da treba da je upita iako je znao odgovor. U hotel Džeferson, Natalinu zamku s medom u ovom gradu. Kod nje.
„Oh, u moju laboratoriju", odgovori mu. „Što, da niste nervozni?"
„Ne. Dobro, možda malo", reče joj i nasmeja se. Bila je to istina.
Ona ga odvede gore, u svoje privatne radne prostorije hotela Džeferson, u Šesnaestoj ulici. Dve lepe sobe i privatno kupatilo s pogledom na centar grada. Znao je da ima i kuću u starom gradu, u Aleksandriji. Džil ju je posetila tamo. Za svaki slučaj. Temeljno istraživanje nikada nije na odmet. Dva puta meri. I pet puta ako treba.
„Ovaj apartman je povlastica za lično zadovoljstvo. Posebno mesto za rad u samom gradu", reče ona. „Zar vam od pogleda ne zastaje dah? Osećate se kao da je ceo grad vaš. Bar na mene tako deluje."
„Razumem šta hoćete da kažete. I ja volim Vašington", reče Džek. Za trenutak je, zureći u daljinu, odlutao mislima. Voleo je ovaj grad i sve ono što on predstavlja - ili je bar voleo ono što je nekada predstavljao. Sećao se svog prvog dolaska u Vašington. Bio je redov marinae, dvadesetogodišnjak. Vojnik.
Mirno je preleteo pogledom preko njenog kutka za rad. Laptop, štampač kenon babldžet, dva video-rekordera, zlatna statueta Emi, džepni red letenja. Sveže rezano cveće u ružičastoj vazi pored crne keramičke činije pune stranog metalnog novca.
Natali Šijen, ovo je tvoj život. Pomalo impresivan, pomalo tužan, pomalo završen.
Natali zastade i pažljivo ga pogleda, kao da ga prvi put vidi.
„Ti si veoma dobar, zar ne? Izgledaš mi kao izuzetno poštena osoba. Prava stvar, kako se govori, ili se govorilo. Ti si pošten čovek, zar ne, Skote Kuksone?"
„U stvari, nisam", uzvrati on slegnuvši ramenima. Pogleda je blistavoplavim očima i na licu mu se pojavi privlačan smešak.
Bio je vest u ovome: u zavođenju devojke - ako treba. Međutim, nije bludničio u normalnim

okolnostima. Srcem je uvek pripadao jednoj ženi.
„Slažeš li se da nema više poštenja u Vašingtonu? Izgubi se posle određenog perioda življenja u njemu", reče i nastavi da se osmehuje.
„Biće da si u pravu. Mislim da je u suštini tako", frknu ona promuklo se nasmejavši. Još jednom se nasmeja - možda samoj sebi. Video je daje Natali pomalo razočarana njegovim odgovorom. Želela je ili je, možda, osećala potrebu za nečim poštenim u životu. Pa, i on je tražio isto, a ovo je trenutak istine i poštenja. Igra je bila izvanredna i bez sumnje prava stvar. Zato je toliko važna. Istorija. A upravo se sada ispisuje, u ovom apartmanu hotela Džeferson.
Ova neodoljiva, opasna igra koju je igrao, bila je srž njegovog života. Znao je da je značajna i osećao se ispunjenim. Ne samo to - prvi put posle mnogo godina je zaista osećao nešto.
„Hej, Skote Kuksone. Da nisi malo izgubljen u svemiru?"
„Ne, ne. Ovde sam. Ja sam od onih koji su uvek ovde i sada. Samo sam se divio prekrasnom pogledu - Vašingtonu u sitne sate."
„Pa, večeras je to naš pogled. Tvoj i moj."
Natali je povukla prvi fizički potez, a pošto je i to predvideo, porastao mu je moral.
Prišla mu je s leđa. Kada mu je oko grudi obavila dugačke vitke ruke, narukvice joj zazvečaše. Dodir je vrlo prijatan. Izuzetno je poželjna, gotovo neodoljivo, i sigurna u svoje draži. Osetio je uzbuđenje, krajnje snažnu tvrdoću na levoj strani pantalona. Ali ova vrsta nadražaja bila je kao slab svrab u poređenju sa svime što je u tom času doživljavao. Osim toga, dobro će mu doći. Neka opipa tvoje uzbuđenje. Neka ga dodiruje.
„Da li ti ovo prija?", upita ga. Zaista je simpatična, nema zbora. Uviđajna, predusretljiva. Prava šteta. Prekasno je za promenu plana, za zamenu mete. Nemaš sreće, Natali.
„Vrlo mi prija, Natali.“
„Smem li da ti skinem tako elegantnu kravatu ?“, upita.
„Mislim da bi kravate trebalo sasvim odbaciti", reče on.
„Ne, kravate su u potpunosti opravdane - na prvoj pričesti, sahranama, krunisanjima."
Stajala je vrlo blizu njega. Ponašala se tako slatko, blago zavodljivo - i to je bilo tužno. Svidela mu se više nego što je mislio da može da mu se svidi. Verovatno je nekada bila obična lepotica sa srednjeg zapada, a sada pokušava da je odglumi, ali s polovičnim uspehom. Danijel Ficpatrik ga je ispunjavao samo gađenjem, ali noćas su ga preplavljala snažna osećanja. Krivica, žaljenje, dvoumljenje, samilost. Najteže je ubiti nekoga ko vam je ovako blizak.
„A šta kažeš za bele košulje od pima pamuka?19 Jesi li belokošuljaš?", upita Natali.
„Uopšte ne volim bele košulje. Bele košulje su isključivo za sahrane i krunisanja. I dobrotvorne balove."
„Sto posto se slažem s tobom", reče Natali dok mu je lagano otkopčavala belu košulju. Dozvolio je da joj prsti idu u šetnju. Spuštali su se ka njegovom opasaču. Golicavo. Stručno. Dlanom mu je protrljala prepone, a zatim brzo povukla šaku.
„A šta misliš o visokim potpeticama?"
„U stvari, dopadaju mi se u pravoj prilici i na pravoj ženi", reče joj. „Ali volim i bosu nogu."
„Zgodno rečeno. Neka ona bira. To mi se sviđa."
Odbacila je samo jednu crnu damsku cipelu s kaišićem, i nasmejala se svojoj šali. Izbor - jedna noga bosa, druga sa cipelom.
„Svilene haljine?", prošaputa mu ona uz vrat. Sada mu je bio granitno tvrd. Teško je disao. I Natali je disala uzbuđeno. Razmišljao je da li prvo da vodi ljubav s njom. Da li bi to bilo u redu? Ili

bi to bilo silovanje? Natali je uspela da ga smuti ovim spornim pitanjem.
„Mogu i bez njih, u zavisnosti od okolnosti, naravno", uzvrati on šapatom.
„Mmm. Izgleda da se slažemo u mnogo čemu."
Natali Šijen smaknu sa sebe haljinu. Ostala je u plavom svilenom donjem rublju i crnim čarapama, s jednom cipelom na nozi. Oko vrata je na tankom zlatnom lančiću nosila krstić, koji je izgledao kao da potiče iz starih dana u Ohaju.
Džek je još bio u pantalonama, ali bez košulje i kravate.
„Da pređemo tamo?", prošaputa ona pokazujući ka spavaćoj sobi. „Vrlo je udobna. Isti pogled, samo s kaminom. I samo da znaš, kamin radi. Nešto zaista radi u Vašingtonu."
„U redu. Onda, da založimo vatru."
Džek je podiže kao perce, kao da su oboje elegantni igrači, što su i bili na neki način. Nije želeo da je sažaljeva, ali to mu se događalo mimo volje. Izbacio je tu misao sebi iz glave. Nije smeo da razmišlja tako, kao školarac, neka Polijana,20 normalno ljudsko biće.
„I to jaku. Mmmm", uzdahnu ona i konačno odbaci i drugu cipelu.
Svakoga bi zadivio pogled koji se pružao s velikog prozora spavaće sobe. Bio je okrenut prema severnom delu Šesnaeste ulice. Ulice i raskrsnica Skot, sa kružnim tokom saobraćaja, izgledale su kao neka prekrasna i skupa ogrlica, nakit Harija Vinstona ili Pijanija, nešto što bi nosila princeza Di.
Džek je morao dapodseti sebe daje Natali divljač koju treba da ulovi. Sada ništa ne srne da ga omete. Konačna odluka je doneta. Kocka je bačena. Doslovce.
Naterao je sebe da isključi sentimentalnost. Tek tako! Umeo je da bude hladan i nemilosrdno efikasan.
Razmišljao je da živahnu i lepu novinarku baci na staklenu ploču prozora u njenoj spavaćoj sobi.
Pitao se da li bi proletela kroz staklo ili bi se samo odbila od prozora.
Umesto toga, blago je položio Natali na krevet pokriven amiškim jorganom i izvukao lisice iz džepa sakoa.
Dozvolio je da ih ona vidi.
Natali Sijen se namršti, a plave oči joj se raširiše s nevericom. Izgledalo je da splašnjava i njemu naočigled gubi hrabrost.
„Šališ se?“ Bila je ljuta i povređena. Zaključila je da je neki frik i bila je u pravu više nego što je u najstrašnijoj noćnoj mori mogla da zamisli.
„Ne, ne šalim se“, odgovori joj veoma tiho. „Ovo je krajnje ozbiljno, Natali. Može se reći da je prvoklasan medijski događaj."
Iznenada neko vrlo oštro zakuca na unutrašnjim vratima apartmana. On prinese prst ustima pokazujući Natali da bude tiha, vrlo tiha.
U očima su joj se ogledali pometnja, neskriveni strah i neuobičajeni gubitak hladnokrvnosti. Njegov pogled je bio leden. Ništa nije otkrivao.
„Ovo je Džil“, predstavi je on Natali Šijen. „Ja sam Džek. Žao mi je, zaista mi je žao."


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:26 am




POGLAVLJE 20

NEŠTO pre osam izjutra ušao sam u hotel Džeferson ne žureći. Glavom su mi prolazili laki Geršvinovi taktovi, kojima sam nastojao da ublažim divljaštvo, da smirim suviše napete živce. Odjednom sam zaigrao u ovoj bizarnoj Džek i Džil igri. Sada sam i ja postao učesnik.
Sudeći prema elegantnom foajeu, brižljivo je očuvano hladno dostojanstvo hotela. Teško je prihvatiti činjenicu da se ovde odigrala neka tako čudna i neopisiva tragedija i da je uopšte moguće tako nešto.
Prošao sam pored luksuznog restorana s roštiljem i radnje s odećom. Zidni časovnik, sto godina star, skladnim i blagim zvukom oglasio je pun sat; ako se to izuzme, u sali je bilo tiho. Ništa nije pokazivalo niti nagoveštavalo da je Džeferson - štaviše, ceo grad Vašington - užasnut i u darmaru zbog jezivih ubistava dveju uglednih ličnosti i pretnje da će ih biti još.
Ne prestaju da me očaravaju fasade poput ove u Džefersonu. Možda zato toliko volim Vašington. Foaje hotela me je podsetio da u većini slučajeva izgled vara. Bila je to savršena paradigma mnogih dešavanja u Vašingtonu. Vešte fasade kriju još veštije fasade.
Džek i Džil su u ovom dostojanstvenom i otmenom hotelu u roku od pet dana počinili drugo ubistvo. Prete da nije poslednje - a niko nema pojma zašto se dešava ovaj lov na slavne ličnosti i kako da se spreči.
Pritisak se pojačavao. To je bilo jasno.
Ali zašto? Šta hoće Džek i Džil? Koji je cilj ove bolesne igre?
Od ranog jutra sam vreme provodio telefonirajući i razgovarajući sa svojim prijateljima, čudacima iz Odeljenja za psihopatologiju u Kvantiku. Jedna od mojih prednosti je što svi znaju da sam doktorirao psihologiju na univerzitetu Džons Hopkins, pa su voljni da razgovaraju sa mnom, čak i da iznose svoje teorije i razmišljanja. Zasad su bili zbunjeni. Onda sam proverio da li nešto više zna moja veza u Federalnom birou, u laboratoriji za analizu dokaznog materijala. Ni skupljači dokaza se nisu proslavili. Nerado su mi to priznali. Džek i Džil su sve nas naterali da jurimo sopstveni rep.
Kad smo već kod toga, šef detektiva mi je naredio da o paru ubica, ako su to zaista bili, izradim
„jedan od čuvenih psiholoških profila". Smatram da je u ovoj fazi to uzaludan posao, ali Hefe mi nije ostavio izbora. Dok sam radio na računaru kod kuće, dosta sam koristio raspoložive podatke Jedinice za bihevioralne nauke i Programa za sprečavanje nasilnih krivičnih dela. Nije iskočio nijedan značajan ni koristan element, baš kao što sam i predvideo. Na samom početku potere prerano je očekivati nešto više, a Džek i Džil su bili suviše dobri.
Zasada su najpravilniji koraci: (1) da se sakupi što je moguće više informacija i podataka; (2) da se naširoko postavljaju prava pitanja; (3) da se na indeksnim kartama, koje ću do okončanja istrage svuda nositi, započne skupljanje najluđih slutnji.
Znao sam mnoge slučajeve lovaca na slavne ličnosti i pretražio sam informacije koje sam čuvao u glavi. Nezaobilazna činjenica je da Biro sada ima bazu podataka s više od pedeset hiljada potencijalnih ili stvarnih lovaca. Toliko je porasla od osamdesetih godina, kada je sadržala manje od hiljadu imena.
Izgleda da ne postoji jedinstven profil lovca, ali mnogi su imali zajedničke crte. Prvo i

najvažnije: opsesija medijima, potreba za priznanjem, opsesija nasiljem i religijom; teškoće da se uspostave lične ljubavne veze. Setio sam se Margaret Rej, fanatične obožavateljke koja je više puta provaljivala u kuću Dejvida Letermana, u Konektikatu. Nazivala je Letermana „osobom koja gospodari mojim životom". Ponekad i sam gledam Letermana, ali ne mislim da je toliko dobar.
Onda je Monika Seleš ubodena u Hamburgu, u Nemačkoj.
Katarina Vit umalo da doživi istu sudbinu od ruke jednog obožavaoca.
Silvestera Stalonea, Madonu, Majkla Džeksona i Džodi Foster ozbiljno su pratili i napadali ljudi koji su tvrdili da ih obožavaju.
Ali, ko su Džek i Džil? Zašto su izabrali Vašington da u njemu ubijaju? Da li se neko iz vlade stvarno ili samo u uobrazilji zamerio nekome od njih ili oboma?
Kakva je veza između senatora Danijela Ficpatrika i ubijene televizijske novinarke Natali Šijen? Staje moglo da bude zajedničko Ficpatriku i Šijenovoj? Bili su liberali - ima li tu nečega? Ili su ubijeni nasumce, što gotovo onemogućava pravljenje dijagrama ili šeme? Nasumce je bila neprijatna reč koja mi je sve češće prolazila glavom dok sam razmišljao o ovom slučaju. Nasumce je omrznuta reč u odeljenjima za ubistva. Nasumična ubistva su gotovo nerešiva.
Većina lovaca na slavne ličnosti ne ubija svoj plen - bar krajnje nasilje ne primenjuje odmah. Ova činjenica mi je đavolski smetala u slučaju Džek i Džil. Koliko vremena su bili opsednuti senatorom Ficpatrikom i Natali Šijen? I kako su na kraju izabrali žrtve? Ne daj bože da iza ovih ubistava stoji nasumičan izbor. Sve, samo ne to.
Druga okolnost, koja je pobuđivala moje zanimanje, bila je ta što su u paru i što blisko sarađuju.
Samo što sam završio jedan zbunjujući senzacionalan slučaj, u kojem su dva prijatelja, dva muškarca, otimali i ubijali žene duže od trinaest godina. Sarađivali su, ali su se i takmičili. U psihologiji se ovaj princip označava kao blizanaštvo.
A šta je s Džekom i Džil? Jesu li patološki ekscentrični prijatelji ili su u romantičnoj vezi? Da li ih ovo seksualno uzbuđuje. Nije nemoguće i to mi je izgledalo kao razumna pretpostavka. Moć i dominacija? Neka vrlo nastrana salonska igra, možda seksualna fantazija dovedena do krajnjih granica? Jesu li muž i žena koji operišu u tandemu? Ili su možda neobuzdane ubice kao Boni i Klajd?
Je li ovo početak groznice jezivih zločina? Višestruke groznice ubijanja u Vašingtonu?
Hoće li se proširiti na druge velike gradove u kojima se slavne ličnosti rado okupljaju: Njujork, Los Anđeles, Pariz, London?
Na sedmom spratu hotela Džeferson sam izašao iz lifta i pogledao u hodnik pun ošamućenih i zbunjenih lica. Sudeći po izgledu mesta zločina, trebalo je da požurim.

Džek i Džil su došli na Hil i cilj svoj ne kriju –
da ubiju, ubiju, ubiju.



POGLAVLJE 21

„DOBRI doktor Kros, majstor katastrofe. Bog te izvajao. Alekse... hej, Alekse... ovamo!“
Kada sam začuo svoje ime, bio sam izgubljen u zbrci misli i utisaka o ubistvima. Odmah sam prepoznao glas i usne mi se razvukoše u osmeh.
Okrenuh se i videh Kajla Krejga iz FBI-ja. Još jedan ubica zmajeva, ali rodom iz Leksingtona, države Masačusets. Kajl nije tipičan agent FBI-ja. Vrlo je pouzdan i čestit. Nije rigidno konvencionalan i obično ne pati od birokratskog virusa. Nas dvojica smo ranije sarađivali u nekim vrlo teškim istragama. On je specijalista za senzacionalne zločine koji se odlikuju visokim stepenom nasilja ili spadaju u klasu višestrukih ubistava. Kajl je stručnjak za uznemirujuće, zastrašujuće slučajeve s kojima većina agenata iz Biroa ne želi da se petlja, pogotovu ne stalno. A uz to, on mi je i prijatelj.
„Sve glavonje su došle zbog ovog slučaja", reče Kajl dok smo se pozdravljali u foajeu. Visok je i izrazito suvonjav. Ima upečatljive crte lica i neobično crnu kosu, crnu kao ugalj. Dugačak nos kao u jastreba izgleda dovoljno oštro da nekoga zaseče.
„Ko je zasad ovde, Kajle?“, upitah. Bio sam siguran da je sve snimio. Oštrouman je i dobro zapaža, a instinkt ga obično ne vara. Osim toga, Kajl poznaje mnogo ljudi i obavešten je o tome kako se pojedinci uklapaju u veliku sliku.
Kajl skupi usne. Načinio je grimasu kao da je upravo posisao prekiseo limun.
„Bogamu, ko nije, Alekse. Detektivi iz Vašingtona, tvoji compadres. Biro, naravno. DEA,21 verovao ili ne. Onaj u plavom odelu je iz CIA. Vidi se po tome kako su mu skresana krila. Tvoj bliski prijatelj, načelnik Pitman, u poseti je lepom lešu gospođice Šijen. Dok mi razgovaramo, oni su u budoaru."
„E, to je zaista strašno", rekoh s bledim osmehom. „Ne može se zamisliti veća groteska." Kajl pokaza zatvorena vrata, za koja sam pretpostavljao da vode u spavaću sobu.
„Mislim da ne žele da ih uznemiravamo. U Kvantiku kruže glasine da je načelnik detektiva Pitman nekrofil", reče on smrtno ozbiljno. „Može li u tome da bude istine?"
„Zločin bez žrtve", rekoh.
„A šta je s malo poštovanja prema mrtvima?", upita Kajl škiljeći u mene preko nosa. „Siguran sam da će gospođica Šijen, čak i mrtva, naći načina da vašem načelniku detektiva da korpu."
Nisam se iznenadio što je Hefe došao u Džeferson. Ovo se pretvaralo u kriminalnu aferu kakvu Vašington godinama nije doživeo. A sigurno će to i postati ako Džek i Džil, kao što su obećali, ubrzo ponovo udare.
Nerado sam se odvojio od Kajla i krenuo ka zatvorenim vratima spavaće sobe. Polako sam ih otvorio kao da je u njima postavljena mina iznenađenja.
Glavom i bradom je u spavaćoj sobi načelnik Džordž Pitman bio s nekim čovekom u sivom odelu. Verovatno forenzičarem. Obojica me kratko pogledaše. Pitman je grizao nezapaljenu cigaru bauza. Videvši me, namršti se i odmahnu glavom, ali ruke su mu bile vezane. Bio sam uključen u istragu po pozivu, naređenju komesara Klauzera. Bilo je očigledno da Hefe ne želi moje prisustvo.
Obratio se drugom zvaničnom licu i promrmljao:
„Aleks Kros kasni.“ Početak i kraj učtivog predstavljanja i neobaveznog ćaskanja.

Njih dvojica se ponovo okrenuše slavnom lešu na krevetu. Načelnik Pitman se bez jasnog povoda ponašao uvredljivo. Nisam se suviše uzbuđivao zbog toga. Već sam oguglao na bahatost ove džukele. Beskorisno đubre, prava konjska guzica. Bio je uspešan samo kao levo smetalo.
Dvaput sam lagano uzdahnuo. Uneo sam se u razgledanje mesta zločina. Obišao sam krevet i otpočeo redovni posao: prikupljanje sirovog dokaznog materijala.
Deo gaćica koji zaklanja polni organ bio je delimično navučen na glavu Natali Šijen, s obavijenim lastišom oko vrata. Gaćice su joj prekrivale nos, podbradak i usta. Razrogačene plave oči zurile su u tavanicu. Još je nosila crne čarape i plavi brus, koji je u kompletu s gaćicama.
Eto novog dokaza uvrnute seksualnosti, pa ipak nisam bio sasvim ubeđen u to. Sve je bilo suviše uredno i namešteno. Zašto žele da posumnjamo u šemu s perverznim seksom? Ima li tu nečega? Jesu li Džek i Džil ljubavnici kojima se ne da? Možda je Džek impotentan? Morali smo da saznamo da li je bilo seksualnog odnosa sa žrtvom.
Ovo mesto zločina vrlo me je uznemirilo. Prema obaveštenju koje sam dobio od Kajla, Natali Šijen je već osam sati bila mrtva. Više nije bila lepa, nimalo. Ironijom sudbine, svoj najveći novinarski izveštaj odnela je sa sobom u grob. Upoznala je Džeka - a možda i Džil.
Sećao sam se kako sam je gledao na televiziji i činilo mi se kao da su ubili nekoga koga sam lično poznavao. Možda je svet zato toliko opčinjen ubistvima slavnih ljudi. Skoro svakodnevno gledamo osobe poput Natali Šijen; mislimo da ih poznajemo i verujemo da one vode veoma zanimljiv život. Zanima nas čak i kako umiru.
Već sam video neke očigledne i upadljive sličnosti s ubistvom senatora Ficpatrika. Pre svega, element nastranog sadizma. Natali Šijen je bila lisicama vezana za stubove kreveta. Bila je polunaga. Izgledalo je da je pogubljena baš kao i senator.
Slavnoj novinarki je izbliza ispaljen metak u levu stranu glave, koja je nagnuto visila, kao da joj je slomljen vrat. Možda je i bio.
Je li ovo obrazac Džeka i Džil - organizovan, efikasan i vraški hladnokrvan. Nastran iz razloga poznatog samo njima. Pseudonastran? Seksualna opsesija ili znak impotencije? Šta nam govori ovaj obrazac? Kakvu nam poruku šalje?
Počeo sam da formulišem psihološki prikaz ličnosti ubica. Metod i stil ubistava su mi važniji od svih fizičkih dokaza. Uvek. Oba ubistva su bila pažljivo isplanirana - metodična, vrlo organizovana i ležerna - Džek i Džil su ovoj igri pristupali vrlo hladnokrvno. Zasad, koliko je meni bilo poznato, nisu načinili nijednu grešku. Jedini materijalni dokazi, ostavljeni na mestu zločina, bili su namerni - poruke.
Seksualna fantazija bila je očigledna - kako u izlaganju žene na njenom krevetu, tako i u sakaćenju muškosti u senatorovom slučaju. Imaju li Džek i Džil seksualnih problema?
Moj prvobitni utisak je da su ubice belci, da imaju između trideset i četrdeset pet godina - sudeći po visokom stepenu organizovanosti oba ubistva, verovatno su bliži ovoj drugoj starosnoj granici. Podozrevao sam da su natprosečno inteligentni, ubedljivi i fizički privlačni. Ova pretpostavka mi je bila naročito značajna i čudna - jer ubice su uspele da uđu u stanove slavnih ličnosti. Bio je to najbolji trag koji smo imali.
Zapazio sam još dosta pojedinosti i bacio sam se na posao, tačnije žvrljao sam po svojoj beležnici kao lud. S vremena na vreme, Hefe bi me prostrelio ljutitim pogledom. Nadgledao me je.
Želeo sam da planem. On je predstavnik svega što ne valja u službi Vašingtonske policije.
Naduveni mačo guzonja, ni upola toliko pametan koliko misli da jeste.
„Nešto, Krose?“, najzad se okrete i upita po običaju skraćujući rečenicu.
„Zasad, ne“, rekoh.

Nisam bio iskren. Palo mi je na um kako je sasvim moguće da su i Danijel Ficpatrik i Natali Šijen bili osobe sklone promiskuitetu, u staromodnom značenju te reći. Možda su ih Džek i Džil osuđivali. Oba tela su ostavljena u kompromitujućem i sramnom položaju. Izgledalo je da su ubice zaokupljene seksom - ili bar seksualnim životom slavnih ljudi.
Izložena... ili razotkrivena..., pitao sam se. Iz kog razloga razotkrivena?
„Rado bih pogledao poruku", rekoh Pitmanu trudeći se da budem uljudan i profesionalan.
Pitman mahnu rukom u pravcu stočića s druge strane kreveta. Bio je to prezriv, neučtiv pokret. Tako se ne bih poneo ni prema neobučenom gušteru u patroli. Pokazao bih više poštovanja prema Otfikarim ti ga Oziju.
Otišao sam da sam pročitam belešku. Bila je to još jedna pesma od pet stihova.

Džek i Džil su došli na Hil da za njen kraj
napišu veran izveštaj.
Do poslednjeg daha
nije se povratila od straha.

Dva-tri puta sam klimnuo glavom, ali Pitmanu ništa nisam rekao o belešci. Nek se nosi. Pesmica mi nije otkrila bogzna šta. Nadao sam se da će mi vremenom dati neku ideju. U stvari, stihovi su bili vešto sročeni, ali bezosećajni. Šta li je uticalo na ovaj par ubica da bude tako vešt i hladan?
Nastavio sam da pretražujem spavaću sobu. U krugovima Odeljenja za ubistva prati me glas da provodim mnogo vremena na mestu zločina. Ponekad ostanem i ceo dan. I ovde sam nameravao da učinim isto. Većina ličnih stvari pokojnice izgleda je u vezi s njenim pozivom, kao da osim karijere nije imala drugi život: video-kasete, računi službenih troškova za njenu TV mrežu, heftalica sa ugraviranim logom CBS koju je ukrala s posla. Mesto zločina i ubijenu ženu sam proučavao iz raznih uglova. Pitao sam se da li su ubice odnele nešto odavde.
Pa ipak, nisam mogao da se usredsredim onoliko koliko sam želeo. Načelnik Pitman mi je išao na živce. Nakačio mi se kao krpelj.
Zašto su obe žrtve bile izložene? Šta povezuje njihovu smrt - bar u svesti zločinaca? Neodoljiva sila je gonila ubice da nam na krajnje sirov i grub način ostave neku poruku. U stvari, zahvaljujući Džeku i Džil, sve u vezi s Ficpatrikom i Šijenovom sada je pred očima javnosti.
Ovo ništa ne valja, pomislih napinjući grudi da dođem do vazduha.
A najgore od svega je što sam se navukao na slučaj. Navukao sam se poput zavisnika.
Potom je od zla u spavaćoj sobi sve pošlo nagore. Bio je to ružan i neočekivan obrt. Stajao sam kraj Džordža Pitmana kada je on opet progovorio i ne pogledavši me:
„Vrati se kad mi završimo, Krose. Vrati se kasnije."
Hefeove reči ostale su da lebde u vazduhu kao ustajali duvanski dim. Prosto nisam mogao da verujem da ih je izgovorio. Uvek sam se trudio da Pitmanu ukazujem neko poštovanje. To je bilo teško, na mahove skoro nemoguće, ali nisam odustajao.
„Tebi govorim, Krose", nastavi Pitman malo povišenim tonom. „Čuješ Ii šta ti kažem? Da li me čuješ?"
Onda je načelnik detektiva uradio nešto što nije smeo, nešto tako loše da nisam mogao da mu progledam kroz prste. Ispružio je ruku odgurnuvši me dlanom. Snažno me je gurnuo. Za pola koraka sam se zateturao unazad. Povratio sam ravnotežu. Lagano sam podigao obe pesnice do visine grudi.
Nisam stigao da razmislim. Možda su me nagomilani otrov i jaka netrpeljivost podstakli da

delujem. Ovo je bila kap koja je prelila čašu.
Pružio sam ruke i obema šakama zgrabio Pitmana. Dobre dve godine, ako ne i duže, u meni se nakupljala prećutna netrpeljivost, prouzrokovana šablonom njegovog nepoštovanja. Sada je punom snagom buknula u svoj svojoj ružnoći. Eksplodirala je u spavaćoj sobi ubijene žene.
Džordž Pitman i ja smo približnih godina. Mada nije visok kao ja, verovatno je teži šest-sedam kilograma. Zdepast je, kao od brega odvaljen, i liči na ragbistu linijskog beka s početka šezdesetih godina. Loše obavlja svoj posao i ne zaslužuje ga. Mrzi me iz dna duše jer sam tako uspešan. Jebena budala!
Ščepao sam ga i podigao. Izgledam dosta jako, a u stvari sam još jači. Pitman iznenađeno i s nevericom razrogači oči, vidno uplašen.
Snažno sam ga tresnuo o zid spavaće sobe. Zatim sam ga još jednom bacio na zid. Ništa opasno po život i zdravlje, ali da sam na nekom vašaru merio snagu, zvono bi sigurno odjeknulo i privuklo pažnju.
Svaki put kada bi mu telo udarilo u zid, činilo se da se iz temelja trese Džeferson. Hefeovo telo omlitavi. Nije ni pokušao da mi se odupre. Nije mogao da poveruje u ono što sam uradio. Da budem iskren, ni sam nisam verovao.
Olabavio sam stisak. Najzad pustih Pitmana i on se zatetura. Znao sam da ga nisam ozbiljno povredio, ali sam mu ranio ponos. I ozbiljno sam pogrešio.
Nisam izgovorio ni reči. Nije pisnuo ni tip u sivom odelu. Utehu mi je pružala samo činjenica da me je Pitman gurnuo prvi. On je bez razloga započeo kavgu. Pitao sam se da li je onaj drugi priznati stručnjak video to na isti način, mada sam sumnjao u to.
Napustio sam mesto zločina u spavaćoj sobi. Pitman mi se nijednom nije obratio. Razmišljao sam da li istovremeno napuštam i Vašingtonsku policiju.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:26 am






POGLAVLJE 22

„OVO je uzbuna! U Kruni se nešto dešava. Puna pripravnost za sve! Nevolje u Kruni. Ovo je prava uzbuna! Nije vežba! Imamo stvaran zadatak.“
Šest agenata tajne službe krajnje ozbiljno je shvatilo ovu iznenadnu uzbunu. Posmatrali su Džeka
kroz tri dvogleda tipa rejndžmaster.
Džek je krenuo.
Nisu mogli da veruju svojim očima. Nijedan agent nije ozbiljno shvatao nevolju koja ih je snašla i koja se odigravala naočigled njima. Ipak, bila je to prava uzbuna.
„Zaista je to Džek. Šta li mu je... Je li poludeo?“
„Imamo jasnu vizuelnu vezu sa Džekom. Kud je, bogamu, krenuo? Ðavo da ga nosi. Šta se događa?“
Šestoro osmatrača nalazilo se u sastavu tri visokoprofesionalna tima. Svi su pripadali prvoj grupi najboljih i najpametnijih agenata Tajne službe koja ima više od dve hiljade agenata širom sveta. Sedeli su u tamnim limuzinama marke ford, parkiranim u severozapadnom delu Petnaeste ulice. U trenutku je situacija postala vrlo ozbiljna i zastrašujuća.
Ovo je prava uzbuna. Nije vežba.
„Nema sumnje da Džek odlazi iz Krune. Sada je dvadeset tri i četrdeset. Džek je trenutno u unakrsnoj vatri", reče preko mikrofona jedan od agenata u kolima.
„Da. Džek je majstor nameštaljki. Dokazivao je to i ranije. Ne gubite ga iz vida. Glavna bazo, gde nam je draga Džil?"
„Ovde Glavna baza", smesta se odazva glas žene agenta.
„Džil je mirna i raskomotila se na trećem spratu Krune. Čita knjigu Barbare Buš o Barbari Buš. U pidžami je. Neće biti problema sa Džil."
„Jeste li sigurni?"
„Glavna baza je sigurna za Džil. Džil je u krevetu. Džil je dobra devojka, bar noćas."
„Blago Džil. Kako je Džek izašao, do vraga?"
„Koristio je onaj stari tunel između podruma Krune i Ministarstva finansija. Eto kako je izašao!"
Ovo je uzbuna. Nije vežba.
Džek je krenuo.
„Džek se sada približava Aveniji Pensilvanija. U blizini je hotela Vilard. Gleda preko ramena. S punim pravom je paranoičan. Mislim da nas nije video. Oh, sranje, neko baš sada ablenduje ispred Vilarda. jedno vozilo se približava - i zaustavlja pored Džeka! Crveni džip! Džek ulazi u jebeni crveni džip."
„Primljeno. Baš smo se ovajdili od optičkog nišana. Pratimo ga, pronto.22 Na džipu su tablice Virdžinije. Registarski broj dva-tri-jedan HCY. Nalepnica dilera Kuns. Počeli smo da ga pratimo."
„Pratimo crveni džip. Na Džekovoj smo guzici. Puna uzbuna zbog Šakala. Ponavljam: puna uzbuna zbog Šakala. Ovo nije vežba!"

„Nikako ne smemo da izgubimo Džeka iz vida, naročito večeras. Nemojte nipošto da izgubite Džeka.“
„Primljeno. Jasno vidimo Džeka.“
Tri tamna forda istrajno su gonila džip. Džek je bio kodirani naziv koji je koristila Tajna služba za predsednika Tomasa Bernsa. Džil je bio kodirani naziv za prvu damu. Kruna je već skoro dvadeset godina kodirani naziv za Belu kuću.
Većina agenata, koja je sada bila na dužnosti, iskreno je volela predsednika Bernsa. Obema nogama je stajao na zemlji, a u poređenju sa skorašnjim predsednicima umeo je da bude izuzetno neposredan čovek. Nije preterivao u budalaštinama. Ipak, predsednik se s vremena na vreme nenajavljeno sastajao s nekom prijateljicom, nekad u Vašingtonu, a nekad na putu. Tajna služba je to opisivala kao predsedničku bolest. Daleko od toga da je Tomas Berns prvi patio od ove boljke. Najgori prestupnici su bili Džon Kenedi, Frenklin Delano Ruzvelt i naročito Lindon Džonson. Izgledalo je da je to privilegija onih koji zauzimaju najviše državne položaje.
Tajnoj službi nije promakla podudarnost s imenom koji je odabrao par psihopatskih ubica u Vašingtonu, takozvani lovci na slavne ličnosti. Tajna služba nije verovala u slučajnosti. Već su se četiri puta sastajali u vezi s ovim slučajem - bili su to dugački, teški sastanci u Komandnom centru za vanredne situacije, u podzemnoj prostoriji zapadnog krila Bele kuće. Svakog potencijalnog ubicu predsednika označavali su imenom Šakal. To ime je Tajna služba koristila duže od trideset godina.
Slučajno podudaranje imena unelo je veliku zabrinutost u OZP, Odeljenje za zaštitu predsednika, naročito kada je predsednik Berns rešio da izađe u jednu od svojih nenajavljenih šetnji, u koje, razumljivo, nije vodio telohranitelje.
Postojala su dva Džeka i dve Džil.
Tajna služba nije verovala, niti je smela da veruje u tu slučajnost.
„Izgubili smo crveni džip oko Tajdel bejsna.23 Izgubili smo Džeka“, iznenada je preko zvučnika u kolima eksplodirao glas jednog agenta. Nastao je haos. Haotično stanje uzbune najvišeg stepena. Ovo nije bila vežba.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:27 am





Drugi deo
Ubica zmajeva




POGLAVLJE 23

U POODMAKLOJ noći ponedeljka najzad je iskrsnulo nešto u vezi sa slučajem Džek i Džil.
Nešto potencijalno krupno. Nadao sam se da nije varka.
Samo što sam se vratio kući i seo da večeram s decom, telefon je zazvonio. Javio se Kajl Krejg. Rekao je da je u studio CNN-a stigla poruka na video-traci, koju su navodno poslali Džek i Džil. Ubice su snimile kratak film da bi ga prikazale svetu. Takođe su poslali pisma Vašington postu i Njujork tajmsu. Te noći su nameravali da objasne svoje postupke.
Morao sam da odjurim pre no što je Nanino pečeno pile spušteno na sto. Iz pogleda svoje dece sam mogao pročitati: ne ponovo. I bili su u pravu.
Požurio sam u deo Vašingtona kod stanice Junion, oko Ulice H i severnog Kapitola. Nisam želeo da zakasnim na žurku koju su priredili Džek i Džil. Njih dvoje su još jednom isticali svoju prednost nad nama.
Stigao sam u centralu CNN-a, taman na vreme za radni pregled filma, samo nekoliko minuta pre nego što će video-materijal biti emitovan u emisiji Lari King lajv. Agenti FBI-ja i Tajne službe na višim položajima skupili su se u diskretnoj udobnoj sobi CNN-a, koja služi za pregled radnog materijala. Tu su bili i brojni tehničari, direktori i advokati televizijske mreže. Svi su izgledali krajnje napeto i nervozno.
Čim je počela filmska poruka Džeka i Džil, u sobi je zavladao muk. Nisam smeo ni da trepnem.
Svi su se tako ponašali.
„Koje sranje, da ne poveruješ“, promrmlja neko.
Džek i Džil su snimali nas! To je bio prvi šok večeri. Zaista su pre nekoliko dana snimili policiju ispred zgrade u kojoj se nalazio stan senatora Ficpatrika. Bili su u gomili posmatrača, onih što jure za ambulantnim kolima.
Film je bio uznemirujući dokumentarni kolaž crno-belih scena i nešto ređih scena u koloru. Kadrovi za uspostavljanje prostora iz nekoliko uglova su prikazivali spoljni deo kuće senatora Ficpatrika. Sve je podsećalo na neki dobro urađen studentski film, ali i pomalo jalovu mešavinu zanata i umetnosti. Zatim se na ekranu pojavilo nešto neočekivano i žestoko.
Ubice su snimile poslednje trenutke života senatora Ficpatrika, njegovih poslednjih nekoliko sekundi. Bili su to sablasni kadrovi živog senatora. Posle toga je bilo sve gore i gore.
Videli smo slikovite prizore Danijela Ficpatrika, nagog i vezanog za krevet. Čuli smo kako preklinje svoje otmičare: „Molim vas, nemojte." Zatim smo čuli zapinjanje oroza. Metak je ispaljen u Ficpatrikovo desno uvo s rastojanja od samo tri do pet centimetara. Usledio je drugi hitac. Senatorova glava je eksplodirala na filmu. Pred ovom jezivom slikom i zvukom, koji je senatora preneo u večnost, ljudima je zastao dah.
„Oh, bože! Bože!“, vrisnu jedna žena. Nekoliko njih okrenuše glavu od ekrana. Pojedini pokriše oči. Ja sam nastavio da gledam. Ništa nisam smeo da propustim. Ove informacije su bile vitalne za slučaj koji sam pokušavao da razrešim. To je važnije od svih mogućih analiza DNK, serologije i otisaka prstiju.
Ton filma iznenada se promeni posle snimljenog materijala o Ficpatrikovom svirepom ubistvu.

Sekvencu jezive smrti pratile su slike običnih ljudi na ulicama neidentifikovanih gradova i malih varoši. Neki ljudi su mahali u kameru, drugi su se široko osmehivali dok su treći bili ravnodušni što ih snimaju - najverovatnije Džek i Džil.
U filmu su nastavili da se smenjuju crno-beli i kolor kadrovi, ali postojao je neki red po kome se to dešavalo. Ko god da ga je sastavljao, imao je smisla za montažu.
Jedno od njih dvoje je ili umetnik ili ima jake umetničke tendencije, pomislio sam i zabeležio to u glavi. Koja vrsta umetnika bi učestvovala u ovako nečemu? Znao sam nekoliko teorija o vezama između kreativnosti i psihopatologije. Bandi, Damer, čak i Manson mogli su da se smatraju kreativnim ubicama. S druge strane Rihard Vagner, Dega, Žan Žene i mnogi drugi umetnici u životu su ispoljavali psihopatsko ponašanje, ali nisu ubili nikoga.
Posle otprilike šezdeset pet sekundi filma počela je naracija. Čuli smo dva glasa: muški i ženski.
Događalo se nešto dramatično. Svi smo se iznenadili.
Džek i Džil su odlučili da nam se obrate.
Osećali smo se kao da su ubice u studiju kraj nas. Govorili su naizmenično dok se filmski kolaž nastavljao, ali oba glasa su bila elektronski prečišćena, verovatno da bi se onemogućilo prepoznavanje. Odmah po završetku emitovanja tražiću da se skremblovani glasovi restauriraju. Međutim, predstava je još trajala.
DŽEK: Ljudi poput nas su dugo sedeli i podnosili nepravde koje nam je nanosila malobrojna elita ove zemlje. Bili smo strpljivi, trpeli smo i ćutali. Kako glasi ona cinična izreka - samo ništa ne preduzimaj, sedi. Čekali smo da američki sistem kontrole izvede račun, preuzme inicijativu i počne da radi za nas. Međutim, američki sistem odavno, odavno ne funkcioniše. Izgleda da ništa više ne funkcioniše. Može li iko ozbiljan to da porekne?
DŽIL: Beskrupulozni ljudi, kao što su advokati i biznismeni, navikli su da zloupotrebljavaju našu bezazlenost i dobru volju, a pre svega našu velikodušnost. Da ponovimo tu važnu misao - krajnje beskrupulozni ljudi navikli su da zloupotrebljavaju našu nevinost, našu dobru volju i naš divan američki duh. Mnogi od njih sede u našoj vladi ili blisko sarađuju s takozvanim liderima.
DŽEK: Obratite pažnju na lica u ovom filmu. Ti ljudi su lišeni građanskih prava. Ti ljudi su izgubili nadu i veru u našu zemlju. Oni su žrtve nasilja koje potiče iz Vašingtona, iz Njujorka, iz Los Anđelesa. Prepoznajete li obespravljene? Jeste li vi žrtva? Mi jesmo. Mi smo samo još jedan Džek i jedna Džil u gomili.
DŽIL: Pogledajte šta su nam uradili naši takozvani lideri. Uočite očaj i patnju za koje su odgovorni oni što vode državu. Vidite bolesni cinizam koji su stvorili. Snove i nade nečovečno uništavaju. Naši lideri sistematski uništavaju Ameriku.
DŽEK: Pogledajte lica. DŽIL: Pogledajte lica.
DŽEK: Pogledajte lica. Razumete li sada zašto smo došli da se svetimo? Shvatate li? Samo
pogledajte lica. Vidite šta ste uradili. Posmatrajte neizrecive zločine koje ste počinili.
DŽIL: Džek i Džil su došli na Hil. Zato smo ovde. Neka se čuvaju svi oni što žive i rade u prestonici, pokušavajući da vladaju nama, ostalima. Igrali ste se našim životima - sada ćemo se mi igrati vašim. Na nas je red. Došao je red na Džeka i Džil.
Film se završio upečatljivim slikama mase beskućnika na skveru Lafajet, tačno preko puta Bele kuće. Zatim još jedna pesma, još jedna opominjuća strofa.

Džek i Džil su došli na Hil.

U misiji bez milosti platiće svako
ko misli da je lako biti na vlasti.

DŽEK: Vreme je da se sudi bezdušnim ljudima. Vi znate ko ste. Znamo i mi.
„Koliko traje ovo malo remek-delo?“, jedan televizijski realizator želeo je da dobije odgovor na najpraktičnije pitanje. Za manje od deset minuta CNN je uživo trebalo da emituje ovaj film.
„Malo duže od tri minuta. Izgleda kao večnost, znam“, izvesti jedan tehničar sa štopericom. „Ako mislite da ga montažno skraćujete, kažite mi to sada.“
Naježio sam se čuvši strofu, mada je u sali za pregled materijala bilo toplo. Niko još nije otišao. Ljudi iz CNN-a su razgovarali međusobno, raspravljali o filmu kao da mi ostali nismo prisutni. Voditelj govornog šou programa izgledao je zamišljeno i zabrinuto. Možda je razumeo cilj plasiranja ove poruke u sredstva masovne komunikacije i shvatio da to ne može da se spreči.
„Idemo uživo za osam minuta“, objavi jedan urednik radnoj ekipi. „Potrebna nam je ova soba, narode. Izradićemo kopiju za svakog od vas.“
„Suveniri", našali se neko iz gomile. „Gledao sam Džeka i Džil na CNN-u.“
„Oni nisu serijske ubice", promrmljah tiho, više za sebe nego za druge. Hteo sam da čujem kako ova misao, ova slutnja zvuči kada je izgovorena naglas.
Bio sam u manjini, ali čvrsto sam verovao u to. Oni ne ubijaju prema obrascu, ne u uobičajenom smislu. Ali krajnje su organizovani i pažljivi. Bili su pametni ili dovoljno privlačni da se zbliže s dve veoma poznate javne ličnosti. Bili su skloni seksualno nastranom ponašanju ili su možda želeli da mi tako mislimo. I imali su neki vrlo snažan motiv.
Još sam mogao da im čujem glas, one zloslutne reči sa zapisa na traci: U misiji bez milosti.
Možda ovo za njih nije igra nego rat.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:27 am








POGLAVLJE 24

OVO je najgore doba, najgore doba. U sredu izjutra, samo dva dana posle ubistva Šanele Grin, u Garfildovom parku, nedaleko od škole Sodžerner Trus, pronađeno je drugo ubijeno dete. Ovog puta stradao je jedan sedmogodišnji dečak. Zločin je bio sličan. Detetu je bilo smrskano lice, verovatno nekom metalnom šipkom ili cevi.
Mogao sam peške da pređem put od svoje kuće u Petoj ulici do zastrašujućeg mesta zločina. Učinio sam to, ali sam vukao noge. Bio je 4. decembar i deca su već mislila na Božić. Ovo nije smelo da se desi. Nikada, a naročito ne sada.
Pored brutalnog ubistva drugog nevinog deteta mučilo me je još nešto. Ako neko nije kopirao prvo ubistvo, a to mi se činilo krajnje neverovatnim, ubica nije mogao da bude Imanuel Perez, nije mogao da bude Otfikarim ti ga Ozi. Sampson i ja smo pogrešili. Jurili smo pogrešnog pedofila. Bili smo delimično odgovorni za njegovu smrt.
Vetar je hujao i zavijao malim parkom kada sam ušao u njega. Preko puta se nalazila prodavnica pića. Jutro je bilo ružno, vrlo hladno, a nebo su prekrivali tamni oblaci. Na obodu parka je parkirano dvoje ambulantnih kola i šest policijskih patrolnih automobila. Prizor je bio sablastan, jeziv, potpuno nestvaran.
Čulo se zavijanje policijskih i ambulantnih sirena, strašna tužbalica za mrtvim detetom. Drhtao sam od bola a ne od zime.
Mesto ovog stravičnog zločina podsetilo me je na teško vreme kada smo pre nekoliko godina, na Badnje veče, pronašli telo jednog dečačića. Ta slika mi se zauvek urezala u pamćenje. Dečak se zvao Majki Goldberg, ali su ga svi zvali Šrimpi. Ubio ga je Gari Sonedži, koji je pobegao iz zatvora ubrzo pošto sam ga uhvatio. Pobegao je i nestao s lica zemlje. Dogurao sam dotle da o Sonedžiju razmišljam kao o svom doktoru Morijartiju, ovaploćenom zlu, ako tako što postoji, a počeo sam da verujem da postoji.
Nisam mogao da se oslobodim razmišljanja o Sonedžiju. Gari Sonedži je imao savršen razlog da ubija u blizini moje kuće. Zarekao se da će me naterati da platim za vreme koje je proveo u zatvoru: za svaki dan, svaki sat, svaki minut. Vreme je za naplatu, doktore Krose.
Dok sam se provlačio ispod unakrsno postavljene žute trake za obeležavanje mesta zločina, čuh kako mi neka žena u belom kišnom ponču dovikuje: „Vi ste vajni policajac? Pa, preduzmite nešto, do vraga! Uradite nešto da nam taj manijak ne ubija decu! Oh, da - srećan vam prokleti praznik!"
Šta sam mogao da odgovorim ovoj gnevnoj ženi - da pravi policijski rad ne liči na Njujorške plavce, televizijsku seriju? Zasad nismo imali nikakvih tragova koji bi upućivali na ubicu dva deteta. Nismo više mogli da krivimo Otfikarim ti ga Ozija. Nije bilo načina da poreknemo jednostavnu činjenicu: Sampson i ja smo pogrešili. Jedan loš hombre je bio mrtav,24 ali verovatno iz pogrešnih razloga.
Interesovanje medija i dalje je bilo vrlo ograničeno, ali na mestu zločina sam prepoznao dve reporterke: Inez Gomez iz dnevnika El dijario i Fern Galperin iz CNN-a. Izgledalo je da one izveštavaju o svim događanjima u Vašingtonu, a povremeno i o ubistvima u jugoistočnoj četvrti grada.
„Ima li ovaj slučaj veze s prošlonedeljnim ubistvom deteta, detektive? Jeste li ulovili pravog ubicu? Da li je ovo delo serijskog ubice male dece?“, zasu me kratkim pitanjima Inez Gomez. Vrlo je

sposobna u svom poslu, pametna, uporna i uglavnom poštena.
Ništa nisam rekao nijednom reporteru, pa ni Gomezovoj. Nisam ih čak ni pogledao. Posred grudi sam osećao bol koji nije prolazio.
Je li ovo delo serijskog ubice male dece? Ne znam, Inez. Mislim da je moguće. Nadam se da nije. Molim se Bogu da nije. Da li je Imanuel Perez bio nevin? Ne verujem, Inez. Molim se Bogu da nije bio.
Je li Gari Sonedži ubica ovo dvoje dece? Nadam se da nije. Molim se Bogu da nije, Inez.
Mnogo molitvi ovog hladnog turobnog jutra.
Bilo je poprilično hladno za početak decembra, previše snega. Neko je na radiju rekao kako u Vašingtonu nije bilo toliko kopanja od poslednje izborne godine.
Progurao sam se kroz gomilu do mrtvog deteta koje je poput razbijene lutke ležalo na velikom zamrznutom travnjaku. Policijski fotograf je snimao mališana. Bio je sasvim kratko podšišan, kao Dejmon - Dejmon je to zvao „na ćelavo“.
Znao sam, naravno, da to nije Dejmon, ali efekat je bio neverovatno jak. Kao da me je neko iz sve snage udario u stomak. Prizor mi je istisnuo vazduh iz pluća i stomaka, i ostavio me da brekćem. Suze ne ublažavaju surovost. Odavno sam naučio tu lekciju.
Kleknuo sam kraj ubijenog dečaka. Izgledalo je kao da spava, kao da sanja neki strašan košmar. Neko mu je sklopio oči i pitao sam se da li je to uradio ubica. Pre će biti da je to učinio neki dobri Samarićanin ili možda osećajan i vrlo nemaran policajac. Mališan je na sebi imao iznošenu komotnu trenerku s rupama na kolenima i ofucane najke. Desna strana lica mu je praktično bila uništena od udarca, baš kao kod Šanele. Lice mu je bilo smrskano, ali izbušeno reckavim rupama i uplakano. Glava mu je ležala u bari svetlocrvene krvi.
Manijak voli da desetkuje lepa stvorenja. Ovo mi dade ideju. Nije li ubica unakažen na neki način? Fizički? Emocionalno? Možda ijedno i drugo.
Zašto toliko mrzi malu decu? Zašto ih ubija u blizini škole Sodžerner Trus?
Otvorio sam oči dečkiću. Dete je zurilo u mene. Ne znam zašto sam to učinio. Prosto sam morao da pogledam.



POGLAVLJE 25

„DOKTORE Krose, doktore Krose... poznajem ovog dečaka“, začuh nečiji drhtav glas. „On pohađa niže razrede naše škole. Zove se Vernon Vitli."
Podigoh pogled i ugledah gospođu Džonson, direktorku Dejmonove škole. Obuzdala je jecaj;
snažno ga je obuzdala.
Čvršća je čak i od tebe, tata, rekao mije Dejmon. Možda je bio u pravu. Direktorke škola ne plaču, ne dozvoljavaju to sebi.
Pored gospođe Džonson je stajala doktorka, specijalista sudske medicine. I nju sam poznavao. Bila je to jedna belkinja, Džanin Prestegard. Činilo se da je istih godina kao gospođa Džonson, sredina tridesetih, neka godina manje-više. Razgovarale su, savetovale se, možda tešile jedna drugu.
Sta je to sa školom Sodžerner Trus? Zašto baš ova škola? Zašto Dejmonova škola? Prvo Šanel Grin, a sada Vernon Vitli. Šta zna direktorka, ako uopšte nešto zna? Veruje li da može da pomogne u rešavanju ovih užasnih ubistava? Poznavala je obe žrtve.
Medicinska islednica se dogovarala za obdukciju kako bi odredila uzrok smrti. Izgleda da je potresao divljački napad na dete. Obdukcija ubijenog deteta je jedan od najmučnijih zadataka.
Nedaleko odatle čekala su dva detektiva iz lokalne policijske stanice. Čekala je i ekipa iz mrtvačnice. Na mestu zločina sve je bilo tako tiho, tužno, jezivo. Nema ničeg goreg od ubistva deteta. Bar ja nisam video ništa gore. Sećam se svakog takvog uviđaja. Sampson mi ponekad kaže da sam preosetljiv za detektiva iz Odeljenja za ubistva. Smatram da svaki detektiv treba da bude duševan i čovečan koliko god je to moguče.
Uspravih se. Iako imam metar i devedeset, samo sam koji centimetar viši od gospođe Džonson.
„Bili ste na oba mesta zločina", rekoh. „Vi ste odavde? Stanujete u blizini?"
Ona odmahnu glavom. Gledala me je pravo u oči. Oči su joj imale neobičnu unutrašnju snagu: tako su krupne i grahoraste. Nije spuštala pogled, nije ga skidala s mene.
„Poznajem mnogo ljudi u kraju. Neko me je pozvao telefonom, na kučni broj. Smatraju da treba da budem upoznata. Odrasla sam nedaleko odavde, u kraju Istern markit", dodala je iako je nisam to pitao. „Ovo je isti ubica, zar ne?"
Nisam joj odgovorio na pitanje.
„Možda ću kasnije morati da razgovaram s vama o ubistvima", rekoh. „Možda ćemo opet morati da razgovaramo i s decom u školi. Ali neću to raditi ukoliko me nužda ne natera. I ovako dovoljno trpe. Hvala što brinete. Žao mi je Vernona Vitlija."
Gospođa Džonson klimnu glavom i nastavi da me posmatra onim neverovatno prodornim očima, kao da pita: Ko si ti, u stvari? I ti si bio na oba mesta zločina.
„Kako možete da radite ovaj posao?", izlete joj odjednom.
Prenerazi me ovo neočekivano pitanje. Moglo je da se smatra netaktičnim, ali nije bilo. Štaviše, bila je to moja mantra. Kako možeš da radiš ovo, Alekse? Zašto si ubica zmajeva? Ko si, u stvari, ti? Šta si postao?
„Zaista ne znam", rekoh joj istinu.
Zašto sam joj priznao svoju slabost? Retko kada sam to činio. Nisam se poveravao čak ni Sampsonu. Bilo je nečega u njenim očima. Zahtevale su istinu.

Oborio sam pogled i okrenuo se. Morao sam. Vratio sam se svojim beleškama. Glava mi je brujala od pitanja, mučnih pitanja, teških misli i još goreg osećanja zbog ubistava. Dva ubistva. Dva slučaja.
Zašto toliko mrzi decu?, nisam prestajao da se pitam. Ko bi mogao da gaji takvu mržnju prema deci? Sigurno je bio teško zlostavljan. Verovatno dvadesetogodišnjak muškog pola, nedovoljno organizovan i nepažljiv.
Prolete mi misao da ćemo uhvatiti ovog ubicu, međutim, hoćemo li to učiniti dovoljno brzo?


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:27 am




POGLAVLJE 26

ČEKAO sam moguće disciplinske mere policijske uprave, čekao sam da fijukne sekira, ali to se nije desilo odmah. Načelnik Pitman mi je držao sečivo nad glavom. Igra mačke i miša.
Možda mu više instance nisu dozvoljavale da deluje zbog... Džeka i Džil. Biće da je to. Sigurno je to. Procenili su da sam im potreban u istrazi o lovcima i ubicama uglednih i slavnih ljudi.
Dok su me držali na belom hlebu, bilo je mnogo posla. Satima sam proveravao i proveravao podatke Odeljenja za bihevioralne nauke FBI-ja, tragajući za bilo čime što bi ubistvo dvoje dece dovelo u vezu s drugim ubistvima u Vašingtonu - ili u nekim drugim mestima. Zatim sam gotovo isti postupak ponovio s Džekom i Džil. Ko želi da razume ubicu, prvo treba da upozna njegov način rada. Džek i Džil su imali smisla za organizaciju. Ubica dece je bio neorganizovan i aljkav. Bilo je teško zamisliti slučajeve koji bi se više razlikovali.
Osećao sam da ne mogu istovremeno da se nosim s obe istrage o višestrukim ubistvima koje su ovako složene. Pomislio sam da je vreme za moj takozvani dil u službi, treba ozbiljno da počnem da radim na dve strane.
Kasno po podne sam telefonirao nekim ljudima. Malo sam ih izmuvao jer sam znao da mi duguju uslugu. Šta sam mogao da izgubim?
Te noći sam se na pustom parkingu iza škole Sodžerner Trus našao s četiri detektiva iz Prvog okruga. Svaki od njih je među pandurima važio za zadribendu. Sve u svemu, četiri rođena buntovnika. Ali četiri vrlo dobra policajca. Verovatno najbolja koja znam u Vašingtonu.
Svi detektivi koje sam izabrao, živeli su u jugoistočnom delu grada. Svi su ubistva dece doživljavali vrlo lično i želeli su da se taj gnusni slučaj brzo završi - bez obzira na druge istrage koje su imale prvenstvo.
Sampson je stigao poslednji, ali samo koji minut posle dogovorenog vremena - u deset sati. Načelnik detektiva sigurno bi nam zabranio da se tajno okupljamo. Spremao sam se da osnujem nezvaničnu grupu koja će pomoći da se pronađe ubica Šanele Grin i Vernona Vitlija. Nismo građanski zaštitnici koji uzimaju pravdu u svoje ruke, ali nismo ni daleko od toga.
„Džon Sampson kasni“, našali se Džerom Terman i kreštavo se nasmeja pošto Sampson najzad uđe u uzak krug detektiva za krvne delikte. Terman je težak blizu sto dvadeset kilograma, a samo manji deo kilograma je salo. On i Sampson se rado koškaju, ali su dobri prijatelji. To traje otkad smo svi zajedno igrali raundbol u srednjoškolskim ligama u Vašingtonu, reklo bi se pre hiljadu godina.
„Na mom satu je tačno deset", reče Sampson i ne pogledavši svoju prastaru bulovu.
„Znači da je deset", podrža ga Šon Mur. Mur je energičan mlad detektiv s troje dece. Porodica mu živi na manje od kilometar i po od škole Trus kako je obično zovu u kraju. Jedan njegov sin je pohađa zajedno s Dejmonom.
„Milo mi je što niko nije izbegao dogovor ove hladne noći", rekoh pošto prestade muvanje laktovima i ćaskanje. Znao sam da su ovi detektivi složni i da poštuju jedan drugoga. Takođe sam znao da ništa s ovog sastanka neće procuriti do Hefea.
„Žao mi je što vas ovako kasno dovlačim napolje. Bolje je da nas ne vide zajedno. U svakom slučaju, hvala što ste došli.
Učinilo mi se da je ovo školsko dvorište najbolje mesto za naš razgovor. Trudiću se da budem što

kraći", rekoh posmatrajući lica oko sebe.
„Bolje bi ti bilo, Alekse", opomenu me Džerom. „Smrznuće mi se debelo dupe."
„Svi ste čuli za sedmogodišnjaka koji je jutros pronađen u Garfildovom parku", upitah detektive,
„za dečaka po imenu Vernon Vitli?"
Svi turobno klimnuše glavom. Loše vesti se brzo šire u odeljenjima za ubistva.
„Dakle, mnogo sam razmišljao o ovim ubistvima dece. Dokazni materijal sam uporedio s podacima iz Programa za sprečavanje nasilnih zločina i onim što sam izvukao iz banke podataka Jedinice za bihevioralne nauke. Nema podudarnosti. Izradio sam preliminarni psihološki profil. Nadam se da grešim, ali bojim se da se u ovom kraju pojavio ubica koji sledi određeni model. Ovo je verovatno serijski ubica dece. Skoro sam siguran u to.“
„Koliko je loša situacija o kojoj govorimo, Alekse?", upita Rakim Pauel nagnuvši se k meni.
Znao sam na šta Rakim cilja. Nas dvojica smo pre nekoliko godina vodili tešku istragu o jednom zločincu koji je ubijao prema obrascu.
„Mislim da je ovaj već napaljen, Rakime. Dva ubistva u razmaku od samo nekoliko dana. Visok stepen nasilja. Ili je već razjaren, ili nije daleko od toga. Kažem on mada bi mogla da bude i ona."
„Mnogo je nasilno za ženu", reče Sampson i nakašlja se. „Suviše... krvi... rascopane lobanje... dečica." On odmahnu glavom. „Ne miriše mi na ženu."
„Slažem se", rekoh, „ali u današnje vreme ništa nije sigurno. Seti se Džil.“
„Koliko detektiva je određeno za istragu o ubistvima dece?", upita Džerom Terman pomerajući debele napućene usne koje su onako oklembešene podsećale na usne od šećerlema koje nose deca, a kada se umore od debelih usana, pojedu ih.
„Dva tima", saopštih im lošu vest. „Od čega samo jedan ima puno radno vreme. Zato sam i želeo da se sastanemo. Načelnik detektiva se opire svakoj teoriji da je ista osoba ubila oba deteta. Imanuel Perez se još smatra ubicom devojčice."
„Ta hevi mentol guzica", ljutito zareža Džerom Terman. „Sise na biku bi bile korisnije od njega."
I ostali detektivi su ga psovali gunđajući. Očekivao sam negativnu reakciju na sve Hefeove postupke i reči. Ipak, uzdržao sam se od niskih udaraca, mada sam bio u iskušenju.
„Jesi li siguran da je posredi isti ubica, Alekse?", upita Rakim. „Kažeš da je tvoj profil preliminaran. Znam da treba vremena za te govnarije."
Udahnuo sam hladan vazduh i nastavio:
„Drugom detetu, onom mališanu, lice je ozbiljno smrskano, Rakime. Ali samo jedna polovina lica, baš kao i kod ubijene devojčice. Takođe je u pitanju ista strana, desna. Nisam našao nikakva značajna odstupanja. Patolog je to potvrdio. Nepoznati počinilac verovatno oseća da ima dobru i lošu stranu. Loša strana mora da bude kažnjena - tačnije, uništena.
„Konačno, mada je u ovom času to samo pretpostavka, mislim da je on početnik. Istina, vrlo podao i lukav... spreman da rizikuje. Pogrešiće. Siguran sam da ćemo ga brzo uloviti ako budemo sarađivali. Ali moramo da budemo brzi. Mislim da ovoga možemo da nahvatamo!“
Naposletku se javi i Sampson:
„Hoćeš li reći pravo stanje stvari, Alekse, ili da ja to uradim?"
Osmehnuo sam se koliko Sampsonovim rečima, toliko i ogorčenoj žestini kojom ih je izgovorio.
„Ne, taj prljav posao radije prepuštam tebi."
„Kao i obično. Evo šta je Aleks dosad prećutao", reče on. „Tek da se zna. Pravi razlog zbog koga je određen samo jedan tim detektiva za ova ubistva je sledeći: prvo, dogodila su se u naseljima planski građenim za siromašne, a svi znamo da sva govna, što se u Vašingtonu slivaju nizbrdo, završavaju ovde; drugo, Džek i Džil su praktično do daljnjeg uzurpirali sve policijske snage. Beli

lovani su se prepali da ih ne ubiju. Usrali su se od straha i na Kapitol hilu i okolo. Prema tome, batalili smo sve ostalo. Ako pred očima imate veliku sliku, u situaciji kao što je ova, dva crnčeta ne znače mnogo."
„Sampson i ja radimo na ubistvima u školi Trus“, prihvatio sam malo blažim tonom. „Strogo nezvanično. Moramo sami da vršimo prismotru", dodao sam kako bi svima bilo jasno na čemu smo.
„Sada nam je potrebna pomoć. Ovo je važan slučaj ubistava. Nažalost, u ovom času u Vašingtonu postoje dva velika slučaja ubistava."
„Samo jedan ako mene pitate", reče Rakim Pauel. „A vi pogađajte koji je to slučaj."
„Da znate da je Debeli na vašoj strani", diže Džerom Terman piskavi glas i mahnu zdepastom rukom koja je više ličila na močugu. „Računajte na mene. Na vašem sam neplatnom spisku sa svim nepovlasticama i rizikom od prinudnog, prevremenog penzionisanja. Zvuči sjajno."
„Moj sin pohađa školu Sodžerner Trus, Alekse", reče Šon Mur. „Naći ću vremena za ovo. Nadam se da ću nekako ugurati i Džeka i Džil u svoj program."
Nasmejali smo se ovim šalama. Bio je to naš zadrti pristup teškoćama koje su nas čekale. Nas petorica smo sklopili savez, ali nismo znali u šta se upuštamo.
U Vašingtonu su u prvom planu bila dva velika slučaja ubistva - a sada su bile formirane i dve operativne grupe za njihovo rešavanje. U stvari, jedna i po operativna grupa.
„Je li neko za koktel?", upita Džerom Terman najblažim, najkulturnijim glasom. Dok posmatra kako između nas kruži izlizana pljoska s logom vašingtonskih Redskinsa, čovek bi pomislio da smo u starom Koton klubu u Harlemu.
Svi smo potegli iz nje; više od dva-tri puta.
Bili smo braća po krvi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:28 am







POGLAVLJE 27

OD PET izjutra do tri po podne radio sam na slučaju Džeka i Džil, zajedno sa desetak hiljada drugih prekaljenih kriminologa iz Vašingtona i okoline. Ispitivao sam moguće veze između senatora Ficpatrika i Natali Šijen. Čak smo proučavali i njihove novinske fotografije, snimljene poslednjih meseci. Možda će na nekom snimku iskrsnuti neko zanimljivo lice u pozadini. A možda i dva puta, što bi bilo još bolje. Jednog detektiva sam poslao da obiđe sve nastrane seks-šopove u Vašingtonu. Izjavio je da je dobio zadatak za okorele drkoše.
U pola četiri sam se našao sa Sampsonom u restoranu pored Boston marketa, na Aveniji Pensilvanija. Bilo je vreme za naš drugi posao, našu drugu istragu o ubistvima, to jest, neaktivni slučaj. Ovaj zadatak je bio neuporedivo bolji - ne sjajan, ali osećam značajno poboljšanje u odnosu na protekle dane koji su me ispunjavali osećanjem nemoći, prosto me izbezumljujući.
„Mislim da si pogodio pravu stvar, Alekse“, reče mi Sampson dok je jeo veknu od mesa s dvostrukim prelivom i instant pireom. „Ubica iz škole Trus zaista je amater. Aljkav je. Možda prvi put čini ovakva krivična dela. Ostavio je mnogo otisaka i na drugom mestu zločina. Tehničari su pronašli otiske, vlasi kose i vlakna odeće koju je nosio. Sudeći po otiscima, ubica je niskog rasta - možda žensko. Ako taj ludak ne pripazi, njemu ili njoj, stradaće luda guzica."
„Možda ubica to želi“, rekoh između zalogaja sendviča s mesom, pristojno začinjenog paradajz sosom. „Ili možda prosto želi da poverujemo da su mu ovo prvi zločini. Možda nam smešta. Sonedži bi tako igrao."
Sampson se široko iskezi. Bio je to prvorazredni osmeh ajkule.
„Jesi li mućnuo dva-tri puta glavom kako bi sve to provalio, šećeru?"
„Nego šta. To mi je u opisu posla. I Aleks nosi svoj krst",25 rekoh takođe sa prvorazrednim osmehom ajkule.
„Oho", reče čovek planina i ponovo se iskezi. Čoveče, baš mi je prijalo da radim s njim, prijalo mi je da ga razveselim.
„Kako napreduje ostatak tima?", upitah ga. „Džerom? Rakim?"
„Svi rade na slučaju, ali nema opipljivih rezultata. Zasad ništa od udarnog tima."
„Biće nam potrebna prismotra na dečakovoj sahrani i Šanelinom grobnom mestu. Ubica možda neće odoleti da ne dođe. Ima mnogo takvih."
Sampson prevrte očima.
„Uradićemo šta možemo. Daćemo sve od sebe. Prismotra na grobu deteta. Izem ti život." Rastali smo se u četiri i petnaest. Krenuo sam u školu Sodžerner Trus.
Direktorkina kola nalazila su se na malom ograđenom parkiralištu. Setio sam se da gospođa Džonson posle časova ponekad ostaje duže. Baš dobro. Hteo sam s njom da razgovaram o Šaneli Grin i Vernonu Vitliju. Šta vezuje školu Trus i ubicu? Šta bi to moglo da bude?
Približno sam znao da je njena kancelarija u dograđenom krilu, pa sam otišao pravo tamo. Škola je bila vrlo lepa i ne bi je se postideo nijedan kraj grada. Spolja, prema ulici, dvorište je ograđivala mreža od jake žice, ali unutrašnjost je bila vesela, vrlo svetla i maštovito dekorisana.
U hodu sam pročitao nekoliko rukom ispisanih plakata i transparenata.
DECO, PAŽNJA. RASTITE GDE STE ZASAÐENI. SAKSIJA NIJE SUDBINA. Pričam ti priču,

mada simpatičnu. Ohrabrujuće i za decu i za mene.
Ove nedelje je u izložbenim kutijama u hodniku bio postavljen model životinjskih staništa, koji su izradila deca, a svaki je predstavljao neku životinju u svom boravištu. Pomislih da je i sama škola Sodžerner Trus sjajno boravište. U normalnim okolnostima bi bila prijatno mesto u kome bi Dejmon rastao i učio.
Nažalost, prošle nedelje su iz ove škole ubijena dva deteta.
Pored toga što je u meni raspaljivala srdžbu, ova činjenica mi je uterivala strah u kosti više nego što sam bio spreman da priznam. U mom detinjstvu, uz sve navodne teškoće života u Vašingtonu, deca su retko ginula u školama. Sada se to događalo u svim školama iz sijaset razloga. Ne samo u obrazovnim ustanovama u Vašingtonu nego i u Los Anđelesu, Njujorku, Čikagu. Možda čak i u Su Sitiju.
Do đavola, šta se to dešava od jednog blistavog mora do drugog?
Teška drvena vrata unutrašnje administrativne kancelarije bila su otvorena, ali pomoćnica kao da je otišla. Na njenom stolu nalazila se zbirka belih, afroameričkih i azijskih lutaka. Natpis je glasio: Barbara Brekinridž, znam sve finte.
Osećao sam se kao provalnik, lopurda iz kraja, jaka faca u najgorem smislu. Iznenada se zabrinuh za direktorku koja ovako kasno ostaje sama u školi.
Svako je mogao da upadne ovamo, baš kao što sam i ja to učinio. Ubica dece iz škole Sodžerner Trus mogao je sasvim lako da ušeta noću. Tek tako.
Iza ćoška sam skrenuo u glavnu kancelariju, i samo što sam hteo da najavim svoje prisustvo, ugledah gospođu Džonson.
Odmah mi pade na pamet izmišljeno ime koje sam joj nadenuo - Kristina.
Radila je za starim pisaćim stolom s rolo-zatvaračem, koji je izgledao kao da ima više od sto godina. Zauzeta poslom, doslovno je delovala izgubljeno.
Posmatrao sam je dve-tri sekunde. Nosila je naočari za čitanje s tankim okvirom boje zlata.
Pevušila je pesmu Shoop Shoop iz filma Waithig to Exhale. Zvučalo je lepo.
U tom prizoru je bilo nečega istinski ispravnog, čak dirljivog - eto kako radi jedna predana nastavnica i pedagog. Preko usana mi prelete osmeh. Čvršća je čak i od tebe, tata.
Još sam bio rezervisan prema toj proceni. U ovom času mi nije baš izgledala čvrsto. Činilo se da je spokoj i sreću našla u radu. Zavideo sam joj na nepomućenoj mirnoći.
Najzad osetih laku zbunjenost zato što stojim na vratima nenajavljen.
„Hej, ja sam detektiv Aleks Kros", rekoh. „Dobro veče. Vi ste gospođa Džonson?"
Ona prestade da pevuši i diže pogled. U očima joj zablista jedva primetna iskra straha. Onda se osmehnu. Osmeh joj je bio srdačan i gostoljubiv, tako iskren da je morao da vas ispuni prijatnošću.
„Ah, detektiv Kros", reče ona. „A šta vas dovodi u kancelariju direktorke?", upita glumeći preteranu strogost.
„Mislim da mi treba direktorkina pomoć. Dodatna pomoć za domaći zadatak." Ovo zapravo i nije netačno, pomislih. „Moram da razgovaram s vama o malom Vernonu Vitliju ako je moguće. Takođe želim da mi odobrite da ponovo razgovaram s nekim učiteljima i proverim da li je neko od njih ma šta čuo od dece posle Vernonovog ubistva. Neko je nešto mogao da vidi što nam može pomoći čak i ako ne misli tako. Možda su nešto deca čula od roditelja."
„Da, i meni je to palo na pamet", reče gospođa Džonson. „Moguće da neko u školi ima podatak koji može da posluži kao putokaz, nešto korisno, a da toga nije svestan."
Sve mi se sviđalo kod gospođe Džonson, ali čim sam to zaključio, pohitao sam da iz glave

proteram svaku pomisao na zbližavanje. Pogrešno vreme, pogrešno mesto i pogrešna žena. Bilo je spornih postupaka u mom životu i nisam anđeo, ali ne daj bože da se udvaram udatoj ženi.
„Bojim se da nemam mnogo novosti“, reče ona. „I ja sam malo prekovremeno radila za vas. Danas za ručkom sam ispitivala učitelje. Tačnije, saslušavala sam ih. Rekla sam im kako moraju da mi prenesu ukoliko su čuli ili videli nešto sumnjivo. Većina mi se i privatno poverava. Mi smo prilično složna zajednica.“
„Je li neko od učitelja još ovde? Razgovarao bih s njima ako su još tu. Ne mogu pouzdano da tvrdim, ali podozrevam da je ubica neko vreme motrio na školu“, rekoh joj. Nisam hteo da plašim gospođu Džonson niti druge učitelje, ali želeo sam da budu pažljivi i na oprezu. Ubica je najverovatnije izviđao školu.
Ona lagano odmahnu glavom. Zatim je blago nagnu ulevo. Činilo se da me iznova proučava.
„Gotovo su svi još davno otišli, do četiri. Ako mogu, rado odlaze zajedno. Sigurniji su u grupi.“
„Mislim da je to razumno. Ne živimo u sjajnom kraju. I jeste i nije, kako kad.“
„A to što posle pet ostajem ovde, iza toliko nezaključanih vrata, nije baš razumno“, reče ona.
Izgovorila je ono o čemu sam razmišljao otkako sam stigao u njenu kancelariju.
Ćutao sam, uzdržao sam se od daljih primedbi o nezaključanim vratima. Gospođa Džonson je svakako imala pravo da živi kako želi.
„Hvala što ste ispitali učitelje umesto nas“, rekoh. „Hvala za prekovremeni rad.“
„Ne, hvala vama što ste došli“, uzvrati ona. „Sigurna sam da ni vama ni Dejmonu nije lako, kao ni celoj vašoj porodici, ali i svima nama ovde, u školi.“
Ona najzad skide naočari s tankim okvirom i gurnu ih u džep svoje radne košulje. Bila je lepa i s naočarima i bez njih.
Pametna, simpatična, zgodna.
Zabranjena, van granice, van tvojih radarskih karti, podsećao sam se. Gotovo da sam osetio udar lenjira po prstima.
Brže no što sam mogao da zamislim, iz otvorene fioke na desnoj strani stola izvuče jedan spešl kalibra 38. Nije ga uperila u mene, ali je mogla lako. Lako.
„Dugo već živim u ovom kraju“, objasni. Zatim se osmehnu i skloni pištolj. „Pokušavam da budem spremna na sve što bi moglo da se dogodi", reče pribrano. „A ovde se događaju sranja. Znala sam da ste na vratima detektive. Deca tvrde da imam oči na leđima. I stvarno ih imam."
Opet se nasmejala. Sviđao mi se njen smeh. Svideo bi se svakome ko nije u kovčegu. Poželi joj laku noć, Alekse.
Naoružana građanska lica sam posmatrao s pomešanim osećanjima, ali sam bio siguran da ima dozvolu i oružni list.
„Učite da se služite tim pištoljem ovde u kraju?", upitah.
„Ne, zapravo, vežbala sam u streljačkom klubu Remington, u Ferfaksu. Moj muž je bio i još je zabrinut što ovamo dolazim na posao. Izgleda da vi muškarci slično razmišljate. Izvinite, izvinite", reče ona i opet se osmehnu. „Hvatam sebe da čak i ja izgovaram tako uvredljive seksističke primedbe. Ne podnosim to. Nipošto, nikako. Izvinite.“
Ona ustade i isključi Makov laptop na pisaćem stolu. „Otpratiću vas do glavnih vrata", reče,
„kako bih se uverila da ste bezbedno izašli pošto je četiri po podne odavno prošlo."
„Dobra ideja", prihvatih njenu malu šalu. U svakom slučaju, uspevala je da mi izmami osmeh. Bilo je prijatno ako se ima u vidu šta se sve događalo proteklih dana. „Jeste li uvek ovako nasmejani? Ovako opušteni?"

Ona opet nagnu glavu. Često je to činila. Zatim samouvereno klimnu glavom.
„Uvek. Bar ovoliko nasmejana. Ovaj poziv mi pruža izbor: da budem komičarka ili pedagog. Očigledno, sam izabrala da budem komičarka. Ovde se često smejemo. Od srca. Ima dana kad se to ne može, ali nekako uspevamo."
Zajedno smo krenuli pustim školskim hodnicima. Naši koraci su odzvanjali i čuli smo njihov glasan odjek. U glavi mi se motala pesma Shoop Shoop koju je pevušila u svojoj kancelariji. Imao sam još mnogo pitanja za nju, ali sam znao da neka ne treba da joj postavim. Nisu imala veze sa slučajem ubistva.
Kada smo stigli do ulaznih vrata škole, jedan krupan sredovečan stražar obezbeđenja je bio tamo da bi me pustio napolje. Iznenadio sam se. Nisam ga video kada sam ulazio.
Imao je debelu policijsku palicu i voki-toki. Dobro sam poznavao takav izgled vašingtonskih škola i utisak koji ostavljaju. Stražari, detektori metala, čelične mreže na svim prozorima. Nije čudo što ljudi iz kraja mrze sve javne institucije, pa i svoje škole, zazirući od njih.
„Laku noć, gospodine", reče školski stražar s prigodnim osmehom. „Odlazite uskoro, gospođo Džonson?"
„Vrlo brzo", odgovori mu ona. „Slobodno idi kući, Lajonele, ako želiš. Imam svoj uzi unutra."
Lajonel se nasmeši njenoj šali. Vrlo dobro je odabrala ton i trenutak kada će to reći. Kladim se da bi u javnim nastupima bila vrsna komičarka da je to želela.
„Laku noć, gospođo Džonson", rekoh. Nisam mogao da ne dodam: „Molim vas, budite pažljivi dok se ovaj slučaj ne završi."
Zastala je na samom pragu teških drvenih vrata. Izgledala je tako mudro i privlačno, bar u mojim očima. „Zovem se Kristina", reče ona, „i čuvaću se. Obećavam. Hvala što ste navratili."
Kristina! Gospode bože! Bilo je to ime koje sam joj nadenuo. Verovatno sam ga negde ranije čuo, od Dejmona ili Nane, ali sve mi je bilo tako čudno, poput čarolije. Džejms Redfild bi pukao od sreće.26
Te večeri sam otišao kući misleći na dva ubijena deteta, na Džeka i Džil, ali i na direktorku škole Sodžerner Trus. Pametna je, duhovita i lepa. Ume da se čuva - čak i da rukuje oružjem. Gospođa Džonson.
Kristina.
Shoop. Shoop. Shoop. Shoop.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:28 am








POGLAVLJE 28

U OVIM opasnim vremenima čovek mora da misli: Ma, neće grom u koprive. Neće se to meni desiti. Kolika je verovatnoća da pogodi baš mene?
Filmski glumac Majki Robinson je smatrao kako je besmisleno i preterano da se brine ili strahuje od manijaka koji ubijaju u Vašingtonu. Uostalom, kakve veze ima s njim taj zločinački par, Džek i Džil? Jedino mu se nametnuo odgovor - baš nikakve.
Ipak, nije mogao da suzbije laku bojazan i nemir, pa je pokušao da uživa u navali adrenalina, da u skladu s razdobljem u kojem živimo, bude malo nevaljao.
Nešto pre ponoći holivudska zvezda stisnu petlju i naruči sastanak s osobom iz službe za poslovnu pratnju važnih klijenata, koji su u poseti Vašingtonu. Hteo je nešto da mezne pred spavanje. Ova diskretna, otmena i vrlo skupa agencija za pružanje seksualnih usluga već je imala podatke o tome šta on traži. M. R. je već bio u njihovoj bazi podataka zahvaljujući zvezdinom poslovnom agentu iz Los Anđelesa, koji se brinuo o svim njegovim potrebama.
Pošto je telefonirao, četrdesetdevetogodišnji glumac je pokušao da čita skupo plaćeni scenario za pustolovno-romantični film koji je naručio, a zatim je ustao i otišao do prozora apartmana u potkrovlju hotela Vilard na Aveniji Pensilvanija. Znao je da bi se nepopravljivo obrukao u očima svojih obožavalaca ako bi saznali da plaća ljubav, ali to je bio njegov problem, ne njihov.
Otkrio je, zapravo, da je mnogo jednostavnije i psihički neopterećujuće da plati hiljadu ili hiljadu petsto dolara, nego da se upušta u udvaranje posle koga obično dolazi mučan ljubavni rastanak zato što mora da otputuje.
Štaviše, noćas je dobro raspoložen, izuzetno smiren i bez želje da se zabavlja - mislio je dok je gledao na ulicu. Samo mu je potrebno malo druženja, maženja i seksa bez komplikacija. Nadao se da će uskoro dobiti sve to.
Na neki način je bio zarobljenik vremena, kada je oko 1963. u svom rodnom gradu, Vičiti, pohađao više razrede srednje škole. Do danas nije razrešio fantazije i želje iz tog perioda i osećao je da je opet vreme rokenrola. Razlika je bila samo u tome što je znao šta ove noći želi, i što će to dobiti bez mnogo muke, osećanja krivice i škripanja zubima.
Obazreo se po hotelskom apartmanu i rešio da ga sredi pre no što njegov pratilac stigne. Neurotična potreba za urednošću naterala ga je da se osmehne. Neverovatno je kako buržujski duh opstaje uprkos svemu. Oslobodi se dečaka iz Kanzasa, pomisli Majki Robinson.
Neko brzo dva puta zakuca na vratima i taj šum ga iznenadi. Iz agencije su rekli da će pratilac stići u roku od jednog sata, što je značilo tačno toliko, a nekada i duže.
„Samo trenutak", doviknu. „Odmah dolazim. Trenutak."
Majki Robinson pogleda na sat. Partner je stigao za pola sata. Pa lepo. Bio je spreman da ga brzo kresne i slatko zaspi. Rano izjutra ga je čekao doručak sa predsednikom Demokratskog nacionalnog komiteta. Zamolili su ga da učestvuje u prikupljanju sredstava za demokrate. Predsedavajući je jeb'o zvezde na drugi način, uostalom, kao i svi drugi. Svako je želeo nedostupno, a Majki Robinson je bio nedostupan za sve. U stvari, gotovo za sve.
Provirio je kroz špijunku na vratima hotelskog apartmana. Lepo, lepo, baš lepo. Vrlo mu se svideo komad koji je video u hodniku; čak i kroz riblje oko mu je pratilac izgledao zgodno. Osetio je

kako ga loži udar adrenalina. Otvorio je vrata i na licu mu je automatski zablistao osmeh, vredan petnaest miliona dolara po filmu.
„Zdravo, ja sam Džasper“, reče lepi pratilac. „Milo mi je što se srećemo, gospodine."
Majki Robinson je sumnjao da se pratilac zaista zove Džasper. Pomislio je da bi mu više odgovaralo neko ime kao Džejk ili Klif. Bio je malo stariji nego što je Robinson očekivao, možda oko trideset pete, ali više nego prihvatljiv. Štaviše, skoro savršen. Majki Robinson je već bio tvrd i podmazan. Naoružan i opasan - nazivao je svoje stanje spremnosti.
„Kako si noćas?" Glumac ispruži šaku i lako dotače ruku drugog muškarca. Hteo je da Džasperu pokaže da nije naduven, razmažen i da je, pre svega, srdačna osoba. Zaista je bio sve to. USA tudej je nedavno objavio listu najljubaznijih holivudskih zvezda. Našao se na njoj zahvaljujući poslovnom agentu i advokatu, koji su za njega imali samo reči hvale.
S najšarmantnijim osmehom Džek uđe u hotelski apartman Majka Robinsona, koji je u potpunosti odgovarao zahtevima životnog stila bogatih i slavnih. Zatvorio je vrata za sobom. Ocenio je da ima oko pola sata dok iz agencije ne stigne pravi pratilac. Sasvim dovoljno.
Bez obzira na to, ukoliko se muška prostitutka pojavi ranije, Džil je nadgledala foaje Vilarda. Ona će se postarati za komplikacije u prizemlju. Sjajno je otklanjala probleme, nije dozvoljavala nikakve propuste. Džil je sjajna i tačka.
„Tvoj sam vatreni obožavalac", reče Džek velikoj holivudskoj zvezdi. „Zaista sam pažljivo pratio tvoju karijeru."
Majki Robinson progovori gotovo šapatom, što bi šokiralo i muške i ženske ljubitelje njegovih akciono-romantičnih filmova:
„Oh, zaista, Džaspere? Uvek mi prija kad to čujem. Ali lepo je što mi ti to kažeš.“
„Bog mi je svedok da ne lažem", nastavi da glumi Sem Harison. „Uzgred, zovem se Džek. Džil je dole, u holu. Možda si čuo za nas?“
Džek izvuče beretu s prigušivačem i nanišani među preneražene glumčeve tamnoplave oči. Opalio je prema obrascu Džeka i Džil. Ubistvo u stilu pogubljenja. Doza seksualne nastranosti i pesmica koja sledi.

Džek i Džil su došli na Hil, a cilj ne kriju –
da ubiju, ubiju, ubiju.



POGLAVLJE 29

JEDNA određena i krajnje zanimljiva pojedinost u vezi s ovim ubistvima mi nije davala mira i vraški me je mučila. Razmišljao sam o njoj dok sam skretao u Aveniju Pensilvanija, zagušenu saobraćajem, i parkirao auto ispred hotela Vilard - najnovijeg skrivenog mesta zločina.
Dok sam odlučno ulazio u hotel uputivši se ka apartmanu Majkla Robinsona, razmišljao sam o ovoj zbunjujućoj pojedinosti.
Razmišljao sam o tome i kada su se na šestom spratu šišteći otvorila vrata lifta, koji je glatko klizio. Šest uniformisanih policajaca stajalo je u hodniku, gde su koturovi trake za označavanje mesta zločina bili razapeti kao vrpce neukusno uvijenih božičnih poklona.
U prethodna dva ubistva nije bilo mnogo dokaza strasti, mislio sam. Naročito u drugom ubistvu. Ubice su bile izuzetno hladnokrvne i efikasne. Činilo se da je o rasporedu tela odlučivao neki scenograf. Naglašavanje seksualne perverzije bilo je takođe suviše izrežirano i uredno, u potpunoj suprotnosti s ubistvima u školi Sodžerner Trus, koja odišu divljačkom eksplozijom nakupljenog gneva i neobuzdanog besa.
Još nisam shvatao pun značaj ovoga, a nisu ga shvatali ni ljudi s kojima sam razgovarao o ubistvu, ni pripadnici okružne policije, ni oni iz Federalnog biroa u Kvantiku. Kao detektiv znao sam osnovno pravilo o ubistvima s predumišljajem: gotovo bez izuzetka strast im je glavna pokretačka snaga. Obično je motiv ekstremna ljubav. Ili mržnja. Ili pohlepa... Međutim, činilo se da ova ubistva ne sadrže ništa od toga. To me je mučilo.
Zašto Majki Robinson?, pitao sam se idući ka hotelskoj sobi u kojoj je bio ubijen. Šta ovaj par bizarnih psihopata radi ovde u Vašingtonu? Kakva im je to bolesna i surova igra... i zašto žude za tim da milioni gledalaca vide njihov krvavi sport?
Još jednom spazih Kajla Krejga. Kratko sam ispred apartmana razgovarao s višim agentom FBI- ja. Svuda oko nas policajci, koji su obično sang-froid27, izgledali su kao da su u blagom šoku. Većina je verovatno spadala u razočarane obožavaoce Majkla Robinsona.
„Patolog smatra da se on upisao u klub slavnih leševa oko sedam sati. Dakle, to se desilo nešto pre ili posle ponoći", obavesti me Kajl o osnovnim činjenicama. „Dva hica u glavu, Alekse. Izbliza, baš kao i ranije. Videćeš i sam kako je odrađen. Ko god da je pucao, morao je da bude bezdušno đubre."
Složio sam se s Kajlom.
Bezdušno. Bez strasti. Bez ljutnje.
„Kako je pronađen Majki Robinson?"
„Oh, to je još jedna poslastica, Alekse. Nova fora. Telefonirali su Postu. Obavestili su novinare gde izjutra mogu da dođu po đubre."
„Je li to navod?", upitah Kajla.
„Ne znam tačan citat, ali su sigurno u jednom delu pomenuli sakupljanje đubreta", uzvrati Kajl. Zanimalo me je svako potcenjivanje ili cinizam s kojim su Džek i Džil opisivali svoja ubistva.
Očigledno su voleli igre reči.

Bili su umetnici. Takođe sam se pitao da nisu možda sada vani, na Aveniji Pensilvanija, odakle nas ponovo gledaju i snimaju kako se muvamo i saplićemo jedni o druge u Vilardu. Pitao sam se da li spremaju još jedan film koji će, po svom običaju, pustiti u širi promet. Napolju je postavljena prismotra i ovog puta se neće izvući ako se osmele na tako što.
Ušao sam u apartman, u sobu za dnevni boravak, i laknulo mi je što na mestu zločina nisam video načelnika detektiva Pitmana. Međutim, filmski glumac Majki Robinson je bio tamo. Kako se ono govori, bio je rođen za ovu ulogu - možda najveću u karijeri.
Njegovo nago telo na podu postavljeno je u sedeći položaj, s glavom naslonjenom na kauč. Izgledalo je kao da je glumac poduprt te može da vidi svakoga ko uđe u sobu; možda to i jeste bila ideja ubica. Oči su mu zurile u mene. Da vidi ili da bude viđen?, upitah se. Nije pružao lepu sliku. Primetio sam pomodrelost. Krv mu se već slila u donji deo tela, koji je sada imao ružnu ljubičastocrvenu boju.
Još jedna slavna ličnost je bila razotkrivena. Spuštena na zemlju. Kažnjena za neki stvaran ili zamišljen greh? Kakva je njegova veza s Ficpatrikom i Šijenovom? Zašto jedan senator, jedna novinarka i jedan glumac?
Tri ubistva za tako kratko vreme. Slavne ličnosti su bezbednije od nas ostalih ili bi bar trebalo da budu, ako ništa drugo, zaštićenije i iznad svega ovoga. Uznemirio me je prizor mrtvog i oskrnavljenog Majkla Robinsona. Bilo je nečeg niskog i sistematski skandaloznog u ovome što su radile ubice.
Šta znači ova čudna, složena poruka Džeka i Džil - da više niko nije siguran? Premetao sam ovu monstruoznu misao po glavi. To je dobra polazna tačka, ideja na kojoj treba da se poradi.
Niko nije siguran? Džek i Džil su nam govorili da mogu da dopru do svakoga, u svako vreme.
Znali su kako da uđu.
Kraj tela je bila još jedna poruka, još jedna njihova pesmica.
Nalazila se na noćnom stočiću, gde su je čudne demonske ubice, ili ubica, ostavili da je pronađemo.

Džek i Džil su došli na Hil poslom - jer smrt nije šala, ali nisu pogrešili
što su vas rešili
jednog ljigavog liberala.

U sobi je bio jedan od agenata Majkla Robinsona. Doleteo je iz Njujorka. Bio je to zgodan muškarac srebrnastoplave kose. Preko armanijevog odela je nosio dugačak kaput od kašmira. Primetio sam da su mu oči crvene i natekle. Činilo se od plača. Na telu filmskog glumca radio je par specijalista za sudsku medicinu. Valjda je sve ovo bio znak kako se odlazi u stilu. Samo najbolje za Majkla Robinsona.
Postoje je i druge očigledne veze s ubistvima Ficpatrika i Šijenove. Neukus i nastranost su dodirne tačke sva tri ubistva. Svako od njih je predstavljalo pogubljenje. A možda je još važnije što su, bar dosad, sve žrtve bile „ljigavi liberali", zar ne? I sve su razotkrivene kako bi se pokazala njihova prava priroda.
„Doktor Aleks Kros? Oprostite, da li ste vi doktor Aleks Kros?"
Okrenuo sam se ka vitkom dugajliji koji je izgovorio moje ime. Izgledao je besprekorno s gotovo vojničkim držanjem. Mislim da ima oko četrdeset godina. Nosio je crni kišni mantil, a ispod njega

tamnosivo odelo. Pogled mu nije odavao ništa. Nesumnjivo neki visoki funkcioner kriminalističke policije, pomislih.
„Da, ja sam Aleks Kros", rekoh.
„Džej Grejer iz Tajne službe", predstavi mi se zvanično. Kao da je svojim uspravnim držanjem hteo da pokaže nešto - krajnju samouverenost ili moralnu čvrstinu. A možda je imao motku u leđima?
„Ja sam viši agent u ekipi Prve porodice."
„Šta mogu da učinim za vas?“, upitah agenta Grejera. Signal za uzbunu već mi se oglašavao u glavi. Osećao sam da sam na putu da saznam nešto više o tome zašto su me odabrali da vodim istragu o Džeku i Džil i ko je to učinio.
„Traže vas u Beloj kući", reče on. „Bojim se da je to naređenje s vrha, doktore Krose. Reč je o istrazi o Džeku i Džil. Postoji jedan problem s kojim moramo da vas upoznamo."
„Kladim se da je u pitanju veliki problem", rekoh agentu Grejeru.
„Da, bojim se da jeste. Vrlo veliki problem, doktore Krose. Bićete obavešteni o onome što znamo."
To sam već podozrevao. U skrivenom kutku mozga sam gajio nejasan strah. Sada je izbio napred. Zovu me u Belu kuću.
Tamo žele ubicu zmajeva? Da li razumeju šta to znači?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:31 am






POGLAVLJE 30

IZGLEDA da su nevolje jedino o čemu su u Vašingtonu spremni da vas obaveste ovih dana.
Ipak, teško sam mogao da odbijem naređenje tako visoke instance. Poslušno sam pratio Džeja Grejera do broja 1600 u Aveniji Pensilvanija. Ne pitaj šta mogu da učinim za svoju zemlju.
Belu kuću od hotela Vilard deli rastojanje koje se prelazi kratkom šetnjom. Uprkos relativnoj otvorenosti nekih skorašnjih stanara, Bela kuća nastavlja da opčinjava mnoge ljude, uključujući i mene. Unutra sam bio samo dvaput u životu, i to sa svojom decom u uobičajenim organizovanim posetama, koje su takođe bile nezaboravne i impresivne. Gotovo sam žalio što Dejmon i Dženi nisu sa mnom.
Žurno smo prošli kroz stražaru s plavom nadstrešnicom na Vest egzekjutiv drajvu. Agent Grejer je imao dozvolu da parkira kola u garaži ispod Bele kuće. Izgledalo je da se umereno ponosi tom povlasticom. Objasnio mi je da je garaža i dalje primarno skrovište od bombi, ali i izlaz za spašavanje u slučaju napada.
„Korisno je da se to zna“, rekoh s osmehom. Grejer mi uzvrati osmeh. Druželjubivost je bila usiljena, ali bar smo se obojica trudili.
„Siguran sam da ste radoznali zbog ovog poziva. Ja bih bio na vašem mestu.“
„Mislim da me ne zovu na čaj“, rekoh kruto. „Ali istina je da sam radoznao."
„Razlog je u vezi sa slučajevima Sonedžija i Kazanove", objasni Grejer dok smo se vozili liftom na sprat iznad garaže. „Vaša reputacija vam je otvorila vrata. Jeste li svesni da FBI, uprkos svojoj stručnosti, nikada nije ulovio nijednog serijskog ubicu? Želimo vas u timu."
„A kakav je to tim?", upitah.
„Saznaćete za koji trenutak. Ali neosporno je A tim. Spremite se za luđačke šeme. Biro drži pod prismotrom hotelsku sobu u kojoj je odseo Džon Hinkli,28 u slučaju da ubice odluče da se smeste tamo, da mu odaju poštu, posvetu ili tako što."
„Nije tako grozna ideja", rekoh Grejeru. On me pogleda kao da sam skrenuo. „Ali nije ni naročito bistra", rekoh. On se iskezi.
U kancelariji načelnika štaba, u zapadnom krilu Bele kuće, zatekao sam šest muškaraca i dve žene u uniformama. Atmosfera u prostoriji je bila napeta mada su se svi svojski trudili da to prikriju. Predstavili su me kao predstavnika Vašingtonske policije. Dobro došao u tim. Pozdravite ubicu zmajeva.
I ostali, okupljeni za stolom, učtivo su se predstavili. Dvoje viših agenata Tajne službe, žena po imenu En Roper i jedan mlađi pristao muškarac Majki Fesko; direktor obaveštajne službe FBI-ja Robert Hatfild; general Ejden Kornvol iz Zajedničkog odbora načelnika generalštabova oružanih snaga i kopnene vojske SAD; savetnik za nacionalnu bezbednost Majki Kejn; načelnik štaba Bele kuće Don Hamerman. Pokazalo se da je druga žena viši funkcioner CIA, generalni inspektor Džin Sterling. Njeno prisustvo je značilo da se u aferi Džeka i Džil ne isključuje ni mogućnost učešća neke strane sile. Dosad nisam razmišljao o takvom obrtu.
Bilo je to ekskluzivno društvo za jednog detektiva iz jugoistočne četvrti Vašingtona, pa makar bio i zamenik načelnika. Međutim, kroz glavu mi je prošlo da sam i ja dosta ekskluzivno društvo. Viđao sam užase kakve nije video niko od njih niti bi poželeo da vidi.

Neka upoznavanje s problemom počne.
Za ovaj neobični klupski doručak poslužene su ukusne slatke kiflice, puter na ledu i kafa u srebrnim ibricima. Bilo je očigledno da su neki od prisutnih već sarađivali. Odavno sam naučio pokeraško pravilo da ako ne vidite ko je truba, onda ste to verovatno baš vi.
Nekoliko minuta posle deset savetnik za nacionalnu bezbednost je otvorio sastanak. Don Hamerman je bio žilav plavušan, tridesetpetogodišnjak, koji je odavao utisak da je okupiran predmetom i aktivnošću. To se potpuno uklapalo u profil službenika Bele kuće; izuzetno mladi i kao zapete puške. Uvek u pokretu. Ambiciozni, vredni, brzi.
„Koristiću izdignute projektore za ovu prezentaciju, narode. Tako radimo ovde, u Beloj kući“, reče Hamerman i natera se na bled, usiljen osmeh. Imao je uznemiravajuću kinetičku energiju. Podsetio me je na arogantne vašingtonske tipove iz službi za održavanje odnosa sa javnošću, pa čak i na potresenog agenta Majkla Robinsona u Vilardu.
Iz njegove primedbe sam zaključio da su sastanci u Beloj kući obično birokratski i prilično zvanični, bez opuštanja. Ipak, činilo se da su svi povoljno reagovali na ovu malu šalu.29
Međutim, meni je smetala ta izveštačena srdačnost. Pred očima mi je još lebdeo izraz posmrtne
maske Majkla Robinsona. Nisam bio srećan što sam tu sliku uneo u Belu kuću.
Nagi leš Majkla Robinsona verovatno je još bio u hotelu Vilard, spreman da mu nakače etiketu i spakuju ga u vreću.
„Materijal za brifing oduzeće oko sat vremena - u vrh glave. S pretresanjem i raspravom, recimo dva sata“, nastavi Hamerman. „To će se otegnuti skoro do podneva, ali verujem da nesrećne okolnosti zahtevaju obiman i pošten brifing."
Kakve nesrećne okolnosti, tačno?, poželeo sam da prekinem Hamermana, ali sam se suzdržao.
Nije bilo ni vreme, ni trenutak.
Na radnom stolu su već bile šolje s kafom i nekoliko paklica cigareta. Svi su se pripremili za tešku sedeljku. Valjda je to praksa u Velikoj kući.
Hamerman stavi prvi dijapozitiv u aparat koji je blago brujao. Na ekranu se pojavi tekst Istraga o Džeku i Džil.
Zasad nisam imao sta da prigovorim.
„Kao što znate, u Vašingtonu su se prošle nedelje dogodila tri brutalna ubistva poznatih ličnosti. Poslednje se desilo noćas, kada je u Vilardu iz vatrenog oružja ubijen glumac Majki Robinson. Ubice, koje vrebaju žrtve, sebe nazivaju Džekom i Džil. Na mestima zločina ostavljaju zbrkane kvaziumetničke pesmice. Vole da se hvališu u medijima. Očigledno uživaju da budu u centru pažnje.
Osim toga, izgleda da znaju šta rade. Uspešno su počinili tri senzacionalna ubistva i nisu ostavili ni najmanji trag koji bismo mogli pratiti. Bilo da su ubice potpisnici ili serijalci, pripadaju vrlo visokoj klasi. Zasada je ovo sporno ili mi bar tako kažu. U svakom slučaju to je jedna od teorija.
„Evo prve problematične kvake“, reče Hamerman i diže tanke plave obrve. „Neki od vas možda ne znaju da je Džek i Džil kodirano ime koje koristi Tajna služba za predsednika i gospođu Berns. Tako je otkako je predsednik stupio na dužnost. Nismo spremni da prihvatimo činjenicu da je posredi samo slučajnost."
Plavuša iz CIA pripali cigaretu. Setih se kako se zove. Džin Sterling. Odbila je bled oblačak dima. Čuo sam kako promrmlja: „Sranje“. Potpuno sam se slagao s njom. Bila je to dosad najgora novost, i nimalo mi se nije sviđalo što su je do ovog časa krili od nas.
„Verujemo u mogućnost da se priprema atentat na predsednika Bernsa, ili na gospođu Berns. A možda i na oboje", reče Hamerman.

Ledena tišina proprati ove reči. Bacih pogled na prisutne. Sva lica su bila skamenjena od brige.
„Preduzeli smo i još preduzimamo sve moguće mere pređostrožnosti. Predsednikov boravak van Bele kuće do daljnjeg će biti maksimalno ograničen. I on i gospođa Berns su u potpunosti obavešteni o ovoj nesrećnoj situaciji. Dobro su to primili. Oboje su vrlo inteligentni, zadivljujuće staloženi. Neće podleći panici. To mogu da vam obećam. Ja ću paničiti za oboje."
„Dozvolite da vam saopštim neke podatke koje nemamo o takozvanim lovcima na poznate ličnosti, Džeku i Džil. Mada je na slučaju angažovano nekoliko hiljada islednika, znamo iznenađujuće malo. Džek i Džil bi sledeći put mogli da udare na Belu kuću, a mi nemamo blage veze zašto - ni ko su oni ni šta, do đavola, očekuju od ovoga."
Don Hamerman obuhvati pogledom lica oko stola. Bez sumnje je bio živac. Druga reč kojom bi mogao da se opiše, bar od onih koje su mi pale na pamet, jeste da je nadmen.
„Molim vas, ne oklevajte da me ispravite ako negde grešim. I ne oklevajte da iznesete ma koji novi podatak ukoliko ga imate", dodao je s lako podrugljivim osmehom.
Osim nekoliko uzdaha, ništa se više nije čulo. Izgledalo je da niko ne zna nešto više od mene.
Niko dosad nije imao trag vredan pomena, i to je najstrašnije od svega.
Postojala je mogućnost da su predsednik i prva dama krajnje mete Džeka i Džil... a možda čak ni oni nisu bili krajnja meta?
Džek i Džil su došli na Hil. Zašto, za ime sveta? Da istrebe sve ljigave liberale? Da kazne grešnike? Je li predsednik grešnik u njihovim očima?
„Džej, hoćeš li ti nešto da dodaš?", upita Hamerman agenta Tajne službe, Grejera.
Grejer klimnu glavom i ustade od konferencijskog stola. Obema šakama se naslonio na ploču.
Činilo se da je malo ubledeo.
„Ovo je vrlo ozbiljan problem", obrati nam se. „Opasnost je stvarna, verujte mi. Može da se meri s najstrašnijim trenucima koje sam doživeo otkako sam u Beloj kući. Shvatite, posle ubistva senatora Ficpatrika ja sam prvi došao u njegov stan. Bio sam tamo sam, u šest sati izjutra. Telefonirao sam Gradskoj policiji... Isti je slučaj s gospođom Šijen i Majklom Robinsonom. Svaki put su se Džek i Džil prvo javljali Tajnoj službi. Zvali su nas baš ovde, u Belu kuću. Rekli su nam da... vežbaju za ono glavno.“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:33 am






POGLAVLJE 31

U PETAK uveče Džek i Džil su odseli u skupom apartmanu hotela For sizens, smeštenom u jednoj od najboljih oblasti Vašingtona. Nije bilo u planu da bilo ko umre u ovom ekskluzivnom hotelu. Bar koliko su oni znali. Ubice su zapravo uzele slobodan vikend - dok su se svi ostali u Vašingtonu, naročito genijalci iz policije, dinstali u sopstvenom soku.
Kako im je samo prijao ovaj basnoslovni vikend. Kakva sjajna ideja. Apartman, u kojem je noćenje stajalo šeststo dolara, gledao je na jedan deo Džordžtauna. Ni za trenutak ga nisu napuštali. Jedna maserka je došla u petak da bi im oboma pružila šijacu tretman. Sara je u subotu izjutra imala zatezanje lica i manikin Uveče im je sobna posluga poslala šefa personala da im pripremi večeru u sobi. Pored toga, Sem se postarao da im, kad stignu, dostave četiri tuceta belih ruža. Bio je to pronađeni raj. Osećali su da su ga zaslužili posle svega što su dosad ostvarili.
„Ovakva dekadencija je van pameti. Ovo je postmoderna, drastično društveno nekorektna bajka", reče Sara na raskošnom vrhuncu, kasno noću, u nedelju. „Uživam u svakom trenutku."
„A uživaš li i u svakom centimetru ovoga?, upita je Sem. Samo bi njemu dozvolila da joj postavi tako golicavo pitanje - i dozvolila mu je.
Sara se osmehnu i oseti kako joj se žar razliva telom. Gledala ga je toplo i upitno.
„Ne sporim, tako je.“
Lagano i blago je prodirao duboko u nju dok je ona razmišljala da li je zaista voli. Svim srcem je to želela, ali nije verovala da ga je osvojila. Najzad, bila je Sara Ćopa, Sara Rintulja, Sara Parazit.
Kako bi mogao da se zaljubi u nju? Pa ipak, ponekad joj se činilo da je voli. Da li je i to za njega deo igre?, pitala se.
Prstima je milovala njegove grudi igrajući se maljama. Dirala ga je svuda: po lepom licu, vratu, trbuhu, zadnjici, testisima što su se klatili, izgledajući joj veliki kao u bika. Propinjala se k njemu želeći da mu bude što bliže, da dobije svaki centimetar, želeći da otkrije sve. Čak i njegovo pravo ime, koje nije hteo da joj kaže.
„Zaslužili smo ovaj vikend“, reče Sem. „A i potreban nam je, Sara. Odmor i opuštanje su deo rata, važan deo. Džeku i Džil će nadalje biti sve teže. Odsad će se sve pojačati."
Sara nije mogla da prikrije osmeh dok je zurila u Semovo lice. Bože, kako je volela da bude s njim, pod njim, na njemu, postrance, glavom nadole. Volela je njegov dodir - nekad jak, nekad iznenađujuće nežan. Volela je - da - volela je svaki njegov centimetar.
Nikada se nije tako osećala, niti je verovala da je to moguće. U sve bi se kladila da to neće doživeti. Na neki način se i kladila u sve, zar ne? Za cilj u koji su verovali, ali i za Sema, za ovo.
Osim toga, Sem je prikriveni romantičar, što je neočekivano za vojnika, ali i za bilo kog drugog muškarca koga je poznavala. Zakupio je apartman u For sizens samo zato što je pomenula - jedanput pomenula - da joj je to omiljeni hotel u Vašingtonu.
„Čuj", reče mu ona šapatom dok su vodili ljubav, „da li te zanima koji mi je najomiljeniji hotel na celom svetu?"
Shvatio je šalu - bio je prijemčiv za njen humor i iščašenu ironiju. Krupne plave oči mu zablistaše. Iskezio se. Imao je blistavobele zube i tako sramežljiv, razoružavajući osmeh.
Pomislila je da izgleda bolje od Majkla Robinsona u najboljim danima. Sem je u pravom životu

bio akcioni junak. Vojnik. U pravom ratu za opstanak, najvažnijem ratu našeg doba. Oboje su verovali u tu istinu.
„Molim te, nemoj da odgovoriš“, nasmeja se on. „Da se nisi usudila da mi kažeš koji ti je najomiljeniji hotel na svetu. Ako mi kažeš, moraću da te odvedem tamo i ti to znaš. Nemoj da mi kažeš, Sara!"
„Čiprijani u Veneciji", ote joj se kroz smeh.
U stvari, nikada nije bila tamo, ali je toliko čitala o njemu. Čitala je sve, mada je doskora malo toga zaista doživela. Sara, beznadežni knjiški moljac, Sara, bibliofil, Sara, statistički broj. E pa, s tim je gotovo. Sada je živela punom parom. Ćopava Sara živi!
„Pa lepo, onda. Kad se ovo završi - a završiče se - idemo na odmor u Veneciju. Obećavam. Biće
Čiprijani
„I nedeljni branč kod Danijelija“, prošaputa mu ona uz obraz. „Obećavaš?"
„Naravno. Gde bismo otišli na branč ako ne Danijelija? Rešeno je. Čim se ovo završi."
„Biće gore, zar ne?“, upita ga i malo čvršće zagrli njegovo snažno muško telo.
„Da, bojim se da hoće. Ali ne noćas, Džili. Ne noćas, ljubavi. Ne kvarimo ovo suvišnim razmišljanjem o sutrašnjem danu. Nemoj da jedan čaroban vikend pretvaramo u ružan ponedeljak."
Sem je bio u pravu, naravno. Mudar je. Počeo je ponovo da se kreće u njoj. Tekao je preko nje kao brza rečna struja. Bio je tako darežljiv i lep ljubavnik; učitelj i učenik u isti mah; znao je kako da daje i uzima u krevetu. Što je još važnije, Sem je umeo da je natera da bude van sebe. Gospode, kako joj je to bilo potrebno - zauvek, činilo joj se. Da bude van sebe. Ne više ćopa. Nikada više. Obećala je to sebi.
Izdigao se nad njom, prekidajući prodiranje na trenutak.
„Dakle, nikada nisi bila u Čiprijaniju, majmunče?", upita je. Čak mu se ni obrazi nisu zacrveneli. Bez naprezanja se izdigao nad njom. Telo mu je bilo tako lepo, snažno i spretno, čvrsto kao kremen. I Sara je bila u dobroj formi, ali Sem je bio izvanredan.
Zvao ju je majmunče prema Hičkokovoj Sumnji. Nije to bio tako veliki film, ali je kod oboje pogodio pravu žicu, njihovu žicu. Otkako su ga gledali, ona je bila lik koji je tumačila Džoan Fontejn, Lina. On je bio Džoni, koga je igrao Keri Grant. Džoni je Linu zvao majmunče.
Na kraju filma Lina i Džoni su se odvezli u sumrak na obali Engleske, po svoj prilici da bi posle toga živeli srećno do kraja života. Hičkokov film je bio elegantna, duhovita, zagonetna igra, baš kao i njihova.
Njihova igra. Najsavršenija igra koju je ikada zajedno igrao jedan par.
Hoćemo li se posle svega zajedno odvesti u sumrak?, upita se Sara Rozen. Oh, mislim da nećemo. Ne verujem. Šta će nam se onda desiti? Oh, šta nas čeka? Šta čeka Džeka i Džil?
„Samo u snu sam bila u Čiprijaniju", priznade ona Semu. „Samo u snu. Ali istina je da sam bila tamo mnogo, mnogo puta.“
„Je li sve ovo san, majmunče?", upita je Sem. Namah se uozbilji. Ona i nehotice pomisli kako je svaki ovakav trenutak dragocen i kako brzo prohuji. Celog života je čeznula za ovim, za pravim romantičnim doživljajem.
„Mislim da jeste, da je san. U svakom slučaju, liči na san. Molim te, ne budi me, Seme.“
„Nije san", prošaputa Sem. „Volim te. Ti si najdraža žena koju sam ikada sreo. Istina je, Sara. Za mene si kao svakodnevni boravak u Čiprijaniju. Veruj mi, majmunče, molim te. Veruj u nas kao što ja verujem."
Čvrsto ju je obuhvatio otpozadi i privukao. Sladila se svežinom njegovog daha, mirisom

kolonjske vode, njegovim mirisom.
Počeo je da se kreće u njoj i ona oseti da se topi i pretvara u tečnu silu. Volela ga je - volela, volela, volela. Šake su joj lutale svuda po njegovom telu, pipale ga, posedovale. Ništa što je dosad doživela nije moglo ni približno da se meri s ovim.
Klizila je gore-dole na dugačkom, moćnom kolcu, na snazi, na predivnoj muškosti. Sara više nije mogla da prekine niti je to želela. Gušila se od strasti.
Čula je sebe kako ciči i gotovo nije prepoznala sopstveni glas. Udružila se s njim u jednostavnom ritmu koji se ubrzavao i ubrzavao dok su se približavali potpunom stapanju - Džek i Džil. Džek i Džil. Džek i Džil. Džek i Džil!



POGLAVLJE 32

BAJKA se završila jednim tihim, gotovo bezdušno tupim udarom. Sara se osećala kao da se ponovo ruši na zemlju, tumba i upada u maticu koja je snažno vuče. U ponedeljak izjutra je morala da se vrati pravom životu, starom jednoličnom poslu.
Četrnaest godina, otkako je diplomirala na koledžu Holins, u Virdžiniji, Sara Rozen je obavljala normalne, dosadne poslove u Vašingtonu. Sada je imala dnevni posao, savršen za njihove potrebe, najzamorniji od svih jednoličnih poslova.
Tog jutra je ustala ranije da bi se spremila. U nedelju uveče su se ona i Sem rastali u hotelu Forsizens. Sem joj je nedostajao, nedostajao joj je njegov humor, dodir, sve što je imao. Svaki centimetar.
Nije mogla da pobegne od te misli. Centimetri, milimetri. Semova suština. Neverovatna unutrašnja snaga koju je imao. Kratko je pogledala osvetljeni brojčanik sata na ormariću pored kreveta. Glasno je zastenjala. Četvrt do pet. Do vraga, već kasni.
U njenom kupatilu nalazio se ugao za jogu, s ručno izrađenom kožnom strunjačom. Nije imala vremena za to, mada su joj telo i duh vapili za disciplinom i opuštanjem.
Brzo se istuširala i oprala kosu salon selektivs šamponom. Obukla je kostim bruks braders, šiven po uzoru na uniformu Ratne mornarice, obula cipele s niskom potpeticom i uzela ručni sat marke rejmond vajl. Jutros je morala da izgleda spremno, budno, uredno i sveže.
Nekim čudom je uvek uspevala da ostavi takav utisak. Dobro uštirkana Sara.
Požurila je napolje gde ju je pored ivičnjaka već čekao jedan prljav žuti taksi koji je mahao zadimljenim repom. Vetar je fijukao i vitlao gore-dole po Ulici K.
U pet i dvadeset žuti taksi se zaustavi ispred njenog radnog mesta. Vozač liberti keba se osmehnu i reče:
„Slavna adresa, gospođo? Pa, jeste li i vi slavni?" Ona plati vožnju i uze kusur od pet dolara.
„U stvari, možda ću postati jednog dana", reče. „Nikad se ne zna."
„Da, možda sam i ja neko", reče taksista i kvarno se osmehnu. „Nikad se ne zna."
Sara Rozen izađe iz taksija i rani decembarski vetar je osinu po licu. Na ranoj jutarnjoj svetlosti besprekorna zgrada pred njom je izgledala čudesno lepo i veličanstveno. Činilo se da blista, tačnije da isijava unutrašnju svetlost.
Ona pokaza legitimaciju i obezbeđenje je propusti. Ona i stražar su se čak kratko nasmejali činjenici što je takva radoholičarka. I što da ne? Sara Rozen je već devet godina radila u Beloj kući.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:34 am




Treći deo
Fotoreporter




POGLAVLJE 33

FOTOREPORTER je poslednji deo složene slagalice. On je krajnji igrač. Osmog decembra je radio u San Francisku. U stvari, fotoreporter je igrao u San Francisku, ali daleko od centra, na rubovima igre u koju se upustio.
Kevin Hokins je sedeo u jednoj udubljenoj sivoj plastičnoj stolici kod izlaza trideset jedan.
Mirno je igrao šah na svom pauerbuku. Dobijao je; gubio je. Uživao je u svakom slučaju.
Hokins je voleo igre, voleo je šah i nije bio daleko od toga da postane jedan od boljih igrača sveta. To je poticalo još iz vremena kada je kao inteligentan, usamljen dečak neostvarenih potencijala rastao u Hadsonu, državi Njujork. U petnaest do jedanaest ustade sa stolice da zaigra drugu igru. Tu igru je voleo više od svih ostalih. U San Francisku je da bi ubio nekoga.
Dok je koračao prometnim aerodromom, Kevin Hokins je snimao fotografiju za fotografijom - ali u glavi.
Poput nagrađivanih fotoreportera, pažljivo je negovao stil nemarnog odevanja. Nosio je tesne crne farmerke od rebraste tkanine i crnu majicu, plemenske narukvice donete s nekoliko putovanja u Zambiju i dijamantsku minđušu. Oko vrata mu je visio fotoaparat lajka, na kožnom remenu ukrašenom gravirama.
Fotoreporter je šmugnuo u pun toalet u hodniku C. Primetio je neuredan niz muškaraca, pognutih kod pisoara. Kao svinje kod valova, pomisli. Kao krdo vodenih bufala ili stado volova naučenih da stoje na zadnjim nogama.
Okom je složio fotografiju i snimio je. Nalazio je lepotu u urednosti i potajnom humoru. Momci kod školjki.
Prizor u pisoaru ga je podsetio na jednog lukavog džeparoša koga je jednom u Bangkoku video na delu. Lopov, dobar poznavalac ljudske prirode, grabio je novčanike dok su gospoda bila zauzeta mokrenjem, pa su oklevali ili nisu mogli da potrče za njim.
Kad god bi ušao u muški toalet na nekom aerodromu, fotoreporter bi se setio te smešne slike. Zapravo, retko bi zaboravio ma koju sliku. Sećanje mu je dobro sređen arhiv, koji bi mogao da se meri s Kodakovom ogromnom fotodokumentacijom u Ročesteru.
Na zamagljenom ogledalu u toaletu pogledao je odraz svog dosta ispijenog i bledunjavog lica. U svakom pogledu je neupadljivo, pomisli. Oči su mu bile umorne od rata, gotovo ispranoplave. Dok je zurio u svoje oči, obuze ga tolika utučenost da nehotice uzdahnu.
Nije video drugu sliku u ogledalu koji bi mogao da snimi. Nikad, baš nikad, ne slikaj sebe.
Počeo je da kašlje i nije mogao da se zaustavi. Najzad je izbacio debelu, odvratnu masu žućkastog šlajma. Njegova srž, pomisli. Lagano se rastavljao s dušom.
Kevin Hokins je imao samo četrdeset tri godine, ali se osećao kao stogodišnjak. Vodio je prenaporan život, naročito poslednjih četrnaest godina. Njegov život i vreme u kome je živeo bili su neverovatno žestoki, neobuzdani i na mahove besmisleni. Često je zamišljao da gori sa svih mogućih strana. Igru života i smrti igrao je suviše oštro, suviše dobro, suviše često.
Opet ga uhvati kašalj i on stavi jedan hols u usta. Kevin Hokins proveri vreme na ručnom satu marke seiko kinetik, žurno začešlja prstima ravnu, beživotnu plavu kosu prošaranu sedim vlasima i

iziđe iz javnog toaleta.
Vešto se umešao međ mnoštvo ljudi, koje se kretalo hodnikom ka dvorani za ubistva. Samo što nije kucnuo čas. Osećao je prijatno vantelesno uzbuđenje. Pevušio je staru, potpuno besmislenu pesmu Rock the Casbah. Vukao je taman kofer marke delsi na jednoj od onih popularnih, jeftinih naprava s točkićima. Takav kofer mu je davao izgled turiste, prvorazrednog ništarije.
Iznad aerodromskog hodnika digitalni sat sa crvenim brojevima na crnoj osnovi pokazivao je
11.40. Pre samo nekoliko minuta je sleteo mlazni putnički avion iz Tokija, kompanije Nortvest erlajns. Tačno po redu letenja je stigao do izlaza 41. Neki ljudi baš umeju da lete. Je li to reklamni slogan Nortvesta?
Bogovi mu se smeše; i sam Kevin Hokins nasmeši se mrko, bez humora. I bogovi vole ovu igru -
igru života i smrti. Najzad, oni su je izmislili.
Iz prilaznog hodnika B začu prve šumove komešanja. Fotoreporter je nastavio da korača dok nije prošao pored mesta gde su se hodnici spajali.
Onda je ugledao četu telohranitelja i onih koji su došli da požele dobrodošlicu gostu. Škljocnuo je zamišljenim fotoaparatom i u glavi snimio fotografiju. Krišom je pogledao u gospodina Tanaku iz korporacije Niprej. Još jednom je škljocnuo.
Adrenalin je osetio kao lavu iz vulkana Kilauea, na Havajima, gde je jedanput snimao za Njusvik.
Adrenalin. Ne postoji ništa slično. Bio je pravi zavisnik od ove supstance.
Još samo koji sekund. Samo koji sekund.
Koji nanosekund - taj vremenski period u odnosu na sekundu znači isto što i sekunda u odnosu na tridesetak godina.
Na podu terminala nije bilo oznake X, ali Kevin Hokins je tačno znao gde se ona nalazi. Zamislio je sve; svaki kritičan ugao osvetljen je paklenim ognjem u oku njegovog duha. Sve tačke preseka su mu bile jasne.
Samo sekund. Život i smrt.
Kao da je veliko crno X bilo iscrtano na podu zgrade aerodroma. Kevin Hokins se osećao kao bog.
Krećemo. Film je ubačen i fotoaparati su spremni. Podešeni i spremni. Neko će ovde umreti.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:34 am






POGLAVLJE 34

KADA je poluzvanična pratnja bila oko četiri metra udaljena od gužve na raskršću hodnika, eksplodirala je mala bomba. Detonacija je poslala oblak crnosivog dima u hodnik A. Krici su zaparali vazduh kao zavijanje sirena.
Bomba je bila u tamnoplavom koferu ostavljenom pored kioska s dnevnom štampom i periodikom. Kevin Hokins je taj kofer bezazlenog izgleda smestio baš ispred table s upozorenjem putnicima da SVE VREME PAZE NA SVOJ PRTLJAG.
Zaglušujući tresak i iznenadni haos trgnuo je telohranitelje koji su okruživali gospodina Tanaku. Pomeo ih je, a samim tim im je i ponašanje postalo predvidljivo. Čak i najbolje obezbeđenje može da se prevari ako ih naterate na improvizaciju. Putnici i zaposleni na aerodromu vrištali su tražeći zaklon tamo gde ga nije bilo. Muškarci, žene i deca polegali su na pod, čvrsto priljubivši lica uz hladan mermer.
Ljudi ne znaju šta je prava panika dok je ne iskuse na velikom aerodromu, gde su svačiji živci već u dodiru s prvobitnim strahom.
Hokins vide kako dva telohranitelja telom zaklanjaju predsedavajućeg korporacije, što je bio srednje žalostan pokušaj.
U mislima je škljocnuo i snimio još jednu fotografiju. Smestio ju je u svoju dokumentaciju za buduće analize.
Ovo je bio dobar, vraški vredan materijal: kako jedan odlično obučen tim za obezbeđenje reaguje pod stresom za vreme stvarnog napada.
Potom su efikasni ali nedomišljati telohranitelji pohitali da zaštićenu osobu izvedu iz opasne zone, da je sklone na bezbedno mesto. Posle eksplozije bombe nisu mogli da krenu napred, u hodnik pun dima. Tim za obezbeđenje je odlučio da se povuče - Kevin Hokins je predvideo jedini izbor, koji im preostaje pod prinudom.
Povukli su gospodina Tanaku kao da je velika nezgrapna marioneta, što je praktično i bio. Gotovo su odneli važnog biznismena tako ga držeći pod pazuhom da su mu na mahove oba stopala bila u vazduhu.
Snimak ovakvog postupka: skupe crne cipele nalik na mokasine ali sa širokim potpeticama vuku se po mermernom podu.
Uvežbani telohranitelji su imali jedan cilj: da zaštićenu osobu odvedu odavde. Fotoreporter je sačekao da se udalje desetak metara pre nego što je pritisnuo detonator u futroli za fotoaparat, koja mu je bila okačena o rame. Ništa lakše. Najbolji planovi su jednostavni poput pritiska na dugme. Poput fotoaparata. Poput fotoaparata pogodnog da i dete rukuje njime.
Drugi kofer, koji je ostavio u hodniku pored muškog toaleta, eksplodirao je dvaput jače i svetlije od prethodno, izazvavši mnogo veću štetu. Kao da je nevidljiva raketa na navođenje pogodila sam centar aerodroma.
Razaranje je bilo trenutno i brutalno. Tela, pa čak i delovi tela razleteli su se u svim mogućim pravcima. Tanaka nije preživeo, kao ni jedan od četvorice marljivih i izvesno nedovoljno plaćenih telohranitelja.
Fotoreporter se ugurao u zid muškaraca i žena koji su jurnjavom pokušavali da se dočepaju izlaza

iz terminala i pobegnu. Predstavljao je samo još jedno užasnuto lice u uzburkanom ljudskom moru.
A savršeno je umeo da odglumi užas. Znao je šta je strah bolje od bilo koga ovde. Na mnogim licima je snimio izraze neobuzdanog straha. Često je u snovima viđao te stravične, užasnute izraze lica, te neme krikove.
Kada je skrenuo u hodnik D ka svom avionu, uzdržao se od škrtog, smrknutog osmeha. Te večeri trebalo je da otputuje za Vašington, pa se nadao da let neće mnogo kasniti zbog ovog ubistva.
Međutim, rizik je zaista bio neophodan. Ovo je bila proba, generalna proba.
A sada, na mnogo važniji zadatak. Fotoreportera je u Vašingtonu čekao neuporedivo krupniji posao. Kodirani naziv bio je lak za pamćenje.
Džek i Džil.



POGLAVLJE 35

„IMANJE oko Bele kuće prostire se na osamnaest jutara zemlje i sadrži mnoštvo atrakcija: privatan bioskop, teretanu, vinski podrum, teniska igrališta, kuglanu, staklenik na krovu i teren za golf na travnjaku koji se nalazi na južnom delu. Nedavno je grad Vašington vrednost kuće i poseda procenio na trista četrdeset miliona.“ Mogao sam gotovo i sam da odrecitujem reklamu.
Pokazao sam privremenu propusnicu, a zatim se pažljivo odvezao u garažu smeštenu ispod Bele kuće. Usput sam primetio obnovljene delove glavne zgrade i obimne pripremne radove ali, sve u svemu, Bela kuća je ostavila na mene izuzetan utisak.
Međutim, glava mi nije bila u tako dobrom stanju. Osećao sam nelagodnost. Misli su mi bile zbrkane. Noćas sam spavao samo dva-tri sata, što mi je već prešlo u naviku. Jutrošnji Vašington post i Njujork tajms ležali su presavijeni na suvozačkom sedištu.
Novinski naslov u Postu je glasio: KO JE SLEDEĆA ŽRTVA DŽEKA I DŽIL? Izgledalo je kao da je ovo pitanje upućeno meni. KO JE SLEDEĆI?
Dok sam iz male garaže išao ka liftu, razmišljao sam o mogućem atentatu na predsednika Tomasa Bernsa. Mnogo ljudi je imalo visoko mišljenje o njemu i njegovom programu. Amerikanci su odavno negodovali tražeći promene, a predsednik Berns ih je naveliko uvodio. Naravno, za većinu ljudi rečpromena znači više novca u džepu, i to odmah, bez ikakvog njihovog zalaganja.
Ko bi, dakle, mogao da bude toliko kivan na predsednika da želi da ga ubije? Znao sam da je to razlog moje posete Beloj kući. Doveli su me da u Beloj kući sprovedem istragu o ubistvu. Treba da otkrijem par zločinaca koji planira ubistvo predsednika.
U ulaznom holu zapadnog krila sam sreo Dona Hamermana. I dalje je ostavljao utisak vrlo napetog i zabrinutog čoveka, ali činilo se da je takav i po prirodi. Ponašao se u skladu sa situacijom. Nekoliko minuta sam u hodniku razgovarao s načelnikom štaba. Izašao je da me dočeka i kaže mi kako su me izabrali upravo zbog moje stručnosti u otkrivanju ubica, naročito psihopata koje privlače veliku medijsku pažnju.
Izgledalo je da vraški mnogo zna o meni. Rekao je da će se postarati da obavim neke razgovore.
Osećao sam da mu nije milo što mora da organizuje ovakvu istragu u Beloj kući - istragu o ubistvu.
Ostavio me je samog u sobi s mapama, smeštenoj u prizemlju. Šetao sam tamo-amo po čuvenoj sobi i rasejano posmatrao bogato rezbareni nameštaj u čipendejl stilu, portret Bena Frenklina u ulju i pejzaž koji se zove Čuvanje krava i ovaca. Već me je čekao naporan dan. Imao sam ugovorene sastanke u gradskoj mrtvačnici i s Bendžaminom Levitskim, čovekom broj dva u Obaveštajnoj jedinici FBI-ja.
I dalje su me mučila ubistva dece u školi Trus. U ovom času se time bavio Sampson. Imao je podršku grupe detektiva koji su to radili u svoje slobodno vreme. Ipak, nisam prestajao da mislim o tome.
Iznenada neko uđe u sobu s kartama u pratnji savetnika za nacionalnu bezbednost. Iznenadio sam se. Tačnije, ostao sam bez daha. Nema reci kojima bih to opisao.
Don Hamerman kruto saopšti:
„Predsednik Berns će sada razgovarati s vama."


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:35 am




POGLAVLJE 36

„DOBRO jutro. Doktor ili detektiv Kros?“, upita me predsednik Tomas Berns.
Pomislih kako bi doktor Kros bio bolje primljen u Beloj kući. Kao doktor Banč, doktor Kisindžer ili čak Dok Sevidž.30
„Mislim da više volim kad me zovu Aleks“, rekoh.
Predsednikovo lice ozari širok harizmatičan osmeh, koji sam toliko puta video na televiziji i naslovnim stranicama novina.
„A ja više volim kad me zovu Torn", reče predsednik. Rukovali smo se i obojica odbacili prezimena. Stisak mu je bio staložen i čvrst. Nekoliko sekundi me je gledao pravo u oči.
Predsednik Sjedinjenih Država je uspevao istovremeno da bude i srdačan i prikladno ozbiljan. Bio je nešto viši od metar i osamdeset, u dobroj kondiciji za pedesetogodišnjaka. Kosa mu je bila svetlosmeđa, prošarana srebrnastim vlasima. Pomalo je ličio na pilota lovačke avijacije. Pogled mu je vrlo osećajan i topao. Već je važio za našeg najprivlačnijeg predsednika, kakvog godinama nismo imali, a ujedno i najdinamičnijeg.
Puno sam čitao i slušao o čoveku s kojim sam se sada prvi put sreo. Pre no što je ušao u trku za najviši položaj u izvršnoj vlasti, svojim uspešnim vođenjem kompanije Ford motor u Detroitu uspeo je da izazove divljenje mnogih. Na predsedničke izbore izašao je kao nezavisan kandidat, i prema rezultatima agencija za ispitivanje javnog mnjenja, nacija je glasala za svežu, nezavisnu misao - ili možda prosto nije bila ni za Republikansku ni za Demokratsku stranku, u šta su verovale neke učene glave. Dosad je pokazao da ima savremene ideje, ali daje pomalo kontraš i pravi odmetnik na najvišoj državnoj funkciji. Kao čvrst pobornik nezavisnog odlučivanja, predsednik je u Vašingtonu stekao malo prijatelja, a mnogo neprijatelja.
„Direktor FBI-ja vas toplo preporučuje", reče on. „Mislim da je Stiven Bouen dosta dobar čovek.
Šta vi mislite o tome? Imate li neko mišljenje o njemu?"
„Slažem se s vama. Pod Bouenovom upravom Biro se u poslednje dve godine mnogo promenio.
Dobro sarađujemo s njima. Ranije nije bilo tako."
Predsednik klimnu glavom. „Je li ova pretnja stvarna, Alekse, ili samo preduzimamo mudre mere predostrožnosti?", upita me. Bilo je to teško pitanje, postavljeno bez uvijanja. Ali je bilo pravo pitanje.
„Smatram da su bez daljnjeg opravdane mere predostrožnosti koje je preduzela Tajna služba", rekoh. „Poklapanje imena Džeka i Džil s vašim kodiranim imenima, koje koristi Tajna služba, ne može da nas ostavi ravnodušnim. To se odnosi i na šemu po kojoj su ovde, u Vašingtonu, slavni ljudi na meti ubica."
„Valjda se i na mene odnosi taj prokleti opis. Tužno ali istinito", reče predsednik Berns namrštivši se. Čitao sam da odlučno štiti svoj privatni život i da je vrlo realan. I ja sam imao takav utisak. Čovek sa srednjeg zapada u najboljem smislu. Zračio je toplinom i to je za mene bilo najveće iznenađenje.
„Kao što sami priznajete, dobro ste protresli bombonjeru. Već ste uznemirili mnoge ljude."
„Ne menjajte kanal, tek predstoje prava uznemiravanja. Ova vlada vapi za reorganizacijom koja je predviđena za život u devetnaestom veku. Alekse, na svaki mogući način ću sarađivati s policijom

u vezi sa ovom istragom. Ne želim da iko strada ili, ne daj bože, pogine. Svakako sam razmišljao o tome, ali još nisam spreman da umrem. Mislim da smo Sali i ja pristojni ljudi. Nadam se da ćete se uveriti u to kada budete više vremena provodili ovde. Daleko smo od savršenstva, ali smo pristojni. Trudimo se da postupamo ispravno.“
Već sam stekao takav utisak o predsedniku. Brzo me je osvojio. Međutim, u isti mah sam se pitao koliko smem da verujem u ono što govori. Najzad, bio je političar. Najbolji u zemlji.
„Svake godine nekoliko ljudi pokuša da uđe u Belu kuću, Alekse. Jedan je uspeo da se prošvercuje na začelju orkestra marinaca koji je umarširao ovamo. Nekoliko njih je pokušalo kolima da probije kapiju. Godine devedeset četvrte Frenk Judžin Korder doleteo je ovamo u jednomotornoj cesni.“ „Ipak, dosad nije izvedeno ništa slično ovome."
Predsednik postavi pravo pitanje koje ga tišti:
„Koja je vaša krajnja reč o Džeku i Džil?“
„Još nema krajnje reći. Možda početna", rekoh mu. „Ne slažem se sa procenom FBI-ja. Ne vidim ih kao ubice koje slede obrazac. Visoko su organizovani, ali mi se čini da je obrazac veštački stvoren. Kladim su da su oboje privlačni, bele rase, znatno iznad normalnog koeficijenta inteligencije. Žele da postignu nešto još spektakularnije. Ovo dosad je bila samo priprema. Uživaju u moći da manipulišu i nama i medijima. Zasad ne znam više, ali spreman sam da saslušam i druga mišljenja."
Predsednik ozbiljno klimnu glavom.
„Ako me osećaj ne vara, dobro je što ste ovde, Alekse", reče on. „Milo mi je što smo se sreli bar na nekoliko minuta. Kažu mi da imate dvoje dece", reče on. Posegnuo je u sako i dao mi predsedničku kopču za kravatu i značku namenjenu deci. „Mislim da su suveniri važni. Znate, ja u tradiciju i verujem kao i u promenu."
Predsednik Berns se još jednom rukova sa mnom, pogleda me pravo u oči i izađe iz sobe.
Shvatih da mi je upravo poželeo dobrodošlicu povodom prijema u tim, čiji je jedini zadatak da zaštiti život predsednika. Proželo me je saznanje koliko sam visoko motivisan da učinim to. Pogledah iglu za kravatu i značku za Dejmona i Dženi i osetih čudnu ganutost.



POGLAVLJE 37

„PA, jesi li već sreo kraljevski par?“, upita me Nana Mama kada sam oko četiri po podne ušao u kuhinju.
U velikoj sivoj šerpi je pripremala nešto što miriše kao poslovična ambrozija. To je bela čorba od pasulja, jedno od mojih omiljenih jela. Mačka Rozi se protezala oko radnog stola i zadovoljno prela. Rozi u kujni.
Dok se jelo krčkalo, Nana je rešavala ukrštene reči u Vašington postu. Spazih i knjigu njenih nabacanih beležaka, a takođe i Na svaki mogući način - život i vreme Megi Kun.31 Nema šta - moja baka je složena žena.
„Jesam li šta sreo?“, pravio sam se da ne razumem njeno pitanje, jasno kao dan. Nas dvoje već godinama igramo igru, koju ćemo verovatno poneti i u stare dane, dok nas nekada i nekako smrt ne razdvoji.
„Jesi li koga sreo, doktore Krose? Predsednika i njegovu suprugu, naravno. One bogate belce što žive u Beloj kući i s visine nas gledaju. Toma i Sali u Kamelotu devedesetih godina."
Osmehnuo sam se tom uobičajenom temperamentnom zanovetanju koje je ponekad znalo da dobije kiselkast ton. Pogledao sam u frižider.
„Znaš, nisam došao kući da bi me tako strogo ispitivala. Od ovih goveđih grudi napraviću sendvič. Čini mi se da su sočne i meke, a možda izgled vara?"
„Naravno da vara, ali ovo meso je sočno i možeš da ga sečeš supenom kašikom. S obzirom na količinu posla koji ih čeka, imam utisak da je u Beloj kući radno vreme izuzetno kratko. Oduvek sam to slutila, ali dosad nisam mogla da dokažem. Dakle, koga si sreo?"
Nisam mogao da odolim da joj ne kažem. I ovako i onako bih joj rekao.
„Jutros sam upoznao predsednika i razgovarao s njim."
„Sreo si Toma?"
Nana se pretvarala da je primila udarac kao bokser teške kategorije, Džordž Forman. Zateturala se korak-dva od radnog stola. Čak se malkice i nasmešila.
„Pa, zaboga, pričaj mi o Tomu. I o Sali. Je li istina da Sali u Beloj kući preko dana nosi crni šeširić?"
„Mislim da je to radila Žaklina Kenedi. U stvari, dopada mi se predsednik Berns", rekoh i počeh da na svežem ražanom hlebu pripremam sendvič od debelog režnja govedine, s listom zelene salate, paradajzom, malo majoneza, dosta bibera i prstohvatom soli.
„Ne čudim se. Tebi je svako simpatičan dok ne ubije nekog", reče Nana na šta sam samo nastavio da sečem paradajz. „Sada, pošto si sreo gospodina predsednika, možeš da se vratiš slučaju škole Sodžerner Trus. To je veoma važno ljudima ove kuće. Sive kuće. Nijedan crnac ne haje mnogo za predsednika i njegove probleme. I ne treba."
„Je l' tako, gospođo Farakan?",32 rekoh i zagrizoh svoj sendvič, odličnog ukusa, kao što je obećala. Meso je zaista moglo da se seče supenom kašikom - topilo se u ustima.
„Treba da bude tako čak i kada nije. U svakom slučaju, nije daleko od istine. Priznajem da je to žalosno, ali takođe je žalosno i vreme u kojem živimo. Zar se ne slažeš? Ma, sigurno se slažeš.
„Jesi li čula da ljudi u godinama postaju blaži?“, upitah je. „Uzgred, ova prsa su odlična."

„A jesi li ti čuo da neko treba da se oseća bolje a ne samo starije? Jesi li čuo da treba da vodiš računa o onima kojima pripadaš? Znaš li da u našem komšiluku ubijaju malenu, zlatnu, crnu decu, Alekse, i da niko ne čini ništa kako bi to sprečio Naravno da su prsa odlična! Vidiš, osećam se bolje."
Zavukoh ruku u džep pantalona i izvadih kopču za kravatu i značku koje sam dobio od predsednika.
„Predsednik je znao da imam dvoje dece. Dao mi je ove suvenire za njih." Pružio sam ih Nani.
Ona ih uze, i za promenu, jednom u životu osta bez reči.
„Kaži im da im je to poslao Tom, i da je dobar čovek, koji se trudi da da sve od sebe."
Pola pretrpanog sendviča sam pojeo, a ostatak poneo iz kuhinje u slučaju da postane prevruće i slično. Znate već.
„Hvala za sjajan sendvič i za savet - tim redom."
„Kuda ćeš sada?", doviknu mi Nana. Opet je razvezala: „Govorimo o važnom pitanju. O genocidu nad crncima ovde, usred Vašingtona, prestonice naše nacije. Briga njih šta se događa u našem kraju, Alekse. Oni su ti, i ti su beli, a ti sarađuješ s neprijateljem."
„Idem da nekoliko sati posvetim slučajevima ubistava u školi Trus. Eto kuda idem!", uzvratih glasno na putu ka ulaznim vratima, blaženom spasu od predavanja. Više nisam video Nanu Mamu, ali sam joj čuo glas koji me proganja kao poklič vile što predskazuje smrt, mada nije daleko ni od kreštanja neke poljske vrane.
„Aleks se najzad urazumio!", viknula je prodorno i drečavo. „Ipak, ima nade. Ima nade. Oh, hvala ti, crni Bože na nebesima!“
Stara koza još može da obori mog jarca i zato je volim. Međutim, ponekad nisam raspoložen da slušam njeno zamorno preklapanje.
Svirnuo sam joj iz svog starog poršea dok sam se isparkiravao iz dvorišta. To je naš znak da je među nama sve u redu. Čuo sam kako Nana viče iz kuće:
„Svirnem i ja tebi!“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:35 am








POGLAVLJE 38

VRATIO sam se opasnim ulicama vašingtonskog crnačkog geta, na dno prestonice. Opet sam bio detektiv Odeljenja za ubistva. Čudnom strašću volim svoj poziv, ali ga ponekad mrzim iz dna duše.
U oba slučaja smo preduzeli sve što je u ljudskoj moći. Organizovao sam dnevnu prismotru škole Trus, kao i dnevnu i noćnu prismotru groba Šanele Grin. Psihopatske ubice često posećuju grobove svojih žrtava. Uostalom, oni su demoni.
Cirkus, bez daljnjeg, opet gostuje u gradu.
Dva cirkusa.
Dva potpuno različita načina ubijanja. Nikad nisam video ovako nešto, čak ni približno ovom haosu.
I bez podsećanja Nane Mame želeo sam da sada budem napolju, na ulici. Kao što je rekla: Neko ubija našu decu.
Bio sam siguran da će ovo nepopravljivo čudovište izvršiti nov zločin. Za razliku od Džeka i Džil, gonili su ga bes i strast. Bio sam kadar gotovo da osetim ukus tog surovog, zastrašujućeg ludila. Nimalo me nije tešila činjenica što je ubica najverovatnije amater.
Razmišljaj kao ubica, hodaj u njegovim cipelama, podsećao sam se. Iako tako sve počinje, mnogo je lakše reći nego uraditi.
Deo tog popodneva sam proveo napadajući iz zasede lokalne gluvaroše, koji su mogli da načuju nešto o ubistvima: ulične družine, iznemogle i navučene korisnike kreka, mlade raznosače koksa i vutre u službi dilera, nekolicinu nisko rangiranih likova koji su sami dilovali, vlasnike radnji, tastere, muslimane - prodavce novina. Neke od njih sam dobro preznojio, ali ni od koga nisam dobio korisnu informaciju.
Ipak, nisam dizao ruke. Uglavnom je tako. Guraj, ne gubi hrabrost, teraj dalje. Oko petnaest do pet sam razgovarao s jednim sedamnaestogodišnjim beskućnikom koga sam upoznao kada sam u bolnici Svetog Antonija delio besplatne porcije hrane. Zove se Loj Makoj i sada nasitno rastura krek. Već mi je pomogao jedanput ili dvaput.
Loj je prestao da dolazi po besplatnu hranu čim je počeo da zarađuje crkavicu od paketića kreka i spida s kojima je cirkulisao u kraju. Ma koliko nekada osetim da sam kivan, teško mi je da svaljujem krivicu na klince kao što je Loj. Život im je neverovatno surov i beznadežan. Onda se jednog dana neko pojavi i ponudi im petnaest ili dvadeset dolara na sat da rade ono što bi se inače radilo i bez njih. Izuzetno je jaka emocionalna veza između njih i narko-bosova, jer prvi put neko ima poverenja u ove izgubljene dečake. Niko nikada nije verovao u njih.
Odvojio sam Loja od bande s kojom je blejao u Ulici L. Svi su nosili crne, fabrički pletene vunene kape, natučene nisko iznad očiju i ušiju. Zlatni zubi, alke na ušima, vrećaste pantalone, puna oprema. Njegova ekipa je govorila o igranom filmu, snimljenom prema starom crtaću o porodici Kremenko ili su možda razgovarali o samom crtaću. Jaba daba je jedna od nametnutih fraza koje su korišćene za označavanje policijskih patroldžija i detektiva u kraju. Eno ga jaba daba. Ili: On je težak drkoš jaba daba du. Nedavno sam pročitao tužnu statistiku da sedamdeset odsto Amerikanaca gotovo sto odsto informacija dobija s televizije i iz filmova.
Loj se zlobno smeškao dok je vukući noge sporo prilazio mom ćošku. Visok je možda metar i

osamdeset pet, ali nema ni šezdeset pet kilograma. Nosio je vrećastu višeslojnu zimsku odeću, vešto poderanu; danas me je drsko đanisao, gledao s omalovažavanjem, željom da me sahrani pogledom.
„Jo, ti zvizneš, a ja da se nacrtam?", upita Loj glasom koji me je istovremeno iznervirao i
beskrajno rastužio. „Š'o? Plaćam porez“, drobio je dalje. „Mo'š se slikaš s posedovanje. Niko od nas ne poseduje."
„Ne pumpaj se, to kod mene ne pali", rekoh mu. „Batali frajerisanje." Znao sam da mu je majka na heroinu i da ima tri mlađe sestre. Svi su živeli u prihvatilištu socijalne bolnice za šire područje jugoistočne četvrti, što je isto kao da stanujete u tunelima ispod stanice Junion.
„Kaži š'a imaš da se ja vrnem na moj pos'o", nastavi Loj da mi prkosi. „Vreme je lova, kopčaš?
Pitaj š'a 'oćeš."
„Imam samo jedno pitanje za tebe, Loje. Onda možeš da se vratiš svojim velikim poslovnim dilovima."
I dalje me je tvrdoglavo đanisao, što je u ovom kraju dovoljan razlog da vam neko zvizne metak.
„Š'o bi ti odgovar'o? Di sam ja tu? Je l' nudiš neki dil?"
Najzad sam se osmehnuo Loju, te mi uzvrati poluosmehom od koga mu sinuše zlatne krunice.
„Ako mi daš neku informaciju, mogu da je zapamtim. A onda ću, možda, nešto da ti dugujem", rekoh.
„Jo“, skresa mi on u lice. „'Oćeš da ti ša'nem vel'ku masnu tajnu, detektive?Ne trebam ja niš' na recku od tebe. I zabole me š'o tražiš ko je zvekn'o one klince." Slegnuo je ramenima kao da se to već pročulo na ulicama. Znao sam da je tako.
Čekao sam da završi svoj mali govor pa da obrazložim ponudu. Bilo je tužno što je pametan. Ćaknuto pametan. Zato ga je šef i angažovao da rastura krek. Loj je bio inteligentan i verovatno je čak i imao pristojnu radnu etiku.
„Neću da razgovaram s tobom! I ne moram!" On se najzad pomalo ogorčeno okrete i mahnu obema mršavim rukama.
„Mis'iš da ti dugujem nešto š'o si me 'ranio s one buđave splačine u kujni za sirotinju? Mis'iš da ti dugujem? Dugujem ti đoku!“
Loj se spremi da ode glumeći gordost. Zatim se okrete i pogleda me kao da želi da mi dobaci još neku razdražujuću dosetku. Tamne oči mu se suziše a pogled ukrsti s mojim; jedan trenutak smo se samo gledali. Veza. Otvaranje.
„Neko je vid'o nekog matorca tamo di je koknuta ona curica", izbrblja Loj. Bila je to najveća novost koju sam dosad saznao u slučaju škole Trus. Bila je to jedina novost, upravo ono što sam tražio radeći svih ovih dana na ulicama.
On nije ni slutio koliko sam brz i jak. Pružio sam ruke i privukao ga k sebi. Privukao sam Loja Makoja vrlo blizu. Tako blizu da sam mogao da mu osetim aromu slatkog peperminta u dahu, miris pomade za kosu i ustajalost jako zgužvane zimske odeće.
Privio sam ga na grudi kao da mi je sin, bludni sin, mlada budala koja mora da nauči da sa mnom ne može tako. Držao sam ga zaista čvrsto želeći nekako da ga spasem. Želeo sam da spasem sve njih, ali nisam mogao i to me je izjedalo poput velikog gubitka vere u životu.
„Ej, bre, ne zezam se. Ko ti je to rekao, Loje? Pevaj. Ne zajebavaj se sa mnom. Da si propevao i to odmah.“
Lice mu je bilo udaljeno samo nekoliko centimetara od mog. Usta su mi bezmalo priljubljena uz njegov obraz. U tren oka nestade sve njegovo junačenje i šepurenje. Nisam želeo da se prema njemu ponašam siledžijski, ali ovo je bilo vraški važno.
Šake su mi krupne i grube kao kod boksera, i postarao sam se da ih vidi.

„Čekam odgovor", prošaputah. „Nemoj da te privodim. Zagorčaću ti dan i noć."
„Ne znam ko je to bio", uzvrati on između dva šištava uzdaha. „Pričaju u pri'vatilištu. Prosto sam čuo, znaš. Matori keša, beskućnik. Neko ga je vid'o kako se vucara po Garfildu. Beli keša u parku."
„Belac? Na jugoistočnoj strani parka? Siguran si u to?"
„Jes'. To sam rek'o. To sam čuo. A sad me pusti. 'Ajd, čoveče, pusti me!" Pustio sam ga da se odvoji od mene i udalji nekoliko koraka.
Loj se pribra i povrati hladnokrvnost čim se uverio da neću da ga povredim i privedem na ispitivanje.
„To je priča. Duguješ mi", reče. „I ima da naplatim dug." Mislim da Loj nije video ironiju u onome što govori.
„Dugujem ti", potvrdih. „Hvala, Loje." Nadam se da nećeš doći u priliku da naplaćuješ.
On mi namignu.
„Bud' mi dobar, va-žii!“, zasmeja se i nastavi da se smeje dok se vraćao ostalim rasturačima kreka.



POGLAVLJE 39

STARI beskućnik blizu mesta ubistva - u Garfildovom parku. Najzad nešto opipljivo, nešto od čega može da se počne. Namučio sam se, ali se isplatio uloženi trud.
Belac. Beli osumnjičeni.
Ovaj trag je otkrivao mnogo više. Sasvim je sigurno da se ne smuca mnogo belaca po Garfildovom parku.
Telefonirao sam Sampsonu i rekao mu šta sam otkrio. Upravo mu je počela noćna smena. Pitao sam ga kako napreduje. Rekao mi je da nema pomaka, ali se nada da će, možda, sada krenuti nabolje. Obavestiće ostale u našoj grupi.
Nešto posle pet popodne sam ponovo svratio do škole Sodžerner Trus. Različite sile su me snažno vukle toj školi. Delimično me je tu doveo nov podatak o belom beskućniku ali i stalna bojazan daje u ovo možda upleten moj smrtni neprijatelj, Gari Sonedži. Osim toga, želeo sam da vidim Kristinu Džonson. Gospođu Džonson.
Ponovo nikoga nije bilo za stolom u prijemnoj kancelariji. Lutke raznih rasa na stolu su izgledale napušteno, kao i neka nažvrljana lica i dve knjige iz serije Žmarci. Teška drvena vrata glavne kancelarije bila su zatvorena.
Iznutra se ništa nije čulo, ali sam, ipak, pokucao. Neko zatvori fioku i odjeknuše koraci. Vrata se otvoriše. Nisu bila zaključana.
Kristina Džonson je imala žaket od kašmira i dugačku vunenu suknju. Kosa joj je bila začešljana unazad i vezana žutom trakom. Nosila je naočari. Bila je bosonoga. Setih se jednog stiha - mislim da je autor Doroti Parker - Muškarac se retko prima/ na ženu koja naočari ima.
Živnuo sam čim sam je ugledao, odmah mije popravila raspoloženje. Ne znam zašto, ali tako je.
Pade mi na pamet da ona često ostaje u školi do poznih sati. To je svakako njena stvar, ali nisam mogao da se ne pitam zbog čega toliko vremena provodi ovde.
„Da, opet dugo radim. Uhvatili ste me na delu, dok vršim zločin. Kriva sam po svim tačkama.
Jutros je jedan vaš prijatelj svratio", reče ona. „Detektiv Džon Sampson."
„On vodi istragu", rekoh.
„Vrlo je posvećen i zabrinut. U mnogo čemu me je iznenadio - čita Kamija", primeti ona.
Upitah se kako je uspeo taj podatak da ubaci u razgovor. Pored ostalih plemenitih ciljeva kojima je posvećen, Sampson voli da upoznaje zanimljive i zgodne žene kao što je Kristina Džonson. Nimalo mu ne bi smetala činjenica da je udata ukoliko to njoj ne bi smetalo. Sampson je ponekad preterano galantan, ali samo ukoliko žena ume da ceni tu pažnju.
„Sampson mnogo čita; čita otkako ga znam. Pre nego što smo se upoznali, moja baka mu je predavala u školi. On je pravi Pejdžmaster"
Kristina Džonson se osmehnu otkrivajući mi sve one bele zube.
„Da li vam je poznat film Pejdžmaster? Verujem da ste ih sve odgledali."
„Gledam ih sve; sve za čim deca viču: Moramo, moramo to da vidimo, tata! Pejdžmasteru smo dali šesticu. Mladi gospodin Makoli Kalkin nije nas zablesavio kao neke druge."
Ona nastavi da se osmehuje zbog čega stekoh utisak da je vrlo simpatična osoba - sposobna da se bavi raznim stvarima u životu - ali strpljiva i dovoljno zainteresovana za ovaj težak posao u gradu.

Zavideo sam njenim učenicima.
Prešao sam pravo na razlog svog dolaska u školu.
„Svratio sam jer smo možda identifikovali ubicu - bar smo počeli. To sam saznao danas po podne, nedavno."
Kristina Džonson je pažljivo slušala ono što sam govorio. Jako je nabrala čelo. U smeđim očima joj otkrih napetost. Pažljiv je slušalac što, ako se dobro sećam, nije osobina koja krasi direktore škola.
„Blizu mesta u Garfildovom parku, gde je Šanel Grin prvobitno bila oteta, viđen je jedan stariji muškarac, belac. Opisuju ga kao uličara. Možda beskućnika. Nije mnogo krupan, ima veliku sedu bradu i nosi smeđ ili crn pončo.“
„Treba li to da kažem nastavnicima? Deci?“, upita me pošto sam ga opisao.
„Rado bih sutra ujutru poslao nekoga da ponovo porazgovara s nastavnicima", rekoh. „Ne znamo kuda vodi ovaj trag, ali može da bude važan. Trenutno nemamo ništa bolje."
„Bolje sprečiti", reče ona i osmehnu se. Tačnije, samoj sebi se nasmeja. „Ovo je ismejavanje učiteljskog govora. Ako mnogo vremena provodite ovde, lako se zarazite. Ima previše klišea. Ponekad uhvatim sebe kako se odraslim osobama obraćam kao da imaju pet ili šest godina, što izluđuje mog muža."
„Da li je i vaš muž učitelj?", upitah. Prosto mi je izletelo. Sranje.
Ona odmahnu glavom. Učini mi se kao daje nešto zabavlja.
„Ne, ne. Džordž je advokat. U stvari, lobira na Kapitol hilu. Srećom, samo gura interese energetskog kompleksa - Oksidental petrolijem, Pepko enerdži kompani, Edison ilektrik institjut. S tim mogu da živim." Nasmeja se. „Ne baš sve vreme, ali uglavnom." Pogled joj je bio bezazlen, ali ne i naivan. Možda malo misteriozan.
„Dakle, želeo bih da proturimo vest o sumnjivom licu. Možda ovog puta imamo pravog osumnjičenog", rekoh. „A sad moram da bežim."
„Nemojte“, reče Kristina Džonson, na šta zastadoh zbunjeno.
Na licu joj se pojavi onaj osmeh koji sam već dobro poznavao - blistav i više nego dopadljiv.
„Strogo je zabranjena bežanija kroz hodnike", namignu mi. „Prešla sam vas!“ Dobra caka.
Nasmejah se. Posle kratkog trenutka svežine i svetlosti otišao sam raspoložen na posao. Mnogo mi se sviđala. Kome ne bi? Možda bismo mogli da se kako-tako sprijateljimo, ali mislim da se zavaravam.
Ništa ne ide; ništa ne funkcioniše kako treba. Neki star beo beskućnik - bio je to dosad najbolji podatak. Značajna operativna informacija je samo mrvica koja ni izbliza nije dovoljna. Dva nemoguća slučaja. Bože blagi!
Parkirao sam dalje niz ulicu i dva sata te večeri posmatrao školu Trus. Školu mog sina. Možda će naići neki beo beskućnik - ali to se nije desilo.
Prismotru sam napustio pola sata posle odlaska Kristine Džonson.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:36 am







POGLAVLJE 40

„ŠTA misliš o našem dosadašnjem letu na čarobnom tepihu - na skali od jedan do jedanaest?", Džek upita Džil, odnosno, Sem Saru. Leteli su visoko iznad provincije Merilenda.
„Prelepo je. Tako uzbudljivo. Neverovatno. Prosto se kao ptica radujem letenju."
„Teško je poverovati da ovo uspeva. Ali uspeva, majmunče. Ovo može da bude vrlo važno za nas, za sve što radimo, za igru."
„Znam, Seme. Pazim."
„Znam da paziš. Uvek si tako marljiva."
Sedeli su jedno do drugog u maloj pilotskoj kabini jedrilice blanik L-23. Poletela je s gradskog aerodroma Frederik u Merilendu, koji je od centra Vašingtona udaljen oko sat vremena. Savršeno uživanje, posebno za nju. Sara nije mogla da se otme tom utisku. Savršena metafora. Ćopava leti. Neverovatno. Sada joj je ceo život bio takav.
Daleko ispod letelice mogla je da vidi Frederik, s primesama nemačke kolonijalne arhitekture. Mogla je čak da razazna dražesne radnje na gradskom šetalištu Entik. Nebo je puno kumulusa koji podsećaju na loptice vate nemarno razbacane po mirnom moru. Sara je ispričala Semu kako je jedanput letela jedrilicom i da joj je to bio „možda najlepši doživljaj", na šta joj je rekao:
„Letećemo sutra po podne. Znam pravo mesto, majmunče. Savršeno! Želim da preletim Kemp Dejvid, gde predsednik ide na odmor. Hoću s visina da pogledam odmaralište predsednika Bernsa. Hoću da zamislim kako mu na guzicu bacam bombu."
Sem Harison je već mnogo znao o Kemp Dejvidu, ali pogled iz vazduha mogao je da bude koristan. Nije smeo da isključi mogućnost napada na predsednikovo odmaralište u budućnosti - naročito ako Tajna služba zadrži najstrože mere obezbeđenja predsednika Bernsa, koje je uvela pre nekoliko dana.
Sada je za Džeka i Džil sve bilo mnogo teže, ali on je to očekivao. Zato su imali i rezervne planove. Predsednik Sjedinjenih Država će umreti - samo je pitanje kada i gde pošto su već doneli odluku kako. Uskoro će i preostale dve doneti.
„Nije li opasno da letimo ovako blizu Kemp Dejvidu?", upita Sara. Osmehnula se tom pitanju. Grizla je jezik dok su leteli severno od Frederika, sve bliže i bliže predsednikovom boravištu, sve bliže i bliže opasnosti, možda čak i katastrofi.
„Zasad nije tako opasno. Sve vreme to rade jedrilice i baloni s toplim vazduhom. Ljudi izdaleka žele da bace pogled na mesto gde boravi predsednik. Pošto trenutno nije tamo, oni na tlu neće biti toliko paranoični. Ipak, ne smemo suviše da se približimo. Otkako se onaj avion spustio na travnjak pred Belom kućom, vazdušni prostor je zaštićen raketama. Sumnjam da bi oborili jednu jedrilicu, ali nikad se ne zna?"
Već su mogli da vide zgrade u Fort Dejvidu, ali one na severoistoku, u planinskom parku Ketoktin. Iako su ispred njih parkirana tri vojna džipa, izgledalo je da na dobro pošumljenom terenu nema nikoga. Sam Kemp Dejvid izgledao je dosta čudno; neobična kombinacija kasarni kopnene vojske i rustičnog odmarališta. Ništa preopasno. Ništa s čime ne bi mogli da izađu na kraj ako zatreba, ako to bude zahtevao konačan plan.
„Kemp Dejvid je dobio ime po Ajzenhauerovom unuku", reče Džek. „Ajk je bio dosta dobar

predsednik. Generali su obično takvi."
Džek dotače beretu u futroli na gležnju. Pištolj ga je umirio. Međutim, u ovom času ništa nije pretilo predsedniku, a ni njima dvoma. Ne, igra će krenuti u drugom pravcu. To je najlepše u njoj - niko ne može da predvidi kako će se dalje odvijati. To je igra - tako su je osmislili i tako su je igrali.
On oseti na obrazu lak dodir Sarine šake.
„Koliko nam vremena još ostaje?", upita ga. Slutio je da ne želi kraj jedrenju u vazduhu.
„Nikada nas neće uhvatiti", reče joj s osmehom.
„Ne. Let, šašavko", nasmeja se i pomilova ga po ruci. „Koliko još vremena možemo da provedemo ovde gore?"
„Valjda ti nije već dosadilo? Daleko smo od svetskog rekorda u visini - oko petnaest hiljada metara ako se ne varam. Ali za to su potrebna vraški jaka uzlazna vazdušna strujanja." Iznenada je postao zabrinut jer je pomislio da joj ovo više ne prija. Tako tipično za Sema.
„Ne, ne", nasmeja se Sara i zagrli ga oko vrata. Čvrsto gaje držala. „Lepo mi je ovde gore, volim da letim, volim da budem s tobom. Hvala ti... za sve."
„Nema na čemu, majmunče", šapnu joj uz obraz. Par neverovatnih ubica.
Džek i Džil.
Leteli su iznad čuvenog predsedničkog odmarališta Kemp Dejvid.
Vidimo se uskoro, gospodine predsedniče. Ne možete to da sprečite. Nema načina da se sakrijete od nas. Verujte nam na reč. Zar dosad nismo održali sva svoja obećanja?



POGLAVLJE 41

ZA VREME jednočasovne vožnje kolima, kad su se vraćali u Vašington, Sem je bio zamišljen i odsutan. Sara ga je pažljivo posmatrala krajičkom oka. Činilo se da je još u jedrilici. Vozio je namršteno, a tamnoplave oči su mu bile prikovane za put.
Ponekad ga je to hvatalo. Ali i nju. Brižna Sara; Sara radilica.
Oboje su razumeli i uglavnom prihvatali partnerove slabe i jake tačke. Za oboje će igra Džeka i Džil postati mnogo opasnija. Svaki potez je riskantan i povezan s opasnošću. Mogli su da ih uhvate pre nego što obave misiju. Sve je praktično vrvelo od lovaca. Odvijala se jedna od nezapamćenih potera za ljudima. Ne samo u Vašingtonu, glavnom gradu Sjedinjenih Država, nego širom sveta.
„Samo sam razmišljao o igri i kako ćemo je dalje voditi, pravio sam objektivnu procenu. Nešto sam razmišljao... o igri unutar naše igre“, reče najzad Sem, „o jednom lukavijem potezu, sasvim neočekivanom za naše tragače."
Sara ga je gledala kako se budi iz zanetosti, razmišljanja, kako se otrgnu i vrati njoj.
„Primetila sam da si negde odlutao i da nisi sa mnom i sa svim ovim vozačima na putu. Bilo je tako očigledno."
Sem se iskezi.
„Izvini. Sigurno si nanjušila u kom grmu leži zec." Neobično je skroman i još više ga ceni zbog te osobine.
Kao da nema visoko mišljenje o sebi; a ako ga ima, čuva ga za sebe. Bože, sve je tako lako kad su zajedno i neverovatno teško kad su razdvojeni. Sara se zapita kako je živela pre nego što je srela Sema. Najsažetiji odgovor bi glasio da nije ni živela. Bila je živa, ali nije živela. Sada jeste.
„Brineš se o daljem toku igre, o tačnom redosledu“, reče ona. „Zato si se mrštio. Siroti, dragi Seme. Šta si smislio?"
On se osmehnu i odmahnu glavom. Često je hvalio njenu mudrost i pronicljivost. Gotovo nijedan muškarac to nije rekao Sari Rozen. Većina se plašila njene inteligencije. Još gore, bila je rečita. Muškarci su zato osećali potrebu da je ponize, da stalno nipodaštavaju sve što kaže ukoliko to u potpunosti ne godi njihovoj sujeti.
Sem nije bio takav. Činilo se da razume svaku njenu potrebu. Je li i to deo igre?, pitala se. Deo njegove igre?
„Uskoro će policija i FBI toliko pojačati pritisak da će nam goreti tlo pod nogama", reče zureći preda se, u sivu traku autoputa. „Ono što se dešavalo ranije nije ništa, Sara, baš ništa. Od ovog časa će pojačati poteru za nama. Žele da nas uhvate po svaku cenu. FBI skuplja najbolji mogući tim, i nemojmo se zavaravati, biće to vrhunska grupa. Pre ili kasnije, iskopaće nešto o nama. To je neizbežno."
Sara klimnu glavom, jer se slagala s njim. Ipak ju je uplašio.
„Znam. Spremna sam na to; bar mislim. Imaš li ideju kako da izbegnemo tu vatru?"
„Da, mislim da imam. Neko vreme sam razmišljao i verujem da sam pronašao rešenje. Dozvoli da ti ga izložim, a ti mi reci šta misliš."
Eto! Tražio je njeno mišljenje. Uvek. Toliko se razlikovao od ostalih.
On je pogleda, oči im se sretoše.

„U stvari, jednostavno je. Potrebni su nam savršeni alibiji. Imam ideju kako to da postignem.
Moraćemo da unesemo manje izmene u naš plan igre, ali mislim da će se isplatiti." Ona pokuša da sakrije zabrinutost.
„Kakve izmene? Ne želiš da idemo na metu oko čijeg izbora smo se već složili?"
„Želim da promenimo sledeću metu, tako je, ali bih promenio još nešto. Doveo bih drugu osobu da ubije sledeću žrtvu. Tako ćemo oboje imati neoborive alibije. Mislim da je to žestok obrt. Mislim da može da nas spase. Ako otkriju išta o nama, moraće potpuno da odbace sumnje."
Ulazili su u Vašington vozeći se Avenijom Viskonsin. Grad liči na neku sliku Dž. M. V. Tarnera,33 zaključi Sara. Maglovita svetlost, uhvaćena u pravom trenutku.
„Mnogo mi se sviđa način na koji razmišljaš. Plan je dobar. Koga bi doveo?", upita.
„Već sam u vezi s njim", reče Sem. „Mislim da imam savršenu osobu za ovaj mali obrt. On je naš istomišljenik, deli naša uverenja. I ovde je, u Vašingtonu."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 53324
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu