Džek i Džil

Strana 3 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 9:59 am

First topic message reminder :



Triler koji krši sva pravila – i ne štedi ničije živce.

Neko je ubio jednog od najmoćnijih ljudi u američkom senatu – i privukao pažnju celog sveta. Neko je oduzeo život maloj crnoj devojčici na zloglasnim ulicama Vašingtona – i kao da nikoga nije briga. Jedino policajac Aleks Kros sluti da zlo ima isto stravično lice i u visokom društvu i na društvenom dnu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:37 am





POGLAVLJE 42

AGENT Tajne službe Džejms Maklejn, jedan od poručnika Džeja Grejera, poveo me je u obilazak Bele kuće. Svake godine je poseti više od pola miliona ljudi, ali niko je nije ovako obišao. Dobio sam pravu sliku o njoj.
Umesto uobičajene šetnje bibliotekom, istočnom, plavom, zelenom i crvenom sobom, odveo me je da vidim privatne porodične prostorije na prvom i drugom spratu. Zamolio sam ga da mi pokaže predsednikove kancelarije u zapadnom krilu, kao i one u poslovnoj zgradi izvršne vlasti koje pripadaju potpredsedniku Maoniju.
Dok smo lutali veličanstvenim centralnim holom koji je sav u svetložutim nijansama, svakog trena sam očekivao da odjeknu Bubnjevi i fanfare ili Pozdrav predsedniku.
Agent Maklejn me je upoznao s pojedinostima obezbeđenja u Beloj kući. Čitav prostor je bio zaštićen audio-senzorima, senzorima koji su reagovali na promenu pritiska, elektronskim očima i infracrvenim uređajima. Na krovu je u svakom trenutku dežurao tim specijalaca. Helikopteri su bili udaljeni nepuna dva i po minuta. Pa ipak, i pored ovako jakog obezbeđenja nisam bio ohrabren.
„Šta mislite o svemu ovome?", upita me Maklejn uvodeći me u kabinet. U njemu su dominirale stroge kožne naslonjače s mesinganim pločicama na kojima su ispisane titule članova kabineta. Na posetioca je prostorija ostavljala jak utisak.
„Mislim da svako ko je zaposlen ovde mora da bude proveren", rekoh.
„Svi su provereni, Alekse."
„Znam. Ali ja ih nisam proverio. Moramo ponovo sve da ih prekontrolišemo. Hteo bih od svakoga da čujem da li se interesu - je za poeziju ili književnost, ili je možda diplomirao književnost; ima li iskustva u snimanju filmova, slikarstvu, vajarstvu ili se bavi nečim što zahteva kreativnost. Hteo bih da znam na koje su časopise pretplaćeni i na šta daju dobrotvorne priloge."
Ako je Maklejn imao neko mišljenje o tome, zadržao ga je za sebe.
„Još nešto?", upita on.
Gledali smo ružičnjak. U daljini sam video upravne zgrade, pa sam zaključio da i oni što rade tamo mogu da vide nas. Ta misao mi se nije svidela.
„Da, bojim se da ima još nešto", uzvratio sam. „Dok budemo proveravali te biografske podatke, moramo da ispitamo i sve članove krizne grupe. Počev od mene."
Agent Džejms Maklejn me je jedan dug trenutak ukočeno gledao.
„Da li se šalite sa mnom?", upita iskreno. Podjednako iskreno sam odgovorio:
„Ne zezam se. Ovo je istraga o ubistvu. Tako se vodi." Ubica zmajeva je stigao u Belu kuću.



POGLAVLJE 43

ZA RASPRODATU predstavu Mis Sajgon u Kenedijevom centru fotoreporter je izabrao konzervativno tamnosivo odelo i prugastu kravatu od ripsa.
Skratio je prosedoplavu kosu; davno se oslobodio konjskog repa. Više nije nosio ni minđušu s dijamantom. Teško da bi ga prepoznao bilo ko od onih što ga znaju od ranije. Tako treba da bude i tako će biti do kraja igre.
„Kao u stara vremena“, tiho je pevušio Kevin Hokins prelazeći preko parkirališta koje preko reke gleda u zgradu USA tudej, u Roslinu.
„Ne zaustavljajte velike štamparske prese“, mrmljao je sebi u bradu. „Možda ćete kasnije dobiti nešto. Recimo, vest o krupnom događaju koji će se odigrati kasno večeras u Kenedijevom centru. Quien sabe?“34
Prijalo mu je što se vratio u Vašington, gde je u više navrata živeo. Radovao se što se vraća u igru. Igra nad igrama, pomislio je i mimo volje, jer je u dnu duše verovao u to. Kodirani naziv: Džek i Džil. Nije mogao da zamisli bolji zaplet. Prosto ga nije bilo.
Kako se približavalo ovo teško veče, psihološki se pripremao za dve bitne stvari. Prvo, koliko god je moguće, mora da bude izuzetno oprezan, sumnjičav i paranoičan. Drugo, ali ne manje važno, jeste naoružavanje megadozom samouverenosti i vere u uspeh poduhvata.
Ne može da omane. Neće!, ubeđivao je sebe. Posao mu je da ubije nekoga na javnom mestu - obično je to veoma poznata ličnost - a da ga ne uhvate.
Na javnom mestu. A da ga ne uhvate.
Dosad ga nikada nisu uhvatili na delu.
Posle svega se obično čudio, ali se nije previše uznemiravao, što nema osećanje krivice, što ga zbog ubistava ne grize savest. Pa ipak, prema drugim oblastima života ima sasvim normalan odnos. Na primer, njegova sestra Ajlin ga naziva poslednjim vernikom ili poslednjim patriotom. Za njenu decu je najdraži, najmiliji ujka Kevin. Obožavaju ga roditelji koji žive u Hadsonu. Imao je mnogo simpatičnih, normalnih, bliskih prijatelja širom sveta. A eto, sada je ovde, spreman za još jedno hladnokrvno ubistvo. Štaviše, radovao mu se. Žudeo je za njim.
Pumpao se adrenalinom, ali prema budućoj žrtvi nije ništa osećao, i manje nego ništa. Na zemlji žive milijarde ljudi, previše ih je. Šta je jedan ljudski život manje? Ne mnogo ako to logično posmatrate.
Istovremeno je bio krajnje oprezan dok je ulazio u blistavi Kenedijev centar sa sjajnim kristalnim lusterima i Matisovim tapiserijama. Posmatrao je lustere u velikom foajeu. Verovatno nijedan nije lakši od tone ako se u obzir uzmu stotine njegovih različitih prizmi i lampi.
lzvršiće ubistvo na javnom mestu pod jarkom svetlošću, pod svim tim prizmama i lampama. I neće ga uhvatiti!
Kakav čudesan mađioničarski trik! Kako je dobar u ovom što radi.
Mesto mu je bilo obezbeđeno, a ulaznica ostavljena u jednoj kaseti na stanici Junion. Sedište mu se nalazilo iza orkestra, gotovo pod samom predsedničkom ložom. Vrlo zgodno. Skoro savršeno. Namerno je stigao tek pošto su smanjili osvetljenje.

Iskreno se iznenadio kada je stigla pauza. Tako brzo! Vreme je prosto proletelo. Zaista je dinamičan ovaj melodramski pozorišni komad.
Pogledao je vreme na ručnom satu: 9.15 - tačno u minut je isplanirano vreme za pauzu. Osvetlili su salu i Hokins je dokono primetio da je gomila oduševljena mjuziklom koji je postao hit.
Ova činjenica mu je veoma pogodovala: iskreno uzbuđenje, uzavrelost, mnogo bučnog ćaskanja i žamora u vazduhu. Lagano je ustao iz udobnog sedišta. A sada, prava večerašnja drama, pomislio je.
Ušao je u veliki foaje s ogromnim lusterima koji su podsećali na stalaktite. Pod nogama mu se pružalo plišano crveno more. Pred njim se uzdizala bronzana bista Džona Kenedija.
Vrlo zgodno i podesno. Taman kako treba.
Džek i Džil će postati najveća senzacija kakve nije bilo od Kenedijevog ubistva, a otada je prošlo više od trideset godina. Srećan je što je i sam deo ove priče. Zaista je uzbuđen. Ponosan je.
U noćašnjoj predstavi Džekovu ulogu igraće Kevin Hokins.
Sada gledajte pažljivo, ljubitelji teatra. Ovaj čin će ostati nezaboravan.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:38 am







POGLAVLJE 44

U VELIKOM foajeu Kenedijevog centra skupila se gomila naduvenih vašingtonskih šupčina. Sačuvaj bože takve pozorišne publike! Većinom su to bili matorci koji su se pretplatili za ćelu sezonu. Sa strane su postavljeni stolovi gde su prodavali bofl majice i preskupe pozorišne programe. Za vreme pauze je neka žena s drečavocrvenim suncobranom kroz masu vodila grupu srednjoškolaca.
Kevin Hokins je znao da ga ovo ubistvo dovodi u izuzetno opasnu situaciju.
Pre nego što je ubije, mora neverovatno blizu da priđe žrtvi.
Smetalo mu je što je tako, ali drugog načina nije bilo. Mora da bude neposredno kraj mete i ne sme da omane u tom delu posla.
Dok se uspešno utapao međ gomilu pozorišne publike, koja je bučno žagorila, fotoreporter je razmišljao o svemu ovome.
Najzad je spazio Tomasa Henrija Frenklina, sudiju Vrhovnog suda. On je najmlađi član ovog suda. Poreklom je Afroamerikanac. Deluje oholo, u skladu s reputacijom koju uživa u Vašingtonu. Nije mnogo omiljen, ali to je nevažno u ovom slučaju.
Snimak! Kevin Hokins je fotografisao u mislima Tomasa Henrija Franklina. Sa sudijine leve strane stajala je dvadeset trogodišnja žena. Snimak. Snimak.
Hokins je uradio domaći zadatak i u vezi sa Šarlotom Kinsi. Zna joj ime, razume se. Zna da je na drugoj godini pravnog fakulteta u Džordžtaunu. Zna i druge mračne tajne o Šarloti Kinsi i sudiji Frenklinu. Gledao ih je zajedno u krevetu.
Još jedan trenutak je posmatrao Tomasa Frenklina i studentkinju kako razgovaraju u velikom foajeu. Živahni su i ushićeni poput ostalih parova. Čak i više. Pozorište baš pruža zabavu!
U glavi je napravio još nekoliko snimaka. Nikada neće zaboraviti ovu zajedničku fotografiju na kojoj su zauzeti ovakvim razgovorom. Snimak. I ovakav. Snimak.
Smejali su se vrlo prirodno i spontano. Izgledalo je da oboma izuzetno prija društvo. Flokins se namršti. Imao je dve nećake u Silver Springu. Vraški ga je nervirala pomisao na vezu mlade studentkinje prava i ovog sredovečnog foliranta.
Ironija skrivena u ovoj oštroj osudi izmami mu neočekivani osmeh. Moral jednog ubice kamena srca - kakva smejurija! Kakvo ludilo. Kul.
Gledao je kako izlaze na veliku terasu ispred foajea. Pratio ih je na rastojanju od nekoliko koraka. Pred njima se pruža reka Potomak koja se crni u noći. Tamo plovi brod iz Aleksandrije, Dendi, nudeći krstarenje i večeru.
Providna zavesa između predvorja i terase dramatično je lepršala na svežem vetru s reke. Kevin Hokins pažljivo krenu ka sudiji Vrhovnog suda i njegovoj lepoj pratilji. Napravio je još imaginarnih fotografija.
Primetio je da je sudijina bela košulja za jedan broj tešnja i da mu steže vrat. Žuta svilena kravata mu je prenapadna za diskretno sivo odelo. Šarlot Kinsi se hitro i slatko nasmeši - osmeh joj je neodoljiv, a grudi ljupke i zaobljene. Dugačka crna kosa leprša joj na rečnom povetarcu.
Prolazeći, očešao se o njih. Toliko se približio Šarloti i Tomasu. Čak je dotakao dugu blistavu kosu studentkinje prava. Osetio je njen parfem, opijum ili šalimar. Snimak.
Bio je tu. Tako blizu. Praktično s njima, u svakom smislu tih fraza.

Nastavio da fotografiše ovaj par. Nikada ništa neće zaboraviti, ni jedan jedini kvadrat intimnog prizora ubistva.
Mogao je da ih čuje, dodirne, omiriše; uprkos tome, nije osećao ništa.
Kevin Hokins sada odoleva svim ljudskim nagonima. Bez sažaljenja. Bez griže savesti. Bez stida.
I bez milosti.
Studentkinja prava je nosila kožnu torbicu okačenu o levo rame. Bila je lako otvorena, malo ali dovoljno. Ah, bezbrižna, opuštena, nemarna mladosti!
Fotoreporterove ruke su spretne. I dalje pouzdane. I dalje smirene. Brze, među najboljima. Ubacio je nešto u njenu torbicu. C'est fa. To je to! Uspeh. Prvi večerašnji.
Ni ona ni sudija Frenklin nisu primetili taj trenutni pokret, niti njega kada je kraj njih promakao u gomilu. Bio je poput rečnog povetarca, noći, mesečine.
U tom osobitom trenutku osetio je neverovatno ushićenje. Nije moglo da se uporedi ni sa čim na svetu. U celoj paleti ljudskih iskustava ni sa čim se ne može uporediti moć da se drugom ljudskom biću oduzme, ukrade život.
Znao je da je prošao teži deo - rad izbliza. Sada preostaje jednostavan čin ubistva.
Ubiti na javnom mestu. Ne biti uhvaćen.
Srce mu iznenada poskoči uz stravičan trzaj. Dogodila se greška. Teška greška. Ne može biti gora.
Greška, greška, greška!
Blagi Bože, Šarlot Kinsi poseže u torbicu!
Snimak.
Našla je belešku koju je tamo ostavio - belešku od Džeka i Džil! Greška, greška, greška! Snimak.
Pažljivo ju je gledala, čudila joj se, čudila se otkud u njenoj torbici.
Poče da razvija hartiju i on oseti oseti užasnu lupu damara u slepoočnicama. Privukla je sudijinu pažnju. Sada se i on zagledao u belešku.
Neeeee! Gospode, neee!, požele da vrisne.
U Kevinu Hokinsu proradi čist instinkt. Najčistiji. Sada nije bilo vremena za nedoumicu. Istupio je vrlo brzo i sigurno.
Potegao je luger, zadenut za pojas. Pištolj je bio skriven zbog blizine gomile, šume ruku i nogu, ispeglanih pantalona, paperjastih haljina.
Podiže luger i opali samo jednom. Iz nezgodnog ugla. Daleko od idealnog. Vide iznenadni tamnocrveni cvet. Telo se trglo, zaljuljalo i srušilo na mermerni pod.
Pravo u srce! Čudo neviđeno ili nešto slično. Šta reći - Bog mu je naklonjen.
Snimak! Snimak!
Malo je nedostajalo da ga srce izda. Nije navikao na ovako nagle improvizacije.
Razmišljao je kako će ga posle svih ovih godina uhvatiti, i to još na ovoliko važnom poslu. Pred očima mu se ukaza vizija potpunog neuspeha. Osetio je... osetio je nešto.
Ispustio je luger u masu nogu, pantalona, satenskih i taftanih haljina, damskih cipela s visokim potpeticama i muške obuće od tamne, blistavo uglačane kordopske kože.
„Je li to bio pucanj?", vrisnu neka žena. „Oh, bože, Filipe! Neko je pogođen.“
On ustuknu pred prizorom što su i svi prisutni učinili. Veliki foaje kao da je u plamenu.
Postao je deo njih, deo preplašene gomile koja beži. Nije imao ve?e s užasnom nesrećom,

ubistvom, glasnim pucnjem iz vatrenog oružja.
Na licu je nosio ubedljivu masku šoka i neverice. Bože, koliko dobro poznaje taj izraz. Viđao ga je toliko puta u životu.
Napustio je Kenedijev centar u sledećih nekoliko napetih minuta. Smirenim korakom se uputio ka Aveniji Nju Hempšir. Bio je individua u gomili.
Kao u stara vremena, prođe mu kroz glavu, ali suviše glasno i dva ili tri puta brže od uobičajenog tempa. Setio se da je to pevušio dok je išao ka pozorištu. A, fotoreporter je znao da su stara vremena bila najbolja.
Stara vremena se sada vraćaju, zar ne?
Džek i Džil su došli na Hil.
Igra je bila tako lepa, tako precizna i savršena. A sada najveći šok od svih.



POGLAVLJE 45

AGENT Džej Grejer mi je telefonirao iz svojih kola. Zatekao me je usred čitanja oko dve stotine bezbednosnih provera zaposlenih u Beloj kući, koje je obavilo uniformisano odeljenje Tajne službe. Zamenik direktora žurio je u kompleks Kenedijevog centra brzinom od sto četrdeset kilometara na sat. Iz njegovih kola sam čuo zavijanje sirene.
„Ponovo su udarili. Gospode, ubistvo je izvršeno večeras u Kenedijevom centru. Praktično, nama pred nosem. Alekse, ovo je novi loš esid trip. Samo dođite.“ Zvuči kao da više ne vlada sobom.
Samo dođite.
„Ubili su u pauzi predstave Mis Sajgon. Srešćemo se tamo, Alekse. Stižem za nekih sedam ili osam minuta."
„Ko je ovog puta žrtva?", postavio sam pitanje za šezdeset četiri hiljade dolara. Gotovo da nisam želeo da čujem odgovor. Ne, ne mislim gotovo. Nisam želeo da saznam ime žrtve.
„U tome i jeste problem. Sve je ovo suludo. Praktično niko, Alekse."
„Šta vam znači to praktično niko? Ne razumem, Džeje."
„Bila je studentkinja prava na univerzitetu Džordžtaun. Mlada žena po imenu Šarlot Kinsi. Imala je samo dvadeset tri godine. Opet su ostavili jednu od svojih poruka. Ubistvo je sigurno njihovo delo."
„Ne shvatam. Ništa ne shvatam“, mrmljao sam preko telefona. „Do vraga!“
„Ni ja. Devojka je možda pogođena metkom koji su namenili nekom drugom. Bila je sa sudijom Vrhovnog suda, Alekse, Tomasom Henrijem Frenklinom. Možda je metak bio namenjen njemu, što bi bilo u skladu s obrascem ubijanja poznatih ličnosti. Možda su najzad pogrešili."
„Krećem", rekoh Džeju Grejeru. „Vidimo se u Kenedijevom centru."
Možda su najzad pogrešili.
Nisam verovao u to.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:46 am







POGLAVLJE 46

PRAKTIČNO niko, Alekse. Kako je to moguće, do đavola?
Dvadesettrogodišnja studentkinja prava s univerziteta Džordžtaun je mrtva. Gospode bože! Ne ulazi mi u glavu, ne slaže se. Sve se menja. Kao da se razbija obrazac.
Od kuće do Kenedijevog centra sam se dovezao u rekordnom vremenu. Nije samo Džej Grejer privremeno prestao da vlada sobom. Stavio sam rotirku na krov automobila i manijakalno vozio.
Drugi deo predstave Mis Sajgon bio je otkazan. Ubistvo se desilo pre manje od jednog sata, a oko mesta zločina i dalje je bilo više od stotinu posmatrača.
Dok sam išao prema velikom foajeu, čuo sam mrmljanje s različitih strana: „Džeki Džil.“ U gomili se osećao strah, gotovo fizički, opipljiv. Kada sam u deset i petnaest stigao na mesto zločina, mučili su me mnogi elementi ovog ubistva u Kenedijevom centru. Bilo je sličnosti s ostalim ubistvima Džeka i Džil. Bila je ostavljena beleška u stihu. Posao je obavljen hladno i profesionalno. Ispaljen je jedan hitac.
Ali ovog puta je bilo i velikih razlika. Kao da odstupaju od šeme.
Ubica imitator? Možda. Ipak, nisam verovao u to. Međutim, nismo mogli, nismo smeli da odbacimo tu mogućnost - ni ja ni bilo ko drugi ko učestvuje u istrazi.
Ovaj novi preokret mi nije davao mira dok sam se provlačio kroz radoznalu, uplašenu, čak zanemelu gomilu na Aveniji Nju Hempšir. Studentkinja prava nije bila poznata naciji. Zašto su je onda ubili? Džej Grejer ju je čak opisao rečju niko. Grejer je rekao da nije bila ni ćerka neke istaknute ličnosti. U pozorište je došla sa sudijom Vrhovnog suda Tomasom Henrijem Frenklinom, ali činilo se da to iskače iz obrasca praćenja i ubistava slavnih ljudi.
Šarlot Kinsi nije bila niko.
Ubistvo se jednostavno nije uklapalo u šemu. Džek i Džil su se izložili neviđenom riziku da izvrše zločin na ovakvom javnom mestu. Ranija ubistva su obavljena u privatnim prostorijama što im je davalo veću sigurnost i mogućnost da izbegnu greške.
Sranje, sranje, sranje. Šta sada nameravaju? Da li se situacija menja, naglo pogoršava? Zašto su promenili obrazac? Da li ubice ulaze u novu fazu, s više proizvoljnosti?
Jesam li pogrešno protumačio njihovu polaznu osnovu? Da li smo se svi mi prevarili u proceni obrasca koji su usvojili, ili su oni pogrešili u Kenedijevom centru?
Možda su najzad pogrešili?
To bi dosad bila najbolja vest za nas. Pokazala bi da nisu nepobedivi. Daj, bože, da su pogrešili, da im je to prvi promašaj. Pa ipak, ko god da je to uradio, vešto se izvukao.
Iz foajea dugačkog sto osamdeset metara uklonjeni su svi osim policajaca na službenoj dužnosti, sudsko medicinskog osoblja i ekipe iz mrtvačnice. Džej je izgledao kao da nedeljama nije spavao, kao da nikada više neće moći da trene.
„Alekse, hvala što ste došli tako brzo", reče agent Tajne službe. Dosad smo vrlo dobro sarađivali. Pametan je, staložen i nimalo sklon glupiranju. Staromodno je posvećen poslu, a naročito predsedniku - kako funkciji, tako i čoveku koji je obavlja.
„Ima li nešto vredno pažnje", upitah, „osim još jednog leša i pesme?“ Grejer prevrte očima ka blistavim lusterima iznad nas.

„Oh, da! Nesumnjivo, Alekse. Otkrili smo još podataka o ubijenoj studentkinji. Šarlot Kinsi je tek započela drugu godinu na Pravnom fakultetu u Džordžtaunu. Izgleda da je bila vraški bistra. Pohađala je redovne studije u Njujorku, ali je, ipak, imala prosečne ocene kao Hoja, pa nije bila ni u redakciji ni među saradnicima Pravnog pregleda."35
„I kako se jedna studentkinja prava uklapa u ovaj obrazac, osim ako nisu pucali u sudiju Frenklina i zaista promašili. Dok sam se vozio ovamo, pokušavao da otkrijem neku vezu, ali ništa mi nije padalo na pamet. Možda se Džek i Džil igraju s nama?"
Grejer klimnu glavom.
„Bogami, igraju se. Najpre, vaša teorija o nedopuštenom seksu i dalje ima smisla. Znamo zašto se Šarlot Kinsi nije isticala na Džordžtaunu. Družila se s nekim vrlo važnim ličnostima u gradu. Za koji momenat ćete se uveriti da je vrlo lepa devojka, blistavocrne kose do struka, sjajnog tela i sumnjivog morala. Bila bi izvanredan advokat."
Obojica odosmo do tela ubijene. Studentkinja prava ležala je licem okrenuta od nas.
Pored tela se nalazila njena torbica. Nisam video ranu od metka i čak se činilo kao da Šarlot Kinsi nije povređena, kao da je samo rešila da prilegne na pod terase u Kenedijevom centru.
Usta su joj bila lako otvorena - još jednom je želela da udahne vazduh s reke.
„Hajde, kažite mi“, rekoh Džeju Grejeru. Znao sam da mora da bude nešto značajnije u vezi s ovim ubistvom. „Ko je ona?“
„Oh, na kraju krajeva, ipak je neko. Ova devojka je bila ljubavnica predsednika Bernsa“, reče.
„Viđala se i s predsednikom. Onomad je krišom napustio Belu kuću i sastao se s njom. Zato su je ubili. Bingo, Alekse! Nama ispred nosa."
Dok sam se saginjao nad ubijenom ženom, osetih snažan pritisak u grudima. Opet klaustrofobija.
Bila je vrlo lepa. Dvadeset tri godine. Dokrajčena jednim metkom u srce.
Pročitao sam belešku koju su ostavili u tašni studentkinje prava.

Džek i Džil su došli na Hil.
Vaša ljubavnica nije imala pojma, ser. Bila je pion, žrtva,
ali sad je mrtva,
a to čeka i vas, ser.

Pesnički kvalitet kao da se malo popravio. U svakom slučaju bio je smeliji. A ta ocena je važila i za Džeka i Džil. Neka nam se Bog svima smiluje, a naročito predsedniku Bernsu.
A to čeka i vas, ser.



POGLAVLJE 47

IZJUTRA, posle ubistva, vozio sam trinaest kilometara do Lenglija u Virdžiniji. Hteo sam da provedem neko vreme s Džin Sterling, generalnim inspektorom CIA i predstavnicom Agencije u kriznom timu. Don Hamerman mi je jasno stavio do znanja da Agencija učestvuje u istrazi zbog mogućnosti da iza Džeka i Džil stoji neka strana sila. Mada tu pretpostavku niko nije mogao da potkrepi činjenicama, nije smela da se tek tako zanemari. Slutio sam da postoje ozbiljniji razlozi za umešanost CIA a ne samo nagađanja. Ovo je prilika kada mogu da otkrijem da li sam u pravu.
Navodno, Agencija ima neki trag koji vredi ispitati. Od skandala sa Oldričom Ejmsom,36 posle koga je donet Zakon o ovlašćenjima obaveštajnih službi, CIA je obavezna da dostavlja informacije i nama ostalima. Sada je to ozakonjeno.
Generalnog inspektora sam vrlo dobro zapamtio s našeg prvog sastanka u Beloj kući. Džin Sterling je uglavnom pažljiv slušalac, a kada govori, jasna je i precizna, i privlači pažnju svojom oštroumnošću. Don Hamerman mi je rekao da je godinama, pre nego što je stupila u Agenciju, predavala prava na univerzitetu Virdžinija. Posao joj je čišćenje Agencije iznutra. Činilo mi se da je to nemoguć poduhvat koji bi svakoga obeshrabrio. Hamerman mi je rekao da su je zbog jednog razloga uvrstili u krizni tim - smatrali su je najmudrijom u Agenciji.
Kancelarija joj se nalazi na šestom spratu moderne sive zgrade, gde je smešteno sedište uprave CIA. Obratio sam pažnju na enterijer Agencije; splet izuzetno uskih hodnika sa fluorescentnim osvetljenjem, koje baca zelenkasti odsjaj, šifrirane brave na vratima skoro svih kancelarija. U punom sjaju vam predstavljamo CIA, anđela osvete američke spoljne politike.
Džin Sterling me je dočekala stojeći, na sivom tepihu, u hodniku ispred svoje kancelarije.
„Hvala što ste došli, doktore Krose. Obećavam da ćemo se sledećeg puta sastati u Vašingtonu. Verujem da je za današnji susret ovo mesto ipak najpogodnije. Mislim da ćete se još ovog prepodneva složiti sa mnom."
„Znate, vožnja mi je prijala, osećao sam potrebu da pobegnem“, priznao sam, „da budem pola sata sam sa svojim mislima. Društvo mi je pravila Kasandra Vilson s radija. Blue Light 'Till Dawn. Nije tako loše.“
„Mislim da vas potpuno razumem. Ali verujte mi da ova poseta nije od onih: gde ste bili - nigde, šta ste radili - ništa. Želim da podelim s vama nešto zanimljivo. Agencija nije tek tako pozvana da se uključi, doktore Krose. Ubrzo ćete se i sami uveriti."
Džin Sterling se nesumnjivo razlikovala od stereotipnih bramana CIA iz pedesetih i šezdesetih godina. Govorila je temperamentno, sa srednje južnjačkim naglaskom, ne vodeći mnogo računa o formi, ali je, ipak, sedela u operativnoj direkciji Agencije. Smatrali su je ključnim čovekom za transformisanje CIA, štaviše, njena uloga je bitna za sam opstanak Agencije.
Ušli smo u njenu kancelariju iz koje je s dve strane pucao pogled na šumu, dok je treća otkrivala sređeno dvorište sa zasadima. Seli smo za nizak sto čija je staklena ploča bila prekrivena zvaničnim dokumentima i knjigama. Na zidovima su visile njene porodične fotografije. Odmah mi padoše u oči ljupka deca. Simpatičan muž, visok i vitak. Ona - malo punija, visoka plavuša. Ima prijatan osmeh s ovlaš isturenijim zubima u gornjoj vilici pomalo izgleda kao da je kćer farmera.
„Iskrsnulo je nešto važno“, prekide mi misli. „Međutim, pre nego što pređem na stvar, želim da

vam kažem kako sam upravo čula da u Kenedijevom centru nije upotrebljen isti pištolj kao u ostalim ubistvima. Mislim da to pokreće više novih pitanja. Je li moguće da je ubistvo u Kenedijevom centru delo nekog imitatora?"
„Mislim da nije", rekoh. „Osim ako imitator ima isti rukopis kao i Džek i Džil. Ne, poslednji stih je bez sumnje njihov. Takođe smatram da ovo može da se pripiše uhođenju slavne ličnosti."
„Još jedno pitanje", reče Džin Sterling, „van utabanih staza, Alekse, pa vas molim da budete strpljivi. Naši analitičari su tražili, ali nismo pronašli nijednu upotrebljivu psihološku studiju koja se bavi profesionalnim ubicama. Govorim o studijama o profesionalnim ubicama koje koristi vojska, DEA i Agencija. Znate li vi nešto više o tome? Mi čak i nemamo potpunu studiju o tom predmetu."
Stekao sam utisak da oprezno ulazimo u područje o kojem želi da razgovaramo. Možda su je zato kao načelnicu unutrašnje kontrole u Agenciji uvrstili u krizni tim. Ubice po ugovoru rade za vojsku i CIA. Znao sam da postoje i da neki žive u Vašingtonu i okolini. Znao sam i da su negde registrovani, ali ne u policiji glavnog grada. Možda su ih zato ponekad nazivali duhovima.
„U stručnim časopisima iz oblasti psihologije malo se piše o ubistvima", rekoh joj. „Pre nekoliko godina jedan moj poznanik, profesor iz Džordžtauna, sproveo je zanimljivo istraživanje. U časopisima je pronašao nekoliko hiljada referenci o samoubistvu, a o ubistvu manje od pedeset. Pročitao sam dva studentska rada, napisana u Džonu Džeju37 i Kvantiku. Nema mnogo materijala o plaćenim ubicama. Bar koliko ja znam. Pretpostavljam da je teško pronaći lice voljno da govori."
„Ja mogu da vam obezbedim razgovor s jednim takvim licem", reče Džin Sterling. „Mislim da bi to moglo da bude važno za istragu o Džeku i Džil."
„Kuda ovo vodi?" Odjednom sam imao sijaset pitanja za nju. U glavi su mi odjeknuli poznati znaci za uzbunu.
Blago smrknut izraz začas joj prelete preko lica. Pre nego što je ponovo progovorila, uzdahnula je duboko i sporo:
„Vršili smo obimne psihološke provere naših smrtonosnih agenata, Alekse. Rekli su mi da je to isto činila vojska. Čak sam čitala i neke izveštaje o tim testovima."
Želudac mi se još jače zgrči. Grč mi se javi i u vratu, ramenima. Međutim, bio sam i te kako zadovoljan što sam odvojio vreme i svratio u Lengli.
„Otkako sam preuzela ovaj posao, pre oko jedanaest meseci, morala sam da otvorim brojne tajanstvene ormare ovde, u Lengliju, ali i na drugim mestima. Samo u vezi s Oldričom Ejmsom sam vodila više od trista iscrpnih razgovora. Možete li da zamislite kakva su sve prikrivanja godinama ovde vršena. Ne, verovatno ne možete. Ni ja to nisam mogla da zamislim, a radila sam ovde."
Još nisam bio siguran šta Džin Sterling želi da postigne ovim. Ipak, pridobila je moju punu pažnju.
„Mislimo da je možda van kontrole neko od naših ranijih ubica po ugovoru. U stvari, gotovo smo sigurni u to, Alekse. Zato je CIA u kriznom timu. Mislimo da bi Džek mogao da bude jedan od naših.“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:47 am




POGLAVLJE 48

VOZIO sam se sa Džin Sterling po okolnim seoskim predelima. Primetio sam da generalni inspektor CIA upravlja svojim karavanom, jednim novim tamnoplavim volvom, kao daje za volanom trkačkih kola. S radija smo slušali tihu Bramsovu muziku dok smo se približavali Čevi Čejsu, jednom od vašingtonskih malih i otmenih naselja za one što redovno putuju kolima do udaljenog radnog mesta. Spremao sam se za susret s duhom. Profesionalnim ubicom. Jednim od naših.
Oh, brate, kakvo sranje!
„Zavera i zavera protiv zavere, prevara i izdaja, pravi agent, dvostruki agent, lažni agent... nije li Čerčil tako opisao vaše zanimanje?“
Džin Sterling se široko osmehnu i odjednom pokaza velike, vrlo upadljive zube. Iako je ozbiljna osoba, bez problema je prihvatala šalu. Generalni inspektor.
„Pokušavamo da promenimo ono što je bilo - kako famu koja nas bije, tako i stvarno stanje stvari. Ili će Agencija to učiniti sama, ili će neko drugi isključiti aparat. Zato sam u sve ovo uključila Vašingtonsku policiju i FBI. Ne želim uobičajenu unutrašnju istragu niti optužbe o zataškavanju", reče mi dok je vozila kola ispod moćnog, prastarog drveća koje je podsećalo na Ričmond ili Šarlotsvil.
„CIA nije više sekta, kako nas je nekoliko samoživih senatora prozvalo. Menjamo se iz korena. Možda prebrzo."
„Vi to ne odobravate?", upitah.
„Naprotiv. Neophodno je. Ali ne volim da se od toga pravi cirkus. A pogotovu mi se ne sviđa kako o tome izveštavaju mediji - kakav skup drkadžija!"
Prošli smo kroz prsten kružnog puta i sada smo ušli u Čevi Čejs. Išli smo na sastanak sa čovekom koji se zove Endru Klok. Klok je nekadašnji profesionalni ubica koji je radio za Agenciju; pripadnik takozvane elite ubica, duhova.
Džin Sterling je vozila kao što je govorila, brzo i s lakoćom. Izgleda daje takva u svemu. Ostavljala je snažan utisak svojom razboritošću. Valjda drugačije ne bi uspela. Unutrašnja kontrola u Centralnoj obaveštajnoj agenciji sigurno stavlja pred nju izuzetne zahteve.
„Dakle, šta ste čuli o nama, Alekse?", upita me najzad. „Šta su abrovi o obaveštajnoj službi."
„Don Hamerman kaže da ste bez mrlje, a da je Agenciji sada to najpotrebnije. Veruje da je Oldrič Ejms naškodio ugledu CIA čak više nego što smo čitali. Takođe veruje da je Mojnihanov nacrt zakona Kraj hladnog rata bio američka tragedija.38 Kaže da vas tamo u Lengliju zovu Džina Poštenjačina. Vaše sopstvene kolege. On je vaš veliki obožavalac."
Džin Sterling se nasmeši, ali suzdržano. Ta žena je sve držala pod kontrolom - intelektualno, emocionalno, čak i fizički. Nepokolebljiva je i prekaljena, oštrog ćilibarskog pogleda za koji imate utisak da uvek želi da pronikne još malo dublje u vas. Ne zadovoljava je spoljni izgled ili odgovor; osobina dobrog islednika.
„Nisam baš tako blagorodna dušica", primeti ona nadureno. „Prve dve godine u Budimpešti sam bila dosta uspešna anketarka. Anketar je naš naziv za špijuna, Alekse. Bila sam špijun u Budimpešti. Bezazlen posao, uglavnom sveden na skupljanje informacija.
„Posle toga sam pohađala ratni koledž Fort Makbejn. Moj otac je aktivni oficir. Živi s mojom majkom u Arlingtonu. Oboje su glasali za Olivera Norta.39 Usrdno verujem u naš oblik državne

uprave. Navukla sam se na želju da ga popravim. Mislim da još ima prostora. Ubeđena sam u to.“
„Zvuči dosta dobro", rekoh joj. Bio sam iskren. Osim u pogledu Olivera Norta.
Baš tada smo se zaustavili ispred jedne kuće u blizini Avenije Konektikat i Serkla.40 To je trospratnica, građena u stilu kolonijalnog preporoda, vrlo domaćinska i simpatična. Lepa. Dekorativna mahovina puzala je preko četvorovodnog krova i spuštala se niz severnu stranu.
„Ovde stanujete?", osmehnuh se Džin. „Ali vi niste gđica Dobrica Dvocipelašica?41 Niste Džina Poštenjačina?"
„U pravu ste. Sve je to vešta fasada, Alekse. Kao Diznilend, ili Vilijamsberg, ili Bela kuća.
Dokaz je što nas unutra čeka jedan obučeni ubica", reče Džin Sterling i namignu mi.
„Jedan je i ovde, u vašim kolima", uzvratih takođe namignuvši.



POGLAVLJE 49

POPODNE ovog poznog decembarskog dana bilo je neobično vedro i sunčano. Temperatura je iznosila četrnaest-petnaest stepeni, pa smo Endru Klok i ja sedeli u dvorištu iza lepe kuće Džin Sterling u Čevi Čejsu.
Imanje je okruživala jednostavna ograda od kovanog gvožđa. Nedavno obojena žućkastozelenkasta kapija bila je lako odškrinuta. Narušavanje bezbednosti.
Plaćenici CIA za likvidacije. Elita ubica. Duhovi. Oni zaista postoje. Džin Sterling tvrdi da ih ima više od dve stotine na listi slobodnjaka. Čudna, zastrašujuća ideja za Ameriku devedesetih. Uostalom, za bilo koji deo sveta.
Pa ipak, sedeo sam s jednim od njih.
Prošlo je tri kada smo Endru Klok i ja počeli da razgovaramo. Pored ograde se zaustavio svetložuti školski autobus kako bi deca izašla u tihu prigradsku ulicu. Jedan desetogodišnjak ili jedanaestogodišnjak, s kosom koja je podsećala na konoplju, dotrčao je prilaznim putem i ušao u kuću. Prepoznah dečaka s fotografije u njenoj kancelariji. Džin Sterling je imala sina i ćerčicu. Baš kao i ja. I poput mene je donosila materijal s posla kući. Zastrašujuće.
Endru Klok je bio kit od čoveka, ali po svemu sudeći vrlo hitar; kit koji sanja o plesu. Procenio sam da ima oko četrdeset pet godina. Bio je smiren i krajnje samouveren. Pronicljive smeđe oči grabile su čoveka i nisu ga puštale. Pogled mu je izrazito prodoran. Obukao je sivo bezoblično odelo i zgužvanu prljavobelu košulju s razdrljenim okovratnikom i obuo smeđe italijanske kožne cipele. Drugačiji ubica, no svejedno, ubica, pomislih.
Za vreme vožnje Džin Sterling je pokrenula vrlo izazovno pitanje: u čemu je razlika između serijskih ubica, koje sam progonio u prošlosti, i plaćenih ubica koje koriste CIA i vojska? Smatram li da neko od ovih ozakonjenih ubica može zaista da bude Džek ili Džek i Džil?
Ona je verovala u to. Bila je ubeđena da ta mogućnost mora da se ispita i da istragu ne smeju da vode samo njeni ljudi.
Pažljivo sam posmatrao Kloka dok smo opušteno razgovarah, čak na mahove ćaskali. Nisam prvi put slušao čoveka koji zarađuje za život ubijajući, masovnog ubicu, da tako kažem. Ovaj zlikovac je, međutim, imao dozvolu da provodi noći sa svojom porodicom kod kuće, u Fols Čerču, i da vodi, kako je sam opisao, „normalan život, bez griže savesti“.
U jednom trenutku Endru Klok mi reče:
„U životu ništa nisam skrivio, doktore Krose. Nisam kažnjen čak ni zbog prebrze vožnje.“ Zatim se nasmejao - malo neprikladno, pomislih. Uz to, i suviše glasno.
„Šta je tako smešno?“, upitah. „Jesam li nešto propustio?*'
„Vi imate oko devedeset kilograma, visoki ste metar devedeset pet? Jesam li u pravu?“
„Približno**, rekoh. „Metar devedeset. Nešto manje od devedeset kilograma, ali ko to broji?“
„Očigledno ja, detektive. Preterano sam se ugojio i izgleda da nisam u formi, ali bih vam smrsio konce ovde, usred dvorišta“, obavestio me je. Želeo je da me isprovocira ovom uznemirujućom primedbom.
Bez obzira na to da li je zaista to mogao ili ne, imao je potrebu da mi kaže. Tako mu je funkcionisao um. Korisno saznanje. Ipak je uspeo da me malo uzdrma, navede da budem još

oprezniji.
„Možda biste se iznenadili", rekoh mu, „ali ne shvatam šta to dokazuje." On se opet nasmeja, što je zazvučalo neprijatno, kao da tiho frkće.
„Dokazuje baš to. Mogao bih i uradio bih ako to od mene traži naša zemlja. Vama to ne ide u glavu, jer ne razumete Agenciju kao ni muškarce i žene u mom položaju", reče on.
„Pomozite mi da razumem", rekoh. „Mislim da ne biste pokušali da me ubijete ovde, u dvorištu kuće Sterlingovih, ali nastavite."
Njegov uzdržani osmeh pretvori se u cerenje.
„Ne bi ostalo samo na pokušaju. Verujte mi."
Zaista jeziv tip. Malo me je podsetio na psihopatskog ubicu Garija Sonedžija. Sa Sonedžijem sam upravo ovako razgovarao. Na njihovim licima se nisu ispoljavala dublja osećanja, samo hladan, ukočen pogled. Iznenada se nasmeja. Ježio sam se. Želeo sam da ustanem i udaljim se od stola.
Pre nego što je nastavio, Klok je zurio neko vreme u mene. Čuo sam decu Džin Sterling u kući. Vrata frižidera su se otvorila i zatvorila. Led je zveckao u čaši. Ptice su gukale i cvrkutale po okolnom drveću. Bila je to čudna, čudna scena. Neopisivo strašna.
„U svakom tajnom zadatku postoji jedan osnovni preduslov. U subverziji ili sabotaži očekuje se da budete bolji od drugih. Mi smemo da uradimo šta hoćemo", izusti Klok vrlo, vrlo polako, kao da cedi reč po reč.
„A često to i činimo. Vi ste psiholog i detektiv Odeljenja za ubistva, zar ne? Kako glasi vaša objektivna procena? Šta čujete od mene?"
„Nema pravila", ogovorih. „To ste mi rekli. Vi živite i radite u zatvorenom svetu kojim praktično niko ne upravlja. Moglo bi se reći da je vaš svet potpuno asocijalan."
Ponovo ga spopade onaj frktavi smeh. Valjda zato što sam brzo učio.
„Ni jedno jebeno pravilo. Kad nas angažuju za neki posao, nema pravila. Ama baš nikakvih.
Mislite na to.“
Svakako ću porazmisliti o tome. A počeo sam na licu mesta. Razmislio sam o mogućnosti da Klok pokuša da me ubije - ako naša zemlja to zatraži od njega. Nema pravila. Svet naseljen duhovima. Od svega mi je bilo najužasnije to što sam osećao da on veruje u svaku svoju reč.
Pošto sam završio s Klokom, bar za to popodne, još neko vreme sam razgovarao s Džin Sterling. Sedeli smo u idiličnoj dnevnoj sobi s više prozora izloženih suncu, koji su gledali na podjednako idilično dvorište. Ubistva su i dalje bila predmet razgovora. Još se nisam sasvim povratio od susreta s profesionalnim ubicom. Duhom.
„Šta mislite o našem gospodinu Kloku?“, upita me Džin.
„Uznemirio me je. Razdražio. Isprepadao", priznao sam joj. „Zaista neprijatan tip. Nesimpatičan.
I težak davež."
„Šupak ekstra klase“, složi se ona. Sekund-dva je ćutala. „Alekse, neko iz Agencije je ubio najmanje tri naša agenta. To je jedan od kostura koje sam iskopala otkada su me postavili za generalnog inspektora. Slučajevi se vode kao nerešeni zločini. Ipak, taj ubica nije Klok. U stvari, Endru je pod kontrolom. Nije opasan. Neko drugi jeste. Da budem do kraja iskrena, operativna direkcija traži da dovedemo nekoga spolja. Čvrsto verujemo da bi Džek mogao da bude neko od naših plaćenih ubica. Ko zna, i Džil bi mogla da bude naša."
Za trenutak sam ućutao i slušao Džin. Džek i Džil su došli na Hil. Može li Džek da bude obučeni profesionalni ubica? A Džil? A zašto ubijaju poznate ličnosti u Vašingtonu? Zašto prete predsedniku Bernsu?
U glavi mi je zavladao veliki kovitlac. Razmišljao sam o svim mogućnostima, vezama i

prekidima veza. Par odmetnutih plaćenih ubica na slobodi. Ova pretpostavka nije bila manje logična od ostalih koje sam dosad čuo. Objašnjavala mi je ponešto o Džeku i Džil, a naročito o odsustvu strasti ili besa u ubistvima. Ipak, zašto ubijaju političare i poznate ličnosti? Jesu li angažovani da to rade? Ako jesu, ko je nalogodavac? Šta žele da postignu? I u koji cilj oni veruju?
„Imam jedno goruće pitanje, Džin. Peče me otkako smo došli ovamo."
„Slobodno, Alekse. Pokušaću da vam odgovorim na sva pitanja. Naravno, ukoliko znam."
„Zašto ste ga doveli ovde na razgovor? Zašto ste Endru Kloka pozvali u svoju kuću?"
„Ovo je sigurno mesto za sastanak", odvrati ona bez oklevanja. Glas joj je izražavao neverovatno uverenje. Ledeni trnci prođoše mi niz leđa. Džin Sterling glasno uzdahnu. Znala je na šta ciljam, šta osećam dok sedim u njenom domu.
„Alekse, on zna gde živim. Endru Klok može da dođe ovamo ako želi. Može svako od njih."
Klimnuh glavom i na tome ostade. Tačno sam znao šta oseća; i ja sam živeo s tim. Kao islednik se toga bojim više od svega. To je moja najgora noćna mora.
Znaju gde živimo.
Mogu da nam banu u kuću ako hoće... i kadgod hoće.
Više niko nije bezbedan. Nema pravila.
Oni su duhovi i čudovišta u ljudskom obliku i stvarno postoje u našim životima. Osobito u mom. Tu su Džek i Džil.
Tu je ubica iz škole Sodžerner Trus.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:48 am








POGLAVLJE 50

NAREDNOG jutra, nešto posle sedam, sedeo sam preko puta Adel Finali i otkrivao joj sve što sam mogao. Praznio sam se i tačka. Šest godina je doktorka Adel Finali moja analitičarka, ali sam je neredovno posećivao. Prema potrebi. Kao sada. Osim toga, smatram je dobrom prijateljicom.
Buncao sam besneći pomalo. Uostalom, bio sam na pravom mestu za tako nešto.
„Možda želim da napustim policiju. Možda ne želim više da učestvujem ni u jednoj mučnoj kriminalističkoj istrazi. Možda želim da se odselim iz Vašingtona ili bar iz jugoistočne četvrti. A možda želim da otperjam u zapadnu Virdžiniju i posetim Kejt Maktirnan, uzmem odmor u najgorem mogućem trenutku."
„Da li zaista želiš da uradiš išta od toga", upita me Adel kada sam završio, ili se bar na trenutak primirio, „ili samo daješ sebi oduška?"
„Ne znam, Adel. Verovatno dajem sebi oduška. Tu je i jedna žena koju sam sreo i koja bi mogla da me zainteresuje. Udata je", rekoh sa osmehom. „Nikada nisam imao ništa s udatim ženama, pa je potpuno bezbedna. Ne može biti sigurnija. Mislim da nazadujem."
„Želiš moje mišljenje o tome, Alekse? Ne mogu da ti ga dam. Ipak, mnogo toga se nakupilo u tebi."
„Do guše sam zaglibio u jednu vrlo gadnu istragu o ubistvu. Tačnije, u dve. Upravo sam se vratio s krajnje uznemirujućeg sastanka. Mislim da s tim problemima mogu i sam da izađem na kraj. Ali, znaš šta je čudno? Čini mi se da još pokušavam da zadovoljim majku i oca, a to je neizvodljivo. Ne mogu da prevaziđem osećanje napuštenosti. Ne mogu da ga racionalizujem. Ponekad mi se čini da su mi oba roditelja umrla od neke vrste neizlečive tuge, čiji uzrok smo delimično bili moj brat i ja. Bojim se da sam i ja to nasledio. Kada je o pameti reč, mislim da ni majka ni otac verovatno nisu zaostajali za mnom i mora da su patili zbog toga.“ Umrli su u Severnoj Karolini, vrlo mladi. Otac se ubio alkoholom i iskreno govoreći, nikada to nisam preboleo. Mama je umrla od raka na plućima godinu dana pre njega. Kao devetogodišnjaka me je Nana Mama uzela pod svoje.
„Misliš da ti je tuga u genima, Alekse? Ni sama ne znam šta da mislim o tome. Jesi li slučajno pročitao onaj članak u Njujorkeru o blizancima? Izneti su neki dokazi u prilog genetske teorije. Crne vesti za naš poziv."
„Posao detektiva?", upitah je.
Adel ne prokomentarisa moju malu šalu.
„Izvini", rekoh. „Izvini, izvini."
„Ne moraš da se izvinjavaš. Znaš kako sam srećna kad se malo oslobodiš tog nagomilanog gneva."
Ona se nasmeja. Priključih joj se. Rado razgovaram s njom jer se naše seanse začas preobrate od smeha do suza, od ozbiljnosti do apsurda, od istine do laži, obuhvatajući sve što me muči. Adel Finali je tri godine mlađa od mene, ali je za svoje godine izuzetno mudra, možda mudrija od mene. Više mi prija dolazak kod nje, na seansu provetravanja lobanje nego kad sviram bluz na verandi kod kuće.
Još neko vreme smo pričali. Razvezao mi se jezik pa sam pustio da mi misli slobodno teku. Osećao sam se prijatno. Lepo je u životu imati nekoga kome možeš baš sve da poveriš. Ne mogu da

zamislim kako bi mi bilo bez toga.
„Otkriću ti nešto o čemu sam nedavno razmišljao", rekoh Adel. „Marija je ubijena. Žalim je i žalim, i nikako da prežalim taj gubitak. Baš kao što nisam prežalio gubitak majke i oca."
Adel klimnu glavom.
„Neverovatno je teško naći srodnu dušu." Ona to zna. Tužno je što i sama nije mogla da je nađe.
„A čoveku još teže pada kada je izgubi... srodnu dušu. Tako da sam, naravno, sada prosto skamenjen od straha da bih mogao ponovo da izgubim neku osobu do koje mi je mnogo stalo. Plašim se veza - jer mogu da se završe gubitkom. Ne napuštam posao u policiji - jer bi i to bilo neka vrsta gubitka."
„Ali sada često razmišljaš o tome."
„Sve vreme, Adel. Nešto će se desiti."
„Nešto se desilo. Vreme nam je isteklo", reče Adel najzad.
„Dobro", rekoh i opet se nasmejah. Neki idu u pozorište Komedi sentral da se dobro nasmeju, a ja idem svom psihiću.
„Mnogo neprijateljstva. To je korisno. Ne mislim da nazaduješ, Alekse. Mislim da dobro guraš."
„Bože, koliko volim da razgovaram s tobom", rekoh joj. „A da ponovimo ovo za mesec dana, kad opet budem bio potpuno sjeban."
„Jedva čekam", reče Adel i pohlepno protrlja svoje male tanke ruke. „U međuvremenu, kao što je Bart Simpson rekao mnogo puta: Nemoj da navreš ko june, čoveče."42



POGLAVLJE 51

DETEKTIV Džon Sampson nije mogao da se seti kada je toliko rmbačio, koliko poslednjih napornih i totalno usranih dana. Nije mogao da se seti takvog crnjaka, boga mu poljubim. Bio je pretrpan slučajevima teških ubistava, a obaška mu se uglavio i slučaj ubice iz škole Sodžerner Trus, koji se nije micao s mrtve tačke.
Tog jutra posle ubistva u Kenedijevom centru, Sampson je radio na otmenoj strani Garfildovog parka, na zapadnoj obali. Pazio je da mu ne promakne Aleksov sumnjivi beskućnik, koji je bio viđen samo onog popodneva kada je ubijena Šanel Grin, pa se i taj trag ohladio. U ovako složenim slučajevima Aleksova formula je jednostavna. Najpre mora da se odgovori na osnovno pitanje: Kakva bi osoba uradila ovako nešto? Koja vrsta ludaje?
Rešio je da, dok pretražuje ulice, poseti i školu Teodor Ruzvelt. Ova elitna vojna akademija koristila je Garfildov park za sportske aktivnosti i paravojne manevre. Postoji mršava mogućnost da je neki oštrooki pitomac primetio nešto.
Jebeni sedi golja bez kuće i kućišta, mislio je Sampson dok se peo sivkastomaslinastim stepenicama koje su vodile u vojnu školu. Ubija iz želje za uzbuđenjem, aljkav je i neorganizovan, na oba mesta zločina je ostavio otiske prstiju i druge tragove, pa ipak, niko da u'vati tog drkadžiju. Svaki bogovetni trag završi u nekom slepom budžaku. U čemu je fora? Gde svi greše? U čemu su zabrljali? Ne samo on. Aleks i ostatak ekipe.
Sampson potražio načelnika škole. Komandanta. Detektiv je četiri godine služio u kopnenoj vojsci, od čega je dve proveo u Vijetnamu, i ova čista škola, netaknuta pokvarenošću, podsetila ga je na poručnike iz ROTC u ratu,43 uglavnom belce. Smatrao je da je nekolicina nepotrebno poginula, a među njima i dva momka s kojima se sprijateljio.
Škola Teodor Ruzvelt sastoji se iz kompleksa četiri izuzetno održavane zgrade od crvenih cigli, sa strmim škriljčanim krovovima. Iz dimnjaka dveju zgrada vili su se laki pramenovi sivog dima. Ustanova, i sve što ju je krasilo, asociralo ga je na „sastav", „red" i „mrtve bele poručnike".
Zamisli ovakvu školu u jugoistočnoj četvrti, u planski građenim naseljima za sirotinju, pomisli dok je sam-samcit prilazio školi. Ta slika ga natera da se osmehne. Gotovo može da vidi petsto momaka iz urbanog geta u blistavim, svečanim, kraljevskoplavim uniformama, u obući uglačanoj do visokog sjaja i s besprekornim paradnim kapama na glavi. Vredi da se o tome porazmisli. Možda bi to čak izašlo na dobro.
„Gospodine, šta mogu da učinim za vas?“, neki mršav plavokos pitomac priđe mu zureći u nešto što liči na klasičan školski hodnik.
„Jesi li ovde na straži?", upita ga Sampson lako otežući reči - jedino što mu je još ostalo od majke, odrasle u Alabami.
Kadet odmahnu glavom.
„Ne, gospodine. Ipak, mogu li da vam pomognem?"
„Vašingtonska policija", reče Sampson. „Moram da razgovaram s nadležnim starešinom. Možeš li to da mi središ, vojnice?"
„Da, gospodine!“
Pitomac ga vojnički pozdravi - da ne poveruješ - i Sampson se jedva suzdrža od smeha, prvi i

možda jedini put tog dana.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:49 am






POGLAVLJE 52

U DEVET sati izjutra u Lijevoj sali se okupilo više od trista umivenih i ispeglanih pitomaca - od sedmaka, osmaka i devetaka do onih što pohađaju deseti, jedanaesti i dvanaesti razred srednje vojne škole. Pitomci su nosili redovne školske uniforme: komotne sive pantalone, crne košulje s kravatom i sive bluze do opasača.
S drvenog sedišta u školskom amfiteatru ubica iz škole Sodžerner Trus gledao je crnog diva, koji je ušao u Lijevu salu. Smesta ga je prepoznao. Ta naivčina je detektiv Džon Sampson, prijatelj i partner Aleksa Krosa.
Ovo ne valja. Štaviše, izuzetno je loše. Ubicu je odmah uhvatila panika, spopao ga je jeziv strah.
Pitao se da li je gradska policija došla po njega. Znaju li ko je on?
Poželeo je da pobegne - ali odavde nema kud. Mora da sedi i premire.
Ubica se prvo zastideo. Mislio je da će mu pozliti, da će povratiti ili tako što. Želeo je da zagnjuri glavu među noge. Kakva bruka da ga ovako uhvate.
Sedeo je dvadesetak metara od mesta gde je ona uštogljena vojničina, pukovnik Vilson, stajao s detektivom u stanju pripravnosti kao da se sprema nešto jebeno važno. Svaki pitomac, bi ih odsečno pozdravio kada bi prošao tuda. Pitomci nisu samo ličili na moronske robote, nego su to i bili. Salu je bojažljivo ispunjavao žagor pun iščekivanja.
Hoće li da se zatrese zemlja? Ova misao je poput krika odjeknula njegovom glavom. Hoće li ga policija uhapsiti pred ćelom školom? Jesu liga ulovili?
Ali, kako su mu ušli u trag? Nema logike. Taj zaključak ga je donekle smirio.
Varljiv mir? Lažan osećaj sigurnosti?, pomisli i skupi se na tvrdom drvenom sedištu želeći da nestane.
Zatim se opet uspravi na sedištu. Oh, sranje! Dolaze! Pažljivo je pogledom pratio detektiva iz Odeljenja za ubistva, koji je s pukovnikom Vilsonom lagano išao ka podijumu. Srce mu je tuklo kao ritam-sekcija u nekoj pesmi grupe Vajt zombi.
Zbor je počeo uobičajenim glupim formalnim pričama o obavezi pitomaca da čuvaju „poštenje i čast u mislima i delu“ i svim tim govnarijama. Zatim je pukovnik Vilson razvezao priču o
„kukavičkom ubistvu dvoje dece u Garfildovom parku". Vilson je nastavio. „Gradska policija osmatra park i okolni rejon. Možda je neki pitomac Teodora Ruzvelta nehotice video nešto što bi moglo da pomogne policiji u istrazi. Možda neko od vas može da pomogne policiji."
Dakle, to je razlog posete ovog golemog detektiva iz Odeljenja za ubistva. Baca prokletu ribarsku mrežu, pa šta uleti. Izgleda da je načisto sjebana istraga o dva ubistva.
Ubica ipak zadrža dah. Pogled krupnih očiju je upirao u binu, gde je Sampson prilazio mikrofonu. Visoki crnac zaista je štrčao u sali punoj uniformi, među kratko podšišanim muškarcima rumenih lica. Bio je ogroman, a na neki način i kul u toj crnoj kožnoj šoferskoj jakni, sa sivom košuljom i crnom kravatom. I te kako je nadvisio podijum koji kao da je pravljen po meri pukovnika Vilsona.
„Služio sam u Vijetnamu. Dvojica poručnika, ne mnogo starija od vas i vaših klasića, bila su moje starešine", reče detektiv preko mikrofona. Glas mu je bio spokojan i vrlo dubok. Onda se nasmeja, a s njim i većina pitomaca. Svojom pojavom, karakterom i fizičkim izgledom ostavljao je moćan utisak. Bilo je jasno da se ne folira. Ubica pomisli da se Sampson možda ruga pitomcima, ali nije bio

potpuno siguran u to.
„Moja današnja poseta vašoj školi ima veze s našim pretraživanjem Garfildovog parka i okoline", nastavi detektiv. „Prošle nedelje ovde su divljački ubijena dva deteta. Smrskane su im lobanje. Ubica je satana, u to nema sumnje."
Ubica požele da Sampsonu pokaže prst. Ubica nije satana. Ti si satana, čamugo s amajlijama.
Ubica je kul, mnogo više nego što zamišljaš.
„Od pukovnika Vilsona čujem da se mnogi od vas iz škole vraćaju kućama kroz park. Drugi trče kros, ili igraju fudbal i lekros u parku.44 Ostaviću ovde, u školskoj kancelariji, broj svog telefona u policijskoj stanici. Ako ste videli nešto što može da nam pomogne, možete da me potražite u svako doba dana i noći."
Ubica iz škole Sodžerner Trus nije mogao da odvoji pogled od gorostasnog detektiva iz Odeljenja za ubistva koji je govorio tako pribrano i samouvereno. Razmišljao je da li dorastao ovom protivniku. A da ne pominje onog Aleksa Krosa, milu mu majčicu, koji ga je podsećao na oca - pandura.
Bio je uveren da im je dorastao.
„Ima li pitanja?", upita Sampson s govornice. „Bilo kakvog pitanja. Ako ga ima, vreme je da ga postavite. Sada i ovde. Da vas čujem, momci."
Ubica je želeo da vikne sa svog sedišta. Jedva se odupreo iskušenju da visoko digne desnu ruku i dobrovoljno ponudi stvarnu pomoć. Najzad je seo na sopstvene šake pritiskajući prste.
Slučajno sam video nešto u Garfildovom parku, gospodine. Možda znam koje ubio ono dvoje dece bejzbolkom od četrdeset pet santima, ojačanom trakom.
Zapravo, pošteno govoreći, ja sam ih ubio, gospodine. Ja sam ukokao klince, a ti si glup ko hulja!
U'vati me ako možeš.
Krupan si. Mnogo viši. Ali ja sam pametniji nego što ćeš ti ikada biti.
Imam samo trinaest godina, a već sam ovoliko vešt! Sačekaj malo da porastem. Pušite ga, glupsoni.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:49 am




Četvrti deo

Ajmo, ajde u lov




POGLAVLJE 53

S MAČKOM Rozi i torbom punom košmara sam ležao na kauču. Rozi je lepa riđkastomrka abisinka. Vrsna je sportistkinja, nezavisna i divlja, ali voli da se mazi. Pokretima me podseća na svoje velike afričke rođake. Jednog vikenda, u rano jutro, jednostavno se pojavila u našoj kuči koja joj se dopala, pa je resila da ostane.
„Nećeš da nas ostaviš jednog dana, Rozi? Da odeš kao što si se pojavila?" Rozi se zatresla celim telom. Kakvo blesavo pitanje, rekla mi je. Ne, ni govora. Sada sam član porodice.
Ne mogu da zaspim. Ne opušta me čak ni Rozino predenje. Iako umoran kao pas, i više od toga, nisam prestajao da razmišljam. Umesto ovaca brojao sam ubistva. Oko deset sati sam odlučio da se provozam i razbistrim glavu. Možda ću stupiti u vezu sa svojom energijom či. Možda ću steći jasniji uvid u neko od dosadašnjih ubistava.
Otvorenih prozora sam vozio. Napolju je hladno, minus devetnaest.
Nisam znao kuda idem - ali moja podsvest je znala. Pazi se psihe psihologa.
Oba slučaja su mi jurila glavom grubo i neprestano. Bila je to opasna vožnja na duplom koloseku. U mislima sam se stalno vraćao na razgovor s plaćenim ubicom CIA, Endruom Klokom. Pokušavao sam da ono što sam čuo od njega dovedem u vezu s ubistvima Džeka i Džil. Može li jedan od duhova da bude Džek?
Našao sam se na Njujorškoj aveniji, koja se nalazi na pravcu 50, gde konačno skreće na autoput Džona Hansona. Kristina Džonson živi u tom kraju, na spoljnoj strani kružnog puta, u okrugu princa Džordža. Znao sam njenu adresu. Pronašao sam je u beleškama detektiva koji je prvi razgovarao s njom posle ubistva Šanel Grin.
Ovo je ludost, mislio sam vozeći ka njenom gradiću - Mičelvilu.
Ranije sam te večeri razgovarao s Dejmonom o tome kako je sada u školi, i kakvi su nastavnici. Najzad smo se u razgovoru dotakli direktorke. Dejmon me je prozreo kao mali Tasmanijski đavo, kakav ponekad ume da bude.
„Sviđa ti se, zar ne?“, upitao me je, a oči su mu zasijale kao dva fara. „Sviđa ti se, zar ne, tata?
Svima se sviđa. Čak i Nani. Ona kaže da je gospođa Džonson tvoj tip. Dopada ti se?“
„Ne da kažem da mi se nešto ne dopada kod gospođe Džonson", rekao sam Dejmonu, „ali ne zaboravi da je udata."
„Ti ne zaboravi", uzvratio je i kao Sampson se nasmejao.
A sada sam bio ovde i u poznu noć se vozio kroz prigradsko naselje. Nek ide sve do đavola, šta ja tu tražim? Gde mi je pamet? Ili sam toliko vremena proveo u društvu luđaka da sam i sam primio nešto od njih, ili se prosto povodim za jednim od svojih boljih instinkata?
Naglo sam skrenuo udesno kada sam ugledao Ulicu samer. Blaga škripa pneumatika poremetila je savršeni mir kraja. Morao sam da priznam da je predgrađe čak i noću lepo. Sve ulice su obasjane. Mnogo božičnih svetiljki i skupih prazničnih rekvizita. Široki odvodi za kišu. Beli pločnici. Na svim ćoškovima stubovi za uličnu rasvetu u kolonijalnom stilu.
Pitao sam se da li je Kristini Džonson teško da svakodnevno napušta ovu bezbednu, dražesnu enklavu kako bi išla na posao u jugoistočnu četvrt. Kakvi demoni je nagone na to. Zanimalo me je

zašto radi prekovremeno. I kakav joj je muž.
Onda na prilazu jedne velike kuće s fasadom od cigle, izgrađenu u kolonijalnom stilu, ugledah tamnoplava kola Kristine Džonson. Srce mi lako zaigra. Odjednom sve ovo za mene postade vrlo stvarno.
Nastavio sam da vozim asfaltiranom ulicom dok se nisam podosta udaljio od njene kuće. Zaustavio sam uz ivičnjak i ugasio farove. Pokušao sam da stišam huk u glavi. Zurio sam u zadnja vrata nečijeg blistavo belog forda eksplorera, parkiranog na ulici. Zurio sam dobrih devedeset sekundi, onoliko koliko bi beli eksplorer ostao na vašingtonskoj ulici pre no što bi ga ukrali.
Razum mi je govorio da bi trebalo da dignem ruke od ovoga. Doktor Kros uopšte nije odobravao postupke doktora Krosa. Još malo i mogli bi da pređu u neprikladno ponašanje. A parkiranje u mraku u elegantnom prigradskom naselju kao što je ovo, nije plod zdravog razuma.
Glavom mi prolete nekoliko terapeutskih šala. Nauči da živiš u strahu samo jednom dnevno.
Tvoje teško detinjstvo nije postalo lakše. Ako si zaista srećan, sigurno si u fazi poricanja.
„Vraćaj se kući", rekoh glasno u mračnim kolima. „Jednostavno kaži neću."
Ipak sam nastavio da sedim u mraku osluškujući povremene teatralne uzdahe i glasnu raspravu koju sam sa sobom vodio u glavi. Kroz otvoren prozor se iz nečijeg odžaka osećao miris borovine i dima. Motor je lagano pucketao dok se hladio. Malo sam znao o ovom kraju; tu su stanovali uspešni advokati i lekari, urbani planeri, profesori s univerziteta Merilend, nekoliko penzionisanih oficira iz vazduhoplovne baze Endruz. Sve je veoma lepo i bezbedno. Nije im bio potreban ubica zmajeva.
Pa lepo, poseti je. Poseti ih oboje, Kristinu i njenog muža.
Sigurno sam mogao da je prevarim i navedem neki izmišljen razlog dolaska u Mičelvil. Umeo sam da naklapam kad je potrebno.
Ponovo sam pokrenuo kola, svoj stari porše. Nisam znao šta ću, niti kuda će me to odvesti.
Skinuo sam nogu s kočnice i automobil je počeo da mili sam od sebe. Tiho sam se prikradao.
Nastavio sam tako od jednog do drugog ugla, osluškivao kako lišće krčka pod gumama, ili kako povremeno pucketa i neki kamenčić. Svaki šum mi je zvučao glasno i prejako.
Najzad se zaustavih pred kućom Džonsonovih - neposredno pred njom. Primetih negovani travnjak s ukrasnim grmljem i lepo podrezanim tisama.
Trenutak istine. Trenutak odluke. Trenutak krize.
Video sam jarku svetlost u kući i odsjaj vatre. Izgleda da je neko bio budan u kući Džonsonovih.
Tamnoplavi mercedes je mirovao pred zatvorenim vratima garaže.
Ima lepa kola i lep dom. Nije potrebno da Kristini Džonson tovariš na pleća svoje nevolje. Ne dovodi joj svoja čudovišta. Udata je za advokata. I sama se snalazi sasvim dobro.
Kako reče da joj se zove muž - Džordž? Džordž, advokat i lobista. Džordž, bogati advokat i lobista.
Na prilaznom putu su samo jedna kola. Njena kola. Vrata garaže su bila zatvorena. Mogao sam da zamislim druga kola u njoj. Možda leksus. Možda roštilj na gas za pripremanje mesa. Jaku kosilicu za travu, pneumatski skupljač lišća. Možda i dva brdska bicikla za odlazak na vikend.
Ugasio sam motor i izašao iz kola. Ubica zmajeva dolazi u Mičelvil.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:50 am








POGLAVLJE 54

RADOZNALOST me je nesporno vukla Kristini Džonson, a možda su moji motivi bili i malo složeniji od toga. Sviđa ti se, zar ne, tata? Možda. Da sviđa mi se - mnogo. U svakom slučaju, imao sam potrebu da je vidim mada sam se osećao krajnje neprijatno i glupo. Dok sam izlazio iz kola, glavom mi prolete pametna misao: bilo bi još gluplje da se okrenem i odem.
Uz to, Kristina Džonson je zainteresovana za rezultat složene istrage o ubistvima koju sam vodio. To je sasvim logičan razlog da razgovaram s njom. Dosad je ubijeno dvoje učenika iz njene škole. Dvoje njenih osnovaca. Zašto baš iz te škole? Zašto je ubica došao tamo? Tako blizu mom domu.
Prišao sam glavnom ulazu, zadovoljan što iz kuće dopire jarka treperava svetlost. Nisam želeo da njen muž ili neko od suseda u Mičelvilu primeti da se prikradam kući pod okriljem senki i mraka.
Zazvonio sam, čuo skladnu melodiju i čekao na verandi kao neki kip. Negde u kući zalaja pas.
Onda se na vratima pojavi Kristina Džonson.
Na sebi je imala izbledele farmerke, izgužvan žut džemper s okovratnikom, bele čarape, bila je bosa. Češljem od kornjačevine je začešljala kosu unazad, na jednu stranu, i nosila je naočari. Izgledalo je da radi i kod kuće iako je kasno. Nas dvoje smo slični kao dve kapi vode? Da, ali ne sasvim. Ja sam se nalazio podaleko od svoje česme.
„Detektive Krose?“, iznenadi se ona. Nikakvo čudo. I sam sam iznenađen što stojim pred njenim vratima.
„Ništa se nije desilo u vezi sa slučajem", pohitah da je umirim. „Imam samo još nekoliko pitanja." To je bila istina. Ne laži je, Alekse. Ne usuđuj se da je lažeš. Ni jedan jedini put. Nikada.
Ona se osmehnu. Učini mi se da joj se i oči smeše. Bile su vrlo krupne, vrlo smeđe i smesta sam morao da prekinem da zurim u njih. „Radite suviše dugo i suviše naporno, čak i pod ovakvim okolnostima", reče mi.
„Noćas nisam mogao da se oslobodim užasa. U stvari, muče me dva slučaja. Zato sam ovde. Ako je nezgodan trenutak, mogu sutra da navratim u školu."
„Ne, slobodno uđite", pozva me. „Znam koliko ste zauzeti. Mogu da zamislim. Uđite, molim vas.
U kući je nered kao u našoj vladi, a možete da izaberete neki drugi kliše iz štampe."
Provela me je kroz hodnik s mermernim podom krem boje pored dnevne sobe, s naizgled udobnom sofom koja je mogla da se koristi i kao naslonjača, i s mnogo zemljanih boja: sijenom, oker i sirovom umbrom.
Ovo ipak nije bio obilazak s vodičem. Više se nije postavljalo pitanje šta ću ja tu. Tišina iznenada postade neprijatna. Kao da nekud ispari moja energija či.
Uvede me u ogromnu kuhinju. Priđe frižideru, velikom uređaju s dvoja vrata, i otvori ga s glasnim vhuuuš. „Da vidimo, imamo pivo, dijet-kolu, sunčani čaj.45 Mogu da pripremim kafu ili da skuvam čaj ako želite. Sigurno preterano radite."
Ovo je izgovorila glasom učiteljice, punim razumevanja, blago podsećajući da mogu da se ispravim u nekim oblastima.
„Prijalo bi mi pivo", rekoh. Obazreo sam se po kuhinji verovatno dvaput većoj od naše, s nizom belih ormarića izrađenih po narudžbini. Na tavanici je svetlarnik. Letak na frižideru oglašavao je akciju Šetnja za beskućnike. Kuća joj je vrlo lepa - njena i Džordžova.

Primetio sam da je na zidu razapet komad platna s izvezenim rečima na svahiliju: Kwenda mzuri.
To je oproštaj koji znači idi s mirom. Blag nagoveštaj? Savet?
„Milo mi je što ste izabrali pivo", reče osmehujući se. „Znači da ste bar blizu toga da prekinete posao za danas. Skoro je pola jedanaest. Jeste li to znali? Koliko je na vašem satu?"
„Tako kasno? Zaista mi je žao", rekoh. „Možemo ovo i sutra."
Kristina mi donese hajneken i ledeni čaj za sebe. Sela je za radni sto koji usred kuhinje izgleda kao kakvo ostrvo. Kuća ni izdaleka nije neuredna na šta me je upozorila kada sam ušao. Bila je prijatno mesto za stanovanje. Najednom zidu sam video slatku, dražesnu izložbu crteža iz škole Trus. Pogled mi privuče i simpatična krpa za sudove na vešalici.
„Dakle? Koji vam je vrag, šefe?", upita ona. „Šta vas dovodi van kružnog puta?"
„Iskreno? Nisam mogao da spavam. Seo sam u kola i vozio se ovuda. Onda mi je sinula genijalna ideja da bismo mogli da pretresemo još neka pitanja u vezi sa ovim slučajem... ili mi je jednostavno bilo potrebno da razgovaram s nekim", priznao sam i osetio olakšanje. Ako ništa drugo, zakoračio sam u dobrom pravcu.
„Pa, u redu je. Sasvim okej. Mogu to da shvatim. Ni ja nisam mogla da spavam", reče ona.
„Šanelino ubistvo me je teško pogodilo. A onda i siroti Vernon Vitli. Podrezivala sam biljke uz muziku televizijske serije Urgentni centar. Prilično jadno, zar ne?"
„Ne. Ne bih rekao daje to čudno. Urgentni centar je dobra serija. Uzgred, kuća vam je lepa.“
Iz kuhinje sam video televizor u dnevnoj sobi. Doktorska drama se odvijala na mamutskom ekranu. Jedan mladi crni retriver došetao je iz uzanog hodnika preko stepenica prekrivenih tepihom boje ovsene kaše.
„To je Meg“, reče mi Kristina. „I ona gleda Urgentni centar. Meg voli dobru melodramu." Pas protrlja njušku o mene i oliza mi šaku.
Ne znam šta me je nagnalo da joj kažem sledeće:
„Ponekad noću sviram klavir. U kući imamo verandu, pa buka koju dižem deci ne smeta toliko. Ili to, ili su naučili da spavaju dok sviram", rekoh. „Još nikome nije pozlilo od malo slušanja Geršvina, Bramsa i Dželirol Mortona."46
Kristina Džonson se osmehnu kao da joj prija ovakav opušteni razgovor. Zračila je samopouzdanjem i usredsređenošću, što sam primetio još prve večeri. Tačnije, osetio sam.
„Dejmon je nekoliko puta u školi pomenuo vaš običaj da svirate noću. Znate, on se ponekad hvali vama pred učiteljima. Simpatična pametna glavica. Mnogo ga volimo."
„Hvala. I ja ga mnogo volim. Sreća je što stanujemo blizu škole Sodžerner Trus.“
„Da, mislim da jeste", složi se Kristina. Mnoge škole u našem gradu su u tako žalosnom stanju da je to bruka. Trus je malo čudo za decu koja je pohađaju."
„Vaše čudo?", upitah je.
„Ne, ne, ne. Mnogi ljudi su zaslužni, a ja ponajmanje. Advokatska firma mog muža se iskupila jednom donacijom. Ja samo pomažem da se čudo održi. Ali verujem u čuda. Koliko vremena je prošlo otkako ste udovac, Alekse?", iznenada promeni brzinu. Kristina Džonson je to pitanje ubacila u neobavezni razgovor, nenametljivo i prirodno, mada mu tu nije bilo mesta. Ipak me je iznenadila. Osećao sam da nisam dužan da odgovorim ako ne želim.
„Još malo pa će biti pet godina", rekoh zadržavši malo dah. „U stvari, navršiće se u martu. Džejni je još bila beba. Tek je napunila godinu dana. Sećam se kako sam došao i držao je te noći. Nije ni slutila da ona teši mene."
Dok smo razgovarali u kuhinji, osećali smo lagodnost. Prilično smo otvorili dušu. Isprva smo

ćaskali, a potom su ozbiljne teme došle na red. Razgovor o ubici u školi Sodžerner Trus. Možda nešto što će koristiti istrazi. Skoro do ponoći smo ostali.
Najzad rekoh da moram da se vratim kući. Nije me odvraćala. Njen pogled je pokazivao razumevanje prema ovome što se noćas dogodilo i da može da prihvati to.
Na kućnom pragu, Kristina me opet iznenadi. Poljubi me u obraz.
„Vrati se, Alekse, ako želiš ponovo da razgovaramo", reče mi. „Biću ovde i negovaću biljke u ovoj razmetljivoj kući. Kwenda mzuri“, reče.
Tako smo se rastali. Idi s mirom. Čudna slika u čudno vreme naših života. Nisam imao pojma da li joj je muž kod kuće ili nije. Možda spava? Da li se zaista zove Džordž? Jesu li još zajedno?
To je još jedna tajna koju ću rešiti jednog dana, ali ne noćas.
Dok sam se vozio kući, pitao sam se treba li da se stidim neuobičajene, iznenadne posete kući Kristine Džonson. Zaključio sam da ne treba, da ne bi bilo strašno ni da to ponovim. Ona mije olakšala. Bila je neverovatno pristupačna. Uopšte, neverovatna. Ali, u izvesnom smislu, to je bolelo.
Kada sam se vratio kući, svirao sam klavir. Prvo Betovena, zatim Mocarta. Klasika je odgovarala mom raspoloženju. Popeo sam se na sprat i pogledao Dejmona i Dženi. Blago sam ih poljubio u obraz kao što je Kristina Džonson poljubila mene.
Najzad sam zaspao na kauču u prizemlju. Nisam se sažaljevao, ali sam osećao veliku usamljenost.
Spavao sam dok me nije probudio rezak zvuk telefona, zbog čega me je adrenalin prodrmao kao električna struja.
Ponovo su to bili Džek i Džil.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:50 am







POGLAVLJE 55

TAJSONOVA GALERIJA na Tajsonovom uglu, pored susednog Tajsonovog šetališta na uglu, jedan je od najvećih tržnih centara u Sjedinjenim državama, možda i na svetu. Malo posle šest izjutra Sem Harison je zaustavio auto na parkiralištu ogromne galerije.
Tamo je već bilo najmanje sto vozila, mada Versače i Najman Markus, FAO Svare i Tiljengrist neće otvoriti trgovine pre deset. Ali Merilendsko pecivo je bilo otvoreno i vazduh je ispunjavao miris popularne lokalne pekare. Međutim, Džek nije došao na Tajsonov ugao da bi kupio vrelu- vrelcatu pitu s borovnicom.
S parkirališta u trgovinskom centru rekreativno je trčao do puta Čejn bridž u Maklejnu. Nosio je filinu plavo-belu trenerku i patike i izgledalo je kao da mu je mesto ovde, u kraju gde se cena kuća kretala u rasponu od četiristo hiljada do milion i po dolara. Bilo je to jedno od važnih pravila u igri: uvek se ponašaj kao da ti je tu mesto, kao da pripadaš lokalnoj zajednici, pa će te ubrzo prihvatiti kao takvog.
Kratko podšišane plave kose i u dobroj formi, izgledao je kao neki komercijalni pilot US Era ili
Delte. Ili možda kao neki od brojnih profesionalaca iz ovog kraja, lekar ili advokat - svejedno.
U svakom slučaju, delovao je kao neko ko tu pripada. Apsolutno se uklopio.
Od početka je znao da će ovo ubistvo morati da izvede sam. Džil nije smela da se pojavi ovde, u Maklejn vilidžu. I za njega će biti gadno. Ovo je nadmašilo sve dosad, čak i standarde Džeka i Džil; previše je čak i za igru nad igrama.
Ovo jutarnje ubistvo biće izuzetno opasno. Meta je mogla da zna da neko dolazi da je likvidira. Četvrta žrtva će biti teška, a izvođenje još teže. Razmišljao je o tome dok je u lepom, tihom vašingtonskom predgrađu trčao ustaljenim ritmom ka krajnjem cilju.
Kada je prešao na put Livingston, pokušao je da se oslobodi svih misli i usredsredi se samo na strašno ubistvo koje ga očekuje.
Opet je bio Džek, surovi lovac na slavne ličnosti, što će dokazati za nekoliko minuta.
Ipak, ovo će biti naporno, najteže dosad. Čovek, koga je trebalo da ubije, jedan je od njegovih najboljih prijatelja.
U igri života i smrti to nije bilo važno.
Nije imao najbolje prijatelje. Uopšte nije imao prijatelje.



POGLAVLJE 56

JA SAM SEM, niko kao Sem, mislio je dok je trčao.
Međutim, on, nije bio Sem Harison.
Nije imao plavu kosu niti je imao običaj da nosi trenerku poznatih proizvođača, s logom na džepu i na grudima.
Ko sam, do đavola, ja? U šta sam se pretvorio?, pitao se osećajući kako mu stopala snažno udaraju o pločnik.
Znao je da je kuća na putu Livingston broj 31 pod jakim elektronskim obezbeđenjem. Ništa manje nije očekivao.
Ubrzao je korak. Najzad je skrenuo na makadamski put i nestao u šiblju i među borovima.
Nastavio je da trči kroz šumu.
Bio je u dobroj kondiciji i nije se mnogo oznojio. Hladnoća mu je išla naruku. Svestan je opasnosti, svež, spreman da nastavi igru, spreman da ponovo ubije.
Računao je da će moći nekih desetak metara neprimećeno da se približi kući. Onda bi išao na prepad, nagli juriš ka garaži.
U tom kratkom intervalu biće nezaštićen, potpuno izložen. Ne postoji način da se to izbegne, bog mu je svedok da je pokušavao da smisli drugi plan napada.
Spremao se za napad na kuču u Maklejnu. Zvuči neverovatno. Kao rat. Rat na domaćem bojištu. Revolucionarni rat.
Iz šumarka su se jasno videle još dve velike kuće u kolonijalnom stilu. Neosvetljene su kao da se na Livingstonskom putu još niko nije probudio. Sreća gaje dosad pratila; sreća ili veština, a možda i kombinacija jednog i drugog.
Činilo se da stanari kuće broj 31 na Livingstonskom putu još spavaju. To će pouzdano saznati tek po ulasku u kuću, kada će biti prekasno da odustane.
Unutra može da ga sačeka FBI, koji možda baš ovde, u šumi, vreba u zasedi. Više ga ništa ne bi iznenadilo. U svakom trenutku je moglo svašta da se dogodi - bilo njemu, bilo Džil.
Odlučio je da išeta iz šume, pribrano i opušteno. Kao da mu je tu mesto. Tiho, bez mnogo buke, podigao je vrata garaže. Žurno je šmugnuo pod delimično otvorena vrata i našao se unutra.
Otišao je pravo do kutije za obezbeđenje, naton, i ukucao kod. Toliko o obezbeđenju u predgrađu visokog nivoa. Nema prave zaštite, naročito ne od ljudi kao što je on.
Ušao je u glavni deo kuće. Srce mu je lupalo u grudima kao onaj ovan što služi za razbijanje zidova i vrata. Potiljak mu se oznojio. Mogao je da zamisli Ejdenovo lice. Mogao je da zamisli Ejdena kako stoji kraj njega.
U kući su vladali mir, potpuna tišina i red. Frižider je tiho brujao. Na vratima su mu magnetima zakačeni dečji crteži i školski jelovnik. Sem se snuždi. Ejdenova deca.
Mladi Ejden ima devet godina, Čeriz šest. Ejdanova supruga Meril ima trideset četiri godine, petnaest godina je mlađa od muža. Njoj je to drugi brak, njemu treći. Kada ih je poslednji put video zajedno, izgledali su vrlo zaljubljeno.
Džek žurno uđe u dnevnu sobu. Zastade mu dah.
Neko je u dnevnoj sobi!

Džek se munjevito okrete ulevo i uperi pištolj u tog čoveka. Gospode bože, prokleto ogledalo!
Zurio je u vlastiti odraz.
Čim je povratio dah, nastavio je misiju, mada mu je srce luđački tuklo. Žurno je prošao kroz dnevni boravak. Ta soba mu je tako poznata, puna uspomena. Bolne misli. Potisnuo ih je.
Poče da se penje stepenicama prekrivenim plišom, ali za trenutak zastade. Prvi put se pokoleba.
Nema mesta kolebanju! Kolebanje i sumnja nisu dopušteni! Ne na ovom zadatku. Ne u operaciji Džek i Džil
Setio se hodnika na spratu. Vrlo dobro je poznavao kuću. Ranije je bio tu - u prijateljskoj poseti. Glavna spavaća soba nalazila se na kraju hodnika, zdesna. U spavaćoj sobi sigurno ima oružja.
Jedan 357 u fioci noćnog stočića. Jedan automatski pištolj zalepljen trakom za donju stranu kreveta.
Znao je. Znao je. Znao je sve.
Ako ga je Ejden čuo, sve je gotovo. Igra će se završiti ovde. Biće to kraj Džeka i Džil.
Vreme je da se muda stave na panj. Čudnih li misli. Sijaset. Sinoć je konačno gledao Petparačke priče. Film ga nije opustio mada se nasmejao nekoliko puta. Bolesna priča - on je bolesniji, a Amerika najbolesnija od svih.
Ne misli više, upozorio je samog sebe. Samo uradi šta moraš. Uradi to uspešno. Uradi sada!
Uradi brzo! I nestani!
Džek ubija poznate američke ličnosti! Sve i svakog pod uslovom daje velika zverka. To mu je posao. Budi Džek!
Ali on nije stvarno Džek! Nije ni Sem Harison!
Ne misli, ponovo naredi sebi dok je krupnim koracima grabio uz stepenice ka glavnoj spavaćoj sobi.
Budi Džek. Ubij.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:50 am






POGLAVLJE 57

DŽEK - ili ko god da je, do đavola - bio je tri ili četiri stepenika udaljen od glavne spavaće sobe kada su se lakirana vrata iznenada otvorila.
Jedan visok, proćelav muškarac, maljavih ruku i nogu, izađe u hodnik. Bio je bosonog, koščatih stopala. Polubudan. Toliko jako je zevnuo da se činilo da će iščašiti vilice.
Na sebi je imao samo plave karirane bokserice. Lepo je građen, jedino je nagoveštaj masnih naslaga iznad lastiša bokserica remetio i dalje dobru sportsku figuru. Izgleda opasno i posle toliko godina prisustvovanja različitim ručkovima koji su priređivani u moćnim vašingtonskim krugovima.
General Ejden Kornvol!
„Ti! Ti, kučkin sine!“, prošaputa iznenada spazivši Džeka u hodniku na spratu. „Znao sam da bi to mogao da budeš ti.“ Da, Ejden Kornvol je u tren oka sve povezao. Odgonetnuo je tajnu; zapravo mnoge tajne. Razumeo je Džeka i Džil. Shvatao je kuda to vodi i zašto je izabran baš ovaj pravac: zašto mora da bude ovako; zašto se nalaze na putu bez povratka.
Džek opali dva puta iz berete s prigušivačem i meta naglo klonu. On hitro priskoči i zadrža beživotno telo da se ne bi bučno srušilo na pod.
Dok ga je lagano spuštao na tepih, držao ga je naručju - svog prijatelja, šta god to značilo sada.
Neko vreme je klečao kraj njega. Srce mu se kidalo.
Sve do ovog časa nije verovao da će ga ovo toliko pogoditi.
Gledao je preneražene sivoplave oči bivšeg člana Odbora načelnika generalštabova oružanih snaga i krizne operativne grupe Bele kuće za hvatanje Džeka i Džil.
jedan lovački pas je uklonjen. S lakoćom. Džek i Džil su hrabro udarili na hajkače! Opet su pokazali snagu.
Iz džepa je izvadio belešku. Ostavio je posetnicu na grudima Ejdena Kornvola.

Džek i Džil su došli na Hil kao što rade često.
Čim su se snašli, lako su našli
u odbrani slabo mesto.

Šum u hodniku! Podiže pogled. Ejdenov sin!
„Oh, Gospode bože“, šapnu glasno. „Oh, ne, bože." Oseti da će mu pozliti. Požele da pobegne iz kuće.
Dečak ga je prepoznao. Kako i ne bi? Mladi Ejden je čak poznavao i njegovu decu. Znao je suviše. Dragi bože, smiluj mi se. Molim te, smiluj mi se.
Džek ponovo opali iz berete.
To je bio rat.



POGLAVLJE 58

U OSAM sati izjutra, 10. decembra, pozvali su me u Belu kuću na sastanak kriznog tima. Proteklih dana sam tamo izazvao dosta nevolja. Moja unutrašnja istraga uznemirila je duhove i neki su se narogušili. Glavonjama s Hila nije se sviđalo što su osumnjičeni - ali prema mojoj proceni, svi su bili sumnjivi.
Čim sam stigao u zapadno krilo, Džej Grejer me ščepa. Pogled mu je bio ukočen, hladan i tvrd.
Čvrsto mi je stisnuo rame.
„Alekse, moramo da razgovaramo na trenutak", reče. „Važno je.“
„Šta se događa?", upitah agenta Tajne službe. Nije izgledao dobro. Imao je tamne, natečene podočnjake. Postade mi jasno da se još nešto desilo.
„Rano jutros su ubili Ejdena Kornvola u kući gde je živeo, u Maklejnu. Džek i Džil. Opet su nam telefonirali. Zovu nas kao da smo kontrola leta." Tužno i s nevericom je odmahnuo glavom. „Ubili su Ejdenovog devetogodišnjeg sina, Alekse."
Osetio sam kako se ljuljam. Nerazumljiva mi je novost koju mi je saopštio Džej Grejer; nije se slagala s dosadašnjim stilom Džeka i Džil. Ðavo da ih nosi! Nastavili su da menjaju pravila. Verovatno to rade namerno.
„Želim da budem sada tamo", rekoh mu. „Moram da vidim tu kuću. Tamo sam potrebniji nego ovde."
„Razumem, ali samo još jedan momenat, Alekse", reče. „Sačekajte. Dozvolite da vam kažem šta se još dogodilo. Gore od ovoga."
„Kako može da bude gore?“, upitah ga. „Zaboga, Džeje."
„Verujte mi, može. Samo me saslušajte."
Agent Grejer nastavi prigušeno da šapuće dok smo zajedno išli hodnikom Bele kuće ka kriznom komandnom centru, gde su se okupljali ostali. Povukao me je u stranu, nekoliko koraka od sobe za sastanke. I dalje je užurbano šaputao:
„Nadležni agent uvek budi predsednika u četvrt do pet. Svakog jutra. Predsednik se jutros obukao i sišao u biblioteku gde čita jutarnju štampu i izvode iz izveštaja koji su za šefa države pripremljeni pre nego što ustane."
„Šta se dogodilo jutros?", upitah Džeja. Osetih kako se znojim. „Šta se desilo, Džeje?" Odgovor je bio vrlo pažljiv, postupan:
„U pet izjutra telefon u biblioteci je zazvonio. Bila je to Džil - na privatnoj liniji. Telefonirala je predsedniku. Dobila je vezu, a to je jednostavno nemoguće.“
Od svega mi se zavrte u glavi. U potpunosti se slažem s Džejom Grejerom: događalo se nešto nemoguće. Sama ideja, pomisao da je predsednik meta ubica, više je od krupnog razloga za uznemirenje. Okolnost što smo nemoćni da ih zaustavimo još je mnogo, mnogo gora.
„Mislim da razumem zašto je taj poziv nemoguć, ali ipak mi objasnite", rekoh. Morao sam to da čujem od njega.
„Svi pozivi upućeni Beloj kući idu preko privatne telefonske centrale. Taj poziv prati drugi kontrolor u službi za veze Bele kuće, što je, u stvari, deo naše obaveštajne službe. Svi pozivi izuzev ovog. Ovaj je potpuno mimoišao kontrolni sistem. Niko ne zna kako je to moglo da se desi, do

đavola! Ali desilo se.“
„Da li ste snimili taj nemogući poziv?", upitah Grejera.
„Da, snimljen je, razume se. Već ga obrađuje FBI i Bel Atlantik u Vajt Ouku. Džil je koristila uređaj za filtriranje kako bi izmenila glas, ali možda postoje načini da se prepreka otkloni. Time se trenutno zanima polovina laboranata koja se razume u naprednu tehnologiju Belove bebice.“
Opet sam odmahnuo glavom. Cela priča mi je delovala neverovatno. „Šta je rekla Džil?“
„Prvo se predstavila. Potom je rekla: Zdravo, ovde Džil. Siguran sam da je predsednika brže rasanila od uobičajene jutarnje šolje kafe. Zatim je dodala: Gospodine predsedniče, jeste li spremni da umrete?“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:50 am






POGLAVLJE 59

MORAO sam da vidim kuću. Morao sam da budem na mestu gde su ubijeni general Kornvol i njegov sin. Bilo je potrebno da saznam sve o ubicama i o njihovom načinu rada.
Dobio sam šta sam hteo. U Meklejn sam tog jutra stigao pre devet. Bio je tmuran i oblačan decembarski dan. Spoljni izgled kuće Kornvolovih na mene je ostavio sumoran i hladan utisak. I unutra je bilo hladno. Ili Kornvolova porodica ne priznaje zimu, ili su štedeli na ogrevu.
Dvostruko ubistvo dogodilo se na prvom spratu. Gore, u hodniku, još su na leđima ležali general Ejden Kornvol i njegov devetogodišnji sin.
Ubistvo je hladno, sračunato i vrlo profesionalno izvedeno. Jezivo mesto zločina podseća na školski opis iz nekog dosijea ili iz moje beležnice, na lekciju iz forenzičkih udžbenika.
Po celoj kući su se razmileli tehničari FBI-ja i specijalisti sudske medicine. Verovatno ih je bilo dvadesetak.
Samo što sam ušao u kuću, počeo je pljusak. Vraški sablasnu sliku stvarala su svetla na automobilima i novinarskim kolima koja su nešto kasnije stigla.
Džin Sterling me pronađe u hodniku na spratu. Ovo je prvi put, otkako sam je upoznao, da izgleda pometeno. Ozbiljan, stalan pritisak počeo je da utiče na nas. Neki ljudi su naumili da ubiju predsednika Sjedinjenih Država i veoma su vesti, ali i krajnje surovi.
„Šta vam govori instinkt, Alekse?“, upita Džin.
„Moj instinkt nam neće olakšati posao", rekoh. „Jedini model koji sam dosad video jeste da Džek i Džil, u stvari, ne slede nikakav model. Samo beleške, pesmice povezuju dosadašnja ubistva. Reklo bi se da je iz ova dva ubistva potpuno isključena seksualna motivacija. Osim toga, ako sam dobro razumeo, Ejden Kornvol je bio konzervativac, ne liberal kao druge žrtve. To može da sruši čitav niz teorija o Džeku i Džil."
Dok sam razgovarao s Džin Sterling, još nešto mi je palo na pamet u vezi s tim porukama koje su ostavljali. Možda nam poezija otkriva nešto značajno. Agenti FBl-ja, stručnjaci za lingvistiku, još ništa nisu otkrili, ali to me nije brinulo. Ko god da je pisao stihove, a pretpostavljam da je to Džil, želeo je da u nešto proniknemo... Postoji li neki redosled u onome što čine, želja za stvaranjem a ne uništavanjem? Poezija mora da ima neki skriveni smisao. Skoro sam siguran u to.
„Kako je kod vas, Džin? Jeste li saznali nešto?"
Džin odmahnu glavom zagrizavši krupnim zubima donju usnu. „Baš ništa."



POGLAVLJE 60

OVOM dugačkom danu još se ne nazire kraj. Te večeri sam u deset sati stigao u prostorije FBI-ja na Aveniji Pensilvanija. Dok sam se peo liftom na jedanaesti sprat, nisam mogao da obuzdam svoje misli. Svetlost u zgradi je podsećala na male logorske vatre u okolini grada. Noćas su mnogi zbog Džeka i Džil ostali budni. I ja sam jedan od njih.
Došao sam u zgradu FBI-ja da preslušam jutrošnji razgovor predsednika sa Džil. Dostavili su mi sav dokazni materijal. Pušten sam u unutrašnji krug. Čak su mi dozvolili da talasam u Beloj kući. Većina ostalih iz Kriznog tima nije imala zadovoljstvo da sve zna o serijskim ubicama.
Nema pravila.
Obezbeđenje me je sprovelo u audio-elektronski centar na jedanaestom spratu, gde me je čekao jedan NEC magnetofon. Kopija trake s Džilinim glasom već je u njemu, magnetofon uključen i usijan od dugotrajne upotrebe.
„Ovo je kopija zapisa, doktore Krose, ali poslužiće", rekoše mi. Jedan dugokos i atipičan tehničar FBI-ja dodade kako su sigurni da je glas izmenjen ili elektronski pročišćen. Stručnjaci FBI- ja nisu verovali da mogu pomoću trake da identifikuju lice koje je zvalo. Još jednom su Džek i Džil pažljivo prikrili tragove.
„Razgovarao sam s jednim poznanikom koji radi u Belovim laboratorijama", reče. „On i još dva stručnjaka su to potvrdila i ja im verujem."
Tehničar netipičnog izgleda za pripadnike FBI-ja najzad ode i ostavi me sa snimljenim telefonskim razgovorom, što mi je odgovaralo. Neko vreme sam samo sedeo u kancelariji zureći u Ministarstvo pravde, koje se nalazilo preko puta, na Aveniji Pensilvanija.
Sa mnom je bila Džil.
Htela je da otkrije nešto o sebi, da nam nešto poveri - duboku, mračnu tajnu. Pustih traku. U tihoj, usamljenoj kancelariji trže me njen glas.
Džil progovori.
„Dobro jutro, gospodine predsedniče. Danas je 10. decembar, tačno pet izjutra. Molim vas, ne prekidajte vezu. Ovde je Džil. Da, ona Džil. Želela sam da razgovaram s vama i pokušam da vam približim ovu situaciju. Da li smo se do sada složili?"
„Ovo je daleko od ličnog razgovora", odgovori joj predsednik Berns smireno. „Zašto ubijate nevine ljude? Zašto želite da ubijete mene, Džil?“
„Oh, postoji veoma dobar razlog, opravdano objašnjenje svih naših postupaka. Možda samo volimo moć zastrašivanja takozvanih najmoćnijih ljudi na svetu. Možda šaljemo poruku u ime svih malih ljudi koje ste s vrha vlasti prestrašili svojim naredbodavnim odlukama i svemoćnim mandatima. Bilo kako bilo, niko od ubijenih nije bio nevin, gospodine predsedniče. Iz ovog ili onog razloga svi su zaslužili da umru."
Džil se nasmeja. Elektronski izmenjen glas zvučao je gotovo detinjasto.
Setih se mladog sina Ejdena Kornvola. Čime je jedan devetogodišnjak zaslužio da umre? U tom času sam mrzeo Džil - ko god da je i kakvi god da su joj motivi.
Predsednik Berns nije uzmicao. Njegov glas je odmeren, staložen:
„Dozvolite da vam nešto razjasnim: niste me uplašili.

Možda bi trebalo vi da se bojite, Džil. Vi i Džek. Sve smo vam bliži. Ne možete nigde da se sakrijete. Nema takvog mesta na zemaljskoj kugli. Nema!"
„Svakako ćemo imati to u vidu. Mnogo vam hvala na opomeni. Sportski potez, nema šta. Ali vas molim da razmislite o nečemu - vi ste mrtav čovek, gospodine predsedniče. Vaše ubistvo je već svršena stvar."
Bio je to kraj snimka. Poslednje reći je izgovorila tako hladno, tako drsko. Džil, jutarnji di-džej. Džil, pesnikinja. Ko si ti, Džil?
Vaše ubistvo je već svršena stvar.
Ponovo sam želeo da razgovaram s predsednikom Bernsom, i to smesta. Hteo sam da zajedno ovde preslušamo ovu traku s bolesnim pretnjama. Možda predsednik zna nešto što mi nije kazao. Neko mora da zna.
Još nekoliko puta sam pustio snimak sa zastrašujućom porukom. Ne znam koliko dugo sam sedeo u kancelariji FBI-ja i zurio u umirujuće svetlosti Vašingtona. Tu su negde. Džek i Džil su tu negde. Verovatno planiraju atentat. A možda i ne planiraju. Možda to više nije posredi.
Vi ste mrtav čovek, gospodine predsedniče. Vaše ubistvo je već svršena stvar.
Zašto nas opominju?
Zašto nam otkrivaju namere?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:51 am







POGLAVLJE 61

IAKO je prošlo pola jedanaest, čekala me je još jedna važna stanica. Telefonirao sam Džeju Grejeru, rekavši mu da sam na putu za Belu kuću. Želim ponovo da razgovaram s predsednikom Bernsom i tražim od njega da mi obezbedi prijem.
„Neka to sačeka do jutra, Alekse. Treba da sačeka."
„Ne sme da čeka, Džeje. Pun sam teorija koje će mi spržiti mozak. Moram da dobijem instrukcije od njega. Ali, ako predsednik Berns kaže da sačekam do jutra, sačekaću. Razgovarajte s Donom Hamermanom ili nekim ovlašćenim licem, ma ko to bio. Ovo je istraga o ubistvu. Pokušavamo da sprečimo ubistvo. U svakom slučaju, dolazim."
Stigao sam u Belu kuću, gde me je sačekao Don Hamerman, ali i predsednikov glavni savetnik Džon Fej i javni tužilac i prijatelj predsednika Bernsa, Džejms Daud. Svi su izgledali uzrujano i veoma napeto. Izgleda da u velikoj kući nije običaj da se pitanja rešavaju na ovakav način.
„Šta ovo, do đavola, znači?", dočeka me Hamerman ljutito. Očekivao sam neprijateljski doček, ali sam doživljavao i gore.
„Ako želite, sačekaću do sutra. Međutim, instinkt mi govori da ne odlažem", rekoh mu blago ali odlučno.
„Recite nama šta želite da mu kažete", umeša se Džejms Daud, „pa ćemo odlučiti."
„Bojim se daje to samo za predsednikove uši. Moram nasamo da razgovaram s njim, kao prilikom našeg prvog susreta."
„Bože blagi, arogantni kučkin sine", planu Hamerman. „Mi smo te doveli ovamo."
„Onda vi snosite krivicu. Rekao sam da se ovde vodi istraga o ubistvu i da vam se neke moje metode možda neće dopasti. To sam i predsedniku rekao."
Hamerman izjuri iz prostorije, ali se vratio posle nekog vremena.
„Primiče vas gore, na drugom spratu. Možete da potrošite dva-tri minuta njegovog vremena.
Razgovor neće biti duži od nekoliko minuta."
„Videćemo šta će o tome reći predsednik."



POGLAVLJE 62

NAŠLI smo se u solarijumu, u produžetku stambenih prostorija na drugom spratu, omiljenoj Reganovoj odaji. Kroz prozor se videla blistava svetlost Vašingtona. Osećao sam se kao da proživljavam neko poglavlje iz knjige Svi predsednikovi ljudi.
„Dobro veče, Alekse. Želite da razgovaramo", reče predsednik naizgled mirno i vedro. Naravno, nisam mogao da procenim kakva su mu osećanja. Bio je neformalno odeven, u oker pantalonama i plavoj sportskoj košulji.
„Izvinjavam se što ovako upadam i uznemiravam vas“, rekoh mu. Predsednik diže ruku i prekide moje izvinjavanje.
„Alekse, ovde ste zato što želimo da tako radite. Mislili smo da niko od insajdera nema hrabrosti za tako nešto. Dakle, šta želite da mi saopštite? Šta mogu da učinim za vas?“
Malo se opustih. Šta predsednik može da učini za mene? Većina ljudi bi rado čula to pitanje.
„Celog dana sam razmišljao o jutrošnjem telefonskom pozivu i o ubistvima u Maklejnu. Gospodine predsedniče, mislim da nam ne ostaje mnogo vremena. Džek i Džil nam to jasno stavljaju do znanja. Nestrpljivi su i vrlo nasilni; rizikuju sve više i više. Svaki put kad nešto izvedu, kao da imaju psihološku potrebu da nam to naglase."
„Da li na taj način samo ističu svoj ego, Alekse?“
„Moguće, a možda žele da vam umanje vlast. Morao sam da vas vidim nasamo, jer ne želim da se zna o čemu smo razgovarali. Kao što znate, proverili smo sve zaposlene u Beloj kući. Tajna služba je bila vrlo predusretljiva. Don Hamerman takođe.“
Predsednik se osmehnu.
„Kladim se da je Don sarađivao."
„Na svoj način jeste. Ali pas čuvar ostaje pas čuvar. Na osnovu dosadašnje pretrage, Tajna služba je stavila pod nadzor tri člana vašeg osoblja. Smatramo da je to bolje rešenje nego da budu otpušteni. Tajna služba takođe prati još sedamdeset šest sumnjivih osoba iz Vašingtona i okoline."
„Tajna služba uvek drži pod prismotrom izvestan broj ljudi koje smatra potencijalnom pretnjom za bezbednost predsednika“, reče Tomas Berns.
„Da, gospodine. Ipak, to su samo mere predostrožnosti. Ne verujem da ćemo dokazati krivicu nekog od ova tri službenika. Svi su muškarci. Nadao sam se da ćemo možda otkriti Džil, ali nismo uspeli."
Predsednikovo lice se smrači.
„Rado bih se upoznao sa Džil i popričao s njom. Vrlo rado."
Klimnuo sam glavom. Stigli smo do najtežeg dela našeg malog razgovora.
„Moram da načnem jednu osetljivu temu, gospodine. Treba da porazgovaramo o nekim ljudima iz vašeg okruženja, najbližim saradnicima.“
Tomas Berns se nagnu napred. Video sam da mu se ovo ne sviđa.
„Gospodine predsedniče, postoje razlozi zbog kojih sumnjam da je u sve ovo umešan neko ko ima pristup Beloj kući ili je na visokom položaju. Džek i Džil s lakoćom prodiru u najviše krugove. Moramo da proverimo vaše bliske saradnike i da to učinimo vrlo pažljivo."
Obojica naglo ućutasmo. Gotovo sam video Dona Hamermana kako čeka ispred vrata grizući

svoju svilenu kravatu.
Prvi sam prekinuo nelagodnu tišinu.
„Znam da razgovaramo o pitanjima koja vam nisu po volji", rekoh. Predsednik uzdahnu.
„Zato ste ovde. Zato ste ovde."
„Hvala vam", rekoh. „Gospodine, nemate razloga da mi ne verujete. Kao što ste sami rekli, ja sam autsajder. Nemam nikakvu korist od ovoga."
Tomas Berns ponovo uzdahnu. Osetih da sam bar na momenat dopro do njega.
„Zakleo bih se životom u mnoge od tih ljudi. Don Hamerman, moj buldog, kako ste pravilno primetili, jedan je od njih. A kome ne verujem? Nisam potpuno ubeđen u Salivanovu i Tompsonovu lojalnost u Zajedničkom odboru. Nisam siguran čak ni u Bouena iz FBI-ja. Već sam stvorio ozbiljne neprijatelje na Volstritu, koji imaju jak uticaj na politiku u Vašingtonu i veoma su moćni. Čujem da ni organizovani kriminal nije prezadovoljan mojim programima, a sada je organizovaniji nego ikad. Izazivam star, moćan, vrlo zajeban sistem - a zajebanom sistemu se to ne sviđa. To su radili i Kenedijevi... naročito Robert Kenedi."
Odjednom osetih kako ostajem bez daha.
„Ko još, gospodine predsedniče? Moram da znam sve vaše neprijatelje."
„U Senatu mi je neprijatelj Helena Glas.... Neprijatelji su mi i neki reakcionarni konzervativci u Senatu i Predstavničkom domu... Mislim... mislim da je i potpredsednik Maoni jedan od njih. Pre konvencije sam napravio kompromis i stavio ga na tiket. Obavezao se da mi isporuči Floridu i ostale južnjačke države. Ispunio je obavezu. S druge strane sam se obavezao da uvažim neke zahteve njegovih pokrovitelja. Nisam ispunio tu obavezu. Prevario sam sistem, a to se ne radi, Alekse."
Slušao sam ga ne trepćući. Osetio sam obamrlost i uznemirenost. Po izrazu njegovog lica sam shvatio koliko ga košta priznanje nekih postupaka.
„Treba da nadziremo te ljude", rekoh. Predsednik odmahnu glavom.
„Ne, ne mogu to da dozvolim. Ovog puta ne. Ne mogu, Alekse." Ustade sa stolice. „Kako su se vašoj deci dopali suveniri?", upita me.
Odmahnuh glavom. Neću dozvoliti da me ovako otpise.
„Razmislite o potpredsedniku i o senatorki Glas. Ovo je istraga o ubistvu. Molim vas, nemojte štititi nikoga ko je možda umešan. Molim vas, gospodine predsedniče, pomozite nam... ko god da je.“
„Laku noć, Alekse“, reče predsednik čvrsto i razgovetno. U očima mu se nije nazirao ni trag kolebljivosti.
„Laku noć, gospodine predsedniče."
„Neka ostane na tome", reče on. Zatim se okrete i iziđe iz solarijuma. Don Hamerman uđe u prostoriju.
„Ispratiću vas", reče kruto. Bio je hladan, odbojan. Možda i ja imam neprijatelja u Beloj kući.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:52 am




POGLAVLJE 63

NE PRIČAJ! Nemoguće. Budi bog s nama! Ma, nema teorije. Dobro došli u Dosije iks i Zonu sumraka na informacionom autoputu.
S visinom od metar pedeset pet i devedeset pet kilograma Merijen Madžo je bila sila od žene. Sebe je doživljavala kao „cenzora skarednog i opasnog materijala" na interaktivnoj mreži Prodidži, gde je zadužena za zaštitu putnika na informacionom autoputu. Ovog trena je postala svedok vanredne situacije. Na mreži se pojavio uljez.
To nije smelo da se dogodi. Nije mogla da odvoji pogled od IBM-ovog monitora.
„Ovo je interaktivno doba, zar ne? Dobro, ljudi, sprem'te se“, promrmljala je. „Ovaj voz će nadrljati."
Merijen Madžo je skoro šest godina bila kontrolor Prodidžija, koji je u vlasništvu IBM-a. Bilbordi su kudikamo najpopularnija Prodidžijeva usluga. Koriste ih članovi za slanje privatnih poruka drugim članovima, reagovanje na dešavanja u zemlji i gradu, učenje, planiranje odmora, pronalaženje novih restorana i tome slično.
Poruke su obično dosta bezazlene, tematski određene; odnosile su se na sve aspekte života - od reforme socijalne zaštite do suđenja za ubistva koja su vođena tog meseca.
Međutim, poruke koje su počele da pristižu, nisu bile takve. Zahtevale su intervenciju cenzorske princeze, zaštitnice mladih duhova, kako je ponekad videla sebe. Njen muž Teri, bradonja teži od sto trideset kilograma, zvao ju je Velikom Sestrom.
Od jedanaest sati uveče počela je da prati poruke jednog pretplatnika iz Vašingtona. U početku su ove uvrnute poruke bile na granici dopuštenog, pa je po nahođenju mogla da bira da li da ih cenzuriše ili ne. Najzad, Prodidži se takmičio sa Internetom, koji je umeo da bude divalj i ćaknut.
Pitala se da li pošiljalac to zna. Čudaci znaju pravila, mada žele da isteraju svoje. Ponekad se činilo da im je prosto potrebna veza s nekim ljudskim bićem, makar to samo bila veza s njom, cenzorkom njihovih misli i postupaka. Velika Sestra gleda.
U prvim porukama se od ostalih pretplatnika tražilo da iskreno kažu šta misle o jednoj kontroverznoj temi. Opisan je slučaj ubistva dece u Vašingtonu. Zatim je pošiljalac od pretplatnika tražio da odgovore da li ta ubistva dece zaslužuju veću pažnju policije i štampe od slučaja Džeka i Džil. Koji je slučaj moralno i etički važniji?
Merijen Madžo bila je prisiljena da povuče prethodne dve poruke, ne zbog njihovog sadržaja perse,47 nego zbog upotrebe nepristojnih reči, naročito onih koje su počinjale strašnim slovima; i s, i slovom p kod jedne reči.
Međutim, izgleda da je povlačenjem poruka izazvala neverovatnu emocionalnu eksploziju
pretplatnika u Vašingtonu. Prvo je došla dugačka, pogana i oštra kritika zbog „sramne i nepotrebne cenzorske kuge na Prodidžiju“. Sledio je poziv pretplatnicima da se prebace na Kompjuserv ili na druge komercijalne mrežne službe. Razume se, Kompjuserv i Amerika onlajn takođe imaju cenzore.
Poruke su nastavile da lete iz Vašingtona brže od aviona na redovnoj liniji Vašington - Njujork. U jednoj je pošiljalac od uprave Prodidžija tražio da „da nogu u dupe svom apsurdno nesposobnom cenzoru". Merijen Madžo je i to cenzurisala.
U drugoj poruci je reč na slovo j bila upotrebljena jedanaest puta u dva pasusa. Ponovo je

cenzurisala tog jeboljupca.
U sledećoj prosleđenoj poruci pošiljalac se nije ograničio samo na pogan jezik i nekontrolisano vređanje službe. U toku jednog sata i sedamnaest minuta pretplatnik iz Vašingtona je tvrdio da je on odgovoran za brutalna ubistva dvoje dece i da će to dokazati uživo na Prodidžiju.
Velika sestra je smesta povukla tu poruku. Zatim je pozvala nadzornicu u centrali Prodidžija, koja se nalazi u Vajt Plejnsu, državi Njujork. Ogromno telo joj je drhtalo poput pihtija kada se šefica pojavila i za obe donela crnu kafu. Crnu kafu? Da bi se oporavila od ove katastrofe, Merijeni je potrebna dvostruka porcija pice Malog Džona, sa svim prilozima.
Iznenada, na ekranu je blesnula najnovija poruka vašingtonskog pretplatnika, koji je izuzetno rečit i inteligentan ali neopisivo ljut i zaista, zaista lud. U ovoj poslednjoj poruci navedene su krvave pojedinosti ubistva crnčeta, „pojedinosti poznate samo vašingtonskoj policiji", tvrdio je pretplatnik.
„Bože blagi, Merijen, kakav jezivi, otkačeni manijak", reče nadzornica Prodidžija preko ramena Merijen Madžo. „Jesu li mu sve poruke ovakve?"
„Uglavnom, Džouni. Malo je ublažio rečnik, ali nasilje surovo izvire iz njih. Vampirski jezivo.
Otkako sam mu skresala krila, postao je takav."
Tekst sledeće poruke iz Vašingtona nastavio je kontinualno da se pomera na ekranu. Izgledalo je da stvarno opisuje ubistvo jednog malog crnog deteta u Garfildovom parku. Ubica je tvrdio da se poslužio isečenim štapom za bejzbol, koji je ojačao izolacionom trakom. Tvrdio je da je dete udario dvadeset tri puta brojeći svaki udarac.
„Odmah prekini ovo užasno, luđačko sranje. Isključi prokletnika iz programa!", odluči nadzornica brzo.
Nakon toga je donela još važniju odluku. Mora da obavesti Vašingtonsku policiju o sumnjivom pretplatniku. Nijedna nije znala da li navodni ubica dece govori istinu, ali ono što su pročitale je dovoljno ubedljivo.
U pola dva izjutra nadzornica Prodidžija je dobila vezu s detektivom iz Vašingtona. U svom dnevniku je zapisala ime policajca i njegov status: detektiv Džon Sampson.



POGLAVLJE 64

LEGAO sam nešto posle jedan. Nana je došla u petnaest do pet i probudila me. Čuo sam lupkanje papuča po podu od dasaka u mojoj spavaćoj sobi. Potom sam čuo kako mi šapuće uz uvo. Osećao sam se kao šestogodišnjak.
„Alekse? Alekse, jesi li budan?"
„Mm, hmm. Nema greške. Sad jesam."
„Prijatelj te čeka u kuhinji. Jede slaninu i paradajz iz mog tiganja kao da sutra neće svanuti, a on to može da predoseti, zar ne? I dalje jede brže nego što ja kuvam."
Uzdržao sam se da ne jeknem bolno i tiho. Trepnuh. Svaki put, kada bih pokušao da otvorim kapke, osetio bih njihovu težinu i otečenost. Grlo mi se osušilo i greblo me je.
„Sampson je ovde?“, najzad uspeh da progovorim.
„Da, i kaže da ima trag o ubici iz škole Trus. Nije li to dobar način da započneš novi dan?“ Rugala mi se kao i uvek. Nije ni pet izjutra, a Nana me je već bocka zarđalim nožem.
„Ustajem", prošaputah, „iako ne izgleda tako."
Nepunih dvadeset minuta kasnije zaustavili smo kola ispred jedne gradske kuće od cigala na Sjuard skveru. Sampson mi je priznao da sam mu potreban u ovoj akciji. Rakim Pauel i beli detektiv Čester Malins, koji je nosio prastari porkpaj šešir, stajali su ispred svojih kola i čekali nas. Izgledali su vrlo napeto i jasno se videlo da im je nelagodno.
Ulica se nalazila u delimično otmenom delu parka Sjuard skver, udaljena oko dva i po kilometra od škole Sodžerner Trus. Verovatno je Malins zadužen za ovaj deo grada.
„Cilj nam je ona kolonijalna rudna žila, bela u belom, gore na ćošku“, reče Rakim i pokaza veliku kuću na sledećem uglu. „Čoveče, što volim da radim u ovom kraju s visokim zakupninama. Osećate li ruže?“
„To je sredstvo za čišćenje prozora", rekoh.
„Ode moja karijera u Cvećarskoj telegrafskoj dostavi", nasmeja se Rakim Pauel, a Čester mu se pridruži.
„Moguće je da u onoj lepoj beloj kući ne živi porodica Partridž", opomenu Sampson dvojicu detektiva. „Bez obzira na lepu okolinu, mirnu ulicu i sve ostalo, tamo nas možda čeka neki jebeni manijakalni ubica. Kapirate?"
Sampson se okrete k meni.
„Šta ti misliš o ovome, šećeru? Imaš li kao i obično neku nevaljalu ideju? Osećaš li gri-gri?“48 Za vreme kratke vožnje do Sjuard skvera Sampson mi je ispričao sve što je znao. Jedan pretplatnik interaktivne službe Prodidžija, oficir kopnene vojske, pukovnik Frenk Mur, slao je poruke preko mrežne službe o ubistvima dece. Činilo se da zna pojedinosti o ubistvima, poznate samo policiji i pravom ubici. Ostavio je utisak da je on čudovište koje tražimo.
„Ne sviđa mi se to što čujem od vas, mister Džone. Ubistva govore da ga razdire bes, ali ne zapostavlja oprez. A sada traži pomoć? Praktično nas dovodi na svoj kućni prag? Ne znam šta da mislim. To mi se ništa ne sviđa. Eto šta osećam, partneru."
„I ja to mislim", klimnu glavom Sampson i nastavi da gleda spomenutu kuću.
„Bilo kako bilo, tu smo. Hajde da proverimo šta to pukovnik želi da nam pokaže."

„Samo da ne budu osakaćena tela“, reče Rakim Pauel i ozbiljno se namršti. „Ne u pet sati izjutra.
„Ne još dece skrivene negde u ovoj velikoj kući."
„Aleks i ja idemo na zadnja vrata", obrati se Sampson Rakimu. „Ti i Popaj Doji obezbeđujete prednji deo.49 Pazite na garažu. Ako je ovo kuća ubice, možemo da očekujemo i poneko iznenađenje. Jesmo li svi budni? Okice su u redu?"
Rakim i čovek s belim šeširom klimnuše glavom.
„Dalekovidi i dovitljivi", reče Rakim s lažnim oduševljenjem.
„Detektivi, štitićemo vas,“, najzad se oglasi i Čester Malins, Sampson mirno klimnu glavom.
„Onda, hajdemo. Još nije svanulo - možda i dalje leži u svom sanduku."
U pola šest izjutra uveliko sam napumpan adrenalinom. Sretao sam toliko čudovišta u ljudskom obliku da mi ih je bilo preko glave. Nisu mi potrebni novi poslovni izazovi iz te oblasti.
„Jesam li ovde da ti čuvam dupe?", upitah čoveka planinu kada smo krenuli ka velikoj kući na ćošku.
„Pogodio si, šećeru, potreban si mi u ovome. Ti si čudotvorac u provaljivanju ovih psiho-ubica", reče Sampson ne okrenuvši se ka meni.
„Hvala. Mislim", promrmljah. U glavi mi buči kao da sam kod zubara uzeo azotsuboksid. Nisam imao ni najmanju želju da upoznam još jednog psihopatu; nisam želeo da upoznam pukovnika Frenklina Mura.
Skratili smo put prešavši preko sunđerastog travnjaka, koji je vodio do dugačke i široke verande s letvicama po kojima se širio bršljan.
Video sam muškarca i ženu kako stoje u kuhinji. Već su ustali.
„Sigurno su to gospodin i gospođa Frenk", promrmlja Sampson.
Čovek je nešto jeo naginjući se preko radnog stola u kuhinji. Video sam kutiju peciva s jagodama, koje se peče u tosteru, kartonsku ambalažu s obranim mlekom i jutarnje izdanje Vašington posta.
„Slika i prilika porodice Partridž", došapnuh Džonu. „Nimalo mi se ne sviđa. Namamio nas je ovamo, pravo do svojih vrata."
„Manijakalni ubica", procedi on kroza stisnute, blistavobele zube. „Neka te ne zavara konfekcijsko pecivo. To govno jedu samo psihopate."
„Ne dam se lako zavarati", rekoh Sampsonu.
„Čuo sam da tako kažu. Hajde da završimo s ovim, šećeru. Vreme je da opet budemo neopevani heroji."
Obojica čučnusmo pod kuhinjski prozor što nije bio lak zadatak. Odande nismo videli muškarca i ženu, niti su oni mogli da vide nas.
Sampson se maši kvake i lagano je okrete.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:53 am








POGLAVLJE 65

ZADNJA VRATA kuće Murovih nisu zaključana i Sampson ih snažno odgurnu. Naše upadanje je ličilo na eksploziju bombe u kuhinji u kojoj sve miriše na sveže prepečeno pecivo i kafu. Nalazili smo se na Kapitol hilu, u Vašingtonu. Izgled kuće i kuhinje odgovarao je lokaciji baš kao i bračni par Mur. Međutim, ni Sampson ni ja nismo pali na ovaj prizor normalnog života. Slično smo viđali i u domovima drugih psihopata.
„Ruke na glavu! Oboje. Podignite ih lagano i oprezno", podviknu Sampson muškarcu i ženi koje smo zatekli u kuhinji.
Oba gloka smo uperili u pukovnika Mura. Nimalo nije izgledao opasno: onizak, mršav i proćelav, opuštenog trbuha koji prati sredovečno doba, s naočarima na nosu. Nosio je standardnu vojnu uniformu, ali to nije popravilo naš utisak o njemu.
„Mi smo detektivi iz gradske policije", predstavi nas Sampson. Murovi su bili u šoku. Nisam mogao da im zamerim. Nas dvojica možemo lako da izazovemo šok ako nešto nije kako treba, a ovde očigledno nešto ne valja.
„Ovo je zaista velika, potpuno sumanuta greška", izjavi najzad pukovnik Mur vrlo polako i obazrivo.
„Ja sam pukovnik Frenklin Mur. Ovo je moja supruga, Koni Mur. Adresa je Sjuard skver, sever, broj četiristo osamnaest", pažljivo je naglašavao svaku reč. „Gospodo policajci, molim vas da spustite oružje. Na pogrešnom ste mestu.“
„Na tačnoj smo adresi, gospodine", rekoh pukovniku. A ti si bolesnik koji je slao one poruke o kojima ćemo razgovarati. Ili si bolestan ili si ubica.
„I tražimo pukovnika Frenka Mura", dopuni Sampson. Ni za centimetar, niti milimetar nije spustio glok. Nisam ni ja.
Pukovnik Mur se i dalje držao dosta hladnokrvno što me je zbunjivalo i pokrenulo glasan unutrašnji alarm.
„Pa, da li biste bili ljubazni da nam objasnite u čemu se radi? I to, molim vas, brzo. Ni ja ni moja supruga nikada nismo bili hapšeni. Nisam napravio čak ni saobraćajni prekršaj", obratio nam se obojici jer nije bio siguran ko je od nas dvojice glavni.
„Jeste li pretplaćeni na Prodidži, pukovniče?", upita ga Sampson. Zvučalo je pomalo blesavo kada je to izgovorio, kao i sve ostalo u poslednje vreme.
Pukovnik Mur pogleda ženu, a onda se okrete k nama.
„Pretplaćeni smo, ali smo to uradili za našeg sina, Samnera. Nijedno od nas u svom dnevnom rasporedu nema vremena za kompjuterske igrice. Ne razumem ih i ne zanimaju me."
„Koliko godina ima vaš sin?", upitah pukovnika Mura.
„Kakve to veze ima? Samner je trinaestogodišnjak. Pohađa deveti razred škole Teodor Ruzvelt.
Odličan je učenik. Sjajno dete. O čemu se radi, detektivi? Da li biste nam objasnili zašto ste ovde?"
„Gde je Samner sada?", upita Sampson vrlo tiho i preteče.
Zato što mladi Samner možda sluša odnekud iz kuće. Možda nas ubica iz škole Sodžerner Trus
sluša upravo sada.
„Ustaje pola sata ili četrdeset pet minuta posle nas. Autobus dolazi po njega u pola sedam. Molim

vas? O čemu se radi?“
„Moramo da razgovaramo s vašim sinom, pukovniče Mure", rekoh mu. Bilo je to zasad najjednostavnije.
„Dužni ste da prvo...“, zausti pukovnik Mur.
„Ne, ništa nismo dužni", prekide ga Sampson. „Moramo odmah da vidimo vašeg sina. Ovde smo zato što vodimo istragu o ubistvu, pukovniče. Već su ubijena dva mala deteta. Vaš sin je možda umešan u ta ubistva. Moramo da vidimo vašeg sina.“
„Oh, bože blagi, Frenk", prvi put se oglasi gospođa Mur. Koni, zapamtio sam joj ime. „To je nemoguće. Samner nije u stanju da uradi tako nešto."
Pukovnik Mur je izgledao zbunjeno čak i više nego kada smo upali, ali pažljivo nas je slušao.
„Odvešću vas do Samnerove sobe. Da li biste bili ljubazni makar da vratite oružje u futrole, molim?"
„Bojim se da ne možemo", rekoh mu. U očima mu se videla panika. Više nisam ni gledao gospođu Mur.
„Molim vas, odvedite nas do dečakove spavaće sobe", ponovi Sampson. „Moramo da budemo tihi. To je u Samnerovom interesu, tako ćete ga najbolje zaštititi. Razumete li šta govorim? “
Pukovnik Mur lagano klimnu glavom. Izraz lica mu posta tužan, pogled ukočen i prazan.
„Frenk?", zamoli gospođa Mur. Bila je bleda.
Nas trojica krenusmo uz stepenice, u koloni jedan po jedan. Pukovnik Mur je bio iza mene, a pratio ga je Sampson. Još nisam potpuno otpisao Frenklina Mura kao osumnjičenog, potencijalnog luđaka, ubicu.
„U kojoj sobi je vaš sin?", upita Sampson šapatom. Jedva da mu se čuo glas. Poslednji ratnik plemena Masai u istrazi teškog zločina, ubistava u Vašingtonu, glavnom gradu Amerike.
„Druga vrata sleva. Jamčim vam da Samner nije skrivio ništa. On je trinaestogodišnjak, prvi u svojoj klasi."
„Jesu li vrata spavaće sobe zaključana?", upitah.
„Ne... mislim da nisu... možda je stavio rezu. Nisam siguran. On je dobar dečak, detektive."
Sampson i ja zauzesmo položaje s obe strane zatvorenih vrata. Znali smo da nas unutra možda očekuje ubica. Njihov dobar dečak je možda ubijao decu. Dva deteta. Veliko je pitanje da li pukovnik Mur i njegova žena zaista poznaju svog sina i mogu li proceniti na šta je sve spreman.
Trinaestogodišnjak. Priznajem da me je ovaj podatak malo ošamutio. Da li bi jedan trinaestogodišnjak bio u stanju da počini dva jeziva ubistva dece? To bi objasnilo amaterizam na mestima zločina. Ali bes, nemilosrdno nasilje? Mržnju?
On je dobar dečak, detektive.
Dečakova soba nije bila zaključana niti je namaknuta reza. Na izvršenje! Na izvršenje!
Upadosmo u sobu sa zapetim pištoljima.
Soba je bila tipično tinejdžersko skrovište, ali je imala više kompjuterske i audio opreme od većine dečjih soba. Siva uniforma pitomca visila je u otvorenom ormaru. Neko ju je isekao na froncle!
Samner Mur nije bio u svojoj spavaćoj sobi. Tog jutra nije iskoristio pola sata dodatnog spavanja.
U sobi nema nikoga.
Na zgužvanom krevetskom čaršavu nalazila se otkucana beleška, tako ostavljena da ne može ostati neprimećena.

Kratka beleška: Niko je otišao.
„Šta je ovo?“, promrmlja pukovnik Mur kada ju je pročitao. „Šta se događa? Šta se događa ?
Molim vas, može li neko da mi objasni šta se ovde događa?"
Mislim da sam shvatio smisao, da razumem dečakovu belešku. Samner Mur je bio Niko - tako se osećao. A sada: Niko je otišao.
Pored beleške je ležao jedan odevni predmet kao drugi deo poruke za onoga ko prvi uđe u sobu.
Za sobom je ostavio nestalu bluzu Šanel Grin, majušnu sivkastoplavu bluzu prekrivenu krvlju.
Ubica je trinaestogodišnjak iz škole Trus - u stanju neobuzdanog besa, na slobodi negde u Vašingtonu.
Niko je otišao.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Mustra taj Pon Apr 16, 2018 11:53 am







POGLAVLJE 66

UBICA iz škole Trus lutao je Ulicom M i od prve do poslednje stranice čitao Vašington post
kako bi proverio da li je postao slavan. Celog jutra je žickao i iskamčio desetak dolara. Život je lep.
Raširio je novine i ne pazeći na to kuda ide, sudarao se usput s raznim budalama. Post je bio pun priča o prokletom paru Džeku i Džil, ali ništa nije pronašao o sebi. Nijedan pasus, nijednu reč o tome što je uradio. Ova štampa je teška prevara. Lažu ko kurve, a traže od tebe da im veruješ.
Iznenada je zapao u strašan bedak osećajući takvu zbunjenost da mu je došlo da legne na pločnik i zaplače. Nije trebalo da ubije onu dečicu. Verovatno to ne bi uradio da je ostao na terapiji. Ali od leka je toliko glupaveo da ga je mrzeo kao da je strihnin.
Potpuno je sebi upropastio život. Bio je mrtav. Ceo život mu je prošao, a da nije ni započeo.
Potucao se bednim ulicama razmišljajući da zauvek ostane tu. Niko je ovde. A niko ne može da zaustavi Nikoga.
Ponovo je otišao da poseti školu Sodžerner Trus. Pohađao ju je sin Aleksa Krosa, a on je tako kivan na Krosa da počinje jed da ga truje. Detektiv ga ne zarezuje, zar ne? Nije se čak udostojio da dođe sa Sampsonom u školu Tedi Ruzvelt. Kros ga je stalno kasirao.
U školi Trus se bližio podnevni odmor, pa je rešio da prošeta do nje, možda i da se primakne ograđenom dvorištu gde su pronašli telo Šanel Grin. Tamo gde je preneo telo. Možda je trenutak da izazove sudbinu, da vidi ima li boga. Ma, svejedno.
U glavi mu je neprestano treštao rokenrol. Najn inč nejls, Grin dej, Oejzis. Čuo je Black Hole Sun i Like Suicide od Saundgardena. Zatim Chump i Basket Case s albuma Dookie grupe Grin dej.
Iznenada se pribrao i vratio u granice poznatog sveta.
Čoveče, za koji minut bi prolupao. Potpuno je komiran. Koliko li sam vremena bio van ovog sveta?, zapita se.
Stanje mu se pogoršalo. A možda mu je bilo znatno bolje? Možda bi trebalo da uzme malo dobrog starog depakota, tek da proveri hoće li ga to vratiti na tačku bližu sunčevom sistemu.
Odjednom spazi kako se ona crna amazonska kučka ustremila na njega. Našao se na putu ciklona i bilo je prekasno da ga izbegne.
Odmah je prepoznao uobraženu i drsku direktorku škole Sodžerner Trus. Neprijateljski ga je gledala. Čoveče, za ovu igru bi trebalo da nosi majicu s natpisom NIKOGA SE NE BOJIM. Ustremila si se na mene - a ja ću ti to vratiti, baronice. Bolje da me ne izazivaš. Veruj mi, ribo.
Bila je vrlo grlata, a još je povisila ton.
„U koju školu ideš? Zašto sada nisi tamo? Ne smeš tu da stojiš“, vikala je i išla pravo k njemu.
MA GONI SE U MATERINU, KUČKO CRNA! GLEDAJ SVOJA POSLA. S KIM ZAMIŠLJAŠ DA RAZGOVARAŠ, BOGA TI POLJUBIM?
MENI... MENI. ..GOVORITE?
„Čuješ me, frajeru! Jesi li gluv? Ovde je droga zabranjena, pa tutanj. Odmah. Neću nikakve skitnice oko ove škole. Tebi govorim, tebi u bluzi radne uniforme! Marš! Smesta se gubi odavde."
Ma, šta ti je, odjebi? Otići ću kad budem hteo.
Približavala mu se. Bila je visoka. U svakom slučaju, viša od njega.

„Pali da te ja ne ispalim. Neću ništa da čujem. Nikakva sranja. A sad se gubi. Čuo si me."
Dobro, mamicu joj. Udaljio se i ne pružajući joj zadovoljstvo da se objašnjava s njom. Kada je stigao do ugla, video je da su školska deca pohitala u dvorište čija visoka ograda im praktično nije pružala nikakvu zaštitu. Ne može da me zadrži, pomisli.
Preleteo je pogledom dvorište i potražio Krosovog sinčića. U momentu ga je spazio. Visok je za svoje godine. I lep, nema šta. Zgodan ko đavo. Dejmon-iška. Tako se zove, Dejmoniška.
I direktorka je bila na igralištu - pogled joj je bio uprt u njega, opasno se namrštila. Zove se Džonsoniška.
Pa, sada je mrtva. Pripada istoriji. Baš kao stara Sodžerner Trus - bivša robinja, bivša abolicionistkinja. Svi su mrtvi, mislio je ubica kada je najzad krenuo. Ima pametnija posla nego da tumara i gubi dragoceno vreme. Sada je velika zvezda. Važan lik. Neko.
Sreća, sreća. Radost, radost.
„Ako veruješ u to“, rekao je to generičkom glasu koji mu je pucketao u glavi, „onda si luđi od mene. Nisam srećan. Nisam radostan."
Kada je zašao za ugao, video je policijska kola koja su se približavala školi. Bilo je vreme da se gubi, ali vratiće se.



POGLAVLJE 67

SUTRADAN sam skupio materijal i beleške o Džeku i Džil, i ponovo krenuo u Lengli, Virdžiniju. Ovog puta nisam puštao muziku u kolima. Jedino se čulo jednolično okretanje guma na putu. Džin Sterling se raspitivala kako napredujem. Pet ili šest puta mi je telefonirala. Obećala je da će se ovog puta odužiti. Ako mi pokažeš šta imaš, i ja ću učiniti isto. Važi? Što da ne. Zvučalo je razumno.
Jedna asistentkinja u Agenciji, kratko podšišana u vojnom maniru, s dvadeset i kusur godina, otprati me na šesti sprat, u salu za konferencije. Sobičak u podrumu Bele kuće, koji su mi dali na raspolaganje, nije mogao da se uporedi sa ovom, u svetlosti okupanom prostorijom. Osećao sam se kao miš koji je izmileo iz rupe. Što se tiče Bele kuće, Tajna služba je i dalje ćutala; niko ni reč nije rekao o mom planu da se pokrene istraga predsednikovih neprijatelja na visokim položajima. Kad se vratim u Vašington, ponovo ću morati da pokrenem to pitanje.
„Nekada je po vedrom danu odavde mogao da se vidi Vašingtonov spomenik", reče Džin Sterling šetajući iza mojih leđa. „Više ne može. Sada je vazduh okruga Ferfaks očajno zagađen. Kakva je vaša dosadašnja reakcija u vezi sa dosijeima naših elitnih ubica? Šok? Zapanjenost? Dosada? Kakvo je vaše mišljenje, Alekse?“
Počeo sam da se navikavam na Džininu direktnost. Lako mogu da je zamislim kao profesorku na pravnom fakultetu.
„Pravo da vam kažem, prvo mi je palo na pamet da su nam potrebne nedelje samo da bismo analizirali mogućnost da je neko od tih ljudi psihopatski ubica, odnosno Džek“, rekoh joj.
„Slažem se s vama“, klimnu glavom. „Ipak, zamislite da to interesantno traganje moramo da sažmemo u dvadeset četiri sata, koliko objektivno imamo vremena. U tom slučaju, da li vam je neko sumnjiviji od drugih? Dosad ste sigurno nešto zaključili, Alekse. Ko je to?“
Podigao sam tri prsta. Imao sam tri kandidata.
Ona se široko osmehnu. Oboje se nasmejasmo. Morate da naučite da se smejete u lice ludilu, ili će vas konačno tako oboriti da više nikada nećete moći da se oporavite.
„Dobro. Tako vas volim. Hajde da pogađam", reče ona i nastavi: „Džefri Dejli, Hauard Kejmens, Kevin Hokins."
„Hm, vrlo zanimljivo", rekoh. „Možda nam to nešto govori. Kako bi bilo da krenemo od čoveka koji se nalazi na mom i vašem najužem spisku. Kažite mi nešto više o Kevinu Hokinsu.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džek i Džil

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu